Архива

Posts Tagged ‘preduzeca’

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

17. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

DUGOVANJA, IZVRSITELJI I SMRT

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

17. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

RAZULARENI MEHANIZAM DRZAVE3

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE LOPOVI I PREVARANTI: STRANI „INVESTITORI“ OBRALI KAJMAK, A OD RADNE SNAGE SRBIJE NAPRAVILI BELO ROBLJE ….

 

Vučićeva vlada daje pare stranim kompanijama, kao da je Srbija najbogatija država na svetu i uporno laže da su u pitanju velike investicije, jer su u pitanju kompanije koje u Srbiji samo iznajmljuju najjeftiniju radnu snagu u današnjoj Evropi.

Najbolji primeri neverovatne otimačine iz džepova gladnih građana Srbije, svakako su oni sa kompanijom "Ikea" (protiv koje je Evropska komisija pokrenula istragu zbog milijarde evra utajenog poreza), kao i italijanskog giganta "Benetton", koji je sve dobio besplatno: i prostor za rad i infrastrukturu i radnike i tržište.

Tu je i holandska firma Vahali International B.V., koja u Srbiji ne plaća nikakve dadžbine i kojoj se Vučić nedavno poklonio u Sremskoj Mitrovici. Ali, to su samo neke karike u lancu koji je kriminalna vlast stegla oko grla građana Srbije.

 

                     Milan Malenović

RADNA SNAGA KAO BELO ROBLJE SRBIJE

 

U predizbornoj kampanji, koja je nezvanično već počela, vlast lako gubi svaki kriterijum i meru. Po principu „daj šta daš" sve se koristi za politički marketing, pa se vladin politički cirkus na čelu sa Aleksandrom Vučićem pojavljuje bukvalno svuda, pa i tamo gde deluje smešno, jer se ne radi ni o kakvom značajnom ekonomskom projektu.

Jedan takav slučaj bio je nedavno kada je predsednik vlade sa svitom i novinarima došao u brodogradiliše Vahali u Zasavici kod Sremske Mitrovice da bi prisustvovao „krštenju" novog broda koji je tu sagrađen.

Režimski mediji su zatim objavili kako je vrednost tog plovila 20 miliona evra , dovodeći javnost u zabludu kako taj novac ostaje u Srbiji. To uopšte nije tačno, jer se brodogradilište „Vahali" bavi takozvanim „lon poslovima", odnosno ono samo iznajmljuje radnu snagu.

U Srbiji ima nekoliko preduzeća sa nazivom Vahali i sva pripadaju holandskom brodogradilištu Vahali International B.V." sa tradicijom dužom od 90 godina. Holandski Vahali je u Srbiju došao 2005. godine kada je osnovao mešovito preduzeće sa beogradskom firmom „Kargo logistički centar" i to uz pomoć donacije holandske vlade vredne 750.000 evra.

Ova donacija, međutim, nije bila u novcu, već u opremi proizvedenoj u Holandiji i u kursevima koje su sprovodili holandski stručnjaci. Novac je, dakle, ostao u zemlji porekla i Srbiju nije ni video.

Isto se desilo kada je Vahali odlučio da se osamostali i napravi svoje brodogradilište kod Sremske Mitrovice. Nabavljene su mašine i druga oprema vredna 2,5 miliona evra i bez carine uvezeni u Srbiju.

U početku je čak i dobar deo radne snage bio stranog porekla, jer su šefovi iz Holandije procenili kako naši radnici nisu dovoljno stručni, pa su doveli pedesetak „gastarbajtera" iz Bugarske, gde su u to vreme prosečne plate bile niže nego u Srbiji. U to vreme oni su činili čak trećinu zaposlenih. U međuvremenu su plate svuda u Evropi porasle, a u Srbiji su realno pale, pa se stranim poslodavcima više ne isplati da zapošljavaju strance.

Brod čijem je „krštenju" prisustvovao Aleksandar Vučić izgrađen je za stranu kompaniju, Scylla AG iz Švajcarske, sa kojom holandska centrala Vahalija ima dugogodišnju saradnju: i prvi putnički brod izgrađen 2006. u Beogradu (u vreme postojanja mešovite firme) bio je napravljen za istog kupca.

I tada, kao i danas, posao je sklopljen direktno između Vahali International B.V. i Scylla AG, tako da je zarada ostala inostranom gazdi, koji na to porez plaća državi u kojoj mu je sedište, dok je u Srbiju poslao samo onoliko para koliko je potrebno da bi se isplatile mizerne plate za radnike i pokrili ostali troškovi brodogradilišta.

Čak je i materijal kojim je napravljen i opremljen brod "MPS Thomas Hardy" nabavljen u inostranstvu. Kako se radi o „lon poslu" za privremeni uvoz srpskoj državi nisu plaćene nikakve dažbine.

Da ne bi zapostavila ni svoje radnike u Holandiji, ova kompanija u Srbiji uglavnom pravi samo trupove brodova koji se zatim prebacuju u matično brodogradilište gde se opremaju po standardima koje zahteva kupac.

Iako radnik na ovakvim poslovima u Holandiji ima platu koja je od primanja njegovog srpskog kolege veća između 20 do 50 puta, šefovi i vlasnici „Vahali International B.V." su patriote koji žele da pomognu na prvom mestu privredu svoje zemlje, zbog čega se deo proizvodnje obavezno odvija u Holandiji.Naši političari nisu takvi.

Svi naši projekti se godinama svode na ovakve poslove gde država, ne da nema nikakve prihode, već kroz različite oblike subvencija stranim „investitorima" ima gubitke. Glavni adut Aleksandra Vučića u pregovorima sa strancima jesu za evropske prilike nezamislivo niske plate ovdašnjih radnika .

Na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: „…Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Ako treba, daćemo vam i pare da „investirate" kod nas!

 

        Oprane pare vratili u svoj džep

 

Umesto ovako bezumne politike, koja se svodi na podvođenje domaćih radnika stranim robovlasnicima, Vladi bi bilo pametnije da pročešlja zakone i pravilnike i da na taj način poslovanje u Srbiji učini jednostavnijim, jeftinijim i atraktivnijim. Trebalo bi nekako smiriti i ovdašnju birokratiju koja oseća neodoljivu potrebu da svima, pa i stranim investitorima, komplikuje život zahtevajući stalno nešto novo od dokumenata i taksi.

Nešto bi državni funkcioneri trebali da nauče i iz patriotizma holandskih brodograditelja, pa da poboljšaju uslove pod kojima rade ovdašnji radnici dodatno opterećeni sijasetom nameta.

Poljska je jedna od retkih zemalja Evropske Unije koju je aktuelna svetska recesija dobrim delom zaobišla, najviše zahvaljujući mudroj državnoj politici koja je manje slušala Međunarodni monetarni fond i njegove stalne zahteve da se štedi preko grbače najslabijih.

Početkom ove godine na snagu je u Poljskoj stupio zakon po kome banke i osiguravajuća društva, dakle privredni segment koji ima najviše novca i ostvaruje najveće prihode, moraju da plaćaju dodatni porez u visini od 0,44 odsto  od vrednosti aktive kojom raspolažu. Po proceni poljskih stručnjaka ovo će godišnje budžetu donositi milijardu evra, a sredstva su namenjena subvencijama za decu.

Vlada u Varšavi nije slučajno uvela ovakav porez i povećala subvencije upravo za mlade. Banke i osiguravajući zavodi imaju više nego dovoljno para da plate ovaj dodatni namet, a deca su najzahvalniji potrošači. Novac se na ovaj način vraća domaćoj privredi, bez da se istovremeno narod opterećuje novim taksama ili smanjenjima plata i penzija.

U Srbiji je problem što banke (koje su skoro sve u stranim rukama) već plaćaju reket državnim funkcionerima upravo iz razloga da im se obezbedi pljačka stanovništva i privrede bez davanja nameta državi.

Srpski zakoni su stvoreni kao da je zakonodavac želeo da natera privrednike iz Srbije da iznose novac u inostranstvo. Tako, na primer, kod obračuna poreza na dobit privrednicima se dozvoljava da kao rashod prikažu troškove za reprezentaciju u visini do 0,5 odsto od ostvarenog prihoda. Sve preko toga se oporezuje kao dobit, iako je novac potrošen.

Novac za reprezentaciju uglavnom se troši u Srbiji i pospešuje poslovanje drugih ovdašnjih firmi, a našem budžetu donosi prihode kroz različite oblike poreza koji se plaćaju.

Sa druge strane, kao rashod i to 100 odsto, kod obračuna poreza na dobit tretira se plaćanje različitih usluga koje pružaju domaća, ali i strana preduzeća. Ovdašnji privrednici zato preko fiktivnih ugovora angažuju neku stranu firmu za nekakvu uslugu (najčešće u oblasti marketinga ili konsaltinga), na njen račun prebace sredstva koja ne žele ovde da budu oporezovana, a zatim ih „oprana" vrate u sopstveni džep.

Kod većih suma provizija koja se plaća stranom partneru iznosi manje od tri odsto i to je jedini trošak koji nastaje, budući da su sva takva preduzeća registrovana u nekom poreskom raju.

Više je nego očigledno da ovakva politika srpske naprednjačke Vlade ne dovodi značajan broj stvarnih investitora u Srbiju, bez obzira na subvencije, besplatno zemljište, oslobađanje od poreza i jeftinu radnu snagu.

Procene za prošlu godinu govore kako su direktne strane investicije iznosile 1,6 milijardi evra, dok su, poređenja radi, naši ljudi iz dijaspore svojim ovdašnjim rođacima te godine poslali 2,8 milijardi evra, a država se zadužila još dve milijarde evra kako bi popunila budžet. Čak je i veliki broj stranih investitora u stvari domaćeg porekla, koji na taj način svojoj rodbini u bivšoj domovini obezbeđuju posao i prihode.

Vara se onaj ko misli da su „lon poslovi" po modelu brodogradilišta „Vahali" najgori oblik izrabljivanja domaće radne snage. Ti radnici bar imaju nekakvu platu, dok poljoprivrednici nemaju ništa, a nameću im se još i nove obaveze.

Ambasador Ujedinjenih Arapskih Emirata u Beogradu Džuma Rašid al Zahri i šef Privredne komore ove zemlje Hamed Muhamed bin Salem najavili su krajem juna prošle godine da će njihova zemlja finansirati kupovinu 10.000 grla goveda.

Preciznije, te krave biće kupljene od nekog od stranih preduzeća koje je u vlasništvu UAE i dopremljena u Rašku oblast. Seljaci kojima budu data goveda moći će da ih otplate davanjem mleka i mlečnih proizvoda, kao i mesa kompanijama u kojima je prisutan arapski kapital.

Domaći farmer, dakle, dobija krave na kredit koji mora da otplaćuje makar mu govedo u međuvremenu i uginulo, a još se obavezuje i da strancima po unapred, od njih samih određenim cenama prodaje svoje proizvode, s tim da ne dobija novac, već mu se smanjuje dug.

Postavlja se zato logično pitanje: da li smo mi zaista toliko siromašna država da ne možemo sami da investiramo tih desetak miliona evra za kupovinu goveda i da ista poklonimo poljoprivrednicima?

 

       Ređaju se samo lopovi i prevaranti

 

Shvativši da je ova vlast veoma zainteresovana da strane kompanije dolaze i ostaju u Srbiji i da je spremna da za to izdvoji znatna sredstva iz budžeta (pod uslovom da i ona dobije svoj deo) stranci su počeli i da nas ucenjuju.

Jedan veliki problem očekuje Vladu narednih meseci kada se po isteku desetogodišnjeg ugovorom predviđenog perioda „Fijat" povuče iz svog pogona u Kragujevcu . Koliko je nekadašnja italijanska kompanija, koja je svoje sedište u međuvremenu preselila u Veliku Britaniju, za ovu „investiciju" u Srbiji tokom svih ovih godina dobila od srpske države, još uvek se ne zna. Procene stručnjaka govore o oko milijardu evra, moguće i više.

Pošto bi otpuštanje nekoliko hiljada radnika zaposlenih što u samoj „Fijatovoj" fabrici u Kragujevcu, što kod kooperanata u izbornoj godini bilo pogubno za vladajuću koaliciju, već se vode pregovori o uslovima pod kojim bi Italijani, ako ne za duže ostali u Srbiji, a ono bar dok ne prođu izbori. Tako bar tvrde italijanski mediji, dok ovdašnji ćute.

Ono što se ovde naziva „pregovorima" u suštini je diktat stranog sagovornika koji želi još para iz srpskog budžeta. Do sada mu je u proseku za svaku godinu poslovanja iz srpskog budžeta isplaćivano oko 100 miliona evra apanaže, a to je minimum koji „Fijat" očekuje i ubuduće.

Italijani su simpatičan, po menalitetu nama blizak narod, ali su istovremeno i svetski prvaci u prevarama. Da je to tako pokazuje još jedan od njihovih najčuvenijih brendova: „Benetton".

Ova poznata modna kuća kupila je 2011. niški „Niteks" sa 680 radnika za tri miliona evra, uz obećanje da će zaposliti 2.700 novih radnika. Prema tadašnjim medijskim izveštajima, „Benetton" je za ovaj svoj poslovni potez odmah dobio od države Srbije 10 miliona evra subvencija?! Uz novac, italijanski gigant je tada dobio i zemljište vredno 24 miliona evra, kao i poslovno – proizvodno – magacinski prostor od 65.000 kvadrata čija je tržišna vrednost 40 miliona evra!

Umesto obećanog zapošljavanja novih 2.700 radnika, nekadašnji „Niteks", sada „Benetton" odmah je napustilo 250 radnika kojima je otpremnine platila – država Srbija. U međuvremenu je italijanski poslodavac, koga svuda u svetu bije loš glas da se nekorektno odnosi prema zaposlenima, otpuštao još ljudi  i 2014. je niški pogon po podacima Agencije za privredne registre zapošljavao samo 99 ljudi.

Međutim, nije samo bivša vlast finansirala ovog stranog „investitora". Prema zvaničnim podacima koje je svojevremeno objavilo Ministarstvo privrede, „Benetton" je i u 2013. godini dobio državne subvencije u visini od 167 miliona dinara, što je tada iznosilo 1,4 miliona evra. Za šta je ovaj novac dat niko nije znao, čak ni tadašnji ministar privrede Saša Radulović zahvaljujući kome su ovi podaci i ugledali svetlost dana.

Srbija, očigledno, daje godišnju apanažu italijanskom „investitoru" koji je zahvaljujući tome za tri miliona evra od Srbije dobio preko 120 miliona evrato u novcu, što u nekretninama), a pri tome je otpustio i skoro sve radnike koje je zatekao u firmi koju je dobio na upravljanje.

Poludeli Vučić se pohvalio u septembru 2015. na sastanku sa članovima Nordijske poslovne alijanse u Beogradu, kako u toku ove godine u Srbiju konačno dolazi „Ikea". Koliko nas ovaj proizvođač lošeg nameštaja košta u raznim subvencijama i povlasticama, još se ne zna, ali se zna da je građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima dobio besplatno od države Srbije.

A, pre samo nekoliko dana, Evropska komisija je objavila kako je pokrenula istragu protiv ove kompanije, zbog sumnje da je u periodu od 2009. do 2014. utajila milijardu evra poreza!

Ne treba se zato javno ponositi saradnjom sa jednim ovakvim hohštaplerom, mada je on samo jedan u beskrajnom nizu koji pohode Srbiju . „Ikea" odavno više nije švedska firma: sedište joj je u gradiću Delftu u Holandiji, a vlasnici su joj privatne fondacije iz Holandije, Luksemburga i Lihtenštajna.

Poslednji stadijum ludila ekonomski nepismene vlasti predstavlja obraćanje Aleksandra Vučića novinarima i javnosti 13. februara 2016, posle posete pogonu Coca Cole" u Zemunu  . Tom prilikom je on zabranio novirarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta.

Umesto toga, rekao je: „…Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju ‘kad ću dobiti posao’… ".

Dok je ovo govorio, Vučić nijednom rečju nije pomenuo subvencije ili bilo kakvu pomoć građanima za otvaranje sopstvenih preduzeća. Pričao je o tome kako se to ranijih godina zloupotrebljavalo, ali nije objasnio kako ćemo narednih godina od toga da živimo.

Start-ap" krediti, kako se zovu davanja države za otvaranje sopstvenog malog preduzeća, u Srbiji su oduvek bili retka pojava slična grmljavini u januaru. I kada su se dodeljivali oni su bili mizerni, čak daleko ispod onoga što bi privrednik morao da plati državi na ime poreza i doprinosa na sopstvenu platu, koje je morao da plaća.

Očigledno je i sam vrh vlasti konačno postao svestan da daljih stranih „investicija" neće biti, jer su se svi lopovi i prevaranti već izređali u Srbiji nemilosrdno nas pljačkajući.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

19. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

DOMINO EFEKAT PROPADANJA GRADOVA2

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

17. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

MIROLJUBIV SVET DOSAO DA OSTANE

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

DA LI JE TIM ZA UPRAVLJANJE VUČIĆEVIM KABINETOM U STVARI PRODUŽENA RUKA ENGLESKE VLADE!!???

24. децембра 2015. Коментари су искључени

 

U sumrak najgore epohe u novijoj istoriji, na zgarištu onoga što je ostalo posle užasnih pljački koje je napravio režim Aleksandra Vučića, u još crnjem obliku nego prethodni vladari, vidljivo je da Srbija vapi za jasno definisanom strategijom. Kako državnom tako i nacionalnom.

Na političkom nebu nema novih lica i ideja, ali, međunarodne prilike su takve, da je više nego ikada jasno kuda i sa kim Srbija treba da ide. Polovinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, kojim će predsedavati Dimitrij Rogozin, potpredsednik Vlade Ruske Federacije. Nakon toga će i doći do razjašnjenja oko strateškog kursa srpske države.

Vučićev kabinet je pod prinudnom upravom britanske vlade i za njegovo pokajanje je već kasno. Kako na Istoku tako i na Zapadu.

 

                     Nikola Vlahović

PRODUZENA RUKA ENGLEZA U VUCICEVOM KABINETU3

 

Povratak Aleksandra Vučića iz jalove višednevne posete Kini, još jednom je podsetio na činjenicu da je ovaj neuravnoteženi čovek doneo Srbiji više štete nego ijedan njegov prethodnik koji je sedeo u fotelji predsednika Vlade Srbije.

Jer, činjenice govore da iza njegovih poseta stranim državama, koje je on redom proglašavao "istorijskim", nije stajalo ništa časno i za državu korisno. Naprotiv, on je sve svoje snage upotrebio kako bi najbolju radnu snagu u Srbiji pretvorio u najjeftinije belo roblje, koje danas radi za mizernu nadnicu, bez ikakvih radničkih i sindikalnih prava, znatno gore nego fabrički radnici na početku dvadesetog veka.

Istovremeno, Vučić je svim stranim kompanijama ponudio najveće moguće subvencije iz budžeta Republike Srbije, zvanično jedne od najsiromašnijih zemalja sveta. Potvrdivši opravdane sumnje da je ozbiljno poremećen, Vučić je nedavno za ovako širokogrud odnos prema strancima rekao i ovo: "…To što smo mi ponudili, to niko normalan ne bi ponudio!".

Uprkos svemu tome, on i njegova vlada nisu uspeli u Srbiju da dovedu nijednog istinski velikog investitora, a sve njegove priče o silnim milijardama evra, koje će američke i evropske kompanije ovde uložiti, obična su prevara, a ponekad i plod šizofrenih fantazija najluđeg čoveka koji je ikada izabran za predsednika Vlade Srbije.

Nakon tri godine njegove pogubne vladavine, prirodno je postaviti pitanje: da li je Vučić iz najnižih pobuda, dirigovan destruktivnom politikom SAD, Velike Britanije i Evropske unije, smišljeno i sistematski radio na likvidaciji Srbije kao države?

Da li je planski radio na uništavanju nacionalnih resursa, institucija, ubijanju domaće proizvodnje, likvidaciji sela i agrarne politike, kriminalizaciji javnih preduzeća, komunalom nasilju nad građanima, rasterivanju najpametnijih i najsposobnijih stručnjaka i sistematskoj instalaciji najgorih polu-idiota u vrhove državnih institucija?

Da je Vučić zaista lud, u to više nema nikakve sumnje, ali neko takav nikada ne bi, bez pomoći sa strane, tako precizno uspeo da udari u neuralgične tačke države, u ono što čini njen temelj i njen opstanak. To objašnjava sve razloga zbog koga je do sada opstao na vlasti, i zbog čega ga je takozvani strani faktor čuvao. Istina, i oni su digli ruke od njega. Šta je uradio, uradio je. Vreme mu je i kod njih isteklo.

Na žalost, dolazi vreme za sabiranje štete koju je Vučić napravio, zajedno sa grupom svojih ministara-štakora, te grupe najgorih čankolizaca i ljudskog smeća koje se ikada sastavilo u zgradi Vlade Srbije.

Sa druge strane, Vučićev kabinet je stavljen pod najstrožiju kontrolu od strane britanske vlade početkom ove godine.

Sredinom decembra meseca, počinje zasedanje Rusko-srpskog međuvladinog komiteta, i dolazak potpredsednika Vlade Rusije Dmitrija Rogozina, koji zajedno sa Ivicom Dačićem predsedava ovom organizacijom. Zasedanje treba da otvori i pitanje daljeg uplitanja Zapada u vojnu neutralnost Srbije.

Jasnije rečeno: postaviće se pitanje validnosti svega što je Vučić u Moskvi pričao. Naime, neposredno posle Vučićevog povratka iz Moskve, ruski ambasador u Srbiji, Aleksandar Čepurin je za "Sputnjik" izjavio da mu nije poznato da je srpska strana tražila kredit za nabavku ruskog naoružanja, te da srpska strana nije ni postavila ovo pitanje.

Britanska duga ruka takođe želi da se ratosilja Vučića…Njima takav profil licemera odgovara samo sezonski. Takav čovek, koji je naučio da pliva po površini, vođen politikom sitnog lokalnog prevaranta (sa svakim srdačno, ni sa kim iskreno), odgovarao im je samo privremeno, sve dok nije obavio najprljavi poslove.

 

       Ko, ustvari, upravlja Srbijom?

 

Kao znak najvećeg nepoverenja prema sumanutom profilu Vučićeve ličnosti, njegovim kabinetom, od početka 2015. godine, počela je da upravlja produžena ruka britanske vlade, preko sistema poznatog kao Deliveri junit (Delivery unit), što u doslovnom prevodu znači, "jedinice za isporuku".

Upravljanje Vučićevim kabinetom, osmišljeno je na osnovu nekadašnjeg modela rada kabineta britanskog premijera, koji funkcioniše pomoću timova koji su zaduženi za povezivanje svih institucija (tačnije, imaju odrešene ruke za izdavanje direktiva ministrima, direktorima velikih javnih preduzeća i svima koji vrše istaknute državne funkcije). Troškove za ovakvo "modeliranje" Vučićevog kabineta, na sebe su preuzeli trgovci i mešetari iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Mada se to drži u najstrožijoj tajnosti, većina od 15 članova takozvanog Deliveri junita su stranci. Izuzetak čine Igor Lončarević – zadužen za infrastrukturu, Dragan Glamočić – za poljoprivredu i Srđan Kuprešanin – za privatizaciju državnih preduzeća.

Ova kolonijalna administracija, predvidela je i upravljanje medijima, pa je čak i Emi Loson, šefica pres-službe aktuelnog britanskog premijera Dejvida Kamerona, održala nedavno u Beogradu predavanje i trening za ministre i njihove savetnike za medije, kako da se ponašaju i šta da pričaju i da li uopšte da pričaju.

Britanski tim, koji upravlja Vučićevom vladom, napravio je takav sistem rada, da direktor "Jedinice za implementaciju strateških projekata i ciljeva" rukovodi timovima za direktne strane investicije, za restrukturiranje javnih preduzeća, za reformu javne uprave, za infrastrukturu i za poljoprivredu, ali sve pod direktnom komandom iz Londona.

Nekoliko britanskih državljana, operativnih profesionalaca i jedan analitičar (obaveštajac) zadužen za prikupljanje potrebnih podataka, statistiku i pripremu izveštaja o statusu projekata, "mozgovi" su celog projekta upravljanja Vučićevim kabinetom, njegovom vladom, pa na kraju i kompletnom državom.

Ivan Bender, stariji partner u beogradskoj PR agenciji "Ruskin & Hunt", čovek koji se nalazio u takozvanom Kreativnom timu Srpske napredne stranke, zadužen za vođenje predizborne kampanje u Srbiji, od početka je učestvovao u ovom britanskom timu za "upravljanje Vučićem". Benderov "rezident", Eisin Asaf, inače poznati izraelski stručnjak za odnose sa javnošću, posredno je takođe uključen u taj posao.

Takozvani Deliveri junit tim, doveo je do toga da se intenzivno radi na privatizacija Telekoma, rasturanju EPS-a i priprema modela koji bi doveo do davanja koncesije za beogradski Aerodrom "Nikola Tesla". Koncesija za Aerodrom, nije teško zaključiti, pripremljena je za potrebe Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Na redu je spajanje javnih preduzeća "Putevi Srbije" i "Koridori Srbije"  po modelu koji se još u Britaniji razrađuje.

Na ovakve i slične načine, rasturanjem državne imovine, direktnim "pogodbama", bez rasprava u parlamentu, bez učešće ijedne nadležne državne institucije, na sceni je klasičan oblik britanskog kolonijalizma, nepromenjenog poslednjih dvesta godina. U konkretnom slučaju, na Srbiji se primenjuje model koji je primenjen u Maleziji i Pakistanu, gde Britanija drži osnovne poluge vlasti preko sličnih Dileviri junit organizacija.

Ili, kako to reče samozvani filozof nove srpske destrukcije, Aleksandar Vučić:"…Da bismo postojali, moramo da se menjamo iz korena". Mada je ovde reč o čupanju iz korena, a ne o bilo kakvoj promeni…

U tekstu koji je nedavno objavio američki časopis "Forin polisi",  nepotpisani autor tvrdi da su Britanci tek ove godine preuzeli pune komande iz Vučićevih ruku, "samo zato što više ne moraju da budu pažljivi sa njim, kad je Kosovo u pitanju". Jednostavnije rečeno, sve što je trebalo da bude potpisano, već je potpisano…

Do koje mere su strani protektori u Srbiji silni i drski, svedoči i činjenica da američkog ambasadora u Srbiji, Majkla Kirbija, čuva Specijalna antiteroristička jedinica (SAJ) koja pripada Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Tako se Kirbi hvali: "…U Srbiji imate dobro obučene ljude, ljudi koji čuvaju mene iz SAJ-a, iz PTJ i druge, koji su veoma obučeni da razumeju ovaj fenomen, ali proces terorizma se u međuvremenu menja, od uzimanja talaca na klasičan način, do ljudi koji su sada spremni da ubiju i sebe i da ugroze živote drugih ljudi…".

U informatoru MUP-a, koji je objavljen na internet stranici ovog ministarstva, potvrđeno je da SAJ, između ostalog, obezbeđuje zgradu ambasade SAD, ambasadora SAD i njegovu rezidenciju.

Tako je Kirbi zaštićen od terorista. Ali, ko će Srbiju da zaštiti od Vučića? Ili, od Majkla Kirbija? On je prvom polovinom novembra zablokirao pola Beograda, samo da pokaže oružanu silu i zapreti kako će se obračuna sa građanima ako im padne na pamet da izađu na demonstracije i pobune se protiv neljudskih uslova života i terora njegove vlasti.

 

       Život kao u robovlasničkoj koloniji

 

Više od 1.000 dana Vučićeve apsolutne vlasti, što formalne što neformalne, obeležene isključivo lažima i izmišljenim aferama, govori da on neće birati sredstva radi očuvanja gole vlasti. Koliko mu je do nje stalo, govori i činjenica da ga život u njegovoj "političkoj bazi" uopšte ne zanima (osim kad je njegovo najbliže okruženje u pitanju).

Naime, dok se u lokalnim odborima Srpske napredne stranke dešavaju svakodnevni raskoli, a ponegde i fizički obračuni, na vrhu državne vlasti, Vođa i dalje slepo sprovodi zadatak razaranja države i nasilja nad građanima.

Surova pljačka javnih preduzeća, na čijem čelu su njegovi lokalni mafijaši, traje nesmanjenim tempom. Od početka ove godine, zbog pljačke i stranačkog upravljanja državnom imovinom, iz njih je ispumpano preko milijardu i po evra, a sve je otišlo u džepove vodećih ličnosti vladajuće stranke i u budžete njene propagandne mašine.

Zbog takve politike, tri petine ukupnog gubitka srpske privrede u prošloj, 2014. godini, otpalo je na podmirivanje ogromnih apetita Vučićevih skakavaca. Tačan podatak je da su gubici preduzeća u restrukturiranju 77 milijardi dinara, a 30 milijardi dinara je manjak firmi u stečaju i likvidaciji.

To je, dakle, više od 100 milijardi dinara gubitaka i to onih koji su javno priznati! A, prema nezvaničnim informacijama, barem još polovina te sume negde nedostaje. O kakvoj je pljački reč, govori i podatak da je javno objavljeno kako su 482 javna preduzeća u 2014. godini smanjila gubitak sa 48 milijardi dinara, koliko je iznosio u 2013. godini, na 42 milijarde dinara u 2014. godini! Ali, to je kap soli u moru, ta preduzeća gubitke i dalje beleže!

Pre samo godinu dana, uoči Nove 2015. godine, Vučić je izgovorio i jednu od najvećih laži tokom svog mandata, da je Srbija po rastu privrede među 10 vodećih zemalja u Evropi!

A, kako radnici žive u njegovom modelu "liberalnog kapitalizma", govore i oglasi stranih kompanija u Srbiji poput ovog: „..Za mesto operatera u proizvodnji nije potrebno prethodno iskustvo. Minimalni nivo obrazovanja koje zaposleni treba da imaju je II stepen, odnosno osnovno obrazovanje, kao i III, IV, V, VI i VII stepen stručne spreme. U obzir dolaze svi profili obrazovanja. Posao zahteva osmočasovno stajanje, zbog čega kandidati moraju da zadovolje zdravstvene uslove, a to znači da su sposobni da stoje osam sati dnevno. Osim tog uslova za zaposlenje, ne postoje drugi."

Nikakvo obrazovanje, nikakvo znanje, samo fizička sposobnost! Ovako se uništava srpsko društvo i ponižava svaki građanin, pod izgovorom „otvaranja novih radnih mesta" u Vučićevoj robovlasničkoj koloniji.

U međuvremenu, zaposlio je više od 32.000 ljudi, sve članova Srpske napredne stranke i njihovih koalicionih partnera, kao i njihove bliže i dalje srodnike. Sa jedne strane, glumio je da rešava pitanje prevelikog broja zaposlenih u državnih upravi, a sa druge radio sve protiv toga. Ali, to je samo jedan mali deo njegovog bipolarnog poremećaja i duboke unutrašnje podeljenosti. Ipak, rešenje za ovu sociopatiju, našli su oni koji upravljaju njime.

Naime, prema planu britanskih službi koje upravljaju njegovim kabinetom, za sledeću godinu je obezbeđen priliv novih socijalnih slučajeva koji će biti prinuđeni da rade za 200 evra mesečno. Na žalost, nikome ne pada na pamet da se pita, da li je onih 10.000 evra subvencije stranim firmama koje daje Vučićeva vlada, svrsishodnije dati sirotinji za početak novog života ili ih je lakše baciti u kasu stranih osvajača? Da li je svaka strana banka u Srbiji ovlašćeni zelenaš koji nema nikakvu obavezu prema državi i deponentima, osim lihvarenja i pljačke?

Primera radi, u Evropskoj uniji, sve banke plaćaju kamatu centralnim bankama, koje imaju deponovane velike sume novca. Na taj način ih teraju da finansiraju privredu. U Mađarskoj je, odlukom premijera Orbana, svaka strana banka još dodatno oporezovana. Samo u Srbiji bankarska mafija radi šta joj se hoće, pa i to da diktira pravila monetarnog sistema i politiku Narodne banke.

Ali, za Vučićeve prohteve, para ima sve manje. Ipak, on svim silama pokušava da pronađe novac kod onih koji hoće da plate i najprljavije poslove. Tako je krenuo da se nudi kao "faktor" u rešavanju takozvane imigrantske krize. Ponadao se da će barem milijardu evra uzeti iz evropskih fondova za sprečavanje dalje invazije islamskih masa u Evropu.

Istog dana kad je sastavljen Vučićev tim za pitanje imigranata koji se kreće u trouglu Preševo-Subotica-Šid, počelo je i masovno krečenje starih kasarni JNA, neupotrebljenih hala i skladišta, masovna adaptacija objekata koji nisu imali jasno definisanu namenu i slično, a sve po direktivi koja je stigla iz Brisela, kako bi se postojeći kontigenti islamskih imigranata zaustavili u Srbiji.

Za samo pet poslednjih meseci, od Preševa do Beograda registrovano je ni manje ni više nego skoro pola miliona ilegalnih ulaza iz arapskih zemalja. Uprkos tome, Vučić širi i ruke i granične prelaze, kako bi prigrlio što više njih i kako bi se što više dopao orijentalnim despotima, čija je namera da pokore centralnu Evropu, na radost kriminalnih stratega iz SAD i Velike Britanije.

Ali, para opet nema. Ni iz Evrope ni od "arapskih prijatelja". Zatočen je, u žicama sa svih strana, zajedno sa svojom "islamskom braćom" koja hoće da se sjure u Evropu i podeli je na sandžake i nahije. Zato je i njegov kabinet je pod prinudnom upravom britanskog komonveltaDa ne ode predaleko u svojim suludim namerama. U stranci kojom predsedava, isto je kao i u njegovoj glavi: vlada haos i paranoja.

 

    A 1. Ko će da brine, o braći preko Drine

Mada je svojom destruktivnom politikom zatvorio sva vrata prema zemljama nekadašnje Jugoslavije, za neupućene je najveće iznenađenje bila Vučićeva prošlogodišnja "promena kursa" prema vladi Milorada Dodika u Republici Srpskoj. Ali, samo za neupućene. Vučić je od prvog dana svog mandata imao zadatak da se pokloni unitarnoj Bosni i Hercegovini a da Republiku Srpsku kao entitet uopšte ne spominje.

Njegovi PR stručnjaci, radili su čak i u izbornim štabovima Dodikovih protivnika, a njegova poslednja poseta Sarajevu jasno je nagovestila da je spreman da okrene leđa svakoj srpskoj vladi u Banjaluci. I na ovaj detalj su obratili pažnju ruski posmatrači. Sredinom decembra, kad Rogozin bude u Beogradu, treba očekivati da se ubuduće jasno definiše i odnos prema Republici Srpskoj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TENDERSKA DOKUMENTACIJA ZA ZBUNJIVANJE JAVNOSTI I FAVORIZOVANJE STRANIH KOMPANIJA

22. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Već četrnaest godina, takozvana politička elita u Srbiji, učestvuje u kriminalnoj privatizaciji, potpisivanjem višestruko štetnih međudržavnih ugovora i nemaštanjima tendera za prodaju najvećih privrednih kompleksa ili njihovih delova.

Jedan od nameštenih tendera za kupovinu brojila (strujomera) sa daljinskim očitavanjem, za potreba Elektroprivrede Srbije (EPS), samo potvrđuje da je Aleksandar Vučić sa svojom partijskom kamarilom ogrezao u nezakonitim poslovima i da te poslove sklapa na osnovu ličnih interesa.

Slučaj nameštenog tendera vrednog čak 700 miliona evra, od koga on i njegova stranka treba profitiraju, daleko prevazilazi sve privatizacione skandale u ovoj deceniji. Sa ovim skandalom može se meriti jedino kriminalna prodaja niške duvanske industrije i dovođenje američke kompanije US Steel u Smederevo.

 

                          Vuk Stanić

TENDERI ZA BROJILA3

 

Energetska mafija i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, našli su načina da nameste posao prodaje brojila za daljinsko očitavanje električne energije, vredan više od 700 miliona evra! Naime, Elektroprivreda Srbije (EPS) koja je poručilac ovog posla, nema novca da kupi 3,5 miliona brojila koliko planiraju da zamene.

Zbog toga će ovi uređaji biti kupljeni pozajmljenim novcem. Za deo brojila je odobren kredit Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), dok će po svemu sudeći namešten tender biti održan prvog aprila 2015. godine. Pretpostavlja se da će i ostala brojila nakon ovog tendera biti kupljena iz nekih novih kredita.

Ljudi iz struke tvrde da će tim kreditom kojim se zadužuje EPS, a za koji garantuje država Srbija, svaki građanin Srbije, zavisno od cene brojila, biti zadužen sumom koja se kreće između deset i dve stotine i pedeset evra.

Uvidom u dokumenta EPS-a, odmah je uočljivo da su pravila tendera napisana u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama. Pokriće za ovakvo postupanje su ugovori koji su potpisani sa bankama EBRD i Evropskom investicionom bankom EIB.

Radi se o ranije uspostavljenom obrascu ponašanja, koji je postao osnovna odlika Vučićeve vladavine. Narodnim jezikom rečeno, ova rupa u zakonskim propisima Srbije se objašnjava ovako: u vreme vladavine Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije i ostalih DOS partija, usvojen je model po kome je moguće da naš pravni sistem može da da prednost međunarodno potpisanim ugovorima u odnosu na domaće pravo.

Ovakva pravna rešenja postoje i u nekim civilizovanim državama, ali pošto je Srbijabanana država u kojoj čak ni banane ne rastu, srpski narod se suočava sa realnom opasnošću da inostrani centri moći mogu na vlast u Srbiji da dovedu plaćenike i veleizdajnike. Oni mogu da zaključe međunarodne ugovore koji imaju primat u odnosu na domaće Zakone.

Ti ugovori mogu biti štetni za narod i državu i doneti veliku korist pojedincima, ipak tako sklopljeni ugovori će se smatrati pravno obavezujućim (zbog ranije pomenutih pravnih pravila.) U slučaju nepoštovanja takvog ugovora od srpske strane međunarodni sudovi mogu doneti presudu na štetu naše države, a u korist druge ugovorne strane.

Takvi ugovori su potpisivani i ranije. Nekoliko puta do sada su naši zvaničnici nameštali različite privatizacije, potpisivanjem međudržavnih ugovora

Na ovaj način je izabran i investitor za projekat Beograd na vodi. Suprotno Zakonu, nije bilo javnog nadmetanja, već se u skladu sa poznanstvima i simpatijama Aleksandra Vučića donela odluka da se taj posao poveri investitorima iz Arapskih Emirata.

Jedan od izvora Redakcije tvrdi da će nameštanjem tendera za brojila, vlast doći do novca koji će biti od koristi za prvu fazu projekta Beograd na vodi. Osim usmenih tvrdnji nismo dobili ništa čime bi se ovo moglo dokazati, sa druge strane dokaza da se namešta tender za brojila sa daljinskim očitavanjem ima mnogo…

Iz dokumenta koje je sačinio EPS, odnosno posebno odeljenje EPS koje se bavi merenjima i distributivnim projektima "EPS Metering and distribution project" saznajemo da se na tender odnosno pravila tendera ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama jer se isti finansira sredstvima stranih banaka.

Učesnici tendera međutim tvrde, da EBRD banka zvanično svojim aktima definiše da je njena uloga da kreditira razvoj malih i srednjih preduzeća u zemljama koje uspešno razvijaju tržišnu privredu i demokratiju i kažu da to zapravo znači da EBRD insistira na regularno sprovedenoj tenderskoj proceduri ali i da ostavlja naručiocu da odredi šta kupuje i pod kojim uslovima.

Dakle, netačni su navodi službenih lica EPS-a u javnosti i u postupku pojašnjenja (dokument koji nosi naslov Clarification), a koja EPS izdaje u okviru tenderske procedure, da EBRD banka diktira uslove tendera.

Uslove postavlja EPS, pri čemu obilato koristi činjenicu da se ne primenjuje zakon o javnim nabavkama, tako što bitno ograničava konkurenciju ponuđača, tvrde ponuđači brojila koji su tako napisanim pravilima unapred isključeni iz tenderske utakmice.

Poslovni aspekt odnosno neisplativi delovi plana kupovine brojila EPS je definisao Tehničku specifikaciju V3 za predmet nabavke. EPS je angažovao konsultante da naprave Studiju izvodljivosti (FS) te definisane Tehničke specifikacije V3. Studija izvodljivosti je napravljena tehnički korektno u okviru granica Tehničke specifikacije koju je EPS zadao.

 

       Osnovni nedostaci Studije izvodljivosti

 

Definisano je da se svaki potrošač u Srbiji uključi u AMI sistem (vrsta naprednog sistema daljinskog očitavanja), što je tehno-ekonomski neopravdano za potrošače čija je potrošnja manja od 6000kWh godišnje. Prosečna potrošnja po domaćinstvu u Srbiji je manja od 5000 kWh godišnje.

Definisana je i komunikaciona infrastruktura koja služi za daljinsko očitavanje brojila ali ne može da služi kao komunikaciona infrastruktura za pametne mreže (Vol II Tenderske dokumentacije str. 196, definisano da se traži 80% uspešno očitavanje jednom dnevno).

To znači da će se celokupna instalirana komunikaciona infrastruktura baciti kada se budu gradile pametne mreže, što je fijasko ulaganja.

Ovo znači da će u skoroj budućnosti biti moguće da se preko elektro mreže osim struje obavlja i komunikacija, prenos slike, i druge sada nezamislive komercijalne usluge, ali da će EPS ugraditi tehnologiju koja to ne podržava, pa će investicija od više stotina miliona biti beskorisna u toj oblasti.

EPS je naručio studiju izvodljivosti tako da sadašnji tender pokrije prvu fazu ulaganja od 80 miliona evra i da se završi u naredne dve godine, a da se dalja realizacija nastavi u narednih pet godina sa ciljem da se sistem proširi na 3 miliona brojila sa ulaganjem od 700 miliona evra.

Ovakav koncept realizacije je poslovno rizičan jer tehnologija za komunikacionu infrastrukturu nije zrela i nalazi se u daljem burnom razvoju. U svetu se rade pilot projekti, a razvijene zemlje, Nemačka na primer, nisu pristupile investiranju u AMI sisteme za svoju elektroprivredu u ovom trenutku .

Studija izvodljivosti navodi da postoje neuspešni smartmetering projekti širom Evrope i da postoje umereni i jaki rizici za realizaciju konkretnog EPS-ovog projekta.

Trenutno je zrela tehnologija za brojila električne energije koja su pripremljena za komunikaciju i u njih je sigurno da se investira. Investicija u brojila učestvuje sa više od 60% u ukupnom povećanju prihoda EPS-a, a cena koštanja brojila je 30% od ukupno procenjene investicije.

Nova brojila donose tačno merenje i bolju zaštitu od neovlašćene potrošnje. Studija izvodljivosti daje procenjene cene opreme koju kupuje EPS prema specifikaciji od Tenderske dokumentacije u ukupnom iznosu od 20 do 25 miliona evra, a budžet tendera je oko 60 miliona evra.

Nejasno je kojom se poslovnom logikom rukovodio EPS kada je za softver i licence izdvojio oko 40 miliona evra, a pogotovu je nejasno zašto se traži isporuka softvera u roku od osam sedmica po sklapanju ugovora , kada se prva tranša brojila isporučuje kroz šest meseci, a isporuka brojila i puštanje sistema u rad se završava u okviru dve godine.

EPS nabavlja opremu za svojih pet tehnoloških celina, a neće da podeli nabavku u pet lotova, nego insistira da celokupna nabavka bude urađena odjednom, čime ograničava konkurenciju ponuđača i povećava rizik za neuspeh smart meter projekta obzirom da je tehnologija nova i neproverena, (Klasifikacija 5, pitanje 68. u tenderskoj dokumentaciji)

Poslovni interes EPS-a nije da smanjuje konkurenciju ponuđača, niti je poslovni interes EPS-a da se snabdeva iz jednog izvora, pogotovu sa tehnologijom koja nije zrela i proverena.

Poslovni interes EPS-a nije da ograničava konkurenciju, ali je EPS upravo to radio kroz odredbe tenderske dokumentacije i devet pojašnjenja tenderskih uslova koji nisu jer nisu bili poznati kod objavljivanja tendera. U dokumentima u kojima se stručnjaci domaćih proizvođača žale na uslove tendera piše i da

EPS nije imao poslovni interes da isključi stručnu javnost u samom EPS-u i van EPS-a, iz pripreme i odlučivanja o investiciji vrednoj 60 miliona evra u prvoj fazi i projektovanoj na 700 miliona evra u narednih sedam godina kod usvajanja Studije izvodljivosti.

Stručni savet EPS-a, koji je usvojio Studiju izvodljivosti nije imao kompetentnog stručnjaka u materiji (profesor Nešković se ne bavi predmetnom strukom, Milenko Nikolić i Dragan Kovačević su menadžeri u tesnim ugovornim poslovnim odnosima sa EPS-om, a ostali prisutni su zaposleni u EPS-u kao direktori ogranaka ili rukovodioci netehničke struke.

Oni ističu i da je očigledno ograničavanje konkurencije od strane EPS, je definisao više uslova u tenderskoj dokumentaciji koji bitno ograničavaju konkurenciju i koncentrišu nabavku na jednog isporučioca. Na brojna pitanja, primedbe i sugestije koji su podneti od strane zainteresovanih ponuđača, EPS je potvrđivao i učvršćivao diskriminatorske kriterijume i kriterijume koji smanjuju konkurenciju ponuđača (Tender Documentation Volume I, Clarifications 1 do 9).

EPS je postavio finansijski uslov za učestvovanje na tenderu na cifru od 75 miliona evra godišnjeg prihoda u poslednjih pet godina za ponuđača i 15 miliona evra za člana konzorcijuma. Pri tome ponuđač može da ostvari traženi prihod, ne od prodaje robe koja se nabavlja, nego od drugih roba,

Ovim kriterijumom su onemogućena mala i srednja preduzeća širom sveta da učestvuju i sva domaća preduzeća. EPS je to čvrsto potvrđivao izbegavajući svaku modifikaciju koja olakšava uslov.

To što je EPS dopustio da podugovarač (odnosno Subcontractor kako se u dokumentaciji tendera navodi) ne mora da zadovolji finansijske kriterijume da bi mogao da isporuči brojila je mrtvo slovo na papiru jer podugovarač (subcontractor) ne može da nudi!

 

       Koga EPS diskriminiše a koga favorizuje?

 

Dakle, nedavna izjava direktora EPS da će domaći proizvođači moći da se pojave kao podizvođači je mrtvo slovo na papiru osim za one koji su se unapred dogovorili sa onim stranim proizvođačem za koga se tender unapred namešta.

Zvanično potencijalni podizvođač može samo da čeka da ga ponuđač upita da mu ponudi brojila. Zapravo ponuđač koji pobedi na tenderu nema poslovni interes da traži podugovarača da mu isporuči brojila kada treba da proda svoja brojila. Sve ovo je uneto u pravila tendera da se zbuni javnost i kao tobože dozvoli domaćim proizvođačima da imaju deo kolača.

Sa druge strane se uveliko priča da su pravila napisana tako da će na tenderu posao dobiti jedna nemačka firma, a koja će jedan deo posla prepustiti, jednom malom domaćem podizvođaču koji će zauzvrat ćutati i neće ulagati žalbu na postupak.

EPS je u pravilima tendera postavio diskriminišući uslov da ponuđač mora da ima reference od 45 miliona evra na jednom projektu (odbio je eksplicitno referencu sastavljenu od više projekata na iznos od 45 miliona), što može da ispuni veoma mali broj firmi, ali se unapred zna da nemačka firma čiji su zvaničnici proteklih meseci posećivali naše ministre i direktore EPS to ispunjava.

EPS je uveo i diskriminaciju po teritoriji jer traži da referenca od 45 miliona bude na teritoriji Evrope. Time je isključio firme koje imaju reference u Americi, Aziji, Australiji, i još jednom favorizovao one koji rade poslove sa elektroprivredama EU.

EPS je uveo i ograničenje broja različitih proizvođača brojila koja se nude i eksplicitno odbio da definiše profil pametnog (smart) brojila tako da svako brojilo koje zadovoljava zadati profil može da se ugradi u sistem i da ga softver sistema vidi i koristi kao isti objekat, bez obzira ko je proizvođač brojila, kao što je to uradila elektroprivreda Iberdrola iz Španije.

EPS je time odbio da otvori konkurenciju proizvođača brojila i da dođe do kvalitetnog brojila za najmanje novca. Zato se osnovano i sumnja da je cilj ovog tendera provizija koju će EPS direktori staviti u džep, a ne povoljan posao za ovo javno preduzeće.

EPS se ograničio na jedan tip rutera što je direktno obezbeđivanje monopola jednom isporučiocu, umesto da definiše tehničku specifikaciju rutera. EPS kategorički odbija više puta da produži rok za dostavljanje ponuda što je neophodno jer je dato devet razjašnjena (klarifikacija) sa preko 200 pitanja i odgovora (poslednja je data 6.3.2015.), koji menjaju uslove tendera.

Uz to je tender objavljen 15 decembra pred praznike sa mnogo neradnih dana. Ovim je EPS bitno smanjio konkurenciju, što bez sumnje nije interes naručioca. Uzgred, EPS je koristio čak i neke tehničke zahteve da ograniči konkurenciju, protivno već spomenutim odredbama Studije izvodljivosti.

Takođe, EPS je odredio i da se posle otvaranja ponuda vrši tehnička post-kvalifikacija ponuđača u postupku u kome ponuđač podnosi predlog za ispitivanje koga komisija EPS-a odobrava i ocenjuje uspešnost sprovođenja ispitivanja, što otvara EPS-u mogućnost da voluntaristički ocenjuje otvorene ponude.

Javno preduzeće napisalo pravila tendera protiv javnog interesa

EPS je javno preduzeće koje mora da uvažava javni interes. Za kredit EBRD iz koga se finansira ovaj tender, garant je država Srbija, što znači da se svaki stanovnik zadužuje sa 10 evra. Ukupna vrednost posla biće 700 miliona evra, ukupno u Srbiji živi oko sedam miliona ljudi. Stoga mora da postoji društvena odgovornost.

Zadavanjem kvalifikacionih kriterijuma koje domaće firme ne mogu da savladaju, EPS je onemogućio domaća preduzeća da budu ponuđači samostalno ili u konzorcijumu. To je protivno interesima društva i principima EBRD banke. Dakle, ne samo da se ne favorizuje domaća privreda, nego se onemogućava njeno učestvovanje na tenderu.

U zemlji 20 godina postoje proizvođači brojila, komunikacionih modema, softvera, ormana, montažerske firme, laboratorije za overu brojila. Pametno (smart) brojilo domaće proizvodnje uvedeno je u EPS 1995. godine.

Domaći proizvođači su zadovoljavali sve potrebe EPS-a od 1992. godine u otvorenoj konkurenciji sa strancima. Ovim tenderom, EPS je zadao kriterijume koji onemogućavaju učešće domaćih firmi kao ponuđača samostalno i u konzorcijumu i tako pripremio teren da stranci uzmu posao sa brojilima u Srbiji, prvo ovaj tender od 60 miliona evra, a onda i posao za tri miliona brojila za 700 miliona evra.

To što je EPS ostavio mogućnost da domaći proizvođač bude podizvođač nema nikakvu vrednost jer svaki ponuđač ima interes da proda svoje brojilo i opremu, pa neće tražiti da nabavi brojila od podizvođača.

EPS navodi da je na osnovu Studije izvodljivosti i Tehničke specifikacije V3, doneo odluku o opravdanosti nabavke specificirane na tenderu. EPS ne navodi da nije poštovao studiju o izvodljivosti kod sastavljanja tenderske dokumentacije jer je uveo niz kriterijuma koji smanjuju konkurentnost. EPS-ovi navodi imaju formu koja stvara privid regularnosti, a analiza pokazuje propuste, ističu domaći proizvođači u dokumentaciji koju su uputili nadležnima.

Žalosno je i to što zvaničnici EPS izbegavaju da kažu da se traženi sistemi primenjuju u za sada samo u probnim (pilot) projektima i da, čak ni Nemačka nije odlučila da uvede pametna brojila sa daljinskim očitavanjem za sve konzumente, dok su među najverovatnijim budućim isporučiocima ovakvih brojila za Srbiju upravo nemačke firme. Da li ti znači da će srpski potrošači ustvari biti eksperimentalno područje za ove tehnologije pre uvođenja u EU?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: