MODERNI ROBOVI STRANIH FIRMI I NAJNIŽA ROBOVSKA TARIFA RADNIČKOG ROBLJA U SRBIJI!!?

 

Izrabljivanje, terorisanje, i najbrutalnije podvođenje srpskih radnika u zemlji i inostranstvu, odvija se već pet godina pod direktnom komandom Aleksandra Vučića. On je taj koji urla preko svih mikrofona i kamera na naciju, govoreći kako su Srbi nesposobni, kako nemaju pojma o preduzetništvu, kako stranci treba da ih nauče redu, radu i disciplini, kako je divno raditi kao volonter, dakle, besplatno …

On je taj koji nekažnjeno poziva maloletnike da obuku radne kombinezone i džabe rade za strane kompanije (da se brže priviknu na robovski rad). On je taj koji preko posredničkih privatnih agencija "izvozi" radno sposobne Srbe u okolne države Evropske unije, da tamo rade od jutra do mraka za dnevnicu koje ne prelazi ni dva evra po satu, pod uslovima koji su ravno onima u koncentracionim logorima u vreme nemačkog nacizma.

Konačno, Vučić je taj koji je doneo odluku da kompanijama koje izrabljuju i ponižavaju radnike u Srbiji i van nje, pomogne subvencijama iz budžeta. Da mu se najvredniji građani ove zemlje "skinu sa grbače", kako je nedavno izjavio. Kako u praksi izgleda mehanizam podvođenja belog radničkog roblja iz Srbije?

 

                         Milan Malenović

 

Srbija je verovatno jedina zemlja na svetu koja iz budžeta finansira ropski rad sopstvenih građana! Odlazeći diktator Aleksandar Vučić, učinio je sve da radno sposobne ljude, u najboljim godinama života, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu, tačnije, u savremene robove koji rade u stranim privatnim kompanijama za dnevnicu koja nije dovoljna ni za puko biološko preživljavanje.

Da je to i zaista tako, preko Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja , uveliko traje izdavanje dozvola privatnim agencijama za posredovanje u zapošljavanju građana Srbije u inostranstvu! Nekakvim propisom o radu tih agencija, određeno je da takve "institucije" treba da imaju kancelariju sa 12 kvadratnih metara površine.

Uredbom o visini naknade za izdavanje dozvole za rad agenciji za zapošljavanje („Službeni glasnik RS", broj 104/2009) utvrđena je naknada za izdavanje dozvole za rad u iznosu od 15.000 dinara i 7.500,00 dinara (u slučaju produženja dozvole za rad i promene sedišta).

I dok privatne agencije pljačkaju i varaju radnike iz Srbije, vodeći ih na robovski rad u neke obližnje zemlje članice Evropske unije (Mađarsku, Slovačku, Češku, pa u poslednje vreme čak i u Bugarsku i Rumuniju, tamo gde god ima takozvanih "multinacionalnih" izrabljivača sa Zapada koje traže belo roblje za danonoćni rad u proizvodnji), dotle Vučićev režim finansira te strane kompanije, nudeći im novac iz budžeta kako bi mu "skinuli sa grbače" što više Srba.

Najveći broj tih agencija osnovao je brat Aleksandra Vučića, Adrej, zajedno sa Predragom Malim, bratom Siniše Malog, odlazećeg gradonačelnika Beograda.

Svaka od privatnih agencija za zapošljavanje u Srbiji koje rade pod direktnom kontrolom Vučićevog režima, zapošljavaju radnike "na lizing" i u EPS-u i drugim javnim preduzećima, uzimajući veliki novac za taj posao. Agencije se brzo gase kao što brzo i nastaju, a "belo roblje" zaposleno na taj način je uvek kratkoročno eskploatisano i opet izbačeno na ulicu.

Svoju bolesnu ambiciju da još zgazi već obespravljene radnike i podvede ih stranim kompanijama po najnižim cenama na svetu, pokazala se i na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. godine u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: "…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Drugim rečima, daćemo vam i pare samo da "investirate" kod nas!

13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novinarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta. Umesto traženog odgovora na pitanje, Vođe je rekao: "…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ". Ukratko, pozvao je radništvo u Srbiji na poniznost i pokornost, na čekanje kad će ih neka strana kompanija uzeti "na lizing" kao krpu za jednokratnu upotrebu. Da budu mirni i gladni.

Srbija jedna od onih nesrećnih zemalja koje nemaju poseban zakon kojim se uređuje privremeno zapošljavanje radnika preko agencija. Zakonu o radu uređuje samo način na koji se registruju agencije, ali da ne uređuje zapošljavanje u svrhu ustupanja radnika drugom poslodavcu.

Pripremane su bile razne "radne" verzije zakona o radu preko agencija za privremeno zapošljavanje, ali…Koliko tačno danas radnika u Srbiji dobija posao preko agencija koje ih iznajmljuju kompanijama uz proviziju niko ne zna, ali je sigurno da ih ima na desetine hiljada i da su trenutno u svakom pogledu obespravljeni, počev od toga da nemaju pravo na bolovanje, godišnji odmor, topli obrok, regres, plaćen prevoz, plaćen prekovremeni rad, mogućnost da podignu kredit…

Postojanje radnika na lizing na srpskom tržištu, zapravo je omogućila konvencija Međunarodne organizacije rada o privatnim agencijama za posredovanje i zapošljavanje, koju je Skupština Srbije ratifikovala februara 2013. godine. Ali, na kakav način Srbija primenjuje tu konvenciju, to je već druga priča i nema veze sa radničkim i ljudskim pravima.

Javnost danas ne zna kolika je provizija po jednom radniku "izdatom na lizinig"! Takođe, niko ne zna ni kako se novac od provizije deli? Ali, je poznato da strane kompanije u Srbiji mesečno uštede preko 15 miliona evra, od izrabljivanja "belog roblja", raznih radnika "na liziing"  i slično. A, na to ide plus čisti novac iz budžeta, za svako navodno otvoreno radno mesto (bez obzira da li je popunjeno ili ne).

Slovački ministar za rad i zapošljavanje, Jan Rihter, nedavno je objašnjavao srpskom ministru za rad, Aleksandru Vulinu, da ne može da utiče na izrabljivanje radnika iz Srbije, dokle god vlada u Beogradu bude preko posrednika slala najamnike da rade "na crno"!

Povod za ovo bila je vest o zastrašujućim uslovima u kojima su se našli srpski radnici, koji su preko posredničkih agencija otišli na tromesečni rad u fabrikama velikih korporacija, poput "Samsunga", "Fokskona" i još nekih kompanija koje imaju svoje pogone u Slovačkoj.

Nakon što se čulo kroz šta sve prolaze srpski radnici u ovoj zemlji (da rade pod prinudom, kao u konc-logoru, da su prevareni i opljačkani, da im je dnevnica niža od one u najsiromašnijim afričkim zemaljama) više posredničkih agencija iz Novog Sada i Beograda odmah su počele da uslovljavaju radnike da potpisuju nove ugovore, i to na rumunskom jeziku! Naime, zapadnjačke kompanije, takođe i u Rumuniji jedva čekaju robove iz Srbije, da im rade za satnicu koje ne prelazi dva evra.

I dok se sa jedne strane, Vučićev režim lažno zalaže za poštovanje ljudskih i radničkih prava naših građana zaposlenih u pomenutim zemljama, sa druge strane taj režim sve čini kako bi radnike gurnuo u čeljusti kriminalnim apetitima stranih kompanija. I ne samo to, nego ih za ovakvo užasno nasilje, plaćaju direktno iz budžeta! Ovakvih robova iz Srbije danas ima najmanje 70.000 i svi su predati od strane države na milost i nemilost stranim robovlasnicima koji sa njima doslovno mogu da rade šta god hoće.

Prema onome što se na izlaznim granicama Srbije prema Mađarskoj vidi, jasno je da su svi sa vrha države uključeni u angažovanje modernih robova rada, pre svega Ministarstvo za rad, Centar za kontrolu migracija, Carina, MUP, Ministarstvo inostranih poslova…

Jer, kako kaže jedno istraživanje, kolone autobusa nesmetano prevoze hiljade ljudi iz Srbije svakog meseca kroz granične prelaze odvozeći ih u centar Evropske Unije da rade bez ugovora o radu! Jedini ugovor (vrlo nejasan) koji se potpisuje u autobusu pred polazak, jeste onaj sa Agencijom čija nadležnost se završava na granici sa Mađarskom.

Odatle, ista agencija samo registrovana u Slovačkoj preuzima rukovođenje i raspoređuje radnike prema potrebama svake pojedinačne kompanije. Putnici u autobusima ne znaju u koji grad idu, gde će biti smešteni, gde i na kojem radnom mestu će raditi.

Kako to funkcioniše u praksi, vidi se i na primeru Američke kompanije "Johnson Electric" koja je u Niš stigla u jesen 2012. kada je potpisano prvo Pismo o namerama sa vladom Srbije. Kolike je subvencije kompanija dobila od Vučićeve Vlade do danas nije javno objavljeno, ali je poznato da nije ispunila ni minimum obaveza koje je na sebe preuzela u pogledu broja radnika koje treba da zaposli.

Radnici koji dobiju posao u "Johnson Electricu" potpisuju aneks radnog ugovora po kome pristaju da budu upućeni na "ispomoć" sestrinskoj kompaniji u Mađarskoj gde rade između tri i šest meseci pod neizdržljivim uslovima i za platu koja sa kojom ni u Srbiji ne mogu da prežive, a u Mađarskoj je daleko niža od tamošnje socijalne pomoći.

Po povratku u Niš ti radnici su i dalje maltretirani od strane poslovodstva kako bi dobrovoljno napustili kompaniju ili im se sugeriše da ponovo potpišu novi aneks ugovora radi odlaska u Mađarsku. Na mesto radnika koji napusti "Johnson Electric" u Nišu, primaju odmah nove, koje upućuju u Mađarsku, a od Srbije, tačnije srpskog budžeta, za ovaj "transfer" dobijaju subvencije shodno ugovoru koji je svojevremeno potpisan sa Ministarstvom privrede, jer radnike lažno prikazuju kao novozaposlene u sopstvenoj fabrici u Nišu.

Vučićev zločinački plan da istrebi radno sposobno stanovništvo u Srbiji i stavi ga na raspolaganje strancima po najnižoj, robovskoj tarifi, otišao je toliko daleko, da najvitalniji deo nacije danas radi stalno ili sezonski u stranim kompanijama i to "na lizing" (što je propisano i kriminalnim Zakonom o radu, čije usvajanje bila manifestacija čistog diktatorskog nasilja).

Javnost u Srbiji vrlo malo zna o teroru nad našim radnicima koje u inostrane kompanije šalje vladajući režim i pretvara ih u "belo roblje". Tako je od očiju javnosti sklonjen i slučaj slučaj "Azerbejdžan", gde su radnici iz Srbije doživeli užasnu torturu radeći u građevinskoj kompaniji SerbAz (za koju se pogrešno verovalo da je registrovana u Srbiji) koja je rukovodila poslovima na nekoliko gradilišta u Azerbejžanu. Uglavnom su to bili vrlo mladi muškarci, starosti između 18 i 22 godine iz Srbije i Republike Srpske. Bez novca, radnici su mesecima držani kao pravi zarobljenici, živeli su i radili u ropskim uslovima. Istovremeno, nije im bilo dozvoljeno da se vrate kućama!

Oko "domova" u kojima su bili smešteni bila je naoružana straža, a unutra smeštaj je bio ispod svakog nivoa (spavaonice su imale krevet na sprat, u svakoj je spavalo od 12 do 24 osoba), kupanje je bilo zabranjeno do 21 čas, a posle obično nije bilo vode za tuširanje.

Neretko se dešavalo da u domovima nema ni pijaće vode, a struja je često bila isključena zbog neplaćenih računa. Na kraju im je bilo zabranjeno da izlaze iz domova, ili je to bilo moguće samo uz posebne dozvole. Radno vreme nije postojalo, nekad 12, nekad 15 sati na gradilištu, a u jednom periodu morali su da rade neprekidno po 36 sati.

Novac nisu ni videli, pa su porodice morale da im šalju da bi mogli da jedu. Muškarci su gubili po 20-30 kilograma, a tri čoveka su umrla. Dvojica zato što nisu imali lekove, a bili su srčani bolesnici, i jedan nekoliko dana pošto se vratio kući; pretpostavlja se od pretrpljenog stresa.

Sistem kažnjavanja je bio takođe surov i propisan za svaku sitnicu: nenameštanje kreveta – 50 dolara, prestanak rada na jedan minut – 100 dolara, ogovaranje rukovodstva firme – 200 dolara, spavanje van vremena propisanog za to – 500 dolara, odbijanje prekovremenog rada – dodatni radni dani!

Slučaj "Azerbejdžan" je dospeo i do suda u Strazburu, ali tako što je tu kompaniju tužila jedna grupa radnika iz takozvanog federalnog dela Bosne i Hercegovine, ali ne i oni stradalnici iz Srbije i Republike Srpske. Zahvaljujući prisnom prijateljstvu vladajućeg režima u Srbiji sa par domaćih tajkuna i pojedinim korumpiranim ministrima u Azerbejdžanu, radnici iz Srbije nisu dobili nikakvu materijalnu satisfakciju za užas koji su preživeli.

Koliko novac odlazi u džepove stranih kompanija, govori i podatak da je samo za projekat slanja i izrabljivanja radnika u mađarskom mestu Godole, naša zemlja je platila više od 43 miliona evra.

Naime, krajem prošle godine u medijima su se pojavili oglasi kako mađarska kompanija „Robotika" i „Tisza Automotive" iz Sente traže radnike za posao u inostranstvu. Fabrika iz Sente je, po našim saznanjima, sa radom počela krajem 2014. i za otvaranje pogona i zapošljavanje radnika dobila 70 miliona dinara subvencija iz pokrajinskog budžeta. Po poslednjem dostupnom izveštaju „Tisza" je 2015. zapošljavala 258 radnika. Problem je u tome, kako i gde ih je „zapošljavala".

Oni koji su se javili na pomenuti oglas pozvani su na razgovor, tokom koga im je Akoš (u drugoj verziji Agošton) Barna, koji ima funkciju nekog od direktora u fabrici, obećavao kule i gradove. Prvo je isticao da će satnica iznositi 2,30 evra , da će se raditi pet dana u nedelji u samo dve smene, da će radnici imati uplaćeno penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje, ishranu u fabričkoj kantini i besplatan smeštaj… Čak je sa ushićenjem pričao o tome da će po dolasku u Budimpeštu (put su zaposleni morali sami da plate i organizuju) poslodavac organizovati besplatno razgledanje grada pre polaska za Godole. Barna je zadužen za vrbovanje robova za rad u mađarskoj ispostavi „Lear"-a.

Posle trodnevnog kursa (koji nije bio plaćen), a u kome su obavljali poslove koji ih čekaju u Mađarskoj, budući zaposleni su na potpisivanje dobili ugovore u kojima je stajalo skoro sve onako kako im je direktor Barna ispričao. Ugovori su bili na više strana, puni teksta i zamornih klauzula, pa ih niko nije detaljno proučavao. Pred polazak su ih "radnici sa iskustvom" iz senćanske fabrike posavetovali da ponesu suvu hranu, konzerve i kese sa supom u Mađarsku.

Početkom januara 2017. prva grupa je krenula put Budimpešte. Ubrzo su shvatili da od obećanja nema ništa. Spavaju u grupnom smeštaju u motelu na samom autoputu. Ustajanje je u pola četiri ujutro, a radi se u prvoj smeni do dva posle podne. Umesto obećanog rada u dve smene pet dana nedeljno, radi se u tri smene šest dana nedeljno, bez doplate za smenski rad.

Do sada su radnici primili samo dve trećine januarske plate, a neki ni toliko. Umesto obećane satnice od 2,3 evra poslodavac im daje samo 1,6 evra i to i dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, što bi, kada bi se ponovo pretvorilo u evre, iznosilo 1,4 evra. "Tisza Automotive" iz Sente za ove radnike u Srbiji uplaćuje samo 5.000 dinara po radniku na ime doprinosa, jer su svi oni prijavljeni da rade za po 15.000 dinara mesečno, što je daleko ispod zagarantovane minimalne plate.

U mejlu koji je Laslo Varga, direktor za pravne poslove "Tisza Automotive", poslao jednom nezadovoljnom radniku, a u koji je redakcija imala uvida, navodi se kako su radnici "pogrešno razumeli direktora Barnu", jer satnica jeste 2,3 evra, ali u bruto iznosu. To bi značilo da se radnicima doprinosi uplaćuju u Mađarskoj, ali oni tamo nigde nisu prijavljeni i preti im se proterivanjem zbog rada na crno.

Od obećane zdravstvene zaštite takođe nema ništa, već zaposleni u Godoleu mogu da koriste usluge fabričkih lekara i to samo radnim danom u prvoj smeni. U slučaju da im pozli za veme posla, moraju koordinatorku Andreu Laslo da mole da ih pusti na lekarski pregled, što ona nerado čini, osim kada radnici pred njom padnu u nesvest.

Neuhranjenost, problemi sa zatvorom, iscrpljenost i neispavanost su takođe akutni problemi ovih modernih robova. Ustaje se u pola četiri ujutro, a autobus stiže u pola pet, kada se kreće na posao. U međuvremenu je došlo i do fizičkog napada izgladnelih radnika na vođu proizvodnje.

Koliko su radnici loše plaćeni najbolje pokazuje činjenica da se hrane onim što im se pošalje iz Srbije. Oni ne mogu da napuste Mađarsku, jer u tom slučaju ne smeju više da se vrate, a otvoreno im je zaprećeno i proterivanjem uz zabranu ulaska u zemlje EU narednih pet godina.

Fabrika "Lear" u Mađarskoj je "sestra" istoimene fabrike u Novom Sadu , za čije je otvaranje Vučić izdvojio 42,5 miliona evra subvencija (od toga preko devet miliona u gotovini). Novosadski "Lear" novozaposlene prima isključivo ako su prošli "obuku", odnosno maltretiranje u Godoleu. Isto važi i za "Tisza Automotive" iz Sente, čiji je vlasnik "Tisza Cipo" partner "Lear"-u u Mađarskoj, koji od mađarskih vlasti takođe dobija subvencije prikrivajući da umesto lokalne radne snage zapošljava roblje iz Srbije.

Od slanja robova iz Srbije na rad u inostranstvo napravljen je veoma unosan posao. Primera radi, menadžment "Lear"-a u Mađarskoj zaračunava sedam evra na sat po radniku, što je uobičajena cena u Mađarskoj. Posrednicima, "Tiszi" i "Robotici" se isplaćuju 2,3 evra na sat po radniku, a oni radnike plaćaju 1,6 evra i to u dinarskoj protivuvrednosti po srednjem kursu NBS-a, faktički oko 1,4 evra. Razlika od sedam do 1,4 evra po satu i radniku deli se među menadžerima pomenutih kompanija, a uz to se uzimaju subvencije i od Srbije i od Mađarske.

 

     A 1. Gde je bolje robovati, u Srbiji ili u inostranstvu?

Jedan od onih očajnika koji su direktna žrtva politike podvođenja najjeftinije radne snage, nedavno je na jednoj društvenoj mreži napisao i ovo:

To što ovde radim za 20.000 dinara neprijavljen i to što nemam ni godišnjeg odmora, a svaki dan mi se ponavlja rečenica: "…Ja te ‘lebom ranim", to dolazi direktno iz Vučićevog kabineta. Što od 15 godina mog rada u radnoj knjižici imam upisano jedva pet, i to je došlo sa te adrese. Pa bolje da sam u Slovačkoj. A, ovakvih kao ja znam puno koji isto prolaze!

Što me moji nekadašnji prijatelji sa manjim ili istim obrazovanjem od mog me više ne poznaju jer rade po državnim firmama (bez subote i nedelje) imaju praznike, radno vreme, godišnji odmor, i to je od Vučića došlo.

A, svi su pripadnici nekadašnjih demokrata su sada veoma "napredni". Gde su inspekcije rada da se ovaj trend ne bi nastavljao? Da vise ne bih doživljavao da od sitnijih opštinskih činovnika i nekih određenih ljudi koji su tu u "partiji" da mi odbruse rečenicu: "…Kako se to ti meni obraćaš, da li znaš u kojoj sam ja stranci" ili "…Mogu da ti sredim da se više nigde ne zaposliš".

Obe su izgovorene u mom prisustvu direktno meni. Ljudi idite bilo gde. Verujte bolje je i robovati vani, nego u Srbiji, pogotovo kod privatnika koji je po službenoj dužnosti uvek u partiji zaštićen kao beli medved.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ GRATIS RADNU SNAGU, PODSTICAJNA SREDSTVA IZ BUDŽETA SRBIJE SU NEPOVRATNI POKLON STRANIM INVESTITORIMA

 

Do sada je Srbija bila poznata kao država sa najjeftinijom radnom snagom, a od sada će biti još poznatija kao rasadnik besplatne radne snage. Najveći broj zemalja u razvoju i nerazvijenih zemalja, u cilju privlačenja investitora, ne daje direktne novčane subvencije, već olakšice za porez i doprinose.

Samo Srbija ima premijera koji se hvali kako smo zemlju jeftine radne snage, a sa postojećim sistemom subvencija koje je on uveo, sada smo i najbolje tržište besplatne, robovske radne snage. Strani "investitor" iz budžeta dobija najmanje 10.000 evra po obećanom novom radnom mestu.

Čak ni kad dobiju toliki novac, obećanje nisu dužni da ispune…

 

                   I. Milanović

 

Srbiji bi najbolje bilo da se odrekne daljih stranih „investitora", bar onih koji dolaze po modelu koji se sada primenjuje, jer umesto ulaganja dolazi do odliva sredstava iz Srbije. U pojedinim slučajevima, kojih je sve više od početka primene novog načina dodele podsticajnih sredstava iz republičkog budžeta, „investitor" dobija i duplo više para od Srbije nego što se obavezao da u nju uloži.

Takav jedan slučaj je sa turskom kompanijom „Teklas automotiv" koja planira da otvori fabriku u Vladičinom Hanu. Za svako obećano novo radno mesto ova firma iz republičkog budžeta avansno dobija 12.000 evra, što je do sada daleko najviša odobrena subvencija.

U Vladičinom Hanu vlada takvo siromaštvo da su ljudi spremni, ili bolje rečeno primorani, da rade za platu ispod zakonom zagarantovanog minimalca. Većina je srećna ako na kraju meseca kući može da donese 150 evra u dinarskoj protivuvrednosti, umesto zagarantovanih 173 evra.

Niko u Vladičinom Hanu radnike ne plaća više od toga, pa neće ni „Teklas automotiv", iako je ugovorom o subvenciji sa Vladom Srbije obavezan da to učini.

Kako radnik na ime neto plate godišnje dobija 1.800 evra u dinarskoj protivuvrednosti, a subvencija iznosi 12.000 evra, to znači da će „investitor" nju potrošiti tek za više od šest i po godina.

Do sada je bilo uobičajeno da država prilikom davanja subvencija investitora obaveže da najmanje dve godine mora da obavlja delatnost za koju je dobio novac, pa, ako je tako postupljeno i u ovom slučaju, ispada da je „Teklas automotivu" za svakog od 400 radnika poklonjena svota koja odgovara njegovoj četvorogodišnjoj plati.

Teoretski i potpuno u skladu sa zakonom i ugovornim obavezama, Turci po isteku dogovorenog roka mogu da napuste Srbiju bez obaveze da vrate razliku od uzetih subvencija.

„Teklas automotiv" se ugovorom obavezao da će zaposliti 400 radnika, što znači da je od države Srbije već dobio 4,8 miliona evra na ime podsticajnih sredstava.

U dinarima ta suma po srednjem kursu iznosi 585 miliona. Da je ovaj novac bio preusmeren u domaću poljoprivredu, umesto što je dat stranom „investitoru", za čak 145.000 hektara ratarske zemlje mogla je da bude isplaćena duplo veća subvencija od simboličnih 4.000 dinara, koliko se sada izdvaja iz budžeta. Međutim, srpski poljoprivrednici ovoj vlasti nisu toliko mili kao turski „investitori".

Takozvani start-ap krediti za pojedince koji su nezaposleni i želeli bi da se osamostale i sami pokrenu neki posao, skoro da se uopšte više ne isplaćuju, a kada se to i čini odobrava se u proseku svega 1.200 evra, odnosno deset puta manje od sume isplaćene turskom „investitoru". Za svotu plaćenu „Teklasu" za samo jednog radnika, moglo je da se zaposli njih deset pomoću start-ap kredita.

Kao i svaki drugi strani „investitor" „Teklas" je, osim direktnih novčanih subvencija, dobio i besplatno građevinsko zemljište sa svim priključcima i pristupnim putevima, a ima pravo i da bez ikakvih dažbina uveze mašine koje su mu potrebne za rad. Ni jedan ovdašnji privrednik nema tako povoljne uslove.

Da je Vučić jedini koji danas odlučuje o dodeli subvencija, potvrdio je na neki način i direktor predstavništva mađarskog „Masterplasta"  Tivadar Bunford. Razgovarajući sa novinarima 17. aprila u Subotici, prilikom otvaranja pogona ove kompanije koji je Srbija subvencionisala sa dva miliona evra, on je rekao kako su predstavnici matične firme došli veoma oprezno u Srbiju da se raspitaju o mogućnostima poslovanja.

Posle samo pola sata razgovora sa predstavnicima Vlade, u koje je bio uključen i sam Aleksandar Vučić, mađarska delegacija je dobila obećanje da će iz ovdašnjeg budžeta dobiti podsticajna sredstva u visini od skoro četvrtine vrednosti planiranog ulaganja.

Samo u tekućoj predizbornoj kampanji obelodanjeno je davanje raznih subvencija za strana "ulaganja" u ukupnom iznosu od 10 miliona evra, odnosno milijardu i dvestotine miliona dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PROSVETARSKE EGZIBICIJE MINISTRA VERBIĆ SRĐANA

 

Mada je prosveta jedan od najvažnijih stubova svakog zdravog i uspešnog društva, u Vučićevoj Srbiji ona je svedena na najbedniji nivo u svojoj istoriji. Država koja se ponosi Nikolom Teslom, Mihailom Pupinom, Milutinom Milankovićem, Jovanom Cvijićem, Mikom Alasom i čitavom plejadom veličanstvenih naučnika, danas pristupa đacima kao "klijentima", a nastavnom kadru kao "osoblju".

Vučićev gej-ministar, Srđan Verbić, sasvim očekivano, odmah je okrenuo leđa prosvetnim radnicima, čim je stigao nalog iz Brisela da počne otpuštanje nastavnog kadra. U tako opasnoj pozi, ubrzo će ga zateći jesen, kad će ogorčeni i besni prosvetari potražiti pravdu mimo kriminalnih sindikata. Kažu, brža će biti njihova batina od Verbićevih tanušnih nogu.

 

                    Nikola Vlahović

 

Zbog izričitog zahteva evropske administracije iz Brisela, Vlada Srbija je dobila zadatak da što pre uđe u proces masovnih otpuštanja zaposlenih iz prosvete, koja takođe spada u "ciljnu grupu" za likvidaciju kao i svi drugi iz javnog sektora. Zbog toga će u narednih tri meseca, Vučićev ministar Srđan Verbić pokušati da na ulicu istera oko 10.000 prosvetnih radnika iz osvnovnih i srednjih škola.

Hoće li mu to poći za nejakom rukom?

Naime, prosvetni radnici već uveliko prete da će braniti svoje ustavom zagarantovano pravo na rad, i to svim sredstvima, sve do građanske neposlušnosti. Zbog ovako oštre reakcije, uplašio se grdno "svileni" Verbić, pa je već počeo da izmišlja razne načine kako da izbegne direktan sukob sa ogorčenim prosvetarima, izjavivši pri tom i nešto skandalozno:

"…Viškove u prosveti rešićemo ukrupnjavanjem norme. Ako postoje četiri nastavnika sa 25 odsto časova, onda ćemo nastojati da to dobije jedan nastavnik. Ostala tri nastavnika ćemo pokušati da raspodelimo na druga mesta, a nekima ćemo ponuditi otpremnine. Verujem da mnogo njih želi da dobije pristojnu otpremninu jer s onim što zarađuje ionako ne mogu da prežive…".

Bes prosvetnih radnika tek će se videti u septembru i oktobru mesecu, a mnogi od njih ga već odavno optužuju da se ni on ni njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta.

Od kako ga je Vučić doveo u Ministarstvo prosvete, ovaj tunjavi gej, napravio je toliko štete, da će neki sledeći kandidat za ministra morati dobro da razmisli hoće li se prihvatiti te funkcije.

Jer, pošten čovek na groblju (u ovom slučaju prosvetnom) može samo da plače i da tuguje. Između ostalog, Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove pokojnog Gaše Kneževića, nekadašnjeg ministra prosvete, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Od prvog dana ministrovanja, Srđan Verbić i njegova mala grupa "nežnih prijatelja" uporno smišljaju načine kako da što više i što lakše otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekoliko fantomskih agencija, poput Jedinice za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centra za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost, Nuklearni objekti Srbije…naime, reč je o Agencijama koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu.

Oko Verbića, kome je glavna preporuka bila naučna stanica Petnica (odakle su ponikli i drugi, mlađani i "talentovani" gejevi, poput Lazara Krstića), nalaze se ljudi koji imaju problematične akademske biografije.

Tu se posebno ističu pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi pravi posao u životu (do tada je radio samo kao honorarac). Tu je i Vigor Majić, nekadašnji zamenik Gaše Kneževića, za koga nije bilo dokaza da je završio ijedan fakultet, ali je kasnije, kažu, "pribavio" neku diplomu.

Okružen ovim i sličnim profilom saradnika, Verbić samo obavlja uslužne poslove u korist svoga gospodara Vučića. Njegova profesionalna i naučna biografija takođe je prepuna nejasnih detalja i problematična je s vrha do dna. Ni on nije imao u trenutku imenovanja na tako odgovornu funkciju nijednog radnog dana u prosvetnim ustanovama Srbije, niti je ikakve direktne veze imao sa nastavom ili slično.

 

       Lopovi sa licencom

 

Ali, to je tek deo problema, jer srpska prosveta grca u haosu koji je sve širi i sve dublji. U centru tog vrtloga su glavne žrtve: đaci i nastavni kadar. Tu je i problem udžbenika, jer nema škole bez knjige, a školske knjige u Srbiji danas piše i štampa ko god hoće i kako god hoće! Prema izjavi Tabloidovog sagovornika iz Zavoda za izdavanje udžbenika, školske knjige u Srbiji štampa čak 89 izdavača, i to bez ikakve povezanosti i smisla!

Postoje čak i udžbenici za fizičko vaspitanje u nižim razredima osnovne škole, a nisu definisani ni kompleti udžbenika po predmetima, tako da ni učenici više nemaju pravilan odnos prema njima.

Među učenicima šestog i sedmog razreda osnovnih škola u Srbiji, više od 90 odsto njih uopšte nije koristilo udžbenik iz matematike! Razlog je više nego jasan: ima ih više, piše ih svako i izdaje svako.

Nastavnici matematike u toj situaciji sami "kreiraju" nastavu "iz više izvora". A, kao što je poznato, u matematici nema dve istine, nego samo jedna! "Više izvora" može samo da pomuti razum mladih ljudi.

U srednjim stručnim školama, „pokrivenost" predmeta udžbenicima ne prelazi 50 odsto, a ima i knjiga starijih od 25 godina! Ovi udžbenici, kao i oni za pripadnike nacionalnih manjina i za decu s posebnim potrebama, smatraju se niskotiražnim, te izdavači izbegavaju da ih štampaju. Poseban problem je nepostojanje udžbenika i nastavnih sredstava za talentovanu i darovitu decu.

Neko je iz Verbićevog ministarstva i ovde došao na "epohalnu" ideju, da se udžbenik jednog izdavača koristi određen broj godina (najmanje četiri), "radi ekonomičnosti". I ne samo to, nego je predloženo da problem izbora udžbenika bude rešavan nekakvim sistemom licenciranja izdavača, što bi se, naravno, plaćalo i otvorilo nove mogućnosti za korupciju.

Naime, svi licencirani ušli bi u registar izdavača, samo ako ih odabere minimum deset odsto škola! To bi značilo da izdavač pozove telefonom deset direktora škola, dogovori se sa njima i podeli pare!

Sve ovo će se najverovatnije naći u novom Zakonu o udžbenicima i nastavnim sredstvima, a nacrt će, kažu, biti na javnoj raspravi tokom oktobra. Baš u vreme kad će deset hiljada prosvetnih radnika krenuti da juriša na nadležno ministarstvo.

Velika je tajna kako je sve ovo rešeno sa elektronskim udžbenicima, gde je, formalno, predviđeno redovno godišnje "usklađivanje njihovog sadržaja s naučnim dostignućima". A, ko ih i kako "usklađuje", to je najblaže rečeno državna tajna!

Preti ministar Verbić svojim unjkavim i otegnutim glasom ovih dana, pa između ostalog, preko svojih seiza, kaže: "…Gotovo je i s vikend-seminarima za stručno usavršavanje, a predložiće se novi načini obrade lektire. Ocenjivači će biti proveravani, posebno ako isti uporno ima sve najviše ocene za udžbenike koje pregleda ili najniže…".

Verbić uporno pokušava da se predstavi kao "avangarda", da smišlja nove načine kako da šokira one koji zagovaraju ozbiljne reforme školstva a ne njegove gej-fantazije od kojih je svima muka, osim nekolicini sindikalaca koji se već godinama ničega ne gade. Samo da se režim na vlasti oseća što ugodnije.

Dakle, Verbić se javno zalaže za preispitivanje predmeta Priroda i društvo, tj. pita se on iz svoje gej perspektive, da li taj predmet uopšte pripada društvenim ili prirodnim naukama!

Dalje, ovaj zloćudi Vučićev ministar poteže i pitanje građanskog vaspitanja i verske nastave, koja i dalje ostaju otvorena. Međutim, i ovde njegova gej-psihologija ovako razmišlja: udžbenici za građansko vaspitanje biće standardizovani, a o verskim pitanjima, radije se ne bi izjašnjavao.

 

       "Ukrupnjavanje" sirotinje

 

Uskoro se u srpske škole, po svemu sudeći, uvode novi izborni predmeti i povećava broj onih koji se mogu birati. Besplatnih udžbenika neće biti, bar ne u sadašnjem obliku.

Da bi ipak nekako pokazao da ima "plemenitu misiju", Verbić je došao na ideju da "razmatra mogućnost" da se obezbede besplatne knjige, ali samo đacima iz socijalno ugroženih porodica.

Verbić veselo dodaje: "…I to trajno, bez vraćanja knjiga". Kao da je nešto senzacionalno u pitanju, a ne obaveza države prema najsiromašijoj deci. Uzgred, u svim evropskim državama, knjige su besplatne sve do prvog razreda srednje škole, a u nekim zemljama su besplatne tokom celog školovanja jer država dotira prosvetu kao jedan od najbitnijih stubova društva.

Najavljeni Verbićev plan nekakvog "ukrupnjavanja" u prosveti, dugoročno gledano je podla zamisao nastala na temelju ideje da se Srbija u što kraćem roku nađe među onim državama takozvanog trećeg sveta, gde inače u jednom odeljenju sedi i po 130 učenika (u nekim islamskim zemljama centralne i istočne Afrike)! Konačan cilj je da jednog dana Kuran zameni srpski Bukvar!

Udarac koji će Srbija na taj način dobiti preko prosvete (ubrzanom promenom svesti najmlađih), imaće nesagledive posledice. Naime, siromaštvo je već odavno ovde postalo način života, a kad su đaci siromašni, pa još "ukrupnjeni", onda će ostvarenje zločinačke ideje odbegle Mirjane Marković, da Srbija "realno pripada civilizaciji siromaštva", doživeti svoju najperverziniju formu.

Njen nekadašnji saborac, Aleksandar Vučić, taj lažno preobraćeni vampir iz devedesetih, garantovao je lično svojim nalogodavcima u Briselu i Londonu, da će i prosveta u Srbiji biti zbrisana.

Uz prećutnu saglasnost servilnih prosvetnih vlasti, i po blagoslovu iz Vučićevog kabineta, na jug Srbije, u Preševo i Bujanovac, svakog avgusta meseca stižu sveže odštampani udžbenici na albanskom jeziku, za đake albanske nacionalnosti.

Ovoga puta to se nije dogodilo, pa je Jonuz Musliju iz Preševa, zapretio da će započeti proteste zbog nedobijanja odobrenja da se uvezu udžbenici štampani u Albaniji i Kosovu i Metohiji!!!

Tako je i ove godine, još u maju mesecu, ministar obrazovanja, nauke i tehnologije, u vladi separatističkog Kosova, Arsim Bajrami, "ponudio" Albancima u Preševu i Bujanovcu pomoć kosovske vlade u obrazovanju – snabdevanje udžbenicima na albanskom jeziku.

Bajrami je u opštinama na jugu Srbije otvoreno govorio o nesposobnosti srpskih prosvetnih vlasti, te da će Vlada Kosova "pružiti svu svoju podršku" kako bi Albanci s juga Srbije imali "povoljne uslove za obrazovanje". Još je blagonaklono dodao da se nada da će Vlada Srbije imati razumevanje za saradnju kosovske vlade i Albanaca u Preševskoj dolini u oblasti obrazovanja!

Da Srbija zaista ima ozbiljnu vladu, ovako nešto je izdaja bez presedana. Ali, ne i za Vučića. Njemu ovakav skandal znači manifestaciju "demokratija bez presedana"!

Na ovaj način, već godinama, i spoljni i unutrašnji remetilački faktori ne dozvoljavaju da srpska inteligencija, posebno ona u prosveti, ima život dostojan veka u kome živimo. Sa druge strane, puno je talentovane dece u Srbiji, velikih pobednika na međunarodnim takmičenjima iz nauke i obrazovanja, koje Zapad sistematski, preko institucija sistema, odmah stavlja pred izbor: ili će gladovati kod kuće, ili će otići u neku od stranih zemalja i tamo dati doprinos razvoju tuđiih zemalja.

To je suština i smisao Verbićevih "ukrupnjavanja" i Vučićevih "ušteda". Da ostanemo i bez mozga.

 

       Ministar proizvodi 1.000 nastavnika viška

 

(Verbić započinje rat sa sindikatima i prosvetnim radnicima)

Forum srednjih stručnih škola iz Beograda, i predsednik ove organizacije, Milorad Antić, uputili su 30. jula ove godine otvoreno pismo javnosti povodom ideje resornog ministra Srđana Verbića, da za početak "proizvede" prvih hiljadu "prekobrojnih" prosvetnih radnika. U pismu se između oslaog kaže:

"Prema mišljenju Foruma srednjih stručnih škola (FSSŠ), poslednji potezi prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića, umalo da  1. septembra izazove veliki haos u srpskoj prosveti i najverovatnije još jedan veliki štrajk prosvetnih radnika.

Naime, ministar prosvete je zaboravio šta je potpisao ili njegov potpis možda nije validan. Nakon dugog štrajka i potpisanog Sporazuma (dva sindikata su to učinila 18. februara, a druga dva 24. aprila), formirana je radna grupa predstavnika sindikata i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) sa ciljem da se naprave izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).

Kroz rad ove radne grupe, došlo se do nekih novina koje je MPNTR kategorisalo kroz nekih sedam glavnih izmena: precizniji uslovi za registrovanje proširene delatnosti škole, centri kao podrška multifunkcionalnosti škola, jačanje kolektiva u upravljanju školom, čvršća saradnja roditelja (staratelja) sa školom, blagovremeno isticanje svih informacija i procesa kao baza transparentnosti sistema obrazovanja, svaka škola i predškolska ustanova obavezna je da ima svoj zvanični sajt, a lokalna samouprava mora da bude deo ovog interesnog procesa…

Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatim organizuje „putujući cirkus" sa javnim raspravama: prvi okrugli sto, u okviru javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, održan je u sredu, 1. jula u Nišu. Tema okruglog stola bile su ustanove i druge organizacije.

Drugi okrugli sto je održan u Kragujevcu, u četvrtak 2. jula. Tema zaposleni i zapošljavanje. Na okruglom stolu u Novom Sadu, u ponedeljak, 6. jula, razgovaralo se o obavezama i pravima učenika i roditelja. U Beogradu, skup je bio održan u utorak i sredu, 7. i 8. jula. U utorak, 7. jula tema okruglog stola – organi ustanove, a 8. jula razgovaralo se o svim novinama koje donosi zakon.

Na zadnjoj seansi tog Verbićevog „putujućeg cirkusa", kao sasvim slučajno, penzionisani pravnik MPNTR (uz otpremninu od 15.000 evra) gospođa Smilja Krneta, navodi da se članovima 130 i 131 krši Ustav Republike Srbije, jer zaposleni u prosveti ne smeju da imaju veća prava od nezaposlenih i da će svaki ustavni sud oboriti te članove.

U tom momentu, niko od prisutnih nije mogao da replicira pomenutoj gospođi, pošto je ovaj skup izuzetno dobro izrežiran od strane prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića ili nekog drugog ostala je nepoznanica. Toliko uvređeni i poniženi, prosvetni radnici napustili su ovu poslednju javnu raspravu.

Da je ovo bilo očigledno zamajavanje svih prosvetara i njihovih sindikata, kao i da Sporazum pro-forme postoji potvrdila je Vlada Republike Srbije 18. jula kada je na svojoj sednici usvojila Zakon o izmenama ZOSOV-a sa izmenom samo člana 144: Prestanak radnog odnosa.

Član 144: Radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora.

Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.

Iako je ministar, gospodin Srđan Verbić, posle tih pet meseci štrajka, dao čvrsto obećanje da će se do 1. septembra usvojiti izmene ZOSOV-a sa tačno definisanim članovima 130 i 131, očigledno je da od toga neće biti ništa.

Ovo je još jedan veliki šamar prosvetnim sindikatima kao i svim prosvetnim radnicima. Pa se postavlja pitanje ministru Verbiću i MPNTR: „Zašto toliko varate i ponižavate prosvetne radnike?"

Neusvajanjem ova dva člana u potpunosti nije primenljiv ni član 5 PKU. Odnosno primenljiv je samo u prvom stavu koji se odnosi na to da će preuzimanje važiti samo na nivou lokalne zajednice – grada, dok će neko iz susedne sredine koji je ostao bez dela norme biti uskraćen. Kolege koje su radile sa nepunim radnim vremenom neće moći da popune svoju normu, pa je ukrupnjavanje sistema samo prazna priča.

Posebno zabrinjava ćutanje sindikata koji su štrajkovali i borili se za svoje koleginice i kolege da ne ostanu bez radnog mesta i pripremljene otpremnine od 200 evra po godini staža, jer je ministar Verbić u pravu kada tvrdi da će 1.000 prosvetnih radnika biti višak.

Očigledno je da u MPNTR postoje lica koja povlače poteze u skladu sa dnevno političkim potrebama. FSSŠ još jednom apeluje na MPNTR da se urazumi i da što hitnije uvrsti dogovorene članove u Zakon o izmenama ZOSOV-a kao i izmenu člana 142 koji se odnosi na disciplinski postupak, čiju smo izmenu mi predložili, da ne bi bilo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi".

FSSŠ je ogorčen i na ministarstvo i na sindikate, što radna grupa nije u uvrstila u Zakon o izmenama ZOSOV-a, zaštitu nastavnika, pa se nadamo da će uvrstiti naš predlog, vezan za to, a koji smo takođe predali MPNTR."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije