Archive

Posts Tagged ‘kosovo’

UNUTRAŠNJI KONTROLORI POLICIJE U SUMNJIVOM SLUČAJU SMRTI SVOG KOLEGE!!!!

15. jul 2015. Komentari su isključeni

 

Diktatori uvek računaju na punu lojalnost policije i vojske. I dobro ih plaćaju, promovišu, hvale… Padaju kada i na njih nasrnu. Aleksandar Vučić u medijima bogato plaća samo desetinu urednika, a u policiji i bezbednosnim službama samo one koji su na najvišim položajima. Svi ostali su građani drugog reda, uvek mogu biti otpušteni, premešteni, ili ubijeni. Srpska policija je slabo plaćena, slabo opremljena, nenaoružana i stručno neosposobljena. Oni koji nisu poslušni, pod poterom su ili završe sa metkom u glavi. O tome govori i slučaj doskorašnjeg načelnika Odeljenja unutrašnje kontrole koji je u subotu (20. juna ove godine) nađen mrtav, sa ranom na glavi.

 

                    major Goran Mitrović

UNUTRASNJI KONTROLI POLICIJE1

 

Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije, Radomir Nerandžić, pronađen je mrtav 20. juna, u subotu ujutru, u kamenolomu u Rakovici, u Beogradu. Njegovo telo je ležalo u lokvi krvi, pored automobila.

Radomir Nerandžić je donedavno bio načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Smenjen je jer je odbio da potpiše krivičnu prijavu protiv pripadnika niškog odreda Žandarmerije, koji su intervenisali na dan održavanja Parade ponosa u Beogradu.

Tada je mobilna ekipa niške Žandarmerije pretukla Andreja Vučića i Predraga Malog, braću premijera i gradonačelnika prestonice. Nerandžiću je uručeno rešenje kojim se upućuje u Sektor za vanredne situacije. On je protiv tog rešenja podneo žalbu, koju je Komisija za žalbe Vlade Srbije usvojila, i vratila ga na prethodno radno mesto.

U Sektoru za vanredne situacije inspektor Nerandžić je proveo oko 40 dana, a uskoro je očekivao i rešenje o penzionisanju. Očekivao je i rešenje za stan. Ali…

Više javno tužilaštvo u Beogradu je 6. februara ove godine optužilo osam pripadnika Žandarmerije zbog “postojanja opravdane sumnje da su kao saizvršioci izvršili krivično delo napad na vojno lice u vršenju vojne službe u sticaju sa krivičnim delom zlostavljanje i mučenje, kao i za krivično delo zloupotreba službenog položaja vezano za njihovo učešće u događaju od 28. 9. 2014. godine i održane Parade ponosa".

Zaštitnik građana Saša Janković podneo je krivičnu prijavu 14. januara ove godine protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije Jovanović Saše i Stanković Saše zbog napada na pripadnike Žandarmerije u vršenju službene dužnosti, ali je tu prijavu tužilaštvo ekspresno odbilo.

Da Aleksandar Vučić ne prašta skrnavljenje lika i dela sebe i članova porodice, mnogi su se uverili. A njegova pretnja upućena uredniku Dnevnog Telegrafa, Slavku Ćuruviji, dok je on bio ministar za informisanje u Vladi Mirka Marjanovića, ostvarila se. Vučić se sprdao sa pokojnikom, na bestijalan način.

Neočekivano, neko iz vrhova MUP-a je obavestio novinare koji su “na vezi“ o sudbini inspektora Nerandžića.

Nakon smenjivanja, inspektor je doživljavao porodične tragedije. Otac mu je preminuo prošle godine. Pre dva meseca njegovu majku pogazio je, na pešačkom prelazu na Vidikovcu, džip čiji vlasnik je sa Kosmeta, član SNS-a. Odmah potom iznenada mu je umro i tast. Ipak, inspektor Nerandžić se nije nadao da će smrt uskoro doći i po njega. Očekivao je nevolje, jer…

Direktor policije Milorad Veljović je, po nalogu ministra Stefanovića pretio Nerandžiću hapšenjem, jer su optuženi žandarmi nameravali da Nerandžića, kao tadašnjeg načelnika koji je vodio istragu povodom spornog događaja, predlože za svedoka.

A oni koji su poznavali ovog čoveka znaju da je bio “linijaš“ i da se istine držao kao pijan plota. Zamenik načelnika Službe unutrašnje kontrole Dragan Kujundžić bio je zadužen da sprovede klevetničku kampanju protiv svog kolege. On je, umesto Nerandžića, potpisao krivičnu prijavu protiv žandarma, i očekuje unapređenje.

U Sektoru za vanredne situacije Nerandžić je radio u kancelariji sa još pet kolega. Dva dana uoči smrti molio je kolegu da mu pomogne oko vađenja zdravstvene knjižice.

Pet dana uoči smrti Nerandžića, Policijsku upravu Beograda posetili su ministar i direktor policije. Najtežim rečima su opisali rukovodstvo ove policijske uprave, optužujući ih za korupciju, kršenje zakona, nepoštovanje naređenja. Zapretili su hapšenjima. I otišli. A sve njih je rešenjem postavio ili Veljović, ili dr Stefanović!

Akcija uterivanja straha među policijom uveliko traje. Policiji je smanjena plata, a u akciji kupovine novih uniformi neko je zgrnuo velike pare. Uniforme su najlošijeg kvaliteta, brzo se habaju, blede.

Po nalogu ministra, zaposleni u ministarstvu gube pravo na minuli rad, umanjuje im se pravo na godišnji odmor.

Ministar unutrašnjih poslova i direktor policije pokrenuli su postupak izmene Zakona o policiji, u nameri da se usvoje odredbe koje će ministru i direktoru omogućavati da neposlušne kažnjavaju premeštajem na radno mesto za koje je predviđena osnovna škola.

Tako će glavni policijski inspektori moći da budu premešteni da peru autobuse, ili u službu mrtvozorstva! Strah se uteruje u policiju punom parom. Hoće li imati vremena za taj poduhvat?

Smrt inspektora Nerandžića, RTS je objavila u tri rečenice: "…Bivši inspektor Sektora unutrašnje kontrole policije R. N. nađen je mrtav u Rakovičkoj šumi u Beogradu. Najverovatnije se radi o samoubistvu, nezvanično saznaje RTS. R. N. je trebalo uskoro da bude penzionisan, a u poslednje vreme je radio u Sektoru za vanredne situacije MUP-a, pišu beogradski mediji. Do pre nekoliko meseci bio je načelnik Odeljenja za kriminalističko-operativne poslove u Sektoru unutrašnje kontrole MUP-a. Uviđaj je u toku."

MUP Srbije, po nalogu direktora Veljovića, nije dao ni čitulju u Politici, mada to redovno čini kada nastradaju pripadnici policije. Na sahrani nije doveden ni policijskim orkestar, ni počasni vod. Nerandžić je jedini inspektor kome te počasti nisu odale.

Službenu verziju Nerandžićeve smrti nije prihvatio ni paroh Srpske pravoslavne crkve, koji je održao opelo, koje se po kanonu ne drži samoubicama.

Na sahranu nije došao niko iz ministrovog kabineta, niti iz kabineta direktora policije. Ipak, došao je Miloš Oparnica, koji je bio nadređeni rukovodilac Radomiru Nerandžiću, u SUK-u (Služba unutrašnje kontrole). Venac su doneli i generali policije i kolege sa kojima je radio u PU Beograd i MUP-u.

 

      Ko je ubio Nerandžića?

 

Dok se telo inspektora još nije ohladilo, na lice mesta je prvi došao načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić! On je prvi došao na lice mesta i kada je upucan i Milan Beko, koji je, srećom, preživeo.

Nezadovoljstvo u policiji je na vrhuncu. Ministar i odlazeći direktor policije računaju na lojalnost nesmenjivog komandanta Specijalne antiterorističke jedinice Spasoja Vulevića, koji se predstavlja agentom Centralne informativne agencije (CIA), i komandanta Žandarmerije Gorana Dragovića.

Obojici su ruke krvave do lakata. Pre mesec dana, trojica pripadnika SAJ-a dostavili su redakciji magazina Tabloid mnogobrojne pisane dokaza o Vulevićevoj imovini i krvavom učinku u SAJ-u, koje je glavni urednik odbio da objavi, pravdajući se činjenicom da dugo poznaje Spasoja.

Pripadnici SAJ-a učestvovali su u mnogim kriminalnim akcijama i ubistvima, a Vulević je, svojim svedočenjem, napisao optužnicu za ratne zločine desetini svojih kolega, kojima je, inače, on komandovao.

Ipak, sve je manje onih koji su spremni da okrvave ruke, i Vulević i Dragović će biti u neprilikama. Ali, ministar i njegov mentor Vučić računaju da će izvesti policiju na gladni narod. Kada se to desi, biće to i njihov kraj.

Osnovano se sumnja da je iz ovih jedinica angažovan i ubica inspektora Nerandžića. Nekoliko minuta nakon ubistva, na licu mesta primećeno je i nekoliko žandara.

Dok se telo Nerandžića nije ni ohladilo, MUP je ukinuo rešenje o dodeli stana inspektoru koji je ceo radni vek proveo u policiji. Živeo je u očevoj kući u prigradskom naselju Resnik.

Na sahrani deca ubijenog su u oproštajnom govoru izjavila da će učiniti sve da sačuvaju majčin život. Očigledno je pomahnitala mafija Aleksandra i Andreja Vučića i nju stavila na nišan. Nasilje nad policijom se nastavlja, s provode ga dva kilava čoveka.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKA MASKA RASRBLJAVANJA VOJVODINE U PRAVCU STVARANJA NOVE REPUBLIKE!!!

27. jun 2015. 4 komentara

 

Novi talas vojvođanskog separatizma poslednjih meseci sve glasnije zahteva da se Srbija "federalizuje" i da se u toj "federaciji" Vojvodina proglasi Republikom. Kroz političku agitaciju preko Vojvođanske stranke i njenog programa, preko peticija, medijske propagande i vrbovanja viđenijih ličnosti u Novom Sadu, Somboru, Subotici, Kikindi, Pančevu, Bačkoj Palanci, Sremskoj Mitrovici i drugim gradovima, separatisti računaju da bi svoju ideju "internacionalizovali" i labilnog Vučića (ili nekoga ko dođe posle njega) doveli za pregovarački sto, da potpiše još jedan "Briselski sporazum" koji bi i drugu srpsku pokrajinu pretvorio u lažnu državu.

 

                  Arpad Nađ

VOJVODJANSKO RASRBLJAVANJE

 

Ideju vojvođanskih separatista, da ova srpska pokrajina postane "Republika u okviru Srbije", već nekoliko godina promoviše Vojvođanska partija, koja traži državu, makar i u okviru teritorijalno već osakaćene Srbije.

Ali, iza ove marginalne stranke i njenih kriminalnih ideja, stoji jedna dobro organizovana i družina, raspoređena u državnim institucijama, Vojvođanskoj akademiji nauka i umetnosti, visokoškolskim ustanovama, raznim zadužbinama i medijima.

Zbog svakodnevnog informativnog terora Vučićeve vlasti, niko u Srbiji nije primetio da je Vojvođanska partija je nedavno organizovala akciju sakupljanja potpisa (peticiju) "za donošenje novog Ustava Srbije i status Vojvodine kao republike u zajedničkoj državi Srbiji" u više vojvođanskih gradova.

Oko 8.000 ljudi stavilo je svoj potpis u službu ove separatističke ideje, uglavnom u Novom Sadu. Broj na prvi pogled nije veliki, ali nije ni zanemarljiv. Ne treba zaboraviti da su neki najdestruktivniji politički pokreti u svetu u svom začetku imali smešno mali broj pristalica.

"Glavni štab" vojvođanskog separatizma danas čine Ratimir Svirčević, Đorđe Subotić, prof. dr Miroslav Ilić, Živan Berisavljević, akademik Julijan Tamaš, dr Radivoj Stepanov, prof. dr Janja Beč Nojman, prof. dr Ranko Končar, Duško Radosavljević, Slobodan Budakov, Dragomir Jankov, dr Branislava Kostić, Vladislav Radaković

Osim ostarelih autonomaških bećara, poput Živana Berisavljevića, na sceni su i neke mlađe osobe koje ne samo što zagovaraju "Vojvodinu kao republiku u okviru Srbije", nego već vode ozbiljne pregovore da se kroz "format" takozvane evropske regije, preobrate u republiku u "federalnoj Srbiji".

Ali, da bi bilo jasnije kako je "autonomaštvo posle Nenada Čanka" promenilo svoje oblike (ali ne i ciljeve), treba se prvo podsetiti da je ova nova politička stranka nastala čistom prevarom!

Naime, Vojvođanska partija je izvršila je preregistraciju u aprilu mesecu 2010. godine, kada je nadležnim organima dostavila spisak više od 10. 000 članova i u registru političkih partija se našla pod rednim brojem 69.

Iz tadašnje nespretne izjave Aleksandra Odžića, predsednika Vojvođanske partije, vidi se da je članstvo tek pristizalo u stranku i da u trenutku predaje spiska njih nije bilo dovoljno za registraciju.

Ipak, Odžić i njegova družina "dopisivali" su koliko im je trebalo, a prema njegovoj nesmotrenoj tvrdnji, "nakon izvesnog vremena i priliva članstva, potreban broj je ipak popunjen"! Ovaj Odžićev falsifikat nikada nije istražen od strane nadležnih institucija, mada broj lažnih potpisa u trenutku preregistracije, nije bio manji od 5000.

Prvih dana juna ove godine, Odžić je otputovao u Barselonu na sastanak sa katalonskim separatistima čije su aktivnosti u Španiji zabranjene Ustavom i odgovarajućim zakonima.

Dve nedelje pred odlazak u Barselonu, Odžić je izdao saopštenje za medije u kome između ostalog kaže da bi "bilo loše ako bi Aleksandar Vučić na brzinu iskrojio ustavni položaj Vojvodine…", zatim da "Vojvodina treba da dobije status Republike u federalizovanoj državi Srbiji" te da Vučiću treba dati vremena i da se otvori prostor za "pregovore".

Očito, Vučić je kod vojvođanskih separatista viđen kao dobra prilika. Računaju logično: ako je dao Kosovo, zašto ne bi i Vojvodinu!

Odžićeva uloga među vojvođanskim separatistima, samo je privremena, jer američka ideja rasturanja Srbije kroz federalizaciju, koju finansiraju USAID i još nekoliko agentura pod kontrolom administracije u Vašingtonu, računa na znatno važnije ličnosti koje se trenutno drže po strani.

Da bi ovo uspelo, potrebna je jaka medijska podrška. U tu svrhu su izabrani dvojica Bošnjaka, Sabahudin-Dinko Gruhonjić i Nedim Sejdimović, koji su u Novi Sad došli kao izbeglice sredinom devedesetih godina i za kratko vreme postali glavni propagandisti vojvođanskog separatizma.

Od tada do danas, punih 18 godina, Gruhonjić i Sejdimović suvereno vladaju Nezavisnim društvom novinara Vojvodine (NDNV) i celokupnim medijskim prostorom u Vojvodini, šireći najcrnji govor mržnje, pozivajući na likvidaciju svih oblika državnosti u ovom delu Srbije, zahtevajuću "denacifikaciju" svih Srba i sve to pod maskom "odbrane vojvođanske autonomije i prava na državnost".

Ni Gruhonjić ni Sejdimović nemaju nikakve porodične, etničke, kulturne ili bilo kakve druge veze sa Vojvodinom, ali zato imaju debele veze sa stranim agenturama i rasturanjem Srbije.

Novac koji primaju od donatora iz Amerike, Holandije, Velike Britanije, Norveške, Nemačke i još nekoliko država, nije lako opravdati. Zato je Vojvođanska partija i sve što se dešava oko nje, dobro došlo ovoj dvojici bosanskih bilmeza, kojima rok upotrebe još nije istekao.

Ali, Gruhonjić i Sejdimović su već izrasli u institucije za sebe, i Odžić je za njih samo prolazna "poslovna prilika".

U Novom Sadu, Subotici, Somboru i u drugim vojvođanskim gradovima gde Vojvođanska partija ima svoje promocije, Gruhonjić i Sejdimović nastupaju samo kad su stari autonomaši na čelu sa Berisavljevićem na okupu.

Tu je i novac kao problem. Za razliku od Odžića, koji dobija pare od katalonskih separatista ali i od Norveškog saveta, USAID-a, i još nekih organizacija, njih dvojica su na "obaveštajnim fondovima" skoro dve decenije.

Posao rasturanja Srbije nije stao, šefovi i dalje isplaćuju svoje saradnike, posebno kad su aktivni kao ovaj bosanski dvojac čiji kormilar sedi u engleskom letovalištu Bristol, gde Sejdimović povremeno svrati da preuzme "autorske honorare".

Kriminalna ideja stvaranja "federalne Srbije" u kojoj bi Vojvodina bila "ravnopravni partner", već odavno ima svoje simpatizere i među najvišim državnim službenicima.

Početkom decembra meseca prošle godine, glavni antisrpski aktivista u Vojvodini, Sabahudin-Dinko Gruhonjić, organizovao je skup pod nazivom "Otpor ekstremizmu" (na dan kad je dvanaest godina neosuđeni Vojislav Šešelj vraćen iz Haga).

Skup su "uvelučali" Meho Omerović, predsednik Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova u Narodnoj skupštini, Nevena Petrušić, poverenik za zaštitu ravnopravnosti pri Vladi Srbije i Maja Sedlarević, predsednica Odbora za evropske integracije i međureligijsku saradnju Skupštine AP Vojvodine.

Nije prvi put da se na jednom histeričnom antisrpskom skupu, pojave i predstavnici državnih institucija, čija je uloga da uređuju i štite poredak i interese građana Srbije. To je i Sabahudin-Dinko odlično shvatio i koristi takve prilike da pljune po državi koja ga je nahranila, zaštitila, školovala i zaposlila. Da je to ozbiljnja država, vratila bi ga odmah tamo odakle je i došao zajedno sa svojim debeloguzim pobratimom u Alahu, Nedimom Sejdimovićem, portparolom pederskog krila vojvođanskog separatizma.

 

        Portal za pljuvanje

 

Antisrpski i otvoreno fašistički internet portal "Autonomija" (www.autonomija.info), plaćen je stranim donacijama i dat svojevremeno na upravljanje nesmenjivom predsedniku Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Sabahudinu (Ahmeda) Gruhonjiću.

Na impresumu jasno piše da je portal vlasništvo Nezavisnog društva novinara Vojvodine i da je glavni urednik Nedim Sejdimović, Dinkov neizbežni saučesnik u svakoj antisrpskoj svinjariji.

Portal nema nikakve veze sa novinarskim udruženjem i predstavlja poligon za najprljaviju šovinističku propagandu uperenu protiv države Srbije.

Strani donatori i dalje uredno finansiraju "Autonomiju", a Gruhonjić na njemu svakodnevno ispisuje mržnju prema svemu što je srpsko, agituje za likvidaciju svake Srbije, pa čak poziva i na građanski rat među Srbima, kao što je i napisao u svom tekstu povodom dolaska albanskog premijera Rame u Beograd: "…Jer svi će polako doći na red u Srbiji koja nema rešenje ni za šta, a ima ogroman potencijal za imploziju, za nasilje i progon, to jest za ‘omanji’ unutrašnji rat…".

Na najpodliji način, u svojim redovnim rubrikama na portalu "Autonomija", redovno i ogavno laže i krivotvori čak i istorijske činjenice!

Niko nadležan u ovoj državi nije našao za shodno da jednom pozove i ispita ovoga čoveka na okolnosti širenja govora mržnje, širenja ksenofobije i podsticanja na rušenje ustavnog poretka Republike Srbije!

Naprotiv, nagrađen je! Naime, Gruhonjić prima platu kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, redovnu platu i honorare kao predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine i kao redovni član Vojvođanske politikološke asocijacije.

Redovne honorare i plate po ugovoru prima u još najmanje pet nevladinih organizacija u Novom Sadu i Beogradu. Sve mu je to bilo malo, pa je konkurisao i za članstvo u upravnim odborima Radio televizije Vojvodina i RRA.

Politički kriminal i subverzivna delatnost kojom se bave on i njegov jaran Nedim Sejdimović, dovoljan su razlog da, za početak, hitno budu razvlašteni iz novinarskog udruženja, sa kojim već odavno nemaju ništa (a, realno, nikad i nisu imali).

Samo zahvaljujući Miodragu Miletu Isakovu, danas kolumnisti Tabloida, koji je ranih devedesetih godina bio osnivač i predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Gruhonjić i Sejdimović i dalje haraju Vojvodinom i pljuju po Srbiji. Da li su slučajno pristigli u Novi Sad? Da li ih je Isakov nekom nuždom primio i zaposlio? Šta god da je u pitanju, šteta koju njih dvojica svakog dana nanose Srbiji, nemerljiva je.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VELIKE POLITIČKE LAŽI I POBOLJŠANJE U DŽEPOVIMA KOJE GRAĐANI SRBIJE NIKADA NEĆE VIDETI!!!

24. jun 2015. 1 komentar

 

Posle samo tri godine diktature i samovlašća Aleksandra Vučića, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu. Potpuno je uništen celokupni privredni sistem, likvidirana je poljoprivreda, ubijeno je selo, opustošeni su gradovi i slomljen je duh nacije. Svi Vučićevi "projekti" i "investicije" su bili lažni i nepostojeći, sva njegova obećanja su, ustvari, prevare, a svi "strani investitori" su bili plod njegove bolesne mašte ili, u najboljem slučaju, prevaranti i hohštapleri, čije kriminalne radnje danas plaća svaki građanin, novcem iz državnog budžeta. Konačno, sledi i susret sa strašnim posledicama njegove kratkotrajne ali ubitačne vladavine.

 

                  Nikola Vlahović

GUSLANJE PO SRBIJI-7

 

Sprženu zemlju koju će iza sebe ostaviti Aleksandar Vučić neće imati ko da obnavlja. Najbolji inženjeri, najbolji lekari, najbolji programeri i svi oni koji su u svojoj struci bili elita, već su napustili Srbiju. Reč je o građanima Srbije koji su u najboljim reproduktivnim godinama, koji će svoje potomstvo podizati i školovati za neke potrebe nekih drugih država i drugih kultura. Poslednji talas takve emigracije otišao je već u prvoj godini Vučićeve vladavine.

Umesto njih, Vučić je u sve institucije sistema, na velika vrata, uveo dojučerašnje uličare, prevarante, agresivne poluinteligente sa kupljenim diplomama, i kriminalce. U Vladu Srbije, na ministarske pozicije, uveo je čitavu gej-zajednicu.

Dolaskom na vlast 2012. godine, uništio je političku scenu u Srbiji. Uzeo je u zaštitu najkriminalniji deo Tadićevog režima, doveo Socijalističku partiju Srbije u poziciju da bude saučesnik u njegovoj veleizdaji, "da okrvave ruke", kako ne bi sam snosio odgovornost, a potkupio je i intelektualce i čelnike nevladnih organizacije.

Uz Vučića su stale i njemu nekada omražene Sonja Liht, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Jelena Milić i ostali plaćenici NATO pakta i američkih obaveštajnih službi. Rasturio je i poslednje ostatke slobodnih medija i postavio svoje "komesare" i propagandiste.

Ukratko, vladajući Srbijom surovo kao nekada Pol Pot u Kambodži, uništio je i duh naroda i sve oblike državnosti za duži vremenski period. Otišao je toliko daleko u svom ludilu, da je uveo laž kao vrhunski moral.

O kakvom zlu se radi, najbolje govori i lik njegovog poslovno-političkog makroa, Majkla Kirbija, čoveka sa likom hijene, spremnog da ubije za male pare. Ovaj ružni i primitivni američki diplomata, simbol je ubistvenog terora koji njegova vlada sprovodi nad Srbijom.

 

       Kuda i kako dalje u takvim okolnostima?

 

Nova politička snaga koja se bude usudila da preuzme odgovornost za događaje koji će nastupiti u Srbiji posle Vučićevog pada, mora za početak da zna ono najvažnije: Amerika je saveznik separatističke albanske vlade na Kosovu, a ne srpske vlade u Beogradu.

Tako će biti i ubuduće. Takođe, nova politička snaga, mora da zna da je Amerika, uglavnom, saveznik svih srpskih neprijatelja i predvodnik one grupe zemalja koja je izvršila divljačko bombardovanje 1999. godine. To neprijateljstvo će, bez ikakve sumnje, trajati u ovom veku.

Ali, opljačkana, izdana i temeljno uništena Srbija, neće imati mnogo izbora. Bez inostrane pomoći, neće moći daleko da stigne. Ipak, ako dođe do uspostavljanja razumne i sposobne vlasti, ona treba da računa na otvorenu ponudu Rusije.

A, Rusija nudi sve, samo treba pravilno razumeti reči i dela njihovih diplomata i poslovnih ljudi. Nedavno je, uoči dolaska Sergeja Lavrova u Beograd, predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Aleksandar Lukaševič, rekao dovoljno. "…Srbija može u punoj meri da računa na podršku Rusije za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta…".

Isto to, samo u drukčijoj, ekonomskoj formi, rečeno je u Moskvi još prošle godine, kad je krajem septembra na sednici Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES), ponuđeno Srbiji da Beograd bude jedna od četiri prestonice Evroazijske unije (predloženi su Sankt-Peterburg, Astana, Minsk i Beograd). Članstvo u ovoj organizaciji otvorilo bi Srbiji neslućene mogućnosti. Ali, umesto odgovora na ovaj predlog, Vučić je krenuo na još jedno pokloničko putovanje prema Briselu i Berlinu, odakle se po običaju, vratio kratkih rukava.

U danima posle pada Vučića, mudro političko vođstvo u Srbiji, ako ga uopšte bude, ima sve razloge da odmah prekine priču o nepostojećim pregovorima sa Evropskom unijom. Tri godine ordinarnih laži o "evroatlanskim integracijama", postigle svu svoj cilj.

Zaveden je sudski, zakonodavni i izvršni haos, oteto je Kosovo, uništena je privreda, zgaženi su školstvo, zdravstvo, vojska, policija, kultura, građanske slobode…To su rezultati Vučićeve pseće odanosti svojim poslodavcima sa Zapada.

Put kojim Srbija treba da ide, već je zacrtan, ali će priliku da tim putem krene, dobiti tek kad određena politička snaga bude okrenula kurs ove države tamo gde to svi realno očekuju: prema Moskvi. Na Zapadu, Srbija će uvek biti mali balkanski sirotan koji "pravi probleme". Sa Rusijom uz sebe, drukčije će se na nju gledati. I politički i ekonomski i kulturno.

Plan ruskih stratega, nudi istorijsko rešenje za Srbiju: ulazak u Evroazijsku Uniju značio bi njen povlašćen položaj, bezbednosnu i ekonomsku premoć, ne samo u regionu već i u većem delu jugoistočne Evrope. U novom rasporedu odnosa, Srbija bi bila i neka vrsta diplomatskog posrednika između Brisela i Moskve.

Sva istraživanja javnog mišljenja, nedvosmisleno govore da je Srbija danas na pogrešnom putu i da nikada neće ni ući u Evropsku uniju, jer se od nje traži jasno priznavanje albanske države na Kosovu i promena Ustava. Ukoliko ne padne pre toga, eventualni referendum o promeni Ustava srušiće Vučićevu izdajničku vlast kao kulu od karata.

Što pre ode, utoliko bolje po Srbiju kojoj potom sleduje stvaranje hrabrog i odlučnog vođstva koje mora da ima na umu činjenicu da je površina Evroazijske Unije pet puta veća od EU i više nego duplo od SAD. Takođe i to da se povećava broj zemalja nezadovoljnih i ogorčenih životom u EU, kao što su Mađarska, Grčka, Češka, Slovačka, Španija, Italija…

Ne treba zaboraviti ni to da se na teritoriji Evroazijske unije nalazi više od 60 odsto svetskih zaliha gasa i više od 50 odsto zaliha nafte, da su rudna, šumska i rečna bogatstva, ubedljivo najveća od svih postojećih država i saveza na svetu. Ogromna površina je netaknuta priroda sa gustim šumama i najrazličitijim vrstama životinja kao i pitkom vodom koju opravdano smatraju najskupljom robom budućnosti.

Ispod zgarišta njegovog režima (i onih ranijih koji su Srbiji prodavali lažnu demokratiju), leže naslage institucionalnog haosa, kriminala i zle krvi. Bez čišćenja ovog taloga, Srbija ne može nigde da krene. Ni na Istok ni na Zapad.

Ipak, i tu treba računati na Rusiju koja zna kako treba postupati sa političkom divljači, tajkunima i oligarsima. Jer, novi život u Srbiji neće moći bez novih ljudi. Njih danas nema na vidiku. A sutra…

 

       Vreme mu je isteklo

 

Zanimljivu definiciju trogodišnje autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nedavno je dao i tajkun Milan Beko, rekavši da je "Vučić najskuplja srpska investicija".

Ojađena, opljačkana i prevarena Srbija, tek će da utvrdi ko je bio stvarni "investitor" i koja je prava cenu te "investicije". Jer, ovakav izbor mogao je da napravi samo najgori srpski neprijatelj i ulaganje mu se višestruko isplatilo.

Za sada je poznato da je tokom njegove vaninstitucionalne, dakle, nezakonite i neustavne vladavine, ova država svakog meseca bila u minusu po milijardu evra. To govori da će posle Vučića, Srbija ostati obična kolonijalna pustinja.

A, pred građanima Srbije je suočenje sa strašnim istinama koje će izaći na videlo njegovim skorim padom. Iza Vučića, ostaće zgarište nekadašnjeg državnog ustrojstva. Za tri godine uspeo je da detaljno uništi i raskomada pravosudni sistem, zgazi sva ljudska prava i slobode. Sigurnost lične imovine više ne postoji, niti lična sigurnost građana. Umesto vladavine prava, vladao je Vučić.

Posledice trogodišnje vladavine jednog poludelog čoveka, teško je sagledati sveobuhvatno. Srbija će opet morati da počne od nule. I ta nula biće veliki i nedostižni ideal, jer je dubina propadanja, zaduživanja i devastacije svega što vredi u ovoj zemlji, veća nego što je ikada bila u novijoj istoriji.

Vučić iza sebe ostavlja potpuno razorene institucije i ceo normativni sistem. Njegovu vlast činili su ljudi sa kupljenim diplomama, lažni magistri i lažni doktori nauka, lažni savetnici, korumpirani direktori javnih preduzeća, estradni menadžeri i bivše prostitutke sa novim zaduženjima.

Pravo je čudo da u takvom haosu prepunom drskih diletanata, željnih para i vlasti, još uvek rade škole, ambulante, javni saobraćaj, čudo je da ima struje, vode i da život nije sasvim stao.

Tri godine užasnog medijskog, pravnog, institucionalnog i svakog drugog nasilja, ostale su traga kao neki loši režimi za pola veka. Niko i nikada ovom brzinom nija bacio Srbiju na kolena, čak ni njeni večni neprijatelji protiv kojih je ratovala u dva svetska rata.

Ipak, Vučiću je došao kraj. To će mu biti uskoro i lično saopšteno, jer je rok njegove upotrebe kod evroatlanskih tutora, istekao. On više nikome nije potreban.

Poslednji dani svakog diktatora, po pravilu su uvek praćeni žestokom propagandom o uspesima i pobedama "na svim frontovima". I odlazeći srpski diktator, posle potpunog debakla u Americi, gde su od njega bežali kao od srednjovekovne kuge, poručuje kako je sve u redu i naglašava: "Uskoro će se osetiti rezultati moje posete Americi". Istina je.

Uskoro (polovinom jula) u Srbiju će doći Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara Džona Kerija, zadužena za Evropu. Zadatak Nulandove je jednostavan. Saopštiće Vučiću da je njegovoj vladavini došao kraj, jer su svi izdajnički poslovi koje je mogao da uradi, urađeni.

Ustav Srbije (kojim bi uklonio Pokrajinu Kosovo i Metohiju), uprkos žarkoj želji SAD, ne može da promeni, jer bi se neizbežni referendum okrenuo protiv njega. Članstvo u NATO savez građani Srbije nikada neće prihvatiti.

Sve su to razlozi zbog kojih Vučić više ne treba Americi. Uostalom, ni Srbija ne treba Americi, jer su zone interesa sa Rusijom na Balkanu već podeljene. To Vučić ni za tri godine vladavine nije uspeo da shvati.

Umesto toga on ovih dana širi dezinformacije preko svojih medijskih poslušnika: "…"Mislim da ćemo u naredna dva-tri meseca dobiti jasan odgovor o otvaranju poglavlja, u narednih nekoliko meseci i nove američke investicije, kao i proširenje investicionih kapaciteta onih koji već posluju u Srbiji…".

Vučić je zapao u duboko ludilo i to se vidi po njegovim stalnim maničnim napadima u kojima sebe vidi kao svetskog državnika, koga tek čekaju velika priznanja zbog svega što je uradio od Srbije.

U sumanutoj želji da sebe prikaže kao skromnog velikana koji bi mogao da dogura i do Nobelove nagrade, nedavno je rekao: "…Ima političara koji sanjanju da dobiju Nobela i da reše velike krize. Ja nisam taj tip, za mene bi bila Nobelova nagrada ako bih rešio fiskalni deficit".

Tri godine vladavine ovog poremećenog čoveka, koštale su Srbiju više nego svi ratovi iz devedesetih. Sada je stigao do zida posle koga više nema dalje. Para nema ni za svoju stranačku armiju koja je raspoređena u državnim institucijama, javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi…

Većina njih će se okrenuti protiv Vučića danom njegovog odlaska sa vlasti. Mnogi od njih imaju puno razloga da se raduju njegovom odlasku. Naime, Vučić je sve svoje prijatelje, finansijere, kumove i sve druge koji su mu pomogli da dođe do najvišeg nivoa vlasti, prezreo je i zaobišao u podeli novca i moći. Kad se uskoro bude suočio sa odlaskom, čekaće ga i veliki broj poverilaca, prema kojima nikada nije regulisao svoje obaveze.

Od kako se dočepao vlasti, Vučić je sve činio da medijski kompromituje i čak svog nekadašnjeg "političkog oca", a sadašnjeg predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, čoveka sa kojim je ušao u avanturu stvaranja Srpske napredne stranke. Jedan politikolog je Vučićev odnos prema Nikoliću ovako opisao: "izolovao ga je, čekajući da politički iskrvari". Ipak, Nikolić se na vreme mudro okrenuo ka Rusiji i čeka Vučićev pad.

 

       Nezaboravne prevare i pljačke

 

Posle brzog sloma diktature Aleksandra Vučića, Srbija će morati da se suoči sa činjenicom da se ovaj opasan ludak nekažnjeno bavio veleizdajom i širenjem lažnih vesti, da je otvoreno pozivao na rušenje ustavnog poretka, te da je potpisao Briselski sporazum kojim je Srbija ostala bez Kosova i Metohije.

Ukoliko ne bude proglašen neuračunljivim (mada je to očigledno), ovog lažnog "vožda" trebalo bi izvesti na sud. Ali, ne ovaj njegov, nego neki novi, preki sud, koji bi se bavio najvećim prevarama i najvećom pljačkom koju je jedan čovek uspeo da izvede u neverovatno kratkom roku.

Da bi prikrio svoj pravi zadatak, rasturanje Srbije, Vučić je morao svakodnevno da laže u tolikoj meri, da je i sam sebi počeo da veruje! Pre nego što je stupio na dužnost prvog potpredsednika vlade a kasnije i premijera, Vučić je odmah počeo da pominje stotine milijardi "direktnih investicija".

Čak je i javnost u Srbiji na trenutak poverovala kako će njegovi "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata uložiti silne milijarde u domaću poljoprivredu. Vučić je pretio svima koji ne veruju da će kompanija iz Emirata, "Mubadala", osim u poljoprivredu, uložiti još toliko novca u fabrike delova za avione "Boinga" i "Erbasa".

Ni tu nije bio kraj kriminalnim lažima koje je izgovarao, nego je rekao da će "Mubadala" da uloži i četiri milijarde evra u fabriku mikročipova! Kad se ništa od svega toga nije ostvarilo, Vučić se dokopao sulude makete "Beograda na vodi", koju mu je dao veliki orijentalni prevarant, šeik Al Abar. Srećom, ni taj posao, neće nikada biti započet niti završen. Od celog "projekta", fantomska kompanija "Igl Hils" u vlasništvu Al Abara, otvorila je kafanu na savskom priobalju.

Jedna od najvećih Vučićevih laži bila je i ona oko dolaska kompanije "Mercedes" u Srbiju. Hvalio se kako nemački automobilski gigant želi da preuzme propali FAP iz Priboja, zbog čega je, navodno, u Srbiji boravila visoka delegacija ovog preduzeća. Ubrzo, ispostavilo se da je u pitanju Vučićeva prevara i da ova slavna kompanija ne zna ništa o tome.

Iza Vučića ostaće ugovori sa stranim kompanijama koji su potpisani direktno na štetu države Srbije, poput onoga sa arapskim "Etihadom".

Kako je pljačkao, poklanjao i uništavao državnu imovinu u Srbiji, najbolje govori i podatak da je kompaniji "Properti investment LLC" iz Emirata skoro poklonio bivši hotel "Jugobanke" na Kopaoniku. Država Srbija ga je otkupila za 2,1 milion, a Vučić ga je arapskoj kompaniji prodao za 1,5 miliona evra!

Tokom mandata je dva puta, na kriminalan način, uveo u Železaru Smederevo ljude iz US Stell-a, koji su uništili i opljačkali ovu staru čeličanu. Na čelo Rudarsko-topioničarskog basena Bor, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, nalazi se Blagoje Spaskovski, čovek koji je ojadio ovu kompaniju za više stotina miliona evra. Mada je dokazana njegova štetočinska uloga, Vučić je zavukao ruku u budžet i nagradio ga sa još 40 miliona evra čistog novca.

Za tri godine, Vučićeva vlast je opljačkala i Kolubaru, i to više nego svi mafijaši koji su ovde godinama otimajući državno blago, stvarali svoje imperije. Da bi nekako stavio u drugi plan sve ove kriminalne aktivnosti, ali i da bi dobio na vremenu, bavio se rekonstrukcijom vlade, a usred ponižavajućeg udara na penzionere i najsiromašnije građane, na sva zvona je obećavao da će bolji život doći za nekoliko meseci, te da će i penzije biti "veće nego ikad"!

I dok nezadrživo tone u ludilo i mrak, Vučić uzvikuje: "Pre kraja godine građani će u svojim džepovima osetiti znatno poboljšanje!".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VELIKOALBANSKO-SRPSKI PUTNI PROJEKTI ZA ŠTO MANJE SRBA NA KOSOVU I METOHIJI

5. jun 2015. Komentari su isključeni

 

Nakon skandalozne posete premijera Srbije Albaniji (27 i 28. maja ove godine), koju je zapadna propaganda ironično nazvala "istorijskom", sada je više nego jasno da je Vučić najozbiljniji lobista takozvane "velike Albanije" i običan američki otirač za jednokratnu upotrebu. Ovaj poludeli čovek, stavio je na sto albanskog premijera Edija Rame ceo projekat auto-puta od Niša do albanske luke Drač, koji čak ni tvorci velikoalbanske ideje i "Prizrenske lige", nisu imali ni u najluđim snovima. Ali, Vučić je odlučio da im ga pokloni tako što će Srbija uzeti inostrani kredit za njegovu izgradnju!

 

                      major Goran Mitrović

AUTOPUT PROTIV SRPSKOG NARODA I SRBIJE.-2

 

Pa je još "zapretio" evropskim finansijskim institucijama, da će, ako ne odobre kredit, "Srbija naći sredstva"! Dok on radi velikoalbanske i antisrpske poslove, teroristička organizacija OVK, u sred Dečana, uz najveće počasti i u prisustvu svojih političkih vođa, sahranjuje svoje "vojnike", ubijene sukobu sa policijom i vojskom u Kumanovu. Zašto Srbija na sve ovo ćuti? Preporučujemo da odgovor na ovo pitanje potražite i u izjavi general-pukovnika Leonida Rešetnjkova, direktora Ruskog instituta za geostrateška istraživanja, koji objavljujemo u ovom broju pod naslovom "Borba za Evropu".

Uprkos trudu ovdašnjih režimskih medija da prikriju prave razloge odlaska Aleksandra Vučića u Tiranu, citirajući njegove navodne izjave da nikad neće biti nikakve velikoalbanske države, sam čin njegovog odlaska u Albaniju, dao je za pravo svim albanskim separatistima na Balkanu da kažu kako su na najboljem putu da ostvare svoj kriminalni projekat i da im to čak i "zvanična Srbija odobrava"!

Posledice Vučićeve posete Tirani, višestruko su pogubne. Ohrabreni su svi velikoalbanski pokreti u Makedoniji, Grčkoj, Crnoj Gori i na jugu Srbije. Cenu Vučićevog antisrpskog projekta, izgradnju auto-puta Niš-Merdare-Priština-Tirana-Drač, platiće svaki građanin Srbije.

Evropska unija, platiće svoju cenu zbog toga što je otvoreno pomagala otimanje Kosova od Srbije i širenje velikoalbanske ideje. Jer, danas ne postoji nijedan veći evropski grad u kome ne deluje jaka albanska mafija koja se finansira mrežom svojih narko-kartela.

Uzgred, Evropu sa Albancima ne čeka ništa dobro: početkom ove godine, Albanci sa Kosova, Makedonije, Crne Gore i Albanije, krenuli su u masovnu seobu u zemlje EU, u razmerama koje do sada nisu viđene. Njihova prava invazija na EU, tek se očekuje. Treba im samo dobar auto-put i logistika poput ove koju im nudi Aleksandar Vučić i njegova vlada.

Nijedan srpski političar nije smeo ni da pomisli da ode u Albaniju, sve dok se ne utvrdi saučesništvo ove države, u masakru srpskih civila tokom rata na Kosovu i Metohiji i dok se na optuženičku klupu ne izvedu učesnici zločinačke trgovine ljudskim organima. Takođe, nijedan srpski političar nije smeo da prihvati bilo kakve pregovore sa Albanijom, sve dok se ne utvrdi odgovornost albanske vlade koja je dala logistiku terorističkoj organizaciji OVK, za vreme rata na Kosovu i Metohiji.

Ali, umesto da se drži interesa Srbije, Vučić je sve ovo pogazio, pljunuo je na žrtve koje su završile u albanskim zatvorima 1999. godine (ponajviše u zloglasnoj robijašnici Burelj) i krenuo da radi za interese Amerike i kriminalnog projekta takozvane "Velike Albanije".

Sa druge strane, diplomatija Evropske unije nije se ni okrenula kada je sahranu pobijenih terorista-napadača na Kumanovo, pretvorena u velikoalbansku svečanost. Samo nekoliko dana pre Vučićevog odlaska u Albaniju, bivši pripadnik OVK, Beg Rizaj, koji je ubijen u oružanom sukobu u Kumanovu, uz najveću počasti je sahranjen u memorijalnom kompleksu u Glođanu, u opštini Dečani.

Komemoraciji, koju je organizovala opština, prisustvovali su njegovi saborci iz bivše OVK, u uniformama te rasformirane organizacije. Rizaj je bio oficir specijalne jedinice „Crni Orlovi" OVK. Sahrani je prisustovao veliki broj građana, zatim poslanici svih stranaka zastupljenih u Skupštini Kosova, kao i neki poznati Albanci iz javnog života Makedonije i Albanije. Rizajevo telo bilo je umotano u zastavu Albanije. Svi govornici na sahrani nazvali su Rizaja herojem albanskog naroda.

Ćutanje Amerike i Evropske unije na sve ovo, govori da teroristička organizacija OVK nikada nije prestala da postoji, i da je ona, po volji Vašingtona i Brisela, ostala kao poželjan remetilački faktor u regionu.

Umesto da osude terorističko divljanje u Kumanovu kao i okupljanje albanskih političara na sahrani terorista OVK, američka i evropska spoljna politika im ćutanjem odobravaju. A, Vučić, i rečima i delom!

 

       Kuda ide i koliko košta autoput „Ibrahim Rugova"

 

Bez obzira kako će taj projekat biti predstavljen, budući auto-put Niš – Priština- Tirana – Drač, znači ostvarenje "velike" ili "prirodne" Albanije. Nije reč o nečemu što je teorija na papiru, nego o faktičkom stanju na terenu.

Albanci na Kosovu i Metohiji ga već zovu "Nacionalni auto – put Ibrahim Rugova", po imenu pokojnog osnivača prve velike albanske stranke u ovoj srpskoj pokrajini. Projekat za koji je Vučić ovih dana u Tirani rekao da će ga "uskoro predstaviti i Angeli Merkel", trebalo bi da povezuje gradove koji su ucrtani na mapi "Velike Albanije".

To su Drač, Tiranu, Kukeš, Elbasan, Đakovica, Orahovac, Prizren, Priština i sva ostala mesta u Albaniji, na Kosovu i Metohiji, ali i na jugu Srbije. Ideja za izgradnjom ovakvog projekta se javila odmah posle nasilnog proglašenja nezavisnosti albanskog Kosova. I ostala bi samo ideja, da se nije pojavio Aleksandar Vučić, kao pion u rukama američkih interesa.

Poređenja radi, treba navesti da je na Ibarskoj magistrali do sada poginulo 40 hiljada, teško povređeno 150 hiljada ljudi, a materijalna šteta prelazi deset milijardi evra, ali Vučiću ne pada napamet da uzme kredit i uredi magistralu koja je sobraćajna žila kucavica Srbije. Njemu je milije da Albance izvede na evropski put, a Srbiju umesto Evrope povede u Albaniju. A iz istorije znamo kako je srpska vojska prošla preko Albanije.

Lud, podložan svakom izdajničkom poslu, bio je u Vašingtonu odmah prepoznat kao klovn koji bi mogao da odigra ovaj posao i učini ga korisnim za tranzit američke vojske i vojske NATO pakta kroz centralni Balkan.

Bivši socijalistički premijer Albanije, Pandeli Majko, 2001. godine je sa velikim oprezom govorio o tom auto-putu kao nekoj veoma dalekoj budućnosti!Jedan deo trase je počeo da se gradi još davne 2006. godine, ali je kriminalna vlada Saljija Beriše htela da opljačka investiciju austrijske kompanije "Štarrbag", po svaku cenu!

Propao je i ugovor potpisan između prethodne socijalističke vlade Fatosa Nanoa i te kompanije. Kad se videlo da od posla neće biti ništa, onda je ceo projekat "na papiru", podeljen na tri dela.

 

       Šta čeka buduće graditelje ovog velikoalbanskog koridora?

 

Najteža deonica na čitavom auto-putu od Merdara do albanskog dela Jadrana, je deonica Rešen – Kalimaš koja se nalazi u najnepristupačnijem delu severne Albanije. Na tom delu, dužine 61 kilometar sa mnoštvom tunela (najduži čak 5,6 kilometara) čak 27 mostova mora da premošćuje ovaj kameniti i nepristupačni teren.

Za drugu veoma komplikovanu deonicu između granice sa Srbijom i Kukeša sredstva je, kažu, obezbedila "Islamska banka", a deonicu od mesta Rešen do Milota iz svojih sredstava finansira Svetska banka.

Prema onome što je Vučić zamislio, projekat izgradnje auto-puta predstavljaće najveći građevinski poduhvat ikada izveden u Albaniji i jedan od najvećih u istoriji Balkana. Početna procena vrednosti ovog projekta je iznosila 600 miliona evra, ali je već sada jasno da će ta suma biti drastično premašena. Trenutno se vrednost procenjuje na 1,2 milijarde evra, ali, po svoj prilici, ni ova ogromna svota neće biti konačna.

Američko – turski konzorcijum "Behtel – Enka", blizak američkoj republikanskoj administraciji i Džordžu Bušu Mlađem, uključen je u ovaj projekat.

Neke manje deonice su već urađene. Na primer, prva izgrađena deonica auto-puta Prizren – Morina, duga 38 kilometara, otvorena je još u novembru 2011. godine u prisustvu samoproklamovanog premijera i ratnog zločinca Hašima Tačija, Atifete Jahjage, predsednika Vlade Albanije Salija Beriše, kao i nekih američkih kongresmena.

Dužina deonice auto-puta na Kosovu i Metohiji, od Merdara do Vrbnice na granici sa Albanijom, od 118 kilometara, košta oko 700 miliona evra. Vučić je zamislio da i to plate građani Srbije.

U okviru projekta novog auto-puta predviđen čitav sistem obilaznica oko Prištine, koji se u potpunosti poklapa sa srpskim enklavama na tom prostoru, i ima za cilj da ih odatle eliminiše. Što više velikoalbanskih puteva, to manje Srba na Kosovu i Metohiji.

Američka vojna baza Bondstil u blizini Uroševca nalazi se daleko od važnih evropskih koridora i auto-puteva. I to je jedan od glavnih razloga izgradnje ove saobraćajnice. Do sada je bilo otežano transportovanje njihove krupne mehanizacije, vojnih vozila i slično. Zahvaljujući novom auto-putu, olakšan će biti pristup luci Drač na Jadranu, u koju pristaju brodovi njihove ratne mornarice. Ovakav razvoj događaja samo potvrđuje trajno strateško opredeljenje Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika da i u budućnosti kroje geostratešku sudbinu regiona Balkana – na štetu Srbije.

Vučić i njegova ludila su se samo uklopili u američke planove. Uzgred, SAD neće potrošiti nijedan dolar na ovaj projekat! Tu je Srbija, pa računaju da će na ovaj način da plati troškove bombardovanja 1999. godine!

Kada se izgradi koridor koji je uveliko u planu, koji bi trebao da se prostire preko teritorije Kosova i Metohije pravcem istok – zapad, novi auto-put Priština – Tirana će biti povezan i sa koridorom 11 koji je u izgradnji, a koji će spajati Temišvar i Beograd sa lukom Bar u Crnoj Gori.

Ukoliko se pogleda mapa balkanskih teritorija koje su uključene u projekat velike ili "prirodne" Albanije, nedostaje samo Crna Gora. Ali, ona je već predala dušu đavolu, čim su za počasne građane Ulcinja proglašani Hašim Tači i Edi Rama.

Velikoalbanski državni projekat, čija će kičma biti budući auto-put Niš-Priština-Tirana-Drač, ubrzo će biti realizovan ako sadašnja srpska vlada što pre ne padne zajedno sa Vučićem.

Istina je da je Albancima sa Kosova i Metohije taj auto-put do Jadrana nekomercijalan i da ga oni koriste mesec i po dana godišnje, tokom letnje sezone. Ali, otrovna velikoalbanska ideja i američka okupaciona politika, važniji su od te činjenice…

Naime, albanski put u Evropu, prema zločinačkoj zamisli američke administracije, treba da ide preko Srbije i na štetu Srbije! Zbog toga su Albanci krenuli u masovnu kupovinu zemlje, kuća, vikendica i seoskih imanja, na celom jugu Srbije, uzduž budućeg auto-puta.

O tihom iseljavanju Srba iz ovih krajeva, Vučićeva vlada ne progovara, mada joj sa terena stižu podaci o tome. Ali, to je za njega isto što i iseljavanje građana sa takozvanog savskog platoa, u sred Beograda, zbog lažnih nebeskih kula njegovih arapskih prijatelja i prodavaca magle i maketa.

Slobodno se može reći da niko za kraće vreme nije napravio više štete Srbiji nego što je to Vučić uradio za manje od tri godine. Bude li uskoro primenio u praksi ono što je 28. maja ove godine izgovorio na ekonomskom forumu u Tirani ("…Predložio sam Ediju Rami i Milu Đukanoviću da potpišemo zajedničke projekte, da odemo u Brisel i zatražimo podršku za te projekte i ako ne dobijemo onda ćemo sa srpske strane biti spremni da počnemo našim sredstvima da ih finansiramo"), onda Srbiji nema spasa. Svaki poreski obveznik platiće svoj danak velikoalbanskom projektu i širenju NATO pakta.

 

       Poslednja, neosvojiva srpska tvrđava: rudnici na Kopaoniku

 

Siledžijskom politikom i nasiljem, albanska vlast u Prištini je nedavno pokušala da stavi pod svoju kontrolu "Trepču", i rudnike "Crnac" na planini Rogozni (između Leposavića i Novog Pazara), kao i "Belo brdo" na Kopaoniku, koji su najvećim delom na teritoriji centralne Srbije.

Pokušaj jeste propao, ali se oni na tome neće zaustaviti. Opet je američka i evropska okupaciona administracija ćutala i odobravala. Srećom, Srbi iz Leposavića, Leška, Belog Brda, Bistrice, Vračeva i okolnih mesta, poučeni iskustvom iz ranijih pokušaja otimačine, nisu niti će nekome prepustiti ove rudnike.

Činjenice govore da su ulazi u ova dva rudnika na teritoriji opštine Leposavić, odnosno severnog Kosova. Ruda se mahom kopa u oknima koja zalaze duboko na teritoriju centralne Srbije, odnosno opštine Novi Pazar i Raška. Postoje čak i posebni ulazi u rudnike iz ovih opština.

Svaka ozbiljna međunarodna arbitraža, kad bi je bilo, odmah bi razumela da ovi objekti nemaju nikakve geografske veze sa Kosovom. Ali, ovde je reč o politici Zapada koja snažno afirmiše velikoalbansku ideju i prisvajanje srpske zemlje, šuma, rude i drugih dobara.

Rudnici "Crnac" i "Belo brdo", prebogati su rudom olova, cinka i srebra. Procenjuje se da rudnik Belo brdo raspolaže sa 1,34 miliona tona rude u kojoj je 88.000 tona olova, 77.000 tona cinka i 131 tona srebra.

Približno iste količine se nalaze i u rudniku Crnac. Ruda se prerađuje u koncentrat u Flotaciji Kopaonik u Leposaviću, a može se topiti u Trepči ili u nekoj drugoj topionici u inostranstvu. To je razlog zbog koga je američka soldateska spremna da odobri njihovo otimanje. Rudnici "Koporić" i "Žuta prla" na Kopaoniku, takođe raspolažu značajnim rezervama obojenih metala.

Albanci u ovom delu Srbije nikada nisu živeli, niti je ovaj deo ikada bio Kosovo, ali je svojevremeno, samovoljnom odlukom Petra Stambolića, Lešak, Belo Brdo, Bistrica, Jarinje, Vračevo i još nekoliko katastarskih opština pripojeno 1959. godine Kosovu. Do tada je to pripadalo bivšem Deževskom srezu.

Granica samoproklamovane države Kosovo "prolazi" i vrhom Kopaonika, samo nekoliko stotina metara ispod Pančićevog vrha. Da na vreme nije izvršena korekcija, Albanci bi "izašli" i do samog mauzoleja i krova Srbije. Neke ski-staze nalaze se na teritoriji Kosova, a nikakvo iznenađenje neće biti ako Priština odluči, kao što je pokušala sa "Trepčom", da i deo Kopaonika proglasi "svojom teritorijom".

Pod samim obroncima Kopaonika, četiri kilometra od Pančićevog vrha, svoje teške dane u osami živi nešto više od dvadeset žitelja Belog Brda, nekada moćnog rudarskog naselja, koje je svojevremeno bilo sinonim za bogat kulturni i društveni život. Dotrajalim asfaltnim putem do sela se stiže iz pravca Leposavića, odnosno Leška. Sada samo retki kamioni „Trepče" prolaze ovuda i pokoji pešak koji je krenuo u varoš da kupi hleba i soli.

U Belom Brdu, koje se spominje još u dubrovačkim knjigama iz 1461. godine, ostali su samo oni koji nemaju gde da odu. A nekada se ovde jagmilo za radno mesto u rudniku.

Takozvano "pitanje Rudnice", naselja uz samu granicu sa Kosovom i Metohijom, na samom izlazu iz opštine Raška, zvanično se rešava još od 2007. godine, kada su počela prva "ispitivanja terena" od strane američke okupacione vlasti u Prištini.

Do tada je ovo naselje bilo poznato samo kao takozvani kontrolni punkt na srpskoj strani, kuda je (prikriven u kamionima međunarodnih organizacija) prolazio albanski tranzit heroina, zlata, pa čak i imigranata, dalje prema centralnoj Srbiji i Evropi.

Od Rudnice vodi najkraći put do vrha Kopaonika (18 kilometara), koji je još za vreme kralja Aleksandra sagrađen, ali posle Drugog svetskog rata nikada nije asfaltiran (jer ga je "kralj gradio"). Američka i evroamerička okupaciona vlast je kasno uočila prednosti puta od Rudnice do vrha Kopaonika, kad je već ucrtala nove granice albanskog Kosova. Ali je zato "pitanje Rudnice" i danas stalno otvoreno.

Izgradnjom velikoalbanske saobraćajnice, od Niša preko Prištine do albanske luke Drač, kao i poprečnih, prilaznih puteva, otvorena je mogućnost da se u otimanje kopaoničkih rudnika uključi i veliki novac od narko-mafije koja već godinama "posluje" oko luke Drač u Albaniji (detaljno opisano u knjizi "Operacija Durres", hrvatskog novinara-istraživača Domagoja Margetića).

Ako hitno ne bude promenjena državna politika Srbije, a prethodno srušena Vučićeva vlada i on zajedno sa njom, onda je, ne samo u teoriji nego i u praksi ostvarivo da ovo nacionalno blago Srbije padne u ruke najopasnije kriminalne organizacije u današnjoj Evropi-albanske narko-mafije.

 

    A 1. Vođa ispušta severnoatlanske vetrove

U vezi sa izjavom koju je Vučić dao na ekonomskom forumu u Tirani, da će Srbija morati da pronađe "alternativne" izvore gasa, jer se okreće prema američkoj strategiji ("…Srbija je po pitanju energetske bezbednosti, spremna da koristi gas iz više izvora, a to je veoma važno za naše američke prijatelje!"), srpski i ruski energetski stručnjaci odmah su osporili svaku njegovu rečenicu.

Ali je zato jedna američka novinska agencija, uz objavljivanje prvog citata iz intervjua s Vučićem, navela je da podrška gasovodu pod pokroviteljstvom SAD predstavlja veliki politički zaokret Srbije, napominjući pobednički, da je u pitanju "tradicionalni saveznik Rusije".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafijie

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

3. jun 2015. Komentari su isključeni

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

DOLINA GLADI

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. jun 2015. Komentari su isključeni

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKA LISTA LAŽI: I MITO SE RAČUNA KAO ULOŽENI KAPITAL ZA PROJEKTE U MAGLI!!!

28. maj 2015. Komentari su isključeni

 

Od neverovatnih obećanja naprednjaka da će u Srbiju biti uloženo najmanje sto milijardi evra stranog kapitala, pa do toga da će Srbija u najkraćem roku, za pet godina, otvoriti vrata Evropske unije, nije ostalo ništa. Tačnije, ostali su samo glad, beda i nezaposlenost. Obećali su jeftinu struju, a dobili smo poskupljenja, od kojih Vučićeva vlada plaća belosvetske "investitore". Obećali su nova radna mesta, a fabrike prodaju kao građevinsko zemljište. U "Beogradu na vodi" posao će imati jedino prostitutke i krupijei. Od najavljenog procvata mesne industrije, dobićemo mesni otpad koji će nam prodavati nemački koncern "Tenis". Od obećanog dolaska "Mercedesa", dobili smo – šasiju.

 

                  Milan Malenović

MITO ZA OBNOVLJIVU ENERGIJU

 

Još u vreme dok je bila tek na početku mandata kao ministar energetike, sadašnja potpredsednica Vlade Srbije, Zorana Mihajlović, javno se hvalila da će Srbija ubrzo postati veliki izvoznik jeftine struje!

Potpisivani su nekakvi memorandumi o razumevanju i pisma o namerama sa belosvetskim mešetarima, ali sve to je, međutim, služilo samo da bi srpski zvaničnici imali razlog da se pojave pred novinarima i da bi naplatili putne troškove i dnevnice. Nijedan od pomenutih dokumenata, nikada nije realizovan, a svi su zaboravljeni istog momenta kada im je istekla upotrebna vrednost u medijima.

Kad su velike prevare oko energetike u pitanju, za vreme dva Tadićeva mandata, postojali su projekti o izgradnji malih hidrocentrala na rekama Srbije. Velika većina tih projekata je još onda napravljena isključivo iz razloga da bi se pojedinci, bliski vlasti, dokopali povoljnog zemljišta.

Taj trend se nastavio i pod naprednjacima: potpisuju se neobavezujuća dokumenta, zemljište država otkupljuje od građana i dodeljuje "investitoru" koji stalno odlaže početak radova i na kraju odustane, a onda se zemljište bud-zašto daje domaćem tajkunu da sa njim radi šta hoće.

Iz perioda prethodne vlasti nasleđena je i podela na pristalice solarne energije i one koji su za struju iz vetra. I jedna i druga grupacija imaju snažne lobiste koji podmićuju one koje treba u samom vrhu vlasti. Zbog toga se i dešava da resorno ministarstvo čas podržava jedne, čas druge, a da se u suštini malo šta radi.

Za Demokratsku stranku se znalo da je naklonjeniji proizvođačima solarne energije, dok su naprednjaci u poslednje vreme više naklonjeni proizvođačima struje iz vetra. Tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović je u pismu Redakciji iz 2013. godine, priznala kako je sporni ugovor sa "Securum Equity Partners" i "ONE GIGA Solar Park incubator d.o.o.", koji su pokušali da na prevaru iz srpskog budžeta za račun izgradnje solarnog parka uzmu više desetina miliona evra, potpisala uprkos protivljenju stručnih službi Elektroprivrede Srbije.

Kada je redakcija obelodanila detalje ove afere, Ministarstvo energetike je zaboravilo solarnu energiju i odmah se okrenulo proizvođačima struje iz vetra. Dok je lobi proizvođača solarne energije bio darežljiviji, 2011. godine se u medijima objašnjavalo kako struja iz vetra skupa, jer proizvođači traže za period od 12 godina garantovanu otkupnu cenu koja je u tom trenutku iznosila 50 odsto više od cene po kojoj se struja prodavala krajnjim korisnicima i da bi to Srbiju, odnosno njene građane i budžet koštalo više od milijardu evra, odnosno skoro tri milijarde evra, ako bi se ukinuo limit za otkup.

U međuvremenu su proizvođači struje iz vetra povećali svoja davanja funkcionerima u Vladi i resornom ministranstvu, pa je krajem prošle godine pomoćnik ministra energetiuke Miloš Banjac najavio promenu zakona o energetici kako bi se izašlo u susret proizvođačima struje iz vetra, a što je jedan od razloga zbog kojih će struja uskoro morati da poskupi…

Vetar uopšte nije skuplji od ostalih izvora obnovljive energije, tako da za struju iz vetrenjača ne bismo morali više da plaćamo da nije želje "investitora" da uloženi kapital odmah povrate. A, u "uloženi kapital" oni računaju i mito dat ovdašnjim političarima.

Nakon što je priča o solarnoj i struji iz vetra nekako slabo prijemčiva za uši prosečnog birača, vlast u poslednje vreme forsira ponovo ideju o izgradnji malih hidrocentrala, pošto je svima postalo jasno da sanjane velike hidrocentrale na Drini nikada neće biti sazidane.

Iako joj to više nije resor, verovatno da bi opravdala ranije uzete pare, Zorana Mihajlović se početkom maja oglasila apelom da se ubrza dodela lokacija i dozvola za izgradnju mini hidroelektrana. Prema njenim rečima, Srbija ima 860 lokacija pogodnih za izgradnju mini elektrana i da je u prethodne dve godine ponuđeno na licitaciji njih 450, a da je za samo 318 nađen interesent.

Iako pomenute javne licitacije prolaze bez nekog većeg odjeka u javnosti, u četiri slučaju (od ponuđenih 450), napravljen je izuzetak i mediji su danima izveštavali o "novom proboju Srbije u oblasti obnovljive energije".

Radi se o lokacijama na rekama Sušica i Povlenska (dve lokacije za hidroelektrane snage 470 kilovata), u Dimitrovgradu na reci Kameničkoj predviđena je izgradnja mini hidroelektrane snage 346 kW, a u Paraćinu na reci Grzi izgradnja mini hidroelektrane od 404 kW. Ukupna vrednost svih njih je ispod 3,5 miliona evra.

Ono što je ovde značajno nije cena, već činjenica da je investitor "Mineco grupa" iz Londona, po zlu poznata kao grobar srpske privrede. Naime, "Mineco grupa" je i sama priznala da je do sada u Srbiju uložila 30 miliona evra i uspela da privatizuje i uništi "Navip" iz Zemuna, dok je "Fidelinku" iz Subotice, posle jeftinog preuzimanja, temeljno opljačkala, pa kasnije prepustila ženi Čedomira Jovanovića da dovrši započeti posao.

Za pomenutu, smešno malu investiciju, "Mineco" je osim ova dva preduzeća u Srbiji kupio i tri rudnika: Veliki Majdan kod Ljubovije, rudnik Rudnik kod Gornjeg Milanovca i Bosil Metal kod Bosilegrada. Tamo gde je "Mineco" tu su pljačka, kriminal i podmićivanje, a "blagodati" poslovanja ove grupacije osetili su i radnici kako u Srbiji, tako i u okolini.

Očigledno je da se Mihajlovićeva nije slučajno setila energetike i malih hidroelektrana.

Od obećanja boljitka u energetskom sektoru ova vlada ništa nije ispunila, osim ako ne računamo boljitke za "investitore", gotovo bez izuzetka hohštaplere i lopove. Pri tome, Srbija ima izuzetne energetske potencijale od kojih je veći jedino kriminalni potencijal vladajuće oligarhije.

Uzgred, SNS je na izborima 2012. odnela pobedu zahvaljujući lažnom obećanju da će električna energija da pojeftini. Ali, umesto pojeftinjenja, očekuje nas poskupljenje, kako bi gladni narod još više finansirao belosvetske lopove.

 

       Kredit je iz Kuvajta, a bager je naš

 

Ovim se, na žalost, ne iscrpljuje lista laži naprednjaka. Krajem prošle godine, mediji su uspeli da nabroje preko 30 lažnih obećanja Aleksandra Vučića, a do danas se spisak još uvećao…

Već je postala legendarna njegova laž kako će "Mercedes" da otvori svoj pogon u Srbiji. Prvo nas je lagao kako su Nemci zainteresovani da preuzmu pribojski FAP, a zatim je izmislio kooperaciju "Ikarbusa" i "Mercedesa". Bivši ministar privrede Saša Radulović je bio prisutan tokom pregovora sa "Mercedesom" i javno je svedočio kako štutgarski gigant uopšte ni ne razmišlja da uloži i jedan jedini cent u našu zemlju, a što je tokom razgovora više puta jasno i ponovio.

Konačno se ispostavilo da se takozvana "kooperacija" svodi na to da ćemo mi o našem trošku od "Mercedesa" da kupujemo i uvozimo samo šasiju za autobuse i to ne ni iz Nemačke, već iz Španije.

Za sada je "Ikarbus" uspeo da proizvede i proda celih pet primeraka ovog autobusa, a sve ih je kupio JGSP "Novi Sad", čime je novosadski gradonačelnik Miloš Vučević svom partijskom šefu Vučiću na neki način uzvratio za poverenje i pomoć u dolasku na vlast. Nema sumnje, i ostali gradovi gde je SNS na vlasti naručiće ove autobuse, u duhu partijske discipline. Beogradski ogranak naprednjaka se vođi odužio na mnogo skuplji način – "Beogradom na vodi".

FAP je ostao nedovršena priča koja se razvlači od kako su Vučić i njegovi došli na vlast u Srbiji i čiji se kraj ni danas još ne nazire.

Koliko je vlast naklonjena finskim mutivodama koje su navodni "Mercedesovi" partneri, mada od partnerstva imaju samo pravo da izrađuju nacrte rešenja za pojedine komponente, a takvih u svetu ima bar još hiljadu, vidi se i iz izjave priučenog ministra privrede Željka Sertića od 2. maja ove godine, kako je finski SISU pobedio na tenderu.

"Tanjug" je, međutim, 6. maja 2015. preneo objašnjenje direktora FAP-a Zorana Zakovića kako je tenderska komisija konstatovala da je SISU predao svu potrebnu dokumentaciju i da će predmet biti prosleđen privatizacionom savetniku koji će zatim dati Vladi predlog. Ništa još nije završeno, mada ne treba sumnjati da će Vlada za strateškog partnera izabrati upravo SISU.

No, ni tom odlukom Vlade još ništa neće biti okončano, jer će u slučaju pozitivne odluke tek uslediti pregovori sa Fincima o preuzimanju ne celog FAP-a, već samo nekih njegovih pogona. Šta će biti sa ostalim pogonima i radnicima, kao i šta tu ima još da se pregovara ako je bio raspisan poziv na javni tender sa jasnim uslovima i ako je SISU sve uslove ispunio – niko iz Vlade ni ne pokušava narodu da objasni.

Maratonski pregovori, kao da imaju za cilj da se javnost iznuri i da u jednom trenutku zavapi: "Ma dajte im i nekoliko miliona evra ‘subvencija’, samo prestanite više da nam dosađujete pričom o FAP-u i SISU!"

"Beograd na vodi" je svakako najveća i najskuplja opsena Aleksandra Vučića, na čijem kraju će se ispostaviti da su stotine miliona evra na volšeban način nestale iz budžeta. Odnela ih voda, objašnjavaće Vučićevi botovi.

O činjenici kako se ni danas ne znaju svi elementi ugovora potpisanog sa jednim od najvećih arapskih prevaranata (a konkurencija je tamo zaista ogromna), kao i da je "partner" srpske vlade registrovan u privatnom stanu i osnovan sa samo 100 dinara osnivačkog kapitala – dosta se pisalo poslednjih nedelja. Srpska država je na sebe preuzela obavezu da do određenog roka pripremi teren za izgradnju pomenutog projekta, a to podrazumeva i iseljavanje postojeće železničke stanice na novu lokaciju.

Beogradski Skadar na Bojani je železnička stanica "Prokop", koja je počela da se gradi još 1977. godine, i za koju je planirano da je otvori "najveći sin jugoslovenskih naroda i narodnosti": Kada je Tito umro u maju 1980. godine, kao da je sa njim pod zemlju otišla i ideja o završetku ove stanice. Skoro sve srpske vlade su u međuvremenu svečano započinjale nastavak radova i najavljivale njihov skori završetak.

Komisija "Železnica Srbije" je 2007. godine, donela je odluku da nastavak radova poveri konzorcijumu okupljenom oko "Energoprojekta". Sedam godina posle toga se ništa nije dešavalo, jer država nije imala para da plati izvođača.

Početkom 2014. godine, tadašnji direktor Železnica Dragoljub Simonović, počeo je nove pregovore sa različitim izvođačima, tek da pokaže kako se nešto radi iako se ništa ne dešava. "Energoprojekt" je ostao u igri.

U novembru 2014. je stigao avans kuvajtskog kredita kojim je plaćen ulazak bagera i drugih mašina na gradilište. Malo se prevrtala zemlja, više čistila paučina, a najviše se pričalo o novim rokovima završetka – 420 dana!

Najsumnjivije u svemu je, kao i obično u Srbiji, finansijska konstrukcija. Svojim poznatim nemuštim jezikom Vučić je u martu 2015. obavestio javnost o sledećem: "Za nastavak posla, treba da obezbedimo još pola novca. Postoji kuvajtska ponuda, ali smatramo da postoji mogućnost da to rešimo iz sopstvenih izvora."

Kakav je to avans iz novembra 2014. ako postoji samo ponuda, kako premijer tvrdi? Treba napomenuti još nešto: "Prokop" je planiran da bude završen na Savindan 2016. godine i tek onda uopšte može da se počne sa raščišćavanjem terena oko stare Glavne železničke stanice u Beogradu, gde je planirano srce budućeg "Beograda na vodi". Od celokupne arapske investicije Beograđani su do sada videli jedino jednu predimenzioniranu kafanu sagrađenu u delu Beograda koji ionako ima višak kafana.

Arapi ne žele da se na ovome zaustave, ali bi sve da dobiju za džabe…

 

     Hiljadu jedna noć bluda i razvrata

 

Hotel "Beograd" je staro zdanje na uglu Nemanjine i Balkanske ulice u Beogradu. Nije na području budućeg "Beograda na vodi", već na samoj njegovoj granici. U postupku restitucije on je prvostepenim rešenjem vraćen predratnim vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima, ali je tadašnji korisnik uložio žalbu i predmet se od tada nalazi u nekoj fioci Ministarstva finansija. Korisnik su bile "Železnice Srbije", odnosno njihova ćerka "Želturist" koja je u stečaju.

Radnici "Želturista" mesecima nisu primali platu, dobavljačima je preduzeće ostalo dužno milione dinara, a računi su mu bili blokirani. Uprkos tome, ono navodno pokazuje interes da sačuva i dalje vodi jedan hotel u Beogradu. Ne postoji ekonomska logika kojom bi se ovo objasnilo, ali postoji logika lopova.

"Beograd na vodi", u izgledu kakvim je prikazan javnosti, nikada neće zaživeti. Toga su svesni i Arapi i srpska Vlada. Zaživeće, međutim nešto drugo, što je obema stranama iz različitih pobuda veoma interesantno.

Aviokompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata već je preuzela nekadašnji JAT, a agresivno pokazuje interes da preuzme i Aerodrom Beograd. Time bi se stvorili savršeni uslovi za nesmetani dolazak gostiju iz arapskih zemalja prema kojima "Etihad" ima redovne linije.

U suštini, stanovnike Srbije i Beograda bi trebalo da raduje da će uskoro desetine hiljada platežnih turista da ih posećuje, ali tu je mala kvaka: "Beograd na vodi" je zamišljen samo kao jedan veliki bordel i predimenzionirana kockarnica u kome će da se provode arapski gosti!

Od propasti Bejruta, Arapi u svetu pokušavaju da nađu novo mesto u kome bi izgradili četvrt za svoju razvrat. U njihovim zemljama im je zabranjeno konzumiranje alkohola, ne smeju ni da pogledaju tuđu ženu, a smrću se kažnjavaju za seks sa osobama istog pola, maloletnicima i životinjama. Za upražnjavanje toga im je potrebno neko mesto izvan islamskog sveta.

Hotel "Beograd" i njemu slični objekti su idealni za tako nešto i to je pravi razlog zbog koga se ovaj objekat ne vraća starim vlasnicima. U likvidacionom postupku, koji je u slučaju "Želturista" neminovan, ovaj hotel će biti prodat "stranom investitoru" koji će ga pretvoriti ili u kockarnicu ili u javnu kuću za bogate arapske klijente.

Višemilionsku proviziju od ovog posla u džepove će strpati Vučić i njegovi satrapi, kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Posle toga će naprednjački botovi ubeđivati javnost kako je "mudrom vođinom politikom" smanjena nezaposlenost, posebno među maloletnicima koji će biti podvođeni u "Beogradu na vodi".

Kad se sve sabere, "Beogradna vodi" će biti zidan 30 godina, arapski partneri svojim ulogom od 100 srpskih dinara garantuju da će investirati 300 miliona evra (umesto ranije obećane tri milijarde), dok će Srbija zauzvrat potrošiti najmanje toliko da bi zemljište privela nameni.

 

    A 1. Svinjarije

Već je postala antologijska izjava najvećeg srpskog trovača mesnim otpadom, Petra Matijevića, koji je povodom dolaska nemačkog koncerna "Tenis" u Srbiju, o Nemcima izjavio sledeće (TV N1 od 1. maja 2015.): "…Ako znaju da naprave Mercedes, kako ne bi znali da naprave i najbolju svinju? Mi treba da učimo od njih."

Možda će Petar Matijević i naučiti da ubuduće pravi svinje (mada to veprovi već vekovima odlično rade i bez učenja), ali je posao sa "Tenisom" i dalje jedna velika nedoumica. Naime, nemački mesarski magnat najavljuje da će u ne tako dalekoj budućnosti u Srbiji klati godišnje četiri miliona svinja. Srbija nema ni približno toliko tovljenika!

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji se u svakom trenutku nalazi oko tri miliona živih svinja, dok se godišnje zakolje oko šest miliona. Ako planira da godišnje zakolje četiri miliona svinja, "Tenis" će, ili veoma brzo potpuno uništiti naš stočni fond, ili će morati svinje, bar na početku, da uvozi i ovde dalje reprodukuje i tovi.

U slučaju uvoza, pitanje je šta će ovde i odakle da stigne i kakve posledice će to imati na ovdašnje stočarstvo. Pošto "Tenis" stoji pod direktnom zaštitom Aleksandra Vučića, ne treba ni sumnjati da će mu biti dozvoljen uvoz svega i svačega što poželi. Jer, premijer je prilikom potpisivanja Memoranduma o razumevanju sa "Tenisom" rekao kako se lično uverio da ovaj klaničar ništa ne baca. Ni papke, ni kosti, ni uginule svinje…

 

    A 2. Lend mark sa polufazama A i B

Izjave ljubavi "genijalnom Velikom vođi" Aleksandru Vučiću od strane njegovih poltrona dovode nas do sumnje da su narodni poslanici iz redova SNS-a imbecili. Tako se šef poslaničke grupe naprednjaka u Narodnoj skupštini Zoran Babić tokom diskusije o promeni zakona kako bi se omogućila izgradnja "Beograda na vodi", 7. aprila 2015. obratio Aleksandru Vučiću rečima: "Ja vam se divim, fizički i mentalno i bilo kako!"

Fizičko divljenje kod jednog muškarca podrazumeva i vidljive promene na određenom delu njegovog tela. Ne treba ni sumnjati da će Vučić i lično da se uveri u veličinu "fizičkog divljenja" kod svojih potčinjenih.

U slučaju "Beograda na vodi" prethodno je javnost zabavljao sam Vučić. Evo nekoliko njegovih izjava iz najbliže prošlosti…

Na TV Pinku je 16. februara 2015. odgovorio na pitanje kada je realno da bude izgrađeno sve prikazano na maketi "Beograda na vodi": "…Do kraja 2018, početka 2019." Samo tri meseca kasnije, prema potpisanom ugovoru, krajnji rok za završetak svih radova je 2045. godina!

Istu izjavu je Vučić davao i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje. Uhvaćen u laži oko rokova on 27. aprila 2015. na TV N1 objašnjava u svom stilu ("pričaj mnogo, ali ništa ne kaži"): „…Ja sam govorio o prvoj A fazi. Ima prva A, pa prva B faza, pa onda ima druga, pa druga A faza, pa druga B faza i tako dalje. Ja sam govorio o ova četiri objekta, dakle ta prva četiri objekta bi trebalo da budu završena u roku koji sam izgovorio."

Kako izgledaju te faze, Vučić je objasnio još 27. juna 2014. na TV Studio B: "…Već krajem februara, najkasnije 1. marta 2015. krećemo u izgradnju prve A faze celog projekta ‘Beograd na vodi’. To će biti četiri velika objekta, plus najveći šoping mol na celom Balkanu, plus beogradska kula – najveći, najlepši i najvažniji objekat koji će predstavljati novi ‘lend mark’ Beograda."

U bogatom srpskom jeziku ne postoji ‘lend mark’, ali ni u zakonu nigde ne stoji da premijer mora da priča samo srpski. Niti da bude pri zdravom razumu.

Kako na Savskom amfiteatru do izmeštanja železničke stanice (najranije početkom 2016.) ništa ne može da se gradi, to znači da će za izgradnju četiri objekta, šoping mola i "lend marka" investitoru trebati tri godine!

Uprkos zdravom razumu, kako bi dokazao da je pomračenje uma osnovni uslov za ulazak u SNS, Vučićev rođak i gradonačelnik Beograda Siniša Mali u poslednjoj predizbornoj kampanji 10. marta 2014. poverava Tanjugu:" …Radovi na izgradnji Kule Beograd na Savamali počeće do kraja godine."

Verovatno je tada zamišljeno da radnici i mehanizacija preskaču prugu kojom se kreću vozovi. U svakom slučaju, ni više od godinu dana posle ove izjave Malog ništa nije počelo da se zida.

Da bi uopšte moglo da se pristupi bilo kakvim radovima morao je da se izmeni tadašnji Zakon o eksproprijaciji i to donošenjem zakona za jednokratnu upotrebu (takozvani „lex specialis", nazvan odmah u narodu „Aleks specialis"). Njime je poslanička većina naprednjaka utvrdila kako postoji javni interes da se privatno zemljište nacionalizuje i odmah zatim ponovo privatizuje?!

Kada se svojevremeno raspravljalo o lex specialisu kojim bi se omogućila eksproprijacija zemljišta za potrebe "Južnog toka", tadašnja potpredsednica SNS-a, a današnja guvernerka Narodne banke Srbije je 5. novembra 2009. u Skupštini tvrdila: "…Ne, ovde nema ni rupe u zakonu, ovde je očigledno da je ovaj akt koji je predložen neustavan, ne zato što ste ga vi takvim predložili, nego zato što ste ga pripremili u skladu sa zakonom koji je neustavan. To je Zakon o eksproprijaciji, koji u jednom delu poštuje Ustav u članu 1, a u članu 2. ga ne poštuje jer ograničava pravo privatne svojine odlukom izvršnog organa. Ima vaše delimične krivice, ali nema apsolutne. Ta formulacija se toliko zloupotrebljava da se u slučaju Zakona o eksproprijaciji potpuno urušava suština samog zakona, u smislu pravne sigurnosti, svojine, privatne, državne i svake, da se eksproprijacija kod privatne vrši samo zakonom."

Izgleda da je svaki lex specialis neustavan, osim kada je u interesu naprednjaka!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 5.683 drugih pratioca

%d bloggers like this: