REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju… Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje…

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: OZAKONJENJE DIKTATURE KROZ UPOTREBU HAOSA!???

 

U Srbiji je diktatura odavno uvedena. Vlast ne poštuje ni zakone, a ni sam Ustav, za nju ništa nije obavezujuće osim onoga što joj narede zapadni mentori. Čeka se još samo da se diktatura i vlast jednog čoveka formalno obznane i nema sumnje da će se to desiti u najskorije vreme.

 

                     Igor Milanović

 

Ubrzo pošto je 1933. postao nemački kancelar Adolf Hitler je, pod izgovorom da čuva stabilnost države, iskoristio paljenje skupštinskog zdanja, Rajhstaga (za koje mnogi veruju da ga je lično inscenirao), kako bi zaveo diktaturu koja se okončala tek njegovim samoubistvom 12 godina kasnije. U Srbiji se još samo čeka ovakav neki događaj da bi se postojeća diktatura i ozvaničila.

Postoji više nego dovoljno dokaza da se u Srbiji već sprovodi diktatura. Nedostatak pravne sigurnosti, odnosno samovlašće su jasni pokazatelji odsustva demokratije. U Srbiji je vlast izvan i iznad zakona i njoj je sve dozvoljeno.

Ustavni sud je nedavno delove Briselskog sporazuma proglasio neustavnim, ali se niko iz Vlade nije na to ni osvrnuo. Odluke Ustavnog suda za ovu vlast nisu obavezujuće, kao ni odluke bilo kog drugog domaćeg suda.

Gradska vlast Beograda je običnom uredbom izmenila republički Zakon o saobraćaju, po kome jedino saobraćajna policija ima pravo da kontroliše i kažnjava učesnike u saobraćaju, pa to pravo sada ima i za to neosposobljena i neobučena komunalna policija. Takođe je gradskom uredbom, dakle podzakonskim aktom, proširen republički Zakon o prekršaju tako što je vožnja bez karte u gradskom prevozu proglašena za prekršaj.

Niko se u Srbiji više ne obazire ni na ukidanje medija i kažnjavanje neposlušnih novinara. Gorko su se razočarali i oni koji su do sada slepo verovali u to da će Zapad da insistira na vladavini zakona u Srbiji i očuvanju bar do sada dosegnutog nivoa ljudskih prava.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je čak dva puta u poslednjih sedam dana telefonom razgovarao sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Tema prvog razgovora bila je tada još predstojeća poseta Vladimira Putina Beogradu, dok je u drugom razgovoru američki potpredsednik tražio da se incident sa utakmice Srbija – Albanija ne iskoristi kao povod za zahlađenje u odnosima dve zemlje.

Portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić je na poslednjoj konferenciji za štampu o Srbiji govorila samo u tom kontekstu kako je neophodno da se i ona pridruži evropskim sankcijama Rusiji.

Ni Bajden, ni Kocijančićka, niti bilo koji drugi zvaničnik Zapada nije ni jednu jedinu reč potrošio na pitanje ljudskih prava u Srbiji ili na očigledno gušenje medijskih sloboda.

Za Zapad je jedino važno da Srbija prihvati (makar prećutno) nezavisnost Kosova i da se odrekne prijateljstva sa Rusijom. Kako njeni građani žive nikoga tamo u suštini ni ne interesuje.

Zbog toga ne treba očekivati ni da isti taj Zapad reaguje na Vučićevu verziju „paljenja Rajhstaga".

I sam Zapad se već izverzirao u prikrivenom zavođenju diktature i gaženju ljudskih prava i sloboda. U svom novom bestseleru „Kupljeni novinari" nemački autor Udo Ulfkote iznosi veliki broj primera gde su američke obaveštajne službe potplaćivale novinare i tako ih primoravale da pišu samo o onome što je u interesu tih službi.

Nije nedostajalo u poslednje vreme ni prilika da se proglasi vanredno stanje u Srbiji koje je u suštini već na snazi.

Tokom poslednje gej parade, u zapanjujuće mirnom Beogradu, jedini incident je izazvao bahati premijerov brat Andrej Vučić koji je pokušao da probije policijski kordon, pa kada mu to nije pošlo za rukom flašom gađao jednog žandarma i tako izazvao policijsku intervenciju, koju je snimila „sasvim slučajno" prisutna televizijska ekipa i to upravo televizije koja očekuje da u narednom krugu dobije nacionalnu frekvenciju. Umesto da urazumi brata, Aleksandar Vučić je odlučio da kazni žandarmeriju i nastavi već započete čistke u policiji.

Potom je usledila utakmica Srbija – Albanija i skandiranje „Vučiću, pederu" koje je u direktnom prenosu emitovala nacionalna televizija. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je jedino osudio ovo uzvikivanje, dok mu albanske provokacije nisu zapale za oko.

Ali, dizanje u vazduh pekara po Vojvodini, taj ministar nije nazvao nedopustivim, ne zato što osuđuje njihove vlasnike (Albance ili Gorance), već zato što se nada da će neki od tih slučajeva postati naprednjačka verzija paljenja Rajshstaga, odnosno da će pasivnošću državnih organa etničke tenzije dosegnuti nivo kada će država morati da uvede vanredno stanje kako bi situaciju stavila pod kontrolu.

Generalnu probu incidenta koji bi bio inicijalna kapisla za obelodanjivanje diktature predstavljao je saobraćajni udes koji je izazvao vozač Vlade Srbije uletevši kolima u kolonu automobila iz pratnje predsednika Vlade.

Nezaposlenost je ogromna. Broj zaposlenih u proizvodnji iznosi samo petinu onih od pre dvadeset godina. Svako peto dete u Srbiji je na ivici gladi, a tek se svako sedmo dete ispravno hrani, više se godišnje zatvara nego otvara novih preduzeća, a ionako male penzije se dodatno smanjuju.

Od svega toga je za kontrolisane medije važnije šta se, navodno, desilo predsedniku Vlade (pretukli mu brata, njega vređali, uleteli automobilom u njegovu kolonu…). Niko se više ni ne pita šta još očekuje ovaj unesrećeni narod.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI SE OSTVARUJE – TAJKUNE NAGRADITI I ISCEDITI, A KOLUBARU KAO POKLON DATI NEMCIMA!??

 

Insajder iz Kolubare, otkriva detalje o tome kako je, zbog podrške "finansijske podrške" Aleksandru Vučiću, bilo moguće da ovaj energetski gigant prošle godine proizvede čak milion tona rude više od onoga što je planirao da proizvede, a nije ostvario planirani profit niti je sačuvao ono što je profitirao za prvih šest meseci? Autor je istraživao i kako je Vučić u saradnji sa direktorom Kolubare, Miloradom Grčićem, prevario hiljadu i po radnika-"najamnika" i zašto "RB Kolubara" nije bila osigurana od poplava i drugih elementarnih nepogoda…

 

               Insajder K- 8

 

Prošle godine, u oktobru mesecu, pred televizijskim kamerama, direktor "RB Kolubara" Milorad Grčić izjavljuje da je: "Rudarski basen Kolubara u prvih 6 meseci 2013 godine ostvario dobit od nešto manje od 3 milijarde dinara (3.000.000.000), to jest, dve milijarde i devedeset miliona dinara (2.090.000.000)".

Ova izjava je isprava začudila sve pismene, jer dve milijarde i devedeset miliona može biti samo nešto preko dve milijarde dinara, nikako "nešto manje od tri milijarde dinara". Tu izjavu je integralno preneo TV GEM, a onda smo na TV Kolubara RTL, saznali od glasa spikerke iz off-a, koja je čitala podeljen materijal za medije, da je direktor ipak mislio na cifru od dve milijarde i devet stotina miliona dinara (2.900.000.000), što zaista jeste "nešto manje od tri milijarde dinara". Istu cifru je objavilo i propagandno glasilo Rudarskog basena i njegov dodatni bilten, kao i neki beogradski mediji.

Realno, brojanje do milijardu mu u poslu nikada i nije bilo potrebno, jer pazari u pečenjari u Obrenovcu, koju je doskora vodio. Da su nam bar doveli nekog uspešnog ugostitelja, pa da imaju sa čim da se podiče, ali ne: oni nam dovedoše čoveka koji je uspeo da upropasti svoj privatni biznis! Kako će onda da vodi najveću državnu u firmu u Srbiji?

U oktobru 2013. on izjavljuje da je Kolubara "od januara do kraja juna" ostvarila profit 2.900.000.000 dinara i da se taj trend nastavlja i da očekuje da će do kraja godine to biti i više. Ako je za šest meseci pozitivnog poslovanja zarađeno dve milijarde i devet stotina miliona dinara, onda se logično očekuje da do kraja godine bude zarađeno barem još toliko, dakle ukupno pet milijardi i osam stotina miliona dinara (5.800.000.000). Pogotovu zato što generalni direktor već u oktobru, dakle dva meseca pre kraja poslovne godine izjavljuje da se trend pozitivnog poslovanja nastavlja.

 

      Vučiću ekonomija, Grčiću matematika…

 

Odmah posle pisanja štampe u februaru 2014. godine o planovima za privatizaciju Kolubare, putem utapanja u nemačke kredite, Aleksandar Vučić je ekspresno sutradan u četvrtak dojurio u Kolubaru da obeća kako će da zaposli 1.470 radnika u Rudarski basen, koji rade na lizing preko Kolubara Usluga, da ponudi beskamatnu pozajmicu radnicima, sve samo da ćute.

Međutim u tom opštem kupovanju glasova izrekao je jednu iznenađujuću tvrdnju: "Vicepremijer je ukazao na to da je ‘Kolubara’ od 3,8 milijardi dinara gubitka došla do pozitivnog poslovanja od 800 miliona dinara, i naglasio da su to dobri rezultati (RTS, Vučić u Kolubari, 13.02.2014.god. 10:52h)".

Ovim je građanima Srbije saopštio da je Rudarski basen Kolubara u 2013. godini profitirao samo 800 miliona dinara.

Gde nestadoše onih 5 milijardi preko tih 800 miliona, koje je Milorad Grčić najavio kao realan profit za 2013. u oktobru samo dva meseca pre svođenja završnih računa? Gde su se istopile milijarde? Pet milijardi, da budemo precizni. Ili Grčić u oktobru 2013. nije govorio pravu istinu o finansijskom poslovanju Kolubare, ili je u februaru 2014. nije govorio Vučić. Okreni-obrni, fali negde 5.000.000.000 dinara.

Moguća je i treća opcija, a to je da je neko uspeo "kriminalom i korupcijom" da proneveri pet milijardi dinara iz Rudarskog basena, pre svođenja završnog računa. Međutim, tu opciju moramo odmah da isključimo, jer prosto je nemoguće da "vlast koja se bori protiv kriminala i korupcije" može da proneveri i jedan jedini dinar, a kamoli pet milijardi dinara!

Možda eto nije bilo dovoljno proizvodnje uglja, pa su se pare potrošile? Međutim u istom prilogu RTS dodaje: "Vučić je, prilikom posete Rudarskom basenu, rekao da je ‘Kolubara’ proizvela milion tona uglja više od planiranih bilansa…"

Kako je to moguće da je Kolubara proizvela čak milion tona više od onoga što je planirala da proizvede, a nije ostvarila planirani profit, čak nije sačuvala ni ono što je profitirala za prvih šest meseci 2013? Proizveli više nego što treba, a izgubili 5 milijardi dinara? Kako?

Ne, mi i dalje odbijamo i da pomislimo da je neko iz mudrog i poštenog rukovodstva SNS otuđio 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita!

Nije nam bitno što su na Voždovcu u novembru 2013. bili izbori i što su za mart 2014. planirani republički izbori. Prosto ne želimo da poverujemo da je SNS-u trebao novac za kampanju, pa su zahvatili po javnim preduzećima i njihovim profitima. To je nemoguće i to nadasve pošteni, dobri, samopožrtvovani Aleksandar Vučić nikada ne bi uradio. Stoga moramo reći da ne znamo gde su 5 milijardi dinara iz Kolubarinog profita, a ako neko zna, neka nas obavesti preko Informera!

U oktobru 2013. na "pripravničkoj" konferenciji za štampu Milorad Grčić je još izjavio: "Bitne su samo tri stvari: matematika, matematika i matematika". Nešto kasnije, na svom idolopokloničkom skupu u Areni, Aleksandar Vučić je izjavio: "Bitne su samo tri stvari: ekonomija, ekonomija i ekonomija". Očigledno je da Grčiću odlično ide matematika, a Vučiću ekonomija.

 

      Najamnici uzeti "na lizing"

 

Vučić je 13. februara 2014. odlučio i njihov problem da "reši" pa RTS u istom prilogu kaže: "Dodao je da je dobro što je Rudarski basen preuzeo 1.470 radnika iz preduzeća ‘Kolubara usluge’ koji su, kako je naveo, radili za 25.000 dinara, a sada će imati pristojnije uslove i bolje plate."

Malo nas buni činjenica da je direktor preduzeća Kolubara Usluge, ujedno prvi čovek lazarevačkog SNS Dragan Jevtić, na TV AVAX, TV GEM, TV Kolubara RTL, stalno demantovao pisanje Tabloida izjavom: "…Nije istina da se preko Usluga radi za 20.000 dinara, naši radnici ostvaruju po 40.000 dinara".

Tada je Vučić najavio da će svi ti radnici, njih 1.470 preći u Kolubaru da rade za punu platu, a ne da budu kao "Rumuni" na iznajmljivanje. U jeku martovske kampanje pred silnim TV kamerama prikazano je da su zaposlili 69 ljudi od 1.470, a da će ostatak primati sukcesivno.

To su kao papagaji ponavljali na svim lokalnim televizijama Milorad Grčić i Dragan Jevtić, dodajući: "…To obećao Aleksandar Vučić i ministarka energetike Zorana Mihajlović i samo se treba strpeti". Prenele to sve agencije: Beta, Tanjug, svi dnevni listovi: Politika, Blic, Danas i nezaobilazni Kurir i Informer.

Prođoše izbori, izabra se "vlast naroda" koja je uspela da pobedi "vlast tajkuna" a od posla još ništa. Državni sindikat Kolubare je krajem aprila 2014. u svom časopisu "Kolubarski Sindikalac" (koji se štampa na najkvalitetnijem papiru, na kojem se ne štampaju ni najskuplji modni časopisi u Parizu), objavio oštar uvodnik o tome kako "oni znaju ko su oni što lažu da radnici neće biti primljeni i da je potrebno samo strpljenje do avgusta 2014. jer Aleksandar Vučić, ministarka Mihajlović i direktor Grčić su obećali i to će tako biti".

Prođe i ovaj avgust 2014. a njih 1401 "najamnika", koji rade kao iznajmljeni "Rumuni", preko Usluga, i dalje su mučenici bez statiusa na Površinskim kopovima i nisu primljeni u stalni radni odnos. U međuvremenu je promenjen Zakon o radu koji predviđa da se "najamnici" mogu uzeti i privremeno-povremeno, "na lizing"!

U emisiji TV GEM – "Bez cenzure", 13. februara 2014., ministarki Mihajlović je proradila štitna žlezda pa joj je vrat bio sav naduven. U jednom momentu joj voditeljka postavlja pitanje: "…U medijima smo čuli i da tako kažemo žžž…(htela reći: žuta štampa) nagađanja ili citiranja o tome koliko će građani moći da dobiju od akcija EPS-a…"?

Na šta je ministarka prekida u pola pitanja: "…Aaa, ne, ja sam se uopšte iznenadila kada sam to videla. Niko o tome nije ni razgovarao. Jednog trenutka kada EPS bude izlazio na berzu i kada mi budemo počeli da razgovaramo uopšte o tome, onda ćemo pričati kolike će to biti akcije i kolika je to vrednost akcija, koje će građani dobiti.

Za sada, EPS će biti akcionarsko društvo sa jednim akcionarom koji se zove država, dok ne u toku ove godine praktično ne stane na noge, a onda ćemo dalje razgovarati o tome što se zovu mali akcionari i potpuno otvaranje tržišta".

Kada je u Skupštini Srbije birana Vlada, sačinjena od "vlasti naroda", mandatar Aleksandar Vučić izjavljuje u svom ekspozeu: "…EPS je najvrednija kompanija koja je u državnom vlasništvu, ali država dobija veoma malo prihoda od nje. Prošlogodišnji profit kompanije bio je blizu 20 milijardi dinara, ali je likvidnost kompanije loša.

Po planu poslovanja, generisani novčani tok i za ovu godinu biće negativan. Ipak, smatramo da za Srbiju strateški nije dobro rešenje da prodajemo većinski paket akcija EPS-a.

Najbolja opcija za EPS bio bi ulazak manjinskog partnera do kraja sledeće godine (jedna od vodećih svetskih firmi u energetskoj industriji). Taj partner bi birao većinu menadžmenta EPS-a i povećao efikasnost poslovanja. Država bi dobila i više profita iz poslovanja EPS-a i povećala bi se vrednost kompanije za slučaj da se kasnije odluči za privatizaciju ili listiranje na berzi. Ovaj proces (ulaska manjinskog akcionara) realno je moguće okončati u toku 2015. ili 2016. godine".

Eto, lepo je rekao Aleksandar Vučić: strana kompanija, kao manjinski akcionar dobija akcije i upravlja sa EPS, a građani će tek kasnije "možda dobiti akcije ako se odluči za privatizaciju".

Zar nije privatizacija kad država pokloni paket akcija nekoj stranoj kompaniji koja će da bira menadžment? Šta je to ako nije privatizacija? Manjinski partner, a bira menadžment? To nešto kao sa JAT-om ? Poklanjaju Nemcima akcije i oni će da vode preduzeće. Samo nije jasno kako to EPS ne zarađuje, kad je "vlast naroda već dve godine u oštrom obračunu sa kriminalom i korupcijom?"

Možda bi EPS zarađivao više kada bi se negde našlo onih 5 milijardi što nestadoše iz Kolubare samo u 2013. Sada je svima jasno da EPS neće ni izaći na berzu, da građani neće dobiti besplatne akcije, jer će akcije pokloniti Nemcima, a oni će postavljati menadžment EPS i njime upravljati i raspodeljivati profit. Transfer akcija će se obaviti direktnom pogodbom tj. poklonom.

 

      "Presvlačenje" iz starog u novo

 

Nezaobilazna "borba protiv kriminala i korupcije u kojoj neće biti pošteđenih" najbolje se vidi na primeru RB Kolubara. Svaki čovek koji je bio na rukovodećem položaju u prethodnim režimima, a pritom bio hapšen i bio pritvoren u istrazi za pronevere u Kolubari, odmah je dolaskom na vlast SNS, pušten iz zatvora i postavljen opet za rukovodioca.

Neki su postavljeni čak u iste pogone i sektore u kojima su krali godinama! Na njihova stara direktorska mesta došli su njihovi zamenici, a oni sad došli na mesta svojih starih zamenika. To se u šahu zove rokada. Kao zamenici imaju istu platu koju su imali kao kada su bili direktori. Mnogi su postavljeni i na više funkcije. Sa tih položaja vrše teror nad časnim i poštenim ljudima koji su svedočili protiv njih u istrazi.

Van svake pameti je da neko osumnjičen za: krivična dela protiv privrede, zloupotrebu službenog položaja i učestvovanje u organizovanom kriminalu, bude vraćen na isto radno mesto ili da bude zamenik svom bivšem zameniku, koji je sad na njegovom starom mestu formalno, a realno da vodi taj pogon ili sektor. Kako može neko protiv koga se vode takvi procesi, da ima status ovlašćenog službenog lica koje potpisuje ugovore i daje službene naloge?

Ni u Namibiji, ni u Zambiji toga nema, samo u Srbiji u kojoj je "vlast naroda". Svakog od njih je protivzakonito u firmi abolirao od krivice Milorad Grčić, dajući im ovlašćenja službenih lica tj. postavljajući ih za direktore. Jasno je ko dan, da to nije mogao da učini na svoju ruku, bez saglasnosti Aleksandra Vučića.

Stari-novi direktori sada fabrikuju dokaze za svoju odbranu i koriste svoje funkcije koje imaju u preduzeću da naređuju zaposlenima da proizvode lažne fakture, ugovore i prateću dokumentaciju i zavode ih u arhivi pod starim datumima iz vremena za koje se krivično terete. Takođe uništavaju originalnu dokumentaciju, jer fotokopije nisu merodavne na sudu. Zaposleni nemaju izbora, svima se preti otkazom, a onima koji su malo tvrđi orah preti se smrću, njihovom i članova porodice.

Protiv mnogih optuženih su odbačeni postupci "u svetlu novih dokaza" ili "usled nedostatka dokaza". Oni su sad poveli sporove protiv države da naplate milione zbog "neopravdanog boravka u zatvoru". Po celu noć se vesele po lazarevačkim kafanama i mlate sa svojim tužbama protiv države, dok naručuju pesmu: "Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine"…

Kada Sud nekome odredi pritvor u ovakvim slučajevima to se čini da se onemogući uticaj na svedoke i spreči uništenje dokaza. Ova "vlast naroda" koja je ista kao ona "narodna vlast" ih nije pustila iz zatvora za džabe, niti im je dala za džabe direktorske funkcije sa kojih mogu da vrše pritisak na svedoke i da proizvode ili uništavaju dokaze. Zna "vlast naroda na čelu sa Aleksandrom Vučićem" da su kod tajkuna pare.

Odlučio je da ih sve iscedi. Jedino što im je pokvarilo sreću je majska poplava, koju su sami izazvali jer su izmeštali tok reke Kolubare i pravili jezero, gde će sagraditi Hipodrom, kazina i kupleraje. To je otvorilo put da javnost sazna za njihove mračne planove.

     A 1.

   Zasluge za uspon Vođe

Pošto je u dogovoru sa starim-novim direktorima sav novac ispumpavan iz Rudarskog basena po oprobanim šemama i pripremana velika investiciona ulaganja u Hipodromski kompleks na jezeru, RB Kolubara je štedela na svemu, pa i na osiguranju.

RB Kolubara nije osigurana od poplava, a štetu od 370 miliona evra sada nema ko da nadoknadi. Najveći "poslovni potez" Milorad Grčića je bio taj što je proneverio 5 milijardi dinara samo u toku 2013. za potrebe predizborne kampanje Aleksandra Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEROŠINA: KAFANSKE BRIGADE I GLADNI GRAĐANI…

 

Grupa građana iz opštine Merošina, obratila se pismom redakciji zbog zastrašujućeg stanja u kome se i grad i ceo ovaj kraj nalaze. Uz neznatne intervencije, redakcija objavljuje njihovo pismo.

 

 

 

„Poštovani Glavni i odgovorni uredniče, pišemo Vam u nadi da će ovaj poslednji vapaj nas građana opštine Merošina uspeti, da naš glas preko Vas i Vaših novina dopre do građana Srbij,e koji su takođe u sličnom ili gorem položaju.

U opštini Merošina, jednoj od najnerazvijenijih u Republici Srbiji, gde se većinsko stanovništvo pretežno bavi povrtlarstvom i voćarstvom, glavna voćka je čuvena Oblačinska višnja, od koje bi ovaj narod mogao da živi, a zapravo teškom mukom preživljava, svojim poslednjim atomima snage.

Skori otkup višnje je bio za ne verovati: oko 25 dinara po kilogramu! Tim parama nismo mogli ni najosnovnije troškove oko gajenja da pokrijemo, već nas je država svesno odvela u režirani gubitak. Kao da je nekome bio cilj da se uništi ovde i poslednji brend kojim je Srbija, a i naš kraj bio nadaleko čuven.

Doživeli smo da, kao opština u kojoj preovlađuje zemljoradnja, narod bude "na kazanu" u Crvenom Krstu Merošina. Svakog dana njih 900 čeka na hranu. Iz dana u dan taj broj se sve više povećava. To se krije kao najstrožije čuvana državna tajna!

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, da dodamo da administrativni deo opštine (bez sela) broji 950 stanovnika! Sa selima, opština Merošina ima oko 15-20 hiljada stanovnika. Ali, velike su migracije i tačan broj niko i ne zna.

Opštinske službe su u rasulu, na poslu umesto u kancelarijama pune su okolne prodavnice i kafane. Za tradicionalne dane "Oblačinske višnje" 14 i 15 juna ove godine, postignut je rekord u jedenju, pijenju i arčenju državnih para.

Nepotrebni koncert organizovan za 200-300 duša na Oblačinskom jezeru, plaćen je neutvrđenom sumom novca. Koliko, to zna samo predsednik opštine, Bojan Nešić. A u narodnim kuhinjama, nema ni makarona!

Bojan Nešić je kadar Srpske napredne stranke i drži vatrene govore u slavu svoga Vođe. Vođa je smenio je prethodno rukovodstvo samo zato što nije znalo da krade pare.

Nego bitno je da u Oblačinski jezero nastupio je nagli pomor riba, jer ih rukovodstvo opštine sa svojim prijateljima tamani u kafani koja je za njih otvorena 24 sata dnevno. Dok narod gladuje, rukovodstvo besramno ždere.

Koliko su SNS "kafanske" brigade u Merošini aktivne, govori i podatak da im je malo Oblačinsko jezero, nego ribu tamane i u obližnjem, dva kilometra udaljenom, Krajkovačkom jezeru.

U sprezi sa lokalnom stanicom policije, koja se godinama unazad proslavljala po svojim aferama oko pasoša, fiktivnih prijava Albanaca sa Kosova i fiktivne kupovine kuća od strane Albanaca, deluje i čitava izdajničko-mafijaška grupa kojom, nesumnjivo, komanduje lični Milorad Veljović, direktor policije. Na tim veleizdajničkim poslovima, mafija državna i ona koja deluje u njihovoj senci, zaradila je milione evra.

Iz cele te afere zapamćeno je hapšenje komandira policije i tri policajca. Ali, pravo "jezgro" niko nije smeo ni da takne. I sadašnje stanje u istoj stanici policije daleko je od dobrog.

Vlada sistem nepotizma, nezameranja, javašluka, a sadašnji komandir Novica je nedorastao svom poslu i zadatku.

Plašljiv, neodlučan i sav nemušt i skučen. To odgovara dobro organizovanoj grupi lešinara u Merošini. Da narodu pije i poslednju kap krvi.

Hvala na razumevanju što ćete objaviti ovaj tekst o sračunatoj i režiranoj propasti ove opštine.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTOPU U SRBIJI JE DORINELA I BLEDA SLIKA NEKADA UREĐENOG SISTEMA ZA OBUZDAVANJE PRIRODNIH NEPOGODA

 

Šteta od nekoliko milijardi evra, bila direktna, ili ona koju novim investicijama u čišćenje i zaštitu rečnih tokova, izgradnju akumulacionih jezera i sistema navodnjavanja, koju je Srbiji naneo vodeni cunami, samo opštom solidarnošću ne možemo otkloniti, ali znatno možemo ublažiti. Republika pod hitno mora da preduzme nešto i da revitalizuje preduzeća iz sektora hidroinženjeringa koja danas jedva preživljavaju zbog nebrige. Za to potrebna ulaganja jesu visoka, ali su znatno manja od šteta koje nam nanesu bujice ili suše, da ne govorimo o ljudskim životima koji bi na ovaj način bili spašeni.

 

              Miodrag K. Skulić

 

Srbiji je, poslednjim vodenim poplavama, naneta nemerljiva šteta. Za nanetu nam štetu kriva je priroda, ali i svi mi imamo u njoj značajno učešće, jer nismo znali šta je voda i vodeni cunami i kako se sastavljaju planovi i programi za bolju budućnost, posebno sa vodom, koju nažalost nismo koristili za navodnjavanje i povećanje proizvodnje energije, zato moramo svi da podnesemo ovaj teret.

Mapa specijalizovanih hidroinženjeringa njih 52 u Srbiji i njihova nadgradnja (Srbijavode, Vode Vojvodine i Beogradvode) sa projektnim organizacijama i kadrovima sa Građevinskog, Geodetskog i Šumarskog fakulteta, uz Republički hidrometrološki zavod, predstavljali su uređen sistem za obuzdavanje prirodnih nepogoda i korišćenje voda za dobrobit čoveka.

Njihova delatnost je zaštita od erozija i uređivanje vodotokova, a Republičkog hidrometrološkog zavoda, preko mreže stanica za odbranu od grada je u funkciji poslova koji se dugoročno i srednjoročnim planiraju, a u budžetima Republike, AP Vojvodine, Gradu Beogradu i svim opštinama planiraju sredstva, koja, po pravilu, predstavljaju jedini njihov prihod.

Dolaskom DOS-a na vlast utemeljeno stanovište da država ni u jednoj oblasti nije dobar vlasnik i da sve treba privatizovati, ovih dana nam se mučki osvetio. Zbog toga smo pristupili sagledavanju današnjeg stanja u toj oblasti.

Agencija za privatizaciju je na aukciji prodala 16 inženjeringa za izgradnju hidrotehničkih objekata, dok je od toga kod njih četiri privatizacija poništena, i nakon toga uvedeno restruktuiranje, dok je posebnim dokumentom prekinuta privatizacija kod 25 hidroinženjeringa, a pored toga njih četiri su u stečaju. Energoprojekt – Hidroinženjering AD je posebno značajan privredni subjekt, a PIM je danas veliki gubitnik koji se nalazi u postupku restruktuiranja.

U Vojvodini ima 20 hidroinženjeringa lociranih u Sremskoj Mitrovici, Somboru, Apatinu, Šidu, Bečeju, Subotici, Kikindi, Zrenjaninu, Vršcu, Beloj Crkvi, Pančevu i Novom Sadu. U Novom Sadu je DTD Kanal u postupku stečaja, dok Sremska Mitrovica ima čak pet specijalizovanih preduzeća u ovoj oblasti (Hidrograđevinar i Hidrogradnja koji su privatizovani, a u tri je prekid privatizacije: DVP Hidrosrem, VP Regulacije i VP Sava), po dva specijalizovana preduzeća u ovoj delatnosti imaju Sombor (DPP Dunav i Tisa i Zapadna Bačka) i Vršac (Hidrogradnja – privatizovana i VDP Južni Banat)

U Centralnoj Srbiji hidroinžinjerinzi su locirani u 16 gradova: Beograd, Požarevac, Niš. Smederevo, Smederevska Palanka, Zaječar, Negotin, Valjevo, Šabac, Loznica, Arilje, Kraljevo, Vranje, Vladičin Han. U Beogradu ima osam, u Požarevcu, Smederevu, Smederevskoj Palanci i Nišu po dva. Interesantno je da specijalizovane hidroinženjeringe nemaju Kragujevac, Leskovac, Užice i Novi Pazar.

U ova 52 specijalizovana privredna društva na kraju 2013. godine bilo je zaposleno 2.931 radnik (inženjer, tehničar, kvalifikovani majstor i pomoćno i administrativno osoblje). Njihov ostvaren ukupan prihod u toj godini iznosio je 6,3 milijarde dinara, ili oko 55 miliona evra, uz iskazanu neto dobit od samo 125 miliona dinara i neto gubitak u poslovanju te godine od 1,3 milijarde dinara. Tako je iskazan gubitak veći od dobitka u toj godini od 1,16 milijardi dinara, ili 18,4 odsto ukupnih prihoda.

U ova 52 specijalizovana društva preostao je kapital, nakon gubitaka koji neka od njih iskazuju godinama, od samo 3,5 milijarde dinara, dok su ukupne obaveze dostigle 8,9 milijardi dinara, pa proizlazi da stalnu i obrtnu imovinu od 12,4 milijarde dinara, sopstvenim kapitalom pokrivaju samo sa 28 odsto, a tuđim sredstvima sa 72 odsto.

Čak je i Energoprojekt – Hidroinženjering na 810 miliona dinara ukupnog prihoda iskazao u 2013. godini neto dobit od samo 6,2 miliona dinara, ili manje od jedan odsto, dok ova renomirana firma sopstvenim kapitalom pokriva samo 56 odsto ukupno angažovanih poslovnih sredstava.

PIM AD u restruktuiranju, koje još nema obavezu da isplaćuje nagomilane dugove, je na prihodu ostvarenom u toj godini od 200 miliona dinara iskazao gubitak u poslovanju od 587 miliona dinara, ili skoro tri puta veći od ostvarene realizacije u toj godini, dok su narasle ukupne obaveze na 6,6 milijardi dinara, ili oko 58 miliona evra. Nasuprot tome knjigovodstvena vrednost ukupne preostale imovine PIM AD je samo 2,6 milijardi dinara, ili oko 22,5 miliona evra.

Od privatizovanih 12 preduzeća, gde je privatizacija ostala važeća, Hidrogradnja iz Sremske Mitrovice je brisana iz Registra APR-a. Interesantno je još da su ova preduzeća pre privatizacije zapošljavala 881 lice, a prošle godine samo 539, što čini umanjenje za 39 odsto. U 2013. godini iskazala su dva miliona evra gubitka na 11,6 miliona evra ukupnog prihoda.

Sa 55 miliona evra ukupnog prihoda ovih 52 specijalizovana preduzeća, koliko su dobili od JP Srbijavode (čitaj: Republike), JP Vode Vojvodine (čitaj: AP Vojvodina) i JP Beogradvode (čitaj: budžet Grada Beograda) ogromni rečni tokovi i klizišta u Srbiji ne mogu se zaštiti.

Sa tim novcem nemamo čvrst oslonac za zaštitu od erozija i poplava, ne možemo očistiti rečne tokove, učvrstiti rečne nasipe, izgraditi veštačka akumulaciona jezera, a kamoli stvoriti uslove za organizovan pristup navodnjavanju poljoprivrednog zemljišta.

Sećam se gradnje brane Ćelije kod Kruševca, pre 40 godina, gde je ondašnja Republika Srbija uložila ogroman novac, a inženjer Nikola Dutina vodio gradnju. Sticajem okolnosti taj isti inženjer je krajem devedesetih i do dolaska DOS-a na vlast bio generalni direktor Republičkog hidrometrološkog zavoda i kukao da se obezbedi na teret budžeta što veći broj protrivgradnih raketa.

Njega je ministar Đelić 2001. godine optužio što je dao avans društvenom preduzeću iz Prijepolja da za potrebe Zavoda izradi desetak hiljada plastičnih oklopa za te rakete. Danas naše stanice imaju na zalihama dve do tri rakete. Ovo je puna istina i sa tim mi hoćemo da se branimo od grada i štete koju u pojedinim regionima nanese ova prirodna pojava.

Socijalizam je u ovoj delatnosti, a i nekim drugim, bio dobro organizovan. Greška je bila privatizacija privrednih subjekata u ovoj delatnosti.

Dobra je odluka Vlade Mirka Cvetkovića da prekine privatizaciju privrednih subjekata u ovoj delatnosti. Predlažem da Vlada Republike Srbije organizuje registraciju još četiri javna preduzeća za hidroinženjering i to u Leskovcu, Kragujevcu, Užicu i Novom Pazaru i da predloži Skupštini donošenje još kvalitetnijeg Zakona o vodama, u kome će na bolji način biti povezan rad i budžetskim sredstvima podržan preduzeća JP Srbijavode i JP Vode Vojvodine. Obnovu, ako je dobro organizujemo, možemo sprovesti u naredne dve godine, pogotovu što imamo školovane inženjere građevinske, geodetske i šumarske struke.

 

     Kako je poslovalo JP Srbijavode

 

Ovo republičko javno preduzeće u prošloj godini imalo je 139 zaposlenih i ostvarilo je ukupan prihod (verovatno sto odsto iz republičkog budžeta) 602 miliona dinara, ili oko 5,2 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od samo 77 hiljada dinara.

Sa 4,7 milijardi kapitala i obavezama od 13,3 milijarde dinara ne može se na kvalitetan način finansirati poslovna imovina u ukupnom iznosu od 18 milijardi dinara. Ovo javno preduzeće skoro da i nema zaliha, pa je pravo čudo gde se nađoše milioni džakova, pa i sam pesak, verovatno su preduzeća iz pekarske, ili neke druge industrije ustupila svoje džakove.

 

     Kako je poslovalo JP Vode Vojvodine

 

Ovo pokrajinsko javno preduzeće, koje je imalo ozbiljnu podršku u pokrajinskom budžetu, u prošloj godini imalo je 464 zaposlena i ostvarilo je ukupan prihod 3,8 milijardi dinara, ili oko 33,3 miliona evra i na tom prihodu iskazalo neto dobit od 2,9 miliona dinara.

Sa pristojnim kapitalom od 31,7 milijardi dinara, naravno da su obaveze minimalne (4,5), pa se na kvalitetan način moglo voditi finansijsko poslovanje ovog javnog preduzeća.

 

     Kako je poslovalo JP Beogradvode

 

Grad Beograd ima javno preduzeće specijalizovano za ovu delatnost. Ali, nažalost, Grad je, prema ovom značajnom preduzeću vodio takvu politiku, da je ono u rasulu. Sa 129 zaposlenih ostvaren je ukupan prihod od samo 322 miliona dinara, ili oko 2,8 miliona evra i na tom prihodu iskazan je neto gubitak od, čak, 129 miliona dinara.

Ovo javno preduzeće ostalo je zbog iskazivanja gubitaka i u ranijim godinama bez kapitala, pa su obaveze preduzeća milijardu i deset miliona dinara. Nadamo se da će novi gradonačalnik ovaj problem staviti na dnevni red Skupštine Grada, ali preko posebnog skupštinskog odbora, koji treba da ispita poslovanje ovog javnog preduzeća i odnos gradske vlasti prema vodi i rečnim tokovima Save, Dunava i brojnih reka, rečica i kanala na teritoriji gradskih i prigradskih opština. Danas je tekući račun JP Beogradvode blokiran za oko 18 miliona dinara.

 

12 prodatih hidroinženjeringa:

01/ BP Hidrograđevinar , Sr. Mitrovica

02/ Hidrogradnja RG GP, Sr. Mitrovica

03/ Napredak, Apatin

04/ Hidrogradnja, Vršac

05/ Geosonda-Konsolidacija, Beograd

06/ VIOR- Velika Morava, Beograd

07/ Vodoprivreda, Požarevac

08/ Niskogradnja, Smederevo

09/ Vodoprivreda, Smed. Palanka

10/ DVD Erozija, Valjevo

11/ Vodogradnja, Zaječar

12/ Erozija, Vladičin Han

4 hidroinženjeringa nakon poništenja, privatizacija sada su u restruktuiranju:

01/ DVP AD, Loznica

02/ Hidrogradnja i Erozija AD, Požarevac

03/ VP Južna Morava AD, Niš

04/ Vodogradnja, Vranje

u 22 hidroinženjeringa prekid privatizacije:

01/ DTP VDP Severna Bačka, Subotica

02/ DPP Dunav i Tisa, Sombor

03/ VDP Zapadna Bačka, Sombor

04/ VGD VDP Srednja Bačka, Bečej

05/ DVP Hidrosistem, Sr. Mitrovica

06/ VP Regulacije, Sr. Mitrovica

07/ VP Sava, Sr. Mitrovica

08/ VP Šidina, Šid

09/ VDP Gornji Banat, Kikinda

10/ VDP Srednji Banat, Zrenjanin

11/ VDP Južni Banat, Vršac

12/ DVP Tamiš-Dunav, Pančevo

13/ VP Galovica, Beograd

14/ VP DP Sibnica, Beograd

15/ Hidrozavod, Beograd

16/ VP Sava, Šabac

17/ DH DP Negotin, Negotin

18/ DVP Zapadna Morava, Kraljevo

19/ VDP Erozija, Knjaževac

20/ DVP Erozija, Niš

21/ Selova, u rrestrukt., Kuršumlija

22/ PIM AD u restrukt., Beograd

4 hidroinženjeringa u stečaju:

01/ Vodogradnja, Arilje

02/ DTD Kanal, Novi Sad

03/ DD Rad, Bela Crkva

04/ VHP Palanka, Smed. Palanka

10 ostalih hidroinženjeringa:

01/ DTD VDP Senta, Senta

02/ DTD DP Krivaja, Bačka Topola

03/ DTD Hidrosistem, u stečaju, N. Sad

04/ DTD AD Hidrozavod, Novi Sad

05/ DVP Smederevo, Smederevo

06/ VP Ćuprija, Ćuprija

07/ MP Velika Morava, Beograd

08/ VP Morava, doo, čačak

09/ Dunav grupa, doo, Novi Sad

10/ Energopojekt Hidroinženjering, Beograd

Projektne organizacije:

· Energoprojekt Entel, AD

· Kosovoprojekt

· Hidroprojekt

· Geosonda

Fakulteti koji školuju inženjere hidro struke:

· Građevinski fakultet

· Rudarsko geološki fakultet i

· Šumarski fakultet.

 

     A 1.

Kako do milijardu i po evra?

Kako se u konkretnom radi o velikoj prirodnoj katastrofi nužno je da se porodicama, opštinama i javnim preduzećima koje su pretrpele štetu, u ovoj i narednoj godini ona bar delimično nadoknadi.

Nužno je uvesti sledeće oblike poreza i drugih dažbina: porez na zarade i penzije, u nekoliko nivoa; povećanje poreza na dodatnu vrednost (PDV); povećanje poreza na dobit kompanija; uvođenje poreza na robu iz uvoza i povećanje poreza na igre na sreću i igre u kladionicama.

Ako za otklanjanje štete, regulisanje vodotokova i putne i druge infrastrukture treba dve milijardu evra, a od toga iz inostranstva i dobrovoljnih priloga bude prikupljeno 20 odsto, kako prikupiti još 1,6 milijardi evra? Evo početnog predračuna:

Poznato je da se za sve neto zarade u jednoj godini isplati oko deset milijardi evra. Sa poreskim stopama od tri za niže, pet za srednje i deset odsto za najviša primanja, po ovom osnovu može se prikupiti za Fond solidarnosti za godinu dana oko pola milijarde evra.

Oporezivanjem penzija po stopi od dva do deset odsto može se prikupiti, na sumi od 4,2 milijarde evra, oko 200 miliona evra.

Ako se PDV poveća sa 20 na 22 odsto za višu poresku stopu i sa 10 na 12 odsto za hranu i drugu robu sa nižim poreskim opterećenjem, može se za godinu dana za Fond solidarnosti, po ovom osnovu, prikupiti oko 250 miliona evra.

Sadašnja stopa poreza na dobit kompanija od 15 odsto treba da se poveća na 25 odsto, pa po tom osnovu može se prikupiti 120 miliona evra.

Uvođenjem solidarnog poreza na robu iz uvoza u visini od dva odsto na ukupan iznos od oko 14 milijardi evra, koliko iznosi godišnja vrednost robe iz uvoza, može se prikupiti 280 miliona evra.

Bilo bi necelishodno, pored solidarnog poreza na robu iz uvoza, posebno povećati akcize na naftne derivate. Kod akciza na cigarete i druge duvanske prerađevine koje sada pune republički budžet sa oko 800 miliona evra, može se prikupiti oko 100 miliona evra. Povećanjem akcize na viski i vino iz uvoza moglo bi se prikupiti oko 20 miliona evra.

Solidarnim porezom na igre na sreću i igre u kladionicama, moglo bi se za Fond solidarnosti obezbediti oko 30 miliona evra.

Kada se sve ove pozicije saberu, proizlazi, na bazi ovog grubog sagledavanja, da bi se u jednoj kalendarskoj godini, moglo prikupiti milijardu i po evra.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLAN RUŠENJA SVEGA: ILI OKUPACIJA EVROPE PREKO BALKANA UZ POMOĆ BANKARA!!?

 

Možemo li reći da se svekolika kriza stišava i da će svet uploviti u malo mirnije vode? Ili da ćemo mi bar malo predahnuti od viška istorije? Kriza se, ipak, nimalo ne stišava. Odgovor na drugo pitanje glasi-ne nećemo nimalo predahnuti. Svi znaci upućuju na to da našoj krizi nema još kraja. Možemo dodati da pod postojećim okolnostima malo što još od nas zavisi. Autori svetske ekonomske i svake druge druge krize i autori naših stradanja i neizvesnosti, iste su sile, ista politička strategija i napokon i isti ljudi, konstatuje sociolog Goranko Đapić, jedan od najslavnijih jugoslovenskih disidenata i nezaobilazni suorganizator, strateg i ideolog studentske pobune 1968. godine…

 

          Goranko Đapić

 

“Sve je očiglednije da privatna država- SAD, nimalo ne odustaje od svoje strategije protežiranja islamskog faizma. Štaviše, kanda je pokrenuta stanovita ofanziva usmjerena prema Južnoj Rusiji i egejsko – vardarsko – moravskoj dolini.

Prvo je žena-samoubojica ušla u gradski prijevoz u Volgogradu i izazvala krvoproliće. Potom je u incidentu u Moskvi otkriveno lagerovano oružje u posjedu islamističkih aktivista. Moglo se čuti da se čak gotovo javno okupljaju islamski fašisti na pojedinim lokacijama Volgograda.

Zašto baš u Volgogradu? Drugo ime za Volgograd je Staljingrad; poprište titanske bitke koja je bila velika prekretnica ne samo za SSSR već i za sav ratajući svijet. Treba li simbolično da grad simbol, ponovo bude napadnut. Kakova je to poruka Rusije i Europi u cjelini? Zatim, Volgograd je vratnica Rusije gledano sa juga. On je na stožeru najveće ruske i europske vojske, duša Rusije sama MAČ RADNAJA.

Mnogo dalje od grada na Volgi prostire se tužna i tragična historijska srpska zemlja. Kosovo. Baš tu je ovih dana stigao novi sultan Erdogan I. Nije naročito obraćao pažnju na povijesne spomenike. On je duša i uzdnica američke politike na Balkanu ali i šire, u Aziji, Africi i sve do kineskog zida.

Visoko ocijenjen od strane SAD zbog uravnoteženosti i pragmantizma, brzo je vrlo pragmatično počeo put da Kemalovu Tursku vrati u dvanajesto stoljeće. Put istrebljenja sekularnih vrijednosti izazivao je i izaziva aplauze publike iz Vašingtona. Oni u novopečenom sultanu vide velikog stratega islamskog fašizma kojim će uz božiju pomoć biti slomljena zbunjena i razbijena Europa.

Najbolji put za taj poželjan poduhvat je egejsko – vardarsko – moravska dolina i još dalje dunavska dolina i samo srce Europe. Tako je ovih dana taj ,,pragmatičar" urlao da je Kosovo Turska! I da li samo Kosovo? Ma, jasno je da se to nedvosmisleno odnosi na sav negdašnji osmanski Balkan, na stari carigradski put i sve oko njega.

Zašto je Erdogan I istupio tako oštro i direktno agresivno, gotovo ratnohuškački? Njegovi mentori iz stjecišta bankara u Londonu i Njujorku, čine sve što mogu da vajni sultan nakon nedavnih potresa u mnogim gradovima širom Turske, gdje se jasno vidjelo da sekularna Turska nije mrtva; obuzda armiju i želju naroda da se ne vraća u dvanaesto stoljeće.

Mjeseci koji su prošli u Turskoj obilježeni su naporom islamskih fašista da ojačaju i prošire represiju. U tom smislu agresivna politika Erdogana I treba da oko islamista homogenizira mase u borbi za novo neoosmansko carstvo i konačno i samu UMA-u. Obavještenja radi; UMA je sveislamska, svesvjetska država pobjedničke,, božije volje" i kraja svih drugih vjera i ma kakovih sumnji u budućnosti. Svijet će biti jedna velika šuma – šuma minareta.

Na novokomponiranim granicama Srbije, glasno je iznijet program islamskog fašizma. Ni mi sada, niti naši potomci, nemamo se čemu nadati. Neće Srbija biti zemlja tisuću manastira već zemlja tisuću džamija. Danas je Kosovo Turska, sutra je cijela Srbija Turska!

Ako istupanje novog sultana Erdogana I nije "par exelence" jasna objava svekolike agresije prema Srbiji kao najisturenijoj granici europskog juga, što je onda agresija?! Jadno i sterilno zvuče TV, dnevnici jednoobraznih televizija u Srbiji u kojima se izražava kritika Erdoganovog program za budućnost uz opasku da ipak ne treba pretjerati i ugrožavati u osnovi dobre odnose!

Koliko ćemo dugo čekati da se promoviše problem Sandžaka, negdašnjeg starog Rasa? I koliko će vremena proći kada ćemo se suočiti sa narogušenom SAD zbog navodnog ugrožavanja ljudskih prava muslimana u Srbiji?

Vidjeli smo u Siriji oko starog aramejskog grada u kome se još govori Kristovim jezikom kako se štuju ljudska prava kršćana. Erdoganovi i američki miljenici – islamski fašisti pružili su zoran primjer, što čeka još uvijek uspavanu Europu. O njenoj se sudbini u osnovi radi.

Napad sa juga i islamska okupacija Europe iz sjeverne Afrike i Pakistana dio su iste strategije. Iza nje stoje zadaci Protokola. Cilj će biti ostvaren kada Stari kontinent bude barbariziran i islamiziran, a Rusija stegnuta sa Zapada, Juga i Istoka. Društvo iz bankarskih centara u Londonu i Njujorku, pod svaku cijenu nastoji da spriječi prirodno jedinstvo Europe od Antlantika do Vladivostoka. Novi Sjeverni arijski svijet jedini je ozbiljni protivnik zamišljenom svijetu novog barbarstva i vječitog ropstva.

Privid mira na Starom kontinentu varljivo je opasan. Srce civilizacije naše rase, naših sloboda i naših mogućnosti napadnuto je svim raspoloživim sredstvima snaga protokola. Radi se o svestranom rastakanju kulture, obitelji i samog biološkog opstanka.

Vagoni narkotika, duge kolone islamskih fašista pod zastavom multi ovoga i onoga , trend modernosti u slavu nerotkinje i odurne gej – parade, čopori tkzv. ,,slobodnih intelektualaca" koji grlato kude,,eurocentrizam" stavljajući u prvi plan rušenje svega tako teško stečenog kroz tri tisuće godina, nisu slučajnost. To je vojska bankara.

Simbolično se može reći – to je vojska sotonina. Dug red petokolonaša tipa Olanda simbol je Sotonine prethodnice. Moramo znati da prepoznamo neprijatelja nad neprijateljima. Pred vratima Srbije neprijatelj je rekao- ,,da je sam neprijatelj, a i vi ćete sutra biti Turska".

Kakovog smisla ima suradnja sa arabijskim tiranijama? Sve od reda one financiraju vahabističke pokrete prave stjegonoše islamskog fašizma. Kakovi su to svjetovi? Ima li makar malo slobode polova, ima li drugačijih mišljenja, ima li još kakovih zabava izuzev kamenovanje navodnih ,,preljubnica" i vješanje ,,nevjernika"?

Zašto bi se luke, aerodromi i naša zemlja davala u ruke takovih ,,prijatelja"? Kaže se da je potreban novac radi investicija i oživljavanja ekonomije. Istodobno se zaboravlja da je samo po procjenama iz Sovjeta Europe bar 51 milijarda eura od 88 milijardi donacije iz EU. Iščezlo neznano kuda.

U sasvim, malo ruku našao se besprizorno opljačkan novac iz donacije EU i sav rad pokoljenja u samoj Srbiji. Ta strašna pljačka ne samo da nije prekinuta, a počinioci kažnjeni, već se ne čine nikakovi napori da se oteto vrati državi i narodu Srbije. Nitko još nije izašao sa zahtjevom da se oteti novac vrati narodu u vidu Fonda za preporod Srbije kojim bi se rukovodili najbolji i najodgovorniji građani Srbije. Svuda se naopako od te mogućnosti traži novac po svijetu.

Tako počinioci grozne pljačke prolaze prećutno u ,,zaborav", a država se još zadužuje uvlačeći u neizvjesnost i dužničko ropstvo potonje generacije. U godinama koje slijede ,,vlasnici" opljačkanog novca ili njihovo potomstvo ponovo će ostvariti dominaciju upravo zbog posjedovanja finansijske moći i strašnog siromaštva većine.

Što se tiče ,,dragih arapskih prijatelja" i raznih emirata u doglednom vremenu obogatit će Srbiju bezbrojnim donacijama i islamskim informativnim centrima. To bi slobodno se može reći bila najpouzdanija Erdoganova prethodnica u moravskoj dolini. U tom je smislu njegovo istupanje na Kosovu veoma programatsko.

On nam je najavio gdje više nećemo živjeti. On je poručio Europi što je zamalo čeka. Njegova transparentnost počiva na ,,hrabrosti" iza koje stoji privatna država protokola i društva bankara.

Što je Srbija poduzela povodom Erdoganove retorike? Skromno je iskazala neslaganje. Neslaganje? Na objavu rate našoj budućnosti tanušno se isticalo da sadašnje neslaganje ne smije ugroziti tradicionalno dobre odnose! Da li je povučen ambasador iz Ankare?

Da li se potresla intelektualna javnost u Srbiji? Ništa se od toga nije zbilo. Jedino je prelijepo miholjsko ljeto činjenica. Kada je vrijeme tako lijepo zašto se nervirati?

Koliko je vremena prošlo, a grozna banda iz DS menažerije i dalje objašnjva kako je stranka bila u pravu. Stranka? Može li ona i dalje činiti dio srpskog političkog života?”

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije