SEZONSKE ŠVERCERSKO-AZILANTSKE TURE I MANIPULACIJE DOKUMENTIMA POD MASKOM „TEROR NAD MANJINAMA“!!!

 

Državna administracija u Nemačkoj i drugim zemljama EU, lažne azilante, Rome i Albance iz Srbije, naziva "Srbima". Vlada Srbije ne reaguje na ovo kako bi zaštitila sve one pristojne, radne i vredne Srbe koji decenijama rade u evropskim zemljama i koji nikada svojim boravkom nis ugrozili zemlju koja ih je prihvatila.

Manjinama, a posebno Romima i Albancima u Srbiji, ništa nije ni bolje ni gore nego većinskoj naciji, jer uživaju sva ljudska i građanska prava, i preko propisanih standarda. Ali, izgleda, ni to nije dovoljno, pa kad krenu sa srpskim dokumentima da traže azil, o Srbiji sve najgore pričaju.

I što gore pričaju, to ih Vođa bolje štiti. Kad ih iz EU vrate nazad, tu je opet pomoć, parama budžeta! I tako u krug.

 

                       N. Vlahović

 

Početkom juna meseca ove godine, do javnosti u Srbiji je dospela vest agencije Rojters, da su migranti iz islamskih zemalja doseljeni u Nemačku, napravili čak 69.000 krivičnih dela za poslednja tri meseca, a da su Srbi u istom periodu po broju krivičnih dela odmah iza njih!

Precizniju informaciju dao je izveštaj nemačke Kancelarije federalne kriminalističke policije (BKA), da su „migranti iz severne Afrike, Gruzije i Srbije disproporcionalno zastupljeni među osumnjičenima". Što će reći, neko manje, neko više, ali uglavnom u sličnom obimu.

Da je bilo koja druga civilizovana država u pitanju, a ne Vučićeva Srbija, do sada bi od Nemačke tražila detaljne informacije o broju i obliku tih krivičnih dela, te imenima izvršitelja, kako bi znala kako da postupi nakon njihovog izručenja.

Ali, uprkos ćutanju naprednjačkog diktatora (ćuti da se ne zameri odlazećoj kancelarki Merkel) u vezi sa ovim slučajem, pojedini mediji u Nemačkoj su se ipak setili da ispitaju ko su ti "Srbi", pa se ispostavilo da su u 99 odsto slučajeva izvršioci tih krivičnih dela Romi i Albanci sa srpskim pasošem.

Nemački ministar Tomas de Mezijer, ne tako davno, obratio se "Srbima koji traže azil", da ga dobiti neće jer je "Srbija zemlja sigurnog porekla". Mezijer se ustvari obraćao Romima i Albancima iz Srbije, jer Srbi iz Srbije prema podacima imigracionih službi, po pravilu ne traže azil nego sa određenim stručnim kvalifikacijama traže radnu dozvolu.

Nikada se za poslednjih petnaest godina nije desilo da najviši predstavnici Srbije, upute oštar protest, notu, demarš ili da puste bilo kakav glas povodom skandalozne retorike kojom se Srbi u Nemačkim medijima i Nemačkoj administraciji žigošu kao tražioci azila, imigranti, secikese, kriminalci i prosjaci.

Nikada im nije palo na pamet da zaštite interese srpske nacije od provokacija navodno nezadovoljnih manjinskih grupacija, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Vučićeva vlada je u tome otišla najdalje.

Srbi zaposleni u Nemačkoj, potpuno su nezaštićeni od svoje matice države, što nije slučaj sa Romima i Albancima, srpskim državljanima koji uživaju punu pravnu zaštitu po sporazumu o takozvanoj readmisiji .

Naime, srpski državni organi, prema svim međunarodnim sporazumima koji su potpisani poslednjih deset godina, imaju obaveze prema Romima i Albancima koji nisu prihvaćeni u postupku dobijanja statusa emigranta u Nemačkoj (i u drugim evropskim zemljama).

Te obaveze podrazumevaju da Srbija mora da im po povratku obezbedi smeštaj, posao, školovanje za decu i sve drugo što proizilazi iz sporazuma o readmisiji. Došlo je dotle da su se mnogi Srbi mlađe dobi na jugu Srbije izjasnili nacionalno kao Romi, samo da bi u mestu boravka dobili posao ili zagarantovanu pomoć koja stiže iz evropskih fondova specijalno za romsku populaciju. Sigurnije je u današnjoj Srbiji biti Rom nego Srbin!

Srbi u Nemačkoj su decenijama predstavljali uzorne građane, odlične radnike i savršeno su se uklapali u društvena pravila u ovoj zemlji. Tako je i danas. Ali, od raspada Jugoslavije pa do današnjih dana, Romi i Albanci sa srpskim pasošem napravili su veliku pometnju, kako u nemačkim medijima tako i u nemačkoj administraciji. Navodno bežeći od terora iz Srbije, došli su u Nemačku kao srpski državljani, a u zvaničnoj statistici pojavljuju se kao "Srbi". Najčešće, kad su u pitanju krivična dela.

Državni organi u Srbiji nisu ništa uradili po ovom pitanju, kako bi zaštitili Srbe od stavljanja u isti koš sa Romima i Albancima. Naprotiv, Romi i Albanci u Srbiji sa lakoćom mogu dobiti sva potrebna dokumenta, od pasoša do međunarodne vozačke dozvole, a onda se u Nemačkoj predstavljaju kao "žrtve režima".

A, kao što je poznato, svaki dosadašnji režim, završno sa Vučićevom diktaturom, okrenut je pre svega protiv srpskih nacionalnih interesa, i svom snagom dokazuju raznim evropskim komesarima i komesarkama kako štite manjine, pre svega Roma i Albance.

To ide dotle da čak ni počinioce krivičnih dela koje je Nemačka u Srbiju vratila, ne tretiraju kao prestupnike, da se neko slučajno ne bi uvredio i prijavio to evropskim kancelarijama u Srbiji kao "teror nad manjinama"!

U Srbiji, prema poslednjem popisu iz 2011. godine, živi oko 150.000 pripadnika romske zajednice. Taj broj je netačan, jer Roma ima znatno više sa srpskim dokumentima. Problem je što oni ta dokumenta koriste u svrhe manipulacije, kao lažni azilanti.

Kad im je potrebno da dobiju dokumenta kao građani Srbije, srpska državna administracija sve čini da im u tome pomogne. Kad sa srpskim dokumentima dođu u Nemačku i zatraže azil zbog "terora nad manjinama", onda o Srbiji pričaju sve najgore o čemu svedoče zapisnici imigracionih vlasti u svim većim nemačkim gradovima.

Romi iz Srbije koji preko leta odlaze u zapadne zemlje, borave tamo izvesno vreme, dobijaju novčanu pomoć (sada već manju nego ranije zbog zloupotreba), bave se krađom i prosjačanjam, kradena vozila dovoze u Srbiju i u delovima ih prodaju, dobijaju socijalnu pomoć…

Mnogi od njih imaju velelepne kuće u Novom Sadu, Beogradu a sve su stekli "sezonskim" švercersko-azilantskim turama, od Srbije do Nemačke i nazad. Uz sve to, o Srbiji govore sve najgore, a svaki pogrešan gest pojedinaca Srba ili države, odmah prijavlju kao diskriminaciju.

Romske organizacije u Srbiji zastupaju ljudi koje ova ružna strana njihove populacije, ne zanima. Kao i drugi političari u Srbiji, bore se za svoj interes i gledaju da se ne zamere ni vladajućim koalicijama ni romskoj mafiji, koja očigledno, postoji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ULOGA BRISELA U NASELJAVANJU MIGRANATA KROZ NAVODNU „POMOĆ“ VLASTIMA SRBIJE DO POTPUNOG URUŠAVANJA SOPSTVENE DRŽAVE

 

Srbija je postala poligon na kome Evropska Unija isprobava modele kako da se narod potpuno zaglupi i da omogući nesmetano vladanje onima koji državu žele da unište. U tom sistemu nema mesta za slobodu medija, nema ni slobodnog govora. Dozvoljeno je samo ono što vlast odobri, a takav sistem delimično je već u primeni i u samoj EU.

Srbija, međutim, treba da postane prva zemlja Evrope u kojoj će vladati potpuni medijski mrak. To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz islamskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većim količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

 

                                   Milan Malenović

 

Hoće li lanac događaja, kada nekoliko država EU otvoreno najavljuje blokadu šengenskog sporazuma, a sve je počelo od odluke austrijskog Upravnog suda, uzdrmati temelje EU, i da li će njene članice morati da se brane od terora imigranata, jer, kako britanski premijer tvrdi, od 100 izbeglica dvoje su borci islamske države. Da li će se moćne države EU moći spasiti od zla, ako već Srbiju žrtvuju??

U Srbiji je postao običaj da, kada god neko smatra da su mu ugrožena ljudska prava, pomoć zatraži od Evropske Unije. To je, međutim, poslednja adresa od koje bismo trebali u takvim slučajevima da očekujemo pomoć. EU ni na domaćem terenu ne brine preterano o stanju ljudskih prava u pojedinim oblastima, a Srbiju koristi kao poligon na kome uživo isprobava kako da uvede vanredno stanje, a da ga ne proglasi.

Recept za obaranje neposlušne vlasti putem „obojenih" revolucija doveden je skoro do perfekcije, pa se postavilo pitanje kako tako ustoličenu vlast očuvati i protiv volje naroda.

Nemački novinar i analitičar Gerhard Višnjevski nedavno je u članku u magazinu „Kop" citirao prilog iz jedne dokumentarne TV emisije: „Najmudrija ratna politika je ona koja neprijatelja tako izmanipuliše da on na kraju samog sebe uništi, prethodno još iskopajući sopstveni grob. Odavno se već na ovaj način manipuliše celim narodima, pa oni zbog uspelih prevara sami sebe uništavaju i to sa izuzetnim žarom, posebnim samopožrtvovanjem i, da čovek ne poveruje, još i o sopstvenom trošku."

Da bi se to postiglo, potrebno je da vlast koja sprovodi ovakvu politiku uništenja sopstvenog naroda i države, potpuno kontroliše sve medije. Sloboda govora i u EU svodi se na slobodu da se kaže sve što se misli, ali mora da se misli samo ono što vlast odobri.

Zbog toga ne treba da nas čudi što zaštitnik građana Saša Janković u svojim redovnim godišnjim izveštajima kritikuje cenzuru u medijima Srbije, ali to u EU niko ne uzima za ozbiljno.

Na primer, kada se prošle jeseni u Bundestagu (nemački parlament) vodila diskusija o stanju ljudskih prava u Srbiji, sve stranke su kritikovale jedino položaj u kome se nalaze neke nacionalne manjine (Romi) i odnos prema gej populaciji. Ni jednom rečju nije pomenut pritisak vlasti na slobodu medijia i ukidanje slobode govora.

I u samoj Nemačkoj je stanje u medijima zabrinjavajuće.

Do prve polovine avgusta veliki broj nemačkih medija je sa zabrinutošću pratio dolazak stotina hiljada migranata u Zapadnu Evropu. Onda je bukvalno preko noći, očigledno po nečijoj komandi, način izveštavanja promenjen: izbeglice su rado viđeni gosti i svako ko ih kritikuje je nacista.

Nemački predsednik Joahim Gauk je kritičare prihvata azilanata nazvao stanovnicima „mračne Nemačke", a vicekanelar i lider Socijaldemokratske stranke Sigmar Gabrijel ih je proglasio šljamom.

Mediji su brzo shvatili poruku. Novinar i kolumista Filip Jesen napisao je u nedeljniku „Štern"kako su oni koji traže zaustavljanje priliva azilanata „ljudski otpad sa kojim ne želi da ima nikakav kontakt", a novinarka ARD-a (prvi program nemačke državne televizije) nazvala ih je idiotima.

Najtiražniji dnevni list u Nemačkoj, „Bild" , otišao je još dalje i pokrenuo pravu hajku na one koji se protive zvaničnoj politici nemačke vlade. Benjamin Š. je na svom Fejsbuk nalogu napisao kako se raduje pogibiji azilanata u brodu koji se prevrnuo u Sredozemnom moru. „Bild" nije objavio njegovo puno ime, ali jeste fotografiju i mesto gde živi, nazivajući ga „najružnijom njuškom Fejsbuka".

Lov na nesrećnog mladića je mogao da počne.

Reporter „Bilda" je otišao do Benjamina po izjavu i napisao kako je iz njegovog stana upravo izašla ekipa inspektora Službe za zaštitu ustavnog poretka, sugerišući tako čitaocima da je pomenuti momak opasnost po stabilnost cele države.

Benjamin je javnosti predstavljen kao neonacista protiv koga je policija već podnela stotinak prijava (?!) i kao neradnik koji, iako odavno punoletan, još uvek živi u stanu sa majkom.

Pošto klasični mediji odavno više nisu jedini izvor informacija, već je to i internet, u Nemačkoj je i on pod kontrolom i ograničenjima. Urednica dnevnika na ARD-u, Kristiane Krogman, nedavno je najavila da će postovi koje gledaoci ostavljaju ispod vesti ubuduće biti strogo kontrolisani i da se neće dozvoliti pisanje koje odudara od zvaničnih stavova. List „Ziddojče Cajtung" ovaj sistem već uveliko primenjuje.

U najvećim nemačkim medijima uopšte nema više izveštaja o protestima građana u Drezdenu, gde građanski pokret „Pegida" svakog ponedeljka na ulicama okupi više od 10.000 ljudi nezadovoljnih zvaničnom politikom vlade prema izbeglicama.

U Nemačkoj se manipulacija medijima zaustavlja na ovom mestu, jer pravosuđe još uvek ne želi da bude saučesnik. Zemaljski sud u Tibingenu je prošle godine doneo presudu na koju se danas mnogi pozivaju, proglasivši zahtev za prinudnu naplatu TV pretplate nerazumljivim i nezakonitim. „Niko ne može protiv svoje volje da bude nateran da kupi ono što ne želi", tumače pravnici ovu presudu koja se uveliko koristi kao presedan u drugim slučajevima.

Da bi ispitao mogućnosti prinudne naplate TV programa koji narodu ispira mozak, Zapad kao poligon za testiranje koristi druge države, između ostalih i Srbiju. Zbog toga se ovde najavljuje uvođenje TV pretplate u vidu takse, odnosno vrste poreza, koja je odmah naplativa. Zavisno od rezultata tog eksperimenta isti model će biti primenjen i u EU.

Srbija je jedan od globalnih poligona za testiranje ponašanja naroda u situaciji kada sama vlast uništava državu i ustavni sistem. Da bi se to lakše ostvarilo, potrebno je u narodu stvoriti osećaj ugroženosti i postojanja vanredne situacije.

Za to se koriste izbeglice koje nadiru u masama. Za to se koristi i veštačka politička kriza koja se stvara, iako realno za njom nema potrebe.

U Srbiji se najavljuju prevremeni izbori uprkos činjenici da vlada ima stabilnu skupštinsku većinu. Lansiraju se afere smišljene od strane stranih spin majstora koji narod navodi na uverenje kako su izbori neizbežni, iako su poslednji održani prošle godine. U suštini, sprovodi se državni udar od strane samih vlastodržaca da bi se uvežbao scenario koji će kasnije biti primenjen i na Zapadu.

Kada bi se izbori održavali u redovnom terminu, početkom 2018. godine, 2017. bi bila predizborna godina kada kvislinški režim u Srbiji ne bi mogao da sprovede ono što se od njega traži. Te godine, naime, Srbija mora da ukine poslednje zakonske barijere koje onemogućuju strance da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji.

I do sada je ta zabrana lako izigravana tako što su strana pravna i fizička lica ovde otvarala društva ograničene odgovornosti koja su zatim, kao domaća preduzeća, kupovala zemljište. Od 2017. godine, sve će biti mnogo jednostavnije, jer će vlasnik direktno moći da postane svaki stranac.

Najviše zainteresovanih kupaca obradivih površina dolazi sa prostora Arabijskog poluostrva, a oni će kao radnike zapošljavati migrante sa Bliskog Istoka i iz Severne Afrike, a ne domaće stanovništvo. Vlast u Beogradu uveliko radi na takvom scenariju.

Povernica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, nedavno je na televiziji B92 rekla: "…Treba razmisliti, ponuditi opciju da ti ljudi ostanu u delovima Srbije koji su pusti. Tu bi trebalo uraditi selekciju, detaljnu bezbednosnu procenu, iako niko u ovoj fazi ne želi da ostane u Srbiji, možda će se to promeniti u nekoj novoj fazi."

Nezaposlenim Srbima, dakle, neće biti davane državne subvencije kako bi ostali u svojoj zemlji i bavili se poljoprivredom, već će novac iz budžeta dobijati arapski emigranti da bi za arapske vlasnike zemljišta proizvodili hranu koja će se izvoziti u arapske zemlje. Da bi se to mirno ostvarilo u Srbiji moraju da se ućutkaju svi oni mediji koji zagovaraju drugačiju politiku.

Sloboda govora i izveštavanja mora u Srbiji da bude ugašena i da bi Zapad još više opljačkao srpski budžet. Da bi "pomogla"Srbiji u vezi krize sa izbeglicama, Evropska Unija planira da je finansijski podrži fondom koji bi iznosio do pola milijarde evra, pišu nemački mediji. Od toga, međutim, više od 95 odsto biće krediti koje ćemo morati da vratimo, a koji će se koristiti za nabavku opreme iz zemalja kreditora. Srbija, dakle, treba da finansira strane kompanije.

Krajem prošle godine ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović bio je u poseti Rimu gde mu je preporučena kupovina posebne opreme za identifikaciju na osnovu crta lica. EU u međuvremenu insistira da sve njene članice i kandidati za članstvo ovu opremu nabave kako bi se lakše pratio put kojim izbeglice stižu u Evropu.

Sistem funkcioniše tako da se osobe snimaju bez njihovog znanja, ti podaci se zatim unose u centralni kompjuter EU, pa ako se ustanovi da je neka izbeglica na teritoriji Evrope prvi put snimljena u Srbiji, tamo će ona biti vraćena.

Najjeftiniji model koji je Stefanoviću pokazan u Rimu košta oko 100 miliona evra i najmanje toliko Srbija mora da plati sledeće godine iz svog ionako osiromašenog budžeta. Našem ministru su u Rimu ponuđene dve opcije nabavke.

Po prvoj bio bi kupljen sistem koji već postoji u jugoistočnoj Evropi, a za čiji nadzor je zadužena posebno obučena grupa stručnjaka smeštena u jednoj bivšoj kasarni JNA kod Zagreba. Kupovina bi se finansirala najvećim delom kreditima, a jedan od kreditora bila bi i izvesna hrvatska banka, jer bi na ovaj način hrvatske obaveštajne službe stekle nesmetan pristup informacijama koje ima MUP Srbije.

Pregovori su zastali, jer je Stefanović tražio proviziju višu od ponuđenih 10 odsto, a potrebno je i iznaći rešenje kako da se zaobiđe zakonska obaveza raspisivanja javnog tendera.

Druga opcija bi bila kupovina opreme koja se još uvek ne koristi na ovim prostorima i za koju bi kontrolni centar bio izgrađen u Srbiji, a u njemu bi radili domaći stručnjaci koje bi plaćali Italijani.

Takođe je ponuđeno i da se o trošku italijanske firme ovde izgradi fabrika za proizvodnju delova koji bi se ugrađivali u opremu, a u kojoj bi bilo zaposleno oko 200 radnika iz Srbije.

Projekat bi se označio kao razvojni, pa bi se delimično finansirao iz bespovratnih kredita koje za tako nešto daje Evropska Unija. Pošto se radi faktički o stranom ulaganju u Srbiju, za ovakvo rešenje italijanska strana nije ponudila pomena vrednu proviziju ovdašnjim političarima, pa je Stefanović glatko odbio i da razgovara na ovu temu.

U svakom slučaju, Srbija mora iz sopstvenog budžeta da finansira rad stranih kompanija za čiji uspeh je najviše zaslužan Zapad koji je stvorio aktuelnu izbegličku krizu. Zemlje same sebe uništavaju i to o sopstvenom trošku, kako je objasnio Višnjevski.

Očigledno je da EU svesno Srbiju gura u medijski mrak i diktaturu. Uniji treba Srbija, ali bez sadašnjeg stanovništva koje za nju predstavlja samo jeftinu i kvalifikovanu radnu snagu koju želi da preuzme, a da zauzvrat ovde naseli arapske migrante. O ovome ne sme ni da se razmišlja, još manje sme da se o tome govori i piše, niti ovde, a ni u samoj Evropskoj Uniji.

To potvrđuje, na najgori mogući način, i slučaj izbeglica iz arapskih zemalja, koji su, vođeni nečijom rukom i snabdeveni većom količinama novca, krenuli na put ka Evropi, da izmene demografsku sliku Stare dame, i da i nju učine porobljenom, i trećesvetiziranom.

Oko dva miliona arapskih izbeglica, uglavnom muslimanske vere, od kojih je većina njih sa područja koja su pod pobunom protiv Asadove vlade, nahuškano je da krene ka Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, da sveti rat protiv nevernika nastave u srcu Evrope, koja svoje neprijatelje treba da ugosti, odmori, organizuje, nahrani i omogući im da sa njenih ulica udare na vrednosti evropske civilizacije.

Vlade nekih evropskih država očajnički se odupiru nalogu iz Vašingtona da se crna okupacija Evrope sprovede o njenom trošku. Perverzno, kao da osuđen na vešanje sam sebi stavlja omču i izmiče stolicu, a dželat to nevino posmatra!

 

       Zemlje Višegradske grupe i Velika Britanija protiv najezde islamskih imigranata

 

Polovinom maja meseca ove godine, dok još izbelički talas nije dobio biblijske razmere, zemlje Višegradske četvorke (Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka) oštro su odbile predlog Evropske komisije da se uvedu kvote za preraspodelu desetina hiljada izbeglica koje stižu sa Bliskog istoka i iz Afrike. Već tada, ove četiri zemlje su jasno stavile do znanja da će blokirati u Briselu sve ideje koje ne bi bile zasnovane na principu dobre volje i procene samih država.

Tom prilikom je i zamenik šefa poljske diplomatije, Rafal Tšaskovski, zadužen za evropska pitanja, jasno kazao šta zemlje Višegradske četvorke misle o politici Brisela prema masovnom ulazu imigranata u Evropu: "…Čudi me jako da su šefovi vlada doneli jasnu odluku da će prihvatanje izbeglica biti dobrovoljno, a Evropska komisija nam sada nameće nekakve kvote. Na to nikako ne pristajemo!"

Tšaskovski je još dodao da same države članice moraju da odlučuju o tome koliko izbeglica mogu da prime i pod kakvim uslovima i postavio pitanje da li imigranti iz islamskih zemalja mogu da se integrišu u evropsko društvo.

Mesec dana ranije, na zajedničkim konsultacijama nemačke i poljske vlade u Varšavi, poljska premijerka Eva Kopač jasno je rekla, u susretu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, da Poljska neće dopustiti da joj se nametnu obavezne kvote.

I premijer Češke Bohuslav Sobotka takođe je kategorično odbio kvote za prijem imigranata, a ministar unutrašnjih poslova u njegovoj vladi, Milan Hovanec, javno se upitao, šta će dalje biti ako Češka primi prvih 500 imigranata, ukazujući da će u tom slučaju njegova država samu sebe uvući u problem iz koga neće moći više da izađe.

Na predlog da cela EU preko obaveznih kvota za prijem izbeglica olakša izbegličku krizu pre svega u Italiji i Nemačkoj, najoštrije je reagovao mađarski premijer Viktor Orban (što se tokom letnjih meseci, tokom razvoja događaja, pokazalo razumnim).

Naime, Orban je predlog Brisela nazvao suludim i neodgovornim i rekao između ostalog: "…Ne želimo da vidimo imigrante u Mađarskoj. Ako druge članice EU žele da prime imigrante, neka to i učine. Ali, onda ne treba da ih šalju ponovo ovde, ili preko nas, a založio se i da EU uopšte i ne prima nelegalne izbeglice zato što one krše zakone u pokušaju da uđu na teritoriju EU…".

I bivši češki predsednik Vaclav Klaus: "…To je tragična zabluda Evrope. Jedina reakcija koja ima smisla jeste da se evropske države dogovore da svaku izbeglicu koji kod nas dođe lepo pošalju natrag na mesto odakle je došao. Nije rešenje za čovečanstvo da sada počne da se migrira po celom svetu".

Mada to danas neverovatno zvuči, pre nepunih godinu dana je i aktuelni britanski premijer Dejvid Kamerun predložio radikalne mere za smanjenje dolaska imigranata u zemlje Evropske unije, ističući da sloboda kretanja u Evropi nije "neograničeno pravo". U tadašnjoj izjavi za BBC, Kamerun je strogo zapretio imigrantima da ne računaju na radna mesta, socijalne stanove, dečje dodatke i slične beneficije, te da će na granicama biti zavedena najstrožija kontrola. Kako je u međuvremenu pod pritiskom Amerike promenio mišljenje, to ga je koštalo smene sa mesta predsedavajućeg u Laburističkoj stranci, a koštaće ga i premijerskog mandata.

Dakle, plan bankara iz Vašingtona, star nekoliko godina, da krenu na Evropu, promenom demografske slike i uništenjem hrišćanske kulture bio je poznat bezbednosnim službama zemalja EU, ali su njihove vladajuće elite postale kvinsliške.

Zemlje iz istočnog bloka, međutim, ne popuštaju, što može dovesti i do težih potresa u EU. Pukotine će biti teško sastaviti.

 

       Orban: Ne želimo imigrante u Mađarskoj

 

Mađarski premijer Viktor Orban rekao je da je Mađarskoj potreban zakon kojim će da suzbije i zaustavi talas imigranata iz siromašnih zemalja, čak i ako bi to bilo u suprotnosti sa postojećim propisima Evropske Unije, dodajući da priliv imigranata nije generalno dobar za Evropu.

Orban je rekao da Mađarska treba da postavi pitanje slabih imigracionih propisa na evropskom nivou, jer je Budimpešta, nakon Švedske, primila do sada najveći broj imigranata u odnosu na svoju populaciju.

On je podsetio da migranti dolaze u Mađarsku samo da se dokopaju bogatijih zemalja Zapada kao što su Nemačka i Austrija, te da će i neke druge zemlje preduzeti mere da blokiraju rastuću plimu imigranata iz siromašnih zemalja.

Još pred kraj prošle godine u parlamentu Velike Britanije najavljeno je da će ogromna masa imigranata iz islamskih zemalja krenuti da se useljava u zemlje Evropske unije, pa je u žestokoj diskusiji jedan poslanik izjavio: "Tražićemo svaki mogući način da smanjimo migraciju, jer su u pitanju ljudi koji dolaze u EU i koji zloupotrebljavaju ne samo pravo na slobodu kretanja, nego će sutra uzurpirati i sva druga prava".

Velika Britanija se žestoko borila da primi izbeglice, sprečavajući ih da uđu u tunel ispod kanala La Manš i dođu na njeno tlo. Britanija je ostrvska zemlja, postaje prenaseljena, i imigranti će joj naneti velike neprilike. Ova država je, međutim, spremna da primi samo 20.000 hiljada izbeglica iz Sirije, u narednih 5. godina, kako je 7. septembra izjavio premijer Dejvid Kamerun.

A Mađarska je odlučna da preko njene teritorije više nijedan imigrant neće proći. Svaki od njih dobiće po pet godina zatvora. Češka, Slovačka i Poljska odlučno kažu ne imigrantima. Ipak, i armija Nemačke je izašla na granice sa Austrijom, namerna da zaustavi priliv imigranata, uprkos najavama državne elite da će ih dočekati raširenih ruku.

Austrijski upravni sud proglasio je Mađarsku nesigurnom zemljom, što će dovesti do pucanja Šengenskog sporazuma, a lanac događaja može da dovede i do dramatičnih posledica, jer neke zemlje više ne mogu da podnesu odluke iz Brisela, koje su lišene svakog osećanja za nacionalne interese skoro većine zemlja članica EU.

Strategija tih evropskih zemalja u vezi odbrane od najezde imigranata se ubrzava, sve članice EU nastoje da zaštite nacionalne interes, samo se Srbija ponaša kao da je zemlja izobilja, i da može primi koliko god treba islamskih izbeglica.

 

       Hoće li to oboriti vladu Aleksandra Vučića?

 

Prema podacima iz vrha MUP-a Srbije, Vlada Srbije predviđa da, uskoro, počne izgradnju kamp naselja u Vojvodini, (Sombor, Kikinda, Kanjiža, Subotica i Šid) za oko 400.000 hiljada imigranata, koji će, potom, naseliti vojvođanska sela i kuće, koje Vučićeva vlada namerava da im pokloni! U tom slučaju, Srbija više neće postojati kao hrišćanska država.

       Poljski list „Opservator politični" predviđa: Evropljani će za nekoliko godina bežati u Sibir

Evropljani, nesposobni da izađu na kraj sa izbeglicama, kroz nekoliko godina će sami pobeći iz svojih domova i to u Rusiju, piše poljski „Opservator politični". Usled sve veće degradacije Zapada, Rusija će za nekoliko godina biti jedina čvrsta i stabilna država u nestabilnom okruženju, smatra list, a prenosi „Sputnjik".

Prema mišljenju novinara, već danas mnogo ljudi iz zemalja kojima upravljaju „političari beskičmenjaci", nesposobni da se izbore sa banalnim problemom nelegalne imigracije, sa oduševljenjem i nadom gledaju u Rusiju, o kojoj se mnogo toga može reći, ali je jedna stvar bez sumnje – Rusi mogu da veruju svojim liderima. Uvereni da ih rukovodioci neće ostaviti, oni se ne kriju ispod stola čekajući da se situacija promeni, navodi poljski list.

Danas više niko ne sumnja u to da je ruski model organizacije države efikasniji i u svojoj osnovi otporan na krize, tako da Evropljani mogu samo da zavide Rusima.

„…Žitelji države koja se prostire od Kalinjingrada do Magadana, uz još koji deo globusa i dalje mogu da spavaju mirno jer su uvereni: ko god da im dođe sa mačem, od tog mača će i poginuti", piše „Opservator politični". Poredak i bezbednost kojima Rusija, bez obzira na milione ljudi iz Donbasa i na breme nepravednih sankcija, do danas čuva svoje građane, jesu jedinstvena vrednost.

„…Sve je manje država u svetu u kojima čovek može mirno da spava, bez straha da će jedne noći neko ući u njegov dom i povrediti ga. Pre godinu dana nismo to primećivali, ali danas bi mnogi u Evropi hteli da na najbližoj raskrsnici stoji nekoliko ‘ljubaznih ljudi’ u zelenoj uniformi koji bi čuvali stabilnost, mir i bezbednost. Samo, gde ih naći?", piše list.

„…Treba pažljivo proučiti Ustav Ruske Federacije, odnosno deo koji se tiče uslova za ulazak u sastav Federacije, jer će mnoge zemlje možda odlučiti da slede Krim. Samo, da li će Rusi želeti da imaju Poljsku u sastavu Ruske Federacije?", ironičan je autor teksta.

Prema njegovom mišljenju, ukoliko se Evropa ne bude ozbiljno pozabavila ovim pitanjem, za pet godina će Rusija biti jedina stabilna država u nestabilnom okruženju.

„Pre svega, biće to jedina zemlja u koju će čovek moći da pobegne tražeći utočište. Bolje je živeti u Sibiru ili na Sahalinu, nego gledati pad zapadne civilizacije koja možda i neće preživeti", zaključuje „Opservator politični".

 

       Nemac optužuje Ameriku

 

„Dosta je bilo! Mičite se! Svet bi bez vas bio lepše mesto", poručuje autor bestselera Jirgen Todenhefer zapadnim moćnicima. Kontroverzni publicista tvrdi da su SAD i Zapad krivi i za terorizam i za izbegličku krizu.

Kada Jirgen Todenhefer ima nešto da kaže, nemačko javno mnjenje spremno je da čuje. Ovaj 74-godišnjak, veteran politike, istraživačkog novinarstva i autor bestselera, posebno se rado oglašava o ratovima koje su zapadne države povele širom sveta.

Talas izbeglica je sada bio povod da Todenhofer „predsednicima i šefovima vlada" pošalje otvoreno pismo, koje je objavio i na Fejsbuku, gde njegove stavove čita bezmalo pola miliona ljudi.

„Vaši ratovi su uzrok svetskog terorizma. Umesto nekoliko stotina međunarodnih terorista, koliko smo imali pre petnaest godina, sada ih imamo preko sto hiljada. Vaša cinična bezobzirnost vraća nam se kao bumerang", poručuje Todenhefer svetskim moćnicima i nastavlja:

„Vi po običaju ni ne razmišljate o tome da zaista promenite svoju politiku. Lečite samo simptome. Time bezbednosna situacija svakog dana postaje sve nestabilnija i haotičnija. Novi ratovi, teroristički talasi i izbegličke katastrofe određivaće budućnost naše planete.

Rat će jednog dana ponovo zakucati i na vrata Evrope. Svaki biznismen, koji bi poslovao poput vas, odavno bi bio otpušten ili bi sedeo u zatvoru. Vi ste totalni promašaj", kaže autor.

On je rado viđen gost najgledanijih tok-šou emisija javnog servisa i jedan od retkih žestokih kritičara globalizma i modernog imperijalizma koji dobija reč na velikoj sceni u Nemačkoj. U pismu poručuje: „Ljudi ovog sveta treba da ustanu protiv vas ratnih huškača i izrabljivača i da pruže otpor. Kao nekada Gandi, nenasilno, građanskom neposlušnošću."

 

    A 1. Napad iznutra

Prilikom svoje radne posete Velikoj Britaniji (14. septembre ove godine), libanski ministar prosvete Elias Bouseb, saopštio je premijeru Kamerunu da ga sa imigrantima ne čeka ništa dobro, te da su među njima prikriveni džihadisti koji će napasti Zapad.

 

    A 2. Kako su promenili mišljenje?

Britanski premijer Dejvid Kamerun je u februaru ove godine na međunarodnoj bezbednosnoj konferenciji u Minhenu javno rekao da je multikulturalizam u Britaniji propao i da će tu doktrinu njegova vlada napustiti, te da britanski muslimani moraju da prihvate vrednosti slobode i ravnopravnosti.

Kameron se na takav govor odlučio u Nemačkoj, ohrabren činjenicom da je kancelarka Angela Merkel prošle godine izašla sa tvrdnjom da je multikulturalizam u Nemačkoj mrtav, takođe objavivši da njena vlada neće tolerisati imigrante koji ne prihvataju nemačke vrednosti.

 

    A 3. Govor sirijske hrišćanke Rime Darious na mitingu održanom 6. septembra ove godine u Beogradu

Zajedno do pobede. Na protestu nekoliko udruženja građana i političkih pokreta 6. septembra ove godine u Beogradu, a povodom sve veće najezde imigranata u Srbiju, govorila je i državljanka Sirije Rima Darious koja je ispričala stvarno kakvo je stvarno stanje u Siriji, i objasnila ko je ko u talasu migranata i kakav je odnos Zapada prema tom problemu…

„…Dragi prijatelji, ovde sam danas ispred vas kao ponosni državljanin Sirije, kako bih vam prezentovala situaciju u mojoj zemlji, a koja se tiče i Srbije. Nekad smo bili narod unutar kojeg su se ljudi međusobno voleli i poštovali. Pre ovog rata, naš najveći problem je bila Palestina. Želeli smo da rešimo male probleme u odnosu na ono što imamo danas, problem u birokratiji i korupciji u nekim državnim sektorima. Nismo poznavali nepravdu, terorizam niti kriminal. Naporno smo radili poslednjih 10 godina pre ovog rata i napravili smo velike korake. Najvažnije je, pre svega, da pre ovog rata nismo imali Sirijce kao izbeglice.

Imali smo jak nacionalni identitet. Ono što bi vi trebalo da znate jeste da osobe koje možete videti danas na ulicama Beograda na putevima prema Nemačkoj ili Holandiji, nisu pravi Sirijci. Nemojte da me pogrešno razumete, ja volim svoj narod, ali moji ljudi su oni koji se bore za Siriju, za našu domovinu.

Tačno je da su izbeglice patile, ali ko nije propatio tokom ovog rata? Zbog čega ostatak Sirije ostaje u zemlji i nastavlja da se bori? Ako su oni zaista izbeglice onda bi izabrali da odu u prvo najbliže sigurno mesto, a ne bi se tukli sa mađarskom policijom, zato što žele da stignu u Nemačku. Dozvolite mi da postavim pitanje: da li to Zapad ne želi izbeglice ili želi izbeglice, ili ne želi da umiru na moru? Zašto onda ne zaustavi svoje sankcije protiv sirijskog naroda? Njihove sankcije su Siriju koštale 143 milijarde dolara!

Zbog čega Zapad ne pomogne Sirijcima da ostanu, zašto ne daje podrške sirijskoj vojsci da se otarasi terorista i da Sirija ponovo bude sigurno mesto? Zašto oni ne pomognu da se obnove uništene kuće novcem koji troše na izbeglice? Oni odvode ljude koji mogu da obnove ovu zemlju.

Oni žele da Siriju slome, kao što žele da slome i sirijski narod. Oni otimaju sirijske doktore i najbolje studente, što će izazvati odliv mozgova sa jedne strane, a sa druge strane korist multinacionalnim kompanijama, koje žele jefinu radnu snagu kako bi plate zaposlenima bile što manje.

Naš narod je izgubio preko 100.000 vojnika u borbi protiv ekstremista, do sada nismo čuli da Zapad plače za njima, onima koji su položili svoje duše u odbrani nacije ostavljajući iza sebe ponosne porodice.

Oni zaslužuju pomoć, ali, sa druge strane, zapadni mediji sažaljevaju samo osobe koje su poginule pokušavajući da pobegnu i napuste svoju zemlju, među kojima su i džihadisti, a oni imaju novac da plate više hiljade evra za takav put.

Dozvolite mi da vam kažem da je novac koji će porodica od 5 osoba platiti da dođe u Evropu dovoljan da se u Siriji kupi kuća u zaštićenoj zoni gde nema rata, da se započne novi posao i živi dobrim životnim standardom. Oni nisu izbeglice već su imigranti sa ekonomskim motivima.

Nakon 5 godina rata, naša mornarica i dalje ispunjava svoje međunarodne obaveze. Naša obala je dobro čuvana, odatle nijedan imigrantski brod ne ide za Evropu.

Još jedan trend ovih dana je da se u Evropi prihvataju hrišćani iz Sirije, što predstavlja pražnjenje prvih hrišćanskih zemalja od hrišćana…Ono što danas imamo u Siriji je slično onome što ste imali pre u Srbiji. Zapad napada naš identitet, naše jedinstvo i suverenitet!

Želim da istaknem da su sirijska i srpska nacija uvek bili prijatelji, mi imamo veliku i poštovanu pravoslavnu zajednicu, Sirija nije priznala nezavisnost Kosova i imamo mnogo zajedničkih neprijatelja.

Treba da znate da dok se borite protiv političara koji promovišu novi svetski poredak, interese Amerike i masovnu imigraciju, u isto vreme spašavate mnoge živote i njihovu budućnost. Mi smo više nego povezani, isti albanski teroristi koji su se borili na Kosovu, danas ubijaju civile u Siriji, a to im dozvoljavaju korumpirani političari iz SAD, njihovih saveznika u EU, a omogućavaju im i njihovi sledbenici u Srbiji, i budite sigurni da se talas migracije vraća u Srbiju.

Dragi prijatelji, sve što tražimo od vas je da stojite uz nas jer smo mi narod koji se brani. Pokažite podršku našoj vojsci i našoj pravednoj borbi, jer ukoliko izgubimo ovaj rat, džihadisti se neće zaustaviti nakon Sirije. Zajedno ćemo se opirati do pobede."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLANIRANO NAMETANJE DODATNOG GOSTOPRIMSTVA I TUŽAN PERFORMANS SRPSKE STVARNOSTI!!!

 

Na jučerašnjem Strateškom forumu u Bledu, na panelu "Novi globalni poredak: konfrontacija ili partnerstvo", jasna nam je Svaka izgovorena reč Predsednika „Vlade u Srbiji“!!! On je tu između ostalog rekao da: „Iako Srbija nije članica EU, a strateški joj je cilj članstvo, spremni smo da preuzmemo naš deo odgovornosti. Srbija nije podigla zidove i bodljikave žice. To bi bilo lako za nas, a vi u EU ste ćutali kada se zid podizao….“

Kao i da u „…U Srbiji postoje "glupi ljudi", koji su hteli da organizuju skupove protiv izbeglica, a da to policija nije dozvolila!“

I još „Potrebno je da EU usvoji sveobuhvatno rešenje, a Srbija će preuzeti svoj deo odgovornosti…,“ kao i da  „..moramo preuzeti odgovornost u svoje ruke, a ne da činimo samo ono što se građanima sviđa.“

 

 

 

Obzirom da je na internet društvenoj mreži izgleda twiter nalog Predsednika „Vlade u Srbiji“ postao značajan relevantan medij, (pa je verovatno registrovan i u Registru medija???) mogli smo da pročitamo da je vlasnk naloga izneo i svoj plan u kome između ostalog piše: „Србија ће прихватити један број #migranti. По овоме смо више Европљани од неких других. Ми не подижемо ограде. #BSF15“ !!!!!

Nama je vrlo jasna muka tih lica, migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, (u kojima je Amerika glavni inicijator, a u čijim rukama su NATO i države zapadne Evrope), sa čuđenjem primećujemo da ti nesretni ljudi, umesto da odlaze u neke druge arapske države koje su im po tradiciji, kulturi, bogatstvu i veri bliže (kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potražili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilje svog naroda), ta lica bivaju upućivani u pravcu Srbije, pri čemu smo primetili da među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca koje su slate preko usluga Western union , i samo možemo da se nadamo da neko makar prati tok novca!!???

Amerikanci su to odlično isplanirali !!!

Prvo su osmislili stvaranje terorističke vojske ISIL , finansirali, obučavali, naoružavali , rukovodili, kupovali jeftino naftu, mirno gledali zločine ISIL-a prema svojim sunarodnicima, itd, itd,….A SADA se kao pojavljuju u ulozi MIROTVORCA, gde od ostalih država zahtevaju da ulože svoja sredstva – čitaj pare, (i na taj način slabe u krnje njihovu ekonomiju ), i obezbede snage koje bi pod njihovom komandom učestvovale u borbama protiv tzv. terorizma (koga su baš oni osmislili i podgrevali da bukne), pri čemu bi uz naravno nezaobilazno učešće NATO , davali time kredibiletet postojanju tog vojnog saveza i aminujući svaku njihovu akciju ili zločin koji bi učinili u budućnosti, navlačeći eventualu osvetu koja može biti učinjena i protiv sopstvenog stanovništva.

U svom tom tragičnom stradanju migranata u svojim državama i na putu njihovog kretanja prema Srbiji, vrlo jasno citiramo reči Ministra Vulin Aleksandra, kroz koje nam saopštava sledeće:

„Ovo nije kriza koju smo mi izabrali i ovi ljudi nisu izabrali Srbiju da bi ostali u njoj. Mi ćemo se tako i ponašati, kao što se i sada ponašamo – humano, u skladu na najvišim standardima  , ali bez obaveze da ove ljude prihvatimo trajno (???), a posebno bez namere da ih teramo da ostanu tamo gde oni ne žele da ostanu“!!!

Zatim dodaje: „Ovo jeste veliko opterećenje za naš budžet, migrantska kriza je veliko opterećenje za sve naše službe, za sva naša ministarstva. Mi se za ovo nismo spremali, za ovo niko nije mogao da bude spreman, ali smo se pokazali kao veoma organizovani, kao humani, kao neko ko je u stanju da mobiliše i međunarodu zajednicu, ali i sopstvene snage“!!!

Pa kaže: „Tako ćemo pomoći i migrantima, tako ćemo pomoći i građanima Subotice  , i da možemo da nastavimo da se ponašamo kao i do sada humano, dostojanstveno, kao prema ljudskim bićima. Neke mnogo veće, bogatije i organizovanije zemlje to nisu u stanju da urade, a kao što vidite – mala i siromašna Srbija i njeni građani to mogu i hoće“.

Njegove reči je podigao na „viši nivo“ i Ministar Policije Srbije Nebojša Stefanović koji je u intervjuu američkoj TV stanici CNN potvrdio: "Takođe, Srbija je zemlja kandidat i hoćemo da pokažemo da smo spremni da prihvatimo naš deo tereta i da neke od tih ljudi prihvatimo da ostanu ovde"!!!

Na kraju nam ostaje da se pitamo da li možda “vlasti u Srbiji” nisu sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbenosnih agencija i službi, a znajući gore navedena interesovanja takvih migranata, preko BIA, VOA,VBA (i koristeći odredbe raznih Sporazuma o razmeni informacija sa drugim državama u oblasti bezbednosti) preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica  , kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

Dok su druge zemlje preduzimale političke mere u zaštiti interesa svojih država, i obzirom da su „vlasti u Srbiji“ prečesto umeli da izvode (što bi rek’o naš narod) „besne gliste“, i preduzimali radnje i postupke zavijajući ih u oblande poput formulacija: „ spremni smo da preuzmemo veći deo odgovornosti; da učinimo novi iskorak; da pošaljemo svetu i EU jasan signal; da se suočimo sa proslošću; da prođemo kroz katarzu; da budemo dostojanstveni, humani…itd, itd,…. srpskom narodu i ostalim građanima Srbije biva sve teže i lošije!!!!

U tom pravcu ne smemo da zaboravimo ni ciljano izrečene izjave Poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Stanković, (u čiji opis posla ne spada rešavanje svetskih globalnih problema), u kojoj je rekla;“… da je potrebno najhitnije izgraditi prihvatni centar za migrante u Beogradu, a da bi im se, u narednoj fazi, mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti , uz prethodno obavljenu detaljnu bezbednosnu procenu.“

Nama, običnom narodu koji dobro razume i tuđu muku, trudivši se da budemo od pomoći ljudima koji dolaze iz različite kulture onoliko koliko dozvoljavaju lične mogućnosti, susrestjivi, tolerantni, često više sebični prema bližnjima nego prema tuđinima (jer ne treba nekakav poseban razlog da se nekom pomogne), s pravom očekujemo da nama „dodatno nametanje (nametnuto od Amerike i zapadnih država), gostoprimstva“, od strane migranata neće biti zloupotrebljavano nepoštovanjem naše tradicije, običaja, kulture, navika, verskih opredeljenja, zakona,… itd, itd, … i da neće dovesti do pogoršanja bezbednosne i političke situacije, kao i kolapsa privrede u Srbiji, za čije sporovođenje je najodgovorniji Predsednik „Vlade u Srbiji“, kao što je i sam izjavio na početku ovog teksta!!!!

 

©Geto Srbija

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje…

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

„SRBISTAN“ KAO EVROPSKO PRIHVATILIŠTE I SABIRNI CENTAR : SAMOUBILAČKE EVROINTEGRACIJE I EVROPSKA AGENDA PROMENE DEMOGRAFIJE KROZ ISLAMIZACIJU SRBIJE????!

 

Prošlo je samo šest meseci od kako je takozvana Islamska država uputila pretnju evropskim državama, emitovanu preko svih svetskih medija, u kojoj je kratko saopšteno: šaljemo pola miliona imigranata u Evropu dok ne stvorimo haos! Evropska unija je automatski zatvorila svoje granice, ali je na samitu u Briselu, 25. juna, odlučila da prihvati 40.000 imigranata i razmesti ih u druge zemlje EU. Samo su Mađarskoj i Bugarskoj garantovali izuzeće.

Ubrzo nakon toga, Aleksandar Vučić je otišao u Preševo, obećavajući imigrantima, da su dobrodošli u Srbiju, što je obradovalo i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, i ministra šeika Rasima Ljajića koji se pohvalio "porastom broja turista". Ovaj, bez sumnje kriminalan i izdajnički čin, primljen je sa velikim odobravanjem u Briselu koji pravi od Srbije zabran. Veliki novac je u pitanju i još veći veleizdajnički akt, čije posledice (pre svega terorizam) u ovom trenutku nije moguće sagledati.

 

                       major Goran Mitrović

 

Polovinom jula meseca ove godine, veća grupa ilegalnih imigranata iz Avganistana i Sirije, koji su putovali preko Turske, Grčke i Makedonije, stigla je do Srbije. Srbija im je bila, krajnje odredište. Nisu imali planove za dalje putovanje ka zemljama Evropske unije, što su i potvrdili predstavnicima lokalne vlasti u Preševu, gde su i sada smešteni u prihvatnom centru i čekaju da dobiju status azilanata.

Kroz Makedoniju, platili su lokalnim "vodičima" između 800 i 1000 evra, a na ulasku u Srbiju, kod mesta Lojane, platili su, svako pojedinačno, oko 2.000 evra, kako bi bezbedno prešli granicu.

Ovu grupu, pratio je još od grčke luke Igumenica, pa sve do Preševa, i novinar uglednog francuskog dnevnika L’ Mond, koji je u svojoj reportaži detaljno opisao kako su stigli do Srbije.

Skoro u isto vreme (15. jula 2015. godine), u Preševu se iznenada pojavio i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao imigrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, raspitao se kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…

Lično je probao hranu koju dobijaju izbeglice, a razgovarao je i sa državljanima Sirije, hvaleći njihov glavni grad Damask, za koji je rekao da je "nekada bio divan grad". Na kraju im je poželeo da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Predsednik opštine Ragmi Mustafa, dodelio mu je i nekakvu plaketu, "kao prvom premijeru Srbije koji je posetio Preševo" (što nije tačno, ali je imalo za cilj da okuraži Vučića u akciji dalje islamizacije juga Srbije, ovaj put uz pomoć imigranata).

Samo dan kasnije, u Preševo je stigla još jedna velika grupa od 1.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Jemena i Somalije. Podaci lokalnih vlasti u Preševu i Subotici govore da se oko deset do petnaest odsto svih imigranata prijavljuje za ostanak u Srbiji.

Sa druge strane, prema neslužbenim podacima, od početka 2015. godine, u Srbiju je ušlo preko 50 hiljada imigranata (oko 2.000 nedeljno), a koliko ih je ostalo u Srbiji, to znaju samo Vučićeve službe, jer je jasno da su on i njegov "tim", videli priliku za dobru zaradu zahvaljujući ovoj "seobi naroda".

Ipak, neke međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je samo u toku prošle godine u Srbiji zvanično registrovano oko 26.000 imigranata (dakle, samo polovina od onih koji su stvarno ušli preko naše granice!).

Ali, kakvim tempom napreduje useljavanje u Srbiju, najbolje govori i podatak da su, od početka ove godine, mađarski graničari, zaustavili preko 40.000 njih koji su iz Srbije pokušali da uđu, što legalno što ilegalno! Samo pokušali!

Od tog broja, oko 15.000 imigranata je ostalo u Srbiji. Broj onih koji se odlučuju da ovde ostanu, svakodnevno raste, zbog male mogućnosti da stignu dublje u zemlje Evropske unije.

Ali, najgore od svega je činjenica da još nijedna institucija u Srbiji ne daje podatke kakav je profil onih koji ulaze u zemlju i kakav to bezbednosni rizik sa sobom nosi. To je takođe posledica Vučićeve strategije uvoza imigranata iz islamskih zemalja, kojom je još dublje zagazio u pljačku i izdaju zemlje.

Nije teško izračunati, da je na svakih hiljadu imigranata, neko uzeo milion i po evra (ako je "pojedinačna cena ulaska" u Srbiju oko 1.500 evra).

Mada je većina njih taj novac dobila prodajom sopstvene imovine, mnogi su dobili i "donaciju" preko finansijera takozvane Islamske države, o čemu već postoje dokazi kojima raspolažu evropske bezbednosne službe.

Vučić je 15. jula u Preševu pozvao i međunarodne humanitarne organizacije, da finansijski pomognu njegovu vladu oko smeštaja imigranata, istovremeno pokazujući kako je spreman da "udomi" i crnog đavola, samo ako se to uklapa u nekakvu kriminalnu "evropsku agendu" i njegove poslovne planove.

Nimalo slučajno, pravu istinu o tome šta se ustvari dešava, nedavno je saopštio i ministar Aleksandar Vulin, rekavši nedavno na sastanku sa diplomatskim korom: "…Srbija je pod pritiskom da ne dozvoli izbeglicama da napuste njenu teritoriju"! Na ovu njegovu opasku niko od prisutnih nije reagovao. Podrazumeva se da će Srbija ostati u budućnosti logor, ukoliko se dramatično ne napravi otklon od pogubne, samoubilačke ideje o evrointegracijama.

 

       Prihod od "imigrantskog turizma"

 

Pre dve nedelje, britanski BBC je citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji tvrdi da ekstremisti Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana.

Obaveštajne službe članica EU i Agencije za nadzor spoljnih granica Unije, "Fronteks", raspolažu potpuno istom informacijom. Dakle, svi znaju da će se zlo dogoditi i svi se brane kako znaju i umeju, samo su srpske granice širom otvorene za pritajeni terorizam koji čeka svoju priliku! Zašto je to tako i kome je to u Srbiji potrebno?

U atmosferi opšteg haosa, dok svakog vikenda preko makedonsko-srpske granice prođe i do tri hiljade imigranata, Ministar trgovine i turizma, Rasim Ljajić, uputio je tržišnu inspekciju u Preševo i u druge opštine na jugu Srbije, koje imaju pojačan priliv migranata, kako bi proveravali prihode lokalnih trgovaca, ugostitelja i taksista, kako Vučićev režim ne bi slučajno ostao "kratkih rukava" i bez prihoda.

Pre nepunih mesec dana, Rasim Ljajić se pohvalio javnosti, kako se od početka godine povećao broj turista u Srbiji za 15 odsto, pa je još dodao: "… cilj nam je da održimo taj trend do kraja godine i zabeležimo rekordnu posetu stranih turista!". Po svemu sudeći, želja mu se već ostvarila. Broj imigranata raste iz dana u dan, a sve njih Vučićeva vlada tretira kao "turiste u tranzitu"!

Ali, još početkom juna ove godine, Ljajić je najavio jednostrano ukidanje viza  za više zemalja Bliskog istoka, između ostalih i Katar, Kuvajt, Bahrein, Oman, pa čak i daleka, muslimanska Malezija...

Očigledno u nameri da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i da se zajedno sa Vučićem dokopa multimilionske zarade, Ljajić je celu akciju ovako opravdao: "…Mi cenimo da je vizna liberalizacija koji smo počeli da sprovodimo od oktobra prošle godine dala rezultate…Od tada je povećan broj dolazaka iz tih zemalja za 800 mesečno…".

Da bi ova nezapamćena sprdnja sa zdravim razumom uspela, Ljajić je još naglasio da je "…u prva četiri meseca ove godine Srbiju posetilo 266.000 stranih turista, 10,3 odsto više nego u istom prošlogodišnjem periodu!".

Francuski L’ Mond je izračunao da je reč o prihodu koji je već prešao milijardu dolara, i da ga udruženo, dele vlasti i kriminalne grupe u Srbiji, Makedoniji i delimično u Grčkoj. Ali, u ovakvom "privlačenju turista", Vučićeva vlada ima još monstruoznije planove.

Naime, kao šef predstavništa Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji , postavljen je Hans Fridrih Šoder, čovek koji je dobio zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja. To će u budućnosti biti dovoljan razlog da Evropska unija dodatno izoluje Srbiju, što je i krajnji cilj politike koju Zapad ovde sprovodi već godinama.

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, treba se podsetiti da je pre mesec dana, na takozvanom "partnerskom" sastanku Vlade Srbije i i Kancelarije UNHCR u Srbiji, u vezi narastajućeg broja migranata i izbeglica, Šoder oduševljeno rekao da Evropa u vezi tog problema nije dovoljno strateški orjentisana, a da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi on bio rešen!

Pomenuo je i podatak da je Srbija je u maju mesecu ove godine, primila više od 8.000 zvaničnih zahteva za azil i da su oni "u procesu rešavanja". Jasnije rečeno, od Srbije se očekuje da "udomi" što više imigranata, više nego ijedna druga evropska država, u odnosu na ekonomsku moć i broj stanovnika.

 

       Srbistan bez Srba

 

Mnoge činjenice vezane za haos sa imigrantima, ukazuju na to da su vodeće zemlje EU i Amerike, rešile da promene demografsku sliku ove zemlje, ali tako da jug Srbije, pa čak i nenaseljeni delovi Vojvodine, budu zaposednuti od strane arapsko-afričkih doseljenika islamske vere.

Uostalom, i Hans Fridrih Šoder je sve potanko objasnio: Mađarska i svaka druga država Evropske unije, može nesmetano da postavi žičanu ogradu na svojim granicama, ali je Srbija, koja nije članica, dužna da se povinuje međunarodnom pravu i omogući ulazak imigranata bez ograničenja.

Takvu licemernu i banditsku politiku dvostrukih standarda, Vučić je prihvatio oberučke, govoreći na sav glas da se "Srbija neće ograđivati žicom", mada je svakome jasno da je Srbija ograđena i izolovana, kao tor za životinje.

Postojeći Zakon o azilu Republike Srbije donet je još 2008. godine i to kao jedan od uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Mada je reč o jednom od onih nesmotreno donetih zakona, koji sada omogućava svakom imigrantu da lako dođe do statusa azilanta, u njemu do današnjeg dana ništa nije promenjeno.

Jer, veliki novac je u igri, a sudeći prema poslednjim razgovorima između Vučića i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, tek će ga biti, samo da ih Srbija udomi što više i zaustavi na putu ka Evropskoj uniji.

Ali, ako neko i pređe preko granice Mađarske, odmah ga, "u procesu readmisije", vraćaju nazad u Srbiju.

Dnevno, mađarska policija vrati i do dve stotine imigranata u Srbiju koju tretiraju kao "zemlju porekla", odnosno zemlju iz koje oni dolaze. Ova merila mogla bi i Srbija da primeni na svojim južnim granicama, prema Makedoniji, ali to se ne uklapa u Vučićev pakleni plan, a sa druge strane, ovaj "biznis" sa imigrantima je uzeo toliko maha da ga je sada teško zaustaviti.

Kako to rade Mađari? Svaki imigrant koji je ušao na teritoriju mađarske, morao je da da otiske prsta, koji odmah ulazi u takozvani Eurodek sistem, koji se uz sliku i ostale podatke, odmah nalazi u svim zemljama EU.

Osoba koja je na ovaj način "tretirana", više nikada neće moći da traži azil ni u jednoj drugoj zemlji EU pošto, po Dablinskom sporazumu, teret određivanja statusa izbeglica snosi ona zemlja u koju je lice prvo došlo i tražilo azil.

A, od Mađarske je mnogo više evropskih država na glasu kao bolje mesto za život azilanata, poput Nemačke i skandinavskih država. Na Horgošu se obavlja 95 odsto readmisija, a u obližnjem sudu u Kanjiži se onda "povratnici" uglavnom novčano kažnjavaju, "da bi se smanjio pritisak na zatvor u Subotici".

Kad se sve sabere, reč je o tome da Vučić ne želi da primeni slične mere kao što su ih primenili Mađari, a odgovor na pitanje zašto je to tako, leži u njegovoj bolesnoj ideji da i ovim činom pokaže kako je "Srbija lojalna" i da se prijemom imigranata žrtvuje u ime cele Evropske unije. Iza te predstave, teku milionske sume.

Kad se direktor srpske policije Milorad Veljović sastao sa direktorom mađarske policije Karoljom Papom, neposredno pre postavljanja žičane ograde uzduž granice prema Srbiji, i rekao pred novinarima da je "pitanje zaustavljanja imigranata opterećuje sve evropske zemlje" i da Srbija mora da reaguje, bilo je jasno da je Vučić "u igri" i da je prihvatio da Srbija bude "sabirni centar" imigranata iz islamskih zemalja, uprkos nesagledivim posledicama koje će to doneti.

Ali, kao i u sličnim slučajevima, kad je svojom ludačkom psihologijom nudio i ono što mu niko ne traži, pa je na kraju napravio nesagledive štete za državu, tako i ovom prilikom: za sada je dobio samo nekoliko termovizijskih kamera za noćno praćenje ilegalnih ulaza na granici, i to je sve.

A, on očekuje velike pare iz humanitarnih fondova EU. Da nije bilo prošlogodišnje pljačke humanitarnih donacija za poplavljene u Srbiji, koju je obavio preko institucija njegove vlade, možda bi ih i dobio…

Ovako, uhvaćen je u zamku iz koje mu nema izlaza. Problem je što je on i celu Srbiju bacio u izolaciju. Ovaj put, zajedno sa imigrantima među kojima sigurno ima i onih koji rade za takozvanu islamsku državu i čekaju svoj trenutak. Kad i gde će neko od tih Ljajićevih "turista" da podmetne bombu, to niko ne zna, ali ta mogućnost je više nego realna.

Prošle godine, u Srbiji je bilo podneto oko 150 krivičnih prijava za krijumčarenje ljudi. Kao krivci, hvatane su "sitne ribe", uglavnom auto prevoznici, taksisti, vlasnici hostela…Ali, onaj ko stvarno diriguje desetinama hiljada imigranata u Srbiji, njihovim smeštajem, naplatom boravka i regulisanjem statusa, zaštićen je sa najvišeg nivoa. I neposredni je Vučićev pomagač u ovom poslu.

Na prodaju su čak i potvrde o boravku na 72 sata, koje mnogi od imigranata plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju".

Krajem proleća ove godine, na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, na ulazu u Beograd, saobraćajna policija je slučajno u jednom kamionu pronašla veliku grupu žena, dece i muškaraca. Svi su izjavili da su platili po sto evra da bi bili prebačeni od granice Srbije do okoline Banje Koviljače, gde se nalazi jedan od centara za tražioce azila. Istu tarifu pominju na sudovima i taksisti koji su uhvaćeni u prevozu ilegalnih imigranata.

To daje odgovor na jedno od najčešće postavljanih pitanja posle nesreće kod Leskovca kada je sa puta sleteo kombi sa 54 osobe od kojih je 41 povređena – kako je moguće da u to vozilo stane pedeset četvoro ljudi? Za krijumčare, u kombiju je bilo 5.400 evra zarade, i to samo za prevoz kroz Srbiju!

Ali, to je sitan novac za ono što na vrhu piramide planira Aleksandar Vučić, koji računa da u narednih dve godine u Srbiji "uveze" još sto hiljada imigranata iz islamskih zemalja, što bi njegovom budžetu donelo poveliki prihod.

Njegova šetnja do Preševa i udvaranje imigrantima, samo je početak njegove političke kampanje među budućim građanima Srbije, koja polako postaje jedna od zemelja budućeg islamskog kalifata. Srbistan, u kome Srba više neće biti!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije