Архива

Posts Tagged ‘budžet’

НАЈУЗОРНИЈИ ЂАК ЕУ НА ПУТУ БЕЗ АЛТЕРНАТИВЕ УЗ ОБАВЕЗНО РЕЖИМСКО УТИШАВАЊЕ ГЛАСА СРПСКОГ НАРОДА!??

16. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Није тако давно било кад је актуелни српски диктатор изјавио: "…Знам како ћу да скончам, јер добро знам свој народ. Знам себе, свој народ и највише га волим на свету. Зато и знам како ћу да скончам…Зато ми се толико жури, јер знам да ми се приближило…"

Многи се данас питају, каква је била та љубав према грађанима Србије које је он лично за само пет година владавине довео у положај гори од онога који је био за време немачке окупације. Коначно, многи би радо да сазнају, да ли му се "приближило" и какав ће бити епилог ове ужасне социјалне, политичке и државне драме у којој он као таоце држи седам милиона људи.

Извесно је да су последице његовог дивљања већ данас страшне и сваки дан који он проведе на власти, укопаваће Србију све дубље. Али, као што је познато, све има свој крај.

 

                       Никола Влаховић

SRBIJA NA PUTU BEZ ALTERNATIVE

 

Чувени шлагер Хитлерових нациста из Другог светског рата, "Лили Марлен", који су Немци, иначе, први пут 1941. године емитовали са таласа тада окупираног Радио Београда, поново се, као времепловом, ових децембарских дана зачула, у једном београдском ресторану, у Скадарлији.

Група припитих немачких туриста, хтела је да чује незваничну нацистичку химну, па су музичари почели да је изводе, но нису стигли до краја. Из кухиње је након неколико тактова, излетео кувар Марко Орељ и наредио оркестру да одмах прекину са нацистичком песмом.

Према сведочењу присутних гостију, настала је непријатна сцена, Немци су се побунили, али Марко није одступио него је позвао менаџера ресторана да интервенише. Уместо да га подржи, менаџер му је дао моментални отказ!

То је слика Вучићевог режима који је довео сваки сегмент друштва до понижавајућег положаја, онако како су то радили немачки колаборационисти за време Другог светског рата, па чак и горе.

Није ли ова симболична и симптоматична прича слика данашње Србије, у којој Александар Вучић свакодневно прети, и јавно, пред страним дипломатама, ружи и тужи сопствени народ, само зато јер је тај народ непокорен, и не воли да игра по нотама и тактовима болесних диктатора попут њега и оних империја пред којима он данас пузи, тражећи милост и још неку годиницу живота на власти?

Зашто се ово дешава у данашњој Србији, зашто је свако ко покаже имало поноса и ко проговори језиком истине, одмах виђен као опасност за Вођу и његове скутоноше? Није тешко закључити-режими попут шизоидне Вучићеве диктатуре, не могу да поднесу глас народа и слободу туђег мишљења.

Спреман је овај тиранин, не само да пева "Лили Марлен", него и свих осам милиона грађана Србије да стрпа, као бело робље, на принудни рад у страним зеленашким компанијама, које ничу од Мораве до Дунава, а од којих нема користи ни народ ни држава. Само Вучић и његова група хохштаплера и подводача.

У првој недељи децембра одлазеће 2016. године, сви његови медији објавили су вест како је у преговорима о чланству Србије у Европској унији изгледно да ће бити отворена три нова поглавља која се тичу јавних набавки, науке и културе и образовања. Вођа је то најавио као "велики допринос Велике Немачке", јер је Бундестаг у Берлину донео одлуку да подржи отварање ова три поглавља.

И док је Вучић балавио преко својих телевизија о овом догађају, председник Европске комисије, Жан Клод Јункер је јасно ставио до знања свакоме у Србији, да до 2020. године нема ни говора о некаквом придруживању Европској унији, те да је економско стање у Италији, Грчкој, Шпанији али и неким другим ЕУ државама, такво да је и опстанак уније неизвестан. Упркос томе, Вучић срља даље.

Само једно од три поменута поглавља (јавне набавке), ако и када буде заживело, биће директно уперено против његове криминалне владавине, преко нелегалних послова и корпорација препуних прљавог новца.

Али, Вучић срља даље, ослоњен на импресивну количину свакодневних лажи коју емитују његови електронски медији и штампају његови билтени. Ужасни наслови који сваког дана ремете јавни ред и мир у Србији, производ су његове болесне потребе да на тако немушти начин ‘разговара’ са великим силама и онима који истински одлучују о судбини Европе и света. Кад се осети угроженим, његови билтени позивају и прозивају редом дипломате, државнике, европске комесаре

Таква параноја и најшири спектар његових лудила савршено добро су познати, како међу европским политичарима тако и у медијима.

Бечки лист Дие Пресе пре извесног времена му је упутио поруку са својих страница која у дословном преводу гласи: "…Господине премијеру, не живимо у 1914. години! Нико не поставља Србији ултиматум. Нико не жели никакво зло Вашој земљи, ни ‘српском народу’ који тако често цитирате (ни мањинама, уколико сте њих заборавили), нема међународне завере, напротив. Темељи за приступ Ваше земље ЕУ су постављени. Не отежавајте непотребно Србији. Да је све била само фасада, не желимо да верујемо".

Био је то одговор на његово урлање са једне недавне конференције за новинаре, где је претио, прозивао, заклињао се, плакао, смејао се, хватао ваздух, лупао песницом по говорници, окретао леђа присутнима, а све зарад јасне поруке која је стигла из Брисела: "Србија може да пролази поглавља, али је пут далек". Само што нису рекли "и неизвестан".

На изненађење присутних, Вучић се 8. децембра ове године појавио и у Цириху, на међународном симпозијуму под називом "Wорлд миндс" (учешће је платио парама из буџета Србије), где је направио својеврстан скандал када је увелико прекорачио термин за излагање, о чему је швајцарска штампа известила, а посебно "Ноје Цирихе цајтунг" који се осврнуо на невоље организаторима са Вучићевом "ширином тема".

Наиме, мали балкански диктатор је дао себи слободу да прича о свему и свачему, па је редом кренуо да паметује: о економским "успесима" Србије, о ситуацији у региону, мигрантској кризи, изборима у САД, референдуму у Италији, променама у Бугарској, економској сарадњи са Кином и Уједињеним Арапским Емиратима, европском путу и предстојећим изборима у Србији, па чак и такозваном дуалном образовању, где се похвалио како Србија има најјефтинију и најшколованију радну снагу, а успут нагласио да је најсиромашнија држава у Европи, "идеална за инвеститоре".

Кад је у неприлику довео организаторе, на сцену је ступио бивши немачки канцелар Герхард Шредер, који га је склонио из радне атмосфере у део одређен за угоститељску понуду, где је могао слободно да шири тематику на све могуће и немогуће теме.

Председник Швајцарске конфедерације, Јохан Шнајдер, некако је ипак избегао да буде Вучићева жртва, јер би га у супротном овај лудак одмах прогласио "својим пријатељем".

Колико је Србија заиста окупирана и понижена, обесправљена и изолована, деградирана и сврстана међу ординарне колоније, говори и реченица Дејвида Мекалистера, известиоца Европског парламента за Србију, коме су у петак 9. децембра ове године, новинари немачког Радија Дојче Wеле, упутили низ непријатних питања (на која је одговорио са неколико општих и бесмислених реченица).

Наиме, ова угледна медијска кућа тражила је да одговори на питање зашто он сматра да су "политичка мерила за Балкан другачија", од чега зависи даљи напредак Србије ка ЕУ и које то поруке Унија шаље Београду када је реч о људским правима и слободи медија, зашто он сматра да је Вучић "најузорнији ђак" на Западном Балкану, шта је с поштовањем грађанских права или слободом медија у Србији?

Зар је решавање позивног броја за Косово и Метохију важније од идеала на којима је утемељена ЕУ или Унија игнорише те проблеме у Србији јер јој је важније да има добар партнерски однос с владом у Београду, и посебно: какав сигнал ЕУ шаље јавности у Србији када рецимо видимо комесара Јоханеса Хана како ћутке стоји поред Александра Вучића, док премијер оштрим речима прозива медије и новинаре? Да ли је то нека врста издаје сопствених, европских вредности?

Јасна је порука коју Мекалистер шаље Србији глорификацијом Александра Вучића и његових криминалних дела. "Политичка мерила" која он помиње нису ништа друго него чисти фашизам, јасна сегрегација "нижих" и "виших" (Мекалистер без имало срама помиње "разлику" у политичкој култури северне и централне Европе у односу на овај део Балкана). У том смислу је и подршка једном диктатору, који не преза ни од чега, па чак ни од свакодневног медијско-полицијско-мафијашког терора.

Уосталом, његов диктаторски однос најбоље се видео недавно кад је, уместо у парламенту или на седници Владе, најавио Предлог Буџета за 2017. годину на конференцији за штампу (који у овом броју детаљно анализира наш познати економиста Миодраг К. Скулић). Испоставило се да је неколико сати пре његове конференције за новинаре, сајт његовог билтена "Информер" знао све о томе, пре народних посланика и председника посланичких група!

Свет Вучића никада није гледао као реформатора него као онога ко ће да одради прљаве послове. Недавно је амерички "Хафингтон пост" објавио текст о његовом насиљу у коме између осталог пише: "…Александар Вучић подсећа на Милошевићев деспотизам…Цензура је била увод у његову крваву еру."

И Дојче прес агенција (ДПА) говори слично: "….Може ли се бившем националистичком и радикалном вођи рећи да се преобразио у демократског и проевропског политичара? Последњих седмица је у земљи и иностранству осуђивано притискање критичких медија од стране Владе, што Вучић одбацује…"

Сам предлог буџета је у Скупштину стигао у петак као скандалозан купус, мало у ПДФ-у, мало у Ексцелу, а мало у Wорду. Министарство финансија тиме је показало тоталну неспособност да у савременом, отвореном формату предложе буџет или још горе дрскост према Народној Скупштини и покушај да онемогући ефикасну, упоредну и смислену анализу буџета.

Предлог буџета нема никакву упоредну анализу са претходним годинама, нема никакве детаље о милијардама које се троше на разне партијске и буразерске пројекте, никакве детаље о огромним субвенцијама, никакве детаље о милијардама у државним гаранцијама неспособним партијским кадровима у јавним предузећима, никакве детаље о донацијама партијским невладиним организацијама…

Ни то изгледа не смета разним известиоцима Европске уније, ситим и задриглим бриселским комесарима и водећим људима водећих земаља ове заједнице која, очито, мучи своју муку како да опстане и да ли да опстане са теретом земаља које имају на хиљаде милијарди дуга…

У таквим околностима, Вучић логично рачуна на своју малу мафију, предвођену градоначелником Београда Синишом Малим, кумом Николом Петровићем, својим братом Андрејом, Александром Вулином, Небојшом Стефановићем

Рачуна да ће остати на ногама и након избора на пролеће идуће године које хоће да инсценира, како би још увек постојећу партијску војску натерао да истог дана гласају и за СНС председничког кандидата и за себе и своје привилегије. Да једним ударцем убије две муве.

Није више питање да ли ће му то поћи за руком (јер се неко други пита), него да ли ће постојећа политичка олигархија у Бриселу и нова власт у Вашингтону то да му дозволе. Јасно је да су се на међународној сцени играчи променили и да је Трампова победа у САД, све окренула у другом смеру.

Дојучерашњи кандидат за државног секретара САД, Руди Ђулијани, не претендује више на то место, а томе је пресудио прљави новац који је као лобиста добио од Вучића још 2012. године.

Србија јесте под окупацијом, њени грађани, хтели-не хтели, натерани су да, симболично речено, певају нацистичку "Лили Марлен", да раде само за хлеб и воду и клањају се свакоме ко дође да им дере кожу са леђа.

Али, истовремено, назире се и Вучићев крај. Подршка коју очекује од европских парламентараца, у случају парламентарних избора на пролеће, неизвесна је као и сама Европска унија. Чак и ако заведе додатну диктатуру и још једном покраде изборну вољу Србије, чега га судар са социјалном бедом која је нарасла до граница неподношљивог. Природно је да су његов режим угуши у блату на Сави, тамо поред арапске куле-чардака, која већ помало тоне док подземне воде неумитно роваре испод његовог лоповског пројекта.

Коначно, дошао је тренутак да се суочи и са својом пронатовском, и јасно израженом антируском политиком. Наиме, Вучић је направио више кардиналних грешака са Русијом.

Руска спољнополитичка машинерија, снажно је помогла Србији да спречи улазак Косова у УНЕСКО, спречила је и усвајање штетне резолуције о Сребреници у Уједињеним нацијама, спречила је бројна насиља над српским делегацијама у Уједињеним нацијама, а Вучић им је одговорио тако што је на сваки начин избегавао да се кредитно задужује у Москви (мада су ти кредити били неупоредиво повољни по Србију него они са ЕБРД, ММФ и Светском банком).

Нећу да испуњавам налоге страних амбасада у Србији, вриштао је Вучић са говорнице у Влади Србије недавно и поручио страним дипломатама у нашој земљи да почну "да се одвикавају од мешања у унутрашње ствари Србије". Овде ће народ одлучивати о својој будућности, а ја нећу да испуњавам налоге страних амбасада, храбрио је он себе самог па наставио: "…Хоћу да разговарам с њима, да их чујем, саслушам, али нећу да испуњавам њихове налоге".

И саслушао их је! Одмах му је Кајл Скот, амерички протектор у Србији, дао у руке коверту у којој је стајао списак хитних захтева САД, међу којима и неколико нерешних случајева (дегутантна прича о "случају Битићи", паљење америчке амбасаде у Београду, случај Савамала…).

У држави коју је понизио, у којој се школа са именом "Свети Сава" преименује у школу са именом "Мохамеда Бин Заједа", у држави где се са државним институцијама може општити искључиво путем разних Кол-центара, где батина из мрака вреба и где неприкосновени владар лаже брже него што мисли могу да теку, барем за једну генерацију више нема наде.

Превара је била и остала главни инструмент његове владавине. Није прошао ниједан дан од како је на власти, а да некога није преварио, довео у заблуду или му подметнуо лаж или фалсификат. Масовне преваре које свакодневно спроводи преко медија, већ су му се вратиле као бумеранг и чека га „дан беса" ојађених грађана. Али, пре него што се попео на владарски трон, преварио је и све оне који су му дали новац да би победио на изборима. Многи од њих једва чекају да ускоро падне са власти па да му наплате своја потраживања.

Ангела Меркел је довела милионе Арапа у Европу, да јој буду слуге. Али, нема више тих концентрационих логора у које може да их стави, да служе њеној фашистичкој политици.

Доналд Трамп се јавно одриче те политике поробљавања малих држава, најављује повратак својих економских убица и војске кући, и враћању ка хришћанским вредностима и изгубљеном америчком сну. У том пројекту нема Ангеле Меркел и њеног Мајн Кампфа. Пре ње ће сигурно бити збрисано њено већ одбачено чедо Александар Вучић и његова злочиначка банда, који, као квислинзи, спроводе њену политику поробљеног Балкана.

 

     А 1. Романсирана планска привреда за веверице

(Посвећена Вучићевој економској стратегији)

У давна, прадавна времена једна породица је производила и продавала ципеле.

То је била велика породица од 60 људи.

Њих 50 је правило ципеле, а 10 продавало.

Имали су добру маржу. 40% просечно.

Једног дана дошли су им странци и понудили ципеле 20% јефтиније, да продају као додатни асортиман. Маржа на тим ципелама би била 50%, а оне би и даље била јефтинија од домаће производње.

Квалитет није био исти, али у сиромашном селу као што је било наше цена је била важна.

Шта се онда догодило?

Уместо 50.000 комада домаће производње, сада се производило 20.000 комада, а 30.000 комада се увозило. Цена коштања домаћих ципела је порасла и због мањих набавки сировина, као и због непопуњених капацитета погона. Будући да су у фабрици сви били породица, нико није хтео никога да отпусти.

Странци су још мало спустили цену и зарада на увозним ципелама се повећавала, а на домаћим смањивала.

У трећој години продавало се 45.000 страних и 5.000 домаћих ципела.

Породица је била принуђена да затвори погон због губитака. Пристали су да странцу продају фирму за 1 евро.

Село тј. локална самоуправа, да би помогло породици, пристало је да на себе преузме дугове.

Идуће године, странци су подигли цену ципела које се више нису правиле од коже, него од скаја. Праве кожне ципеле било је немогуће купити.

Произвођач млека који је продавао кожу за ципеле био је принуђен да подигне цену млека да надомести мањак зараде на кожи.

Странци су почели да увозе млеко јефтиније од домаћег.

Произвођач млека је продао краве и постао увозник млека.

То млеко је било јефтиније од других и сви остали произвођачи су продали своје краве, јер им се није исплатило да производе млеко.

Идуће године млеко је поскупело.

Траве је било довољно јер није било довољно крава. Није се више ђубрила.

Произвођач НПК ђубрива морао је отпусти вишак радника, али због предимензионисаних капацитета самих погона, при овом обиму цена коштања производа је била превелика. Странци су почели да увозе јефтиније ђубриво.

Обим производње је још пао, фабрика је ређала губитке и морала је да се затвори.

Странци су понудили да је купе за 1 евро.

Локална самоуправа је помогла и преузела постојеће дугове.

Странци су фабрику затворили и отпустили раднике.

Задржали су монопол на увоз ђубрива, али то је у том тренутку било јако повољно за нас јер фабрика није правила губитке, а и ђубриво је било јефтиније.

Идуће године ђубриво је поскупело, ал нисмо могли да бирамо.

Нестало је ципела, млека, крава и ђубрива.

Нисмо знали шта да радимо, па смо платили стране саветнике, који су израчунали да је ситуација лошија него раније и да сада уз фабрике морамо да дамо и субвенције.

Нисмо имали пара да дамо субвенције.

Странци су нам позајмили паре да им платимо да нам узму фабрике. Са каматом.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

LJUBITELJI PARA I KUPOVINA SRBIJE: FIKTIVNI POSLOVI, PRANJE PARA I DELOVI EVROPSKE KOMISIJE U ZAŠTITI SRPSKIH POLITIČARA?!?

24. јуна 2016. Коментари су искључени

 

U prostorijama Evropske Unije u Briselu nalaze se desetine hiljada dokumenata koji dokazuju da srpski političari uz pomoć funkcionera EU uzimaju novac iz evropskih fondova i troše ga za lične potrebe.

Istrage se, međutim, ne pokreću, jer Evropska komisija ne prikuplja dokaze da bi sprečila dalje krađe, već da bi lakše ucenjivala srpske vlastodršce. Jedan broj istražitelja Evropske komisije odlučio je da tome stane na put pa je "Magazinu Tabloid" predao kompromitujuće materijale koji dokazuju zajednički kriminal domaćih i stranih političara, funkcionera i tajkuna.

 

                           Milan Malenović

SIROKA LJUBAV PREMA PARAMA

 

U Srbiji vlada zabluda kako će nam biti bolje kada budemo pristupili Evropskoj uniji. Naš izvor iz tima istražitelja, koji po nalogu Evropske komisije u Srbiji istražuje tokove novca, tvrdi da je i kod njih situacija slična kao i ovde: korupcija određuje pravce delovanja.

Najmanje su korumpirani službenici na najnižem nivou, tvrdi naš izvor, a što se ide bliže vrhu piramide korupcija je sve veća. Novac nije jedino sredstvo kojim se kupuje naklonost funkcionera EU – mnogi od njih su svesni da je njihov pravi poslodavac neka od velikih zemalja Unije (Nemačka, Francuska, Velika Britanija) ili SAD, tako da svoje delovanje usklađuju sa potrebama i željama tih država da bi mogli da napreduju u karijeri.

Sledeći problem sa Evropskom unijom je nedostatak sredstava. Bara je sve manja, skoro da je presušila, a krokodila je sve više", kaže naš izvor. Zbog toga su mnogi službenici Komisije spremni da zažmure i na oba oka kako bi sebi obezbedili dalje prihode od mita.

Na papiru je Evropska unija za pretpristupne (IPA) fondove Srbiji u periodu od 2014. do 2020. planirala 1.508.000.000 evra. U suštini, taj novac tek trebaju da obezbede zemlje članice, koje imaju dovoljno sopstvenih finansijskih problema, tako da im finansiranje Srbije nije među prioritetima.

Iako EU raspolaže sa većim brojem finansijskih instrumenata kojima kupuje Srbiju, od kojih su IPA fondovi samo mali deo, svuda je uočljiv nedostatak sredstava, zbog čega su i vlastodršci u Srbiji, ali i pojedini funkcioneri Unije, sve nervozniji.

U leto 2014. istražitelji Evropske Komisije koji rade u Srbiji dolaze u posed dokumenata koji pokazuju kako se razne subvencije, donacije i subvencionisani krediti Evropske Unije Srbiji „peru" kako bi se ovde isplatila gotovina i to na ruke vlastodršcima.

„O ovome su nas obavestili sami službenici Evropske komisije iz Brisela tokom jednog brifinga u Centrali", tvrdi naš izvor,"Iz ovoga se jasno vidi da je vrh Evropske Unije odlično upoznat sa ilegalnim tokovima novca koji uplaćuju svi budžetski obveznici Unije u ubeđenju da će biti iskorišćen u ispravne svrhe."

Pare se, po ovoj šemi, ne uplaćuju direktno Srbiji, iako se na uplatnicama ona navodi kao krajnja destinacija, već nekoj trećoj državi, članici EU. Zanimljivo je da se kao „skretnica" za dalje uplate najčešće pojavljuje Danska, država koja je, inače, poznata po svojoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Odatle službenici EU sredstva preusmeravaju na račune u Hrvatskoj i Mađarskoj, gde se novac sliva kao prihod neke od privatnih firmi, posle čega se u vidu privatnog zajma ili pozajmice osnivača prebacuje preduzećima u Srbiji i tu se podiže iz banaka i deli između učesnika ovog lanca.

Najmanje jedna polovina svih sredstava koje je Srbiji odobrila EU ide ovim putem. Predstavnici srpskih vlasti potpisuju prijem punog iznosa navodnog kredita ili subvencije. iako u budžet realno stigne tek polovina sredstava.

Istraga afera, posebno onih vezanih za proneveru novca iz pretpristupnih fondova, sve manje se koristi da bi se srpske vlasti naterale da počnu da poštuju zakon i kazne krivce, već sve više da bi evropske kompanije lakše ostvarile svoj uticaj u Srbiji, a da bi i funkcioneri Komisije mogli da naplate svoj deo, što dokazuju materijali koji su "Tabloidu" dostavljeni od istražitelja Evropske komisije.

Multinacionalna kompanija „Glencore" je dokazano ispostava američkih tajnih službi, na prvom mestu CIA-e (videti članak).

Zahvaljujući ovim kontaktima osnivač i vlasnik firme, američki multimilijarder Mark Rič, amnestijom je izbegao kaznu zatvora u trajanju od čak 300 godina, koja mu je u SAD pretila zbog utaje poreza.

Preko svoje ćerke – firme „Renaisco B.V." iz Holandije , ovo preduzeće je jedini vlasnik „Glencore Srb" d.o.o.  iz Novog Sada, na čijem su čelu Csaba Juhasz iz Mađarske i Ernest Christian Barend Mostert iz Holandije.

Vlasnik korporacije „Glencore", Mark Rič, inače je mađarski Jevrejin koji je Holokaust preživeo zahvaljujući saradnji sa fašističkim vlastima Mikloša Hortija, a u SAD je emigrirao posle rata.

„Agroposlovi" d.o.o. iz Beograda je preduzeće koje je pripadalo Čedomiru Jovanoviću, a direktor je svojevremeno bila njegova supruga, Jelena Jovanović. Firma je, između ostalog, u zakup uzela silose „Fidelinke" iz Subotice u kojima je bilo uskladišteno žito Robnih rezervi.

Preko ovog preduzeća je u najvećoj meri išla nezakonita preprodaja ovog žita, zbog čega je krajem 2015. Jelena Jovanović bila privedena. Istovremeno, preko računa „Agroposlova" je Čedomir Jovanović dobijao i novac od američkih obaveštajnih službi kako bi u srpskoj Skupštini lobirao za ulazak Srbije u NATO.

Dana 30. novembra 2013. „Agroposlovi" izdaju „Glencoru Srb" račun broj 01/130104179 za navodnu isporuku 1.100.000 kilograma žita. Ukupna cena od 18.052.729,20 dinara bila je umanjena za 10 odsto, tako da je Glencore" trebalo da plati 16.247.456,28 dinara.

Iako je naknadno naznačeno kako je račun storniran, novac je ipak stigao, ali žito nikada nije predato „Glencoru". Isporuka nije ni bila planirana, jer se radi o fiktivnom poslu kojim je novosadsko preduzeće samo pokrilo redovno plaćanje Čedomira Jovanovića od strane američkih nalogodavaca.

Pomenuto žito je u jednoj noćnoj akciji, sa što je moguće manje svedoka, iz silosa utovareno u kamione „MK Komerca" i prevezeno na Kosovo, gde je ponovo prodato, ovog puta albanskim separatistima iz takozvane Republike Kosovo. Tako je narodni poslanik i predsednik LDP-a dva puta prodao žito koje je ukrao iz Robnih rezervi.

Ovo nije bio jedini posao te vrste između „Agroposlova" i „Glencora Srb". Osoba koja je o ovome obavestila istražitelje Evropske Komisije, a koja je radila u Jovanovićevoj firmi, tvrdi kako je sve ovakve transakcije nadgledao isključivo Zoran Draga Popović, rodom iz Pakraca, Hrvatska, i niko više.

Popović je, po informacijama pomenutog informanta, bio angažovan i kada je preduzeće „Agroposlovi" osnivano i jedini je smeo da ima uvid u dokumentaciju o sumnjivim transakcijama. Uživao je, očigledno, neograničeno poverenje bračnog para Jovanović.

Svesni da bi ovakvi dokumenti mogli da ih oteraju na robiju, rukovodioci „Agroposlova" su uveli pooštrene mere bezbednosti. Zaposleni nisu smeli u prostorije firme da unose mobilne telefone sa kamerom, niti su smeli iz prostorija da iznose bilo kakva dokumenta. Prilikom izlaza su skidani do gola i detaljno pretresani.

Uprkos ovakvim merama dobar deo kompromitujućih materijala je iznet i dostavljen istražiteljima Evropske Komisije, ali i ovdašnjim pravosudnim organima. Ni jedan postupak, kako onaj u Briselu, tako ni onaj u Beogradu, nikada nije pokrenut sa mrtve tačke, jer se američka administracija potrudila da Čedomir Jovanović nezvanično bude aboliran.

Na dugačkom spisku menica koja su izdavala Jovanovićeva preduzeća SHSF i "Agroposlovi", a do koga su došli istražitelji, nalazi se i ime Slavice Janjušević. Pomenuta gospođa je jedino fizičko lice koje je dobijalo menice, sve ostalo su preduzeća, što i jeste uobičajeno u poslovnom svetu.

Gospođa Janjušević je za samo pet dana, tačnije od 25. decembra do 31. decembra 2013. od „Agroposlova" dobila i realizovala menice u ukupnoj vrednosti od oko 12 miliona dinara.

U periodu od 10. do 15. januara 2014. gospođa Janjušević od Jovanovićevog preduzeća SHSF dobija i naplaćuje menice u ukupnoj vrednosti od oko 13 miliona dinara. Ukupno ona za manje od mesec dana od obe firme dobija preko 25 miliona dinara.

Gospođa Janjušević je osnivač i vlasnik preduzeća „Kirka Corporation" d.o.o. iz Zemuna, u okviru koga posluju i preduzeća za proizvodnju i trgovinu farmaceutskim materijalom i lekovitim biljem.

Za Čedomira Jovanovića se, istina, priča kako pokušava uz pomoć raznih medikamenata da izbeli svoju kožu i tako prikrije romsko poreklo, ali pomenute menice nisu izdate ni na jedno preduzeće iz ove branše, već na ime gospođe Janjušević lično.

Moguće je da je u pitanju „pranje" para, a možda je u pitanju i drugo, sumnjaju istražitelji Evropske Komisije.

Da je Jovanović zaista prao pare, vidi se iz toga da je SHSF 3. februara 2014. izdao dve blanko menice (brojevi AA8268762 i AA8268762) i to u korist republičke Agencije za obezbeđivanje i finansiranje izvoza (AOFI, ranije SIEPA) .

Kao svrha je navedeno: „Jemstvo za Kirku". AOFI po odlukama Vlade, odnosno Aleksandra Vučića lično, daje bespovratne kredite za subvencionisanje izvoza, mada se novac koristi u druge svrhe.

Kako je reč predsednika Vlade dovoljna za davanje subvencije, zbog čega je „Kirka", pored sopstvenih menica, kao dodatnu garanciju priložila i menice Jovanovićeve kompanije?

Novac, smatraju istražitelji EK, uopšte nije ni bio namenjen preduzeću "Kirka", već Čedi Jovanoviću, čije je drugo preduzeće, „Agroposlovi", u isto vreme već uzimalo drugu subvenciju, takođe od AOFI-ja, pa je "Kirka" tako poslužila samo kao maska da se od javnosti sakrije koliko je vlast naprednjaka ukupno platila usluge jednog od vođa „opozicije".

Naime, samo devet dana pre vanrednih parlamentarnih izbora 2014, tačnije 7. marta, „Agroposlovi" predaju šest blanko menica AOFI-Faktoringu (služba za naplatu) , kao garanciju najverovatnije za bespovratni zajam u iznosu od 150 miliona dinara, čije je odobrenje od Saše Radulovića prethodne jeseni zahtevao lično Aleksandar Vučić.

Pošto je ministar Radulović odbio da odobri taj više nego sumnjivi kredit i zatim napustio Vladu, umesto njega potpis na ugovor stavlja Dušan Vujović, tada samo vršilac dužnosti ministra privrede i to u tehničkoj Vladi!?! Možemo samo da zamislimo kakve je sve „zajmove" Vujović odobravao u vreme dok je imao pun mandat ministra.

Jedini izvozni posao Jovanovićevih preduzeća bio je šverc iz Robnih rezervi ukradenog žita na Kosovo, pa tako ispada da su srpski poreski obveznici hranili separatiste u ovoj samoproklamovanoj državi. Ovde treba napomenuti da su sve menice izdate kao garancije u međuvremenu postale bezvredne, jer su i „Agroposlovi" i SHSF otišli u stečaj.

Ovo nisu jedine pare koje je Jovanović dobijao za verno služenje interesima SAD i NATO pakta.

Jedan od značajnih izvora korupcije kako političara iz Srbije, tako isto i onih iz Evropske Unije, jesu i subvencionisani krediti za razne namene koje odobrava „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD). Zvanična svrha ovih „kredita" je da se pospeši poslovanje srpskih kompanija.

„Ono što nam je upalo u oči prilikom provere poslovanja ‘Fidelinke’  i preduzeća u vlasništvu Čedomira Jovanovića, jeste veliki broj menica koje su ‘Agroposlovi’ i SHSF izdali ‘Banci Intessa’ i ‘AIK banci’, kao garanciju za zajmove", tvrdi "Tabloidov" izvor iz EK. „U najmanje jednom slučaju postoje osnovane sumnje da se radi o dobijanju subvencionisanog kredita iz linije koju je otvorila EBRD."

Kod ovakvih poslova, „Evropska banka za obnovu i razvoj"  obezbeđuje sredstva i snosi rizik naplate, dok je ovdašnja banka samo serviser na čijim šalterima se novac predaje zajmoprimaocu, u ovom slučaju „Agroposlovima".

Nijedno od preduzeća Čedomira Jovanovića u kontrolisanom periodu (2013. do kraja 2014. godine) nije posedovalo ni bonitet, niti poslovni plan koji bi opravdao dodelu ovih sredstava.

„Jasno nam je da se tu radi o klasičnom podmićivanju političara", tvrdi naš izvor iz Evropske Komisije. „Posebno zato što su ovakve isplate ‘Intesse’ i ‘AIK banke’ naglo prekinute posle republičkih izbora od 16. marta 2014. kada je postalo jasno da LDP nije prešao cenzus i da je politička karijera Jovanovića na zalasku."

O kriminalnim aktivnostima predsednika LDP-a Evropska komisija ima dokumentovana saznanja unazad do 1996. godine. Po tvrdnjama istražitelja Jovanović danas raspolaže sa oko 30 miliona evra, što je samo mali deo sume koju je imao pre oko deset do petnaest godina.

Da bi se ispitali svi detalji poslovanja preduzeća Čedomira Jovanovića i njegove supruge, istražiteljima je potrebna saradnja srpskih institucija. koja je do sada izostala.

Čudnovato je i da se funkcioneri u Briselu oglušavaju o zahteve sopstvenog istražnog tima u Srbiji da se izvrši jači pritisak na ovdašnje vlasti. Očigledno je da sadašnje stanje svima odgovara.

Obimni materijali o jednoj od 24 sporne privatizacije, u kojima ima i dokaza o zloupotrebi para iz IPA fondova, predao je G. V. (ime poznato redakciji) istražiteljima Evropske komisije u Srbiji 27. septembra 2013. godine. Posle predviđene obrade, dokumenta su poslata u Brisel i – to je bilo sve od istrage.

Na jednom skupu povodom Dana Evrope 2014. godine, G. V. javno postavlja pitanje šefu Delegacije EU u Srbiji Majklu Devenportu zašto Unija štiti kriminalce koji proneveravaju novac iz IPA fondova i ignoriše predate prijave.

Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, zbog ovoga je burno reagovala, pa je izgledalo kao da želi i fizički da se obračuna sa osobom koja javno postavlja nezgodna pitanja.

Za razliku od nje, Devenport je imao više kućnog i diplomatskog vaspitanja, pa je predložio da mu se sporni materijali još jednom pošalju e-mejlom. Dubravka Savić, šef Devenportovog kabineta, 20. maja 2014. elektronskom poštom potvrđuje prijem materijala, čime se završila korespodencija između podnosioca prijave i Delegacije EU u Srbiji.

Zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih iz Srbije G. V. u julu mesecu 2014. odlazi u Brisel na sastanak sa članovima Evropske komisije zaduženim za borbu protiv korupcije i kriminala. Iz izveštaja koji je kasnije predao istražiteljima EK u Srbiji, proizilazi sledeće:

„…Došli smo pred zgradu EK gde se nalazi to odeljenje. Ne znam kako se ulica zove, ali u njoj su sedišta svih mogućih komisija i agencija EU. Cela ulica je njihova. Posle detaljnih kontrola uveli su nas u jednu sobu bez prozora, u kojoj su bila tri svetlo-bež stola i okrugle rotirajuće kancelarijske stolice plave boje. Zidovi su bili beli, od nekog materijala sličnog šper-pločama, bez ikakvih ukrasa. Na podu je bio tamni itison, a sa plafona su nas obasjavale neonske lampe. Sve je bilo sterilno, hladno, bezlično…Dočekala nas je Sabina Zwanpoel sa još nekoliko službenika EK…"

Članovi grupe su pojedinačno iznosili svoje probleme, neki su izlaganja potkrepili dijagramima i tabelama, a svi su doneli obilje dokumenata. Oko podneva je Sabina predložila da se napravi pauza za ručak i konsultacije predstavnika EK, posle čega će sastanak biti nastavljen.

Ova pauza je, međutim, iskorišćena da se jednom članu grupe iz Srbije predloži da se prijave „zaborave", a da će zauzvrat svako od njih dobiti po oko 100.000 evra kao „odštetu".

Očigledno je da samoj Evropskoj komisiji  nije odgovaralo da se nastavi istraživanje mahinacija sa parama iz pretpristupnih fondova. Interes EU nije da se u Srbiji uvede vladavina prava, već da se pribave dokazi pomoću kojih bi se ucenjivali ovdašnji vlastodršci.

 

    A 1. Čedomiru Jovanoviću nema ko da sudi

U ovom trenutku postoji šest preduzeća koja u svom imenu nose ime "Kirka". "Kirka corporation" d.o.o. iz Zemuna je u vlasništvu Slavice Janjušević. "Kirka-Suri" d.o.o. iz Beograda (Palilula) danas je u vlasništvu Bogića Despotovića i poseduje još dva zavisna preduzeća: "Kirku Te-To" d.o.o. (100 odsto udela) i "Kuzinu Kirku" d.o.o. (49 odsto). Oba pomenuta preduzeća se nalaze na istoj adresi kao i matična firma.

Preduzeće Čedomira Jovanovića SHSF d.o.o. bilo je do 22.7.2015. jedini vlasnik "Kirka-Surija" i tada je Jelena Jovanović bila direktor. "Kirka-Suri" je preduzeću "Intersteel" d.o.o. dugovala 13.719.459 dinara i 50. 699, 50 evra, što je potvrđeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu od 1.4.2015. godine.

U toku sudskog postupka, Jovanović (tada predsednik nadzornog odbora dužnika) pokušao je da se vansudski nagodi sa direktorom poverioca, Igorom Koljajem, tako što mu je obećavao državne subvencije iz AOFI fonda posle vanrednih republičkih izbora 2014. U to vreme je lider LDP-a bio ubeđen da njegova stranka prelazi cenzus i da će on na neki način biti deo nove vlasti.

Pošto Koljaja nije želeo da prihvati ovu ponudu, bračni par Jovanović započinje nezakonito otuđivanje imovine preduzeća "Kirka-Suri" u cilju izbegavanja plaćanja duga. U tu svrhu Jelena Jovanović 14.7.2015. angažuje advokata Sergeja Đuretića koji priprema preregistraciju preduzeća na Bogića Despotovića do koje i dolazi 22.7.2015.

Sedam dana pošto je preuzeo firmu Despotović kompletnu nepokretnu imovinu preduzeća prodaje samom sebi i to po ceni koja je višestruko niža od tržišne i na otplatu od 10 godina. U to vreme je Despotović znao da je protiv "Kirka-Surija" pokrenut izvršni postupak prinudne naplate pomenutog duga, u toku koga su prodate nepokretnosti već bile popisane od strane ovlašćenog izvršitelja, zbog čega je otuđenje ove imovine nezakonito.

Despotović je lično bio prisutan tokom popisa imovine 10.7.2015. i poveriocu rekao kako su kuće u vlasništvu "Kirke-Surija" izgrađene na njegovom zemljištu, kao i da je i on sam žrtva prevara Čedomira Jovanovića. Potom je, kako izgleda, od žrtve postao saučesnik.

Dok je trajala pravna borba sa "Kirka-Surijem" oko poništaja kupoprodajnog ugovora, ovo preduzeće je otišlo u stečaj, pa su pomenute nepokretnosti postale deo stečajne mase na koju imaju pravo svi poverioci, a ne samo "Intersteel".

Zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivična dela zloupotrebe položaja odgovornog lica, Koljaj 3. februara 2016. Višem javnom tužiocu u Beogradu podnosi krivičnu prijavu protiv: Čedomira Jovanovića, Jelene Jovanović, Bogića Despotovića i Đorđa Markovića.

Prijava do danas nije procesuirana, a pošto je Jovanović ponovnim ulaskom u Skupštinu Srbije stekao poslanički imunitet, najverovatnije će ostati nekažnjen za ova i druga počinjena nedela.

U šumi preduzeća registrovanih u Agenciji za privredne registre očigledno ima dosta onih čiji je krajnji vlasnik bio (a kod nekih je još uvek) Čedomir Jovanović.

Iz slučaja "Intersteela" vidi se da pomenuti političar ne preza od nuđenja da svoje privatne dugove plati iz republičkog budžeta. Da bi se utvrdio tačan broj ovakvih slučajeva, briselskim istražiteljima je potrebna saradnja državnih organa Srbije, ali do nje ne može da dođe dok je Čedomir Jovanović pod zaštitom američkih službi.

 

    A 2. Čedine kabinetske orgije

Jelena Jovanović, Čedomirova supruga, bila je samo formalno direktor „Agroposlova". Sve odluke je donosio njen muž, a u njegovom odsustvu to je činio Zoran Popović. Svedok iz pomenute firme je istražiteljima Evropske komisije rekao kako je Čeda Jovanović povremeno dolazio u službene prostorije ovog preduzeća i iza zatvorenih vrata nasamo razgovarao sa Popovićem.

Kada nije imao službene razgovore sa pomenutim čovekom od poverenja, Jovanović bi u kabinetu orgijao sa svojom suprugom. Bili su toliko bučni i neobuzdani, da su saradnici imali utisak da slušaju snimanje porno filma.

Jednom je Čedomir Jovanović pobesneo zbog nečega i polupao sve kompjutere u prostorijama preduzeća. Sledećeg dana je stigla nova i još skuplja oprema. Kako je Jelena provodila slobodno vreme, koga je imala u izobilju, najbolje ilustruje jedan razgovor koji je vodila sa svojom dobrom prijateljicom, a kome je slučajno prisustvovao i informant EK. Pošto joj se prijateljica požalila kako ni posle nekoliko godina braka ne može da zatrudni, Jelena ju je posavetovala: „…Uzmi mog ličnog fitnes trenera. On garantovano pravi decu."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

17. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

RAZULARENI MEHANIZAM DRZAVE3

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆA (??) AVIO FLOTA U NAJAM I UZ KREDIT SA GUBITKOM…

21. маја 2016. Коментари су искључени

 

Nabavka na lizing polovnog „Erbasa 330-200" od indijske avio kompanije, deo je jednog šireg dogovora između „Er Indije" i „Etihada", u okviru koga je arapska kompanija uz pomoć mita za sitne pare kupila pet „Boinga", a obavezala se, za uzvrat, da nekome utrapi dva „Erbasa" koji se već dve godine ne koriste.

Žrtva je, kao i obično, poreski obveznik iz Srbije koji će narednih godina morati da plaća 12 miliona dolara godišnje za najam ovih letelica.

 

                 Milan Malenović

KREDIT SA GUBITKOM

 

Na beogradski aerodrom „Nikola Tesla" sleteo je 11. maja 2016. „Erbas”  koji je dočekan uz neviđenu medijsku pažnju, kao da se radi o vazduhoplovu koji smo mi sami proizveli.

Pomenuti „Erbas" je na lizing uzet od „Er Indije", preduzeća koje je osnovala državna indijska kompanija „Er Indija LTD". Proizveden je 2007. godine, kada je i počeo da leti, ali je iz saobraćaja povučen već 2014. i od tada je bio u nekom hangaru. „Er Indija" ima još jednu letelicu istog tipa, koja je takođe kupljena 2007, a u „penziju" poslata 2014.

„Er India" ima više prekookeanskih letova, a poseduje i dve ćerke kompanije koje su, takođe, avioprevoznici. Razlog zbog koga su oba „Erbasa 330-200" koje je posedovala ova indijska kompanija povučeni iz upotrebe, je taj što se radi o zastareloj verziji, koja nije mogla da se meri sa daleko modernijim letilicama iste klase koje proizvodi „Boing", ali i sam „Erbas".

Godinu dana pošto je pomenuti avion isporčen indijskoj nacionalnoj kompaniji, „Erbas" je predstavio novu verziju istog modela, a 2012. je u proizvodnju puštena aktuelna verzija, koja košta 229 miliona dolara.

„Er Srbija” je u većinskom vlasništvu države Srbije, ali manjinski vlasnik, „Etihad" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, postavlja menadžment koji odlučuje koje letilice i pod kojim uslovima će biti preuzete. Do sada je „Er Srbija" uzimala avione iz zaostavštine nekadašnjeg JAT-a, kao i one koje pripadaju „Etihadu" ili nekoj njegovoj ćerki firmi. Sada je menadžment odlučio da se letilica nabavi od „Er Indije", kompanije sa kojom je „Etihad"  poslovao i u prošlosti.

Naime, „Etihad" je u 2013. od „Er Indije" kupio pet aviona „Boing 777-200" za ukupnu cenu od samo 336,5 miliona dolara (jedna letilica ovog tipa košta oko 300 miliona dolara). Pomenuti avioni su takođe u stanju da obavljaju prekookeanske letove i koristili su se za linije između Indije i San Franciska u Sjedinjenim Američkim Državama, a sada lete između Dubaija i Los Anđelesa.

Zbog čega menadžment „Er Srbije", koji postavlja arapski partner, nije od „Er Indije" za petinu cene kupio „Erbas", kao što je „Etihad" učinio sa pet „Boinga", nego se odlučio za nepovoljniju varijantu iznajmljivanja po ceni od šest miliona dolara godišnje po letilici?

Celokupni posao oko nabavke aviona bio je sproveden potpuno netransparentno. Ne zna se ni da li je Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije", tražio i ponude od drugih kompanija ili je bez pogovora morao da prihvati ponudu „Er Indije".

Indijska javnost je u leto 2014. kritikovala prodaju „Boinga" „Etihadu", smatrajući da je cena apsolutno preniska. Da bi opravdali ovaj posao, menadžeri „Er Indije" su izjavili kako je prodaja izvršena u okviru šireg dogovora sa „Etihadom" koji je podrazumevao i uzimanje letilica na lizing. Očigledno je i lizing dva „Erbasa" „Er Srbiji" deo sporazuma koji su indijski mediji nazvali skandaloznim.

Upravo na ovom poslu vidi se koliko je po Srbiju nepovoljan ugovor sklopljen sa „Etihadom". Novcem iz budžeta, naime, naša država garantuje za izvršenje svake obaveze koju, po naređenju iz Abu Dabija, preuzme menadžment „Er Srbije", pa tako i za plaćanje lizinga „Er Indiji". Sa druge strane, „Etihad" je obavezan samo za plaćanja u toku važenja ugovora, koji ističe 2018.

Pošto i samo rukovodstvo „Er Srbije" priznaje da će linija Beograd – Njujork početi da se isplaćuje tek za nekih dve godine, pitanje na koje nema odgovora glasi: čime je „Etihad" garantovao da će u slučaju da istupi iz ugovora platiti polovinu do tada nastalih gubitaka „Er Srbije"?

Kako najavljuje Aleksandar Vučić, „Er Srbija" je ugovorila preuzimanje na lizing i drugog „Erbasa 330-200" koji ima „Er Indija", a koji treba da stigne do kraja ove godine.

Daleko od očiju javnosti Dane Kondić je potpisao i ugovor o kupovini deset novih letilica tipa „Erbas 320 neo", koji koštaju između 98 i 107 miliona dolara po komadu. Ovi avioni biće isporučeni između 2018. i 2020. godine, a kredit za njihovu nabavku, u vrednosti od preko milijardu dolara, otplaćivaće buduće generacije srpskih poreskih obveznika.

Da podsetimo: petogodišnji ugovor između Vlade Srbije i „Etihada" o podeli „Er Srbije" ističe upravo 2018, kada treba da stignu prvi „Erbasevi 320 neo".

Kako je objavljeno 2013. na sajtu „Er Srbije", pomenuti novi „Erbasovi" su od proizvođača kupljeni preko „Etihada", tako da će Srbija dug otplaćivati arapskoj avio-kompaniji koja je i kumovala ovom poslu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

3. маја 2016. Коментари су искључени

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

TURSKI DANAK U EVRIMA

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE LOPOVI I PREVARANTI: STRANI „INVESTITORI“ OBRALI KAJMAK, A OD RADNE SNAGE SRBIJE NAPRAVILI BELO ROBLJE ….

 

Vučićeva vlada daje pare stranim kompanijama, kao da je Srbija najbogatija država na svetu i uporno laže da su u pitanju velike investicije, jer su u pitanju kompanije koje u Srbiji samo iznajmljuju najjeftiniju radnu snagu u današnjoj Evropi.

Najbolji primeri neverovatne otimačine iz džepova gladnih građana Srbije, svakako su oni sa kompanijom "Ikea" (protiv koje je Evropska komisija pokrenula istragu zbog milijarde evra utajenog poreza), kao i italijanskog giganta "Benetton", koji je sve dobio besplatno: i prostor za rad i infrastrukturu i radnike i tržište.

Tu je i holandska firma Vahali International B.V., koja u Srbiji ne plaća nikakve dadžbine i kojoj se Vučić nedavno poklonio u Sremskoj Mitrovici. Ali, to su samo neke karike u lancu koji je kriminalna vlast stegla oko grla građana Srbije.

 

                     Milan Malenović

RADNA SNAGA KAO BELO ROBLJE SRBIJE

 

U predizbornoj kampanji, koja je nezvanično već počela, vlast lako gubi svaki kriterijum i meru. Po principu „daj šta daš" sve se koristi za politički marketing, pa se vladin politički cirkus na čelu sa Aleksandrom Vučićem pojavljuje bukvalno svuda, pa i tamo gde deluje smešno, jer se ne radi ni o kakvom značajnom ekonomskom projektu.

Jedan takav slučaj bio je nedavno kada je predsednik vlade sa svitom i novinarima došao u brodogradiliše Vahali u Zasavici kod Sremske Mitrovice da bi prisustvovao „krštenju" novog broda koji je tu sagrađen.

Režimski mediji su zatim objavili kako je vrednost tog plovila 20 miliona evra , dovodeći javnost u zabludu kako taj novac ostaje u Srbiji. To uopšte nije tačno, jer se brodogradilište „Vahali" bavi takozvanim „lon poslovima", odnosno ono samo iznajmljuje radnu snagu.

U Srbiji ima nekoliko preduzeća sa nazivom Vahali i sva pripadaju holandskom brodogradilištu Vahali International B.V." sa tradicijom dužom od 90 godina. Holandski Vahali je u Srbiju došao 2005. godine kada je osnovao mešovito preduzeće sa beogradskom firmom „Kargo logistički centar" i to uz pomoć donacije holandske vlade vredne 750.000 evra.

Ova donacija, međutim, nije bila u novcu, već u opremi proizvedenoj u Holandiji i u kursevima koje su sprovodili holandski stručnjaci. Novac je, dakle, ostao u zemlji porekla i Srbiju nije ni video.

Isto se desilo kada je Vahali odlučio da se osamostali i napravi svoje brodogradilište kod Sremske Mitrovice. Nabavljene su mašine i druga oprema vredna 2,5 miliona evra i bez carine uvezeni u Srbiju.

U početku je čak i dobar deo radne snage bio stranog porekla, jer su šefovi iz Holandije procenili kako naši radnici nisu dovoljno stručni, pa su doveli pedesetak „gastarbajtera" iz Bugarske, gde su u to vreme prosečne plate bile niže nego u Srbiji. U to vreme oni su činili čak trećinu zaposlenih. U međuvremenu su plate svuda u Evropi porasle, a u Srbiji su realno pale, pa se stranim poslodavcima više ne isplati da zapošljavaju strance.

Brod čijem je „krštenju" prisustvovao Aleksandar Vučić izgrađen je za stranu kompaniju, Scylla AG iz Švajcarske, sa kojom holandska centrala Vahalija ima dugogodišnju saradnju: i prvi putnički brod izgrađen 2006. u Beogradu (u vreme postojanja mešovite firme) bio je napravljen za istog kupca.

I tada, kao i danas, posao je sklopljen direktno između Vahali International B.V. i Scylla AG, tako da je zarada ostala inostranom gazdi, koji na to porez plaća državi u kojoj mu je sedište, dok je u Srbiju poslao samo onoliko para koliko je potrebno da bi se isplatile mizerne plate za radnike i pokrili ostali troškovi brodogradilišta.

Čak je i materijal kojim je napravljen i opremljen brod "MPS Thomas Hardy" nabavljen u inostranstvu. Kako se radi o „lon poslu" za privremeni uvoz srpskoj državi nisu plaćene nikakve dažbine.

Da ne bi zapostavila ni svoje radnike u Holandiji, ova kompanija u Srbiji uglavnom pravi samo trupove brodova koji se zatim prebacuju u matično brodogradilište gde se opremaju po standardima koje zahteva kupac.

Iako radnik na ovakvim poslovima u Holandiji ima platu koja je od primanja njegovog srpskog kolege veća između 20 do 50 puta, šefovi i vlasnici „Vahali International B.V." su patriote koji žele da pomognu na prvom mestu privredu svoje zemlje, zbog čega se deo proizvodnje obavezno odvija u Holandiji.Naši političari nisu takvi.

Svi naši projekti se godinama svode na ovakve poslove gde država, ne da nema nikakve prihode, već kroz različite oblike subvencija stranim „investitorima" ima gubitke. Glavni adut Aleksandra Vučića u pregovorima sa strancima jesu za evropske prilike nezamislivo niske plate ovdašnjih radnika .

Na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: „…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Ako treba, daćemo vam i pare da „investirate" kod nas!

 

        Oprane pare vratili u svoj džep

 

Umesto ovako bezumne politike, koja se svodi na podvođenje domaćih radnika stranim robovlasnicima, Vladi bi bilo pametnije da pročešlja zakone i pravilnike i da na taj način poslovanje u Srbiji učini jednostavnijim, jeftinijim i atraktivnijim. Trebalo bi nekako smiriti i ovdašnju birokratiju koja oseća neodoljivu potrebu da svima, pa i stranim investitorima, komplikuje život zahtevajući stalno nešto novo od dokumenata i taksi.

Nešto bi državni funkcioneri trebali da nauče i iz patriotizma holandskih brodograditelja, pa da poboljšaju uslove pod kojima rade ovdašnji radnici dodatno opterećeni sijasetom nameta.

Poljska je jedna od retkih zemalja Evropske Unije koju je aktuelna svetska recesija dobrim delom zaobišla, najviše zahvaljujući mudroj državnoj politici koja je manje slušala Međunarodni monetarni fond i njegove stalne zahteve da se štedi preko grbače najslabijih.

Početkom ove godine na snagu je u Poljskoj stupio zakon po kome banke i osiguravajuća društva, dakle privredni segment koji ima najviše novca i ostvaruje najveće prihode, moraju da plaćaju dodatni porez u visini od 0,44 odsto  od vrednosti aktive kojom raspolažu. Po proceni poljskih stručnjaka ovo će godišnje budžetu donositi milijardu evra, a sredstva su namenjena subvencijama za decu.

Vlada u Varšavi nije slučajno uvela ovakav porez i povećala subvencije upravo za mlade. Banke i osiguravajući zavodi imaju više nego dovoljno para da plate ovaj dodatni namet, a deca su najzahvalniji potrošači. Novac se na ovaj način vraća domaćoj privredi, bez da se istovremeno narod opterećuje novim taksama ili smanjenjima plata i penzija.

U Srbiji je problem što banke (koje su skoro sve u stranim rukama) već plaćaju reket državnim funkcionerima upravo iz razloga da im se obezbedi pljačka stanovništva i privrede bez davanja nameta državi.

Srpski zakoni su stvoreni kao da je zakonodavac želeo da natera privrednike iz Srbije da iznose novac u inostranstvo. Tako, na primer, kod obračuna poreza na dobit privrednicima se dozvoljava da kao rashod prikažu troškove za reprezentaciju u visini do 0,5 odsto od ostvarenog prihoda. Sve preko toga se oporezuje kao dobit, iako je novac potrošen.

Novac za reprezentaciju uglavnom se troši u Srbiji i pospešuje poslovanje drugih ovdašnjih firmi, a našem budžetu donosi prihode kroz različite oblike poreza koji se plaćaju.

Sa druge strane, kao rashod i to 100 odsto, kod obračuna poreza na dobit tretira se plaćanje različitih usluga koje pružaju domaća, ali i strana preduzeća. Ovdašnji privrednici zato preko fiktivnih ugovora angažuju neku stranu firmu za nekakvu uslugu (najčešće u oblasti marketinga ili konsaltinga), na njen račun prebace sredstva koja ne žele ovde da budu oporezovana, a zatim ih „oprana" vrate u sopstveni džep.

Kod većih suma provizija koja se plaća stranom partneru iznosi manje od tri odsto i to je jedini trošak koji nastaje, budući da su sva takva preduzeća registrovana u nekom poreskom raju.

Više je nego očigledno da ovakva politika srpske naprednjačke Vlade ne dovodi značajan broj stvarnih investitora u Srbiju, bez obzira na subvencije, besplatno zemljište, oslobađanje od poreza i jeftinu radnu snagu.

Procene za prošlu godinu govore kako su direktne strane investicije iznosile 1,6 milijardi evra, dok su, poređenja radi, naši ljudi iz dijaspore svojim ovdašnjim rođacima te godine poslali 2,8 milijardi evra, a država se zadužila još dve milijarde evra kako bi popunila budžet. Čak je i veliki broj stranih investitora u stvari domaćeg porekla, koji na taj način svojoj rodbini u bivšoj domovini obezbeđuju posao i prihode.

Vara se onaj ko misli da su „lon poslovi" po modelu brodogradilišta „Vahali" najgori oblik izrabljivanja domaće radne snage. Ti radnici bar imaju nekakvu platu, dok poljoprivrednici nemaju ništa, a nameću im se još i nove obaveze.

Ambasador Ujedinjenih Arapskih Emirata u Beogradu Džuma Rašid al Zahri i šef Privredne komore ove zemlje Hamed Muhamed bin Salem najavili su krajem juna prošle godine da će njihova zemlja finansirati kupovinu 10.000 grla goveda.

Preciznije, te krave biće kupljene od nekog od stranih preduzeća koje je u vlasništvu UAE i dopremljena u Rašku oblast. Seljaci kojima budu data goveda moći će da ih otplate davanjem mleka i mlečnih proizvoda, kao i mesa kompanijama u kojima je prisutan arapski kapital.

Domaći farmer, dakle, dobija krave na kredit koji mora da otplaćuje makar mu govedo u međuvremenu i uginulo, a još se obavezuje i da strancima po unapred, od njih samih određenim cenama prodaje svoje proizvode, s tim da ne dobija novac, već mu se smanjuje dug.

Postavlja se zato logično pitanje: da li smo mi zaista toliko siromašna država da ne možemo sami da investiramo tih desetak miliona evra za kupovinu goveda i da ista poklonimo poljoprivrednicima?

 

       Ređaju se samo lopovi i prevaranti

 

Shvativši da je ova vlast veoma zainteresovana da strane kompanije dolaze i ostaju u Srbiji i da je spremna da za to izdvoji znatna sredstva iz budžeta (pod uslovom da i ona dobije svoj deo) stranci su počeli i da nas ucenjuju.

Jedan veliki problem očekuje Vladu narednih meseci kada se po isteku desetogodišnjeg ugovorom predviđenog perioda „Fijat" povuče iz svog pogona u Kragujevcu . Koliko je nekadašnja italijanska kompanija, koja je svoje sedište u međuvremenu preselila u Veliku Britaniju, za ovu „investiciju" u Srbiji tokom svih ovih godina dobila od srpske države, još uvek se ne zna. Procene stručnjaka govore o oko milijardu evra, moguće i više.

Pošto bi otpuštanje nekoliko hiljada radnika zaposlenih što u samoj „Fijatovoj" fabrici u Kragujevcu, što kod kooperanata u izbornoj godini bilo pogubno za vladajuću koaliciju, već se vode pregovori o uslovima pod kojim bi Italijani, ako ne za duže ostali u Srbiji, a ono bar dok ne prođu izbori. Tako bar tvrde italijanski mediji, dok ovdašnji ćute.

Ono što se ovde naziva „pregovorima" u suštini je diktat stranog sagovornika koji želi još para iz srpskog budžeta. Do sada mu je u proseku za svaku godinu poslovanja iz srpskog budžeta isplaćivano oko 100 miliona evra apanaže, a to je minimum koji „Fijat" očekuje i ubuduće.

Italijani su simpatičan, po menalitetu nama blizak narod, ali su istovremeno i svetski prvaci u prevarama. Da je to tako pokazuje još jedan od njihovih najčuvenijih brendova: „Benetton".

Ova poznata modna kuća kupila je 2011. niški „Niteks" sa 680 radnika za tri miliona evra, uz obećanje da će zaposliti 2.700 novih radnika. Prema tadašnjim medijskim izveštajima, „Benetton" je za ovaj svoj poslovni potez odmah dobio od države Srbije 10 miliona evra subvencija?! Uz novac, italijanski gigant je tada dobio i zemljište vredno 24 miliona evra, kao i poslovno – proizvodno – magacinski prostor od 65.000 kvadrata čija je tržišna vrednost 40 miliona evra!

Umesto obećanog zapošljavanja novih 2.700 radnika, nekadašnji „Niteks", sada „Benetton" odmah je napustilo 250 radnika kojima je otpremnine platila – država Srbija. U međuvremenu je italijanski poslodavac, koga svuda u svetu bije loš glas da se nekorektno odnosi prema zaposlenima, otpuštao još ljudi  i 2014. je niški pogon po podacima Agencije za privredne registre zapošljavao samo 99 ljudi.

Međutim, nije samo bivša vlast finansirala ovog stranog „investitora". Prema zvaničnim podacima koje je svojevremeno objavilo Ministarstvo privrede, „Benetton" je i u 2013. godini dobio državne subvencije u visini od 167 miliona dinara, što je tada iznosilo 1,4 miliona evra. Za šta je ovaj novac dat niko nije znao, čak ni tadašnji ministar privrede Saša Radulović zahvaljujući kome su ovi podaci i ugledali svetlost dana.

Srbija, očigledno, daje godišnju apanažu italijanskom „investitoru" koji je zahvaljujući tome za tri miliona evra od Srbije dobio preko 120 miliona evrato u novcu, što u nekretninama), a pri tome je otpustio i skoro sve radnike koje je zatekao u firmi koju je dobio na upravljanje.

Poludeli Vučić se pohvalio u septembru 2015. na sastanku sa članovima Nordijske poslovne alijanse u Beogradu, kako u toku ove godine u Srbiju konačno dolazi „Ikea". Koliko nas ovaj proizvođač lošeg nameštaja košta u raznim subvencijama i povlasticama, još se ne zna, ali se zna da je građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima dobio besplatno od države Srbije.

A, pre samo nekoliko dana, Evropska komisija je objavila kako je pokrenula istragu protiv ove kompanije, zbog sumnje da je u periodu od 2009. do 2014. utajila milijardu evra poreza!

Ne treba se zato javno ponositi saradnjom sa jednim ovakvim hohštaplerom, mada je on samo jedan u beskrajnom nizu koji pohode Srbiju . „Ikea" odavno više nije švedska firma: sedište joj je u gradiću Delftu u Holandiji, a vlasnici su joj privatne fondacije iz Holandije, Luksemburga i Lihtenštajna.

Poslednji stadijum ludila ekonomski nepismene vlasti predstavlja obraćanje Aleksandra Vučića novinarima i javnosti 13. februara 2016, posle posete pogonu Coca Cole" u Zemunu  . Tom prilikom je on zabranio novirarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta.

Umesto toga, rekao je: „…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ".

Dok je ovo govorio, Vučić nijednom rečju nije pomenuo subvencije ili bilo kakvu pomoć građanima za otvaranje sopstvenih preduzeća. Pričao je o tome kako se to ranijih godina zloupotrebljavalo, ali nije objasnio kako ćemo narednih godina od toga da živimo.

Start-ap" krediti, kako se zovu davanja države za otvaranje sopstvenog malog preduzeća, u Srbiji su oduvek bili retka pojava slična grmljavini u januaru. I kada su se dodeljivali oni su bili mizerni, čak daleko ispod onoga što bi privrednik morao da plati državi na ime poreza i doprinosa na sopstvenu platu, koje je morao da plaća.

Očigledno je i sam vrh vlasti konačno postao svestan da daljih stranih „investicija" neće biti, jer su se svi lopovi i prevaranti već izređali u Srbiji nemilosrdno nas pljačkajući.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

15. фебруара 2016. 1 коментар

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

TROSENJE PARA IZ BUDZETA1

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: