SMEDEREVSKA PALANKA: NEČISTA POSLA KUPOPRODAJE „GOŠE“!??

 

Da bi naplatila preostala potraživanja od države Srbije i učestvovala u revitalizaciji "Železnica Srbije", vrednoj desetak miliona evra, fantomska firma sa Kipra „Lisnart Holdings Limited"  sa jednim zaposlenim, uz pomoć Aleksandra Vučića preuzela je "Gošu" iz Smederevske Palanke.

Zato je ovih dana direktno iz budžeta isplaćeno deset odsto duga „Goše" za plate radnika, samo da bi oni obustavili štrajk. Uplata je usledila neposredno nakon što se kao vlasnik (umesto dotadašnjeg slovačkog vlasnika) upisala pomenuta fantomska firma sa Kipra sa jednim zaposlenim.

Odmah posle te promene Vučićev režim je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, objavio kako je spreman da konačno isplati više miliona evra koje ovo preduzeće iz Smederevske Palanke potražuje od države Srbije, kao i da finansira projekat obnove voznog parka „Železnica Srbije" vredan oko deset miliona evra. Iz svega ovoga jasno proizilazi da su novi vlasnici „Goše" mutivode povezane sa srpskim vlastodršcima i spremne na novu pljačku.

 

                 Igor Milanović

 

Nakon dva užasna samoubistva gladnih radnika u fabrici šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke, i to u roku od samo godinu dana, kolege ovih mučenika stupili su u generalni štrajk tražeći da im se isplate zaostale plate, kao i da im se poveže radni staž.

Potpuno neočekivano, njih je 7. aprila 2017. godine posetio predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić koji im je preneo da je vlada donela odluku da svakom radniku kao jednokratnu pomoć isplati po 60.000 dinara.

Ovo bi bala lepa vest, da se ne postavlja pitanje zbog čega država isplaćuje plate radnicima u jednom privatnom preduzeću. Do sada to nije bio običaj ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.

Samo četiri dana pre ove iznenadne posete, Agencija za privredne registre je donela rešenje BD 26733/2017 kojim je odobrila izmenu vlasnika „Goše" doo. Umesto dotadašnjeg vlasnika, slovačke kompanije „ŽOS Trnava", upisana je potpuno nepoznata firma „Lisnart holdings limited" sa Kipra.

U medijskim izveštajima dostupnim na internetu, „Lisnart" se pominje skoro isključivo u vezi pomenute kupovine „Goše" i to samo u ovdašnjim medijima, iako po zvaničnim podacima postoji još od 2008. godine. U Poslovnom registru Republike Slovačke može se naći još podatak da je „Lisnart Holdings Limited" iz Nikozije, Kipar, u septembru 2016. investirao 601.229 evra u slovačko preduzeće „Airport Parking s.r.o" iz Bratislave.

U slovačkom izveštaju se ne pominje registracioni broj „Lisnarta", tako da na ovaj način ne može da se utvrdi da li se radi o istom preduzeću koje je kupilo „Gošu", a koje po izveštaju ovdašnje Agencije za privredne registre ima matični broj HE 231796.

Pod ovim registracionim brojem na Kipru se nalazi kompanija „Lisnart holdings limited", adresa Akropoleos, 59-61, Savvides Center, prvi sprat, apartman 102 Strovolos 2012, Lefkozia.

Ista adresa se navodi i kao sedište „Lisnart"-a koji je investirao u slovačko preduzeće „Airport Parking". Zabunu jedino može da unese činjenica da se u pojedinim registrima „Lisnart" pominje sa sedištem u Lefkoziji, a negde u Nikoziji.

Lefkozija je danas samo oblast u Nikoziji koja se u staro vreme i nazivala Lefkozija. Radi se, očigledno, o istom preduzeću. Direktor pomenutog preduzeća je Elefterija Kiriakou, osoba o kojoj je nemoguće naći detaljnije podatke, osim da je istovremeno i direktor u nekoliko drugih firmi.

Iz svega ovoga je očigledno kako je novi vlasnik „Goše" takozvana „firma poštansko sanduče", odnosno fantomska kompanija čiji je cilj sakrivanje porekla kapitala koji obrće.

Prema podacima Narodne banke Srbije, računi „Goše" su u neprekidnoj blokadi od 7. aprila 2014. godine za iznos od 652.320.063,45 dinara. Kupovinom „Goše" kiparska kompanija je dobila i njene dugove u visini od preko pet miliona evra.

Zbog čega bi neko kupovao preduzeće koje je tri godine pod blokadom i na granici bankrota, ali i zbog čega bi država isplaćivala plate radnicima tog preduzeća?

Suma koju je država Srbija izdvojila kao hitnu pomoć izgladnelim radnicima nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke iznosi oko deset odsto ukupnih dugovanja poslodavca za radničke plate.

Objavljujući dolazak ove pomoći, predsednik vlade Aleksandar Vučić je najavio i da će država radnicima uplatiti zdravstveno osiguranje kada bude postalo jasno da je novi vlasnik zainteresovan za nastavak proizvodnje. U trenutku isplate zaostalih plata radnicima "Goše", Vučić očigledno, nije znao ni šta novi vlasnik planira da uradi sa ovim preduzećem.

Ono što ukazuje na činjenicu da u ovoj kupoprodaji nisu čista posla jeste da je generalni direktor „Goše" i dalje Slovak Ivan Hajmšild, za koga se veruje da je u međuvremenu za uvek napustio Srbiju.

Takođe je više nego sumnjivo to da je Agencija za privredne registre za samo dva radna dana donela rešenje od 3. aprila o promeni vlasnika. U ovakvim slučajevima je uobičajeno da procedura traje i duže od pet radnih dana.

Nekome se, očigledno, žurilo da bude upisan kao novi vlasnik.

Samo tri dana posle promene vlasnika vlada je na svojoj sednici donela odluku kojom se odobrava isplata dela zaostalih plata radnicima ovog privatnog preduzeća, ali i eventualno izmirenje dugova prema Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Oko trećine sume zbog koje su računi „Goše" u blokadi nastala je zbog toga što su „Železnice Srbije", odnosno Fond za razvoj kao investitor, početkom 2014. pustile menice date kao garanciju da će preduzeće iz Smederevske Palanke blagovremeno izvršiti remont 25 preuzetih vagona. Pri tome su ostali nenaplaćani i vagoni koji su bili remontovani i isporučeni, a koje i danas koriste „Železnice Srbije"!

Istog dana kada je Agenciji za privredne registre podnet zahtev za promenu upisa vlasnika, odnosno 29. marta 2017. godine, Ministarstvo saobraćaja je najavilo pokretanje opsežnog plana za revitalizaciju voznog parka „Železnica Srbije", koji bi u narednim godinama republički budžet koštao oko deset miliona evra, što je dvostruko više od sume blokade „Gošinih" računa.

U leto 2012. godine „Goša" je dobila da remontuje 22 vagona za „Železnicu Republike Srpske" . Posao je obavljen do kraja te godine, ali je država Srbija, koja je bila naručilac posla, zbog nedostatka sredstava do danas platila samo sedam vagona.

Slično se desilo i sa remontom 16 vagona za „Železnice Srbije" koji su remontovani i isporučeni u roku, ali je naručilac posla overio samo tri fakture, zbog čega je Fond za razvoj blokirao račun „Goše".

Posle ove blokade usledila je uobičajena lančana reakcija ostalih poverilaca koji su požurili da puste menice „Goše" koje su imali, pa je tako račun ovog preduzeća danas u blokadi za preko pet miliona evra. Zbog toga što su joj računi u blokadi „Goša" od proleća 2014. nije mogla da uzme učešće na javnim konkursima i tenderima.

 

       A 1. Posao bez ugovora

Fabrika šinskih vozila „Goša" doo iz Smederevske Palanke nekada je bila pojam uspešne privatizacije, a 2007. godine je bila i najveći izvoznik iz Srbije. Prvi put posle deset godina račun preduzeća je na kratko bio u blokadi 2012. godine.

Obim poslova se smanjivao zbog svetske ekonomske krize i broj zaposlenih se više nego prepolovio – 2012. bilo je još samo 450 radnika, danas ih je oko 360. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je, po svom starom običaju, požar pokušao da ugasi benzinom, pa je inicirao remont vagona za „Železnicu Republike Srpske" za koji posao nisu bila obezbeđena finansijska sredstva.

Posle toga je država „Goši" dala da remontuje 15 vagona za „Železnice Srbije", a sadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihailović morala je da prizna kako uopšte ne zna da li je ovo javno preduzeće potpisalo bilo kakav ugovor o pomenutom poslu, ili je sve urađeno „na reč", odnosno „na dođem ti". U svakom slučaju, „Goša" je dobila novac samo za tri pomenuta vagona, dok je za ostale platila i penale zbog, navodno, neblagovremeno završenog posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

– Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine; „Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

– Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

– Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

– Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

– Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

– Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SISTEMSKI PROPUSTI NA TRŽIŠTU SMRADA NAPLAĆUJU SE PREKO DŽEPA NARODA

 

Zbog kontinuiranog izlaganja diskriminaciji i nelojalnoj konkurenciji, Srbija će platiti 115 miliona evra, uvećanih za kamatu i sudske troškove belgijskim investitorima, odnosno kompaniji Energozelena iz Inđije, ukoliko izgubimo spor pred arbitražnim sudom u Vašingtonu.

Štetu neće platiti ni predsednik Vlade ni predsednik države niti će njihova plata biti umanjena zbog toga. Šteta će Belgijancima biti plaćena iz budžeta, odnosno platiće je građani Srbije, tako što će im oduzeti od plata i penzija…

 

                    Vuk Stanić

 

Energozelena je postrojenje za neškodljivu preradu opasnog životinjskog otpada. Ta belgijska firma koja je investirala u Srbiju, sada tuži našu državu zbog diskriminacije na tržištu i nelojalne konkurencije koju joj je režim Aleksandra Vučića nametnuo.

Nadležan je arbitražni sud u Vašingtonu. U vreme dok je državom Srbijom vladala Demokratska stranka (2007. godina), neko je u ime Srbije sa Belgijom potpisao međunarodni ugovor, na osnovu koga će se sporovi u kojima su strane učesnice belgijski investitori i Republika Srbija, rešavati direktno pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu (ICSID).

Kako je naš pravni sistem takav da međunarodni ugovori imaju prednost u odnosu na domaće Zakone, odnosno smatraju se starijim pravnim aktima, Srbija nema izbora nego da se pojavi pred ovom pravnom institucijom, gde je tužena od strane belgijske kompanije Energozelena!

Pre nekoliko godina, njeni menadžeri su medijima prosledili podatak da se u Srbiji veliki deo od 180.000 tona životinjskog otpada koji nije za jelo, svake godine ponovo vraća u lanac ishrane u našoj zemlji. To je ovu vlast razbesnelo, a epilog je poznat: Energozelena je postala nepoželjna!

Široj javnosti ova firma je postala poznata kada su u maju 2014. našu zemlju zadesile do tada neviđene poplave.

Na otvorenoj sednici Vlade Srbije, predsednik Vlade, Aleksandar Vučić naredio je da se leševi svih uginulih životinja transportuju u tu fabriku, da bi se na taj način izbeglo širenje zaraznih bolesti.

Na istoj sednici, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković je tražila da se prekrši Zakon po kome leševi uginulih životinja ne smeju da se prevoze preko granice, kako bi se i uginule životinje iz Bosne prevezle u Energozelnu. Vučić je to odobrio.

Naš list je kasnije pokušao da istraži da li je na taj način Energozelena ostvarila ekstra profit od poslova u poplavama. To pitanje smo postavili Tomu Hansonu, direktoru Energozelene, razgovarajući o sukobu koji je nastao između njegove kompanije i naše države, a on je kategorički odgovorio: "Nije!"

Prema njegovim rečima, Energozelena je tada shvatila ozbiljnost situacije u kojoj su se našle Srbija i Bosna i, kaže Hanson: "…Sve smo uradili besplatno! Srbiji smo naplatili nula evra za preradu životinjskog otpada uginulih životinja! Naši kamioni su pomogli i u transportu. Srbiji smo tom prilikom donirali 84.000 evra, koliko bi prerada takvog otpada koštala". Hanson dodaje da su oni tada svoju nesebičnost i solidarnost pokazali i prema Bosni i Hercegovini koja je oslobođena plaćanja 75.000 evra…

Povodom toga što je tužio Republiku Srbiju, Hanson kaže: "…Službenici Vaše države, nisu sprovodili Zakon o veterinarstvu, odnosno Pravilnik o preradi sporednih proizvoda životinjskog porekla, kojim je propisano kako se u Vašoj državi treba prerađivati opasan životinjski otpad.

Godinama su u pitanju bili sistemski propusti. Veterinarska inspekcija nije radila u skladu sa Zakonom. Inspektori veterine imali su obavezu da kontrolišu i nadgledaju rad svih učesnika na tržištu životinjskog otpada, ali to nisu radili.

Mi smo od državnih organa tražili da se veterinarska inspekcija natera da radi svoj posao. Suprotno našem zahtevu, tolerisan je protivzakonit rad veterinarske inspekcije! Osim toga u vašoj državi postoje i propisi po kojima se mora obezbediti jednak tretman svima koji se bave preradom životinjskog otpada.

Ni taj princip nije poštovan, Energozelena je diskriminisana i kontinuirano je izlagana diskriminaciji i nelojalnoj konkurenciji. Nesprovođenjem Zakona vaše države, nije samo naneta šteta Energozelenoj, već je u Srbiji ugrožena i životna sredina i javno zdravlje svih građana vaše zemlje. S obzirom da rad onih koji proizvode životinjski otpad nije kontrolisan, otpad prve kategorije je bacan u prirodu i ona je na taj način zagađivana.

Pojedinci u vašoj zemlji koriste nerad veterinarske inspekcije i mešaju opasan i bezopasan životinjski otpad sa ciljem da smanje trošak sakupljanja i prerade otpada. Znate, cena sakupljanja i prerade opasnog životinjskog otpada nekoliko je puta veća od cene za bezopasan životinjski otpad!"

Hanson je potvrdno odgovorio i na pitanje da li je pre tužbe razgovarao o tim problemima sa nekim iz Vlade Srbije (Sanja Čelebićanin, Danilo Golubović, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković) .

Hanson kaže: "…Svi su nam rekli isto. Znamo za vaš problem. Radimo na tome. Problem će biti rešen. Svi su obećavali da će rešiti, ali se ništa nije dešavalo. Zvanično smo pokušali da spor rešimo van suda. 28. marta 2014. godine poslali smo obaveštenje o predlogu za mirno rešavanje investicionog spora, najvišim predstavnicima vlasti. Ponovo smo dobili prazna obećanja. 24. oktobra 2014. podneli smo Međunarodnom centru za rešavanje investicionih sporova zahtev za arbitražu. Zahtev je registrovan i objavljen 7. novembra 2014. godine…".

Na pitanje zašto nije pokrenut spor pred domaćim sudovima, Hanson kaže: "…S obzirom šta smo sve doživeli od strane ove države, ne verujem da bi u postupku pred domaćim sudom imali više sreće.

Postoji bilateralni investicioni sporazum između Belgijsko-luksemburške unije i Srbije i Crne Gore, o uzajamnom podsticaju i zaštiti ulaganja koji je stupio na snagu 2007. godine. Tim sporazumom je dogovoreno da u slučaju spora investitori mogu nesuglasice sa državama potpisnicama da rešavaju pred Međunarodnim centrom za rešavanje investicionih sporova u Vašingtonu…".

 

       "Vi ste strani investitori prethodnog režima!"

 

Tabloid: Šta zapravo proizvodi Energozelena?

Hanson: Sada ne proizvodimo ništa. Upravni odbor je radi sprečavanja daljih gubitaka, novembra 2014. godine doneo odluku o obustavi aktivnosti kompanije, koje se odnose na sakupljanje i preradu životinjskog otpada, a krajem decembra iste godine potpuno smo zatvorili fabriku.

Tabloid: Šta ste proizvodili pre toga?

Hanson: Postoje tri kategorije opasnog životinjskog otpada. Druga i treća kategorija mogu se ponovo koristiti u proizvodnji stočne hrane. Prva kategorija ne može ponovo da se vraća u lanac ishrane i ona je visoko opasna po životnu okolinu.

Mi prerađujemo tu prvu kategoriju takvog otpada. U procesu prerade pravimo dva proizvoda: "TM " koji se koristi kao sirovina u fabrikama za proizvodnju biodizela, i "MKB" proizvod koji se može koristiti za grejanje domaćinstava i koji ima istu kalorijsku vrednost kao mrki ugalj.

Proces u kome se od životinjskog otpada dobijaju ovi energenti je skup, ukoliko poštujete sve propise Evropske unije koji se odnose na zaštitu životne sredine. Toliko je skup da se takva prerada ne bi isplatila, osim ako postoji Zakon kao u Evropskoj uniji da se onima koji imaju licencu za preradu plaća da ga odnesu i prerade.

Vaša zemlja je napravila takve propise zbog čega smo procenili da je ovde isplativo otvoriti fabriku. Kao što sam vam već objasnio, Zakon se nije primenjivao pa smo bili primorani da postrojenje zatvorimo.

Tabloid: Naš list je ranije objavio dokument, u kome je vama odnosno, Džonu Kordileanu iz vaše firme bivši direktor Uprave za veterinu, doktor Zoran Mićović napismeno dao da će svi u Srbiji biti u obavezi da otpad prve kategorije predaju fabrikama kao što je vaša. Taj dokument je za vama ključni dokaz u sporu u Vašingtonu?

Hanson: Nije u pitanju jedan dokument, u pitanju je i mnogo mejlova, i sastanaka na kojima su službenici vaše države ubeđivali naše bankare i nas da podrže ovaj projekat. Znate i Belgijski investicioni fond je uložio novac u ovaj projekat više od dva miliona evra. Službenici tog fonda čiji je većinski vlasnik država Belgija ne bi ulagali novac baš kao ni mi da nam nije obećano da će Srbija doneti Zakone i propise kakvi su usklađeni sa standardima Evropske unije. Ti Zakoni su doneti ali se nisu poštovali. U međuvremenu su ti Zakoni i promenjeni, pa je sada i Zakonom u Srbiji standard zaštite životne sredine srozan…

Tabloid: Naši političari vole da se hvale dovođenjem stranih investitora u Srbiju, da li ste im predočili da će zatvaranje vaše fabrike značiti stotinak nezaposlenih više?

Hanson: Da, ali nećete verovati nama su ne jednom već više puta u razgovoru rekli rečenicu koju ne razumem baš najbolje: "Vi ste strani investitori prethodnog režima". Zar zaista postoji takva podela?! Zar nismo mi investitori koji su došli u vašu zemlju i otvorili radna mesta i zaposlili domaću radnu snagu. Mi nismo koristili subvencije kakve sada postoje da nam država Srbija plaća za svakog radnika kojeg zaposlimo. Moje je mišljenje da oni koji dolaze zato što će im neko platiti da ovde zaposle ljude, nisu dobri investitori. Nama takvi podsticaji nisu trebali, trebalo nam je da vaša država poštuje vaše zakone…

 

    A 1. Naprednjacima je sve zeleno pred očima

Na spekulaciju nadležnih kadrova iz Srpske napredne stranke, da su i on i neki drugi beglijski državljani samo paravan, dok se iza ove firme zapravo krije novac domaćih tajkuna (rekli su: kako je on mogao da registruje firmu u Belgiji koja ima u nazivu reč zelena, ako ne zna šta to znači?), Hanson se prvo nasmejao, a potom odgovorio: "…Pa to je zaista glupa teorija, ime zelena odabrao sam tako što sam prijatelja koji u Srbiji posluje iz vremena osamdesetih pitao kako se na srpskom kaže zelena boja. Ta reč mi se svidela i kada smo odlučili da se ovim poslom bavimo u Belgiji smo registrovali kompaniju pod nazivom Zelena N.V. a to je kompanija koja je potom osnovala ‘Energozelenu’ u Inđiji…".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

„Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

IZRAELSKA CRNA RUPA NA “KOSOVU” NEKOME DONOSI PROFIT, A SRBIJA OSTAJE I BEZ NEIZMERNOG BOGATSTVA

 

 Feronikl, rudarstvo i topionica je u vlasništvu dvojice izraelskih tajkuna, i jedan je od najvećih preduzeća na celom Kosovu. Gvožđe i legura nikla, pored poslovnih dobitaka za vlasnike, je i uzrok toksičnih otpada na toj lokaciji, gde je opasno udisati vazduh kao i korišćenje vode.

 

 

A kakve sve to ima veze sa Srbijom?? Možda bi nam nešto više o tome mogao da kaže naš Ministar prirodnih resursa. rudarstva i prostornog planiranja Milan Bačević, sa svojom idejom o ekspolataciji nikla na Mokroj Gori, i u rejonu Topole, i između Vrnjačke Banje i Trstenika.

Jedino nismo sigurni da li je bio upoznat sa informacijama objavljenim u nemačkom listu “Haretz”, 2011.g. gde je opisana vlasnička struktura ranije srpskog “Feronikla”u Glogovcu, kao i eksploatacija nikla sa posebnim osvrtom na zaštitu zdravlja ljudi i životne sredine.

Čitav kompleks, poznat kao “Feronikl” –se bavi proizvodnjom nikl legure i gvožđa, – je u vlasništvu stranih lica: Cunico, kompanija u vlasništvu Benni Steinmetz grupe (BSG) resursa, Ltd firme, kao i međunarodnih Mineralni resursi (IMR), koji je u vlasništvu Aleksandra Mashkevich, Kazahstana Jevrejina, koji takođe ima izraelsko državljanstvo.

Kao što je mnoštvo naših firmi prodato tajkunima po smešnim cenama, tako je urađeno i sa “Feroniklom”, gde su se dešavale i eksplozije prilkom vađenja nikla.

Otpad se prevozi kamionima do otvora u zemlji, gde konstantno rastu humke duž reke koja protiče u blizini stambenih kuća. Prašina sadrži čestice otrovnih materija koja, prema kosovskom Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja, zagađuje vazduh i reku.

"Ja ne bih živeo u Glogovcu za sve pare na svetu", kaže prof Stil Tahirsilaj, šef Hidro-meteorološkog zavoda na Kosovu, koja je odgovorna za merenje nivoa toksičnosti u zemljištu i vodi. On dodaje da izloženost česticama koje se emituju u vazduh od dimnjaka u kompleksu i zaostalog otpada na terenu. može da izazove različite vrste raka, problema plodnosti i respiratornih oboljenja i drugo.”

Ovaj zaključak je podržan od strane razgovora sa zvaničnim izvorima u Prištini, izveštajima Ministarstva životne sredine kosovskih vlasti, kao i od strane lokalnih i međunarodnih organizacija. Oni svi pripisuju ozbiljno zagađenje vazduha i vode u toj oblasti za rad Feronikla.

Bogatstvo u zemlji

Trećeg maja 2006, visoki pripadnici lokalne vlasti, kojima su se pridružili Zvaničnici Ujedinjenih nacija i međunarodnih i domaćih biznismena u sedištu UN, privremene uprave UN na Kosovu (UNMIK) da proslave uspešan završetak najvećeg privatizacionog dogovora potpisanog od kraja “rata sa Srbijom”:

U zamenu za isplatu od 33 miliona evra, vlasništvo nad rudnicima nikla kompleksa u Glogovcu je prvobitno preneta IMR / Alferon, firma čiji je suvlasnik privrednika Aleksandar Mashkevich, Patokh Chadiev i Alijan Ibragimov.

Prema uslovima kupoprodajnog ugovora, kompanija se obavezala da će uložiti 20 miliona evra u prve tri godine i da zaposli najmanje 1.000 radnika.

Tadašnji premijer tzv.”Kosova” Čeku, izjavio je na svečanosti, prema izveštaju na sajtu ECIKS Ekonomska inicijativa za Kosovo (organizacija podržava ekonomski razvoj i strane investicije), da je "Vlada pozdravlja potpisivanje ovog ugovora." On je dodao: "Ovo je početak oživljavanja ne samo Feronikla, vec i sve kosovske privrede To je početak jednog značajnog smanjenja nezaposlenosti.. Očekujem da investitori ispune obaveze iz ovog ugovora, i oni će imati podrsku od vlade. "

Privatizacija za “Feronikl”je počela godinu dana ranije. U početku, jedna druga kompanija je trebala da kupi rudnik – Američko-albanska firma iz “Adi Nikel”, koja je ponudila oko 50 miliona evra za kompleksu Glogovac.

Međutim, organ nadležan za privatizacije na Kosovu, KAP, promenio je svoju odluku, tvrdeći da je ta kompanija finansijski nestabilna. Umesto toga, ponuda od strane “Alferon” je prihvaćena.

Bivši radnici rudnika demonstrirali protiv novog rešenja, koja su navodno bila politički motivisana, izvor iz Adi Nikel nagovestio korupciju u procesu donošenja odluka.

The ECIKS Organizacija navodi dopis Adi Nikel portparol Muhamet JAKU o tome da kosovski ministar za industriju Bujar Dugolli tražio 3 miliona eura kao uslov da osvoji Feronikl tender – po milion evra za svakog: Dugolli lično, za premijera u to vreme vreme, Bajram Kosumija, kao i za njihovu političku stranku.

Konačno, Rudarsko topioničarski basen je otišao u Cunico, što je polovina u vlasništvu Mashkevich i njegovim saradnicima u IMR, a polovina od BSG Resources, Ltd, koja je u potpunosti u vlasništvu BSG.

Iako BSG nosi ime izraelskog tajkuna Benija Steinmetz, on nije naveden kao njegov vlasnik. Tokom godina njegovi portparoli dosledno je ističu da nije uključen u proces donošenja odluka.

U vezi sa informacijama objavljenim u štampi, takođe, portparol je ponovio da Štajnmec nije grupni vlasnik i ne može kontrolisati, tako da on ne treba da bude povezan sa događajima na Kosovu). Ipak, BSG sajt navodi da su "poslovne aktivnosti … upravljanje različitim subjektima u vlasništvu (direktno ili indirektno) od Balda i Vessna osnovama, od kojih Beni Štajnmec i njegovi saradnici su članovi klase korisnika."

Zaista, finansijske novine i poslovni svet tretiraju grupu kao korporacije koja je pod kontrolom Steinmetz, i na osnovu tržišne kapitalizacije, on se smatra jednim od najbogatijih ljudi na svetu.

Cunico, jedna od imovine korporacije, je, prema svom sajtu, pretstavljena , kao ona koja se bavi "međunarodnim rudarstvom kao kompanija metala, specijalizovana za istraživanje, rudarstvo i proizvodnju feronikla. “Mi smo najveći feronikl proizvođač u Evropi i četvrta po veličini u svetu. " Sedište kompanije je u Holandiji, a njegova jedinica marketinga deluje iz Dubaija.

Kompleks Glogovac datira iz 1979. god, kada je tadašnja SFRJ uložila u izgradnju preko 300 miliona dolara. Sastoji se od tri otvorena rudnika nikla i fabrika u kojima se proizvodi metal, i koristi u proizvodnji nerđajućeg čelika i punjivih baterija.

Godine 1998, u kompleksu je prestala proizvodnja i kasnije je oštećen od NATO bombardovanja.

Statistika ukazuje da Cunico napravio veoma dobar posao. Procenjuje se da rudnici u sklopu Feronikla, sadrže rezerve nikla vredan više od 2 milijarde dolara. Prema Cunico, 6.000 tona nikla je prodato prošle godine.

S obzirom na trenutnu cenu nikla, ostvareni su prihodi od oko 140 miliona dolara. Ove godine, vise od 9.000 tona se očekuje da bude prodato, a cilj narednih godina, je 11,000-12,000 tona godišnje.

Cunico poseduje i nikl u Makedoniji. Oni trvde da se, kompanija obavezala da upravlja rudnikom u skladu sa ekološkim propisima utvrđenim od strane ISO, Međunarodne organizacije za standardizaciju, i od strane Evropske unije.

Rukovodstvo rudinka ne dozvoljava da se njihovo ime vezuje za poslovanjem preduzeća na Kosovu niti dozvoljavaju nesmetan pristup javnosti.

Novinari koji su izveštavali o toj privatizaciji su zaključili da je čitav kompleks prodat za smesnu cenu.

Čitav kompleks je ogradjen zicom, i izgleda kao da se prilazi nekoj vojnoj bazi, pa je uporedjuju sa bazom “Gvantanamo”, pa to izaziva strah i među potencijalnim investitorima.

Lokaciju obezbeđuju nekoliko Izraelaca u svojim ranim tridesetim, koji su ranije služili u elitnim vojnim jedinicama. Neki su radili za BSG i neke druge firme pre dolaska na Kosovo.

Iza zatvorenih jama rudnika, ostale su samo neke podzemne vode. Okolo, prema reci Drenici, razbacani su crni bregovi, koji izgledaju kao površina vanzemaljske planete; napravljeni su od šljake – otpad koji ostaje posle vađenja nikla. Preko million tona šljake raznosi i najmanji vetrić, i tako prenosi delove toksičnih metala, kao što su nikl, mangan i hrom.

Crni materijal je napravljen od malih oštrih vlakana. Direktan kontakt sa njima bi napravio rez na ruci. Postoji nedostatak izveštaja o uticaju šljake i na vazduh i vodu.

2008-2009, na primer, kosovski Nacionalni institut za javno zdravlje ispitivao je kvalitet vode u reci Dernica, kao deo studije pod okriljem Univerziteta u Prištini. Oni su utvrdili da je nivo nikla u vodi bio je 20 puta veći od dozvoljenog, koje je postavila Svetska zdravstvena organizacija, čime je utvršeno da je nivo bio tri puta veći.

"Izvor vode leži u blizini u oblasti livnice Feronikla, dakle viši nivo [sic] nikla pronađena u ovom izvorištu". Izveštaj je dodao da je visok nivo metala verovatno zbog geoloških faktora i "antropogenog zagađenja."

Druga studija, sprovedena na kraju 2009 godine od strane jednog američkog instituta, lokalni Centra za politiku i zastupanje, i oslonjen sa američki Stejt department finansiranje, navodi da je pokrajina Glogovac je jedna od najzagađenijih u zemlji zbog Feronikla. Kompleks i okolne crne gomile, imaju direktan uticaj na kvalitet vazduha i zemljišta.

Pored toga, u izveštaju piše da, Glogovac pati od problema sa svojom vodom na koju utiču zagađena Feronikla). Prema američkoj Agenciji za toksične materije i bolesti, izlaganje visokom koncentracijom nikla može izazvati respiratorne bolesti, oboljenja nosne duplje i rak pluća.

Zagađenje iz dimnjaka je takođe predmet zabrinutosti, i pored toga što je fabrika postavila filtere u dimnjake. A merenjem je utvrđeno da je zagađenje veće noću.

Prema tim testovima najvažniji faktor je nivo PM10, procenat čestica u vazduhu sa prečnikom manjim od 10 mikrona (10-hiljaditi deo milimetra). Često je izmereno da je nivo 3 puta veci od dozvoljenih 50 čestica po kubnom metru.

"Oni štite svoje interese", kaže on. "Oni žele da se izvuku koliko mogu i eksploatišu rudnik do maksimuma.”

"Tajkuni su skloni da izađu iz Evrope, gde postoje propisi i veoma strog nadzor", kažu izveštaji. "Tako umesto toga, oni su brzo prešli na periferiju, gde ne postoje propisi i oni mogu da podivljaju,"priča Tahirsilaj.

Ko je pravi vlasnik?

U ime Beni Štajnmeca, savetnik za medije Eli Davidovič nudi sledeće odgovore: "Gospodin Štajnmec ne drži akcije Preduzeća Feronikl kompleksa ili Cunico resursa, njena matična kompanija gospodin Štajnmec ne drži poziciju u tim preduzećima, Zbog toga nije uključen u njihove delatnosti Uzgred, ja ću dodati da BSG Resources, koja drži 50 odsto Cunico akcija, nije u vlasništvu gospodina Štajnmec i nije pod njegovom kontrolom.. jednostavne su činjenice koje se mogu ispitati i dokazati lako. Prema tome, ja. zahtevam da se izbegne pominjanje ime gospodina Steinmetz u vezi sa vašim referencama na Feronikl postrojenja. "

Odgovor iz kabineta Aleksandra Mashkevich je:. "On nije vlasnik akcija i da ne drži nikakvu poziciju u preduzeću koje vi pominjete. Prema ispitivanju koje smo napravili, jedna od firmi u kojima smo partneri ima indirektno držanje u manjinske akcije, koja prirodno da nam ne da da priuštimo učešće ili ulogu bilo koje vrste u odlukama preduzeća ili delatnosti. Stoga je očigledno da je irelevantno da ubacim naše ime u predmetima koje ste pomenuli.”

Komplikovan odgovor koji puno toga skriva…

Dalje, Feronikl, u (doslovno) pismenom odgovoru na pitanja iz Haaretz, odbacio je većinu navoda protiv njega u vezi sa životnom opasnosti koju izaziva, ali nije se direktno osvrtao na različite izveštaje o zagađenosti, koji su preneti u njemu.

Oni naglašavaju da je kompanija uložila više od 60 miliona evra; u prvim godinama poslovanja rudnika, "najmanje 20 miliona evra koje je uloženo u pravcu zaštite životne sredine”.

U pogledu zagađenja voda, kompanija kaže da redovno uzima uzorke vode iz lokalnog vodovoda da bi se uverili da nije zagađena. Pored toga, oni kažu da voda oko Glogovca "vodi kroz prirodno postojeće minerale i zbog svega toga procenat nikla može biti veći."

Portparol kompanije je dodao da koliko zna, Beni Štajnmec i Aleksandar Mashkevich nisu posetili kompleks: ". Obojica nisu vezani za kompaniju, a kompanija sigurno ne može da odgovara u njihovo ime" .

Raznovrsni interesi

U najnovijem spisku milijardera koji je objavio Forbs magazin, Beni Štajnmec je na 162. mestu, sa ličnim bogatstvom procenjenim na 6 milijardi dolara. To ga takođe stavlja na drugo mesto na listi najbogatijih Izraelaca, posle pokojnog Sammi Ofer i njegove porodice.

Štajnmec, koji drži sebe i svoje poslovne posede i van centra pažnje, smatra da je blizak sa bivšim premijerom Ehuda Olmerta. Njegov otac, Reuven Štajnmec, bavio se dijamantima – trgovina Beni je počela posle njegovog vojnog roka, kada se preselio u Antverpen.

Vratio se u Izrael 1996. godine i razvio raznovrsne svoje poslovne interese. Njegovo carstvo sada uključuje kompanije koje se bave mineralima, nekretninama, energetikeom i prirodnim resursima, i proteže se od Rusije preko istočne Evrope do Afrike.

Pre oko godinu i po, on je prodao 1,5 miliona akcija izraelske kompanije mobilnih telefona Cellcom, koja je održana godinama, ali osim toga, on ne zna da ima investicije u Izraelu.

Aleksandar Mashkevich, koji je godinu dana stariji od Steinmetz, rođen je u Kirgistanu i preselio se u Kazahstanu u 1990. On je stigao u Izraelu 1991, a dobio izraelsko državljanstvo i pasoš.

U poslednjih nekoliko godina, on je podeljen između Izraela i svojih firmi u Kazahstanu i Britaniji. On je jedan od vlasnika međunarodnog rudarskog giganta ENRC, čijim akcijama se trguje na Londonskoj berzi, a ima i privatnih preduzeća, uključujući banke i osiguravajuće kompanije u Kazahastanu.

On je nedavno najavio stvaranje međunarodne novinske mreže koja je trebala da se takmiči sa Al Džazire i CNN. Prema Forbsu, on je vredan 3,7 milijardi dolara, što ga stavlja na izraelsku listu kao šestog najbogatijeg čoveka.

Mashkevich je i osnivač evro-azijskog jevrejskog kongresa i do nedavno je bio njen predsednik.

Mashkevich i Štajnmec se poznaju već više od 10 godina. U intervjuu prošle godine sa “Amiram Barkat” u izraelskim novinama finansijskog sadržaja, Mashkevich izjavio je: "Beni je jedan od mojih najboljih prijatelja … Bili smo partneri u mnogim projektima i on je jedan od najvećih poslovnih profesionalaca koje znam.

On je veoma iskren, veoma inteligentan radoholičar. ". On je takođe rekao da: "Još smo partneri u balkanskim rudnicima, ali ne u Africi."

Čitav tekst možda nema direktne veze sa Srbijom, ali zato može da ima veze sa ministrom Bačevićem, njegovim planovima o eksploataciji nikla u Srbiji, kao i građanima tih oblasti, na čije zdravlje i život može opasno uticati novo “ekološko”okruženje u kojima bi se našli, u slučaju sprovođenja Bačevićeve ideje.

A još manji značaj ima njegova nedavna izjava u kojoj on konstatuje, a bez ikakve moći, da Srbija “uvek zadrčava pravo da štiti svoju imovinu koja je nelegalno prodata od strane kosovskih vlasti.”

Lepo zvuči za uši, domaće nedovoljno informisane publike, jer srpska vlast , i kada je mogla, nije se previše zalagala za sprečavanje nelegalne prodaje imovine Srbije na Kosovu i Metohiji.

Ali zato Tači, uz interesnu pomoć Amerikanaca, Engleza, i baronese, prisvojiće sva rudna bogatstva, čime će njegovi saveznici crpeti jeftine sirovine za industriju svojih država. A naša država će nemoćno to posmatrati…

Ajde što se Srbija ponašala pasivno u vezi prodaje vlasničke imovine na KiM, nego ni ovde joj baš “nije ispucao prsluk” od truda, da spreči pljačkaško “krčmenje” industrijskih postrojenja i prirodnih resursa države…

 

©Geto Srbija

haretz.com