UNOSNO TRŽIŠTE „BELE MAFIJE“ I GODIŠNJI MARKETINŠKI PROGRAMI NVO I FARMACEUTSKIH KUĆA U SRBIJI!??

Skoro hiljadu ljudi je, prema zvaničnim izveštajima, zaraženo malim boginjama u Srbiji, a po rečima nekih stručnjaka preti nam pravi Armagedon, ako se kompletno stanovništvo odmah ne vakciniše!

Od buke orkestrirane i dobro plaćene kampanje za vakcinaciju nikako da se čuje glas razuma koji postavlja jedno veoma jednostavno pitanje na koje niko iz domaće farmako-mafije nema odgovor: Kako je moguće da jedino Srbiji preti epidemija malih boginja? Iza ove lažne uzbune stoji ministar zdravlja Zlatibor Lončar sa svojom mafijom.

 

             Pišu: Insajderi L- 8 i L-6

 

Srbija nije udaljeno ostrvo na sred nekog okeana, već država u srcu gusto naseljene Evrope, preko koje vode najznačajniji putevi koji povezuju Zapad sa Orijentom. Milioni putnika svake godine prelaze preko teritorije naše zemlje putujući na sve četiri strane sveta, a većina njih dolazi iz država čija vlast, za razliku od ovdašnje, vodi računa o zdravlju svojih građana. Uprkos svemu tome nijedna jedina država na svetu nije svoje građane upozorila da nevakcinisani ne putuju u Srbiju, jer ovde, navodno, vlada epidemija morbila?!?

Epidemija, očigledno, postoji samo u glavama dobro plaćenih predstavnika farmako-mafije čiji je jedini cilj da prodaju što je moguće više vakcina, makar time bilo ugroženo zdravlje stanovništva u većoj meri nego da smo dozvolili da zaista izbije epidemija.

Posmatrajući sa ove vremenske distance kako se sve odvijalo u vezi navodne „epidemije", jasno se vidi da je neko namerno, ili makar iz grubog nehata dozvolio da morbile stignu u Srbiju. Koliko je danas poznato, male boginje su u centralnu Srbiju dospele sa severa Kosova i to preko Niša, mada je još u aprilu bio jedan smrtni slučaj i to u Beogradu, ali se o njemu nije mnogo izveštavalo i to iz nekoliko razloga.

Sedmogodišnji Jovan iz Beograda je vakcinu primio 24. marta 2017, u komu je pao 31. marta, a umro je 18. aprila. Po lekarskom izveštaju, njemu su bukvalno svi organi otkazali. Pošto je bilo jasno da je uzrok smrti primljena MMR vakcina , slučaj se nije povlačio po medijima.

Sasvim drugačije se postupilo posle smrti dvogodišnjeg Vuka koji je od boginja preminuo 23. decembra u Nišu. U to vreme je kampanja za vakcinaciju bila na vrhuncu, tako da je farmako-mafiji ovaj slučaj došao kao poručen.

Ono što mediji nisu hteli ili smeli da objave, jeste činjenica da je Vukova smrt najverovatnije namerno izazvana, jer nesrećni dečak nije imao nikoga od rodbine ko bi se brinuo za njega i ispitivao uzroke smrti.

Nulti pacijent, koji je morbile doneo u Niš, bila je devojčica iz Gračanice koja je prethodno bila vakcinisana. Po informacijama koje sam mejlom dobio od jedne doktorke iz niškog Kliničkog centra (koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna) događaj je ovako tekao: „…Iako je infektolog upozorio dr Draganu sa gastro odeljenja, gde je smeštena devojčica iz Gračanice, da je moguće da ima morbile, to niko nije shvatio ozbiljno, davali su joj antibiotike koji su samo zamaskirali kliničku sliku i što je najstrašnije – nisu je izolovali od ostale dece!

Tako je ona bila na istom spratu, u istoj zgradi sa svom bolesnom, imunokompromitovanom i životno ugroženom decom, pa i sa malim Vukom. Zarazile su se dve odrasle osobe, medicinsko osoblje, koje su dalje morbile odnele kući. Tako je epidemija u Nišu počela."

Bilo bi prosto neverovatno da iskusni lekari previde tako jasne simptome morbila, kao što su, na primer, koplici u ustima kombinovani sa visokom temperaturom i osetljivošću na svetlost (što su sve tipični simptomi malih boginja), zbog čega sa pravom mora da se posumnja da je u pitanju namera da se dodatno unese panika u već zaplašeno stanovništvo.

Nerazjašnjeno ostaje i da li su bezobzirni lekari iz niškog KC ignorisali saznanje da je Vukov imuni sistem, zbog urođenih bolesti, bio preslab da izdrži i najmanju infekciju, ili su to znali i namerno dopustili da se zarazi i umre kako bi upozorenje javnosti koja odbija obaveznu vakcinu bilo još dramatičnije.

Od tragedije sa malim Jovanom, pa do smrti malog Vuka desilo se još nešto: Srbija je uvezla nov kontigent MMR vakcina koje su morale da se potroše, pa je histerično objavljen početak epidemije koje nema.

Osim toga, krajem svake godine nevladine organizacije i velike farmaceutske kuće, koje finansiraju ovdašnje farmako-mafijaše, prave program marketinških ulaganja za narednu godinu, zbog čega ih zagovornici obavezne vakcinacije svojim stalnim nastupima po medijima u poslednjoj trećini godine podsećaju na sebe, da slučajno ne bi bili uskraćeni za neki evro. U odnosu na to, šta je život jednog mališana o kome ionako niko od porodice nije brinuo?

 

       Kriminal kao način života

Istraživači Magazina Tabloida su u poslednjem broju načeli temu kriminala u KC Srbije, ali na žalost to je samo vrh ledenog brega.

Pravna služba KCS je prelaskom gospodina Jovana Atanasijevića iz KBC Dragiša Mišović pre 5. godina dobila konačno oblike normalne pravne službe. Na konferencijama za štampu g.Atanasijević je izneo brojne malverzacije koje su godinama bile tema istraga u KCS, i tadašnji direktor prof. Miljko Ristić imao je odrešene ruke u rešavanju tih problema.

Aleksandar Vučić je tada bio prvi potpredsednik vlade i prilikom uručenja rešenja o postavljenju za v.d. direktora KCS prof. Miljku Ristiću, rekao mu je da gazi sve kriminalce. Nažalost, u praksi se to pokazalo drugačije, jer je Gradimir Dragutinović preko SNS zakulisno vladao u KCS i kao bivši član JUL-a sprečio hapšenje svojih kompanjona iz bivše stranke koji preko 20 godina uspešno pljačkaju, menjajući partije. Kriminalne afere zataškavane su, a svi bivši članovi nekadašnjih partija na vlasti prešli su u SNS i zajednički blokirali dalje istrage.

Atanasijević je pred tv kamerama nabrojao nekoliko milionskih afera za koje ima materijalne dokaze i predao kao šef pravne službe KCS dokumentaciju Višem javnom tužilaštvu, koje nikada nije pokrenulo tužbe protiv imenovanih, jer je kabinet tadašnjeg predsednika republike Tomislava Nikolića, to sprečavao.

Naša sagovornica, koja je nekada radila u pravnoj službi KCS opisala je događaj kada je pravna služba KCS slala svog predstavnika na suđenje povodom radnog spora koji je protiv uprave KC Srbije vodio jedan administrativni radnik klinike za plastičnu hirurgiju. Tokom sudskog procesa u korist tog administrativnog radnika svedočili su neki radnici KCS, pa čak i dva hirurga sa te klinike.

Detalji koje je naveo u svom tužbenom zahtevu taj administrativni radnik, sadržali su i najstravičnije moguće događaje na plastičnoj hirurgiji, od zlostavljanja na radu, preko zlostavljanja pacijenata pa do vršenja obrednih rituala u prostorijama klinike. Postupajuća sudija se zgražavala nad iznetim podacima zastupnika ovog administrativnog radnika, ali još više nad podnetim snimcima i materijalnim dokazima. Tek kada su dvojica hirurga potvrdila te navode i javno izneli ko je glavni počinioc ovih krivičnih i prekršajnih dela, bilo je jasno da su u sve upleteni ljudi iz vrha SNS.

Predstavnica KCS nije mogla da ospori podnete dokaze, ali nije čak ni iznosila bilo kakve protivdokaze pa je administrativni radnik na kraju spor dobio. Ovo naravno nije jedini slučaj javašluka koji vlada u pravnoj službi KCS, koja procesuira čestite i poštene lekare, a hohštaplerima omogućuje neometane pljačke i kriminal.

Posle pokušaja da nešto reši Atanasijević je unapređen u savetnika direktora, a na njegovo mesto je sa ginekološke klinike prebačena pravnica Rada Bulajić, ali ne sa odrešenim rukama.

Naime, iz Maksi diskonta je Gradimir Dragutinović doveo preko SNS izvesnu Bojanu Vujošević, koja je trebala da vodi kadrovsku politiku KCS i strogo kontroliše aktivnosti Bulajićke, kako bi se samo SNS kombinatorika sprovodila po Kliničkom centru Srbije.

Takođe, njena uloga je bila da se svi kadrovi DS i G17 zaštite od hapšenja, i umesto u zatvor, rasporede na druga radna mesta. Tako je na primer Biljana Dimitrijević iz pravne službe, umesto u zatvor, raspoređena u centralnu apoteku, da nastavi mahinacije sa lekovima koji su vršene tokom vladavine DS.

U tužilaštvu stoji predmet sa njenim imenom iz koga se vidi da je pljačkama po KCS došla do kafane VILIN K 2 u ul. Gospodara Vučića u Beogradu, ali i drugih materijalnih bogatstava, a na osnovu toga ko je sve intervenisao da se predmet fiokira se jasno vide i njeni saučesnici.

To je na žalost jedan od manjih slučajeva u KCS i po obimu mahinacije i po količini opljačkanog novca, pa onda možete da zamislite kakve su sve afere tamo. Zato je najbitnije da istraživači Magazina Tabloid nastave, kako Vučić kaže, da GAZE kriminal u KCS, jer će isplivati, po našoj proceni, oko 800 miliona evra, koje su bez traga nestale u Kliničkom centru Srbije od 5.oktobra 2000. godine!

 

       Za šaku lekova

Farmaceutska mafija u Srbiji nadigrala je ambicije Vučićeve mafije. Uprkos tome što je Vođa umislio da može zaraditi kontrolišući tržište lekova (gde je zarada veća nego od prodaje narkotika!), realnost je pokazala da mu je bilo lakše da kontroliše narko dilere nego tržište farmaceutskih proizvoda.

Farmaceutska industrija je u Srbiji privredna grana koja ostvaruje ubedljivo najveći prihod, a vodeće proizvođačke kompanije i veledrogerije čiji proizvodi imaju takozvanu Pozitivnu listu Zavoda za lekove, ostvaruju ogromne profite.

Samo u jednoj godini, vrednost ukupnog prometa lekova za takozvanu humanu upotrebu, iznosi blizu jedne milijarde evra! Procedura za nabavku lekova u Srbiji je takva da se izbegava postojanje konkurencije ponuđača, što za posledicu ima visoke cene, te su lekovi među najskupljim u Evropi. Državni kriminal je otišao toliko daleko da se čak i tender za lekove raspisuje po nazivu brenda u kom je često i naziv kompanije koja ga proizvodi, čime se eliminiše konkurencija.

Koliko je ovo vredan posao govori i podatak (reč je o zvaničnim informacijama), da ukupno šest proizvođača drži 70 odsto tržišta u Srbiji i nekim zagraničnim delovima regiona. Takođe, prema statističkim izveštajima, Srbija ima oko 4.000 privatnih i blizu 600 državnih apotekarskih ustanova.

I danas, kao pre četvrt veka, privatne apoteke su uvek "sumnjive" kad je u pitanju prodaja neregistrovanih lekova, među kojima su uvek veoma traženi preparati poput morfina namenjenog najtežim bolesnicima obolelim od karcinoma, antidepresiva ili antipsihotika, koje korisnici u nuždi uzimaju i na "crnom" tržištu (gde ih u poslednje vreme ima sve više). Kako uopšte teče legalna trgovina lekovima između proizvođača i nabavljača i okviru državnog monopola?

Republički zavod za zdravstveno osiguranje obezbeđuje novac za lekove, a apoteke ih nabavljaju bez tendera preko veledrogerija sa kojima imaju ugovore. Bolnice se snabdevaju prema posebnoj listi. I te lekove finansira Zavod. Svaki učesnik u ovom "lancu sreće" može milione da zaradi, samo mora da poštuje pravila. Da se zna koliko kome ide. A, to, naravno, određuje stranka na vlasti.

I danas, kao i pre četvrt veka, nema preciznog spiska pacijenata kojima su potrebni posebni neregistrovani lekovi, pa su širom otvorene mogućnosti ogromnih manipulacija, upotreba eksperimentalnih lekova i prodaja najskupljih lekova nabavljenih preko privatnih firmi.

Ovde nikako ne treba zanemariti ono što piše u Članu 79. Zakona o lekovima koji daje pravo Agenciji za lekove da "na zahtev zdravstvene ustanove odbori uvoz leka koji nema dozvolu stavljanja u promet a namenjen je lečenju određenih pacijenata…". Dakle, zvanično, neregistrovani lekovi stižu na naše tržište po posebnoj proceduri, a ko su "određeni pacijenti", to danas odlučuje ministar zdravlja Zlatibor Lončar i njegova "bela mafija" u srpskom zdravstvenom sistemu.

U poslednjih pet godina, Srbija je postala i jedna od tri najvažnije zemlje za međunarodni šverc lekova. Tome pogoduje "klima" koja vlada na domaćem farmaeustkom tržištu, gde se zapravo i ne zna tačno kolike su potrebe za neregistrovanim lekovima.

Takođe, ne postoje tačni i precizni podaci o broju ljudi kojima su ovi lekovi neophodni. Jasno je i zašto nema tih podataka. Naime, uređeno tržište donelo bi i državnom zdravstvenom sistemu znatno veće izdatke. A, građani Srbije ionako iz sopstvenog džepa plaćaju (pored obaveznog osiguranja) veliki novac i za registrovane i za neregistrovane lekove.

Ipak, činjenice govore da je Vučićeva državna mafija otvorila "koridore" za prolaz razne farmaceutske robe, pa tek ponegde, "padne" neki manji transport, što odmah dobije zapaženo mesto u medijima, kako bi se lažno prikazala borba protiv "nelegalnog prometa lekovima".

Tako su, na primer, carinski službenici su 26. novembra protekle, 2017. godine na punktu Merdare (granični prelaz sa Kosovom) zaplenili oko 5.000 raznih veterinarskih lekova. U slično vreme, na hrvatskom graničnom prelazu Bajakovo u jednom teretnom vozilu nađeno više od 50.000 komada takozvanih psihotropnih tableta…

Takvih vesti u 2017. godini bilo je svakog meseca. Ali, onaj veliki posao, krupne transporte, državne pošiljke u kojima uvek postoji "poseban kontigent" lekova (u skladu sa već pomenutim Članom 79. Zakona o lekovima), slobodan je i nekontrolisan.

Privatne veze i nabavka lekova od švercera, uzela je maha, pa se procenjuje da je samo u prošloj godini, preko 55 odsto pacijenata kupilo lek bez recepta "na ulici" (poređenja radi, taj procenat je pre deset godina, kad je stanje navodno bilo gore nego sada, iznosio 54,2 odsto).

Mada svaki lek osim ispitivanja mora da ima i dozvolu Agencije za lekove, koja odobrava i pakovanje leka i uputstvo za upotrebu, a takođe, svaki lek mora da sadrži ime, zatim zaštićeno ime, rok upotrebe, datum proizvodnje, serijski broj, ime proizvođača, Srbijom cirkuliše i do 30 odsto farmaceutskih proizvoda koji nemaju tri od osam ovde navedenih informacija.

Kupiti lek u privatnoj apoteci bez recepta, nije ništa manje rizično nego ga "nabaviti" od švrecera, dakle, izvan sistema. U Srbiji se izdavanje lekova bez recepta novčano kažnjava: do 8.700 evra za pravno lice, odnosno do 430 evra za fizičko lice. No, uprkos svim zaprećenim zakonskim kaznama, ne postoje podaci o tome da je neko i zaista kažnjen za nepoštovanje pomenutog propisa.

U većini privatnih apoteka, vlasnici zapošljavaju kadrove sa srednjom školom (petostruko više od broja diplomiranih farmaceuta, dakle, onih sa fakultetskom diplomom). Nije redak slučaj da vlasnik apoteke istovremeno bude i vlasnik pečenjare ili auto – perionice. Država koja zakonski tretira farmakologiju isto kao i svinjsko pečenje, ne može očekivati da joj visoko stručna osoba sedi u apoteci puno radno vreme. Međutim, vlastima to odgovara. Što manje struke, to više šverca lekova i manje kontrole.

Naravno, ovo su samo fragmenti jedne opasne kriminalne piramide, tako reći osinjeg gnezda u koje niko ne sme ni da pogleda. Vučićeva vlast je ušla u posao sa farmaceutskom mafijom misleći da će njome upravljati. A, dogodilo se ono što i prethodnim režimima: njegov režim služi farmaceutskoj mafiji! Istina, u toj "kohabiticiji", svi su na dobitku osim građana.

 

       Banditi sa Onkološkog instituta

Pišem vam naterana mukom, a sa nadom…Medicinska praksa koju sprovodi Onkološki institut u Beogradu je bazirana na kombinaciji poluznanja, arogancije, i bahatosti. Učinak za pacijenta je – nezamisliva okrutnost.

Od početka se sa pacijentima razgovara kao da su manje vredni, pa čak kao i sa ljudima koji ne mogu sve da shvate. Ni u jednom trenutku se ne objašnjava plan lečenja, ne zakazuju se naredni sastanci sa lekarima, nego se paušalno odredi dan kada pacijent može da vidi "konzilijum".

Pacijenti se onda kao stoka sabijaju u uzani hodnik gde satima čekaju na nemušti "konzilijum" okrutnih stručnjaka. Konzilijum počinje onda "igru dodavanja". Ne postoji odgovorni lekar, pacijent nikome "ne pripada", jer je odgovornost prosuta na sve članove koje više niko ne može da nađe. Dr. Matković, na primer, obećavši pomoć, odlazi na mesec dana odsustva. Ostali nisu bolji.

Predloženi tretman se drži u polutajnosti, nemarom ili namerno – možda čekajuci da pacijent izgubi bitku gde svako lečenje postaje besmisleno. Lečenje malignog melanoma, situacija koja je meni poznata, je enigmatično.

Imunoterapija koja je odobrena i preporučena za lečenje melanoma, nije dostupna svima na Onkološkom institutu. Odobrava se samo pacijentima čiji tumor, nema specifičnu genetsku abnormalnost.

Ukoliko mutacija postoji jedini dostupni lek je inhibitor tirozin kinase, u obliku tablete, a najefikasniji lek – imunoterapija postaje nedostupan. Uzgred, kalupe tumora za genetsku analizu je teško naći, vreme prolazi, pacijent ne prima nikakvu terapiju – jer u toku je pretraga arhiva kalupa koji se čuvaju u Centralnom zatvoru. Pacijent, bez lečenja, u međuvremena, propada iz dana u dan.

U privatnoj praksi imunoterapija jeste dostupna svima i bezuslovno, tako da je ukoliko je moguće platiti 8.000 evra za jednu infuziju imunoterapije – najefikasnijeg leka za melanom – lek postoji.

Pembrolizumab, PD-1 inhibitor, kao vrsta imunoterapije, je odobren za lečenje malignog melanoma.

Farmaceutska kompanija Merck obezbeđuje lek za Evropu. Lek postoji na Onkološkom insitutu, za neke pacijente.

Na koji način lek dospeva do privatnih onkoloških ordinacija? Da li su privatne organizacije kupile lek od kompanije Merck? Od Onkološkog instituta? Od koga i po kojoj ceni? Nekoliko scenarija je moguće.

Lečenje je uskraćeno dugogodišnjem lektoru lista Politika, sada u penziji, koji dva meseca čeka na lečenje na Onkološkom, dok je okrutni konzilijum ili na produženom odmoru, ili ravnodušno prisutan.

Nameću se dva zaključka – pojedini ljudski životi za konzilijum nemaju vrednosti i konzilijum mrzi svoj posao i nema obraza.

Dodatno, lekovi za imunoterapiju se, verovatno, preprodaju. Prateći tok novca, naučićemo pravu istinu o operacijama Onkološkog instituta i mreže privatnih ordinacija. Do tada će pojedincima biti uskraćena šansa za adekvatno lečenje.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

DIJALEKTIKA DIKTATURE: OD GORIH UVEK DOLAZE GORI!??

 

Vođa je odlučio, da sprovodeći naloge od “prijatelja iz inostranstva“, smeni i načelnika Komunalne policije Beograda i načelnika Policijske uprave Beograda. Menja i ministra policije dr Nebojšu Stefanovića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Đorđevića. Za sada nije još odlučio da li će oni završiti u zatvoru, mada se to od njega traži.

U BIA “deluju“ instruktori iz Ambasade Sjedinjenih Država, koji “čiste“ banku podataka, listaju dosijea zaposlenih, precrtavaju imena onih koje treba otpustiti, izdaju naloge. Suprotno od očekivanog, službenici Agencije su dobili kuraž, spremni su da “usrećitelje“ pošalju k vragu. Posle kišnog proleća, sledi vruće leto, sa puno krvi…

 

                   major Goran Mitrović

 

Odlazeći-dolazeći premijer Srbije najavio je da će odgovorni za slučaj “Savamala“ snositi svu odgovornost. Naveo je da su odgovorni oni iz vrha gradske vlasti i policije. Vučiću je naređeno, i on to pseći sprovodi, da smeni gradonačelnika Sinišu Malog, menadžera Gorana Vesića, načelnika komunalne policije Beograda Nikolu Ristića i načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Istog dana kada je najavio smenu, na sva usta je hvalio Sinišu Malog. Ali, na prijemu u Ambasadi Ruske federacije 9. juna videlo se da su odnosi između Vučića i Malog veoma hladni. Mali zna da Vučić na njegovo mesto želi da postavi Nebojšu Stefanovića, kome je istekao rok upotrebe na mestu ministra unutrašnjih poslova.

Više javno tužilaštvo u Beogradu remeti Vučićeve planove. Tužilac pruža otpor. Policija, po njegovom nalogu, nije prikupila dokaze koji mogu da optuže gradonačelnika i gradskog menadžera. Možda je sve što Vučić kaže tačno, jer mu je tako naređeno, ali za sudski postupak se moraju naći i dokazi.

Dvojica policajaca će, napokon, biti suočeni sa svojim zlodelima. Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira Policijske stanice Savski venac, koji je načelnik Komunalne policije, i Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda stalno su na meti javnosti.

Magazin Tabloid je detaljno opisivao njihova nedela i kriminal. Vođa će se sa lakoćom otarasiti pomenutih likova. A, na njihova mesta dolaze još gori. To je dijalektika diktature. Ako vam nije dobar moj momak, dovešću još goreg. Kandidat za načelnika Policijske uprave Beograda je čovek po Vučićevoj meri vrednosti i morala.

Komadant Brigade policije Policijske uprave Beograda je pukovnik Dušan Puvača. On je 9. komadant ove policijske brigade koja je osnovana 1946. godine, kao policijski eskadron. Na mesto komadanta g. Puača je došao sa položaja načelnika Dežurne službe Policijske uprave. Ljubitelj je jakih pića, i često je bio u teško pijanom stanju. Policajci iz Dežurne službe pamte ga po naređenju da sva lica, koja se privode kod dežurnog prekršajnog sudije teraju na alkotest, da prisilno duvaju u balone. Ako pije načelnik, to nije dozvoljeno građanima. Mada, zakon ne dozvoljava obavezu alkotestiranja, ako građanin nije zatečen u vožnji.

Ali, nije komadant Brigade policije bio uvek pijan. O sebi je misli u svesnom stanju.

Tako je 1999. godine iz Prizrena, gde je bio upućen na službu, iz bolnice ukrao rentgen aparat, koji je dovezao službenim kolima. Uz pomoć tadašnjeg predsednika SO Zemun g. Steve Dragišića rendgen aparat je, za velike pare, prodao Zemunskoj bolnici! A gospodin Puvača je voleo i slike, pa je poharao Muzej u Prizrenu, odnoseći slike Save Šumanovića, koje je, za velike pare, prodao članovima “Zemunskog klana“!

Gospodin Puača je sa “zemuncima“ i “surčincima“ bio uvek u dobrim odnosima. Danas, kada policija, po nalogu suda, privede Ljubišu Buhu Čumeta u Stanicu policije u Zemunu, za desetak minuta se pojavljuje Dušan Puača, i odvodi Čumeta u kafanu.

Saradnja sa Stevom Dragišićem je bila plodonosna. Radikalski predsednik SO Zemun poklonio je načelniku Dušanu Puvači kuću u ulici Cara Dušana. Kasnije je dobio još tri poslovna prostora. U dva lokala je otvorio kafane, treći je poslovni prostor.

Imovina g. Dušana Puvače je impresivna. Dobio je kuću na Altini, u Zemunu, stambene površine od 10 ari (oko 1.000 kvadrata stambenog prostora).

Ko je gospodin Puvača, policijski službenik sa platom od 80.000 dinara? Zar je od te plate stekao imovinu vrednu milione evra?

Puvača je došao iz Pakraca, sa koferčetom, u kojem nije bilo mesta ni za njegovu diplomu, koju nikada nikom nije pokazao. Verovali su mu na reč da je diploma izgorela u njegovoj kući, koja, inače, nije ni spaljena! Dovoljna su bila dva svedoka da potvrde da je stekao tu diplomu. Srbija danas nije u ratu, a informacije o sudbini diploma stižu sa fakulteta iz okruženja.

Iako pljuje dok priča, i bazdi na alkohol, gospodin Puvača je uvek odan, onom kome treba. Da bi dokazao lojalnost Vođi, i zaslužio njegovu milost, gospodin Puvača izmišlja da je čuo da je neko u krugu Brigade policije na Banovom Brdu uzviknuo parolu – Vučiću, pederu! On postrojava prisutne čete i svima preti da ko ubuduće vikne tu parolu, da će sa njim lično imati problema. Obavezno dodaje da je Aca (misli na Vučića), njegov veliki prijatelj, i da ga on veoma poštuje.

Upućeni kažu da je komandant Policijske brigade u veoma dobrim odnosima sa načelnikom Policijske uprave Beograda Veselinom Milićem, koji ga je i postavio na tako važno mesto. Vezuju ih iste strasti: obojica vole skupa odela, stanove, kuće, žene, vole vlast, da komanduju, da su važni.

Posledjih dana, Puvača u pripitom stanju tvrdi da mu je žao, ali da će morati, jer “tako Aca želi“, da zameni Milića na mestu prvog čoveka beogradske policije. Gospodina Puvaču tokom celog dana, u svakom trenutku, obezbeđuje po šest policajaca, koji ga prate u dva auta. Policija obezbeđuje i njegove nekretnine. Oko 20 plata potroši se na obezbeđenje gospodina Puvače, umesto da o njegovoj sigurnosti brinu stražari u Okružnom zatvoru u Beogradu.

U sledećem broju pobrojaćemo Puvačinu imovinu, sabrati vozni park i konta. Od njega se može naplatiti, i oteto vratiti u državnu kasu. Da li će ova “mala smena među prijateljima“ moći da se sprovede bez obračuna, bez sukoba?

Vučić, očigledno, misli samo na naređenja koja mu izdaju iz centara moći. Malo je verovatno da će ga to spasti od propasti koja se nadvila nad njegovim životom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI SU DOZVOLJENI FIKTIVNI BANKARSKI POSLOVI, MEŠETARENJE I PRANJЕ ILEGALNO ZARAĐENIH PARA!??

 

Kada se udruže Ivica Todorić iz Hrvatske, Andreas Vgenopulos iz Grčke i Radomir Živanić iz Srbije, ovdašnja vlast njihove privatne interese proglašava javnim i od građana otima imovinu koja je zapala za oko ovim tajkunima.

Iza svega stoji misteriozna „Marfin Banka" u Srbiji, čiji se pravi vlasnik krije iza anonimnog računa, a o čijem poslovanju duže vremena istragu vodi Evropska komisija uprkos pokušajima ovdašnjih organa da prikriju sve tragove.

 

                     Igor Milanović

 

U Trećem Rajhu je postojao zakon po kome Jevrejima i drugima koji su smatrani državnim neprijateljima država sme da oduzme imovinu i da je zatim proda nekom privatnom licu. U današnjoj Srbiji nema potrebe da se neko trudi da postane državni neprijatelj kako bi mu bila oduzeta sva imovina. Dovoljno je da poseduje nešto što je za oko zapalo nekom tajkunu.

Stečaj nad Robnim kućama „Beograd" pokrenut je 2002. godine, a 2007. je preduzeće za 360 miliona evra prodatо „Verano motorsu". U međuvremenu je „Verano" vlasnik samo 16,92 odsto RKB-a, dok ostatak pripada grčkom društvu „Marfin Investment Group SE" (MIG) , odnosno njegovoj holandskoj ćerki – firmi „MIG Real Estate (Serbia) B.V." iz Amsterdama.

MIG je 2006. kupio kiparsku „Laiki banku" i spojio je sa „Pireus Bank" iz Grčke u „Marfin Popular Bank" (MPB) . Pre nego što je MPB 2013. otišao u stečaj osnovao je u Srbiji „Marfin banku".

Kiparska centrala MPB-a je morala da ode u stečaj, jer je to izričito tražila Evropska komisija kako bi odobrila kredit za spas grčke ekonomije. Banka je, naime, bila jedan od motora krize, jer ju je direktor MIG-a Andreas Vgenopulos (uveliko poznati špekulant koji ne upotrebljava uvek zakonite metode rada) koristio za sopstveno poslovanje i „pranje" para. MPB je zatim podeljena na dva dela: zdravo društvo koje je pripojeno „Bank of Cyprus" i ono koje je preuzelo dugove i nenaplativa potraživanja.

Zajedno sa ostalom imovinom MPB-a „Bank of Cyprus" je dobila i „Marfin banku" u Srbiji, ali je pitanje da li je ona i danas njen vlasnik. Po evidenciji Centralnog registra hartija od vrednosti iz Beograda, 99 odsto akcija srpske „Marfin banke" poseduje „Erste bank" , tačnije jedan njen kastodi račun.

Kastodi račun je sličan investicionom fondu, odnosno njegovi vlasnici su nepoznati javnosti, a banka samo upravlja njihovim parama. Zašto bi jedna ozbiljna svetska banka, kao što je to „Bank of Cyprus", koristila kastodi račun neke druge banke i tako krila svoje vlasništvo nad nečim što legalno posluje? Odgovor je jednostavan: „Bank of Cyprus" više nije vlasnik „Marfin banke" u Srbiji.

Smatra se da je Vgenopulos anonimno preuzeo „Marfin banku" u Beogradu, kako bi preko nje nastavio sa svojim nezakonitim poslovanjem, ali da ovo pokušava da sakrije, jer se u Evropskoj Uniji još uvek vodi istraga u vezi njegovog načina „investiranja".

„Marfin Investment Group"  i „Marfin banka" u Srbiji zvanično nisu povezane, ali itekako sarađuju, posebno kada su u pitanju ilegalni poslovi.

Direktor MIG-a od njegovog osnivanja 1998. godine je Vgenopulos, o kome je ugledni nemački nedeljnik „Špigel" u martu 2014. pisao kako je jedan od najvažnijih krivaca za grčku finansijsku krizu.

Vgenopulos je raznim špekulacijama od MIG-a napravio giganta koji je danas vredan 2,725 milijardi evra. Predosećajući da će u Grčkoj doći do ekonomskog kraha, on je blagovremeno kapital sklonio iz te zemlje i u Holandiji osnovao niz ćerki kompanija preko kojih danas posluje. U Srbiji je za partnera uzeo sebi ravnog u mešetarenju – Radomira Živanića, vlasnika „Verano motors" d.o.o. u stečaju.

RK „Beograd" su imale veliki broj izuzetno vrednih objekata kada ih je preuzeo „Verano motors". Jedan od njih bila je i robna kuća u Subotici, koja je odličan primer za to kako Vgenopulos i Živanić legalizuju novac zarađen na ilegalan način.

Za pomenuti objekat je „Marfin banka" dala hipotekarni kredit u vrednosti od 350 miliona evra, procenivši kvadratni metar na neverovatnih 175.000 evra. Ugovor o zajmu sklopljen je i overen u Osnovnom sudu u Subotici potpisom Tamare Trajković.

Pošto kvadratni metar ni jedne jedine zgrade na svetu nije toliko vredan, očigledno je da prava zaloga za ovaj kredit nije hipoteka, već ilegalno zarađeni novac deponovan na nekom tajnom računu koji je dobijenim kreditom legalizovan za kontrolore iz Evropske Unije, koji već duže vreme pokušavaju da uđu u trag Vgenopulosovim mešetarenjima.

Posle ovog „pranja" para MIG, odnosno RK „Beograd", kreću u nezapamćenu pljačku građana Srbije.

Lajoš Čakanj, direktor „Vinarije Zvonko Bogdan", nadležnima u gradskom veću Subotice podnosi idejno rešenje za uređenje prostora oko pomenute robne kuće, pozivajući se na strane investitore, odnosno MIG. Između ostalog, ovaj projekat predviđa i ekspropriaciju nekoliko objekata u najstrožem centru Subotice kako bi se, navodno, napravio prilazni put do robne kuće.

Tadašnji gradonačelnik Saša Vučinić daje Vladi Republike Srbije predlog o eksproprijaciji koji Vlada prihvata rešenjem 05 br 465-8272/2011 donetim 3. novembra 2011.

Objekat RK „Beograd“ u Subotici postoji već decenijama i uvek je uredno bio snabdevan preko postojećeg prilaza, koji Čakanj „zaboravlja" da pomene u svom idejnom projektu. Razlog za ovu „zaboravnost" je taj što je bila predložena i eksproprijacija objekta od 56 kvadratnih metara u vlasništvu „Vinarije" koji je, međutim, srušen još 2004. godine?!?

Država, uprkos tome, „Vinariji" isplaćuje naknadu za oduzimanje fantomskog objekta koji se, navodno, nalazi na placu jedva stotinak metara udaljenom od gradske kuće u Subotici. Koliko je tačno plaćeno za nepostojeći objekat može trenutno samo da se nagađa. Da se radi o očiglednom otimanju velike sume iz budžeta, vidi se i po tome što je kvadratni metar u obližnjem ugostiteljskom objektu „Boss" procenjen na čak 13.000 evra.

Sa svoje strane, RK „Beograd", odnosno vlasnici ovog preduzeća Vgenopulos i Živanić, žele da eksproprijacijom dobijeni prostor pripoje svom objektu, koji je već bio rezervisan za prodaju Ivici Todoriću iz Hrvatske.

Građani koji nisu članovi pomenute kriminalne grupe, a poseduju objekte koji treba da budu eksproprisani, pukim slučajem za ovo saznaju. Vlasnik jednog od tih objekata, Zoran Medić, koji ne želi da mu država otme imanje i isto zatim prepusti stranim i domaćim tajkunima, uz pomoć advokata Miodraga i Snežane Batinić i udruženja „Spas" Upravnom sudu podnosi tužbu za poništenje pomenutog vladinog rešenja.

Veće sastavljeno od sudija Gordane Suknović Bojadžija, dr Vladana Stanojeva i Suzane Guduraš 17. oktobra 2014. donosi presudu III-4 U 2734/14 kojom Vladi Srbije nalaže da poništi svoje rešenje o eksproprijaciji, jer za istu ne postoji nikakav javni interes.

U Srbiji su, međutim, privatni interesi pojedinaca bliskih državnom vrhu iznad svega, pa i samog suda i zakona. Pomenuta presuda, iako pravnosnažna i izvršna, do dana današnjeg nije sprovedena, niti oteta imovina vraćena stvarnim vlasnicima.

Punomoćnici Medića 25. aprila 2015. traže od Upravnog suda u Beogradu da izvrši presudu suda u Subotici i ništavnim oglasi rešenje Vlade, kao i da novčano kazni odgovorno lice iz Vlade koje nije postupilo po presudi. Upravni sud iz Beograda ćuti do danas.

Gradski pravobranilac Subotice, koji zastupa grad u ovom sporu, sada je Slavica Petrović Damjanov, koja je ranije bila advokat i zastupala Lajoša Čakanja.

Antikorupcijska liga Balkana i udruženje „Spas" upravo su na ovom subotičkom primeru Evropskoj komisiji pokazali kako se „pere" ilegalno zarađeni novac u Srbiji.

Evropski organi i dalje sprovode istragu protiv MIG-a i „Marfin banke" u Srbiji, kojom su u međuvremenu obuhvaćeni i RK „Beograd" i „Verano motors". Ovdašnji organi se, međutim, prave da ništa ne znaju, jer su im od zakona i pravde važniji interesi Vgenopulosa, Živanića i Todorića, pošto od njih imaju ličnu materijalnu korist.

Vlada Srbije se čak oglušila i o zahtev za dostavu informacija od javnog značaja i podnosiocu nije odgovorila na pitanje ko plaća porez za imovinu koja je oteta. jer bi se iz toga videlo da je ono što je proglašeno „javnim interesom" u stvari privatni interes.

 

    A 1. Zatiranje tragova

„Laiki bank" je osnovana 1901. na Kipru. Svoje prvo predstavništvo u Srbiji otvorila je 1997. godine, a 2005. preuzima ovdašnju „Centrobanku". „Marfin Investments Group" 2006. stiče većinu akcija i preimenuje banku u „Marfin Popular Bank". Pošto je 2011. većinu akcija preuzela filijala u Estoniji, vraća se staro ime „Laiki Bank". Republika Kipar je 2012. preuzela 85 odsto akcija kako bi banku spasla bankrota, a 2013. grčki izdanak uzima ime „Cyprus Popular Bank".

„Marfin Investments Group" osnovan je 1998. godine pod imenom „Marfin Financial Group S.A." (sadašnje ime uzima 2001.). Državno preduzeće "Dubai Group" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata godine 2006. stiče 35 odsto akcija MIG-a i tako postaje dominantni akcionar.

"MIG Real Estate (Serbia) B.V." je registrovan na adresi Claude Debussylaan 24, Amsterdam 1082 MD, ali ni uvek odlično informisani "Bloomberg" nije uspeo da otkrije ko zapravo vodi ovo preduzeće.

Vasileios Kakagiotis je jedan od direktora "Robnih kuća Beograd", najverovatnije postavljen od strane većinskog vlasnika iz Holandije (drugi direktor je Krsta Sandić iz Beograda). Po poslovnom izveštaju MIG-a iz 2013. godine, RKB ima ukupno 208.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u 35 lokala (od kojih je devet u Beogradu), četiri prodavnice u Crnoj Gori, logističkom centru i upravnoj zgradi u Beogradu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTA BI SA PRUGOM?! OPSTRUKCIJA RUSKOG KREDITA ZA ŽELEZNICU U ORGANIZACIJI VLASTI

 

Javno preduzeće „Železnice Srbije" a.d. je u teškoj krizi, ali Vlada već duže od mesec dana ne može da se odluči koga će postaviti na funkciju generalnog direktora. Dvojica izvršnih direktora, Svetozar Ćapin i Predrag Janković, pokušali su pravi puč u preduzeću, koji je osujetilo resorno ministarstvo. Ko je stajao iza njihove šokantne odluke da odbiju ruski kredit od 800 miliona dolara?

 

              Mersiha Hadžić

 

Javnosti je Svetozar Ćapin postao poznat pošto ga je Odbor direktora JP „Železnice Srbije" 7. avgusta 2014. imenovao za generalnog direktora. Iza zvučnog naziva „Odbor direktora" krila su se u stvari samo dva člana: Ćapin i njegov prijatelj Predrag Janković. Dva sata kasnije resorno ministarstvo Vlade Republike Srbije je poništilo ovaj izbor.

U međuvremenu, dok je još bio generalni direktor Železnice, Ćapin je podneo i ostavku na funkciju izvršnog direktora za strategiju razvoja i zajedničke poslove. Uprkos tome, tvrde zaposleni, on i dalje potpisuje sve akte i prisustvuje svim važnim sastancima.

U toku svog „mandata" od dva sata na mestu generalnog direktora, Ćapin je stigao da bez odgovarajuće procedure smeni direktora Sektora za unutrašnju bezbednost i zaštitu i na to mesto postavi svog prijatelja Gorana Radića, koji je u Železnice došao samo nekoliko meseci ranije. Radić je na ovo odgovorno radno mesto, sa koga ima pristup ratnim i bezbednosnim planovima, kao i vojnim šiframa, došao bez prethodnih bezbednosnih provera.

Zaposleni u Železnicama Srbije su Ćapinu nedavno uputili pismo sa osam pitanja na koje su očekivali odgovore, koje nikada nisu dobili. U tom pismu ga oni pitaju da li je tačno da je za vreme radnog veka na poslu bio u proseku dva i po sata dnevno, i da je zaveo sveukupno samo desetak predmeta. Zaposleni, koji redovno protestvuju ispred sedišta „Železnica Srbije" u Beogradu, u pomenutom pismu iznose sumnju da je Ćapin od preduzeća dobio više stanova.

Redovna, zakonom propisana procedura zahteva da Vlada Srbije predloži Skupštini akcionara „Železnica Srbije" a.d. tri izvršna direktora koja posle izbora formiraju Odbor direktora i između sebe biraju generalnog direktora. Umesto te procedure Ćapin i Janković su u Odbor sami, bez saglasnosti Vlade i Skupštine akcionara, kooptirali Momčila Tunića.

Ovo je faktički bio puč kojim su Ćapin i njegovi pomagači pokušali da privatizuju jedno od najvećih državnih preduzeća u Srbiji. Uprkos ovome, resorna ministarka i potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović nije imala snage i hrabrosti da iz „Železnica Srbije" odstrani obojicu aktera. Ćapin je smenjen sa mesta generalnog direktora istog dana kada je bio izabran, ali je rešenjem Mihajlovićeve postao kodirektor i sva rešenja potpisuje zajedno sa Jankovićem.

Pomoćnik generalnog direktora za pravne poslove, Zoran Lukić 19. avgusta doneo je rešenje broj 34/2014-668 kojim Ćapinu 18. septembra 2014. godine prestaje radni staž u „Železnicama Srbije" radi odlaska u penziju. U slučaju Ćapinovog odlaska u penziju Janković bi automatski ostao jedini koji bi vršio funkciju generalnog direktora!

Inače, u Agencije za privredne registre kao generalni direktor „Železnica" još uvek se vodi Dragoljub Simonović, čiju smenu Vlada uopšte nije zvanično prijavila, iako je objavila da poslove generalnog direktora zajedno obavljaju druga dva čoveka – Janković i Ćapin. Ovakav haos u javnom preduzeću, koje je prošle godine zapošljavalo 18.225 radnika, u istoriji još nije viđen.

A 19. septembar, Železnice Srbije saopštile su da je "bord direktora" odlučio da odbije ruski kredit od 800 miliona evra za modernizaciju srpskih pruga, i da je raspustio odbor koji je radio na tom projektu" A “bord direktora" su Ćapin, koji je od tog dana zvanično u penziji, i Janković!

Ministarka Zorana Mihajlović oglasila se istog dana, saopštavajući javnosti da je “ministarstvo šokirano ovom odlukom, i najavila hitnu smenu Ćapina i Janković, jer koče realizaciju ruskog kredita za obnovu pruga na Koridoru 10.“

"Železnica je državno preduzeće i oni koji koče investicije ne mogu da budu izvršni direktori i biće smenjeni" – rekla je Mihajlović, govoreći o posledicama odluke Odbora direktora Železnica koji je, umesto da potpiše Aneks 2 ugovora o realizaciji ruskog kredita za obnovu pruga na Koridoru 10 rasformirao Projektni tim i Radnu grupu za pregovore.

Mihajlović je za RTS rekla da se još od marta čeka završetak pregovora o tom aneksu i da se na taj način koči ruski kredit od 800 miliona evra.

"Ovim se koči ruski zajam od 800 miliona evra i blokira se rekonstrukcija pet deonica, a ostavlja se i loš utisak o Železnicama Srbije, i Srbiji kao državi", rekla je Mihajlović. Ona je dodala da je posledica takve odluke i gubitak investicija i novih kompanija koje bi mogle da budu angažovane na tim projektima. Ona je dodala da će se nastaviti rad na potpisivanju tog i ostalih aneksa, kojih je ukupno pet.

"Železnica je platila pet miliona evra za kredite koje nije povukla. Svako ko potroši evro građana Srbije za nešto što nije urađeno, neće biti na tom mestu", navela je ministarka, i odvukla da bi, da nije rešena ova situacija, moglo je da se desi da i na projektu modernizacije pruge Beograd-Budimpešta iskrsne sličan problem.

U razgovoru za redakciju, Ćapin tvrdi da je postupao po naređenju Vučićevog šefa kabineta

Vođa protiv ruskih i srpskih interesa uvek radi ispod žita.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEŠETARI STRUJE I PARA: KO TO UPRAVLJA ŽICAMA DALEKOVODA I MASNO ZARAĐUJE???

 

Čim je Vučić došao na vlast, imenovao je svoga kuma Nikolu Petrovića za direktora "Eleketromreže Srbije", Umesto da se, kako je najavljivao, obračuna sa kriminalcima kalibra Hamovića i Lazarevića, Vučić im se pridružio, kako bi "Elektromreže Srbije" završile u rukama Hamovića i Lazarevića, I to se desilo. Platiće njih dvojica Vučiću još koliko treba. O tome piše insajder redakcije zaposlen u EPS-u.

 

             Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreže Srbije" je jedino preduzeće koje je u statusu javnog preduzeća izdvojeno iz EPS-a. Sva kasnija izdvajanja firmi bila su u statusu društava sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) gde je preko organa upravljanja, kao što su Upravni odbor i Skupština tog preduzeća, EPS i dalje odlučivao o njihovom poslovanju, ali za njihove gubitke u poslovanju nije snosio nikakvu odgovornost kao osnivač.

 

     Šta je u stvari JP "Elektromreže Srbije"?

 

Jednostavno rečeno, prenosni sistem je kao autostrada električne energije; to su svi dalekovodi preko kojih struja putuje od proizvođača, svi transformatori koji dok struja putuje žicama smanjuju napon struje, sve trafo-stanice koje još više smanjuju napon struje kako bi on bio sveden na neki odgovarajući, da kada se približi gradovima ili fabrikama koje struja napaja, opet bude smanjen na nivo na kom bi električne mašine i uređaji mogli da koriste tu struju.

Struja se proizvodi sa velikim naponom i on se usput smanjuje, ali se ne smanjuje količina struje, već samo njena jačina. Tako bar uče decu iz opšteg tehničkog obrazovanja.

Dakle, JP EMS predstavlja autoputeve struje po celoj Srbiji, a transformatori su kao tuneli, tu struja malo uspori. Kada struja siđe sa "autoputa" (EMS) ona ide na "regionalne puteve" koji predstavljaju Elektro-distribucije (ED, koje su delovi EPS-a), preko čijih malih trafoa i bandera i žica struja doputuje do nas građana.

Kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS, ali i kada se izvozi, struja mora da putuje kroz prenosni sistem JP EMS. Ta usluga se kao na autoputu struje naplaćuje.

JP "Elektromreže Srbije" žive i postoje da naplaćuju "drumarinu" za struju koja prolazi njihovom "autostradom struje". JP "EMS" dakle ne trguje strujom, samo joj obezbeđuje autoput po kojem ona putuje.

Trgovinom strujom se u državi Srbiji bavi JP "EPS" kroz svoju Direkciju za trgovinu električnom energijom, zatim nezaobilazni "Rudnap" u vlasništvu Vojina Lazarevića i još nezaobilazniji "Energy Financing Team-EFT" u vlasništvu Vuka Hamovića.

Vlada Republike Srbije je 19. juna 2013. podnela Agenciji za privredne registre RS (APR) izmenjen Osnivački akt preduzeća JP "Elektromreže Srbije", koji je promenila 4. juna 2013. da bi pored osnovne delatnosti preduzeća, kroz novi Osnivački akt, pokušala da u članu 7. "provuče" da JP "EMS" treba da se bavi i trgovinom strujom.

APR odbija takav izmenjen Osnivački akt, pošto on nije u skladu sa registrovanom pretežnom delatnosti preduzeća, koja je "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12".

APR postupa apsolutno u skladu sa zakonom, jer JP "EMS" nije registrovan za trgovinu električnom energijom, niti za kako su u izmenjenom Osnivačkom aktu naveli: "organizovanje tržišta električne energije". Dokaz o tome je Rešenje o odbačaju (BD 81266/2013) , koje je javno dostupni podatak na sajtu APR kada se nađu podaci o privrednom društvu JP "EMS".

Dakle, Vlada Ivice Dačića i njegovog prvog potpredsednika Aleksandra Vučića želela je da JP "EMS" koji je prenosni sistem struje, pretvori u trgovca strujom. To bi bilo kao kada bi JP "Putevi Srbije" u zaustavnoj traci autoputa Beograd-Niš postavili da prodaju automobile.

Jedina logika koja bi tome vodila je da autoput ima veze sa automobilima, pa kad se već po njemu voze, mogu tu i da se prodaju. Po toj logici bi prenosni sistem struje (EMS) trebao da postane trgovac strujom. Međutim, za to nije registrovan i to je u prvi mah odbijeno.

Direktor preduzeća EMS kao njegov zakonski zastupnik se žali na Rešenje o odbačaju Agencije za privredne registre, i to ministarstvu nadležnom za položaj privrednih društava (Ministarstvo privrede).

Istovremeno, Ministarstvo privrede nalaže Agenciji za privredne registre da usvoji žalbu Nikole Petrovića sa obrazloženjem da pod "prenos električne energije i upravljanje prenosnim sistemom pod šifrom delatnosti 35.12 spada i trgovina strujom" što je apsolutna glupost, međutim APR je po Rešenju Ministarstva privrede morao da postupi tako da je žalba usvojena, Rešenjem o usvajanju (BD 81266/2013/01) od 3. oktobra 2013. godine.

Ovim Rešenjem je usvojen izmenjeni Osnivački akt JP "EMS" koji potpisuje predsednik Vlade R.Srbije Ivica Dačić. Da sve tu nije u zakonskom roku, potvrđuje činjenica da je Ministarstvo privrede usvojilo žalbu Nikole Petrovića 19. 7. 2013. a to je 4 dana pre nego što je dobilo Rešenje od APR da je registracija izmenjenog Osnivačkog akta odbijena.

Dakle, znali su da postupaju protivzakonito i spremili su dopis na vreme.

Zašto bi neko hteo da "autoputeve struje" pretvori u trgovce strujom? Vlast nas kroz medije indoktrinira kako nam treba "berza struje" koju će navodno EMS da organizuje. Zašto bi se EMS time bavio kada EPS već ima Direkciju za trgovinu električnom energijom?

EPS je registrovan između ostalog za trgovinu strujom i ima kapaciteta i iskustva da se time bavi, a EMS nema. Zašto državi Srbiji treba još jedan trgovac strujom u njenom vlasništvu? Jasno je da ne treba. Međutim, setimo se čime se bave cenjena gospoda Hamović i Lazarević: trgovinom strujom.

Po Zakonu o privatizaciji kada se prodaje neka firma, uslovi za kupca su da je on već određeni deo godina u delatnosti preduzeća koje kupuje. To je u Zakon o privatizaciji stavljeno da bi firme kupili ozbiljni investitori iz iste privredne grane, kako bi bila osigurana budućnost preduzeća, a ne da ga neko kupi i ugasi i rasproda imovinu.

Vuk Hamović i Vojin Lazarević već godinama pokušavaju da se dočepaju EMS-a, ali da bi bili potencijalni kupci EMS-a sprečava ih uslov da mora da se bave delatnošću preduzeća koje kupuju, a to je prenos električne energije.

Oni nemaju u svom vlasništvu nijedan prenosni sistem, oni su mešetari, kupuju i prodaju struju. Zato je Vlada Srbije našla način kako da im proda EMS: dodaće protivzakonito u Osnivački akt EMS, delatnost kojom se bave Vuk Hamović i Vojin Lazarević, a to je trgovina strujom. Tako su oni mislili da su rešili problem "da breg ipak dođe Muhamedu".

Posedovati prenosni sistem električne energije je najčistiji posao u energetskom sektoru. Ne nalaziš se u proizvodnji, ne "prljaš ruke", nemaš veliki broj zaposlenih, nisu potrebna velika investiciona ulaganja već samo blagovremena i sitna održavanja, imaš obezbeđen posao zauvek, jer će tvojim dalekovodima zauvek ići tuđa struja, a ti ćeš naplaćivati "putarinu".

Svi ostali delovi elektroenergetskog sektora moraju da se bave brojnim kupcima, dobavljačima, remontima, opremom, radnicima u najmanje 20 puta većem obimu nego što je to slučaj sa prenosnim sistemom. Zato je prenosni sistem najčistiji i najprofitabilniji biznis.

Međutim, rukovodstvo EMS na čelu sa Nikolom Petrovićem želi pre privatizacije da se EMS udalji iz proizvodnje što je više moguće, kako bi taj biznis postao još čistiji, i sa još manje odgovornosti i manje posla. Zato su 11. septembra 2014. trafo-stanice od 110/35 kilovolti predate iz nadležnosti EMS u nadležnost EPS (elektrodistribucijama: EDB, Centar, Elektrosrbija, Jugoistok, koje su u sastavu sistema EPS).

Kakav je to prenosni sistem koji se odriče trafo-stanica koje kako smo rekli smanjuju napon? Oni, ustvari, žele samo da upravljaju žicama na dalekovodima u EMS i da naplaćuju "putarinu" za struju. Ne interesuje ih održavanje sistema, a trafo-stanice moraju da se održavaju.

Hamović i Lazarević žele da sa što manje rada, održavanja, radnika i posla dobijaju što više para. Zato je EPS-u predato vlasništvo nad trafo-stanicama, pa neka se onaj ko kupi EPS bavi održavanjem istih, dok će Hamović i Lazarević samo skidati kajmak preko EMS-a.

Potvrdu za to nalazimo u vestima novinskih agencija Beta i Tanjug od 11. 9. 2014. godine, gde piše: "…Antić je potpisao ugovor o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica privrednim društvima ‘EDB’, ‘Centar’, ‘Elektrosrbija’ i ‘Jugoistok’…".

Ministar Aleksandar Antić, nakon potpisivanja ugovora sa predstavnicima tih preduzeća, objasnio je novinarima da je time praktično definisana organizacija u okviru sistema i otklonjen problem, jer ranije nije bilo u potpunosti naznačeno ko vodi računa o transformatorskim stanicama 110/35, i da su one nekada bile u nadležnosti EMS-a.

On je rekao da novim Zakonom o energetici one "više nisu deo prenosnog, već distributivnog sistema, i da je sada definisana nadležnost nad njima, odnosno održavanje i upravljanje tim stanicama povereno je ovim preduzećima".

Objavljena je i vest da je ministar rudarstva i energetike potpisao ugovore sa direktorima sva četiri privredna društva za distribuciju električne energije o davanju na korišćenje i upravljanje transformatorskih stanica od 110 kilovolti.

To su Elektrodistribucija "Beograd’ (EDB), Elektrodistrubucija "Centar" iz Kragujevca, "Jugoistok" iz Niša i "Elektrosrbija" iz Kraljeva. Direktori tih preduzeća su ocenili da će preuzimanje odgovornosti za te trafostanice doprineti stabilnosti snadbevanja, ali su primetili da bi eventualan problem mogao biti "nedostatak elektro-inženjera i elektro-montera."

Jasno je da će otpustiti višak elektro-montera iz EMS-a, a da li će iste primiti u EPS, to se ne zna, jer je na snazi Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Verovatno će nekoga i zaposliti za elektro-montere za održavanje tih stanica, ali po partijskoj liniji SNS-a, kako su i dosad zapošljavali po EPS.

Kako bi "Elektromreže Srbije" sigurno završile u rukama Hamovića i Lazarevića, kako im je obećano, potrebno je da na čelu EMS bude čovek od poverenja Aleksandra Vučića.

Najbliži Vučićev prijatelj Nikola Petrović je imenovan za direktora JP EMS 21.12.2012. Iako je u međuvremenu Narodna skupština Republike Srbije donela Zakon o izboru direktora javnih preduzeća, koji predviđa izbor direktora na konkursu, Nikola Petrović je i dan danas na čelu EMS-a, bez bilo kakvog konkursa i pravnog osnova.

Jedini dokument kojim su nekako pokušali da legalizuju Petrovićev ostanak na čelu EMS-a je upravo pominjani izmenjeni Osnivački akt EMS. U članu 41. tog akta u prelaznim odredbama stoji da će "Direktor imenovan 21. decembra 2012. nastaviti da obavlja tu funkciju do imenovanja direktora u skladu sa zakonom".

Krajnji rok za završetak konkursa za direktore JP po Zakonu o JP je istekao 30. 6. 2013. a Osnivački akt je prihvaćen od APR tek 3. 10. 2013.

Konkurs za direktora EMS nije nikada raspisan. Nikola Petrović je direktor bez ikakvog pravnog osnova i protivno zakonima ove države.

Vlada Aleksandra Vučića i Ivice Dačića je i u slučaju direktora EPS prekršila Zakon o privrednim društvima, ne samo što je direktor u statusu vršioca dužnosti dve pune godine, već ponajviše zbog toga što je ISTA OSOBA dobila dva uzastopna mandata kao vršilac dužnosti direktora.

Zakon kaže da ako se posle isteka mandata vršiocu dužnosti direktora ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može ponovo biti izabrana za vršioca dužnosti.

Zakon je egzaktan. Aleksandar Obradović je protivzakonito dobio drugi mandat vršioca dužnosti direktora EPS-a. Dva generalna direktora, u dve najvažnije elektroenergetske firme u Srbiji su protivzakonito postavljena, i to ni manje ni više, od strane Vlade Srbije. Ona Vlada koja krši Zakone sopstvene države time po Ustavu čini "državni udar". Vlada našeg milog Vođe to čini svakog dana.

 

    A 1.

   Restruktuiranje, dakle-rasparčavanje

Pod pritiskom MMF-a, Svetske banke i vlasnika međunarodnog krupnog kapitala Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije ušla je 2005. godine u proces restruktuiranja.

Prvi i najznačajniji korak u rasparčavanju EPS bio je izdvajanje prenosnog sistema električne energije u posebno javno preduzeće. Tako se 1. jula 2005. godine u Agenciji za privredne registre registruje novo javno preduzeće pod imenom JP "Elektromreže Srbije". Pravna forma "javno preduzeće" znači da mu je osnivač Republika Srbija, i da je u svom poslovanju samostalno od firme EPS, od koje je nastalo. Takođe, znači da je pred zakonom JP EMS isti kao JP EPS, dakle odgovara sopstvenom Upravnom odboru, koji odgovara Vladi Republike Srbije, a ne odgovara Upravnom odboru EPS-a, iz kojeg je nastao.

 

    A 2.

   Vučić dobio 200 hiljada dolara da ćuti

Večernje novosti su 14. maja 2004. godine objavile vest da je propao pokušaj Anketnog odbora Narodne skupštine Srbije, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, poslanikom Srpske radikalne stranke, da se utvrdi istina oko uvoza i trgovine električnom energijom: “…Posle dvomesečnog istraživanja Anketni odbor Skupštine Srbije rastao se neobavljena posla."

Svako ko se ponadao da će Anketni odbor Skupštine Srbije razmrsiti klupko sumnji u "aferi struja, mazut i bankarske transakcije s energentima" – prevario se. To će se, verovatno, desiti i onima koji su uvereni da će, na osnovu prikupljene ogromne dokumentacije i svedočenja svih važnijih aktera, tačku na "slučaj" staviti policija, tužilaštvo i sud.

Svesni ovakvog epiloga, svi članovi Anketnog odbora (šestoro ih je, i to iz DSS, G 17 plus, SPO-NS, SPS, DS i SRS) složni su otuda ponajviše samo u jednome:

– U pitanju je toliko stručna materija da bi najbolje bilo sve prepustiti nekoj zaista nezavisnoj, i to inostranoj revizorskoj kući na – procenu!

A, za tako nešto potreban je poprilično veliki paketić dolara i evra, svejedno. Uz dvomesečan rad Anketnog odbora i angažovanje 28 svedoka, a taj trošak (na teret budžeta Skupštine) još nije izračunat, i uz angažovanje revizora, lako se može desiti da sve košta više nego što je eventualno napravljeno štete u poslovanjima EPS i NIS sa londonskim firmama "Interfejs" i EFT.

Podeljen po partijskoj liniji pripadanja (i predizbornih potreba), Anketni odbor podelio se i po načinu na koji je iste stvari gledao različitim očima. Otud i njihova – četiri izveštaja parlamentu.

Đorđe Mamula, Milko Štimac i Dragan Jovanović, svoje potpise stavili su iza "nosećeg" izveštaja Anketnog odbora. Oni za "uočene propuste" okrivljuju prethodnu Vladu Srbije, jer "nije imala nikakvu strategiju ni jasnu energetsku politiku, niti je išta učinila da zakonski uredi oblast deponovanja i trgovanja strujom, mazutom"… Takođe, smatraju da su tvrdnje o "astronomskoj šteti nanetoj srpskim državnim kompanijama" bez osnova, sračunate na zgrtanje predizbornih poena.

Ogorčen što ove njegove kolege ne vide isto što i on, Aleksandar Vučić (SRS) nije odustao od početne izjave o "kumovsko-mafijaškim vezama Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića (EFT i Interfejs) i čelnih ljudi NIS, EPS i vlasti" (on dodaje: "i bivše i sadašnje").

Zahvaljujući tim vezama, ukazuje Vučić, srpske državne firme radile su na svoju štetu, a profit zgrtali kumovi i prijatelji i pritom se još i finansirale DSS i G 17 plus.

Anketni odbor Narodne skupštine Srbije formiran je na zahtev Srpske radikalne stranke, a najžešći kritičar je bio Aleksandar Vučić, označavajući Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića ovejanim kriminalcima koji su opelješili Elektroprivredu Srbije i Naftnu industriju Srbije.

Iznenada, Vučić se ućutao, jer je, tvrde upućeni, a te činjenice su namerno objavili Hamović i Lazarević, isplaćen sa 200 hiljada dolara, koji su uplaćeni na njegov londonski račun. Izvesna količina dolara je legla i na račun Srpske napredne stranke!

Aleksandar Vučić se, za novac, odriče svake ideje, i služi svakom, ako mu se plati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije