ZDRAVSTVENE USLUGE U MAJDANPEKU NALIK NEKOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH ZEMALJA AFRIKE!!

 

Opštoj bolnici u Majdanpeku, osim osnovnih sredstava za rad, nedostaju i lekari specijalisti pedijatrije, hirurgije i anesteziologije. Postoji opasnost da bolnica prestane sa radom, a najbliža zdravstvena ustanova tog tipa udaljena je 100 kilometara. U kakvom stanju je bolnica u Majdanpeku, govori i pismo grupe lekara i medicinskih sestara upućeno redakciji, u kome oni iznose razloge zbog kojih je to tako, pominjući i ulogu direktora ove ustanove, dr Zorana Miloševića, kao najodgovornije ličnosti.

 

 

 

Mnogo smo se obradovali kada nam je cenjeni ministar zdravlja, doktor Zlatibor Lončar došao u posetu. Čovek od prakse, iskustva, očekivali smo neki razgovor sa našim direktorom, smernice ka što boljem radu, ali i promene na bolje. Na žalost, to se nije desilo.

Ružno je i bode oči da u ovakvom vremenu,gde nema posla, plate su takve kakve jesu, gde se po zakonu ne mogu primati radnici u zdravstvenim ustanovama, kod nas ipak primaju nemedicinsko osoblje, a u isto vreme se stalno priča da imamo viškove tog kadra; zar nije logičnije preraspodeliti postojeće ljude?

I nije reč o tome koja radna mesta se popunjavaju, nego ko i kako dolazi na ta mesta! Na primer, na mestu magacionera, zaposlen je izvesni Dejan Kostić, partner bivše-sadašnje glavne sestre hirurgije (ne znamo više u kom je svojstvu čvrsta SPS-ovka ).

Po sličnom principu, zaposlen je Dejan Glišić na mestu domara. Takođe, i suprug sestre iz ORL ambulante, predsednice sindikata sestara, Boban Bilav, kao vozač saniteta, sa vrlo malo vozačkog iskustva, inače suprug sestre direktorove (dr Zoran Milošević) supruge alijas "paša"…

Ako u Zakonu o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13 i 63/13-ispravka), u članu 27 e piše da "Korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2015. godine", zašto su ta lica primljena?

Da krenemo dalje od odeljenja…

Na Internom odeljenju, na preglede kod specijaliste-interniste, pacijenti čekaju satima, dok se naš dragi kolega, bivši direktor, smiluje da radi. Njegove metode lečenja bi trebalo ispitati, jer je smrtnost kod pacijenata velika, broj bolesničkih dana veliki, terapija nejasna…Ukratko, čoveka bi trebalo poslati na edukaciju. Inače, bi trebalo bi poraditi na dogrevanju odeljenja, jer ide zima i na odeljenjima je hladno.

Na Ginekologiji rade dva ginekologa, a direktor dr Zoran Milošević i dr Radiša Arsić, mada poštuju radno vreme, sa etikom ne stoje nikako…Leče zavisno od raspoloženja, od dana u godini, vremenskih prilika…Dr Radiša Arsić se često neartikulisano obraća osoblju, kolegama. Ko zna, možda ga treba uputiti na pregled kod ORL?

Dečije odeljenje, uz interno, više puta spominjano u novinama, čak i na televiziji, mislimo da je sada bolje, ima i novih koleginica na stažu, pa će dr Marija Stefanović, moći mirna da ode u zasluženu penziju.

Hirurgija je posebno zanimljiva, jer je tu načelnik istovremeno i jedini hirurg. U normalnim okolnostima, on, dr Branko Vranješ, nikada ne bi bionačelnik, jer je u pitanju osoba koju jednostavno mrzi da radi svoj posao, dolazi u sedam sati ujutro, a odlazi u 11 ili 12, najkasnije oko 13 časova. UZ objašnjenje da je "imao naporan dan".

Molimo da ubace jednog hirurga sa iskustvom, koji bi da znao da vodi ovu službu kako treba, jer je tamo, čini nam se, najveće rasulo: bivša-sadašnja glavna sestra Nena Abdulić se za sve pita, svime rukovodi, čak i ako je otišla na odmor i bolovanje.

U odsustvu je postavila za svoju zamenicu, izvesnu Jelenu Đorđević, sestru bez iskustva, željnu novca, iskompromitovanu, sa bratom bivšim narkomanom i ocem alkoholičarem. I takva osoba treba da rukovodi lekovima (i terapijskim narkoticima) i drugim trebovanjima?

Medicinski tehničar sa hirurgije Bojan Pavlović , za koga se ne zna da li je završio ili kupio diplomu. Naime, čovek trguje diplomama iz Prokuplja, kao na pijaci, zavisno šta kome treba. Radno vreme mu je klizno , pre podne, od 8 do 12, jer je "potreban u stranci". Niko ne zna kojoj, a ni gde, jer stranka sigurno nije u lokalnom kafiću…

Po kazni je u hirurškoj ambulanti. Inače, tog čoveka niko ne viđa, ali, u određenom periodu nestanka Trodona, intezivno se družio sa onim koji su zavisnici od ovog narkotika. U prosekturi, frižider ne radi…

Neko bi konačno morao da dovede u red ovu bonicu, jer su i rad i pružanje zdravstvenih usluga, nalik nekoj od najsiromašnijih zemalja Afrike.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

RASPRODAJA: UZ PODRŠKU „VLADE U SRBIJI“, IMOVINA „MITROSA“ POSTALA PLEN AUSTRIJANACA ZA MALE PARE!!!

 

Zahvaljujući samovolji Aleksandra Vučića, i klanična industrija "Mitros" iz Sremske Mitrovice, dobila je novog vlasnika, austrijsku kompaniju "Girlinger". Austrijanci su za 14 hektara zemljišta i 24 hiljade kvadratnih metara objekata (hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, pogona za preradu živinskog mesa, itd.), ponudili uvredljivih 800 hiljada evra. "Mitros" je bio nekadašnji gigant i ponos jugoslovenske mesne industrije, koji je imao prodavnice u 25 evropskih zemalja i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Prema procenama eksperata, njegova realna vrednost posle prve privatizacije (2005. godine) bila je oko 28 miliona evra. Ni danas nije manja. Ali, Vučićev plan je drukčiji. On očekuje dolazak nemačkog mesnog koncerna "Tenis", koji će sagraditi šest velikih farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici.

      

                        Nikola Vlahović

 

Dana 16. januara 2015. godine, posle dugogodišnjeg pljačkanja, iscrpljivanja i uništavanja, glavna vest u medijima koje kontroliše režim Srpske napredne stranke, bila je prodaja klanične industrije "Mitros" iz Sremske Mitrovice, austrijskoj kompaniji "Girlinger".

Krajem prošle godine (18. novembra 2014.), Privredni sud u Beogradu objavio je javni poziv za prikupljanje ponuda potencijalnih investitora zainteresovanih za kupovinu sremskomitrovačkog "Mitrosa".

U tom trenutku, smišljeno nisko procenjena vrednost preduzeća je nešto veća od 478 miliona dinara, a zainteresovanim kupcima je naloženo da treba da polože depozit u iznosu od 95,7 miliona dinara. U ogradi kruga "Mitrosa", u tom trenutku, nalazilo se 14 hektara zemljišta i oko 24.000 kvadratnih metara objekata koji su legalno upisani u javne knjige.

Tadašnji i sadašnji gradonačelnik Sremske Mitrovice, Branislav Nedimović, već je unapred znao da je austrijska kompanija "Girlinger" jedini ponuđač koji će odgovoriti na takozvani javni poziv, jer su rukovodioci "Girlingera" sa Vučićem sve unapred dogovorili. Trebalo je zbog javnosti proći kroz proceduru, formalno. Preko radio Novog Sada, Nedimoviću se u jednoj izjavi "omaklo", pa je rekao: "…investitoru se jako žuri", što je jasno ukazivalo da ni "Girlinger" nije imao nimalo poverenja u Vučićeva obećanja da će im "Mitros" biti skoro poklonjen.

Istina, ova mesna industrija je godinama unazad sistematski uništavana, kako bi je neko (ko isplatu najveću proviziju), dobio za male pare.

Konačno, kad je Odbor poverilaca "Mitrosa" prihvatio ponudu austrijskog "Gierlinger holdinga" za kupovinu industrijske klanice i fabrike konzervi, procenja vrednost 14 hektara zemljišta sa pravom korišćenja i ukupno 36 objekata "Mitrosa", bila je 478.600.500 dinara, a jedini zainteresovani kupac ("Girlinger") ponudio je 800.000 evra, što je cena prosečne vile na Dedinju.

Sednici Odbora poverilaca nije prisustvovao jedino predstavnik "Svislajona" Rodoljuba Draškovića (koji je bio vlasnik u "Mitrosu", voljom ranijih vlast), a ostali članovi su jednoglasno prihvatili ovu ponudu. Tako se završila još jedna brutalna otimačina državne imovine u Srbiji. Naime, cena koju je ponudio austrijski "Gierlinger holding" višestruko je niža od realne. To znaju svi, do poslednjeg malog akcionara u Sremskoj Mitrovici. Ali…

Generalni direktor "Girlingera", Johan Girlinger, već u prvoj izjavi nakon kupovine "Mitrosa", izjavio je i ovo: "…Naš plan je da u prvoj fazi uložimo između osam i deset miliona evra, a želja nam je da se proizvodnja pokrene već početkom jula, a krajnji cilj nam je da fabrika ima više od hiljadu zaposlenih i da se celokupna proizvodnja izvozi u Rusiju i Kinu…".

Naravno, ovo su sada planovi koji se tiču gospodina Girlingera i njegovog porodičnog biznisa, i nemaju više nikakve veze sa interesima Srbije. Vučićeva izdajnička vlada odlučila je da "Mitros" spašava tako što ga se odrekla.

Umesto da država uloži novac u podizanje ovog nekadašnjeg giganta, pa da ga tek onda (ukoliko ne donosi profit) ponudi na prodaju, urađeno je ono najgore. Osiromašen je i na kraju skoro poklonjen. Zbog dugogodišnje materijalne bede i nezaposlenosti, vlastodršci su doveli radnike "Mitrosa" u situaciju da se danas raduju što će raditi kao najamna radna snaga (najjefitinija u Evropi) za austrijski "Girlinger".

U ovako izopačenom poretku, "Girlingeru" je sve dato na tacni. Naime, ta kompanija sada ima pravo da koristi Srbiju kao najpovlašteniju naciju u trgovinskim odnosima sa Rusijom. Takođe, dobila je školovane i vešte klaničare (po čemu su bili poznati u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji), a takođe, i najbolju mrežu dobavljača, uzgajivača i prvoklasno poljoprivredno zemljište čija cena je neuporedivo veća od one smešne cifre koju su Austrijanci ponudili.

Prva prodaja "Mitrosa" dogodila se marta meseca 2005. godine. Prodat je Rodoljubu Draškoviću, vlasniku koncerna „Svislajon Takovo" za 36,1 milion dinara, uz obavezu da preuzme finansijske obaveze firme, među kojima je najveća stavka potraživanje 930 radnika od oko 1,2 miliona evra za zaostale plate i regrese.

Umesto toga većina zaposlenih je dobila otkaze, a jedva njih 150 je ostalo na poslu. U posedu „Mitrosa" tada je bilo i 22 hektara zemljišta, nova hladnjača od 6. 394 kvadrata, kobašarija, klanica, poseban pogon za preradu živinskog mesa i savremena kotlarnica. "Mitrosova" klanica za svinje i goveda ima kapacitet prerade oko hiljadu svinja dnevno, a pileća klanica, sagrađena 1999. godine, 3.500 komada pernate živine dnevno. Sve je to bio odličan plen za organizovanu pljačku.

Ipak, kriminalna družina iz Agencije za privatizaciju, tvrdila je da je "sve u redu", navodeći kako je „U postupku kontrole utvrđeno da kupac nije dostavio dokaze koji se odnose na raspolaganje osnovnim sredstvima, izvršenje obavezne investicije i poštovanje socijalnogprograma, pa mu je u skladu sa Zakonom o privatizaciji ostavljen naknadni rok. Postupajući po nalogu Agencije kupac je dostavio dokaze da je izvršio svoje ugovorne obaveze".

Ali, para i dalje nije bilo. I Drašković je, kao i drugi tajkuni u Srbiji, hteo da dobije mnogo veće za mnogo manje.

Kada je već bila u većinskom vlasništvu "Svislajona" usledilo je "deljenje" fabrike na manje celine, a neki "sektori" su jednostavno preregistrovani za druge poslove i delatnosti. Tako je ovaj nekadašnji gigant klanične industrije odveden u stečaj. Pre privatizacije ova fabrika je imala 1. 200 radnika a na kraju, uvođenje stečaja je dočekalo 145 radnika.

Usledile su godine planskog propadanja. Radilo se u prostorijama bez struje, vode i telefona. Počele su da se dešavaju i opasne havarije u krugu fabrike. Kad je kap prelila čašu, početkom avgusta meseca 2011. godine, 300 bivših radnika "Mitrosa" došlo je ispred zgrade preduzeća, tražeći od državnih organa da okončaju stečaj, koji je trajao dve godine.

Delegaciju radnika koji su radili u "Mitrosu" primio je tadašnji (gle čuda: i sadašnji!) gradonačelnik Branislav Nedimović i obećao im da će sve učiniti u traženju poslovnog partnera.

Na žalost, radnici su nastavili da odlaze iz firme bez otpremnine i plate, a objekti, zgrade i mašine su propadali.

Nijedan dinar nije uložen u ‚"Mitros" a obećano je svašta. Preduzeće je pre prodaje Rodoljubu Draškoviću i njegovom "Svislajonu", imalo prodavnice u 25 evropskih zemalja i u bivšoj Jugoslaviji, a prema procenama eksperata njegova vrednost iznosila je oko 28 miliona evra.

Pre Draškovića, haos u "Mitrosu" pravilo je i preduzeće Dragomira Markovića iz Surčina, "Organik lajf" (nekadašnji "Krmivoprodukt"), uzgajajući na "Mitrosovim" farmama bolesnu živinu.

Mnogo ranije, "Mitros" je bio jedan od simbola jugoslovenske privredne moći. Dnevno je ova mesna industrija klala više od hiljadu svinja, a svoje mesne prerađevine izvozila je u 25 zemalja, sa velikim uspehom. U to vreme, skoro da nije bilo porodice u Sremskoj Mitrovici, koja nije imala nekoga ko je zaposlen u "Mitrosu" ili ko je bio makar indirektno uključen u veliki sistem na kome je "Mitros" počivao.

Gledajući šta je dobio za novac koji je uvredljivo mali, "Girlinger" je za sebe napravio odličan posao. Tako dobro nije prošao ni u siromašnim zemljama poput Rumunije i Bugarske, gde je takođe kupio fabrike koje nisu ni izdaleka imale takvu tradiciju i takav kvalitet proizvoda kao "Mitros".

Bivši radnici i mali akcionari "Mitrosa" i danas vode maratonske sudske sporove sa svojom bivšom fabrikom, i sada očekuju naplatu svojih potraživanja, a neki od njih, ponovo i radna mesta.

Međutim, Johan Girlinger je pominjao nekakvu "prvu fazu" u kojoj je spreman da zaposli 300 radnika. A, kada će se doći do te "prve faze" i da li će, niko ne zna.

Nekada, u vreme jugoslovenske države, "Mitros" je zapošljavao skoro dve hiljade radnika, pa je i sa tim brojem zaposlenih jedva stizao da zadovolji sva tržišta na kojima se pojavljivao u zemlji i svetu.

Vučićeve parole da će uz "Girlinger" početi da stižu i kompanije koje će "ulagati u povećanje kvaliteta i genetskog potencijala stočnog fonda u Srbiji", samo su još jedan primer licemerja i beščašća ovog bolesnog autokrate.

On, naime, računa da će nemački gigant u proizvodnji mesa, "Tenis", izgraditi šest farmi širom Srbije, od kojih će dve biti u Sremskoj Mitrovici. Tako bi se austrijsko-nemački stočarski i agro-biznis u Srbiji potpuno zaokružio.

Srpski radnik i srpski poljoprivrednik, surovo su izbačeni na ulicu. Za njih je, u najboljem slučaju, predviđeno da nadniče kod novih gazda, kao u vreme okupacije, sa najmanjom platom u Evropi, bez prava na sindikalno organizovanje i sa stalnim strahom od otpuštanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANATSKI LIKOVI KAO DRUŽINA DUGOGODIŠNJIH VLASTODRŽACA U ZRENJANINU

 

Srednji Banat je od najrazvijenijeg regiona postao najveći prosjački region u Vojvodini. Svi iz budžeta očekuju neki dinar. U lokalnim strankama vlada rasulo i haos, dok narod jedva preživljava i na ivici je opstanka.

 

               Mersiha Hadžić

 

Gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić je ekspresno diplomirani ekonomista privatnog fakulteta, nije bio nosilac liste ni jedne stranke niti je podržavao listu SNS Pokrenimo Zrenjanin.

On je kao predsednik GO DSS ušao u koaliciju tek kada mu je ponuđeno mesto zamenika gradonačelnika. Mesto gradonačelnika je pre njega imao Goran Knežević i to mesto je zamenio mestom ministra poljoprivrede sa kog je u rekordnom roku smenjen.

Drugi gradonačelnik je bio mr. Ivan Bošnjak, ničim izazvan za to mesto, jer veterinaru nekako sleduje sasvim druga pozicija, ako je pameti. Posle dokaza da ume da misli i da neće pokorno da odrađuje zapovesti Kneževićevog kuma Nenada Karapandže biva udomljen kao državni sekretar kod Kori Udovički, a žena u Centru za socijalni rad.

Gradonačelnik je obećao građanima da će grad dobiti „šnel štrase". Naredne godine će se napraviti plan, pronaći investitori i projekat, a onda tenderi, pa izvođači pa onda ta „šnel štrase" do Beograda. Investitorima su date ponude koje su ponižavajuće za Zrenjanin, ali ni to ne donosi rezultate.

Kinezi najavljuju kargo centar, a vlast oduševljeno to objavljuje iako od toga nema ništa, a i velika većina gradskih čelnika ne zna šta znači kargo. Najbolja izjava je izjava pomoćnika gradonačelnika Ivana Devića koji je sportski pilot i koji se bolesno zalaže da se praistorijski sportski aerodrom iz vremena SFRJ pretvori u moderan, jer „to je gradu koji ima železnicu, plovnu reku i šnelštrase poslednji korak za evropske standarde".

Reka je umrla davnih godina kada je umesto Begeja grad dobio tri jezera, železnicu je pravila Marija Terezija i niko se nije posle toga setio da je modernizuje, a šnel štrase će se pretvoriti u šne nokle.

Gradska ministarka za resore prosvete, kulture i medije Dubravka Bengin Bulovan ne zna da razlikuje ni sopstveno srednjoškolsko obrazovanje od onog koje joj je zapalo za oko, pa umesto matematičkog tehničara (srednja pozivno -usmereno, „šuvarica") sebe promoviše kao diplomiranog matematičara.

Odbornici više nisu vozači ili šoferi, nego tehničari drumskog saobraćaja, a direktori JP su nekadašnji vozači dotadašnjih direktora. Aktivni policijski doušnik, registrovani narkoman i privatni kafedžija koji je SPS aktivista, završio je srednju medicinsku školu.

Odjednom čovek donosi neku sklepanu diplomu ekonomskog tehničara i tvrdi da u medicinsku školu nikada nije išao. Dobija mesto savetnika direktora JP „Čistoća i zelenilo". Dobio je i preporuku da se ne pojavljuje na radnom mestu, jer skreće pažnju. Tako je Duško Rađenović, „ekspert ekonomije" organizovan od vlasti da telepatski savetuje direktora Zeca koji je ,usput, i zet predsednika skupštine Radovana Bulajića.

Drugi savetnik istom direktoru istog JP Darko Bađok, pokrajinski poslanik SNS, perjanica bivšeg ministra, samozvani vođa nekadašnjih navijača fudbalera „Proletera", koji osim toga u svojoj biografiji nema šta da dopiše, nema dana radnog staža, nevenčanu suprugu, kuvaricu, je zaposlio u galeriji slika kao nekog kustosa.

On je kupio veliki objekat u najužem centru grada koji je nekada bio restoran i zove se„Tisa". Nikad nije bio zaposlen, bez ikakve garancije u imovini uzeo je kredit i otkupio objekat. Prošle godine je pokušao da ga proda i tražio je 350.000 evra. Po gradu se govorilo da mu David Dimkić, pomoćnik gradonačelnika za finansije i prijatelj Kneževića (zajedno su robijali) prebacuje novac iz budžeta.

Sada je neka pomoć stigla u iznosu od 2.000.000. dinara za sanaciju kuće Živojina Stajića koju je urušila loše odrađena i nelegalno podignuta zgrada u kojoj stan ima doskorašnji gradonačelnik Ivan Bošnjak, a dva stana su vlasništvo načelnika komunalne policije konobara po obrazovanju, a nekog magistra po diplomi, Igora Virijevića. Priča se da je Bađok dobio deo para.

Interesantan lik koji radi po principima stranke kojoj pripada (SNS) je načelniк srednjebanatskog okruga Dušan Šijan. Apsolutno zaboravlja da bi trebalo da bude neko ko je načelnik svih građana, a ne samo članovima koalicije na vlasti. Više od godinu je pokušavao da nametne bratimljenje sa ruskim gradom Noginskom i Zrenjaninom, a kada je skupština to izglasala, osim turističkih odlazaka u Rusiju nikakvog pomaka nije bilo u saradnji.

Nakon diplomiranja i sina je poveo u Rusiju da dete razmeni zastave u službenom protokolu. Pulen načelnika, izvesni Simo Batinica, trgovac sa pijačnih tezgi, a zatim organizator takmičenja u malom fudbalu, postaje šef ekspoziture „Telekoma" u gradu. Toliko o stručnosti kadrova.

Zrenjanin se bratimio i sa Vojnićem, odakle je tokom „Oluje" pobegao i sadašnji odbornik Mukobrad Milan. On je bratimljenje shvatio kao mogućnost da meštanima rodnog mesta pokaže svoje stepenice uspona u Banatu, pa je poveo u Vojnić i Krnjak KUD iz Perleza, pokrajinsku poslanicu za sva pitanja i odgovore Stojanku Lekić i još po kojeg dokonog aktivistu SNS.

Koordinatoru JP „Rezervati prirode", koje ima 2 zaposlena (koordinatora i direktora) dato je kao predsedniku nekog udruženja građana da prebroji rode u Taroškom ataru i za to zadovoljstvo je dobio 340.000 dinara.

Predsednik GO SPS Željko Malušić ima svoju ergelu konja, a vlast mu je donela 42 kamiona i kompletno preduzeće koje je nekada bilo JP za transport i međunarodni saobraćaj. U neposrednoj blizini je skladište cevi „Srbijagasa" za čije skladištenje Malušić dobija mesečnu apanažu od 17.000 evra.

Nikola Novaković, kum predsednika skupštine Bulajića, želi da postavi splav kafanu na delu jezera u gradu. Splav na jezeru bi bio kao kada bi neko u Dunavskom parku pored labudova postavio talpu sa šipkom, igračicama, šankom i estradnom muzikom.

Dozvolu u „Vojvodini vodama" izdao je lično Mirko Adžić, direktor tog preduzeća, zet Ljubiše Janjića (člana zrenjaninskog SPS-a i ličnog prijatelja Novakovića).

Predsednik GO SNS-a je trebao da se bira još oktobra 2011, ali zbog dolazećih izbora pomereno je i nikad posle toga odrađeno. Nema više četiri, nego tri potpredsednika.

Milenko Vujović, koji je iz SRS prešao u tek osnovanu SNS i postao poverenik, čiju je poziciju narušio Kneževićev izlazak iz zatvora, više nije na poziciji potpredsednika. Nikada i nije bio. Izabran je da se zadovolji formalnost i da se ne pobune ljudi koje je on doveo u stranku u osnivanju. Drugi zamenik je dr Predrag Matejin, šef poslaničke grupe u Pokrajini, neeksponirani tihi pratilac vođe.

Mirko Krlić ima najneverovatniju biografiju u gradu. Od odvođenja dobrovoljaca u rat u Liku, pa do šetanja kroz sve stranke i partije patriotske osnove… Kao potpredsednik GO postao je poslanik u republičkoj skupštini i dobio mesto u kancelariji za KiM kod Vulina.

On je nasilno uselio ćerku u atelje koji pripada JP „Savremena galerija", koristi neograničeno automobil gradske uprave i neverovatan broj svojih sledbenica zaposlio je na raznim mestima. Jedna od pomoćnica načelnice gradske uprave je i Olivera Lisica, velika prijateljica pomenutog gospodina.

DS je apsolutna mrtvaja. Nekoliko pretendenata za presto, ali ni jedan realan, ni jedan mudar. Standardno jak hrvatski lobi preko gospodina Kaurića, samopozvana predsednica MO DS iz vremeplova gospođa Dragojlo, pa njen rođak Popov koji ni sam ne zna želi li da uđe u trku i jedan mladi gospodin koji ima podršku bivše načelnice okruga. Poverenik za Zrenjanin je čovek iz Bečeja i koga ne interesuje stranačko previranje u GO DS u gradu.

LSV je u raspadanju. Ostalo je nekoliko perjanica koji bi da utrče u vlast, ali kome su sada potrebni? Većina odbornika u skupštini grada je u koaliciji sa SNS, iako sam SNS ima samo 18 odbornika, 28 odbornika čini opoziciju, a 39 koaliciju. Ligaški odbornici ne učestvuju u radu skupštine, prisutni su, ali apsolutno pasivni.

SRS se delimično oporavila nakon napuštanja odborničke grupe, tačnije prelaskom u SNS. Tako je odbornik Goran Tajdić osvojio mesto direktora JP „Vodovod i kanalizacija".

Dragan Vidaković, čovek koji je na vrlo sumnjiv način stekao bogatstvo, godinama ugrožava male preduzetnike i siromašna taksi udruženja, određujući startnu cenu prevoza.

Cilj mu je potpuni monopol nad taksi prevozom u Zrenjaninu, kao i nad svim kioscima u gradu! Pripada grupi ZREPOK (Zrenjaninski pokret) koja je savršeno bliska vlastima, donacijama baca pesak u oči građanima, a kroz mnoge beneficije i gledanje kroz prste ubira veliku dobit.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda Srbije…Fond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga Moskovljevića – Proton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija…

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije