POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje…

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

DRŽAVNI NAIVCI I OPASNO DODVORAVANJE ZAPADU: UKIDANJE VIZA ARAPSKIM I DALEKIM ZEMLJAMA I MOGUĆI RIZICI!!?

 

U sumrak najcrnjeg od svih crnih režima koji su zadesili Srbiji u poslednjih četvrt veka, odlukom sumasišavšeg vođe, Srbija jednostrano ukida vize grupi islamskih zemalja koje se bave finansiranje i izvozom terorizma. Evropska unija će zbog toga zatvoriti Srbiji sva vrata i najverovatnije ukinuti takozvanu viznu liberalizaciju.

 

                        Mersiha Hadžić

 

Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić najavio je 1. juna, da će na sledećoj sednici vladi biti predloženo da ukine vize za 10 zemalja, čime će se nastaviti proces vizne liberalizacije, koja je u “velikoj meri doprinela povećanju broja stranih turista.“

Vize će, između ostalog, biti ukinute za Katar, Kuvajt, Oman, Venecuelu, Panamu, Jamajku, Paragvaj, Kolumbiju i Gvatemalu, najavio je šeik Rasim Ljajić.

“U narednoj grupi zemalja čijim građanima razmišljamo da ukinemo vize su Malezija, Jermenija i Azerbejdžan“ – izjavio je u Gornjem Milanovcu potpredsednik Vlade Srbije šeik Rasim Ljajić.

Prema njegovim rečima, ovaj proces će, ukoliko ne budu postojale tehničke ili neke druge prepreke, biti nastavljen – negde će se jednostrano u potpunosti ukidati vize, a ponegde sezonski, za vreme turističke sezone.

„…U petak smo imali zajednički sastanak sa ministrom spoljnih i unutrašnjih poslova i dogovorili smo da vladi, već na sledećoj sednici, predložimo ukidanje viza za još 10 zemalja… Očekujemo i po ovom osnovu veći dolazak inostranih turista„, rekao je Ljajić na konferenciji za novinare u Turističkoj organizaciji Srbije.

Ministar je najavio i da je formirana Radna grupa koja radi na viznoj liberalizaciji, jer postoje još neke zemlje gde bi vize mogle ili da budu ukinute, ili da vizni režim bude olakšan.

I dok šeik Ljajić najavljuje novu najezdu Arapa, islamista i narko bosova, Mađarska je odlučila da hitno na granici sa Srbijom podigne sanitarni kordon, i speči prodor islamista na njenu teritoriju podiyanjem žice, a u Briselu razmišljaju da Srbiju skinu sa belog Šengena!

Sve je počelo kada je premijeru Vučiću podveden šeik Muhamed Bin Zajed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. “…Čim sam mu spazio oči snene, znao sam da je čovek za mene“ – hvalio se među svojom braćom Aleksandar.

Šeik Bin Zajed boluje od sifilističkog ludila, ali Vučiću to nije smetalo da sa njim zanoći u svom zamku u Jajincima. Kad su uranili, zoru prevarili, obojica su bili srećni.

Šeik Zajed je poklonio Vučiću dva džipa, sablju, pušku, obećavao je i velike količine novca. Ali, samo je obećavao.

Šizofreno srce srpskog premijera Aleksandra Vučića, nije želelo ni na istok, ni na zapad, ni na sever već na jug. Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, države koje su finansirale rat u Bosni i na Kosovu i Metohiji, među prvima su priznale i nezavisnost Kosova, a terorističku organizaciju OVK snabdevale su municijom, oružjem i novce, veličajući, kao svetu stvar, ubijanje Srba. Ali, snene oči šeika Zajeda i njegovo sifilističko ludilo, magično su privlačili Aleksandra Vučića.

Obećavao nam je da će njegovi prijatelji šeici i emiri u Srbiji izgraditi fabrike mirkočipova, podići agrokombinate, fabrike pijaće vode, a u Beogradu podići novi grad – Beograd na vodi!

Dobili smo samo maketu Beograda na vodi, i obavezu da iz budžeta platimo Arapinu Al Abaru 290 miliona, da uredimo priobalje, čiji će on postati vlasnik, potom ga prodati i nestati, kao što je to činio u još pet drugih zemalja.

Ukinuli smo vize onima koji dolaze iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, iz Saudijske Arabije. Oni nama nisu. Vođe Al Kaide, obučavaju se u ove dve islamske države, da preko Srbije idu u Evropu, sa pasošima koje im štampa Vučićev brat Andrej, u Kovnici novca na Topčideru, u kojoj je zaposlen, a potpisuje ih Vučićeva desna ruka ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović. (Njegov dosije je u obradi, i objavićemo ga u sledećim člancima).

Danas, zemljama iz Arabijskog zaliva, u kojima se kale islamisti i surove ubice, ukidamo vize. Katar, Oman, Kuvajt…Navodno, zbog turizma.

Građani ovih država nikada nisu ni čuli za Srbiju, a njima je put u zemlju nevernika, nemoguća misija, osim ako ne kreću u svetu misiju, da u Evropi dižu u vazduh mostove, škole, bolnice, obdaništa…Dakle, u Srbiju, iz ovih zemalja, bez vize mogu da dođu samo oni koji kreću na takav sveti put.

Žitelji Malezije su siromašniji i od građana Srbije. A, zbog njihovog svetog puta, zatvoriće se put građanima Srbije ka Evropi. Da bi se branile od islamista, zemlje Evropske unije nameravaju da potpuno izoluju Srbiju!

Kakav interes imaju stanovnici Malezije da posete Srbiju, daleku nekoliko hiljada kilometara? A, 30 miliona stanovnika Malezije, iz Kuala Lumpura može u Srbiju jedino avionom. Povratna karta iz Kuala Lumpura do Beograda je oko 1.300 evra. Šta mogu da vide Malezijci u Srbiji? Da se sunčaju i kupaju na obalama Panonskog mora?

Vlada je ukinula vize i građanima Venecuele, Kolumbije, Gvatemale, Jamajke i Paragvaja. (Urugvaju namerno nisu, jer Vučić namerava da zbriše u ovu zemlju, pa da ga ne bi tamo tražili oni kojima duguje krv, vize ovoj zemlji nisu ukinute).

Osim Venecuele, sa ovim zemljama Srbija nema diplomatske odnose! Kakav interes imaju građani Gvatemale, Kolumbije ili Paragvaja da dolaze u turističku posetu Srbiji kad su im karipske plaže ispred nosa i trostruko jeftinije?

Vučićeve pretnje da će Džo Bajden da se razbesni i da podvikne Angeli Merkel da se Srbija primi u članstvo EU, samo su njegov sanak pusti. I dok sude Darku Šariću, za šverc kokaina iz Latinske Amerike, Andrej Vučić i njegova družina preuzimaju ove poslove, koji uveliko traju.

Vučićev bata Andrej, moći će sa svojom kamarilom da avionima Etihada, u direktnom letu, prenosi najčistiji kokain, bez carinski barijera i agenta DEA! To će, svakako, pojeftiniti kupovnu cenu, i zarada će biti astronomska. Ako već ne možemo u Evropu, prodavaćemo i kokain, da ih podavimo, kao što oni dave nas, komentariše Andrej Vučić.

Tužno i smešno deluje objašnjenje ministra za trgovinu i turizam šeika Rasima Ljajića, da ovim veoma siromašnim latinoameričkim državama ukidamo vize, zbog turizma, da nas njihovi građani posećuju.

Treba biti idiot, poput šeika Ljajića, i saopštiti to građanima kao razlog. Ako Vučićeva propagandna mašinerija i opravda i ovaj potez Vučićeve kamarile, Evropska unija će dobiti još razlog više da nas hermetički izoluje.

Komesar Han je u privatnom i nezvaničnom razgovoru sa jednim srpskim diplomatom rekao da mu je iskreno žao Srbije, ali da je njena budućnost posve neizvesna, i tragična. Oni koji je vode, gori su i od najgorih narko bosova iz latinomaričkih kartela, i od vođa islamističkih odreda, jer su, prema svojim građanima suroviji i od njih.

 

„Arapske investicije“ i migraciona kriza

 

A što se tiče aktuelne migrantske krize u Srbiji, možemo da zaključimo da su birokrate briselskog tabora odlučili da se odbrane tako što će da primoraju Srbiju da prihvati što više tih migranata iz arapskih zemalja, razmišljajući na način: zato što je Srbija pravoslavna država, a ONI – zapadnjaci su katolici, pa je pogodnije da ti arapski migranti ostanu u Srbiji kako bi se resursi države iscrpljivali i promenila nacionalna struktura!!! Zato se prećutno i dopušta da Mađari ubrzano podižu zid!!!

Izgleda da se mnogo puta pominjane, (od strane “vlasti u Srbiji”) i na sva usta hvaljene “arapske investicije” , upravo sprovode kroz ovu migrantsku krizu!!!?? Da li i ukidanje viza pojedinim afričkim i azijskim državama pogoduju ovakvim migrantskim dešavanjima!!?????

A pored sve muke tih lica migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, primećujemo da oni ne odlaze u neke druge arapske države koje su im po kulturi i veri bliže ( kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potražili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilju svog naroda), a ta lica bivaju upućivana u pravcu Srbije, pa je primećeno da među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca, što se može i okom videti pred trafikama i dalje,  obzirom da neki od njih kupuju skupe cigarete i dvolitarsku Koka kolu, vrše redovnu dopunu interneta na mobilnim telefonima, a raspituju se za Taxi (kojim putuju do Subotice pre nego što Mađari podignu zid), menjačnicu, usluge Western union i DHL!!!!

Lica su planski izmanipulisana i upućena u pravcu Srbije, a nama ostaje da se pitamo, da li su to “vlasti u Srbiji” sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbednosnih agencija i službi, a znajući gore navedena interesovanja takvih migranata, preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica, kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije