КОЈЕ ТО ИНТЕРЕСЕ СРБИЈЕ ЈЕ НАШ ПРЕДСЕДНИК ЗАШТИТИО У АМЕРИЦИ!??

Колико смо ми разумели, закључујемо да је амерички председник нашем одржао лекцију, и захтевао од њега да потпише споразум у коме се Србија обавезала да предузме све мере у циљу остваривања америчких интереса у Србији, при чему испада да овакав „велики корак напред“ у ствари значи да је то још један још већи корак ка удаљавању Србије од Космета као њеног уставног дела који је потврђен и Резолуцијом 1244 СБ УН!

А које то интересе Србије је наш Председник проширио у Америци овим споразумом, уколико му није намера да Србија постане протекторат!!???

Па даље, овим „америчким споразумом“ се од Србије захтева да не поштује део својих Уставних надлежности предивеђених чланом 97. Устава Србије а која се односе на обавезе наше државе у заштити сопствених уставних државних интереса и на међународном плану. Председник је својим потписом приморао државне огране наше Републике да се одрекну права Србије да штите спољнополитичке интересе наше државе само зато што је то од њега тражила Америка!!!???

Па како он мисли да ће у СБ УН убудуће Кина, Русија и остале државе које нису признале „Косово“ као самосталну државу, да подрже Србију у заштити нашет интегритета, суверенитета и целовитости, ако се он оваквим једностраним захтевом Америке, одрекао права и обавезе МИП-а да не лобира за интересе соствене државе, већ да ћути, не реагује, па испада да убудуће ни телефоном не сме да уложи обично неслагање а камоли уручи дипломатски ноту амбасадору неке државе која би признала „државу Косово“ као самосталну, (а која то до сада није урадила)!!

И нико ничим не гарантује да ће у име Власти националне мањине Косовских Албанаца, нека држава чланица УН (у наредних годину дана) лобирати код осталих држава за њихово признање или за пријем у неке међународне институције!!!

После онаквог свог потписа, наш Председник израелског амбасадора слободно може кући да поведе….

Затим је наш Председник Отаџбине пристао на захтеве Америке и обећао им да ће за инфраструктурне радове за обавезну (иако нам то није приоритет у овом времену) изградњу ауто-пута пуног профила и железничке пруге на правцу Ниш-Мердаре, а што ће бити од користи трупама НАТО алијансе када буду долазиле из правца Драча, држава Србија финаксијску помоћ (односно кредите) тражити од финансијских корпорација САД.

Па даље пише да ће се „Обе стране“ прикључити „мини Шенген зони“, коју су најавиле Србија, Албанија и Северна Македонија, па онај Председников потпис може да се тумачи и да он храбро води целу Србију у Велику Албанију (а Војводина можда преживи и оде у нову Аустроугарску!!???), и то би могло да значи да би убудуће

грађани и грађанке Западног Балкана имали право да се преселе и запосле у било којој од држава чланица овог споразума!!!

Ако је већ 2011..год. уз посредство ЕУ раније потписан споразум о начину и поступку признавања диплома а преко њихове овере уз сертификацију од стране Европске универзитетске асоцијације (уз још три пратећа документа усвојених 2016.г. и које се односе само на признавање диплома између Србије и „косовских Власти“ иако је евидентно да су њихове дипломе безвредне на нивоу ЕУ), оваквом споразумом испада да се дипломе међусобно признају из момента и без икаквих процедура, и то само зато што је тако Америка тражила од Србије!!!?

Па Председник обавезује српске институције да увек траже помоћ и сарађују америчким министарством енергетике у вези будућег располагања са делом власништва имовине Србије која се односи на објекат Газиводе, у складу са америчким интересима, иако Влада Србије зна да су косовске Власти 2017 године сву имовину која је у Власништву Србије присвојиле!!!

Чему служи Влада Србије и Министарства телекомуникација, грађевине, трговине…, ако је наш Председник својим потписом пристао да будуће ширење телекомуникационе инфраструктуре у Србији као и набавка опреме, или куповина енергената за нашу државу, не сме бити супротна америчким интересима у Србији!????

Нама се урушава јединство државе и отима део територије, а Србија прихвата захтев Америке да код осталих држава света које својим унутрашњим законима нису озакониле права одређених група, лобира за веће прихватање и пошовање осећања мањинских група и особа хомосексуалних склоности!!??? И то још написано у тзв „економском спорауму“ са САД!!???

Све преузете обавезе од стране наше државе су једнострано саглашавање с америчким захтевима и циљевима косовских Албанаца, и примећујемо да се ишло на штету и у циљу разградње Србије уз легализовање резултата противправне агресије на Србију пре 21 годину, и у споратуму нема никакве америчке обавезе за било шта и без гаранције у њиховом спровођењу, а тачке таквог споразна немају никаквих додира са Резолуцијом 1244 којом је територија Космета стављена под међународну управу, и којом је државност Србије над Косметом и потврђена и за коју знамо да још нису испуњене све њене одредбе посебно оне које се тичу повратку дела нашег особља на кључне граничне прелазе и њихово ангажовање у циљу заштите важних историјских локалитета.

И после оваквог сроченог споразума, бриселска машинерија ће, од понедељка, још наставити да притиска Србију и себи да проширује право из тачке „Ф“ оног Тадић –Ештон споразума из 2010.год. , постављањем дневног реда, начину рада, перфидно претити Србији, постављати своје тачке споразума који ће се кретати у циљу бржег удаваљавања Србије од Космета…

Нама остаје да се надамо, и молимо Богу, дa један човек није озваничио „пројекат Велика исламска држава Албанија“, и Србе (који остају да живе на Космету) осудио на неизбежну асимилацију!!??

© Гето Србија

MA KAKVO BRE „SVETLO NA KRAJU TUNELA“, KAKVI BAKRAČI… EU JE BIROKRATSKA MAŠINERIJA KOJA DONOSI I SPROVODI ZAKONE PO DIKTATU EVROPSKIH KOMPANIJA!!?

 

Evropskom Unijom upravlja krupan kapital okupljen u organizaciji „European Round Table of Industrialists" (ERT) koja je pre više od tri decenije napravila skicu puta u zajedničko evropsko tržište.

Pre osam godina formulisana je „Agenda 2025." kojom se predviđa uklanjanje svih dosadašnjih društvenih normi kako bi se jedinka osećala potpuno slobodno i prestala da se interesuje za politiku. Sve ovo je ušlo i u dokument Komisije EU o razvoju do 2020. godine.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Evropska Unija ima tri tela na vrhu koja odlučuju o njenoj politici, a najmanje uticaja ima telo koje je narod direktno izabrao. Parlament EU se sastoji od poslanika koje su na direktnim izborima izabrali žitelji EU, Savet EU se sastoji od predsednika država i vlada zemalja-članica, a Evropska komisija je najviši izvršni organ Unije, odnosno njena vlada. Članove Komisije bira Savet, a Parlament ih potvrđuje i tu se, otprilike, završavaju njegove ingerencije.

Savet formuliše i predlaže zakone koje odobrava Komisija, iako je ona izvršno, a ne zakonodavno telo. Parlament, koji je zakonodavni organ, može Komisiji samo da predloži usvajanje nekog zakona. Građani i sami mogu da predlažu pojedine zakone, ali samo ako u roku od godinu dana sakupe milion potpisa iz najmanje četvrtine zemalja-članica. Ovakav predlog zakona odlazi pred Evropsku komisiju koja može, ali ne mora da ga usvoji.

EU je svojevremeno zamišljena kao konfederacija zemalja-članica, zbog čega su centralne institucije podređene onima na nacionalnom nivou, ili bi bar tako trebalo da bude. Zbog toga je neuobičajeno puno moći preneto na Savet EU, svojevrsni gornji dom (uporediv sa senatom kongresa SAD) koji po pravilu sve odluke donosi jednoglasno, mada je u pojedinim situacijama dovoljna i većina glasova.

Četvrta i najmoćnija institucija Evropske Unije se, međutim, nigde ne pominje, nema je ni u jednom zvaničnom dokumentu. Reč je o „European Round Table of Industrialists" ("Evropski okrugli sto industrijalaca", skraćeno ERT) na čiju inicijativu iz 1983. je formirana Evropska Unija deceniju kasnije.

ERT-ov radni papir o pospešenju konkurentnosti kompanija iz EU pretočen je, primera radi, u martu 2000. u takozvanu „Lisabonsku strategiju" Evropske Unije. Koliki je već u to vreme bio uticaj ERT-a vidi se iz toga da je zasedanje Saveta EU u Lisabonu bilo vanredno sazvano, umesto da se čeka na samo nekoliko nedelja kasnije održano redovno zasedanje.

ERT je osnovan 1983. godine na inicijativu 17 direktora najmoćnijih zapadnoevropskih kompanija i dvojice evropskih komesara. Najzaslužniji za ovo okupljanje bili su tadašnji direktor „Volvoa" Per Gilenhamar, koji je izabran i za prvog predsedavajućeg ove inicijative, kao i komesar za privredu i industriju Etijen Davinjon.

„Volvo" je švedska kompanija, a Švedska u to vreme nije bila članica Evropske zajednice, tako da je učešće Gilenhamara u osnivanju ERT-a dokaz kako se sve ono što se kasnije dešavalo bilo unapred planiralo.

Osim pomenute dvojice, osnivačkom sastanku su prisustvovali i Umberto Anjeli („Fiat"), Helmut Mauher („Nestle), Oliver Leserf („Lafarge Coppée"), Volfgang Zelig („Siemens") i drugi.

ERT nema članove, već u njegovom radu učestvuju direktori 50 najvećih evropskih koncerna i to isključivo po pozivu.

Već na svom prvom sastanku 1983. ERT se zauzeo za ujedinjenje Evrope u skladu sa potrebama krupne industrije. On još uvek ima iste ciljeve i u svom radu najviše se suprotstavlja kako nacionalnim interesima pojedinih država-članica, tako isto i pravima radnika koji bi mogli da oslabe konkurentnost (odnosno prihode vlasnika) evropske privrede. Još na samom početku, odnosno 1983. ERT je tražio da države-članice tadašnje Evropske zajednice i buduće Evropske Unije budu lišene prava na veto.

Osnivanje zajedničkog evropskog tržišta, koje je ERT predložio 1983. godine, opravdavano je navodnom željom da se pospeši produktivnost evropskih kompanija koje bi na raspolaganju imale tržište od pola milijarde kupaca.

U međuvremenu je ERT, međutim, proširio svoja interesovanja i umnožio savetodavne uloge u kojima se pojavljuje na strani evropskih zvaničnika. Danas se ovo udruženje intenzivno meša i u pitanja digitalne privrede, energije, klimatskih promena, obrazovanja, korporativnog finansiranja i oporezivanja, trgovine i investicija. U suštini, ERT se u sve meša.

Nevladina organizacija „Corporate Europe Observatory" kritikovala je u svom izveštaju od 16. aprila 2012. veliki uticaj koji je ERT imao na takozvane "Delorove komisije". Poslednji predsednik Evropske zajednice Žak Delor predvodio je u periodu od 1985. do 1994. tri Evropske komisije koje su postavile osnove za zajedničko evropsko tržište i valutu.

ERT je imao, kako se navodi u izveštaju, esencijalni uticaj na njihov rad, a preko pojedinih članova, direktora najvećih koncerna i na pojedine nacionalne vlade kako bi se bez većih zastoja formirala Evropska Unija bez da se u zadovoljavajućoj meri regulišu i sputaju snage slobodnog tržišta. CEO smatra da se tada propustila prilika da se formira „socijalna Evropa", kako je obećano biračima.

Nastavak „Lisabonske strategije" bila je takozvana „Strategija Evrope 2020."  koju je Evropska Komisija objavila u martu 2010. godine. Samo mesec dana ranije, ERT je doneo dokument pod nazivom „ERT’s Vision for a competitive Europe in 2025" (skraćeno često nazivan „Agenda 2025.") iz koga se vidi da je EK svoje ciljeve do 2020. preuzela iz ovog papira.

Najviše sličnosti dva dokumenta pokazuju upravo u domenu politike gde ERT, kao udruženje industrijalaca, sebi dozvoljava veliku slobodu. I „Strategija Evrope 2020.", kao i „Agenda 2025." predviđaju u narednom periodu kako proširenje ljudskih sloboda (biće dozvoljeno i društveno prihvatljivo skoro sve), tako isto i povećanje migracija.

Široko postavljene ljudske slobode su za članove ERT-a zato značajne, jer bi predstavljale socijalni ventil, tako da ljudi ne bi više brinuli o politički značajnim temama. Migracije znače da će tržište rada zadržati (za industrijalce iz ERT-a) zdrav nivo konkurencije kako radna snaga ne bi previše poskupela.

U „Agendi 2025." se smatra da pojedini radnici u Evropi jesu veoma skupi (na primer u Švedskoj ili Nemačkoj), ali da su i toliko efikasni da se isplate. Sa druge strane, strani radnik (posebno migrant) u, na primer, fabrici u Švedskoj nije isto efikasan kao i njegov švedski kolega, zbog čega je potrebno izračunati prosek vrednosti rada onih najefikasnijih i onih najneefikasnijih radnika i toliko plaćati i jednima i drugima. Migranti tako služe, između ostalog, i da bi se snižavala cena rada u Evropi.

ERT je u međuvremenu zvanični lobista u institucijama Evropske Unije, ali se nerado otvoreno pojavljuje u toj ulozi. Njegov uticaj je i dalje enormno veliki upravo preko direktora koncerna koji imaju pristup članovima vlade svoje zemlje. Danas su članovi ovog udruženja direktori kompanija kao što su: Telefónica, Telecom Italia, BASF, Heineken, Nestle, Vodafone, Total, Bayer, FIAT, Nokia, Airbus, MOL, ThyssenKrupp, Royal Philips Electronics, Ericsson, Lafarge, Siemens, Deutsche Telekom, AB Volvo, Rio Tinto, Air Liquide čiji je direktor Benoa Potier trenutni predsedavajući), BMW Group, OMV, Henkel, E.ON, Royal Dutch Shell…

Odluke u Evropskoj Uniji se tako donose što se ciljevi ERT-a pretoče u zakonski akt koji donese Komisija EU posle odobrenja koje dobije od Saveta EU.

Parlament se pri tome ne pita.

 

     Briselski biznis

Fridrih Mozer i Matje Liter snimili su 2013. dokumentarni film pod naslovom „Briselski biznis – Ko upravlja Evropskom Unijom" u kome prikazuju netransparentnost evropskih institucija i veliki uticaj lobista.

„European Round Table of Industrialists" (ERT) se pominje kao najuticajni lobista koji uspeva da izdejstvuje da se odluke donose u skladu sa njegovim predlozima. Tako su, navode autori jedan primer, sva zakonska rešenja koja se tiču evropske transportne mreže prepisana iz dokumenata ove organizacije.

U svom izveštaju iz 2000. godine raniji predsedavajući ERT-a Kit Ričardson citira jedan drugi dokument u kome se kaže kako je jedini način da bi se skrenula pažnja lidera tadašnje Evropske zajednice to da se preda predlog uz primedbu da potiče od ERT-a. On nastavlja konstatacijom kako u Briselu deluje oko 5.000 lobista, tako da je neophodno unapred odrediti agendu za sprovođenje svake odluke, kako bi se sprečilo da se provuče zakon koji nije predložio ERT. Faktički, Ričardson je predlagao da ERT EU Komisiji i Savetu preda listu sa zakonima koje on predlaže, da slučajno ne bi bio izabran neki tuđ predlog.

Kompanije čiji su direktori članovi ERT-a zapošljavaju danas nekoliko miliona radnika u celom svetu i ostvaruju godišnji promet od oko 500 milijardi evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: BEG STRANIH BANAKA POSLE DRANJA KOŽE NARODU SRBIJE….

 

Na prodaju su skoro sve ovdašnje banke u kojima je većinski strani kapital. Prodaju se sve grčke, skoro sve sa italijanskim kapitalom su, takođe, na ponudi, a uskoro će biti i ostale banke.

Pošto je zbog sopstvenih finansijskih interesa državni vrh nespreman da konačno reši problem sa kreditima u švajcarskim francima, kupci stranih banaka su ili domaći tajkuni sumnjivog morala, ili kapital nepoznatog porekla.

 

                   Milan Malenović

 

Krajem januara je bivši guverner Narodne banke Srbije, a sadašnji član „Helenik fajnenšal stabiliti fonda" iz Grčke, Radovan Jelašić, javnost upoznao sa planom grčkih banaka da u najkraćem mogućem roku napuste Srbiju. I on, kao i drugi stručnjaci, tada su nas lagali kako je to isključivo zbog krize u Grčkoj i da ondašnjim bankama, navodno, treba kapital koji im je zarobljen u Srbiji.

Da nije u pitanju odlazak samo grčkih, već i svih ostalih banaka iz Srbije, pokazalo se veoma brzo. Samo tri dana posle Jelašićeve najave, oglasili su se bankarski stručnjaci ocenom da su skoro sve strane banke spakovale svoje stvari spremne da pobegnu glavom bez obzira.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Boško Živković tada je medijima rekao: "…Stranci su preuzimali banke u Srbiji, jer su bili relativno povoljni uslovi." Preciznije rečeno, stranci, na prvom mestu Grci, u Srbiju su počeli da dolaze tek pošto je Mlađan Dinkić nasilnim gašenjem četiri najveće domaće banke ukinuo konkurenciju. Upravo te banke sada prve napuštaju Srbiju, verujući da nemaju šta više da opljačkaju.

Prva je još u septembru 2016. vlasnika pokušala da promeni „Marfin banka" za koju ni do danas nije postalo jasno da li je u njoj dominantan grčki ili kiparski kapital. Kako bilo da bilo, nju je htela da otkupi češka „Ekspobanka" u vlasništvu ruskog milijardera Igora Vladimiroviča Kima.

Po tada datim izjavama medijima, ugovori su potpisani i sve je predato na odobrenje Narodnoj banci Srbije, ali i nadležnima u Češkoj i na Kipru. Da li je i gde došlo do zastoja, ne zna se, ali je po zvaničnom izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, u trenutku kada je ovaj članak nastajao, jedini vlasnik „Marfin banke" ad još uvek „Cyprus popular bank public co".

Po rečima Jelašića na prodaji su se našle banke sa većinskim grčkim kapitalom: „Vojvođanska banka" (NBG), „Pireus banka", „Eurobanka"  i „Alpha banka".

Za „Alphu" je zainteresovana „domaća" banka AIK sa sedištem u Nišu. Pitanje da li je AIK banka zaista domaća ili ne, upravo je opet postalo aktuelno. Većinski akcionar je “BDD M&V Investments" čiji je jedini vlasnik „Nordagri ev". U suštini, upućeni su sigurni da iza cele ove konstrukcije stoji Miodrag Kostić.

Upravo je „MK Grupa" (koja se nigde u CRHOV-u ne pominje kao vlasnik akcija) krajem januara objavila da je postigla dogovor sa vlasnikom „Alpha" banke o kupovini, a u toj grupi Miodrag Kostić po zvaničnom izveštaju Agencije za privredne registre ima 1,6 odsto vlasništva. Do skoro se verovalo da su i ostala dva nominalna vlasnika, jedan iz Švajcarske, drugi iz Holandije, u stvari Kostićeve kompanije iza kojih se on krije kako bi izbegao plaćanje poreza u Srbiji. Sada je i to pod znakom pitanja.

Početkom februara su stručni mediji objavili kako je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) prodala svoj udeo u kompaniji „Agri Europe", registrovanoj na Kipru, koja posluje u Srbiji i Ukrajini, državama u kojima svoje agroposlove ima i sam Kostić. Tek tada je objavljeno kako je „Agri" vlasnik: „MK Group"-e, „Carnex"-a, „Sunoku"-a i „Agroinvest"-a, preduzeća koja su se do sada isključivo vezivala za Miodraga Kostića?!?

Pitanje je sada: ko zaista stoji iza kompanija koje se pripisuju srpskom "Kralju šećera".

S obzirom da su i italijanske banke pod sve većim pritiskom u svojim matičnim zemljama i da im hitno treba svaki evro koji mogu da napabirče, stručnjaci očekuju da će se ove godine i one povući iz Srbije. „Findomestic" je već viđena za prodaju „Dikretnoj banci" iz Kragujevca. Upućeni ne isključuju mogućnost da se i najveća i najuspešnija ovdašnja banka, „Inteza", nađe na prodaji.

Srpsko tržište je iscrpljeno i poharano. Na njemu nema više ničega što bi neku ozbiljnu banku privuklo da dođe ili da ostane.

Početkom februara meseca je Narodna banka objavila kako je procenat loših, odnosno nenaplativih kredita spao na 17,03 odsto, iako je godinu dana ranije iznosio preko 21,5 odsto. NBS ovo pripisuje vanrednim merama koje su donete, što, donekle, i jeste tačno.

Naime, po novim propisima banke moraju u određenim okolnostima loše kredite da otpišu, a ne da ih kao fiktivnu pasivu prenose iz bilansa u bilans. Upravo se to i desilo, pa na kraju 2016. imamo manje loših kredita, ali zato veće gubitke banaka. Nije šija, nego vrat.

Privatne banke, posebno one koje su prve stigle, pošto je Dinkić zatvorio četiri najveće domaće, mogle su deceniju i po nesmetano da uzimaju sa srpskog tržišta i šakom i kapom. Za njih nije bilo nikakvih ograničenja, a ne bi ih bilo ni danas da narod i privreda mogu da podnesu taj namet.

U bankama u Srbiji klijent jedino što ne plaća ulazak – sve ostalo košta. Održavanje računa je od 200 do 300 dinara mesečno, bez obzira da li se na računu nalaze neke pare ili ne. Skidanje novca sa takozvanog „bankomata" po pravilu košta izvestan procenat od podignute sume, ali najmanje 150 dinara.

Hiljade klijenata vodi sudske sporove sa domaćim bankama koje protivzakonito naplaćuju posebne takse za odobravanje i održavanje kredita, kao i kamatu na kamatu. Obe ove stvari domaći sudovi su odavno zabranili, ali banke i dalje rade po starom, jer ni jedan direktor do sada nije krivično odgovarao za ovakvo kršenje zakona.

Ovakvo ponašanje banaka je jasan pokazatelj da na legalan način više nema mogućnosti da se zaradi. Pošto su nas do gole kože opljačkali, strani „investitori" su odlučili da prodaju ono malo imovine i da pobegnu.

Sve je veći broj ovdašnjih banaka koje isplaćuju negativne kamate na štednju, odnosno klijent koji u nekoj banci želi da deponuje svoj novac za tu uslugu plaća banci kamatu, umesto obrnuto. Razlog za ovo je taj što banke nemaju gde više u opljačkanoj i osiromašenoj Srbiji plodonosno da plasiraju novac. Najveći izvor prihoda, a kod pojedinih banaka i jedini, jesu kamate na kredite date građanstvu.

Da bi se od bankrota spasilo ono malo banka koje je još preostalo, Narodna banka Srbije uporno odbija da problem kredita obračunatih u švajcarskim francima reguliše na način kako je to učinjeno u Evropi. Naime, kada bi banke bile primorane da i te kredite otpišu, kao što su učinile sa većinom loših kredita, mnoge od njih bi i formalno postale nesolventne.

Švajcarska centralna banka je još 2000. upozorila evropske banke da ne odobravaju kredite u švajcarcima stanovnicima koji ne zarađuju u toj valuti. Austrija je 2006. tražila da banke svoje klijente pismeno obaveste kako su krediti sa klauzulom u švacarskim francima „poseban oblik monetarne špekulacije", a 2008. je bila prva zemlja u Evropi koja je zabranila ovakve kredite.

Mađarska je prva evropska država koja je kredite u švajcarcima konvertovala u domaću valutu, podelivši pri tom finansijski teret između poslovnih banaka i države koja je za te potrebe izdvojila tri milijarde evra.

Narodna banka Srbije ne sme ni da pomisli da donese neku sličnu regulativu. Manji je problem u visini eventualnog učešća države u sufinansiranju prelaska iz švajcaraca u evro ili domaću valutu (neke države, kao na primer Hrvatska, prepustile su da kompletan trošak snose poslovne banke), dok je daleko veći u tome da bi onda veliki broj banaka koje traže kupca definitivno otišle u minus.

Ozbiljni strani investitori su svesni da ni u Srbiji problem sa kreditima u švajcarskim francima ne može beskonačno da se prolongira i da će kad – tad biti rešen po nekom od postojećih evropskih modela, zbog čega u ovom ni ne žele da kupuju srpske banke.

Tako smo svi mi postali taoci nerazumne kreditne politike NBS-a, jer ćemo kada i te banke krenu u stečaj, po modelu „Agrobanke" ili „Univerzal banke" iz domaćeg budžeta da im saniramo dugove.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ГУБИТАК ЗА ДРЖАВУ: ДОКАПИТАЛИЗАЦИЈА ЈЕ ПРИВАТИЗАЦИЈА УСПЕШНИХ ФИРМИ ПО ЖЕЉИ СТРАНИХ ИНВЕСТИТОРА!!?

 

У већ озбиљно уништеној „Комерцијалној банци", режим Александра Вучића упорно је приказивао лажни биланс успеха како би се прикрило одливање новца и затрли трагови "коначних корисника".

Вучић такође крије и списак акционара Аеродрома "Никола Тесла" који је само у овој години донео преко 40 милиона евра чистог прихода у буџет. Упркос томе, биће продат "пријатељима" из Емирата. Вучићева мафија користи последње тренутке уочи продаје, да из њих покраде што је могуће више пара.

Коначни цех ће, као и увек, платити републички буџет, односно већ опљачкани грађани…

 

                   Милан Маленовић

 

Афера о којој се скоро уопште не говори у јавности, а која најбоље показује како се одабрани понашају када им се укаже прилика, свакако је намештање биланса „Комерцијалне банке" а.д, једне од последњих великих банака у Србији у којој држава има значајан власнички удео.

„Комерцијална банка" је годинама у назад исказивала добит, због чега су директорима на крају године, сходно уговорима, исплаћивани високи бонуси, а акционарима одговарајуће дивиденде. Онда је дошло до ревизије пословања и „чишћења" биланса, па је утврђено не само да банка све ово време није правила тако високе добитке, већ напротив – да је правила високе губитке. Само у првих шест месеци ове године до јуче наводно „успешно" руководство успело је да направи минус од чак 2,6 милијарди динара, односно више од 20 милиона евра.

Интересантна је у овом случају чињеница да Србија није једини акционар поменуте банке. Поред наше државе, која је власник 41,74316 одсто акција, следећи на списку власника је Европска банка за обнову и развој (ЕБРД), која има 24,43484 одсто, а за њом следе Међународна финансијска корпорација (ИФЦ)  са 10,14874 одсто и Немачки инвестициони фонд (ДЕГ) који поседује 4,59539 одсто акција.

После њих на списку акционара долазе још и други страни инвестициони фондови, али прва три акционара иза Републике Србије имају један заједнички именитељ: они су акције купили сходно договору између ЕБРД-а и српске Владе о докапитализацији „Комерцијалне банке".

Не треба, такође, заборавити ни да су ЕБРД и ИФЦ, уз ММФ и Светску банку, управо оне међународне институције које врше највећи притисак на српске власти да јавне финансије доведу у ред. При томе, оне саме, као акционари који делегирају чланове контролних тела „Комерцијалне банке", нису успеле, или нису смеле да примете како су биланси лажирани. Ако не могу да воде законито и успешно једну у светским мерилима малу банку, како мисле да среде финансије у једној држави?

Колико милиона евра је исцурело из банке кроз лажне билансе и незаслужене бонусе морала би да утврди истрага, али за сада не постоји политичка воља у Србији да се она и покрене.

Познаваоци банкарског сектора се сећају како је ЕБРД са саинвеститорима у „Комерцијалну банку" ушла још у време Млађана Динкића, када је речено како је банци потребан свеж капитал. „Комерцијална" у то време уопште није стајала толико лоше да би јој била потребана докапитализација у висини и на начин како је то спроведено, а после најновијих догађаја постаје јасно како је све и урађено једино да би тако унет новац могао да буде пласиран у послове који доносе губитке, али кроз које се средства „перу" за познате клијeнте.

„Комерцијална банка" тако постаје најочигледнији пример пословања властодржаца који користе последњу прилику да пре коначне приватизације извуку још пара.

Слично би могло да се догоди и београдском "Аеродрому Никола Тесла" (АНТ) за који Влада упорно најављује скору приватизацију, иако је тако нешто потпуно непотребно.

Влада Републике Србије је дана 9. децембра 2010. године донела Одлуку бр.023-9103/2010-1, према којој су право на пренос 16,85 одсто власништва Друштва стекли грађани Републике Србије, запослени и бивши запослени Друштва.

Након преноса права бесплатних акција на грађане, запослене и бивше запослене, Република Србија поседује 28.511.988 обичних акција, што представља 83,15 одсто од укупног акцијског капитала друштва.

Решењем о пријему акција на Листинг А-Приме маркет 04/4 број 478/11 од 28. јануара 2011. године, акције овог друштва су примљене на Листинг А Београдске берзе. Трговина акцијама Аеродрома "Никола Тесла" на Београдској берзи је отпочела 07. фебруара 2011. године, али се у Централном регистру хартија од вредности не види која је власничка структура друштва данас, односно коме су мали акционари продавали своје акције.

Већ је оваква тајновитост неуобичајена и указује да се спрема нешто незаконито.

По билансу успеха за 2015. годину Аеродром „Никола Тесла" а.д. је остварио приход пре опорезивања у висини од 3.953.930.000 динара, да је за ту годину платио порез у висини од 607.090.000 динара, као и да је остварио нето добитак од 3.291.026.000 динара.

Тренд успешног пословања наставио се и у овој години. Како је почетком децембра објавило руководство, у првих десет месеци 2016. остварени пословни приходи износе 58,9 милиона евра, док је нето добит била 21,6 милиона евра, односно за 22 одсто већа од оне остварене у истом периоду прошле године.

С обзиром на овакво стање, процењено је да у републички буџет може да буде уплаћено додатних 300 милиона динара као такозвана "међудивиденда", односно као аконтација за очекивану дивиденду за ову годину. Међудивиденда је, међутим, уплаћена само држави, као највећем акционару, док остали морају да чекају још пола године да добију свој новац.

Поменутих скоро три милиона евра, заједно са сличним уплаћеним аконтацијама на очекивану добит, послужили су председнику Владе Александру Вучићу да се похвали наводним буџетским суфицитом.

Оно што забрињава не само мале акционаре ове успешне компаније, већ и све грађане Србије, јесте предстојећа приватизација која се припрема за очигледно већ данас познатог купца.

Као прво, АНТ спада у ред најуспешнијих предузећа у Србији и не постоји никаква тржишно оправдана логика која би објаснила зашто се продаје ова "кока која носи златна јаја". Чак и предвиђена проширења и модернизација Аеродрома нису никакви ваљани изговори, јер компанија располаже са довољно сопствених средстава да то финансира.

У случају да је Аеродрому потребно више пара од остварене добити, може да се узме комерцијални кредит код банке, или да се приступи докапитализацији у којој би биле издате нове приоритетне акције од чије продаје би се прикупила потребна средства, а које не би мењале управљачку структуру компаније.

Све ово је у сваком случају за државу корисније од продаје власничког удела.

Међутим, оно што је за државу добро није увек у интересу властодржаца и њихових пријатеља из света крупног капитала.

Наиме, када је арапском "Етихаду" поклоњено 49 одсто власништва у српском авиопревознику "Аир Сербиа", Александар Вучић је на критике како је склопио у суштини лош посао по Србију, одговарао да је једна од добити договорене сарадње са компанијом из Емирата то што ће београдски аеродром постати регионални центар за путнички и карго авио-транспорт, тако да ће кроз дивиденде од ове компаније Србија имати више користи  него што би могли да износе евентуални губици "Аир Сербие".

Таман када се кренуло у стварање регионалног центра за ваздушни саобраћај на Аеродрому "Никола Тесла" Влада планира да прода компанију!?!

Очигледно је да су српски властодршци закључили како је последњи час да се њима блиским људима буд зашто продају акције Аеродрома које ће у будућности доносити вишеструко увећану дивиденду. Због тога се и срља у потпуно непотребну, по државу чак и штетну приватизацију нечега што у овом тренутку доноси добит и што ће и убудуће доносити приходе.

 

     А 1. Ко је ко у руководству Аеродрома "Никола Тесла"

Генерални директор Аеродрома "Никола Тесла" а.д. је Саша Влаисављевић, док су остали чланови борда директора: Раша Ристивојевић, Сенка Јеленковић, Дејан Миловановић и Зоран Стојковић.

Генерални директор "Комерцијалне банке" а.д. је аустријски држављанин Александер Пикер, док су остали директори: Јелена Ђуровић, Слађана Јелић, Дејан Тешић и Драгиша Станојевић.

Чланови Управног одбора су: Владимир Круљ, Оливера Матић-Брбора, Мила Коругић Милошевић, амерички држављанин Косров Замани, Швеђанин Матс Кјаер, француски држављанин Филип Делпал, Немац Андреас Клинген, Мирјана Ћојбашић и Љиља Јовановић.

 

     А 2. Иза збирних рачуна, интереси тајкуна

Приватизација губиташа још би могла да буде оправдана, под условом да се не ради о стратешким ресурсима, али се за компаније које производе губитке по правилу не налазе заинтересовани купци.

"Фабрика аутомобила Прибој" је после вишегодишње агоније прошла стечајни поступак и из државног предузећа постала – државно предузеће. Изгубљене су године у неуспешном експерименту приватизације овог некадашњег гиганта. Милиони евра су дати "приватизационим саветницима" и осталим мешетарима, да би се на крају послушао пре много година дат савет стручњака да се ФАП уклопи у наменску индустрију. Радници који годинама нису примали плате добиће такође акције, али ће их одмах продати општини Прибој по унапред договореној цени.

Годинама Александар Вучић није смео да каже како наводни купац ФАП-а из Финске у суштини није заинтересован за тај посао, а исто то се дешава и са земунским "Икарбусом" који пропада највише захваљујући томе што председник Владе и даље сањари о томе да ће ту компанију да преузме немачки "Мерцедес".

Земунски произвођач аутобуса преживљава само тако што не уплаћује порез и доприносе на плате радника, а држава та потраживања конвертује у власничке уделе. Свако нормалан би у таквој ситуацији одавно започео реорганизацију, али је проблем "Икарбуса" што у врху његове власничке структуре постоје чак три кастоди рачуна анонимних акционара: "БДД М&В Инвестментс " а.д. има 8,01101 одсто акција, а два збирна рачуна "Социете генерал банке" а.д. имају по 3,36293, односно 2,26729 одсто акција.

Иза збирних рачуна најчешће се крију домаћи тајкуни блиски власти, који покушавају да "Икарбус" државним парама одрже у животу док се не појави неко ко би откупио све акције. Док не показују интересовање за српске посрнуле гиганте, страни инвеститори су итекако заинтересовани за куповину овдашњих стратешких ресурса, тако да чак 80 одсто флаширане воде која се продаје на српском тржишту потиче из домаћих извора чији су власници странци.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MUTLJAVINA U BIA: TAJNI POSLOVI TAJNE GRUPE SLUŽBENIH ČUVARA DRŽAVE!??

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj. Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića.

Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je direktor samo prisutni građanin u BIA, osim kada je lično zainteresovan za mahinacije. Vučićeva kamarila je, uprkos protivljenju poslanika – predsednika SRS Vojislava Šešelja, predsednika pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića i poslanika Demokratske stranke, za predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti postavila naprednjaka Igora Bečića, protiv kojih je vođen sudski postupak zbog falsifikovanja diplome Više poslovne škole, koji je u Novom Sadu, u glavnoj ulici, dobio stan površine 560 kvadrata…

 

                     major Goran Mitrović

 

Bivši advokat Aleksandar Đorđević, postavljen je na mesto direktora bezbednosno-informativne agencije (BIA), jer ga je dupe preporučilo kod Aleksandra Vučića, koji je, kao niko ranije u istoriji, uspeo da sve pedere postavi na ključna ministarska mesta i na pozicije sa kojih se kontrolišu građani i pljačka njihova imovina.

U prethodnim tekstovima opisali smo kriminalnu prošlost i sadašnjost Aleksandra Đorđevića, koji se sprema da opljačkane milione krcka na nekom sigurnom mestu. Umesto njega, službom danas rukovode Ivan Todorov, njegov pomoćnik, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu (Pete uprave) i Radmila Selaković, načelnica logistike.

Banda okupljena oko ovih dvoje ljudi trguje dosijeima građana, naročito tajkuna i političke i stranačke elite.

Mafija je uspela da Radmilu Selaković postavi za načelnika logistike, mada je njoj mesto odavno u zatvoru. Ona sebe smatra samo privremenim radnikom u BIA, dok ne završi poslove i utekne iz zemlje.

Veću za multidisciplinarne studije pri Univerzitetu u Beogradu gospođa Selaković je 11. februara ove godine prijavila temu za izradu master rada – "Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost" i odobri izrada master rada sa naslovom teze "Finansiranje terorizma pranjem novca".

Navedenu temu je, navela je gospođa Selaković, definisala uz konsultaciju sa profesorom dr Draganom Simeunovićem, predlažući ga i za mentora, što je on i od ranije prihvatio, budući da je ona master studije upisala 2013. godine, dolaskom na rad u BIA (broj indeksa 81/2013).

Uz prijavu navela je i svoju biografiju, koja objašnjava njeno prisustvo u BIA.

“…Diplomirala sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer Ekonomika i organizacija preduzeća 1981.godine. Radnu karijeru sam započela u Osnovnoj banci Jugobanci Beograd. Tokom rada u bankarstvu obavljala sam sve vrste bankarskih poslova (finansije, izvore i plasmane, rad sa stanovništvom, platni promet, devizni režim i dr.).

Radno iskustvo u oblasti finansija sam stekla u spoljnoj trgovini, telekomunikacijama, građevinarstvu. Posedujem licencu stečajnog upravnika, licencu za veštaka ekonomsko-finansijske struke i licencu poreskog savetnika. Trenutno sam zaposlena u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Radi sticanja znanja, 2013.godine upisala sam multidisciplinarne master studije – Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost pri Rektoratu Univerziteta u Beogradu…“

Gospođa Selaković je, zaista, samo privremeno u ovoj Agenciji. Kćerka joj živi u Sjedinjenim Državama. Iz njene biografije, koju je priložila, izostavljeno je da je u BIA došla iz Ekonomskog instituta čiji suvlasnik je odbegli Danko Đunić, kome ona čuva leđa. Nebojša Rodić, prethodni direktor BIA doveo je Radmilu na značajnu poziciju na predlog Aleksandra Vlahovića, i očigledno, uz veliku novčanu naknadu.

Radmilina kćerka živi u SAD-u, a Rodićev sin je takođe državljanin SAD-a. Oboje su krvno vezani za SAD-e. Rodić je teško bolestan, ali je ambasador u Azerbejdžanu. Oteran je iz BIA po nalogu Jorgovanke Tabaković i Aleksandra Vučića.

Kada je 26. decembra prošle godine u akciji srpske policije “Rezač“  uhapšeno 80 lica, saopšteno je da na poternici i Danko Đunić, ali je ubrzo njegovo ime skinuto, na nalog gospođe Selaković!

Ko je gospodin Đunić, za čije interese gospođa Selaković radi u BIA?

Jedan od uslova za pregovore Srbije sa EU bilo je i ispitivanje sporne 24 privatizacije. Jedan od glavnih osumnjičenih čije se ime pominje u skoro svim tim privatizacijama je Danko Đunić. Đunić je još od početka 2012. preventivno van Srbije, a ovdašnje pravosudne organe izgleda više ni ne interesuje gde se on nalazi. Sa druge strane, uopšte ne bi bilo teško da se utvrdi gde se krije, kad bi u Srbiji postojao interes za to.

Danko Đunić ima tri sina: Luku, Vuka i Danka (mlađeg). Luka i Vuk su do nedavno bili na mestima portfolio menadžera u američkoj firmi "Caxton Global Investment", odakle su otpušteni. Nezvanično su otkaz dobili, jer su kompaniji na naknadu dostavljeni zahtevi teški oko milijardu dolara. Zvanično je ovo demantovano. Izgleda, međutim, da su dugi prsti nasledni u porodici Đunić.

Tamo gde mu se nalaze deca, nalazi se i Danko. Bez obzira na to što je u suštini poznato gde se krije, naši državni organi ništa ne preduzimaju da makar pokušaju da ga saslušaju.

Slučaj Danka Đunića je višestruko zanimljiv, jer je protiv njega u SAD pokrenut postupak, kao i protiv revizorske kuće "Diloit & Tuš"  iz Njujorka (čijim predstavništvom u Srbiji je on rukovodio), za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Pred srpskim sudovima, u poslednjih četiri godine, protiv njega nije mogao nijedan postupak da uspe, zbog zaštite koju mu je pružio Aleksandar Vučić.

Grupa američkih advokata je, prikupljajući ovlašćenja oštećenih u nameri da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, kojim bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića, doslovno naišla na svaku opstrukciju u Srbiji. U pokrivanju njegovog kriminala, Vučiću se pridružio i sadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je zajedno sa Đunićem učestvovao u lažiranju revizorskih nalaza i podeli milionskih provizija.

U vreme kada je raskinuto najviše ugovora o privatizaciji, njih čak 550, na čelu Agencije za privatizaciju nalazio se Mirko Cvetković, kasniji premijer Srbije, dok je direktor za tendere bio Siniša Mali, sadašnji gradonačelnik Beograda.

U to vreme sklopljeni su i svi oni štetni ugovori sa konsultantskim kućama kao što je "Dilojt i Tuš" na čijem čelu je tada bio Danko Đunić. Preko te konsultantstke kuće rađeni su u najvećem broju privatizacije  čiju istragu danas zahteva Evropska unija.

Jedan od takvih poslova bilo je i "savetovanje" za privatizaciju ondašnjeg "Sartida"…

Iako je postojala ponuda "Fest Alpine" u visini od 420 miliona dolara, čeličana je zahvaljujući proceni konsultatntske kuće "Diloit Tuš", prodata ćerki američke kompanije "US Stil" za samo 20 miliona dolara. Odmah posle toga na kiparski račun Đunićeve firme leglo je 4,5 miliona evra navodne provizije za konsultantske usluge. U procentima to iznosi više od četvrtine kupoprodajne sume, a tolike provizije se nigde u svetu ne isplaćuju.

Jasno je da se u ovom slučaju radilo o mitu koji je Đunić podelio sa onima koji su ispred države pristali da potpišu štetan ugovor. Koja je bila uloga Siniše Malog, u celom ovom poslu, ako je dobro poznato je posle afere "Sartid", napredovao do najvažnijeg savetnika Aleksandra Vučića za finansije i privredu.

Takođe, treba napomenuti da je Mali od samog početka je učestvovao u pregovorima sa "Etihada" i države Srbije u vezi sa prodajom JAT-a, a bio je i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa "Etihadom".

Sa funkcije na kojoj se Siniša Mali danas nalazi, moguće je uticati i na pravac i brzinu istrage koja se (ne)vodi protiv Danka Đunića, njegovog starog finansijskog mentora. A pomaže mu i Radmila Selaković.

Pre mesec dana gospođa Selaković je koristila godišnji odmor i otputovala je u SAD-e. Sa sobom je ponela dosije Andreja Vučića, Nikole Petrovića, dr Nebojše Stefanovića i još deset važnih Vučićevih saradnika. Sve ove podatke prikupila je Uprava za bezbednosnu zaštitu, na čijem je čelu Ivan Todorov.

Možda se može dovesti u vezu i iznenadna odluka američkih vlasti da se oslobode bolesnog Vučića.

Po povratku iz SAD-a Selakovićeva i Todorov počeli su da vrše “istragu izdajnika“ koji dostavljaju podatke novinaru Magazina Tabloid. Osumnjičili su potpuno nevinog čoveka, načelnika operative.

Mada je gospođa Selaković polupismena žena. Ekonomski fakultet u Beogradu završila je kao milosnica vremešnih profesora. Upisala je master studije 2013. godine. Njen rad su nekoliko meseci pisali, po nalogu Todorova, analitičari i operativci Bezbednosno informativne agencije.

Gospođa Selaković se, po ceo dan, čašćava sa Ivanom Todorovim i njih dvoje rade na rušenju Agencije, praveći lažna dosijea zaposlenih. Njihov cilj je da iz službe oteraju iole sposobne operativce. Todorov organizuje kriminalne grupe, kojima rukovodi, spremajući se da posle odlaska iz Agencije, zahvaljujući stečenom novcu i vezama, kao vođa mafije, otme tajkunima i poslovnim ljudima svu imovinu. Posebno se nameračio da na lukav način opljačka crnogorske biznismene, kojima se predstavlja kao prijatelj. A, Todorov prijatelja nema!

U pakovanju lažnih dosijea učestvuje i šef pravne službe Snežana Radanović, koja takođe sprema odsutpnicu i odlazak u penziju. Ona je u ljubavnoj vezi sa mlađim službenikom Agencije, koji je radni vek proveo kao telohranitelj državnih funkcionera, a ona ga je progurala za načelnika jednog centra!

Radmila Selaković stanuje na Novom Beogradu (ulica Danila Lekića Španca 42), a vraća se kući preko Zvezdare, gde se susreće sa dosta mlađim operativcima, prsa u prsa.

I dok se ova banda u BIA oseća još sigurno, dani su im odbrojani. Da podsetimo, jedan službenik BIA ubio je u Nišu nekoliko svojih kolega-pretpostaljenih, koji su ga zlostavljali. I na Banjici i drugim centrima BIA atmosfera je napeta, i može da se potegne oružje.

Srećom, u BIA su osnažile tri jake grupe, koje postoje jer se njeni pripadnici međusobno štite i informišu o banditskom delovanju Todorova, Sealakovićeve, Snežane Radanović... Oni su snabdeli poslanike Narodne skupštine Srbije i nekoliko novinara podacima o kriminalu koji vrši pomenuta grupa.

(Nastavak u sledećem broju)

 

     A 1. Njihov čovek

Mafija iz BIA uspela je da progura za predsednika Odbora za bezbednost poslanika Igora Bečića, kriminalca iz Vrbasa. Vučić je lično odobrio da Bečić postane šef skupštinskog odbora, jer on obožava prljave ljude, koji mu, na taj način, slepo služe. Predsedavajući Odbora za bezbednost Vojislav Šešelj je tražio da se Bečićev izbor odloži dok se ne pribave zvanični podaci o njegovom kriminalu.

Podsećamo na lik i delo gospodina Bečića.

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara.Njegov zamenik u Odboru za bezbednost je direktor Srbijagasa Dušan Bajtović !Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

Igor Bečić poslednje četiri godine, dok je bio potpredsednik Narodne skupštine, reketirao je sve biznismene u Vojvodini. Tako je Vladimir Vrbaški, biznismen iz Vrbasa, vlasnik između ostalog i Instituta za semensku doradu u Srbobranu, gradio i stanove za naprednjake.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

U BIA je Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu, u Regionalni centar u Novom Sadu.

E, ovaj i ovakav čovek će da kontroliše rad i zakonitost u radu u BIA!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VOJSKA SRBIJE KAO POZADINSKA PODRŠKA NATO TRUPAMA

 

Pre godinu dana u ovo vreme, tačnije, 18. februara 2015., na naslovnoj strani Vučićevog biltena "Informer", osvanula je izjava tadašnjeg američkog ambasadora Majkla Kirbija: "…Srbija ima odličnu vojsku, logično je da sarađuje sa NATO".

Bila je to samo najava potpisivanja sporazuma sa vojnom alijansom čije zločine Srbija nije zaboravila, niti sme da ih zaboravi. Tačno godinu dana kasnije, 19. februara 2016. godine, predsednik Republike Tomislav Nikolić potpisuje Sporazum o saradnji sa NATO paktom, koji je prethodno izglasala SNS većina u parlamentu.

 

                        major Goran Mitrović

 

Očigledno dobro obavešten, Nebojša Krstić, bivši savetnik, bivšeg predsednika Borisa Tadića, dva dana ranije (17. februara), na društvenoj mreži Tviter ispisuje i ove reči: "…Predsednik Nikolić će potpisati Sporazum o saradnji sa NATO. Ako se to desi, bravo, predsedniče! Dobar i koristan potez za Srbiju…". Krstić je ovo uradio na predlog njegove drugarice Jelene Milić, histerične plaćenice NATO ideologije, sa kojom deli svoja "evroatlanska uverenja" i popriličnu sumu zelenih dolara.

Poslednjih dana leta prošle godine, na samitu Zapadnog Balkana održanom u Beču, Aleksandar Vučić je, zvanično u svojstvu predsednika Vlade Srbije, a nezvanično kao NATO promoter, pokrenuo inicijativu za izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač , kojim će trupe NATO pakta prolaziti prema centralnoj Srbiji i dalje.

Kad mu je komesar za pridruživanje Johanes Han skrenuo pažnju da je reč o projektu vrednom najmanje milijardu evra, Vučić je uvređen dao izjavu za svoje podaničke medije u Srbiji, rekavši: "…Ako Evropska unija ne može da finansira auto put, neka kaže, mi ćemo to učiniti iz našeg budžeta!".

Znao je Johanes Han vrlo dobro da zemlje članice EU, koje su mahom i članice NATO pakta, ne žele da daju nijedan evro ovoj alijansi preko one obavezne kvote koju daju svake godine. Izgradnja auto puta do Albanije, stvar je Srbije i Albanije i NATO pakta, neformalno su konstatovali i Han i njegove kolege iz Brisela.

Ali, Vučiću je važniji NATO pakt od Vojske Srbije, pa je na prvom ovogodišnjem sastanku svih britanskih slugu u Londonu, ponovo tražio novac i podršku za auto-put od Niša do Tirane i Drača u Albaniji. Kako i svaki diktator ogrezao u izdaji , i hoće da se na ovom poslu pokaže pred NATO paktom, kako bi računao na neki vid zaštite u budućnosti, ali ni to mu nije garancija kad, neizbežno, padne odluka da ga uklone sa vlasti.

Samo sedam dana nakon što je stavio potpis na Sporazum o saradnji sa NATO paktom, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić, dao je odobrenje ministru odbrane "da stavi snage Vojske Srbije u punu pripravnost, kako bi mogle da zaštite građane, državu i imovinu od svih bezbednosnih izazova koji dolaze spolja".

Najava da je Treća brigada Vojske Srbije, stavljena u punu pripravnost povodom novih masovnih i nekontrolisanih ulazaka imigranata iz islamskih zemalja na evropski kontinent, zvučala bi ozbiljno da nije nekih istina koje javnost mora da zna.

Izvor Magazina Tabloid iz Generalštaba, ovim povodom ogorčeno govori o podređenoj ulozi vojske i o tome kako je ona sistematski uništavana, da bi danas postala obična igračka u rukama diletanata poput Vučića i njegove družine. I on i njegove kolege koje ne mogu da prihvate da ih praktično stavljaju pod komandu neke parapolicijske družine, bliske ljudima iz Vlade Srbije i Vučićevog najbližeg okruženja, jednoglasno se pitaju: "…Gde mu je sad NATO pakt, što on ne brani Srbiju i Evropu od najezde imigranata?".

 

       Zaista, postoji li više Vojska Srbije?

 

Na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost, održanoj u četvrtak, 25. februara ove godine, pomenut je "kontigent" od najviše 300 do 400 vojnika po ugovoru koji bi se našli na granici Srbije i Makedonije. Suočiti tako mali broj ljudi sa desetinama i stotinama hiljada imigranata iz islamskih zemalja koji će tokom cele sezone ovuda prolaziti, potpuni je apsurd i sprdnja sa vojskom i njenom namenom. Tim pre, što je Vučić na tom sastanku izjavio da "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje", misleći na imigrante i njihove već utvrđene pravce osvajanja Evropske unije.

Vojska Srbije danas nema ni dovoljno vojnika ni dovoljno komandnog kadra, niti ima ikakva ovlaštenja kojima bi mogla da uspostavi red u državi, kako na njenim granicama tako i u njoj. A, haos je vidljiv na svakom koraku, čak i u samom Savetu za nacionalnu bezbednost, gde predsednik države daje ovlaštenje ministru odbrane, da u njegovo ime komanduje vojskom u slučaju nemira na granicama, dok, istovremeno, predsednik vlade govori kako "Srbija neće sprečavati nikoga da putuje". Šta je onda posao Vojske Srbije i ko njome zapravo komanduje?

Ako je vrhovni komandant oružanih snaga predsednik Republike, u ovako vanrednoj situaciji, gde je zemlja ugrožena a vojska pozvana da je brani, morao bi da naredi hitno hapšenje predsednika Vlade Aleksandra Vučića, zbog njegovog protivzakonitog i protivustavnog delovanja.

Vojska Srbije pretvorena je u isluženog paradnog konja, koji može još jedino da služi kao pozadinska podrška nekoj NATO jedinici , što je konačno i bio cilj američke okupacione ideologije. Jedan od učesnika besmislenih i tragikomičnih vojnih defilea, nedavno je kazao i ovo:

"…Mi u vojsci više ne znamo ni kako se zovemo, ni koji nam je grb, ni ko nam je komandant, ni šta treba da radimo, jesmo li vojno neutralni ili nismo, moraju li srpski mladići da služe vojsku ili ne, sa koliko godina staža oficir ide u penziju…Toliko o našoj informisanosti, profesionalizaciji i reformama koje su nad nama provedene…".

Protekle godine, mimo očiju javnosti, jedan od najviših funkcionera NATO pakta, Frenk Boland, pomoćnik generalnog sekretara Alijanse na poziciji šefa Direktorata za planiranje snaga NATO, koji je u skladu sa takozvanim programom PARP (Proces pregleda i planova)  vršio je „procenu", tačnije rečeno, kontrolu i inspekciju stanja u sistemu odbrane Srbije sa težištem na Vojsci Srbije, radi uspostavljanja "nove komandne odgovornosti"  i regulisanja odnosa na relaciji nadređeni-podređeni.

U svom kratkom ali preciznom izveštaju svojim pretpostavljenima, napisao je da je Srbija "pacifikovana"  te da je prekompozicija nekada velike armije u malu logističku vosku, pri kraju.

Činjenice koje javnost danas zna o Vojsci Srbije, samo potvrđuju da je Bolandov izveštaj tačan. Tako, na primer, neverovatno zvuči i činjenica da tenkove i teško naoružanje više nema ko da zadužuje i održava!

Naime, nema više kopnene vojske u izvornom značenju tog termina! Umesto toga, stvorene su, opet po nalogu NATO pakta, male brigade umesto armije i divizija koje smo imali pre sto godina! Ovako slomljena i slabo spremna vojska "prema NATO zahtevima", koja se bazira na brigadama (čiji su bataljoni kao osnovne taktičke jedinice bez ikakvog smisla raspoređuje po Srbiji) kao najjačim sastavima, nema nikakav smisao svog postojanja. To je i bio cilj NATO pakta.

Istina je, ovako devastirana, smanjena i ponižena vojska, nikome ne uliva ni minimum poverenja. Vojska, bez duše i organizacionih sposobnosti, uz gomilu klovnova koji danas predstavljaju "mlade komandne kadrove", postala je obična cirkuska predstava i nema više ni pomena o njenoj "operativnoj spremnosti"  (borbenoj gotovosti, kako se to nekada zvalo).

Podatak da se u vojnu gimnaziju upisalo prošle godine 52 odsto devojaka i 48 odsto mladića, rečito govori da ne postoje niti kriterijumi niti ozbiljna strategija da se vojska očuva kao bitan stub društva i ključ odbrambene moći države. Ili, kako narodni genije reče: "…Teško vuku koga ptice hrane i junaku koga žene brane!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIŠANJE: DRUŠTVO PRIJATELJA KAO KRIMINALNA ORGANIZACIJA ZA PLJAČKU GRAĐANA I SUBVERZIVNO DELOVANJE!???

 

Dok traje masovna invazija iz islamskih zemalja na Evropu, arapski šeici u sred Srbije, u Beogradu, polako stvaraju svoju kriminalno-poslovno-obaveštajnu logističku bazu, koja već sada koristi raznim muslimanskim "misionarima" čija je namera rušenje hrišćanske ciuvilizacije, njene kulture i nasleđa i zatiranje svega što predstavlja Stari kontinent.

Sumanuti Aleksandar Vučić, širom im je otvorio vrata, pa je tako osnovano i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva, čiji ciljevi su mračni, kao i budućnost pred nama.

 

                   M. Hadžić

 

U Beogradu je, nakon iznenadne i strasne ljubavi Aleksandra Vučića sa arapskim šeicima, prevarom građana Srbije počelo da se bavi i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva. Društvo je bilo registrovano i sa sedištem na beogradskoj adresi u Ulici Kneginje Zorke broj 2, a navodi se na sajtu da je preseljeno u zgradu novobeogradskog naselja Airport city (koja je, inače, u vlasništvu Jevreja!).

Društvo daje beskamatne kredite građanima Srbije, po objavljenim konkursima. Odobrava ih onima koji se bave ovčarstvom, kozarstvom, ili za unapređenje seoskog turizma. Osnovna delatnost Društva je, kako piše na njihovom sajtu,“turistička, kulturna i ekonomska saradnja između srpskog i arapskog naroda".

Predsednik Društva je Bojan Ismailovski, a potpredsednik Ahmet Kurtović.

Članovi mogu biti svi, pravna i fizička lica sa teritorije Srbije, koja dobiju poziv predsednika na predlog skupštine. Dakle, ne svi, već odabrani. Da bi neko bio član Društva mora biti kandidat a kao takav mora poslati CV za fizička lica, dok za pravna lica istoriju kompanije na memorandumu i osnovnim podacima.

Tek po ovom koraku skupština zaseda i odlučuje o kandidatima da li može biti član ili se isti odbija. A, oni koji postanu član Društva, moraju da uplate, ni manje ni više, nego 100.000 dinara na ime članarine. Radno vreme Društva je, navodi se, svake druge subote od 11 do 15 sati!

Svi koji konkurišu za beskamatne kredite moraju da uplate 15.000 dinara.

Tako su objavljeni i rezultati za fizička lica radi finansiranja razvoja ovčarstva i kozarstva. Na konkurs se, navodi se, javilo 127 kandidata, a “kredit“ je dobilo njih 100. Navodi se da 9. kandidata nije platilo taksu od 15.000, tako da nisu ni bili u “igri“.

Novinar Magazina Tabloid je pozvao “dobitnike kredita“ sa navedenog spiska, ali niko od njih nije dobio ni obaveštenje da je dobitnik kredita.

O kakvom je beskamatnom kreditu koje daje Društvo srpsko-arapskog prijateljstva reč? Društvo nije bankarska ustanova da bi mogla poslovati sa stanovništvom? Da li je Društvo-srpsko arapskog prijateljstva kriminalna organizacija za pljačku, ili i za subverzivno delovanje?

Koje to Društvo dva puta mesečno prima članstvo na razgovor? Nijednom nismo uspeli da ostvarimo kontakt preko ostavljenog broja telefona.

Bezbednosno informativna agencija (BIA)  bi trebalo da odgovori na pitanje – Da li je Društvo srpsko-arapskog prijateljstva ispostava tuđih interesa? Dovoljno smo izvarani od Vučića i njegovih prijatelja šeika, da bi bilo previše da i stotine građana plaća po 1.000 evra članarine, koja ode u nečije džepove. Jer se, po šerijatu, neverniku mogu zatvoriti vrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije