Archive

Posts Tagged ‘kosovo’

POLITIKA ZATIRANJA SRBA: KLEČANJE PRED EVROPSKIM PRAGOVIMA I VUČIĆEVA PONIŽAVAJUĆA MISIJA

27. april 2015. Ostavite komentar

 

Tokom svoje novije istorije, Srbija je u očima Zapada uvek bila „Mala Rusija“. Ta dogma o „malim Rusima“ prerasla je u opaku mržnju, projektovanu kroz antirusku politiku. Umesto da se sada, na početku novog veka, prikloni svojoj pravoslavnoj braći i svemoćnoj Rusiji, koja je nesumnjiva globalna supersila, Srbija se, zahvaljujući izdajničkoj politici Aleksandra Vučića i njegove podivljale vlasti, uhvatila za tanak konopac koji mu je dobačen sa Zapada. Nada se da će se popeti uz njega do vrha. Njemu slični davljenici iz otpisanih zemalja su se vešali još na putu do gubilišta. Ali, on hoće nešto drugo. Da obesi i narod i državu da vise umesto njega. Na šta liči Srbija pod Vučićem i dokle će to trajati?

                       Nikola Vlahović

Vodja Srbije daleko od srpskog vodje-3

 

Ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a, Ivica Dačić ovih dana je bez imalo uvijanja otvoreno upozorio građane da Evropska unija ne želi da primi Srbiju u ovu zajednicu država i naroda, te da je to razlog zbog koga se pred njom stalno postavljaju novi uslovi.

Dačić tvrdi da bi, čak i u slučaju da Srbija pod pritiskom prizna samoproglašenu Republiku Kosovo, tek tada na površinu isplivali novi zahtevi. I tako, sve dok ova zemlja ne bude izbrisana sa gepolitičke mape, a njen narod sa spiska postojećih evropskih naroda…

Umesto da ovo dramatično upozorenje shvati na pravi način, jedna mala, ali ozbiljno bolesna družina, na čelu sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, svakodnevno se kune u „posvećenost evropskim integracija„, ponavljajući tu odvratnu frazu do iznemoglosti.

Ali, osim Dačića, i svi najvažniji emisari iz Brisela, redovno šalju diskretne (a, neki od njih i vrlo otvorene) signale, da Evropska unija, ustvari, ne želi Srbiju kao članicu svoje zajednice.

Podsećanja radi, treba reći da je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je sa gnušanjem primila ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, još pre dve godine rekla da je to poslednja država koja ulazi u članstvo i da novih proširenja više neće biti.

Vučića i njegovu poremećenu družinu to nije omelo, pa su nastavili da beznadežno kleče pre evropskim pragovima. Spremi su da daju sve samo da ih neko pohvali i da kaže kako su „dobri momci“.

Nedavno je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, Federika Mogerini, naterala Vučića da sa njom održi kratki „sastanak“ u jednom od hodnika u sedištu ove organizacije u Briselu.

Za svakoga bi to bilo ponižavajuće, i kap koja preliva čašu, ali ne i za Vučića. Jer, dok zemlja tone u najgoru bedu, njegova „evropska misija“ mora da traje, mada je svakome jasno da je reč o misiji jednog ludaka, a ne o realnoj potrebi EU da vidi Srbiju u svojim redovima. Na kraju, legitimno je pravo i Evropske unije da sama odlučuje ko će biti u njenom članstvu.

Za samo tri godine njegove vladavine, srpska sela, u kojima je još uvek bilo stanovnika, jednostavnu su ostala pusta. U Zaječaru je, na primer, prošle godine rođeno oko 400 beba, ali je zato u istom periodu umrlo 950 ljudi. Ovim tempom, za samo nekoliko godina, grad će biti prepolovljen!

Zaječar je uzet samo kao primer grada u kome vlada Srpska napredna stranka i gde je čak i porodiljama ukinut dodatak za prvo, drugo i treće dete. Slično je u svim sredinama u unutrašnjosti Srbije, gde su na vlast došli Vučićevi „vizionari“. Njegova vlada je rekla šta misli o „beloj kugi“ u Srbiji, pa je za poslednje tri godine, dva puta povećala PDV na opremu za novorođenčad!

Zbog svega toga, ko god može, odlazi u inostranstvo, bežeći od sigurne propasti koja je svakim danom sve izvesnija. Jer, posla nema, a gladi ima. Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanjem, samo u prošloj, 2014. godini, izbrisano je skoro hiljadu osoba koje su umrle čekajući na posao! Prethodnih dve godine, sa spiska onih koji traže posao, brisano je preko 700 ljudi koji su dočekali smrt, ali ne i radno mesto.

Vučićeva vlada skoro svakodnevno donosi nesreću i smrt najslabijim i najsiromašnijim građanima, „merama štednje“ koje su duboko antiljudske i anticivilizacijske.

Ovaj poremećeni čovek hoće i glavni grad Beograd, evropsku prestonicu na ušću dve međunarodne reke, da pretvori u islamski kalifat i bazu neke buduće evropske Al kaide, izgradnjom orijentalnih kula i džamija. Ali, o tome je u Srbiji zabranjeno pričati, jer je reč o Vučićevim „prijateljima“ iz Emirata.

Upućeni tvrde da kandidati za predsednika SAD-a, po svemu sudeći, neće u svojim predizbornim nastupima pominjati borbu protiv Islamske države niti islamski terorizam, jer je većima tih pokreta finansirana od strane njihovog saveznika Saudijske Arabije, koja je već decenijama, centar svetskog zla i izvoznik islamskog fašizma.

U takvim okolnostima, mučno je gledati i slušatu Vučićevu ministarku Jadranku Joksimović, kako beznadežno ponavlja: „…Evo, samo što nismu ušlu u EU“. Jer, ako postoji režim kome je Evropa okrenula leđa, to je ovaj Vučićev.

Američka administracija smislila je i ideju da dovede ratnog zločinca Hašima Tačija u Beograd. Ako ga Vučić primi, biće to samo još jedan dokaz da je on obični američki otirač za noge. Ako ga ne primi, nego inscenira njegovo hapšenje (nakon čega bi usledila diplomatsko-obaveštajna akcija njegovog oslobađanja), onda bi to bila javna predstava njegove nemoći. U oba slučaja, to će ubrzati njegov kraj.

U slučaju da Tači ipak ne dođe u Beograd, Vučić će to da iskoristi kao „pobedu pravne države“. Bilo kako bilo, Vučić van Srbije pregovara sa ovim ratnim zločincem, potpisuje sa njim međunarodne sporazume i planira „zajedničku budućnost na Balkanu„.

Tužilac za ratne zločine, istovremeno tvrdi da je Tači „nedostupan našim organima„! To je prava slika Vučića-tiranina: on je podvojena ličnost i ima jednu sliku pred sobom, a drugu u sebi! Ali, šta je sa Srbijom i kako će i da li će ona preživeti ovo ludilo?

Po svemu sudeći, poslednje dane ove 2015. godine, Srbija će dočekati sa najvećim budžetskim deficitom od osam odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i javnim dugom koji će do kraja godine dostići čak 70 odsto BDP.

Ukratko, dok je Vučićev režim širio lažne informacije o ulasku u Evropsku uniju, Srbija se našla u bankrotu. Razlog je vrlo jasan: samo za dotacije „Galenici“ i Železari u Smederevu, godišnje je iz budžeta plaćano i do 100 miliona evra. Ali, budžet Srbije od prosečno osam milijardi evra, za Vučića ne znači ništa. Rasipa gde ne treba, i otima gde stigne.

Udario je na milion i po građana, koji nose ceo teret ovog društva i na njihove plate. Udario je na penzionere koje je javno slagao u predizbornoj kampanji rekavši da su penzije „svetinja u koju niko ne sme da dira“.

Budžet Srbije dodatno opterećuju godišnje subvencije od 600 miliona evra godišnje za 161 državno preduzeće, koje je trebalo da bude prodato (za dobre pare) ili sačuvano, i to još pre deset i više godina.

Ali, zahvaljujući Vučićevoj ludačkoj ideji da ih proda budzašto ili čak pokloni, raznim „prijateljima“, stranačkim preduzetnicima, tajkunima i mešetarima bez imena i prezimena, posledice danas trpe građani Srbije. Njemu je važnije da sprovede masakr nad celom Srbijom, da poveća poreze, da nametne nova smanjenja plata i smanjenje subvencija, da ukine pomoć najsiromašnijima, porodiljama, deci, nemoćnim i starim licima. Politika zatiranja Srba ide u korak sa otimanjem najplodnije zemlje, oranica, razaranjem čitavih gradova, uništenjem ili pljačkom svih prirodnih resursa…

Više od pola radno sposobnog stanovništva u Srbiji danas nema nikakav posao. Zato je početkom ove godine, Timoti Eš, glavni analitičar Standard banke za tržišta u razvoju (Srbiju i dalje tako tretiraju), izjavio je za AFP da Vlada Srbije „previše očekuje„, da je nerealna i da će pravi bankrot da nastupi onda kad Vučić bude zatražio od investitora da daju pozajmice državi, a oni ga odbiju.

Timoti Eš pominje i prosečnu platu od 350 evra, zbog čega je većina građana Srbije spremna samo da izađe na ulicu. Pre toga, zaključuje EŠ, Srbija će da doživi finansijski slom. Njegova prognoza govori da bi to moglo da se desi najdalje do kraja godine.

Neko je sa razlogom današnju Srbiju nazvao metafizičkom farsom. Jasno je i zašto: Vučić vrlo dobro zna da će smanjivanje plata i penzija imati nulti efekat. Udar na njih je bio „vaspitne“ prirode! Da ih opljačka, da pokaže moć i da utera strah!

Ipak, da bi došao do velikog novca, mora da proda Telekom Srbije, udeo u Elektroprivredi Srbije, Aerodromu, Državnoj lutriji, RTB Boru…Ukoliko ne bude uskoro smaknut sa vlasti, Vučiću neće trebati mnogo vremena da sahrani sve što je ikada bilo u vlasništvu Republike Srbije. To nije mali posao, ali nije ni on mala štetočina.

Srbija je za samo tri godine Vučićeve vladavine postala najveća evropska deponija najgoreg prehrambenog otpada, pre svega mesa i mesnih prerađevina, koji se u zemljama EU tretiraju kao neupotrebljivi za ljudsku ishranu.

U Vučićevoj Srbiji, to meso se uvozi kao prvoklasni proizvod i prodaje po najskupljim cenama. Mafija koja se bavi ubiranjem profita od uvoza, istovremeno određuje i ko će biti državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i koji će se „evropski“ zakoni protiv interesa srpskih poljoprivrednika i stočara doneti.

Nijedan ugovor (poput onog sa „Etihadom“) koji je Vučićeva vlada potpisala sa strancima, do sada nije javno objavljen. Javnosti nisu poznate ni obaveze Srbije, subvencije, plate menadžmenta, imovina, podela dobiti, posrednici, advokatske naknade…

Poznato je samo to da je Vučić nekoga doveo u Srbiju i dao mu na upravljanje srpsku imovinu. Da li je u pitanju, poljoprivredni kombinat, železara, avio-kompanija ili nešto drugo, to je sve prodato, predato ili poklonjeno, daleko od očiju građana koji su tu imovinu decenijama sticali svojim radom.

Osim što krije, za Srbiju očigledno višestruko štetne ugovore, samozvani vođa pokušava da sakrije i činjenicu da do današnjeg dana nisu prebrojane ni sve žrtve prošlogodišnje katastrofalne poplave.

Krije i prave razloge pada vojnog helikoptera u martu ove godine. Krije Vučić i istinu o kompaniji Tonija Blera koja mu „savetuje“ ministre i Vladu, iza koje stoji, ustvari, transnacionalna investiciona banka JP Morgan (jedna od najodgovornijih za kreaciju svetske ekonomske krize).

Krije Vučić i to da „suvereni fond Abu-Dabija“ ima strategiju da uvede islamski kapital u Evropsku uniju preko Srbije (i zato, između ostalog, Srbija nikad neće postati članica EU!).

Jedno, ipak, ne može da sakrije, a to je strah! Strah od gadnog zadaha prošlosti koja ga prati i strah od neizvesne budućnosti.

Pontije Pilat je makar ulagao sve napore da spasi Isusa Hrista. Gubernatori zapadnih sila u Srbiji, Amerike i Evropske unije, Majkl Kirbi i Majkl Devenport, ne čine ništa da spasu građane Srbije… Oni javno hvale Vučića, a privatno ga se gade i zgražavaju.

 

 

      A 1. Od gvožđare do Mi 6

Aleksandar Vučić voli da putuje, o državnom trošku, i da se promoviše. Vučić je tako 27. oktobra prošle godine održao predavanje u Londonu. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije premijer je održao govor na temu „Pogled u budućnost – Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji„.

On je na početku podsetio prisutne kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. „Vi ste u boljoj poziciji“, rekao je on okupljenima.

Tokom obraćanja studentima, srpski premijer je istakao da zajedno moramo ponovo da izgradimo region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju s medijima. „Ali za mene najveći izazov u regionu nije političkog već ekonomskog karaktera, zato što su ekonomske teškoće te koje bacaju mračnu senku na naša stremljenja“, naglasio je Vučić.

Svakog dana menjam sam sebe, napredujem. Mi nismo idealni, ali pokušavamo da Srbiju učinimo boljim mestom„, rekao je Vučić. Srpski premijer je rekao da je Srbija posvećena evrointegracijama, ali da neće nikoga moliti. „Nikoga nećemo moliti da nas primi. Sprovešćemo reforme kako bi smo zaslužili članstvo“, istakao je Vučić.

On je izjavio da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. U prvom redu, u sredini za predavanje Vučića na LSE – Veton Suroi.

Nakon uvodnog dela, prisutni su postavljali pitanja premijeru Srbije. Vučić je upitan za cenzuru u medijima rekao da u Srbiji nema cenzure i da je njega lako napasti zbog njegove prošlosti.

Čujem ozbiljne optužbe za koje ne postoje dokazi„, rekao je on.

Na pitanje kakvi su odnosi Srbije i Albanije, Vučić je izjavio da su ti odnosi dobri, a da je incident na utakmici Srbija-Albanija izazvan bespilotnom letelicom sa zastavom.

„Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava„, rekao je Vučić. On smatra da treba da Srbija i Albanija treba da se usredsrede na povezivanja u ekonomskom smislu, a da se manje govori o ranijim odnosima dve zemlje.

Kao dokaz pomirenja Srbije i Albanije, naveo je ponovno uspostavljanje leta Beograd-Tirana. Predavanje na Londonskoj školi ekonomije je trajalo oko sat vremena. Vučić je boravio u dvodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, tokom koje je imao i susrete sa predstavnicima britanskih kompanija zainteresovanih za ulaganje u Srbiju i učestvovati na Ekonomskom samitu.

Vučić će se sastao i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa novim direktorom britanske obaveštajne službe MI 6 Alexom Jangerom, koji je bio izabran na ovu funkciju, ali je, zvanično, tek za tri dana i stao na čelo ove službe, jer je njegov prethodnik Sojer podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obavštajac Snouden.

Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu, Ognjen Pribićević, imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Jangera.

Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Urednik Redakcije je tim povodom uputio pismo srpskom ambasadoru Pribićeviću, tražeći odgovor na pitanje da li je i on prisustvovao tom razgovoru, i da li je gospodin Vučić sa sobom nosio diskete sa narezanim podacima (kao da MI 6 ne zna više od sumanutog Vučića, svog doušnika). Pretpostavljate da nismo dobili zvanično objašnjenje od gospodina Pribićevića.

On voli da se igra špijuna. Tako je Aleksandar Vučić najavio da je Aleksa Žunić.

 

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VAGANJE PO SRBIJI: DRŽAVNI ŽIGOVI U RUKAMA PRIVATNIH SERVISERA, PROIZVOĐAČA I UVOZNIKA MERILA

22. april 2015. Ostavite komentar

 

Redakcija je dobila pismo koje je uputilo nekoliko stručnih lica iz Direkcije za mere i dragocene metale, u kome razotkrivaju kako je politička vrhuška u Srbiji stavila svoju nestručnu ruku na Zavod za mere i dragocene metale, i ko danas upravlja i ko profitira od metrologije. Objavljujemo njihovo pismo bez skraćenja.

 

 

VAGANJE PO SRBIJI

 

„Treba imati na umu da je još davne 1873. godine Kraljevina Srbija donela prvi Zakon o merama, dok je Kneževina Srbija bila potpisnik Metarske konvencije još 1879. godine i da metrologija u Srbiji ima veoma dugu i bogatu tradiciju što svakako predstavlja simbol državnosti svake moderne države.

Posle petooktobarskih promena, na rukovodeće mesto Zavoda za mere i dragocene metale dolazi kadar Liberala Dušana Mihajlovića, asistent Rudarsko-Geološkog fakulteta, Dragan Milošević.

Za vreme njegove „vladavine", svojski je unazađena i upropašćena metrologija u Srbiji, jer taj čovek nije prezao ni od čega, a sve zarad lične koristi. Simptomatično je da je on u tadašnji Zavod kročio u ućebanom džemperiću, a danas je vlasnik kuće u Novom Sadu i firme koja se bavi metrologijom iz oblasti zapremine, sa opremom vrednom preko 300.000 evra!

Njegova je zasluga što je Zavod spao sa konja na magarca, tj. postao Direkcija za mere i dragocene metale (kao da je Direkcija za puteve!). Srećom, zaposleni u Direkciji (koji su uvideli njegove kriminalne radnje i nisu se plašili posledica) su se organizovali u sindikat, i 2008. godine ga prijavili Republičkom odboru za sukob interesa, posle čije reakcije je i smenjen od strane Vlade.

Nažalost, to nije kraj propadanja i urušavanja metrologije u Srbiji, jer je na Direkciju odavno stavio šapu Mlađan Dinkić, pa je Direkcija redovno bila u sastavu Ministarstva kojim je on rukovodio, bez obzira kako su se ministarstva i države menjale (SRJ, SCG, RS)!

Na mesta pomoćnika direktora dovodi kadrove G17, koji nisu ni u prolazu čuli za nauku o merenju, Borisa Laštra, dipl.fiz. i Luciju Dujović, diplomiranog pravnika (bilo bi dobro da neko objasni vezu između prava i metrologije).

Zbog gospođice Dujović je čak morala biti izmenjena i sistematizacija radnih mesta, jer ni po zvanju ni po godinama staža, ona nije mogla biti postavljena na mesto pomoćnika direktora Sektora za kontrolu i nadzor!

Na mesto glavnog direktora postavljena je mr Vida Živković, dipl.fiz, kadar DS, tako da se Akreditacionom telu Srbije posrećilo što nije više tamo! Zadatak Dinkićevog rukovodstva je bio donošenje novog Zakona o metrologiji, jer je državne poslove overavanja merila trebalo poveriti privatnim subjektima i na taj način oštetiti budžet Republike Srbije za približno tri miliona evra godišnje! Taj zadatak je besprekorno obavljen, jer trenutno radi više od 75 tela ovlašćenih za poslove overavanja merila i državni budžet je svake godine uskraćen za 3.000.000 evra!

Tu nije kraj, jer treba ući u suštinu, pa se postavlja pitanje – ko su danas ovlašćeni privredni subjekti, odnosno nosioci poverenih državnih poslova koji im donose lepu zaradu, a svake godine oštećuju budžet Republike Srbije?

Odgovor je poprilično neverovatanto su nazovi serviseri, proizvođači i uvoznici merila u Srbiji koji su za vreme vladavine pomenutog Dragana Miloševića, šurovali (čitaj: korumpirali) deo zaposlenih Zavoda za mere i dragocene metale zaduženih da overavaju merila!

Sadašnje rukovodstvo zajedno sa resornim Ministarstvom (pomoćnica ministra Jelena Popović, desna ruka Mlađana Dinkića) čini još goru stvarovlašćuje te nazovi servisere, proizvođače i uvoznike merila (čast izuzecima) i daje im državne žigove u ruke!

Možete samo zamisliti kakav haos i samovolja sada vlada pri overavanju merila u Srbijimuljatori i secikese rade šta god požele! Ni to nije kraj, jer je smenjen je načelnik Odeljenja za metrološki nadzor (da ne bi imao uvid u kriminal), a nadzor nad ovlašćenim privrednim subjektima je preuzeo čovek koji nema nikakvo iskustvo u radu sa njima, niti ima iskustvo u oblasti metrologije!

Na ovaj način rukovodstvo ostavlja praktično bez pravog nadzora sva ta ovlašćena tela koja rade šta god požele – naročito u slučajevima gde su ti privredni subjekti (kao direktna zaineresovana strana) servisirali, proizveli ili uvezli merilo koje potom sami overavaju državnim žigom, što automatski znači da je merilo provereno i tačno?!

Treba li napominjati da su na ovaj način krajnji korisnici (vlasnici merila i svi mi, potrošači) potpuno nezaštićeni u državi Srbiji, jer država mora da garantuje tačnost merenja svakog merila sa državnim žigom, bila to vaga, benzinska stanica, električno brojilo, vodomer ili neko drugo!

Rad mnogih ovlašćenih subjekata je nadziran, otkrivene su mnogobrojne njihove zloupotrebe, ali su ukinuta samo dva (oni koji direktoru Vidi Živković nisu po volji) – svi ostali su amnestirani (korupcija na delu)!

Velika bruka za Republiku Srbiju je to da je Direkcija za mere i dragocene metale, odnosno njen Odsek za kontrolu i nadzor Beograd, po izričitom naređenju pomoćnika direktora za taj sektor, Lucije Dujović, žigosao bez ispitivanja merenja brzine šest policijskih presretača (merila brzine vozila u saobraćaju) tipa Vascar, proizvođača Traffic System, Velika Britanija (o ovome možemo nadugačko i naširoko jer je mućka u MUP-u Srbije oko nabavke tih presretača)!

Takođe, Odsek za kontrolu i nadzor Novi Sad je žigosao bez ispitivanja merenja brzine, po izričitom naređenju Lucije Dujović, 25 komada merila brzine vozila u saobraćaju (radara) i to 20 kom, tipa TLaser III, proizvođača TELIX, Novi Sad i 5 kom, tipa Fama Laser III, proizvođačaVideo HTKft, Mađarska.

Najpogubnija posledica svega navedenog je da se u državi Srbiji koriste merila (i uvezena i domaće proizvodnje) koja ni pod tačkom razno ne zadovoljavaju propisane norme, a svi to trpimo i plaćamo iz sopstvenog džepa, na primer kazne za prekoračenje brzine, kilogram mesa u prodavnici, ogromne račune za utrošenu struju, vodu, grejanje itd!

Za ove činjenice postoje brojni dokazi. Smenjeni načelnik Odeljenja za metrološki nadzor, Dejan Kovačević diplomirani inženjer, još pre smene i hajke protiv njega, uvideo je kriminalne radnje rukovodstva i protiv njih podneo krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenogpoložaja i kršenja zakona, a sada trpi šikaniranje i odmazdu. Predmet pod brojem KTP 855/14 se trenutno nalazi u Tužilaštvu za organizovani kriminal, a kakav će epilog imati, saznaćemo uskoro!“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

17. april 2015. Ostavite komentar

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

UNISTAVANJE DOMACE POLJOPRIVREDE I SELFI MINISTARA-7

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

10. april 2015. Komentari su isključeni

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

VERIFIKATORI VELIKE ALBANIJE-3

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

7. april 2015. Komentari su isključeni

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

radio bez para1

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnimasu posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TROVAČI NARODA: EVROPSKO MESNO ĐUBRE POMEŠANO LOJEM I SOJOM, NA TRPEZAMA U SRBIJI!!!

4. april 2015. 2 komentara

 

Ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković, pomirila se sa sudbinom da je ona samo još jedan od ministara u službi kod državnog sekretara Danila Golubovića, i Sanje Čelebićanin, načelnice Uprave za veterinu, koji upravljaju umesto nje. Prema instrukcijama iz velikih zapadnih kompanija koje lobiraju za svoje interese i u zemljama poput Srbije, Golubović i grupa plaćenika okupljenih oko njega, ostaće u ulozi zaštitnika njihovih poslovnih interesa, uvoznog lobija, i najvećih trovača naroda.

 

                Vuk Stanić

EVROPSKO MESNO DJUBRE

 

Trideset i pet miliona kilograma mašinski separisanog mesa uvezeno je prošle godine iz Evropske unije u Srbiju! U pitanju je otpad mesne industrije EU, koji je u nekim zemljama zabranjeno stavljati čak i u hranu za mačke.

Mašinski separisano meso (MSM) za koje je i sama načelnica Uprave za veterinu Sanja Čelebićanin rekla da je u pitanju proizvod lošeg kvaliteta, je ustvari skup mesnih otpadaka i kostiju samleven u smesu koja samo podseća na mleveno meso!

Oči, kosti, trtične žlezde, bubrezi mozgovi, sve ono što se u Evropi ne konzumira. Evropljani ga ne konzumiraju iz razloga što su u pitanju delovi životinja u kojima se skupljaju hormoni i antibiotici koji se nalaze u stočnoj hrani. Neki delovi koji završavaju u goveđem i telećem MSM poput mozga i jetre su u prošlosti povezivani sa telećim ludilom.

Dugo godina je to bilo zabranjeno uvoziti u Srbiju, ali od petog oktobra do danas Srbija je prvo zatrpavana mašinski otkošenim mesom MOM, koje je podrazmevalo sve mesne otpatke osim kostiju, da bi danas bio dozvoljen uvoz MSM-a, sličan skup otpadaka u koji je dozvoljeno samleti i životinjske kosti.

Ovo evrpsko đubre ovdašnji uvoznici, prodaju mesarama i onima koji proizvode mesne proizvode. "Biznismeni" potom dodaju soju i loj u tu smesu i od toga nam prave pljeskavice, ćevape, i viršle.

Savetujemo čitaocima da izbegavaju hranu na kisocima brze hrane, ali i svo roštiljsko meso koje nije u komadu.

Čuvajte se Perutnina viršli, zapravo izbegavajte sve viršle i kobasice, osim ukoliko baš poznajete mesara koji ih je napravio. Upućeni tvrde da Industrija mesa Petra Matijevića više ne uvozi ovo đubre, već da je Matijević uvezao mašine za separisanje i da sada sam može od svojih otpadaka da proizvede ovaj bofl u potrebnim količinama.

Ipak nekontrolisan uvoz mesa i mesnih prerađevina gotovo je uništio stočni fond, dok gospoda iz Ministarstva poljoprivrede to ne žele da vide. Iz godine u godinu stočni fond je sve manji, i mala domaćinstva u Srbiji za nekoliko godina neće više biti u stanju da isporuče nikakvo mleko i meso za potrebe tržišta ako se nešto ne preduzme.

Unija poljoprivrednih proizvođača je iz tog razloga od Ministarstva poljoprivrede, odnosno Vlade Srbije tražila, da hitno zabrane uvoz tovljenika, mleka, mlečnih proizvoda, ali i zabranu separisanog mesa. Na žalost, u Ministarstvu stvari funkcionišu tako da se ministarka Snežana Bogosavljević Bošković ne pita ni za šta, mafija joj je dozvolila da napravi samo nekoliko "kombinacija" sa malim proizvođačima pilića, sa kojima je inače radila i pre imenovanja. Zbog toga je pojedini veterinari u šali zovu "Kvočka".

Kada je Bogosavljevićeva, pre izvesnog vremena, saopštila prijateljima da premijer Vučić od nje očekuje da smeni Sanju Čelebićanin, ova informacija je nekako stigla i do Golubovića, koji joj je navodno rekao: "…Ja sam do sad promenio nekoliko ministara, ne mešaj mi se u posao jer ćeš i ti biti smenjena!".

Činjenica je da se u Ministarstvu dešavaju čudne stvari i da su na sceni duboke podele i vrlo mračni interesi, dok stočni fond propada.

Ne samo da nema zabrane uvoza, nego se ne poštuje ni zakon kojim je regulisan transport mesa i životinja kroz zaražene teritorije. U Mađarskoj je trenutno proglašena epidemija ptičjeg gripa, zbog čega bi pod hitno morali da budu obustavljeni svi transporti stoke i mesa, čak i upakovanog.

Umesto toga, Republički inspektor za granične prelaze, Zoran Marinković (koji je obavešten o svemu) ništa nije preduzeo da ovakvu situaciju spreči.

Marinković je proteklih meseci sa kolima koja imaju oko 2000 kubika konstantno obilazio granična područja. Kažu da je trošio oko 150.000 hiljada dinara na benzin i da je nemoguće da nije video kamione sa hranom i životinjama koji su ulazili u Srbiju. Šta više špekuliše se i informacijom da je on lično telefonom odobravao da kamioni sa stokom pređu iz Mađarske u Srbiju i onda kada to Mađari nisu hteli da dozvole.

Za stručno mišljenje obratili smo se i Miroslavu Stojšiću doktoru veterine i dugogodišnjem načelniku Uprave za veterinu koji je između ostalog rekao: "…Strašno je ako i dalje dozvoljavaju da kamioni sa živom stokom ulaze iz Mađarske, na taj način će verovatno epidemiju raširiti i na Srbiju" rekao je Stojšić u izjavi za Tabloid i dodao, da su u Ministarstvu Poljoprivrede greške česte i da je žalosno što su Pravilnici smrti još na snazi

Stojšić je istakao da ove godine postoji problem i što je proizvođačima meda dozvoljeno da med koji su pčele napravile sa industrijski podmetnutim šećerom, mogu prodavati kao prirodni! Reč je, kaže Stojšić, o skandalu bez presedana jer je poznato da bi samo onaj med koji su pčele proizvele sakupljajući polen sa cvetova, mogao da se označava kao prirodni.

Ali, neko je i ovde umešao svoje prljave prste. Da li zbog šećera ili ekstraprofita, ili svega toga zajedno, tek, građani Srbije su još jednom surovo spoznali činjenicu da se Srbija i njeno tržište pretvaraju u mizernu koloniju u kojoj gazduje mafija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZASEDANJE I DONOŠENJE ODLUKA NA SEDNICAMA “VLADE U SRBIJI”

1. april 2015. Komentari su isključeni

 

U sastavu institucije zvanom Vlada, a koja je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji i čiji je prvi zadatak da utvrđuje i vodi politiku države, u svom sastavu ima grupu različitih osoba koji se nalaze na vrlo odgovornoj funkciji Ministara određenih resora, i koji su neposredno pre stupanja na dužnost položili zakletvu:” Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano i biti posvećen očuvanju Kosova i Metohije unutar Republike Srbije“.

 

 

 

S` pravom smo mi, narod zbog koga i postoje institucije države, očekivali da rad Ministara na funkcijama koje obavljaju i odlukama koje donose na sednicama Vlade Srbije, budu u skladu sadržine date zakletve (koju su i potvrdili svojim potpisom), kao i da sve aktivnosti iz domena rada Vlade budu u cilju poboljšavanja života stanovnika Republike Srbije kao države koja zajedno sa narodom očekuje poštovanje ostalih država!!!

Međutim, nismo očekivali da će funkcionisanje i odluke rada Vlade Srbije, prerasti u donošenje odluka “Vlade u Srbiji”, među kojima ima i takvih odluka kojima se ubija karakter naroda, kao i predloga pojedinih zakona koji su sastavljeni i na žalost usvojeni, a čija je sadržina često protiv tradicije, običaja, kulture, istorije, vrednosti, itd sopstvenog naroda i države !!! (Sa razočarenjem moramo da konstatujemo da se i rad predhodnih Vlada, odvijao na isti način…).

Jer da nije tako , onda se ne bi događalo da aktivnost ranijih i ove Vlade budu na način da se udovoljavalo interesima stanih institucija i korporacija, pri cemu je urušavana domaća privreda i sektori koji je čine!!!

U sektoru poljoprivrede, pored minimalnih ili nikakvih subvencija za proizvođače što u krajnjem dovodi do ogromnih gubitaka, npr. nikako se ne može opravdati poslednji uvoz krompira iz EU, dok domaći krompir bacamo, i pored ogromnog truda proizvođača da ga odgaje i prodaju!!! U ovom slučaju se neko debelo ugradio, a većinu njih ojadio!!!

A ako pomenemo uvoz mleka, smrznutog mesa starog po pola godine, i gomile različitih neproverenih proizvoda iz EU i njihovo plasiranje našem stanovništvu, a istovremeno zatiranje domaće stočarske, ili mlekarske proizvodnje, itd, itd…, onda počinjemo da verujemo da Srbijom upravlja “Vlada u Srbiji”!!!

Neki naredni put ćemo pominjati i ostale aktivnosti i odluke “Vlade u Srbiji” donešene na štetu države Srbije i njenih stanovnika, kao i one aktivnosti koje izvršna vlast nije preduzimala čak ni posle, dodupe “kilavih” odluka Ustavnog suda koji je pojedine sporazume (zaključene od strane “Vlade u Srbiji”), oglasio kao neustavne!!!!

 

      I ovo su odluke “Vlade u Srbiji”

 

Bilo je mnogo izdajničkih sporazuma (uz onaj Briselski) koje su potpisivali članovi različitih “Vlada u Srbiji”, čijom je sadržinom na različite načine natovarila breme i ograničavala slobodu Srbije (kao države) , kao i slobodu srpskog naroda i ostalih građana koji žive u Srbji, nametajući im da iz svojih džepova plaćaju razne privilegije stranim licima, jer su takve (privilegije i imuniteti) predviđeni sporazumima koje su potpisivali razni ministri raznih “Vlada u Srbiji”.

Potsećamo samo na neke , među kojima ne smemo da zaboravimo ni „doprinos“ Vuka Draškovića, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju.

Pa tu je i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji SOFA  po kome je Amerika svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Niko nije bio zainteresovan, nije se odvažio, nije ga verovatno razumno pogađalo, niti je smatrao za potrebnim da Ustavnom sudu podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog sporazuma , pa neka članovi Ustavnog suda, na svoj “kilavi način rada”, makar zarade svoju platu!!

Pored niza različitih oblika sporazuma potpisanih sa NATO paktom, naravno uvek na štetu Srbije, (na koje su potpise stavljali razni ministri odbrane razlicith sastava raznih Vlada); oni koje je ovlastio raniji i sadašnji predsednik “Vlade u Srbiji” Vučić, na kraju pominjemo i nedavno potpisani IPAP  Individualni partnerski akcioni plan sa NATO!!!

Ne možemo da se otmemo utisku da, svi članoviVlade u Srbiji”, koji su glasali za potpisivanje takvog IPAP plana, (koji je zadnja stepenica pred formalno pristupanje Srbije NATO paktu), a govoreći kako Srbiji nije cilj učlanjenje u NATO, su u potpunosti shvatili pojedine njegove odredbe, pa bi nas, običan narod Srbije, baš zanimalo da nam ministri rastumače pojedine odredbe onakvog plana za koje je zainteresovan čitav NATO pakt!!!

Tu spada npr. obavezna javna porpaganda NATO vrednosti kod stanovništva, predviđen kao stalan proces!!! To valjda treba da nas raduje, i da nas uveri da se posle bombardovanja Srbije, razaranja infrastrukture države, ubijanja i sakaćenja ljudi, gađanja kasetnim i bombama sa osiromašenim uranijumom,,… može reći da nam je NATO prijatelj!!???

Prosto nam je drago što NATO izražava svoju zainteresovnost za sprovođenje odredbi izdajničkog Briselskog sporazuma, kao i činjenicu da je zemljama članicama NATO drago da KFOR na KiM ima statusno neutralnu funkciju!!!

Voleli bi smo da nam Predsednk “Vlade u Srbiji”, objasni i u čemu se sastoji tolika zaintetresovanost NATO zemalja za Jačanje uloge i kapaciteta Poverenika za zaštitu ravnopravnosti???

Ne možemo a da se ne načudimo tolikoj brizi NATO zemalja za Učestvovanje romske populacije u sprovođenju strategije, a o raznim inicijativama za inkluziju Roma, i učestvovanje u raznim IPA projektima EK, ne treba posebno pričati!!!

A baš smo zahvalni NATO članicama što izražavaju svoju zainteresovanost za rad Notara i Izvrštelja kao novih pravosudnih institucija, kao i njihovoj brizi za obuku tužilaca za vođenje tužilacke istrage!! Naravno , NATO je, i baš mu fala na brizi za izgradnju kapaciteta nadležnih organa za borbu protiv korupcije, i organizovanog kriminala!!!

Članovi “Vlade u Srbiji” su potuno shvatili NATO zainteresovanost i za obuku osoblja za rad u zatvorima sa specijalniim tretmanom!!!!???? Tu barem Amerikanci imaju iskustva sa zatvorenicima u Gvantanamu i tajnim zatvorima po zemljama EU!!!!

Ne možemo a da ne “pohvalimo!??” sveobuhvatnu zainteresovanost NATO pakta za usklađivanje našeg zakonodavstva sa EU, pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji, efikasnijoj naplati poreza, promeni strukture vlasništva i okončanju privatizacije, kao i obezbeđivanje energetske sigurnosti kod nas i u regionu!!!

NATO traži da Srbija obavezno poveća učešće u multinacionalnim operacijama, izgradi elemente za učešće u borbenim grupama EU, i izgradi obuku i ocenjivanje prema NATO standardima i uspostavi potpunu operativnu sposobnost!!!

NATO zahteva da se obavezno u bazi “Jugosnuje centar za obuku u koji će imati pristup i sve zemlje NATO-a; otvaranje Vojnotehničkog instituta za sve NATO članice, potenciranje na obaveznom sprovočenju odredbi SOFA sporazuma, i naravno ratifikovanje u Skupštini Srbije kada će narodni poslanici svojim glasovima potvrditi volju NATO pakta!!!!

Ovo su samo neki od delova zadnjeg potpisanog sporazuma sa NATO paktom, pa naslov i slika potpuno odgovaraju sadržini ovog članka……

 

©Geto Srbija

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 5.425 drugih pratioca

%d bloggers like this: