UNOSNO TRŽIŠTE „BELE MAFIJE“ I GODIŠNJI MARKETINŠKI PROGRAMI NVO I FARMACEUTSKIH KUĆA U SRBIJI!??

Skoro hiljadu ljudi je, prema zvaničnim izveštajima, zaraženo malim boginjama u Srbiji, a po rečima nekih stručnjaka preti nam pravi Armagedon, ako se kompletno stanovništvo odmah ne vakciniše!

Od buke orkestrirane i dobro plaćene kampanje za vakcinaciju nikako da se čuje glas razuma koji postavlja jedno veoma jednostavno pitanje na koje niko iz domaće farmako-mafije nema odgovor: Kako je moguće da jedino Srbiji preti epidemija malih boginja? Iza ove lažne uzbune stoji ministar zdravlja Zlatibor Lončar sa svojom mafijom.

 

             Pišu: Insajderi L- 8 i L-6

 

Srbija nije udaljeno ostrvo na sred nekog okeana, već država u srcu gusto naseljene Evrope, preko koje vode najznačajniji putevi koji povezuju Zapad sa Orijentom. Milioni putnika svake godine prelaze preko teritorije naše zemlje putujući na sve četiri strane sveta, a većina njih dolazi iz država čija vlast, za razliku od ovdašnje, vodi računa o zdravlju svojih građana. Uprkos svemu tome nijedna jedina država na svetu nije svoje građane upozorila da nevakcinisani ne putuju u Srbiju, jer ovde, navodno, vlada epidemija morbila?!?

Epidemija, očigledno, postoji samo u glavama dobro plaćenih predstavnika farmako-mafije čiji je jedini cilj da prodaju što je moguće više vakcina, makar time bilo ugroženo zdravlje stanovništva u većoj meri nego da smo dozvolili da zaista izbije epidemija.

Posmatrajući sa ove vremenske distance kako se sve odvijalo u vezi navodne „epidemije", jasno se vidi da je neko namerno, ili makar iz grubog nehata dozvolio da morbile stignu u Srbiju. Koliko je danas poznato, male boginje su u centralnu Srbiju dospele sa severa Kosova i to preko Niša, mada je još u aprilu bio jedan smrtni slučaj i to u Beogradu, ali se o njemu nije mnogo izveštavalo i to iz nekoliko razloga.

Sedmogodišnji Jovan iz Beograda je vakcinu primio 24. marta 2017, u komu je pao 31. marta, a umro je 18. aprila. Po lekarskom izveštaju, njemu su bukvalno svi organi otkazali. Pošto je bilo jasno da je uzrok smrti primljena MMR vakcina , slučaj se nije povlačio po medijima.

Sasvim drugačije se postupilo posle smrti dvogodišnjeg Vuka koji je od boginja preminuo 23. decembra u Nišu. U to vreme je kampanja za vakcinaciju bila na vrhuncu, tako da je farmako-mafiji ovaj slučaj došao kao poručen.

Ono što mediji nisu hteli ili smeli da objave, jeste činjenica da je Vukova smrt najverovatnije namerno izazvana, jer nesrećni dečak nije imao nikoga od rodbine ko bi se brinuo za njega i ispitivao uzroke smrti.

Nulti pacijent, koji je morbile doneo u Niš, bila je devojčica iz Gračanice koja je prethodno bila vakcinisana. Po informacijama koje sam mejlom dobio od jedne doktorke iz niškog Kliničkog centra (koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna) događaj je ovako tekao: „…Iako je infektolog upozorio dr Draganu sa gastro odeljenja, gde je smeštena devojčica iz Gračanice, da je moguće da ima morbile, to niko nije shvatio ozbiljno, davali su joj antibiotike koji su samo zamaskirali kliničku sliku i što je najstrašnije – nisu je izolovali od ostale dece!

Tako je ona bila na istom spratu, u istoj zgradi sa svom bolesnom, imunokompromitovanom i životno ugroženom decom, pa i sa malim Vukom. Zarazile su se dve odrasle osobe, medicinsko osoblje, koje su dalje morbile odnele kući. Tako je epidemija u Nišu počela."

Bilo bi prosto neverovatno da iskusni lekari previde tako jasne simptome morbila, kao što su, na primer, koplici u ustima kombinovani sa visokom temperaturom i osetljivošću na svetlost (što su sve tipični simptomi malih boginja), zbog čega sa pravom mora da se posumnja da je u pitanju namera da se dodatno unese panika u već zaplašeno stanovništvo.

Nerazjašnjeno ostaje i da li su bezobzirni lekari iz niškog KC ignorisali saznanje da je Vukov imuni sistem, zbog urođenih bolesti, bio preslab da izdrži i najmanju infekciju, ili su to znali i namerno dopustili da se zarazi i umre kako bi upozorenje javnosti koja odbija obaveznu vakcinu bilo još dramatičnije.

Od tragedije sa malim Jovanom, pa do smrti malog Vuka desilo se još nešto: Srbija je uvezla nov kontigent MMR vakcina koje su morale da se potroše, pa je histerično objavljen početak epidemije koje nema.

Osim toga, krajem svake godine nevladine organizacije i velike farmaceutske kuće, koje finansiraju ovdašnje farmako-mafijaše, prave program marketinških ulaganja za narednu godinu, zbog čega ih zagovornici obavezne vakcinacije svojim stalnim nastupima po medijima u poslednjoj trećini godine podsećaju na sebe, da slučajno ne bi bili uskraćeni za neki evro. U odnosu na to, šta je život jednog mališana o kome ionako niko od porodice nije brinuo?

 

       Kriminal kao način života

Istraživači Magazina Tabloida su u poslednjem broju načeli temu kriminala u KC Srbije, ali na žalost to je samo vrh ledenog brega.

Pravna služba KCS je prelaskom gospodina Jovana Atanasijevića iz KBC Dragiša Mišović pre 5. godina dobila konačno oblike normalne pravne službe. Na konferencijama za štampu g.Atanasijević je izneo brojne malverzacije koje su godinama bile tema istraga u KCS, i tadašnji direktor prof. Miljko Ristić imao je odrešene ruke u rešavanju tih problema.

Aleksandar Vučić je tada bio prvi potpredsednik vlade i prilikom uručenja rešenja o postavljenju za v.d. direktora KCS prof. Miljku Ristiću, rekao mu je da gazi sve kriminalce. Nažalost, u praksi se to pokazalo drugačije, jer je Gradimir Dragutinović preko SNS zakulisno vladao u KCS i kao bivši član JUL-a sprečio hapšenje svojih kompanjona iz bivše stranke koji preko 20 godina uspešno pljačkaju, menjajući partije. Kriminalne afere zataškavane su, a svi bivši članovi nekadašnjih partija na vlasti prešli su u SNS i zajednički blokirali dalje istrage.

Atanasijević je pred tv kamerama nabrojao nekoliko milionskih afera za koje ima materijalne dokaze i predao kao šef pravne službe KCS dokumentaciju Višem javnom tužilaštvu, koje nikada nije pokrenulo tužbe protiv imenovanih, jer je kabinet tadašnjeg predsednika republike Tomislava Nikolića, to sprečavao.

Naša sagovornica, koja je nekada radila u pravnoj službi KCS opisala je događaj kada je pravna služba KCS slala svog predstavnika na suđenje povodom radnog spora koji je protiv uprave KC Srbije vodio jedan administrativni radnik klinike za plastičnu hirurgiju. Tokom sudskog procesa u korist tog administrativnog radnika svedočili su neki radnici KCS, pa čak i dva hirurga sa te klinike.

Detalji koje je naveo u svom tužbenom zahtevu taj administrativni radnik, sadržali su i najstravičnije moguće događaje na plastičnoj hirurgiji, od zlostavljanja na radu, preko zlostavljanja pacijenata pa do vršenja obrednih rituala u prostorijama klinike. Postupajuća sudija se zgražavala nad iznetim podacima zastupnika ovog administrativnog radnika, ali još više nad podnetim snimcima i materijalnim dokazima. Tek kada su dvojica hirurga potvrdila te navode i javno izneli ko je glavni počinioc ovih krivičnih i prekršajnih dela, bilo je jasno da su u sve upleteni ljudi iz vrha SNS.

Predstavnica KCS nije mogla da ospori podnete dokaze, ali nije čak ni iznosila bilo kakve protivdokaze pa je administrativni radnik na kraju spor dobio. Ovo naravno nije jedini slučaj javašluka koji vlada u pravnoj službi KCS, koja procesuira čestite i poštene lekare, a hohštaplerima omogućuje neometane pljačke i kriminal.

Posle pokušaja da nešto reši Atanasijević je unapređen u savetnika direktora, a na njegovo mesto je sa ginekološke klinike prebačena pravnica Rada Bulajić, ali ne sa odrešenim rukama.

Naime, iz Maksi diskonta je Gradimir Dragutinović doveo preko SNS izvesnu Bojanu Vujošević, koja je trebala da vodi kadrovsku politiku KCS i strogo kontroliše aktivnosti Bulajićke, kako bi se samo SNS kombinatorika sprovodila po Kliničkom centru Srbije.

Takođe, njena uloga je bila da se svi kadrovi DS i G17 zaštite od hapšenja, i umesto u zatvor, rasporede na druga radna mesta. Tako je na primer Biljana Dimitrijević iz pravne službe, umesto u zatvor, raspoređena u centralnu apoteku, da nastavi mahinacije sa lekovima koji su vršene tokom vladavine DS.

U tužilaštvu stoji predmet sa njenim imenom iz koga se vidi da je pljačkama po KCS došla do kafane VILIN K 2 u ul. Gospodara Vučića u Beogradu, ali i drugih materijalnih bogatstava, a na osnovu toga ko je sve intervenisao da se predmet fiokira se jasno vide i njeni saučesnici.

To je na žalost jedan od manjih slučajeva u KCS i po obimu mahinacije i po količini opljačkanog novca, pa onda možete da zamislite kakve su sve afere tamo. Zato je najbitnije da istraživači Magazina Tabloid nastave, kako Vučić kaže, da GAZE kriminal u KCS, jer će isplivati, po našoj proceni, oko 800 miliona evra, koje su bez traga nestale u Kliničkom centru Srbije od 5.oktobra 2000. godine!

 

       Za šaku lekova

Farmaceutska mafija u Srbiji nadigrala je ambicije Vučićeve mafije. Uprkos tome što je Vođa umislio da može zaraditi kontrolišući tržište lekova (gde je zarada veća nego od prodaje narkotika!), realnost je pokazala da mu je bilo lakše da kontroliše narko dilere nego tržište farmaceutskih proizvoda.

Farmaceutska industrija je u Srbiji privredna grana koja ostvaruje ubedljivo najveći prihod, a vodeće proizvođačke kompanije i veledrogerije čiji proizvodi imaju takozvanu Pozitivnu listu Zavoda za lekove, ostvaruju ogromne profite.

Samo u jednoj godini, vrednost ukupnog prometa lekova za takozvanu humanu upotrebu, iznosi blizu jedne milijarde evra! Procedura za nabavku lekova u Srbiji je takva da se izbegava postojanje konkurencije ponuđača, što za posledicu ima visoke cene, te su lekovi među najskupljim u Evropi. Državni kriminal je otišao toliko daleko da se čak i tender za lekove raspisuje po nazivu brenda u kom je često i naziv kompanije koja ga proizvodi, čime se eliminiše konkurencija.

Koliko je ovo vredan posao govori i podatak (reč je o zvaničnim informacijama), da ukupno šest proizvođača drži 70 odsto tržišta u Srbiji i nekim zagraničnim delovima regiona. Takođe, prema statističkim izveštajima, Srbija ima oko 4.000 privatnih i blizu 600 državnih apotekarskih ustanova.

I danas, kao pre četvrt veka, privatne apoteke su uvek "sumnjive" kad je u pitanju prodaja neregistrovanih lekova, među kojima su uvek veoma traženi preparati poput morfina namenjenog najtežim bolesnicima obolelim od karcinoma, antidepresiva ili antipsihotika, koje korisnici u nuždi uzimaju i na "crnom" tržištu (gde ih u poslednje vreme ima sve više). Kako uopšte teče legalna trgovina lekovima između proizvođača i nabavljača i okviru državnog monopola?

Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje novac za lekove, a apoteke ih nabavljaju bez tendera preko veledrogerija sa kojima imaju ugovore. Bolnice se snabdevaju prema posebnoj listi. I te lekove finansira Zavod. Svaki učesnik u ovom "lancu sreće" može milione da zaradi, samo mora da poštuje pravila. Da se zna koliko kome ide. A, to, naravno, određuje stranka na vlasti.

I danas, kao i pre četvrt veka, nema preciznog spiska pacijenata kojima su potrebni posebni neregistrovani lekovi, pa su širom otvorene mogućnosti ogromnih manipulacija, upotreba eksperimentalnih lekova i prodaja najskupljih lekova nabavljenih preko privatnih firmi.

Ovde nikako ne treba zanemariti ono što piše u Članu 79. Zakona o lekovima koji daje pravo Agenciji za lekove da "na zahtev zdravstvene ustanove odbori uvoz leka koji nema dozvolu stavljanja u promet a namenjen je lečenju određenih pacijenata…". Dakle, zvanično, neregistrovani lekovi stižu na naše tržište po posebnoj proceduri, a ko su "određeni pacijenti", to danas odlučuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar i njegova "bela mafija" u srpskom zdravstvenom sistemu.

U poslednjih pet godina, Srbija je postala i jedna od tri najvažnije zemlje za međunarodni šverc lekova. Tome pogoduje "klima" koja vlada na domaćem farmaeustkom tržištu, gde se zapravo i ne zna tačno kolike su potrebe za neregistrovanim lekovima.

Takođe, ne postoje tačni i precizni podaci o broju ljudi kojima su ovi lekovi neophodni. Jasno je i zašto nema tih podataka. Naime, uređeno tržište donelo bi i državnom zdravstvenom sistemu znatno veće izdatke. A, građani Srbije ionako iz sopstvenog džepa plaćaju (pored obaveznog osiguranja) veliki novac i za registrovane i za neregistrovane lekove.

Ipak, činjenice govore da je Vučićeva državna mafija otvorila "koridore" za prolaz razne farmaceutske robe, pa tek ponegde, "padne" neki manji transport, što odmah dobije zapaženo mesto u medijima, kako bi se lažno prikazala borba protiv "nelegalnog prometa lekovima".

Tako su, na primer, carinski službenici su 26. novembra protekle, 2017. godine na punktu Merdare (granični prelaz sa Kosovom) zaplenili oko 5.000 raznih veterinarskih lekova. U slično vreme, na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo u jednom teretnom vozilu nađeno više od 50.000 komada takozvanih psihotropnih tableta…

Takvih vesti u 2017. godini bilo je svakog meseca. Ali, onaj veliki posao, krupne transporte, državne pošiljke u kojima uvek postoji "poseban kontigent" lekova (u skladu sa već pomenutim Članom 79. Zakona o lekovima), slobodan je i nekontrolisan.

Privatne veze i nabavka lekova od švercera, uzela je maha, pa se procenjuje da je samo u prošloj godini, preko 55 odsto pacijenata kupilo lek bez recepta "na ulici" (poređenja radi, taj procenat je pre deset godina, kad je stanje navodno bilo gore nego sada, iznosio 54,2 odsto).

Mada svaki lek osim ispitivanja mora da ima i dozvolu Agencije za lekove, koja odobrava i pakovanje leka i uputstvo za upotrebu, a takođe, svaki lek mora da sadrži ime, zatim zaštićeno ime, rok upotrebe, datum proizvodnje, serijski broj, ime proizvođača, Srbijom cirkuliše i do 30 odsto farmaceutskih proizvoda koji nemaju tri od osam ovde navedenih informacija.

Kupiti lek u privatnoj apoteci bez recepta, nije ništa manje rizično nego ga "nabaviti" od švrecera, dakle, izvan sistema. U Srbiji se izdavanje lekova bez recepta novčano kažnjava: do 8.700 evra za pravno lice, odnosno do 430 evra za fizičko lice. No, uprkos svim zaprećenim zakonskim kaznama, ne postoje podaci o tome da je neko i zaista kažnjen za nepoštovanje pomenutog propisa.

U većini privatnih apoteka, vlasnici zapošljavaju kadrove sa srednjom školom (petostruko više od broja diplomiranih farmaceuta, dakle, onih sa fakultetskom diplomom). Nije redak slučaj da vlasnik apoteke istovremeno bude i vlasnik pečenjare ili auto – perionice. Država koja zakonski tretira farmakologiju isto kao i svinjsko pečenje, ne može očekivati da joj visoko stručna osoba sedi u apoteci puno radno vreme. Međutim, vlastima to odgovara. Što manje struke, to više šverca lekova i manje kontrole.

Naravno, ovo su samo fragmenti jedne opasne kriminalne piramide, tako reći osinjeg gnezda u koje niko ne sme ni da pogleda. Vučićeva vlast je ušla u posao sa farmaceutskom mafijom misleći da će njome upravljati. A, dogodilo se ono što i prethodnim režimima: njegov režim služi farmaceutskoj mafiji! Istina, u toj "kohabiticiji", svi su na dobitku osim građana.

 

       Banditi sa Onkološkog instituta

Pišem vam naterana mukom, a sa nadom…Medicinska praksa koju sprovodi Onkološki institut u Beogradu je bazirana na kombinaciji poluznanja, arogancije, i bahatosti. Učinak za pacijenta je – nezamisliva okrutnost.

Od početka se sa pacijentima razgovara kao da su manje vredni, pa čak kao i sa ljudima koji ne mogu sve da shvate. Ni u jednom trenutku se ne objašnjava plan lečenja, ne zakazuju se naredni sastanci sa lekarima, nego se paušalno odredi dan kada pacijent može da vidi "konzilijum".

Pacijenti se onda kao stoka sabijaju u uzani hodnik gde satima čekaju na nemušti "konzilijum" okrutnih stručnjaka. Konzilijum počinje onda "igru dodavanja". Ne postoji odgovorni lekar, pacijent nikome "ne pripada", jer je odgovornost prosuta na sve članove koje više niko ne može da nađe. Dr. Matković, na primer, obećavši pomoć, odlazi na mesec dana odsustva. Ostali nisu bolji.

Predloženi tretman se drži u polutajnosti, nemarom ili namerno – možda čekajuci da pacijent izgubi bitku gde svako lečenje postaje besmisleno. Lečenje malignog melanoma, situacija koja je meni poznata, je enigmatično.

Imunoterapija koja je odobrena i preporučena za lečenje melanoma, nije dostupna svima na Onkološkom institutu. Odobrava se samo pacijentima čiji tumor, nema specifičnu genetsku abnormalnost.

Ukoliko mutacija postoji jedini dostupni lek je inhibitor tirozin kinase, u obliku tablete, a najefikasniji lek – imunoterapija postaje nedostupan. Uzgred, kalupe tumora za genetsku analizu je teško naći, vreme prolazi, pacijent ne prima nikakvu terapiju – jer u toku je pretraga arhiva kalupa koji se čuvaju u Centralnom zatvoru. Pacijent, bez lečenja, u međuvremena, propada iz dana u dan.

U privatnoj praksi imunoterapija jeste dostupna svima i bezuslovno, tako da je ukoliko je moguće platiti 8.000 evra za jednu infuziju imunoterapije – najefikasnijeg leka za melanom – lek postoji.

Pembrolizumab, PD-1 inhibitor, kao vrsta imunoterapije, je odobren za lečenje malignog melanoma.

Farmaceutska kompanija Merck obezbeđuje lek za Evropu. Lek postoji na Onkološkom insitutu, za neke pacijente.

Na koji način lek dospeva do privatnih onkoloških ordinacija? Da li su privatne organizacije kupile lek od kompanije Merck? Od Onkološkog instituta? Od koga i po kojoj ceni? Nekoliko scenarija je moguće.

Lečenje je uskraćeno dugogodišnjem lektoru lista Politika, sada u penziji, koji dva meseca čeka na lečenje na Onkološkom, dok je okrutni konzilijum ili na produženom odmoru, ili ravnodušno prisutan.

Nameću se dva zaključka – pojedini ljudski životi za konzilijum nemaju vrednosti i konzilijum mrzi svoj posao i nema obraza.

Dodatno, lekovi za imunoterapiju se, verovatno, preprodaju. Prateći tok novca, naučićemo pravu istinu o operacijama Onkološkog instituta i mreže privatnih ordinacija. Do tada će pojedincima biti uskraćena šansa za adekvatno lečenje.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

OSIGURAVANJE PRIVILEGIJA: MALA VRATA ZA ZAPOŠLJAVANJE U AGENCIJI ZA OSIGURANJE DEPOZITA!!

 

Agencija za osiguranje depozita, imala je od svog osnivanja oko 25 zaposlenih, i to je tako bilo godinama. Sve dok Vučićeva mafija nije u avgustu mesecu 2016. godine počela da zapošljava svoje "kadrove", uglavnom na rukovodeća radna mesta.

Naravno, zapošljavanje nije vršeno prema stvarnim potrebama Agencije nego prema potrebama vladajuće koalicije, Vođinih prijatelja i njihovih interesa. Među njima se nalaze i "perjanice" propalih banaka, razni "zemljaci", nestručna lica, pa čak i recidivi režima iz devedesetih.

Kome i čemu služi takva Agencija za osiguranje depozita, pita se grupa starih službenika ove ustanove, koja je u pismu upućenom Magazinu Tabloid nabrojala samo neke "viđenije rukovodioce" koji su zaposleni preko partijske, prijateljske ili kakve druge veze.

 

……..

 

Agencija za osiguranje depozita postala je gora od buvljaka i vašarske šatre što se tiče zapošljavanja „podobnih", problematično stručnih kadrova. Pijaca je za kadrovsku politiku po principu „ti meni – ja tebi" ili „ako je tvoj/a ili njegov/a onda mora i moj/a" uzvišena, ako ne i akademska kategorija.

Za godinu dana vladavine, tačnije od avgusta meseca 2016. godine do sada, „reformatorska" trojka direktora, koja je došla da, navodno, napravi radikalne pozitivne promene, uživa u samoocenjivanju i hvalisanju, bez unovčavanja imovine stečajnih dužnika prodajom imovine i naplatom potraživanja i bez sprovođenja deobe poveriocima, kojima pripada stečajna masa, a koju oni diluju sa živim bankama.

Za to vreme dive se svojim uspesima preko friziranih izveštaja o radu, iskrivljujući stvarno stanje stvari. Iz tog razloga bi bila neophodna jedna spoljna nepristrasna kontrola (ako takva postoji u ovoj jadnoj zemlji) da izvrši objektivne provere troškova, odnosno koliko su stvarno povećani troškovi zarada i u vezi zarada, troškovi putovanja i seminara, reprezentacije, kako se koriste biznis kartice i da li se to korišćenje pravda poslovnim razlozima, kako se koriste službeni automobili.

Ali, poseban uspeh ove „reformske trojke" je zapošljavanje u stalni radni odnos njima bitnih ljudi, bilo na ličnoj osnovi bilo sa spiska neke partije čije interese zastupaju. Naravno, konkursa ili bar bilo kakve provere nema.

Postavlja se pitanje da li novozaposleni ispunjavaju elementarne i formalne uslove iz važeće sistematizacije za raspoređivanje na radna mesta za koja su dobili rešenja (ne svi ni to). Takođe, troškovi zarada su značajno povećani (postavlja se pitanje za koliko je prekoračena veličina u finansijskom planu jer nije pitanje da li je), a organi Agencije ne reaguju.

U kolektiv od 30 ljudi (sve sa onim na određeno vreme), došli su na mala vrata novozaposleni:

1. Đorđe Širadović, eks ministar iz vremena Momira Bulatovića (čitajte Slobodana Miloševića), na mesto direktora sektora stečaja, po predlogu predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića (uzdanica partije Nenada Čanka), kao deo „novosadske ekipe", koji raspolaže službenim kolima za putovanje na relaciji Novi Sad – Beograd i obrnuto, odnosno prema potrebama posla i lično;

2. Vladimir Šarić, po predlogu Vladimira Medana, na radno mesto direktora sektora finansija (bivši poslanički kandidat SPS -a i Pokreta socijalista, čovek koji sa 46 godina ima 11 godina radnog staža, ali koji ume da se bez problema uvuče „zna se gde");

3. Bratislava Hadži Paunković, filolog koji prati Srđana Mihajlovića gde god on ide, mada je nakon njenog dolaska filolog koji je oko 7 godina radio u Agenciji otpušten;

4. Nebojša Anđelković, deo „uspešne" ekipe Univerzal banke (zbog stanja stručnosti kadrova izgubila dozvolu za rad), koji je postavljen na radno mesto zamenika direktora sektora stečaja i koji je istovremeno i stečajni poverenik za „Univerzal" banku (što se ovde ne smatra konfliktom interesa), a platu, naravno prima za poslove oba radna mesta u punom iznosu za svako radno mesto (iako oba posla završava u radnom vremenu od osam sati dnevno) i ima na raspolaganju službeni automobil;

5. Dušica Ćorić, takođe deo „uspešne" ekipe Univerzal banke, s tim što se prošetala u međuvremenu i kroz neke druge firme, a koja je raspoređena na mesto direktora sektora pravnih poslova;

6. Milica Senić, koja je sa završenim poljoprivrednim fakultetom raspoređena u sektor stečaja, a glavna zasluga joj je što ima vanbračnog sina sa direktorom Poštanske štedionice Bojanom Kekićem, sada članom SNS -a;

7. Ksenija Zorčić, kćerka političarke Gordane Pop Lazić (atletska disciplina „gađanje cipelom i polivanje vodom") i nekadašnja saradnica Vladimira Medana u „Basler osiguranju" (koje je prestalo da postoji na tržištu Srbije);

8. Marija Popović, kćerka bliskog prijatelja Srđana Mihajlovića, koja je završila Bokoni fakultet u Italiji i koja nema nostrifikovanu diplomu (za radno mesto šefa na koje je raspoređena, ni manje ni više, je predviđen završen fakultet);

9. Lujo Tadić, vozač koji vozi predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića i koji je takođe iz Novog Sada (do zasnivanja radnog odnosa se nalazio na spisku Razvojne banke Vojvodine u stečaju);

10. Jelena Šulejić, čiji je drugi suprug prijatelj Srđana Mihajlovića, a koja je bila zvezda Agencije za privatizaciju i fantom u Fondu za razvoj  (redovno je primala platu a niko je nije video uživo);

11. Marija Jerotić, (radila u takođe uspešnoj Novoj Agrobanci) a koja je „bitna osoba" za viceguvernera Narodne banke Srbije Veselina Pješčića, koji je, uzgred, primio suprugu Vladimira Medana – Aleksandru u Narodnu banku Srbije na njenom višefaznom putu od stečaja Privredne banke Beograd http://www.pbb-banka.com/ i dalje u periodu od četiri godine, promenila je tri radna mesta.

12. Jovanu Radosavljević, kćerku člana SNS i direktorke Filijale Fonda zdravstvenog osiguranja za grad Beograd , još jednu iz "uspešnog" tima Univerzal banke;

13. Sonju Poparu, zemljakinju sa Kosova Lidije Perović, člana Odbora direktora;

14. Mariju Milić, kadar iz likvidirane Privredne banke Beograd u stečaju;

15. Natašu Jakovljević, kadar primljen po nalogu „važnog" lica iz Kabineta premijera.

Cela Agencija je donedavno imala 25 zaposlenih, i to godinama. Svi prethodno zaposleni su primljeni na rukovodeća radna mesta, sem vozača, i kadrova pod rednim brojevima 6 i 12. -15.

Ni ovaj broj novoprimljenih i njihova postavljenja na uglavnom rukovodeća radna mesta ne bi možda predstavljao toliko ružnu pojavu da su kod prijema postojali kriterijumi, provere, jednake mogućnosti za sve zainteresovane, da se zapošljavanje vršilo prema stvarnim potrebama i da su se primali stručni kadrovi.

Ali, ti stručni neka idu u beli svet i dalje, za njih je lako, snaći će se i tamo, još im se „čini" usluga (treba da budu zahvalni na tome) jer će tamo bolje zarađivati i biti na višem nivou standarda.

Treba pomoći onima za kojima na tržištu ne postoji potreba jer nemaju ništa posebno da ponude, te ih zbrinuti u državnoj agenciji.

Srbijo, dokle?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVARI DRŽAVE: KRIMINALIZACIJA U TAJNOJ SLUŽBI SRBIJE!!??

 

Odluka šizofrenog premijera da u “BIA ostanu svi na svojim mestima" rezultat je njegovog progresivnog ludila. Istraživač Magazina Tabloida nastavlja da opisuje stanje u srpskoj tajnoj službi, vodeći računa da sačuva obraz onima koji se odupiru unutrašnjoj okupaciji.

 

                   major Goran Mitrović

 

Koliko je diktator slab vidi se i po tome što je u sukobu sa vrhom tajne policije (Bezbednosno informativne agencije) podvio rep. Aleksandar Vučić najavljivao je promene u tajnoj službi, a direktor Aleksandar Đorđević se već bio spremio da pokupi prnje i vrati se u anonimnost, u kojoj je lepo živeo baveći se advokaturom i korupcijom.

Organizovana kriminalna grupa oko Đorđevića pridobila je više Vučićevih bliskih saradnika, tako da se Vučić, svestan svih kriminalnih afera u tajnoj službi, ipak povukao. Čim se neko ozbiljno Vučiću suprotstavi, on se povlači u skladu sa svojom bolešću.

Za direktora BIA Vučić je planirao da odmah po formiranju Vlade Srbije, već početkom septembra, postavi Aleksandra Nikolića, poznatijeg kao Foto Toni. Zato nova Vlada nije ponovo postavila g. Nikolića na mesto državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije. Ali, nije on jedini koga je Vučić, u svojoj strašljivosti izigrao. Srpskom tajnom policijom rukovodi opasna kriminalna grupa.

Da podsetimo, na tri ključna resora – načelnik operative, načelnik bezbednosti i načelnik logistike-nalaze se se Jovan Drobnjaković, Ivan Todorov i Radmila Selaković.

Kriminalizacija BIA počela je postavljanjem Aleksandra Đorđevića, advokata iz Čačka, na čelo službe.

Tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije uspeo je da smeni Nebojšu Rodića sa ovog mesta, koji je prethodno bio generalni sekretar Predsednika Srbije. Naime, Vučić je imao obaveze prema Miodragu Rakiću, bivšem šefu kabineta predsednika Republike Borisa Tadića, koji je bio njegov idol, i bio je vlasnik Vučićevog dosijea. Rakić je tražio da na čelo BIA postavi čoveka Demokratske stranke. Tako je Blic 17. oktobra 2013. objavio vest pod naslovom: "Vučić bira šefa BIA: Đorđević ili Drobnjaković?"

“…Prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić predložiće u ponedeljak novog direktora Bezbednosno informativne agencije (BIA). Vučić će za čelnika srpske tajne policije postaviti ili advokata Aleksandra Đorđevića iz Čačka ili zamenika šefa operative u BIA Jovana Drobnjakovića", saznaje "Blic" u Vladi Srbije.

Sa druge strane, Jovan Drobnjaković je, tvrdi Blic, dugogodišnji radnik BIA koji ima jako dobru saradnju sa svim kolegama. Međutim, kako saznajemo u BIA, Drobnjaković je bio vrlo iznenađen što se pominje kao kandidat za direktora jer, prema rečima njegovih kolega, niko s njim nije razgovorao na tu temu.

Aleksandar Đorđević i Jovan Drobnjaković tokom jučerašnjeg dana nisu bili dostupni novinarima "Blica". Iako, navodno, sa njim niko nije razgovarao, Vučić ga je u Blicu najavio kao mogućeg direktora, da pošalje poruku Rakiću da je sve učinio, ali da je morao da postavi Đorđevića.

Đorđevićevim imenovanjem Demokratska stranka je zadržala skoro odlučujući uticaj, što se operativnih poslova tiče.

Aleksandra Đorđevića je progurao lobi iz Srpske napredne stranke koji i do danas čine Zlatibor Lončar, ministar zdravlja, Nikola Petrović, Vučićev kum i direktor Elektro-mreže Srbije, Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda, Aleksandar Stepanović predsednik Višeg suda u Beogradu i Duško Milenković, predsednik Apelacionog suda u Beogradu.

Međutim, Aleksandar Đorđević je prirodno obdaren ograničenošću, tako da je pored njega, koji nije imao ama baš nikakvo iskustvo u radu tajne policije, njegova grupa često izigrana i stavljana na mere nadzora.

Misteriozano je postavljanje Radmile Selaković, stečajne upravnice, na mesto načelnika logistike. Ona je u 58. godini života zaposlena u BIA, kao kadar Aleksandra Vlahovića i Danka Đunića, sa kojima je radila u Ekonomskom institutu.

Pomenuta gospođa je sa sobom u BIA dovela narko dilera Zvonka Gobeljića, ljubavnika iz mladosti, koji značajno utiče na rad tajne službe. On novcem servisira Radmilu, Ivana Todorova i druge načelnike, a oni njega informacijama kojima on trguje, ucenjuje poslovne prijatelje.

Gobeljić je falsifikovao diplomu Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kao i diplome doktora nauka! U BIA se Gobeljić pojavljuje kao gospodar. On je procenitelj imovine EPS-a. Sa Radmilom će inkasirati stotine miliona evra. A, natrpaće džepove sa istom količinom i Nikoli Petroviću i Vučiću, ako poslanici ne spreče da se EPS proda.

A ministar Vujović već pravi šeme kako da se otarase i najvećeg javnog preduzeća koje puni budžet. Osim novcem i spermom, Gobeljić Selakovićevu, koja je napunila 62 godine života, servisira i kokainom.

Načelnik operative, najuticajnijeg mesta u službi, dolaskom Đorđevića, postaje Jovan Drobnjaković, kadar Demokratske stranke. Njegova sestra Jovanka Petrović, neuropsihijatar, u to vreme je bila poslanik DS-a u Narodnoj skupštini Srbije i član predsedništva Stranke. I ona i brat su dali ostavke i priklonili se naprednjacima. Sestra je ubrzo postala direktor Bolnice Sveti Vračevi u Novom Kneževcu, i uz pomoć brata zgrnula milione evra na eksperimentima nad bolesnicima ove ustanove.

Jovan Drobnjaković je, kao i svoja sestra, težak duševni bolesnik. Osim što ima 150 kila žive vage, on jedva sedi u stolici, a u kancelariji mu je ugrađena posebna stolica, da bi mogao da sedi.

Nakon što je po nalogu Radmile Selaković, vozeći njena kola, teško povredio službenicu Ministarstva spoljnih poslova, koja nije htela da pocepa izveštaj o poslovanju Ambasade u Vašingtonu, gospodin Drobnjaković je priložio izveštaj psihijatra da mu je “povređen centar za ravnotežu, da teško stoji i da se teško kreće, da se često budi noću, da ima košmarne snove…“

Sa nalazom kojeg smo opisali, g. Drobnjaković je oslobođen od krivičnog gonjenja za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja, u kojem je jedno lice zadobilo teške povrede opasne po život. Umesto da ga optuže za pokušaj ubistva iz niskih pobuda, Drobnjaković je oslobođen! Svaki drugi građanin dobio bi minimum godinu dana zatvora.

Da li ovaj čovek, čija sestra se takođe bavi teškim kriminalom, može biti načelnik najuticajnije uprave u tajnoj službi? U Vučićevj Srbiji – MOŽE!

Zvanično, niko još ne može sa sigurnošću da potvrdi ni status Ivana Todorova, načelnika bezbednosti i Uprave za bezbednosnu zaštitu. On, Radmila Selaković i Bojan Dimić, načelnik Uprave za suprotstavljanje terorizmu i međunarodnom organizovanom kriminalu, odgovorni su za proneveru miliona evra, koji su bili namenjeni za otkup službenika Ambasade Srbije i Libiji, ali su taj novac sebi stavili u džep, a dvoje službenika je platilo životom.

Šizofreni Vučić misli da, ako to ne objavi njegova Velika propaganda laži, ništa se nije desilo, tako da može da se zaboravi i na opljačkane milione. Ali svedoka je mnogo i njegovo ponašanje izaziva gađenje kod onih koji kao predstavnici međunarodnih organizacija prate njegovu despotiju.

U narednim danima mafija u BIA može da bude i dalje zaštićena od Vučića.

Međutim, naredne nedelje u Odboru za bezbednost Narodne skupštine Srbije, pa i u parlamentu, biće postavljeno više poslaničkih pitanja i inicijativa da se u Bezbednosno informativnu agenciju uvede prinudna uprava i da se oni, koji godinama urušavaju rad ove vitalne službe i nacionalne interese, privedu pravdi. Teško i da Vučićeva kamarila može nakon toga stati iza mafije sa Banjice.

 

    A 1. Na “tehnološkom“ minimumu

Očekujući da će biti smenjeni, a verovali su da će se to desiti odmah po formiranju Vlade Srbije u maju, načelnici Radmila Selaković, Ivan Todorov, Jovan Drobnjaković, Bojan Dimić, Zoran Stanić Zis i njihovi sledbenici, potrošili su sva sredstva iz fondova kojima raspolažu njihove uprave. Spiskali su novac na razonodu i zabave, pravdajući to lažnim i fiktivnim računima. Već dva meseca BIA funkcioniše na “tehnološkom minimumu“ i to će tako biti do kraja godine.

Selakovićeva je došla sa mesta stečajne upravnice, ali će po svemu sudeći i tajnu policiju odvesti u stečaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije

MUTLJAVINA U BIA: TAJNI POSLOVI TAJNE GRUPE SLUŽBENIH ČUVARA DRŽAVE!??

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj. Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića.

Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je direktor samo prisutni građanin u BIA, osim kada je lično zainteresovan za mahinacije. Vučićeva kamarila je, uprkos protivljenju poslanika – predsednika SRS Vojislava Šešelja, predsednika pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića i poslanika Demokratske stranke, za predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti postavila naprednjaka Igora Bečića, protiv kojih je vođen sudski postupak zbog falsifikovanja diplome Više poslovne škole, koji je u Novom Sadu, u glavnoj ulici, dobio stan površine 560 kvadrata…

 

                     major Goran Mitrović

 

Bivši advokat Aleksandar Đorđević, postavljen je na mesto direktora bezbednosno-informativne agencije (BIA), jer ga je dupe preporučilo kod Aleksandra Vučića, koji je, kao niko ranije u istoriji, uspeo da sve pedere postavi na ključna ministarska mesta i na pozicije sa kojih se kontrolišu građani i pljačka njihova imovina.

U prethodnim tekstovima opisali smo kriminalnu prošlost i sadašnjost Aleksandra Đorđevića, koji se sprema da opljačkane milione krcka na nekom sigurnom mestu. Umesto njega, službom danas rukovode Ivan Todorov, njegov pomoćnik, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu (Pete uprave) i Radmila Selaković, načelnica logistike.

Banda okupljena oko ovih dvoje ljudi trguje dosijeima građana, naročito tajkuna i političke i stranačke elite.

Mafija je uspela da Radmilu Selaković postavi za načelnika logistike, mada je njoj mesto odavno u zatvoru. Ona sebe smatra samo privremenim radnikom u BIA, dok ne završi poslove i utekne iz zemlje.

Veću za multidisciplinarne studije pri Univerzitetu u Beogradu gospođa Selaković je 11. februara ove godine prijavila temu za izradu master rada – "Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost" i odobri izrada master rada sa naslovom teze "Finansiranje terorizma pranjem novca".

Navedenu temu je, navela je gospođa Selaković, definisala uz konsultaciju sa profesorom dr Draganom Simeunovićem, predlažući ga i za mentora, što je on i od ranije prihvatio, budući da je ona master studije upisala 2013. godine, dolaskom na rad u BIA (broj indeksa 81/2013).

Uz prijavu navela je i svoju biografiju, koja objašnjava njeno prisustvo u BIA.

“…Diplomirala sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer Ekonomika i organizacija preduzeća 1981.godine. Radnu karijeru sam započela u Osnovnoj banci Jugobanci Beograd. Tokom rada u bankarstvu obavljala sam sve vrste bankarskih poslova (finansije, izvore i plasmane, rad sa stanovništvom, platni promet, devizni režim i dr.).

Radno iskustvo u oblasti finansija sam stekla u spoljnoj trgovini, telekomunikacijama, građevinarstvu. Posedujem licencu stečajnog upravnika, licencu za veštaka ekonomsko-finansijske struke i licencu poreskog savetnika. Trenutno sam zaposlena u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Radi sticanja znanja, 2013.godine upisala sam multidisciplinarne master studije – Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost pri Rektoratu Univerziteta u Beogradu…“

Gospođa Selaković je, zaista, samo privremeno u ovoj Agenciji. Kćerka joj živi u Sjedinjenim Državama. Iz njene biografije, koju je priložila, izostavljeno je da je u BIA došla iz Ekonomskog instituta čiji suvlasnik je odbegli Danko Đunić, kome ona čuva leđa. Nebojša Rodić, prethodni direktor BIA doveo je Radmilu na značajnu poziciju na predlog Aleksandra Vlahovića, i očigledno, uz veliku novčanu naknadu.

Radmilina kćerka živi u SAD-u, a Rodićev sin je takođe državljanin SAD-a. Oboje su krvno vezani za SAD-e. Rodić je teško bolestan, ali je ambasador u Azerbejdžanu. Oteran je iz BIA po nalogu Jorgovanke Tabaković i Aleksandra Vučića.

Kada je 26. decembra prošle godine u akciji srpske policije “Rezač“  uhapšeno 80 lica, saopšteno je da na poternici i Danko Đunić, ali je ubrzo njegovo ime skinuto, na nalog gospođe Selaković!

Ko je gospodin Đunić, za čije interese gospođa Selaković radi u BIA?

Jedan od uslova za pregovore Srbije sa EU bilo je i ispitivanje sporne 24 privatizacije. Jedan od glavnih osumnjičenih čije se ime pominje u skoro svim tim privatizacijama je Danko Đunić. Đunić je još od početka 2012. preventivno van Srbije, a ovdašnje pravosudne organe izgleda više ni ne interesuje gde se on nalazi. Sa druge strane, uopšte ne bi bilo teško da se utvrdi gde se krije, kad bi u Srbiji postojao interes za to.

Danko Đunić ima tri sina: Luku, Vuka i Danka (mlađeg). Luka i Vuk su do nedavno bili na mestima portfolio menadžera u američkoj firmi "Caxton Global Investment", odakle su otpušteni. Nezvanično su otkaz dobili, jer su kompaniji na naknadu dostavljeni zahtevi teški oko milijardu dolara. Zvanično je ovo demantovano. Izgleda, međutim, da su dugi prsti nasledni u porodici Đunić.

Tamo gde mu se nalaze deca, nalazi se i Danko. Bez obzira na to što je u suštini poznato gde se krije, naši državni organi ništa ne preduzimaju da makar pokušaju da ga saslušaju.

Slučaj Danka Đunića je višestruko zanimljiv, jer je protiv njega u SAD pokrenut postupak, kao i protiv revizorske kuće "Diloit & Tuš"  iz Njujorka (čijim predstavništvom u Srbiji je on rukovodio), za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Pred srpskim sudovima, u poslednjih četiri godine, protiv njega nije mogao nijedan postupak da uspe, zbog zaštite koju mu je pružio Aleksandar Vučić.

Grupa američkih advokata je, prikupljajući ovlašćenja oštećenih u nameri da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, kojim bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića, doslovno naišla na svaku opstrukciju u Srbiji. U pokrivanju njegovog kriminala, Vučiću se pridružio i sadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je zajedno sa Đunićem učestvovao u lažiranju revizorskih nalaza i podeli milionskih provizija.

U vreme kada je raskinuto najviše ugovora o privatizaciji, njih čak 550, na čelu Agencije za privatizaciju nalazio se Mirko Cvetković, kasniji premijer Srbije, dok je direktor za tendere bio Siniša Mali, sadašnji gradonačelnik Beograda.

U to vreme sklopljeni su i svi oni štetni ugovori sa konsultantskim kućama kao što je "Dilojt i Tuš" na čijem čelu je tada bio Danko Đunić. Preko te konsultantstke kuće rađeni su u najvećem broju privatizacije  čiju istragu danas zahteva Evropska unija.

Jedan od takvih poslova bilo je i "savetovanje" za privatizaciju ondašnjeg "Sartida"…

Iako je postojala ponuda "Fest Alpine" u visini od 420 miliona dolara, čeličana je zahvaljujući proceni konsultatntske kuće "Diloit Tuš", prodata ćerki američke kompanije "US Stil" za samo 20 miliona dolara. Odmah posle toga na kiparski račun Đunićeve firme leglo je 4,5 miliona evra navodne provizije za konsultantske usluge. U procentima to iznosi više od četvrtine kupoprodajne sume, a tolike provizije se nigde u svetu ne isplaćuju.

Jasno je da se u ovom slučaju radilo o mitu koji je Đunić podelio sa onima koji su ispred države pristali da potpišu štetan ugovor. Koja je bila uloga Siniše Malog, u celom ovom poslu, ako je dobro poznato je posle afere "Sartid", napredovao do najvažnijeg savetnika Aleksandra Vučića za finansije i privredu.

Takođe, treba napomenuti da je Mali od samog početka je učestvovao u pregovorima sa "Etihada" i države Srbije u vezi sa prodajom JAT-a, a bio je i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa "Etihadom".

Sa funkcije na kojoj se Siniša Mali danas nalazi, moguće je uticati i na pravac i brzinu istrage koja se (ne)vodi protiv Danka Đunića, njegovog starog finansijskog mentora. A pomaže mu i Radmila Selaković.

Pre mesec dana gospođa Selaković je koristila godišnji odmor i otputovala je u SAD-e. Sa sobom je ponela dosije Andreja Vučića, Nikole Petrovića, dr Nebojše Stefanovića i još deset važnih Vučićevih saradnika. Sve ove podatke prikupila je Uprava za bezbednosnu zaštitu, na čijem je čelu Ivan Todorov.

Možda se može dovesti u vezu i iznenadna odluka američkih vlasti da se oslobode bolesnog Vučića.

Po povratku iz SAD-a Selakovićeva i Todorov počeli su da vrše “istragu izdajnika“ koji dostavljaju podatke novinaru Magazina Tabloid. Osumnjičili su potpuno nevinog čoveka, načelnika operative.

Mada je gospođa Selaković polupismena žena. Ekonomski fakultet u Beogradu završila je kao milosnica vremešnih profesora. Upisala je master studije 2013. godine. Njen rad su nekoliko meseci pisali, po nalogu Todorova, analitičari i operativci Bezbednosno informativne agencije.

Gospođa Selaković se, po ceo dan, čašćava sa Ivanom Todorovim i njih dvoje rade na rušenju Agencije, praveći lažna dosijea zaposlenih. Njihov cilj je da iz službe oteraju iole sposobne operativce. Todorov organizuje kriminalne grupe, kojima rukovodi, spremajući se da posle odlaska iz Agencije, zahvaljujući stečenom novcu i vezama, kao vođa mafije, otme tajkunima i poslovnim ljudima svu imovinu. Posebno se nameračio da na lukav način opljačka crnogorske biznismene, kojima se predstavlja kao prijatelj. A, Todorov prijatelja nema!

U pakovanju lažnih dosijea učestvuje i šef pravne službe Snežana Radanović, koja takođe sprema odsutpnicu i odlazak u penziju. Ona je u ljubavnoj vezi sa mlađim službenikom Agencije, koji je radni vek proveo kao telohranitelj državnih funkcionera, a ona ga je progurala za načelnika jednog centra!

Radmila Selaković stanuje na Novom Beogradu (ulica Danila Lekića Španca 42), a vraća se kući preko Zvezdare, gde se susreće sa dosta mlađim operativcima, prsa u prsa.

I dok se ova banda u BIA oseća još sigurno, dani su im odbrojani. Da podsetimo, jedan službenik BIA ubio je u Nišu nekoliko svojih kolega-pretpostaljenih, koji su ga zlostavljali. I na Banjici i drugim centrima BIA atmosfera je napeta, i može da se potegne oružje.

Srećom, u BIA su osnažile tri jake grupe, koje postoje jer se njeni pripadnici međusobno štite i informišu o banditskom delovanju Todorova, Sealakovićeve, Snežane Radanović... Oni su snabdeli poslanike Narodne skupštine Srbije i nekoliko novinara podacima o kriminalu koji vrši pomenuta grupa.

(Nastavak u sledećem broju)

 

     A 1. Njihov čovek

Mafija iz BIA uspela je da progura za predsednika Odbora za bezbednost poslanika Igora Bečića, kriminalca iz Vrbasa. Vučić je lično odobrio da Bečić postane šef skupštinskog odbora, jer on obožava prljave ljude, koji mu, na taj način, slepo služe. Predsedavajući Odbora za bezbednost Vojislav Šešelj je tražio da se Bečićev izbor odloži dok se ne pribave zvanični podaci o njegovom kriminalu.

Podsećamo na lik i delo gospodina Bečića.

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara.Njegov zamenik u Odboru za bezbednost je direktor Srbijagasa Dušan Bajtović !Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

Igor Bečić poslednje četiri godine, dok je bio potpredsednik Narodne skupštine, reketirao je sve biznismene u Vojvodini. Tako je Vladimir Vrbaški, biznismen iz Vrbasa, vlasnik između ostalog i Instituta za semensku doradu u Srbobranu, gradio i stanove za naprednjake.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

U BIA je Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu, u Regionalni centar u Novom Sadu.

E, ovaj i ovakav čovek će da kontroliše rad i zakonitost u radu u BIA!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADOVOLJAVANJE APETITA VLADAJUĆE STRANKE: VLADA SRBIJE SE IGRA DRŽAVNIM PARAMA KAO KLIKERIMA

 

Vlast stalno izmišlja nove agencije kako bi prikrila protivzakonita delovanja svojih članova koji neumorno kradu iz republičkog budžeta. Stotine miliona evra su tako poslednjih godina"ispod žita" isplaćene preko navodnog akcionarskog društva registrovanog u Užicu (AOFI a.d.), a koje je u stvari državna agencija sa sedištem u Beogradu.

Uhvaćeni u krađi, vlastodršci sada žele da svoja kriminalna dela nastave preko novoosnovane Razvojne agencije Srbije koja je u „v.d. stanju", očekujući dolazak doskorašnjeg ministra privrede Željka Sertića.

 

                   Milan Malenović

 

Strategija ove vlasti jeste da sistem napravi toliko komplikovanim, da niko ne može da ga razume i nadgleda. Zbog toga se stalno vrše nepotrebne izmene: jedne agencije se zatvaraju, a otvaraju se druge sa istovetnim namenama.

Iz tog razloga je ugašena Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), a njene poslove je od 11. januara 2016. preuzela novoizmišljena Razvojna agencija Srbije (RAS).

Deo onoga što je radila SIEPA, međutim, preuzela je i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI), koja je celu jednu deceniju to isto radila, ali u senci, daleko od očiju javnosti.

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza, uprkos svom nazivu, zvanično nije državna agencija, već akcionarsko društvo koje ima samo jednog akcionara – Republiku Srbiju. Zvanični naziv ove „agencije" je „Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. Užice" i kod Agencije za privredne registre prijavljena je pod matičnim brojem 20069244. Budući da se radi o zatvorenom akcionarskom društvu, ono AOFI nije listiran na Beogradskoj berzi.

Razlog zbog koga je ovo, u suštini javno preduzeće, prijavljeno kao akcionarsko društvo jeste da se izbegne kontrola kako domaće javnosti, tako isto i međunarodnih institucija koje oznaka a.d. (akcionarsko društvo) zavarava da pomisle kako se radi o privatnom privrednom društvu. Nije jasno ni zbog čega AOFI od početka rada ima sedište u Užicu, kada su svi zaposleni u Beogradu.

Po informacija sa zvaničnog sajta AOFI-ja, generalni direktor Dejan Vukotić može da se dobije preko telefona broj 011-6558 270. Pozivni broj 011 označava Beograd, a ne Užice, a isti pozivni broj imaju i svi ostali funkcioneri ove akcionarske „agencije" izlistirani na njenoj zvaničnoj web-prezentaciji.

Kao adresa zvaničnog sedišta AOFI-ja navodi se Ulica Ljube Stojanovića 5 u Užicu, dok se u Beogradu, zvanično, nalazi samo filijala i to u Ulici Savska 25. Na užičkoj adresi „agencija" ima svega 60 kvadratnih metara poslovnog prostora uzetog u zakup od „DOO Informativnog marketinškog društva Vesti" iz Užica, uz plaćanje godišnje zakupnine u visini od 869.000 dinara.

U Beogradu je, sa druge strane, do juna meseca 2016. AOFI koristio prostorije od 612.28 m2 u Bulevaru Zorana Đinđića 121 na Novom Beogradu (godišnja zakupnina u visini od 10,888 miliona dinara), a od tada se nalazi u prostorijama bankrotirane Srpske banke u Savskoj ulici, opština Savski venac (1.071 m2, šestomesečna kirija iznosi 5,666 miliona dinara).

Zbog velike razlike u kvadraturi između navodnog sedišta u Užicu i navodne filijale u Beogradu, jasno je da je stvarno sedište AOFI-ja u srpskoj prestonici.

I fantomsko sedište u Užicu , isto kao i oznaka „a.d." služe samo da bi se zavarali tragovi i "agencija" predstavila kao privatno privredno društvo iako, u stvarnosti, ona koristi budžetska sredstva.

Dana 19. decembra 2014. godine Vlada Republike Srbije je donela zaključak 05 Broj: 420-15770/2014 po kome je saglasna da AOFI izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" iz Smedereva  po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 35/14 od 26. juna 2014. godine u korist „Sberbanke Srbija ad"  u iznosu od 20.000.000 američkih dolara. Dana 25. decembra 2014. godine skupština AOFI-ja je donela odluku Broj: 174/2014 u kojoj se daje saglasnost na otpis potraživanja Agencije po tom osnovu.

AOFI je dobio i zaključak Vlade RS 05 Broj: 420- 15013/2014 od 27. novembra 2014. godine kojim je Vlada saglasna da Agencija izvrši otpis potraživanja prema „Privrednom društvu za proizvodnju i preradu čelika Železara Smederevo doo" po osnovu izvršenog plaćanja po garanciji G- 25/13 od 2. avgusta 2013. u korist „Unikredit banke Srbija"  a.d. u iznosu od 2.298.476.000 dinara, što predstavlja glavni dug, kao i iznosa od 14.372.000 dinara. što predstavlja zateznu kamatu, ukupno 2.312.848 .000 dinara. I ovaj zaključak je usvojila skupština pomenute agencije.

Isto tako su zaključcima Vlade otpisana potraživanja prema „Železari Smederevo" po osnovu izdatih garancija za kredite od ukupno 20 miliona evra uzetih od „Poštanske štedionice" (garancije G-23/2013 i G-27/2013).

Da bi se obezbedila ova sredstva Vlada je otpisala dug AOFI-ja prema republičkom budžetu. Agencija je tako primila zaključak Vlade Republike Srbije 05 Broj: 420-15770/2014 od 19. decembra 2014. godine, po kojem je saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 16.057.000 evra (1.933.359.000 dinara), nastalog po osnovu Ugovora o pozajmici 05 Broj: 424- 14899/2014-2 zaključenog između Republike Srbije i Agencije dana 27. novembra 2014. godine, na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 424-14899/2014 od istog dana, odobrenog po osnovu plaćanja Agencije po garanciji na osnovu zaključka Vlade 05 Broj: 420-3169/2014-1 od 22. aprila 2014. godine, kojim je data saglasnost Vlade za izdavanje te garancije u iznosu od 20.000.000 USD u korist „Sberbanke Srbija ad", a po nalogu „Železare Smederevo".

Iako je za ugovor o garanciji G-25/13 prema „Unicredit banci" obezbeđena garancija za plaćanje od strane dužnika, odnosno „Železare Smederevo", ona nije aktivirana i dug joj je oprošten, tako što je Vlada donela zaključak RS 05 Broj 420-15013/2014 od 27. novembra 2014, kojim je „saglasna da se izvrši otpis potraživanja Republike Srbije prema Agenciji u iznosu od 2.298.524.000 dinara nastalog na osnovu uplate sredstava iz budžeta Republike Srbije za potrebe plaćanja po garanciji broj G-25/13".

Iz ovoga je jasno kako je Vlada RS pokušavala da prikrije tragove svojih subvencija isplaćenih „Železari Smederevo" i to tako što je jedan broj njih uplaćivala preko AOFI a.d. koji je glumio privatno preduzeće.

Zbog toga ne treba da nas čudi istraga koju je pokrenula Evropska komisija pokušavajući da utvrdi da li je srpska čeličana svoje proizvode prodavala po damping cenama, posebno, jer su ove uplate nastavljene i u 2015. godini, ali u daleko manjem obimu.

Najverovatniji izvor informacija dostavljenih Evropskoj komisiji je „Unicredit banka", osnovana kapitalom koji je ukrao klan Borisa Tadića. Pošto je otkriveno da Vlada pokušava tajno da subvencioniše „Železaru" preko AOFI-ja, značaj ove „agencije" je naglo pao, pa su tako i uplate u 2015. bile drastično smanjene.

U 2014. godini AOFI je ostvario ukupne prihode od 5.747.470.000 dinara, dok je naredne godine prihodovao samo 1.918.676.000 dinara. Ova „agencija" je 2005. startovala sa osnovnim kapitalom od 25 miliona evra, što je polovina prihoda ostvarenih 2014. godine.

Sva ostala sredstva su bile uplate iz budžeta Republike Srbije, a zanimljivo je da AOFI ima i veliki broj obveznica Republike Srbije u svom vlasništvu (trenutno 5.557 obveznica nominalne pojedinačne vrednosti od 1.000 evra), pa je iz ovoga evidentno da Srbija sama od sebe kupuje obveznice i tako lažno prikazuje navodno interesovanje investitora, koje u stvarnosti ne postoji.

Za poslovnu 2015. godinu poznati su samo malobrojni otpisi potraživanja po osnovu aktiviranih garancija za dobijanje kredita, a interesantno je da se oni od tada navode zbirno, a ne pojedinačno kao u 2014. godini, tako da je teško razjasniti šta duguje „Železara", a šta neko drugi (na primer „Mostogradnja" a.d. iz Beograda).

Vlast je dugo vremena tvrdila kako je Srbiji potrebna razvojna banka, ali se na kraju ipak opredelila za agenciju koja izveštaje o svom radu podnosi jednom godišnje, dok su banke pod stalnim nadzorom Narodne banke Srbije, pa tako postoji i veća opasnost da neke informacije neželjeno procure u javnost.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

Razvojna agencija Srbije osnovana je Zakonom o ulaganjima koji je stupio na snagu u novembru prošle godine, čime su ugašene SIEPA i Nacionalna agencija za regionalni razvoj (NARR).

Iako su vlastodržci tvrdili da nije moguće da se SIEPA stopi sa NARR-om, očigledno je tako nešto postalo moguće, ali samo pod uslovom da se zadovolje apetiti članova Srpske napredne stranke.

Da su se jednostavno dve agencije stopile, odnosno da se jedna pripojila drugoj, bili bi preuzeti i svi zaposleni. Na ovaj način su, posle gašenja SIEPA-e i NARR-a, svi zaposleni dobili otkaze uz dovoljno visoke otpremnine, koje su garancija da će bar neko vreme držati jezik za zubima, a u RAS su primljeni novi kadrovi koji su na prvom mestu lojalni SNS-u, pa tek onda, po mogućnosti, i kvalifikovani.

Predsednica Upravnog odbora RAS-a Tamara Jurić, obavestila je sredinom januara javnost da svi bivši zaposleni SIEPA-e i NARR-a mogu da konkurišu za radno mesto u novoj agenciji „kad istekne rok od dobijanja otpremnine do zakonske mogućnosti da se konkuriše za neki od poslova u državnoj upravi".

Iz ovoga se vidi da njima nije ni ponuđena mogućnost prelaska u RAS uz odricanje od otpremnine. Jasno je da je nova vlast zainteresovana da u novoj agenciji, koja će upravljati desetinama i stotinama miliona evra budžetskih para, budu zaposleni isključivo oni koji su bezrezervno odani Aleksandru Vučiću i to do te mere da se neće libiti ni da krše zakon, a ni da se pridržavaju zakletve ćutanja, omerte.

Kako bi se osiguralo da će novac odlaziti samo lojalnim članovima partije i ostalima koji su spremni da ga podele sa nezasitim članovima Vučićevog klana, konačno odobrenje za isplatu „subvencija" davaće posebno telo koje će činiti direktor RAS-a, ministar privrede i direktor Privredne komore Srbije. Svu trojicu postavlja lično Aleksandar Vučić.

Paralelno sa osnivanjem RAS-a izmenjen je i zakon i tako omogućeno da „subvencije" za otvaranje novih i proširenje starih proizvodnih kapaciteta mogu da dobijaju i domaći privrednici, a ne, kao do sada, isključivo stranci. Kako izgleda to navodno subvencionisanje vidi se iz prikaza poslovanja AOFI-ja.

 

       Agencija teška osam milijardi evra "u v.d. stanju"

 

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) ima sledeće najznačajnije zaposlene: Dejan Vukotić (generalni direktor, telefon 011/6558 270), Nikola Tegeltija (izvršni direktor za finansiranje, telefon 011/6558 231), Danilo Ćirković ( izvršni direktor za osiguranje, telefon 011/6558 252), Petar Pavlović (direktor Sektora za kredite, telefon 011/6558 230), Vesna Jovetić (direktor Sektora za garancije i kreditnu analizu, telefon 011/6558 232), Ivan Savić (direktor Sektora za osiguranje od komercijalnih rizika, telefon 011/6558 260), Marija Kulundžić Ivanji (direktor Sektora za osiguranje od nekomercijalnih rizika, telefon 011/6558 268), Tanja Kursar (direktor Sektora za faktoring, telefon 011/6558 240), Dragan Ilić (direktor Direkcije za reosiguranje i aktuarsku analizu, telefon 011/6558 267) i Biljana Jovanović (direktor Direkcije za upravljanje rizicima, telefon 011/6558 253).

Među najznačajnijim klijentima koje AOFI ističe ne nalaze se ni „Železara Smederevo", a ni „Mostogradnja", dva preduzeća koja se nalaze na vrhu spiska dužnika po osnovu aktiviranih garancija za kredite.

Razvojna agencija Srbije je tek nedavno osnovana i nalazi se još uvek u „v.d. stanju", iako upravlja kapitalom od osam milijardi dinara. Vršilac dužnosti generalnog direktora je dr Miloš Petrović iz Novog Pazara, direktor Sektora za direktna ulaganja je Radoš Gazdić (telefon 011/3398 830), Maja Pejčić je direktor Sektora za upravljanje projektima (telefon 011/3398-644), a Aleksandar Miloradović je viši saradnik za saradnju sa medijima (telefon 011/3398 774).

RAS se trenutno nalazi u prostorijama Privredne komore Srbije u Ulici Resavskoj 13-15, a zaposleni i dobro obavešteni tvrde da će za direktora uskoro biti postavljen Željko Sertić, donedavni ministar privrede.

Kada je u januaru 2016. Razvojna agencija Srbije (RAS) počela sa radom, na računu je već imala osam milijardi dinara, koliko je iznosio osnivački kapital koji joj je uplaćen iz republičkog budžeta. Ovo svakako nije celokupna suma sa kojom će ova institucija operisati, jer će država nastaviti da joj uplaćuje novac, kao što se vidi iz primera AOFI-ja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POKORAVANJE DRŽAVE: PLJAČKA I ČERUPANJE DRŽAVNIH RESURSA KROZ MEHANIZAM RADA REGULATORNIH TELA

 

Umesto da sprečavaju pranje novca, štite građane od kriminalnih apetita povlaštenih korporacija i čuvaju nacionalne interese, takozvana nezavisna regulatorna tela u Srbiji direktno učestvuju u svakom kriminalu, najčešće pod patronatom stranih obaveštajnih službi, tajkunsko-mafijaških klanova okupljenih oko vladajuće koalicije ili oko aktuelnog Vođe.

Srbija je za samo nekoliko godina, do gole kože opljačkana preko "regulatornih" mafija iz Agencije za privatizaciju, Komisija za hartije od vrednosti, Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Republička agencija za elektronske komunikacije i drugih "nezavisnih" tela. Njima danas upravljaju iznajmljene ekonomske ubice, domaće i strane, a Vučićev režim ih je pretvorio u takve centre moći da ne moraju ni zakone ni Ustav Srbije da poštuju.

 

                      M. Malenović, N. Vlahović

 

Na zvaničnoj internet prezentaciji Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, na spisku takozvanih regulatornih tela, između ostalih nalaze se i Agencija za privatizaciju, Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Agencija za energetsku efikasnost i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika…

Svaka od ovih "regulatornih" agencija, od svog osnivanja, predstavlja je kriminalni mehanizam pomoću koga je izvršena pljačka Srbije biblijskih razmera. Među regulatornim telima koja funkcionišu na kriminalan način, posebno se ističu i Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), Republička agencija za elektronske komunikacije (RATEL), Republička radiodifuzna agencija (RRA)…

Kako bi sebi lično pribavio apsolutnu moć, kao i svaki diktator, Aleksandar Vučić je neustavnom i nezakonitom odlukom Vlade Srbije dobio ovlašćenja da koordinira, kontroliše i upravlja radom nezavisnih regulatornih tela. Sva ona služe danas samo njemu i njegovoj stranci, čime su građani umesto institucionalne zaštite, dobili organizacije koje danas imaju sve oblike kriminalnih organizacija.

Tako je, na primer, Komisija za hartije od vrednosti (KHOV), regulatorno telo koje je zvanično ustanovljeno sa ciljem da kontroliše trgovanje na jednoj jedinoj srpskoj berzi vrednosnih papira i da obezbedi da se ono odvija u okvirima zakona, postala produžena ruka zelenaških banaka, tajkuna i kriminalaca, pomoću koje oni pljačkaju male akcionare, odnosno sve one koji su dovoljno naivni da pokušaju da špekulišu na Beogradskoj berzi.

Da bi i zaposleni u Komisiji bili zadovoljni i držali jezik za zubima data su im primanja o kojima prosečni, gladni i obespravljeni radnik u Srbiji ne ume više ni da sanja. U 2014. godini prosečna plata je iznosila 170.000 dinara, dok je predsednik KHOV zarađivao i celih 340.000 dinara mesečno! U međuvremenu je plata predsednika prepolovljena, tako da Žarko Milićević, sadašnji prvi čovek Komisije, zarađuje „samo" 153.912 dinara mesečno.

Uz to, on, međutim, ima i pravo na dnevnice za mnogobrojna putovanja po zemlji i svetu, ali i deo prihoda na crno koji se uzimaju kako Komisija ne bi radila ono zbog čega je osnovana.

Pre Milićevića na ovom mestu je bio Zoran Ćirović , koji je ničim izazvan na to mesto postavljen od strane Vlade Mirka Cvetkovića, jer je bio kadar tada vladajuće Demokratske stanke. Iako je rođen nesposoban i sa lepljivim prstima, sav svoj kriminalni potencijal je pokazao tek kada su na vlast došli naprednjaci u čije je redove prešao već u leto 2012. godine.

Ćirović je preko jedne saradnice u prvoj polovini 2012. upoznao Novaka Nedića, koga je Aleksandar Vučić postavio za zamenika generalnog sekretara Vlade čim je ušao u koaliciju sa SPS-om.

Nedić, ubeđen da je neodoljiv za žene, bio je zaljubljen u pomenutu poznanicu, a lukavi Ćirović mu je obećao da će mu je privesti u krevet, ako Nedić izdejstvuje u Ministarstvu finansija da on ostane na čelu KHOV-a.

Tako se i dogodilo, ali je umesto u Nedićev krevet pomenuta gospođa otišla pred Komisiju čije je članove početkom 2014. obavestila o svim tajnim i nemoralnim dogovorima generalnog sekretara Vlade Srbije i predsednika KHOV-a!

Ni Nediću ni Ćiroviću, ništa se nije desilo zbog ovog pokušaja trgovine belim robljem: obojica su zahvatila malo dublje u svoje vreće para i namirili Aleksandra Vučića, kupivši tako i njegovu zaštitu.

Ćirović je, ipak, bio smenjen krajem 2015. godine kada je i po lopovluku poznati vrh SNS-a procenio kako je preterao u pražnjenju republičkog budžeta. Predsednik KHOV-a je, naime, za putovanja po svetu i dnevnice samom sebi godišnje dodeljivao po nekoliko desetina miliona dinara. Iako je to više nego očigledni sukob interesa, Ćirović je bio postavljen i za predstavnika Srbije u CEB banci Saveta Evrope, za šta je, takođe, dobijao platu, ali iz budžeta Republike Srbije, preciznije iz kase KHOV-a.

Milione koje je na ovaj način stekao, ali i uticaj u raznim akcionarskim društvima koje je štitio od mača zakona, Ćirović nije koristio samo za sebe, već i da bi pokrivao kockarske dugove svog mentora Nedića, koji na kraju više nije ni mogao, a ni hteo da mu pomaže.

Kako je izgledao rad, bolje rečeno nerad, Komisije za hartije od vrednosti u ranijem periodu, pokazuje i primer jedne samostalne zanatske kamenorezačke radnje koja je krajem 2011. na Beogradskoj berzi odjednom kupila 48.860 akcija Privredne banke Beograd.

Iako su tada morala da zazvone zvona za uzbunu u KHOV-u, koji po zakonu kontroliše ovakve transakcije, ništa se nije desilo, uprkos tome što su i sami službenici Komisije upozoravali rukovodstvo da se ovde radi o više nego očiglednoj nelegalnoj dogovorenoj trgovini preko posrednika.

Pravi udar na zdrav razum malih akcionara desio se 31. januara 2013. godine, kada se na zvaničnom sajtu Beogradske berze pojavio javni poziv akcionarima da prisustvuju skupštini akcionara preduzeća „Nissal" a.d. sa početkom u 14 časova 25. decembra 2012. godine?!? Skupština je, dakle, održana više od mesec dana pre objavljivanja javnog poziva! Komisija namerno nije primetila ovu nepravilnost, pa tako nije ni kaznila odgovorne.

Umesto kažnjavanja odgovornih za nezakonit rad, praksa je da budu kažnjeni oni koji se trude da sprovode zakon. Jedan od retkih sposobnih i zakonitom radu posvećenih zaposlenih u Komisiji bila je glavna inspektorka Ljubinka Vučetić koja sredinom 2013.godine iznenada sa te funkcije bila prebačena na mesto „pravnog savetnika za zastupanje".

Duže vremena posle ovoga KHOV nije imao glavnog inspektora, jer naprednjački kadrovi nisu mogli da se odluče ko je dovoljno nesposoban i kriminalan da bi zaslužio ovo postavljenje.

"Centralni registar za hartije od vrednosti" a.d. (CRHOV)  je još jedno regulatorno telo koje bi trebalo da unapredi i nadzire rad Beogradske berze. Prema informacijama sa sajta CRHOV-a, jedini vlasnik akcija ovog akcionarskog društva je Republika Srbija.

Na čelu CRHOV-a je Ana Jovanović, a sudeći prema izveštaju Agencije za privredne registre (APR), u ovom privrednom društvu u 2015. godini bilo je zaposleno 35 osoba, koja su ostvarila poslovni prihod od 200.075.000 dinara, odnosno dobitak u visini od 64.507.000 dinara.

Pored čak dva regulatorna tela za berzu i trgovinu akcijama, moglo bi da se pomisli kako akcionarima u Srbiji cvetaju ruže. Ima i toga, ali isključivo za tajkune i belosvetske mešetare.

Iako imamo i KHOV i CRHOV, niko od njihovih preskupo plaćenih „stručnjaka" nije ni pokušao da se usprotivi donošenju seta zakona, nazvanih „Koletova pravila", kojima su prava manjinskih akcionara u pojedinim slučajevima potpuno ukinuta. Naziv „Koletova pravila" ove zakonske izmene su dobile po tajkunu Miodragu Kostiću, kome je na ovaj način omogućeno da od malih akcionara akcije prisilno otkupi i to po ceni koju sam odredi.

Ionako krhko finansijsko tržište Srbije ovim je zadobilo „coup de grace", odnosno završni smrtonosni udarac. Iza svega ovoga ne stoje samo domaći mešetari i kriminalci, već i strane ispostave čiji je posao da dovrše pokoravanje Srbije.

USAID je "nevladina" organizacija američke vlade koja redovno dotira usavršavanje naših stručnjaka u Sjedinjenim Američkim Državama, odnosno kurseve na kojima se oni uče kako da unište i ono malo što je ostalo od srpske berze.

Te "obuke" su bile toliko uspešne, posebno u domenu "otkrivanja međunarodnog lanca nelegalnog trgovanja akcijama stranih kompanija" (kako je navedeno početkom novembra 2014.), da je na kraju i sam CRHOV došao pod udar istražnih organa.

U oktobru 2015. Državna revizorska institucija ustalasala je javnost informacijom da je upravo CRHOV, zadužen za evidenciju i obavljanje prometa akcijama, vodio duplo knjigovodstvo.

"…Centralni registar nije u poslovnim knjigama za 2014. godinu evidentirao promet gotovine u domaćoj valuti na svojim novčanim računima u Narodnoj banci Srbije u iznosu od 8.036 milijardi dinara i 1,6 milijardi evra. Takođe, nije prikazao u finansijskim izveštajima, po stanju na dan 31. decembra 2014. godine, sredstva članova na svom deviznom novčanom računu u iznosu od 33,8 miliona evra (4,09 milijardi dinara), za koliko su imovina i obaveze po ovom osnovu manje iskazani…", tvrdi DRI u svom izveštaju. Očigledno je da i CRHOV i KHOV jedino regulišu nesmetano bogaćenje korporacija, tajkuna i sa njima povezanih političara i to o trošku republičkog budžeta.

Agencija za lekove i medicinska sredstva (ALIMS), takođe predstavlja "regulatorno telo" koje zvanično nema nadležnost nad kontrolom lekova u prometu, ali spada u red najviše kriminalizovanih institucija ovog tipa.

Na srpskom tržištu se u prometu nalaze lekovi koji su prošli registraciju, a čije pakovanje nije usklađeno sa registracionom dokumentacijom. Zbog ovakvog stanja na tržištu lekova već godinama vlada haos, a razmere prisustva švercovanih lekova i posledice njihove primene nisu nikada ozbiljno analizirane.

Izdavanje ovakvih lekova je suprotno zakonskim odredbama. Zbog prakse izdavanja lekova neusaglašenih sa registracionom dokumentacijom niko neće biti kažnjen, jer su takve instrukcije date inspektorima koji su, naravno, korumpirani…

Agencija za lekove i medicinska sredstva, koja se zvanično bavi registracijom lekova i njihovom bezbednošću za građane Srbije, odavno je odstupila od svoje osnovne delatnosti i bavi se raznim drugim poslovima. Tako je prošle godine nekoliko desetina miliona dinara uložila u nabavku robe koja joj uopšte nije potrebna.

Osim skupocenih automobila, opreme za kuhinje, renoviranja tuđih magacina i raznih drugih ulaganja vrednih više od 68,5 miliona dinara, nabavljen je i nekakav info-pult koji je plaćen neverovatnih 5,16 miliona dinara! Ovo očigledno pranje para, samo je deo kriminalnog mozaika u ALIMS-u.

Primer banditskog ponašanja u "regulatornim" agencijama, svakako je i Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, RATEL-a, koja je godinama plaćala samo za zakupninu poslovnog prostora preko 60.000, a mesečne plate zaposlenih su bile, kako onda tako i danas, između 3.000 i 5.000 evra. I tom im je malo pa pribegavaju svemu i svačemu.

Na primer, samo u Srbiji ova regulatorna agencija ne prihvata međunarodni CE sertifikat za elektronsku opremu, već traži dodatnu sertifikaciju kako bi još para od nekoga uzeli.

Takođe, samo u Srbiji ovakva agencija prihodi od naknada za korišćenje numeracije i naknada za korišćenje frekvencije. Taj novac ide u sefove regulatorne agencije (i džepove njenih "menadžera"), dok se u drugim zemljama ta sredstva uplaćuju direktno u državni budžet!

Zbog svega toga, rad Republičke agencije za elektronske telekomunikacije, ocenjen je najgorim kvalifikacijama od strane Evropske unije u nekoliko godišnjih izveštaja o napredovanju u pridruživanju Srbije sa EU.

Poslednjih nekoliko godina, od kako je Vučić na vlasti, u RATEL su upali stranački aktivisti SNS i njihovi "saveznici" iz nevladinog sektora, menadžeri stranih banaka i firmi koje radijske frekvencije koriste bez dozvole RATEL-a.

Vođini miljenici, RTS, Pink, SBB, Telenor, VIP i njima srodni informatičko-medijski vampiri, svakodnevno pljačkaju građane Srbije, a RATEL, kao "regulatorno telo" im u tome svojim činjenjem ili nečinjenjem pomaže isto kao i Republička radio difuzna agencija (RRA) i njima prateća "regulatorna" mafija poput Republičke agencije za poštanske usluge (RAPUS) i Registra nacionalnih internet domena (RNIDS) kojima je data potpuna nezavisnost u radu i sloboda da čine što god im je volja.

Zaposleni u ovim agencijama primaju evropske plate koje iznose od 20 do čak 70 hiljada evra godišnje! Troškovi po jednom zaposlenom u ovim "regulatornim" agencijama iznose i preko 65 hiljada evra godišnje, ali dok ima naroda da plaća biće i "korisnika" ovih "premija"…

Koga i kako zastupa RATEL, najbolje govori i podatak da je ova agencija donela odluku da državna firma "Telekom" ne može da odredi komercijalno isplative cene za korišćenje svoje infrastrukture, prema "Telenoru".

Naime, ovo "regulatorno telo" zaštitilo je stranu kompaniju na štetu domaće: propisalo je komercijalno neisplative cene po kojima je srpski "Telekom", morao norveškom "Telenoru" da stavi na raspolaganje svoju infrastrukturu!

Isti ljudi koji su ojadili "Telekom" (bivši članovi bivšeg G 17 i Demokratske stranke), dovodeći "Telenor" kao nelojalnog konkurenta, danas zajedno sa Vučićevom nezajažljivim družinom, planiraju bagatelnu prodaju (poklanjanje) ovog državnog giganta.

Za poslednjih četiri godine, Agencija za privatizaciju koja takođe ima status "regulatornog tela" u oblasti privatizacije, svakih deset meseci je u bescenje posredovala u prodaji između 300 i 500 državnih i društvenih preduzeća.

Od najmanjih do najvećih. Vrh svog nečasnog postojanja, ovaj državno-mafijaški mehanizam treba da obeleži prodajom Telekoma i Aerodroma Beograd, što je 5. juna ove godine zahtevala i Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD), kao jedan od uslova "daljeg napretka ka EU".

Da licemerje bude kompletno, pobrinuo se Savet Evrope koji je Srbiji i nametnuo nužnost stvaranja "regulatornih tela", tačnije paradržavnih institucija, koje služe režimu na vlasti.

Naime, kad god je, recimo, Vučiću potrebno da sprovede u delo kakvu nezakonitu aktivnost, tu su "regulatorna tela", koja on predstavlja kao nezavisne institucije koja rade "po zakonu" a ne po njegovom naređenju. Istina je da od svih nezavisnih regulatornih tela, samo dve takve institucije nisu pod njegovom kontrolom: Zaštitnik građana i Poverenik za informacije od javnog značaja!

Sasvim dovoljno, da građani ipak vide šta im radi suludi premijer i kako iz njegovog kabineta idu sve nesreće koje su ovu zemlju zadesile poslednjih godina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UPOKOJENJE PETROHEMIJE: POSLEDNJI KORACI GUBITAŠA I TROVAČA

 

Pančevačka "Petrohemija" godinama posluje sa gubicima koji su se u međuvremenu nagomilali na preko 400 miliona dolara. Kupca za ovog gubitaša nema ni na vidiku, a rukovodstvo postiže pozitivne bilanse tako što ne ulaže u zaštitu radnika i prirodne sredine, pa su smrtni slučajevi sve češći.

 

                 A. Nađ

 

Bliži se kraj maja kada će preduzeća u restruktuiranju ostati bez zaštite od prinudne naplate dugova. Među tim firmama je i pančevačka "Petrohemija"  za koju stručnjaci tvrde da je jedan od najozbiljnijih kandidata za bankrot. Prema sadašnjim izveštajima, dug "Petrohemije" trenutno iznosi više od 400 miliona dolara.

Prošle godine se licitiralo sa više navodnih potencijalnih kupaca: od investicione banke "Goldman i Saks" do naftno-prerađivačke kompanije "Taif" iz Kazanja. Na kraju se pokazalo da niko nije zainteresovan za kupovinu srpskog gubitaša.

Generalni direktor Velimir Unković tvrdi kako pod njegovim rukovodstvom kompanija uspešno posluje. Da li je baš sve tako?

Samostalni sindikat radnika "Petrohemije" u svom izveštaju od 18. marta 2016. obznanio je kako su od početka godine, dakle za kraće od tri meseca, umrla četvorica radnika starosti oko 50 godina i to iako su, kao i svi ostali, prošli kroz obavezni i redovni sistematski pregled.

Iz pomenutog izveštaja se samo naslućuje, ali je jasno da lekari po naređenju rukovodstva ulepšavaju izveštaje o zdravstvenom stanju radnika kako se ne bi izazivala panika među stanovništvom. Radnici nisu umrli nesrećnim slučajem, već su žrtve dugogodišnjeg trovanja kome su izloženi. "Uspešno poslovanje" je produkt odsustva investiranja u zaštitu okoline, a prvenstveno u zaštitu sopstvenih zaposlenih.

Kada su se uverili u katastrofalno loše stanje "Petrohemije" i uvideli da će narednih godina ova kompanija biti zatrpana lavinom tužbi za odštetu zbog narušenog zdravlja radnika i okolnog stanovništva, potencijalni investitori su pobegli glavom bez obzira.

Koliko se malo ili nimalo ne ulaže u održavanje i popravku opreme vidi se i iz remonta kompresora u PENG-u koji je prvi put izvršen posle 30 godina, ali samo za potrebe slikanja. Odmah posle svečanog otvaranja, koje su snimili Vučićevi mediji, kompresor se opet pokvario, pa je stala i proizvodnja!

U međuvremenu, kažu sindikalci, niko ne zna šta je sa ovom mašinom i po običaju naučenom od predsednika Vlade, krivica se svaljuje na prethodno rukovodstvo. Unković je, da podsetimo, generalni direktor od 11. februara 2014. godine, pa ako za dve godine nije uspeo da otkrije koji je kvar po sredi, onda to sigurno neće uraditi ni za narednih dvadeset!

Petrohemija je postala "Alajbegova slama", otima ko šta stigne. U poslednje vreme iz kruga preduzeća nestalo je: 2,7 tona bakra, 17 bakarnih ventila, 80 metara bakarnog kabla i brojni akumulatori. Uoči pisanja pomenutog izveštaja nestalo je još pola tone bakra iz pogona "Elektroliza".

Ukupna vrednost ukradene robe je tolika, da je svaki od oko 1.700 radnika mogao za Božić da dobije po paketić, a i svaka od radnica je za 8. mart mogla da dobije prigodan poklon. Poslovodstvo kompanije se brani da ne zna ništa o ovim krađama. Valjda su pančevački vrapci odneli preko tri tone bakra?!?

Za bezbednost kompanije zadužena je služba kojoj je na čelu Dragan Zavišić. Njega je iz "Rafinerije" u "Petrohemiju" doveo sadašnji gradonačelnik Pančeva Saša Pavlov, koji je 2009. postao generalni direktor ovog giganta.

Njih dvojica su se prethodno upoznali i zbližili u Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA) u kojoj su obojica radili. Pošto je postalo očigledno da Zavišić i njegova služba nisu dorasli zadatku čuvanja imovine "Petrohemije", planira se angažovanje privatne agencije za čuvanje objekata.

Istovremeno, generalni direktor Unković obilazi pogone i ubeđuje radnike kako neće biti otpuštanja, već će se raskidati ugovori sa spoljnim partnerima i poslovi prebacivati na zaposlene "Petrohemije".

Da bi se obezbedilo da sindikati ne prave problema direktoru, njihovi istaknuti članovi dobijaju bolje plaćena radna mesta i omogućuje im se da zapošljavaju članove svojih porodica. Radnici koji nisu voljni da zažmure pred ovakvim mahinacijama izloženi su mobingu kako bi sami napustili preduzeće odrekavši se tako otpremnine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UZ DOBRO PODMAZANE VLASTODRŠCE NI KRIVIČNA PRIJAVA NE UTIČE NA FUNKCIJU…

 

Jedna od najmračnijih vladinih agencija, svakako je i Agencija za lekove i medicinska sredstva u kojoj se dešavaju pljačke, prevare, podmićivanja, opstrukcije, ali i favorizovanja određenih kompanija-dobavljača uz ogromne provizije koje završavaju u džepovima vladajuće stranke i njenih kriminalnih klanova.

Mada je grupa zaposlenih u ovoj ustanovi podnela čak i anonimnu krivičnu prijavu protiv Branka Paunovića, nesumnjivog režimskog "operativca" koji je sa obe ruke u pljački i korupciji, to nije zaustavilo ni njega i njegove pomagače da upravljaju Agencijom kao i do sada.

 

                       Mersiha Hadžić

 

Prvom osnovnom javnom tužilaštvu, još u maju prošle godine, upućena je krivična prijava protiv Branka Paunovića, čoveka za koga se vezuju brojne mahinacije u Agenciji za lekove i medicinska sredstva (ALIMS). Po njoj još niko nije postupao, a kako za sada izgleda, i neće.

Prijavu je podnela grupa zaposlenih u ovoj ustanovi, u kojoj su se godinama mnogi smenjivali kao rukovodioci, a Paunović, "čovek od poverenja" svih režima, ostajao je i napredovao u službi. Nikome od zaposlenih nije bilo jasno kako je on, i pored svih promena i dalje tu. Ali taktika se da naslutiti.

Vlastodršcima je pričao protiv radnika i zaposlenih, a radnicima, predstavljajući se kao "narodni tribun i zaštitnik ljudskih prava i prava radnika", a pljuvao je istovremeno po tom rukovodstvu, pa je u takvoj "zavadi pa vladaj" situaciji, uvek uspevao da izvuče korist za sebe.

Naime, sve ove devijacije, tj. kršenje predviđenih zakonskih propisa o načinu poslovanja državnih Agencija od strane sadašnjeg rukovodstva ne bi bile odrađene bez nečasne uloge i nečasnih igara Branka Paunovića, koji se uporno pred komintentima, predstavlja kao "drugi čovek" Agencije za lekove!

Paunović je ranije radio u Sektoru računovodstva, a kao "jastreb" SNS stranke i dolaskom Dr Saše Jaćovića, postaje sekretar kancelarije direktora ALIMS, a nakon završenog nekog " mističnog" fakulteta, postaje "referent za ljudske resurse" u ALIMS, ali na zanimljiv način, objedinjujući komercijalu, rukovođenje voznim parkom, koje kakvim nabavkama itd.

Identičnim metodama uvlačio je i prethodna dva direktora ALIMS Prim mr ph Tomislava Solarovića kao i Mr ph Tatjanu Sipetić, tako što im je omogućavao kojekakve benefite, poklone, usluge itd. da bi ih kasnije blokirao u svakoj kontroli odnosno radio je šta je hteo jer ih je imao u šaci. Sve se to ponavlja i sa sadašnjim direktorom koga ovo ne opravdava.

U više navrata se lažno predstavljao među zaposlenima i u krugu kompleksa Instituta "Torlak", kao zamenik direktora, finansijski direktor, izvršni direktor, kao inspektor BIA, inspektor policije i ko zna šta još. Poznat je i po tome što drugima neosnovano obećava radna mesta, drugima preti da će ih otpustiti ukoliko ne budu radili kako im on kaže.

Izvršio je zloupotrebu službenog položaja kada je, posle udesa službenog automobila Škoda, koji je odvezao kod svog prijatelja u neovlašćeni servis, a zatim novac od osiguranja u vrednosti od oko 4.000 evra, potrošio u butiku "Karenjin", gde je kupio skupe kapute, odela, cipele i košulje.

Iako je bio na godišnjem odmoru, Branko Paunović se u noći između 25. i 26. juna 2015. godine, pojavio u firmi u 23 h, gde se zadržao do ranih jutarnjih sati. Postavlja se pitanje, kako je Paunović, kako ranije , tako i te noći, prošao obezbeđenje i bez propusnice ušao u firmu?

Odgovor je da je direktoru ovakav čin predstavljen od strane obezbeđenja, u vidu izveštaja, ali direktor nije reagovao. Poznato je od ranije da je Paunović noću dolazio u pratnji ženskog društva, gde je ostajao po nekoliko sati, a ostaje nepoznanica kako mu je direktor odobravao ovakve postupke.

Grupa zaposlenih Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije, nakon saznanja koja su potkrepljena i dokazima o dugogodišnjoj, kontinuiranoj zloupotrebi tj. Zakonom nedozvoljenim radnjama u ekonomsko – finansijskom poslovanju ove kuće, podnela je krivičnu prijavu.

Naime, uvidom u raznoraznu dokumentaciju, vidi se jasno da postoji veliki broj krivičnih i drugih prekršaja u periodu od 2008. do 2015. godine. Ali, u sva tri mandata različitih direktora i menadžmenta koji su rukovodili Agencijom, najistaknutiji vinovnici pomenutih zloupotreba se i dalje nalaze na mestima sa kojih i dalje imaju sve uslove za ovakve nečasne radnje.

Sumnje oko zloupotrebe službenog položaja odgovornih lica, nesavesnog poslovanja, sklapanja ugovora štetnih po ALIMS u cilju pribavljanja materijalne koristi pojedinca ili grupe, fantomskih transakcija, nerazumnog ( bahatog) trošenja materijalnih sredstava, sticanje lične koristi sredstvima Agencije, elementi koruptivnih radnji, finansiranje kojekakvih studija izvodljivosti nabavki kapitalnih investicija za koje se unapred znalo da se tim radnjama krši zakonska regulativa, indicije za neprimereno favorizovanje određenih kompanija, predstavništava ili uvoznika lekova i medicinskih sredstava, koje preko redosleda utvrđenog protokolima ALIMS, ostvaruju dozvole za stavljanje u promet.

Jedan od najnovijih prekršaja je zloupotreba službenih automobila, postavlja se pitanje kontrole korišćenja, servisiranja (simptomatične česte popravke sa radikalnim zamenama delova i pneumatika koje su nabavljane sezonski i uvek nove sa nepoznanicom: šta je sa šest meseci starim?).

Odgovornost odgovornog lica za nenamensko koordinisanje i korišćenje (automobil star dva-tri meseca Škoda Oktavia, novokupljena i namenjena za potrebe vozača- kurira ALIMS po odluci UO ALIMS, izvezena jednog dana u popodnevnim časovima bez putnog naloga od strane zaposlenog koji po sistematizaciji radnih mesta nema potrebu za korišćenjem sl. vozila-slupana).

Zaposlene iritira i obeshrabruje i dodela mesečnih stimulacija bez razrađenog pravilnika i rešenja koja prate odluke o stimulaciji, simptomatično uglavnom istom krugu zaposlenih koji čak dobijaju pomenute stimulacije bez rešenja, pa čak i u vreme godišnjih odmora i bolovanja.

Ali, kako to izgleda kad Paunović i njemu slični za dobro mito omoguće monopol privilegovanoj kompaniji, govori i slučaj zastupnika kompanije LG Life Sciences iz Koreje- Inter-Beofarm koji ne može da registruje lek za vantelesnu oplodnju već više od četiri godine.

Podsećanja radi, Vučić je kao premijer govorio o "inteziviranju saradnje sa Južnom Korejom kao jednom od 10 najrazvijenijih zemalja u svetu". Reč je o zapošljavanju i ženskom preduzetništvu. Ništa od toga se nije dogodilo.

Kompaniju Inter-Beofarm sada je prinuđena da stavi ključ u bravu i otpusti radnike. Po zakonu Agencija za lekove je bila dužna da završi proces registracije za 210 dana ali ovaj proces traje skoro pet godina.

Osim odugovlačenja i neprimenjivanja zakona, ceo proces je i pravno nezakonit jer je tražena studija koja ni u EU nije obavezna, već se samo preporučuje. Agencija zahteva da studija bude duplo slepa,što je u ovom slučaju nemoguće zbog različitih sredstava primene (a isti takav lek je kompanija Teva registrovala u EU i to bez ikakve studije.

Agencija se, očigledno, rukovodi činjenicom da neki lek nije registrovan u EU, a na srpskom tržištu više od 30 odsto lekova nije registrovano po proceduri koja se primenjuje u EU.

Na poslednjoj komisiji data je i nacistička izjava recenzent Agencije za lekove, Dr. Savića, koji je dao skandaloznu izjavu da je studija bezbednosti (eksperiment) rađena na belcima (Srbima, dakle). Žalbu kompanije Inter-Beofarm, Agencija nije uvažila, a zbog svega smenjena je čak i pravnica sa 30 godina radnog iskustva zaposlena u Ministarstvu zdravlja, jer je samo korektno radila svoj posao. Napisano je i pismo Vučićevom šefu kabineta Ivici Kojiću, ali on "nije imao vremena za razgovor", osim nekoliko mejlova.

Primer leka Folitropin alfa za koga se zna da je registrovan u 15 zemalja (na primer Rusija, Indija, istočne zemlje), koristi se više od 10 godina bez ijednog neželjenog efekta. Ali ne može i u Srbiji.

Javna je tajna da Ministarstvo zdravlja poništi skoro 30 odsto Rešenja, koje izda Agencija za lekove…O tome odlučuju ljudi koji su korumpirani i koji su pronašli način da svoju veštinu iskoriste kako bi što duže opstali na rukovodećim funkcijama. Naravno, uz pomoć takođe dobro "podmazanih" SNS vlastodržaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju… Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije