Архива

Posts Tagged ‘hiljade’

ISPUNJAVANJE HRVATSKIH ZAHTEVA I NOVO PREKRAJANJE SRPSKO-HRVATSKE GRANICE

3. јула 2016. Коментари су искључени

 

Nijedna dosadašnja vlada u Srbiji nije u posleratnim pregovorima sa Hrvatskom dozvoljavala pokretanje pitanja granice na Dunavu. Zvaničan srpski stav je uvek bio da je to pitanje zauvek rešeno. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Vučić je dao legitimitet hrvatskim teritorijalnim zahtevima prema Srbiji, izjavom da postoji spor i tamo gde ga, realno, nema. Za Vučića ne postoji čak ni evidentna kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. U ime kog okupatora ovaj ludak radi, pitaju se opravdano Srbi iz Srema, Bačke, Baranje, Podunavlja…

 

                    Igor Milanović

NAJBOLJI SUSEDI2

 

Predsednik Vlade u tehničkom mandatu i mandatar za sastav nove Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, zajedno sa predsednicom Hrvatske Kolindom Grabar Kitarović, potpisao je 20. juna ove 2016. godine „Deklaraciju o unapređenju odnosa i rešavanju otvorenih pitanja".

Političari i pravnici iz Hrvatske odmah su osporili pravo svoje predsednice da potpisuje ovakva dokumenta, posebno bez mandata Sabora ili Vlade. Vučiću u Srbiji niko ništa nije osporio, mada je on imao još manje prava da nešto potpisuje jer je na čelu tehničke vlade.

Istina, Deklaracija ima snagu običnog proglasa, ili kako se to u privredi zove, oblik „pisma o namerama", i nema obavezujući karakter, ali u ovom slučaju može da ima katastrofalan učinak po srpsku stranu.

Naime, u tački 2 pomenute Deklaracije navodi se: "…Dve države nemaju nikakvih teritorijalnih zahteva, a u slučaju da bilateralni pregovori u razumnom vremenu ne uspeju, obe države su spremne da svoj teritorijalni spor iznesu pred međunarodne pravosudne institucije".

Od početka raspada SFR Jugoslavije smatralo se da ne postoji nikakav granični spor između Srbije i Hrvatske. Postojala je želja hrvatske strane da korekcijom postojeće granične linije prisvoji još oko 11 hiljada hektara vojvođanske zemlje.

Želje su jedno, a stvarnost drugo, tako da niko nije poklanjao previše pažnje ovom hrvatskom stavu. Čak ni prethodni predsednik Srbije, Boris Tadić, prilikom nekoliko susreta sa svojim hrvatskim kolegom Ivom Josipovićem, kojom prilikom su potpisivane razne deklaracije o unapređenju međusobnih odnosa, nije išao toliko daleko da prihvati kako postoji bilo kakav pogranični spor.

Hrvatska stremljenja su do potpisivanja poslednje Deklaracije ostajala samo pusti san, da bi im stavljanjem svog potpisa Vučić dao legitimitet priznajući da postoji spor i tamo gde ga, realno, niti ima niti može da bude.

Ako bi se prihvatila hrvatska verzija međusobne granice, na hrvatsku stranu bi prešli delovi putne mreže Srbije (put Morović – Jamena), most preko Dunava kod Bačke Palanke, ali i deo industrijske zone Apatina i bolnice Principovac. Dunav bi na više mesta ulazio u Hrvatsku, pa zatim u Srbiju, pa opet u Hrvatsku…

S obzirom da je jasno da bi novo krojenje srpsko – hrvatske granice predstavljalo kompletni politički i privredni nonsens, nijedna dosadašnja vlada u Beogradu nije u pregovorima sa Zagrebom dozvoljavala pokretanje ovog pitanja. Sve dok na političku scenu nije stupio Aleksandar Vučić sa svojom bolesnom ambicijom da po svaku cenu sve menja i to po mogućnosti na štetu Srbije.

Čak ni Evropska Unija nije u dosadašnjim pristupnim pregovorima sa Srbijom insistirala na ovom pitanju, držeći se Mišljenja broj 3 Badinterove komisije. Zbog toga je potpuno nejasno zbog čega je Vučić uopšte pristao da se pitanje međusobne granice proglasi spornim i da se dogovori čak i mogućnost međunarodne arbitraže.

Ako ćemo da se pozivamo na dokumenta iz 19. veka, onda bi Srbija mogla i trebala da traži celu Baranju koja je bila deo Srpskog Vojvodstva, odnosno današnje Vojvodine. Ponovno pokretanje pitanja međusobnih granica otvara Pandorinu kutiju, a to se na Balkanu do sada uvek krvavo završavalo.

Za razliku od pitanja međusobne granice, koje interesuje Hrvatsku, pitanje položaja manjina, koje plaši Hrvatsku, Deklaracijom nije proglašeno spornim, niti je predviđena bila kakva međunarodna arbitraža.

Za Vučića i Grabar Kitarović ne postoji nikakvo kršenje ljudskih i manjinskih prava Srba u Hrvatskoj, čiji je procenat u ukupnom stanovništvu sa 12,2 odsto u 1991. godini spao na samo 4,36 odsto po popisu iz 2011. godine. Istovremeno je i udeo Hrvata u stanovništvu Srbije opao, ali veoma malo. Po popisu iz 1991. godine Hrvati su činili 1,08 odsto stanovnika Republike Srbije, a 2011. godine 0,81 odsto.

Srbi su u Hrvatskoj pre otcepljenja bili konstitutivni narod, dok su danas samo obična nacionalna manjina. Hrvati su u Srbiji pre raspada SFR Jugoslavije bili po brojnosti jedva primetna nacionalna manjina, što su i danas.

Hrvatski jezik je u Srbiji službeni jezik u sredinama gde to zakon omogućava, dok se u Hrvatskoj javno lome dvojezične table u mestima gde treba da postoje po njihovom zakonu o zastupljenosti jezika nacionalnih manjina. Ne postoji u poslednjih 20 godna ni jedan poznati napad na Hrvate u Srbiji zasnovan na nacionalnoj mržnji, dok se u velikom broju mesta u Hrvatskoj vrši pritisak na preostale Srbe da se isele.

Kada je opština u Hrvatskoj Babina Greda (u kojoj po zadnjem popisu među skoro 5.000 stanovnika žive samo četiri osobe srpske nacionalnosti) dobila svoje registarske tablice, hrvatski mediji su danima upozoravali stanovnike da ne lupaju i pale automobile sa registracijom BG, jer ona ne mora nužno da znači Beograd, već je možda Babina Greda. To je slika i prilika u kakvom statusu žive preostali Srbi u Hrvatskoj.

O svemu ovome na sastanku Vučića i Grabar Kitarović nije bilo reči, niti Deklaracija sadrži predloge konkretnih mera kojima bi se omogućilo Srbima u Hrvatskoj da uživaju ista prava kao i sve nacionalne manjine u civilizovanom svetu.

Sa druge strane, Hrvatska vlada je više puta poslednjih meseci iznosila svoje zahteve Srbiji u kojima je tražila da hrvatska manjina u Srbiji dobije pravo na najmanje jedno singurno mesto u republičkoj i pokrajinskoj skupštini. Dok se Srbi u Hrvatskoj bore da prežive, Hrvati u Srbiji se bore da preko svojih manjinskih stranaka pojačaju prisustvo u srpskoj i vojvođanskoj skupštini.

Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, poznata još kao Badinterova arbitražna komisija, bila je komisija koju je sastavio Savet ministara Evropske zajednice 27. avgusta 1991. godine da bi Mirovnoj konferenciji o Jugoslaviji snabdela pravnim savetima.

Robert Badinter je imenovan za predsednika petočlane komisije, koju su činili predsednici ustavnih sudova država u EZ. Arbitražna komisija je izrekla petnaest mišljenja o „velikim pravnim pitanjima" koja su pokrenula sukob u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji.

Mišljenja Komisije nisu bila pravno obavezujuća, ali su pomogla Evropskoj zajednici da formuliše jedinstvenu politiku prema SFR Jugoslaviji i zemljama naslednicama.

Primenjujući princip uti possidetis („šta poseduješ, to poseduješ"), komisija je u svom Mišljenju broj 3 zaključila 11. januara 1992. da „granice između Hrvatske i Srbije, Bosne i Hercegovine i Srbije, i eventualnih drugih susednih nezavisnih država ne mogu da se menjaju, osim uz slobodno postignut dogovor" , kao i „osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom"

Primenjujući ovo mišljenje Evropska zajednica, a kasnije i Evropska Unija i, konačno, celokupna međunarodna zajednica prihvatile su da granica između Srbije i Hrvatske ide onako kako je to bilo u doba SFR Jugoslavije: sredinom reke Dunav u dužini od 138 kilometara, računajući od mađarske granice, a zatim kopnom u dužini od 114 kilometara. U trenutku kada se borila za međunarodno priznanje, Hrvatska je bez pogovora prihvatila ovakvo stanovište.

U međuvremenu je Republika Hrvatska postala i član NATO saveza i Evropske Unije i sa te pozicije danas smatra da ima mogućnosti da pokrene pitanje koje su svi smatrali rešenim za sva vremena. Hrvatsko stanovište je da i na Dunavu međusobna granica treba da bude povučena onako kako je to učinjeno južnije, na kopnu, gde je Srem podeljen na (istočni) Srem u sastavu AP Vojvodine i Srbije i Zapadni Srem u Hrvatskoj, odnosno da su merodavne katastarske knjige napravljene još u 19 veku, dok su te oblasti bile u sastavu Austro-Ugarske monarhije i nije se postavljalo pitanje njihovih međusobnih granica. Kome će koja oblast da pripadne zavisilo je od toga gde je sedište katastarske opštine na kojoj se one nalaze.

Za proteklih skoro 150 godina, od kako su određene katastarske granice, ove oblasti su stalno bile u istoj državi, sa izuzetkom poslednjih 25 godina, odnosno od kako je Hrvatska proglasila nezavisnost. Za to vreme su infrastrukturni objekti pravljeni na geografski logičnim mestima, jer nije bilo potrebe da se vodi računa o granicama.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SAUČESNIŠTVO DRŽAVE KROZ NEBRIGU I TOLERISANJE NEZAKONITE I KRIMINALNE SEČE ŠUMA U SRBIJI!!!

1. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Mada je Srbija uvek važila kao zemlja koja ima dovoljno područja pod šumom, sve govori da ovog zlata vrednog resursa ima mnogo manje nego što se misli. Razlog za to je i protivzakonita seča koja se dešava tokom cele godine, a u kojoj učestvuju, ne samo kriminalne grupe i pojedinci nego i državne institucije zadužene za očuvanje i eksploataciju šuma, kao što je JP "Srbijašume".

 

                             Nikola Vlahović

SUMSKA PUSTOS SRBIJE

 

Svake godine u Srbiji bespravno bude posečeno oko 20 miliona kubnih metara šume. Od toga, najveće pljačke šume dešavaju se uz takozvanu administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom. Vojska i MUP Srbije godinama su bili bitku za odbranu od Albanaca koji naoružani dolaze u seču srpskih šuma, ali se ona nikada nije smanjila. Naprotiv, ona iz godine u godinu samo raste.

Albanska političarka, Edita Tahiri, otišla je toliko daleko i toliko drsko u vezi sa tim pitanjem, da je tokom pregovora u Briselu stala u odbranu šumokradica pa je napala i Srbiju kao državu i njenu vojsku i policiju, rekavši da zbog "tih stvari srpsko društvo mora da uđe u mentalnu reformu"!

A legitimnu borbu države sa pljačkašima srpskih šuma od strane njenih podivljalih sunarodnika, nazvala je „kršenjem dobrosusedskih odnosa i kršenjem Briselskog sporazuma o slobodnoj cirkulaciji ljudi, robe i ideja" !

Bespravne seče koje vrše Albanci sa Kosova i Metohije, najintenzivnije su u državnim gazdinstvima gde je pristup pograničnim delovima otežan, a to su Vranje, Kuršumlija, Leskovac, Raška i Leposavić. Količina bespravno posečenog drveta koja je registrovana u ovom delu Srbije, iznosi čak 46 odsto od ukupne količine krađe drveta u državnim šumama Srbije!

Ukratko, skoro pola srpskih šuma bespravno poseku Albanci, koji godinama prave haos, posebno u opštini Kuršumlija. Grupe albanskih šumokradica, dobro naoružane, nikad ne idu u pljačku a da ne poseku barem stotinu stabala u jednom "izletu".

U međuvremenu je Srpska pravoslavna crkva (Eparhija vranjska) povratila vlasništvo nad oko 800 hektara šume, a onda je dala pod zakup izvesnoj firmi Fornet iz Beograda, navodnom ekspertskom društvu za gazdovanje šumama.

Ubrzo, jedna organizacija ih je optužila da su sa tog poseda posekli šume u vrednosti od 140.000 evra, a "Srbijšume" su potegle argument nadležnosti izjavom da je reč o šumi koja pripada SPC.

Vrlo često, kao problem se pominje i činjenica da Srbija ima samo 600 čuvara na milion hektara šume (a, ukupno šumsko bogatstvo se prostire na oko dva i po miliona hektara) i da borba protiv pljačkaša, posebno onih naoružanih koji dolaze sa Kosova i Metohije, nije moguća bez vojske i policije.

Ovaj zastrašujući kriminal, koji već ima nesagledive posledice na harmoniju biljnog i životinjskog sveta, vodotokova, erozije zemljišta, klimatskih promena i slično, ne tiče se samo juga Srbije i granice sa Kosovom i Metohijom. Naime, pojava bespravnih seča šume dešava se stalno i na celoj teritoriji republike Srbije. U međuvremenu, država u šumarstvo nije ozbiljno ulagala niti je podizana svest naroda o neophodnosti zaštite okoline.

Procena vrednosti nelegalno posečenog drveta u Srbiji godišnje iznosi i do četiri miliona evra. Ali, ona prava, dugoročna šteta, nastala od pustošenja šume, košta i nekoliko milijardi evra.

Prema stepenu šumovitosti, od oko 29 odsto, Srbija je danas ispod evropskog nivoa, gde šumovitost dostiže i do 46 odsto. U državnom vlasništvu je 51,5 odsto (oko 1.250.000 hektara) šuma, 48,5 odsto (oko 1.150.000 hektara) je u privatnom posedu.

Kriminalna seča šume se najčešće dešava u državnim šumama koje su u blizini sela i gradova ili u manjim kompleksima koji su okruženi privatnim posedom. Bespravne seče u državnim šumama, kojima upravlja JP Srbijašume  (koje gazduju sa oko 90 odsto državnih šuma), često se dešavaju u sadejstvu sa organima lokalne samouprave pa i sa pojedinim šumskim upravama u okviru ovog javnog preduzeća.

Privatne šume predstavljaju složeniji problem. Vlasnici su neorganizovani, najčešće žive u gradu ili inostranstvu, ne postoji organizovana služba čuvanja, a ima i onih vlasnika koji neplanski seku svoju šumu kako bi došli do prihoda.

Mada u Srbiji postoji 18 šumskih gazdinstava  sa najširim ovlaštenjima kad je u pitanju čuvanje i održavanje ovog prirodnog resursa, hektari šuma jednostavno nestaju svake godine.

Republička šumarska inspekcija i lokalno pravosuđe, u velikom broju slučajeva svojim ponašanjem podstiču, pa i organizuju krađe šuma, a zloupotrebom svojih ovlašćenja pokušavaju da zataškaju svaku krađu šuma, te pretnjama i ucenama vrše pritisak na reonske šumare da budu deo organizovanog kriminala!

Protiv onih zaposlenih koji nisu pod njihovom šapom, podnose montirane prijave; a frapantan je podatak da za sve navedene krađe šumskog blaga, Republička šumarska inspekcija nije podnela ni jednu krivičnu prijavu!

Da je ovo tačno, potvrđuju, na primer, i podaci iz Pčinjskog okruga, gde je u već poznatim aferama pod imenima „Petrova gora", „Pošumljavanje preko NIP-a", „Vladičin Han", „Masurica", „Bosilegrad" i slično, sabrana šteta od pola miliona evra.

Na planinama Kukavica i Kozjak, u rejonu Vlasine, Petrove gore iznad Vranjske Banje i drugde, traje besomučna seča najkvalitetnije šume.

Po pravilu, iz „Srbijašuma" uvek odgovaraju da ne znaju mnogo o tome te da su optužbe na njihov račun "proizvoljne" i bez dokaza. Tako i u ovim slučajevima.

Bespravna seča stabala kažnjava se na osnovu Zakona o šumama, a kazne za fizička lica kreću se između 10.000 i 50.000 dinara, a sudski procesi veoma dugo traju. Prema zakonu postoji delo Pustošenje šuma, kad neko iskrči ili poseče šumu koja je pod zaštitom, makar bila i njegovo vlasništvo, i šumska krađa – kad neko poseče više od jednog kubnog metra drveta da bi se okoristio. Najviša zatvorska kazna je do tri godine.

Samo u jednoj godini, od 3.438 podnetih prekršajnih prijava procesuirana je tek trećina, a od 178 krivičnih prijava obrađena su samo tri predmeta! Čak i kada sud donese presudu sa kaznom od nekoliko desetina hiljada dinara, optuženi traži dodatno veštačenje o pričinjenoj šteti. Tako se ceo proces odlaže u nedogled, a lopovi nesmetano brste srpske šume. Šumarski inspektori imaju čak i "profil prosečnog šumokradice"!

To je, prema njihovom mišljenju, najčešće muškarac star do 40 godina, koji je ostao bez posla, koji ima polovnu motornu testeru za seču i traktor za prevoz, a u krađu šume odlazi sa bliskim srodnicima kao pomagačima.

Šumokradica ima i u opštini Veliko Gradište, u atarima okolnih sela, a velika seča se redovno dešava i u atarima na potezu od Golupca, preko Velikog Gradišta do Požarevca.

Šumadija je sve manje Šumadija, jer ovim prelepim i šumovitim regionom haraju profesionalne šumokradice. Policija Čačka i Gornjeg Milanovca ima "sezonske poslove" vezane za seču drveta za ogrev. U seču su redovno uključene i lokalne samouprave i "Srbijašume", kao i u sličnim slučajevima širom Srbije.

Prekomerna i nelegalna seča šuma u istočnoj Srbiji prouzrokovala je odrone i katastrofalne bujične poplave u tom kraju. Osim "Srbijašuma", i Javno preduzeće Nacionalni park Đerdap snosi veliki deo krivice za ogromne štete koje su nastale kao posledica kriminalne seče šuma.

Od Golupca do Kladova, na teritoriji Nacionalnog parka Đerdap , koji se prostire na 64.000 hektara, od čega je 90 odsto pod šumom, dugo se vrši i neplanska i bespravna seča šume. To je dovelo do pokretanja erozije, koja će još niz godina biti aktivna dok ne počne pošumljavanje.

Ako znamo da je pri legalnoj seči kubni metar drveta na panju u šumi oko 10 evra, a na tržištu ogrevnog od 30 do 40 evra, u zavisnosti od vrste, te da se za dan može poseći i do 50 kubnih metara, nije teško izračunati kolika je tu zarada.

Zbog krađe drveta i na Fruškoj gori, godišnje se podnese 35 do 40 krivičnih prijava i to je tako već godinama unazad. Ali, šumokradice i dalje seku i do 200 kubika kvalitetnog stabla u samo jednom "pohodu". Ovo je utoliko teže kad se pogleda nivo pošumljenosti koja je u Vojvodini tek 6,8 odsto, a na primer, u ataru Kikinde je i ispod jedan odsto!

Ova zastrašujuća činjenica govori da je Vojvodina, u mnogim svojim delovima, blizu tome da postane pustinja kao što je peščara u Deliblatu. Odmah se postavlja pitanje: ko je zadužen da čuva preostale šume u Vojvodini? Policija ili šumari?

Ali, lopovi se ne plaše šumara koji ne mogu da ih privedu. Šumar nema ovlašćenja da naplati kaznu na licu mesta. Uzgred, Fruška gora je 1990. godine proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju.

Nacionalni park  se prostire na površini od oko 25.000 hektara na teritoriji osam opština, a šume zauzimaju 90 odsto površine parka. Dominiraju lipe, hrast i bukve. Šumokradice doslovno rade šta hoće na području cele Fruške gore, jer je i tu prisutna prećutna saradnja između onih koji vode nacionalni park i onih koji ga uništavaju.

Često, posečeni trupci imaju pečate kao da su iz privatne šume, a bili su iz državne. Tako se prave milionske štete za državu. Naravno i u ovakvim slučajevima, u falsifikovanju učestvuju ljudi iz lokalne samouprave i iz "Srbijašuma".

Od Kosova do Vojvodine, srpske šume nestaju. Što zbog nezakonite seče, što zbog državne nebrige zbog koje haraju i bolesti drveta. Erozija zemljišta je sve veća a poplave i odroni biće u budućnosti još opasnije zbog nedostatka šuma. Tako je na volšeban način, štetočinska politika izmenila i geografiju, a ne samo istoriju Srbije.

 

© Geto Srbiija

materijal: List protiv mafije

„SRBISTAN“ KAO EVROPSKO PRIHVATILIŠTE I SABIRNI CENTAR : SAMOUBILAČKE EVROINTEGRACIJE I EVROPSKA AGENDA PROMENE DEMOGRAFIJE KROZ ISLAMIZACIJU SRBIJE????!

30. јула 2015. Коментари су искључени

 

Prošlo je samo šest meseci od kako je takozvana Islamska država uputila pretnju evropskim državama, emitovanu preko svih svetskih medija, u kojoj je kratko saopšteno: šaljemo pola miliona imigranata u Evropu dok ne stvorimo haos! Evropska unija je automatski zatvorila svoje granice, ali je na samitu u Briselu, 25. juna, odlučila da prihvati 40.000 imigranata i razmesti ih u druge zemlje EU. Samo su Mađarskoj i Bugarskoj garantovali izuzeće.

Ubrzo nakon toga, Aleksandar Vučić je otišao u Preševo, obećavajući imigrantima, da su dobrodošli u Srbiju, što je obradovalo i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, i ministra šeika Rasima Ljajića koji se pohvalio "porastom broja turista". Ovaj, bez sumnje kriminalan i izdajnički čin, primljen je sa velikim odobravanjem u Briselu koji pravi od Srbije zabran. Veliki novac je u pitanju i još veći veleizdajnički akt, čije posledice (pre svega terorizam) u ovom trenutku nije moguće sagledati.

 

                       major Goran Mitrović

SRBISTAN BEZ SRBA-1

 

Polovinom jula meseca ove godine, veća grupa ilegalnih imigranata iz Avganistana i Sirije, koji su putovali preko Turske, Grčke i Makedonije, stigla je do Srbije. Srbija im je bila, krajnje odredište. Nisu imali planove za dalje putovanje ka zemljama Evropske unije, što su i potvrdili predstavnicima lokalne vlasti u Preševu, gde su i sada smešteni u prihvatnom centru i čekaju da dobiju status azilanata.

Kroz Makedoniju, platili su lokalnim "vodičima" između 800 i 1000 evra, a na ulasku u Srbiju, kod mesta Lojane, platili su, svako pojedinačno, oko 2.000 evra, kako bi bezbedno prešli granicu.

Ovu grupu, pratio je još od grčke luke Igumenica, pa sve do Preševa, i novinar uglednog francuskog dnevnika L’ Mond, koji je u svojoj reportaži detaljno opisao kako su stigli do Srbije.

Skoro u isto vreme (15. jula 2015. godine), u Preševu se iznenada pojavio i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao imigrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, raspitao se kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…

Lično je probao hranu koju dobijaju izbeglice, a razgovarao je i sa državljanima Sirije, hvaleći njihov glavni grad Damask, za koji je rekao da je "nekada bio divan grad". Na kraju im je poželeo da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Predsednik opštine Ragmi Mustafa, dodelio mu je i nekakvu plaketu, "kao prvom premijeru Srbije koji je posetio Preševo" (što nije tačno, ali je imalo za cilj da okuraži Vučića u akciji dalje islamizacije juga Srbije, ovaj put uz pomoć imigranata).

Samo dan kasnije, u Preševo je stigla još jedna velika grupa od 1.000 izbeglica iz Sirije, Avganistana, Jemena i Somalije. Podaci lokalnih vlasti u Preševu i Subotici govore da se oko deset do petnaest odsto svih imigranata prijavljuje za ostanak u Srbiji.

Sa druge strane, prema neslužbenim podacima, od početka 2015. godine, u Srbiju je ušlo preko 50 hiljada imigranata (oko 2.000 nedeljno), a koliko ih je ostalo u Srbiji, to znaju samo Vučićeve službe, jer je jasno da su on i njegov "tim", videli priliku za dobru zaradu zahvaljujući ovoj "seobi naroda".

Ipak, neke međunarodne humanitarne organizacije tvrde da je samo u toku prošle godine u Srbiji zvanično registrovano oko 26.000 imigranata (dakle, samo polovina od onih koji su stvarno ušli preko naše granice!).

Ali, kakvim tempom napreduje useljavanje u Srbiju, najbolje govori i podatak da su, od početka ove godine, mađarski graničari, zaustavili preko 40.000 njih koji su iz Srbije pokušali da uđu, što legalno što ilegalno! Samo pokušali!

Od tog broja, oko 15.000 imigranata je ostalo u Srbiji. Broj onih koji se odlučuju da ovde ostanu, svakodnevno raste, zbog male mogućnosti da stignu dublje u zemlje Evropske unije.

Ali, najgore od svega je činjenica da još nijedna institucija u Srbiji ne daje podatke kakav je profil onih koji ulaze u zemlju i kakav to bezbednosni rizik sa sobom nosi. To je takođe posledica Vučićeve strategije uvoza imigranata iz islamskih zemalja, kojom je još dublje zagazio u pljačku i izdaju zemlje.

Nije teško izračunati, da je na svakih hiljadu imigranata, neko uzeo milion i po evra (ako je "pojedinačna cena ulaska" u Srbiju oko 1.500 evra).

Mada je većina njih taj novac dobila prodajom sopstvene imovine, mnogi su dobili i "donaciju" preko finansijera takozvane Islamske države, o čemu već postoje dokazi kojima raspolažu evropske bezbednosne službe.

Vučić je 15. jula u Preševu pozvao i međunarodne humanitarne organizacije, da finansijski pomognu njegovu vladu oko smeštaja imigranata, istovremeno pokazujući kako je spreman da "udomi" i crnog đavola, samo ako se to uklapa u nekakvu kriminalnu "evropsku agendu" i njegove poslovne planove.

Nimalo slučajno, pravu istinu o tome šta se ustvari dešava, nedavno je saopštio i ministar Aleksandar Vulin, rekavši nedavno na sastanku sa diplomatskim korom: "…Srbija je pod pritiskom da ne dozvoli izbeglicama da napuste njenu teritoriju"! Na ovu njegovu opasku niko od prisutnih nije reagovao. Podrazumeva se da će Srbija ostati u budućnosti logor, ukoliko se dramatično ne napravi otklon od pogubne, samoubilačke ideje o evrointegracijama.

 

       Prihod od "imigrantskog turizma"

 

Pre dve nedelje, britanski BBC je citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji tvrdi da ekstremisti Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana.

Obaveštajne službe članica EU i Agencije za nadzor spoljnih granica Unije, "Fronteks", raspolažu potpuno istom informacijom. Dakle, svi znaju da će se zlo dogoditi i svi se brane kako znaju i umeju, samo su srpske granice širom otvorene za pritajeni terorizam koji čeka svoju priliku! Zašto je to tako i kome je to u Srbiji potrebno?

U atmosferi opšteg haosa, dok svakog vikenda preko makedonsko-srpske granice prođe i do tri hiljade imigranata, Ministar trgovine i turizma, Rasim Ljajić, uputio je tržišnu inspekciju u Preševo i u druge opštine na jugu Srbije, koje imaju pojačan priliv migranata, kako bi proveravali prihode lokalnih trgovaca, ugostitelja i taksista, kako Vučićev režim ne bi slučajno ostao "kratkih rukava" i bez prihoda.

Pre nepunih mesec dana, Rasim Ljajić se pohvalio javnosti, kako se od početka godine povećao broj turista u Srbiji za 15 odsto, pa je još dodao: "… cilj nam je da održimo taj trend do kraja godine i zabeležimo rekordnu posetu stranih turista!". Po svemu sudeći, želja mu se već ostvarila. Broj imigranata raste iz dana u dan, a sve njih Vučićeva vlada tretira kao "turiste u tranzitu"!

Ali, još početkom juna ove godine, Ljajić je najavio jednostrano ukidanje viza  za više zemalja Bliskog istoka, između ostalih i Katar, Kuvajt, Bahrein, Oman, pa čak i daleka, muslimanska Malezija...

Očigledno u nameri da iskoristi ovu jedinstvenu priliku i da se zajedno sa Vučićem dokopa multimilionske zarade, Ljajić je celu akciju ovako opravdao: "…Mi cenimo da je vizna liberalizacija koji smo počeli da sprovodimo od oktobra prošle godine dala rezultate…Od tada je povećan broj dolazaka iz tih zemalja za 800 mesečno…".

Da bi ova nezapamćena sprdnja sa zdravim razumom uspela, Ljajić je još naglasio da je "…u prva četiri meseca ove godine Srbiju posetilo 266.000 stranih turista, 10,3 odsto više nego u istom prošlogodišnjem periodu!".

Francuski L’ Mond je izračunao da je reč o prihodu koji je već prešao milijardu dolara, i da ga udruženo, dele vlasti i kriminalne grupe u Srbiji, Makedoniji i delimično u Grčkoj. Ali, u ovakvom "privlačenju turista", Vučićeva vlada ima još monstruoznije planove.

Naime, kao šef predstavništa Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji , postavljen je Hans Fridrih Šoder, čovek koji je dobio zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja. To će u budućnosti biti dovoljan razlog da Evropska unija dodatno izoluje Srbiju, što je i krajnji cilj politike koju Zapad ovde sprovodi već godinama.

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, treba se podsetiti da je pre mesec dana, na takozvanom "partnerskom" sastanku Vlade Srbije i i Kancelarije UNHCR u Srbiji, u vezi narastajućeg broja migranata i izbeglica, Šoder oduševljeno rekao da Evropa u vezi tog problema nije dovoljno strateški orjentisana, a da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi on bio rešen!

Pomenuo je i podatak da je Srbija je u maju mesecu ove godine, primila više od 8.000 zvaničnih zahteva za azil i da su oni "u procesu rešavanja". Jasnije rečeno, od Srbije se očekuje da "udomi" što više imigranata, više nego ijedna druga evropska država, u odnosu na ekonomsku moć i broj stanovnika.

 

       Srbistan bez Srba

 

Mnoge činjenice vezane za haos sa imigrantima, ukazuju na to da su vodeće zemlje EU i Amerike, rešile da promene demografsku sliku ove zemlje, ali tako da jug Srbije, pa čak i nenaseljeni delovi Vojvodine, budu zaposednuti od strane arapsko-afričkih doseljenika islamske vere.

Uostalom, i Hans Fridrih Šoder je sve potanko objasnio: Mađarska i svaka druga država Evropske unije, može nesmetano da postavi žičanu ogradu na svojim granicama, ali je Srbija, koja nije članica, dužna da se povinuje međunarodnom pravu i omogući ulazak imigranata bez ograničenja.

Takvu licemernu i banditsku politiku dvostrukih standarda, Vučić je prihvatio oberučke, govoreći na sav glas da se "Srbija neće ograđivati žicom", mada je svakome jasno da je Srbija ograđena i izolovana, kao tor za životinje.

Postojeći Zakon o azilu Republike Srbije donet je još 2008. godine i to kao jedan od uslova za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Mada je reč o jednom od onih nesmotreno donetih zakona, koji sada omogućava svakom imigrantu da lako dođe do statusa azilanta, u njemu do današnjeg dana ništa nije promenjeno.

Jer, veliki novac je u igri, a sudeći prema poslednjim razgovorima između Vučića i šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, tek će ga biti, samo da ih Srbija udomi što više i zaustavi na putu ka Evropskoj uniji.

Ali, ako neko i pređe preko granice Mađarske, odmah ga, "u procesu readmisije", vraćaju nazad u Srbiju.

Dnevno, mađarska policija vrati i do dve stotine imigranata u Srbiju koju tretiraju kao "zemlju porekla", odnosno zemlju iz koje oni dolaze. Ova merila mogla bi i Srbija da primeni na svojim južnim granicama, prema Makedoniji, ali to se ne uklapa u Vučićev pakleni plan, a sa druge strane, ovaj "biznis" sa imigrantima je uzeo toliko maha da ga je sada teško zaustaviti.

Kako to rade Mađari? Svaki imigrant koji je ušao na teritoriju mađarske, morao je da da otiske prsta, koji odmah ulazi u takozvani Eurodek sistem, koji se uz sliku i ostale podatke, odmah nalazi u svim zemljama EU.

Osoba koja je na ovaj način "tretirana", više nikada neće moći da traži azil ni u jednoj drugoj zemlji EU pošto, po Dablinskom sporazumu, teret određivanja statusa izbeglica snosi ona zemlja u koju je lice prvo došlo i tražilo azil.

A, od Mađarske je mnogo više evropskih država na glasu kao bolje mesto za život azilanata, poput Nemačke i skandinavskih država. Na Horgošu se obavlja 95 odsto readmisija, a u obližnjem sudu u Kanjiži se onda "povratnici" uglavnom novčano kažnjavaju, "da bi se smanjio pritisak na zatvor u Subotici".

Kad se sve sabere, reč je o tome da Vučić ne želi da primeni slične mere kao što su ih primenili Mađari, a odgovor na pitanje zašto je to tako, leži u njegovoj bolesnoj ideji da i ovim činom pokaže kako je "Srbija lojalna" i da se prijemom imigranata žrtvuje u ime cele Evropske unije. Iza te predstave, teku milionske sume.

Kad se direktor srpske policije Milorad Veljović sastao sa direktorom mađarske policije Karoljom Papom, neposredno pre postavljanja žičane ograde uzduž granice prema Srbiji, i rekao pred novinarima da je "pitanje zaustavljanja imigranata opterećuje sve evropske zemlje" i da Srbija mora da reaguje, bilo je jasno da je Vučić "u igri" i da je prihvatio da Srbija bude "sabirni centar" imigranata iz islamskih zemalja, uprkos nesagledivim posledicama koje će to doneti.

Ali, kao i u sličnim slučajevima, kad je svojom ludačkom psihologijom nudio i ono što mu niko ne traži, pa je na kraju napravio nesagledive štete za državu, tako i ovom prilikom: za sada je dobio samo nekoliko termovizijskih kamera za noćno praćenje ilegalnih ulaza na granici, i to je sve.

A, on očekuje velike pare iz humanitarnih fondova EU. Da nije bilo prošlogodišnje pljačke humanitarnih donacija za poplavljene u Srbiji, koju je obavio preko institucija njegove vlade, možda bi ih i dobio…

Ovako, uhvaćen je u zamku iz koje mu nema izlaza. Problem je što je on i celu Srbiju bacio u izolaciju. Ovaj put, zajedno sa imigrantima među kojima sigurno ima i onih koji rade za takozvanu islamsku državu i čekaju svoj trenutak. Kad i gde će neko od tih Ljajićevih "turista" da podmetne bombu, to niko ne zna, ali ta mogućnost je više nego realna.

Prošle godine, u Srbiji je bilo podneto oko 150 krivičnih prijava za krijumčarenje ljudi. Kao krivci, hvatane su "sitne ribe", uglavnom auto prevoznici, taksisti, vlasnici hostela…Ali, onaj ko stvarno diriguje desetinama hiljada imigranata u Srbiji, njihovim smeštajem, naplatom boravka i regulisanjem statusa, zaštićen je sa najvišeg nivoa. I neposredni je Vučićev pomagač u ovom poslu.

Na prodaju su čak i potvrde o boravku na 72 sata, koje mnogi od imigranata plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju".

Krajem proleća ove godine, na naplatnoj rampi u Bubanj Potoku, na ulazu u Beograd, saobraćajna policija je slučajno u jednom kamionu pronašla veliku grupu žena, dece i muškaraca. Svi su izjavili da su platili po sto evra da bi bili prebačeni od granice Srbije do okoline Banje Koviljače, gde se nalazi jedan od centara za tražioce azila. Istu tarifu pominju na sudovima i taksisti koji su uhvaćeni u prevozu ilegalnih imigranata.

To daje odgovor na jedno od najčešće postavljanih pitanja posle nesreće kod Leskovca kada je sa puta sleteo kombi sa 54 osobe od kojih je 41 povređena – kako je moguće da u to vozilo stane pedeset četvoro ljudi? Za krijumčare, u kombiju je bilo 5.400 evra zarade, i to samo za prevoz kroz Srbiju!

Ali, to je sitan novac za ono što na vrhu piramide planira Aleksandar Vučić, koji računa da u narednih dve godine u Srbiji "uveze" još sto hiljada imigranata iz islamskih zemalja, što bi njegovom budžetu donelo poveliki prihod.

Njegova šetnja do Preševa i udvaranje imigrantima, samo je početak njegove političke kampanje među budućim građanima Srbije, koja polako postaje jedna od zemelja budućeg islamskog kalifata. Srbistan, u kome Srba više neće biti!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: