PLANSKA PLJAČKA TELEKOMA: NAMEŠTENI SKUPI PROJEKTI, IZVLAČENJE I PRANJE PARA, KUPOVINA ĆUTANJA, CRNI FONDOVI I SKRIVENE NAMERE SNS!??

 

Veća grupa zaposlenih u preduzeću Telekom Srbija uputila je glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid pismo u kome između ostalog piše: "…Poštovani gospodine Brkiću i redakcijo hrabrog Magazina Tabloid, obraćamo Vam se sa molbom da objavite naše navode koji mogu pljačkaški režim braće Vučić ozbiljno uzdrmati i razotkriti njihove prave namere…"

U nastavku pisma, potpisnici govore o kriminalnim namerama braće Aleksandra i Andreja Vučića, tačnije o njihovom planu da prodaju Telekom u toku 2018. godine i otpuste 3.500 radnika. Redakcija objavljuje ovo pismo bez skraćenja.

 

              ………………..

 

Mi, radnici Telekoma smo ogorčeni onim što se dešava u našoj najboljoj kompaniji i u Vama vidimo jedini svetionik istine koji bi objavljivanjem skandala koji se dešava u Telekomu u režiji SNS i njihovih satrapa ozbiljno otvorili oči narodu i razotkrili njihove destruktivne namere.

Naime, u Telekomu se u tajnosti priprema prava seča zaposlenih u režiji režimskih ljudi predvođenih direktorom HR-a Draškom Markovićem zvanim Šampita  (nadimak je dobio po tome što ga je svojevremeno Vojislav Šešelj, kada mu je pala šampita koju je nosio naterao da je poliže sa poda). Imenovani je pre četiri godine postavljen za direktora HR (ljudskih resursa) Telekoma i od tada šta god uradi samo kaže tako je naredio Andrej Vučić pa se pitamo da li je moguće da je TELEKOM postao Andrejeva prćija.

Telekom je prava slika i prilika pogubne ekonomske politike A. V. koju primenjuje i u drugim firmama, a koja će pre ili kasnije proizvesti katastrofu. Krenimo redom…

1. SNS je u Telekomu, preko Draška Markovića naravno, u protekle četiri godine zaposlio preko 500 ljudi bez ikakvih kvalifikacija, osim što su imali člansku kartu SNS, dok je istovremeno poluprisilno uz otpremnine otpustio blizu 1.000 ljudi kroz takozvane dobrovoljne odlaske.

Da paradoks bude veći u isto vreme preko lizing agencije Sekvestra  (koja je vama dobro poznata i o kojoj ste već pisali) a sada i preko lizing kuće Wor And Care (za koju se po firmi priča da je u Markovićevom vlasništvu) angažuje se preko 1.500 ljudi. Postavlja se pitanje da li je normalno, ako već želite da smanjite broj ljudi, da kroz dobrovoljne odlaske i uz visoke otpremnine smanjujete broj ljudi da bi istovremeno doveli preko 500 svojih jurišnika i plus angažovali ljude preko agencija i tako sebi otvorili prostor da zarađuju vaše kompanije.

2. Iz Telekoma su na konsultanske usluge u poslednje četiri godine izvučeni milioni evra (koji odlaze na finansiranje kampanje SNS) angažujući uvek iste konsultante, ili je to AT Cami ili BSG, i uvek su to timovi od dvoje ili najviše troje ljudi, koji se na projektu ne zadržavaju nikada duže od mesec dana, ali nijedan projekat nije jeftiniji od milion evra! Milioni evra se takođe odliju na račune vaših kolega iz novinskih kuća i agencija, čime Vučić kupuje njihovo ćutanja.

3. SNS je protivustavno i protivpravno Telekom, koji je akcionarsko društvo svrstao u javna preduzeća, da bi nam nasilno smanjili plate za 10% i tako demotivisali zaposlene, a one najbolje poslali u konkurentske firme. Dodatno, ukinuli su radničke sportske igre, smanjili su nam i gotovo ukinuli dnevnice, sindikalna prava sveli na minimum koristeći novi drakonski Zakon o radu.

4. Iz Telekoma je u poslednje četiri godine isisano desetine miliona evra i dato Zvezdi i Partizanu ne da bi postigli vrhunske rezultate nego da bi se kupila ljubav huligana na stadionima i da ne bi skandirali "Vučiću pederu!". Postavlja se pitanje koliko je škola i bolnica moglo biti donirano ovim novcem po cenu da ponekad bude povređena sujeta velikog vođe i da li je Telekom dužan da plaća nesposobnost Vlade da se obračuna sa huliganima.

5. Iz Telekoma je preko firmi Slaviše Kokeze i Slobodana Kvrgića bliskim braći Vučić, ali i kuma Nikole Petrovića i Nenada Kovača izvučeno preko 200 miliona evra kroz softvere i nabavku opreme i telefona i sve je završilo u crnim fondovima SNS.

5. Telekom svake godine plati na ime JP Pošte Srbije za zakup prostora preko 25 miliona evra, iako je veliki deo zakupljenog prostora napustio, da bi se ona hvalila kako pozitivno posluje i što je najveći paradoks, povećava plate zaposlenima. Dakle, nama smanjenje plata od 10 odsto, a onda otimačina zakupnine i davanje Pošti da našim novcem sebi povećavaju plate! Svaka čast za ekonomsku logiku.

6. Jedan od golova kojim smo pobedili Albance u Briselu sa "pet prema nula", završio je u Telekomovoj mreži. Dali smo pozivni broj Kosovu kao državi, i formirali ćerku firmu po kosovskim zakonima prema kojima ako hoćeš da platiš račun, on mora biti u evrima i morate imati ličnu kartu države Kosovo! I pri tom za predsednika Upravnog odbora postavite čuvenog kriminalca i batinaša Zorana Milojevića Zelju, levu i desnu ruku Zvonka Veselinovića narko trgovca sa Kosova i Metohije.

6. Ono što nas možda i najviše boli jeste da je u poslednjih pet godina kroz dividendu Vlada Srbije uzela Telekomu blizu pola milijarde evra, čime nas je uništila u investicijama i borbi sa sve rastućom konkurencijom. I to nije sve.

Od prošlogodišnjih devedeset miliona evra uplaćenih u budžet Srbije po osnovu dividende, Vlada je sa 40 miliona naših para častila avio kompaniju ER Srbija, ne bi li nekako prikrila njene gubitke i propast "posla decenije" kako su govorili, a od preostalog dela dali su preko 33 miliona evra Fijatu. Od toga 23 miliona da isplati plate za 2. 500 zaposlenih i plus desetak miliona evra da verovatno časti menadžment Fijata i našim novcem podele bonuse. Tragedija, šta drugo reći.

Dakle, otimate od onih koji pošteno rade i uredno plaćaju sve poreze i doprinose i dajete za plate onima koji su oslobođeni bilo kakvih poreskih obaveza pa čak i doprinosa na plate kako ne bi propao posao veka. Ako je i od Vučićai SNS-a mnogo je.

7. Kakvo je isisavanje novca u pitanju najbolji je dokaz da je i unutar same Srspek napredne stranke, došlo do velikog sukoba kada je Telekom u pitanju. Tako i ministar Stefanović uz mnogo muke odneo prevagu nad drugim klanom, klanom Nikole Petrovića i za direktora prodaje u Telekomu postavio državnog sekretara MUPa Janu Ljubičić sa osnovnim zadatkom ne da se bavi prodajom jer ona nema veze o tome niti se ikada bavila time već da u kordinaciji sa njegovim ocem Brankom Stefanovićem i pojačanjima koja dovede iz MUP-a istraži iznutra mahinacije u Telekomu i eventualno nekome stave zasluženo lisice na ruke. Ako je to cilj oprostili bi i partijsko postavljenje i njeno neznanje.

    I sada šlag na torti.

Prema našim saznanjima, da bi se oprale pare koje su izvučene, ne samo iz Telekoma, i da bi se ubacile u legalan biznis A.Vućič je kreirao priču da na jesen sledeće godine jednom fondu proda 20 posto Telekoma, uz uslov da i on i njegova bratija opere svoj kapital i postane suvlasnik Telekoma.

Uslov Fonda je da se u međuvremenu otpusti, potpuno neopravdano, 3.500 ljudi kako bi oni došli na gotov teren i ne bi morali da ulaze u delikatan posao delenja otkaza.

Draško Marković odmah tokom jula i avgusta u jeku godišnjih odmora angažuje konsultanta, Boston konsalting grup koji je trebao da razmotri racionalizaciju zaposlenih u Telekomu. Pri tome konsultatnstki ugovor je težak milion i po evra narodnih para. Njih je angažovao lično bez tendera, u kafani, direktor Marković, i za samo mesec dana dvoje ljudi je ustanovilo da u Telekomu postoji višak od 3.500 radnika, što znači da svakog drugog zaposlenog treba otpustiti. Plan je skovan u strogoj tajnosti i tek je ovih dana obelodanjen, jer munjevitom brzinom žele da ga sprovedu u delo.

Ono što bi želeli da posebno potencirate u svojim tekstovima je sledeće:

Čak i da se desi da se ostvari plan SNS-a da potkupe sindikalne vođe Slavoljuba Kandića i Joksimovića, kao što su uradili u Fijatu, jer se direktor Marković po kafanama javno hvali da će ih skuvati parama iz crnih fondova SNS-a, naš odgovor će biti žestok.

Da je to verovatno, pokazuje to što je jedan otišao mesec dana na Krit a drugi u Grčku (naravno o trošku Telekoma) i to u vreme kada svaki drugi zaposleni u Telekomu treba da dobije otkaz! Istovremeno, Kandiću je napravljen ustupak i nije penzionisan kada je trebalo, zbog njegove ćerke, koja radi u strategiji, izmišljen je poseban sektor u Strategiji, što je posebno iritiralo zaposlene, i što je novu reorganizaciju bacilo na kolena, novi Kandićev zet je lepo zbrinut.

Takođe u Strategiji. Joksimović je zaposlio jednu ćerku, drugu ćerku, suprugu i verovatno još samo taštu da zaposli da bi prećutao zločine koji se rade protiv zaposlenih.

Nevezano za njihov stav mi koji smo stvarali Telekom decenijama, spremni smo da telima i životima nas i naše dece branimo naša zaslužena radna mesta. Razapeti šatore ispred Telekoma u Takovskoj i ispred Skupštine, štrajkovati glađu dok se taj plan ne obori, a poslovanje Telekoma dovede u red.

Obavestićemo sve međunarodne sindikalne organizacije, dovesti žene i decu ispred Telekoma i Vlade i generalnim štrajkom paralisati rad firme, dok se nepravde ne ispravi. Nije Telekom ničija prćija da bi zbog njihovih hirova naša deca ostala bez hleba.

Otpuštati ljude u najboljoj domaćoj kompaniji koja hrani Poštu, Fiat, Er Srbiju, iz koje i pored svega isisavaju desetine miliona evra za svoju kampanju, u kojoj ilegalno zapošljavaju 1.500 novih ljudi preko svojih agencija i na kraju nas ostaviti na ulici stvarno neće proći!

Poštovani gospodine Brkiću i urednici u Tabloidu, mi stojimo iza svake izgovorene reči i nadamo se da će sredinom nedelje krenuti serija tekstova na ovu temu. Vi možete konsultovati domaće nepotkupljene eksperte, poput prof. Savića, prof. Zeca, Miće Ćulibrka ili Milojka Arsića, šta misle o tome, i kakva saznanja imaju, a vi, da bi proverili verodostojnost naših podataka pozovite Telekom i pitajte da li je tokom leta na brzinu i u vreme odmora napravljen plan reorganizacije i šta on podrazumeva!

Tražite intervju od direktora Markovića (koji je inače polupismen i izuzetno arogantan) sa par provokativnih pitanja videćete o kakvom se tipu radi. Pitajte ga kako je moguće da samo mesec dana pre donošenja plana reorganizacije bude donet strateški plan Telekoma za period do 2019. godinu u kome se ne spominje ni reč o otpuštanjima. Da li to on prima naređenja od Andreja Vučića ili Predraga Ćulibrka?

3. Pozovite predsednika sindikata i neka oni časno iznesu svoje mišljenje o svemu. Ako vas budu eskivirali znači da su kupljeni.

4. Pozovite predsednika Nadzornog odbor a prof. Milana Božića i pitajte ga da li je kao predstavnik Vlade upoznat sa planom reorganizacije i ako jeste ko ga je odobrio.

5. Pozovite ministra Telekomunikacija Rasima Ljajića i ministra privrede Gorana Kneževića i pitajte, da li nešto znaju o tome. Prema našim saznanjima čak ni oni nisu obavešteni, jer je ovde reč o porodičnom biznisu koji se realizuje u strogoj tajnosti.

6. Proverite svaki od naših navoda, da li je kriminalac iz Leposavića, Zoran Milojević Zelja predsednik Skupštine MTS Kosovo i da li je Jana Ljubičić novi direktor prodaje?

Mislimo da ćete serijom tekstova koji će nastati kao rezultat ovog pisma, ali i vašim istraživačkim novinarstvom, najjače do sada uzdrmati Hvalisavca, jer ćete poljuljati kompletnu njegovu ekonomsku logiku. Mi ćemo ostati sa velikom zahvalnošću sto ste pomogli da se kompanija spasi i radovati se vašoj odluci da opstajete u ovom ludilu koje nas je zahvatilo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЕКСПЕРИМЕНТИ НАД ЉУДИМА ПО СРПСКИМ ЗАКОНИМА А У СЛУЖБИ ЗАПАДА И ФАРМАЦЕУТСКЕ МАФИЈЕ!!?

 

Криминална и неморална власт у Србији је нашла још један извор прихода. Као заморци над којима се врше експерименти за потребе страних обавештајних служби и фармако-мафије, али и разних терористичких организација продају се не само одрасли већ и деца.

Иако ухваћене на делу, стране и домаће компаније које су прикупљале податке о родитељима и деци, како би могле да одаберу најповољнију жртву, ни на који начин нису санкционисане. Ова трговина људима је омогућена на првом месту намерно недореченим Законом о спречавању насиља у породици.

 

 

                Милан Маленовић

 

Операцију испитивања средстава за контролу ума, названом „Пројекат МК Ултра", ЦИА је покренула 1953. године, делимично обуставила 1967, а званично потпуно прекинула 1973. године.

Међутим, током саслушања пред одбором америчког сената 1977. један од учесника је под заклетвом изјавио како је пројекат настављен, али под дугим именом. „МК Ултра" је и сама била наставак сличних операција („Артичока" и „Блуебирд"), започетих у САД одмах после Другог светског рата у сарадњи са заробљеним нацистичким лекарима, који су сличне експерименте под надзором СС-а раније спроводили над логорашима, тако да је поменута изјава о наставку, али под другим именом, сасвим кредибилна.

Комбинацијом различитих средстава (као што су хипноза, опојних дрога, као на пример ЛСД, и психоактивних лекова) ЦИА је желела да утврди како је могуће неког човека натерати да ради ствари против своје воље, па чак и супротно основним инстиктима. Важно је напоменути да је ЦИА била само координатор и супервизор целе операције, која се финансирала из тајних фондова ове агенције, а да су извођачи биле клинике и друге здравствене установе у Сједињеним Америчким Државама и иностранству.

Различитим изменама закона у последње две године Србија се прикључила овом експерименту, а да грађанима нико то није ни саопштио. Интересантно је да носилац пројекта није струка, па чак ни Министарство здравља, већ различите „невладине" организације и Министарство правде.

Најзначајнија измена законске регулативе, којом је омогућено спровођење експеримената над необавештеним људима, било је доношење Закона о спречавању насиља у породици, који је, сам по себи, био преко потребан, али који је намерно направљен са низом “рупа’‘ које су ад хок попуњавале различите радне групе сумњиве стручности и Влада доношењем подзаконских аката. На тај начин је, далеко од очију јавности, створен механизам коришћења наших људи за експерименте које надзире ЦИА, али и друге стране обавештајне службе, од којих су неке покровитељи међународних терориста.

У октобру прошле године повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података Родољуб Шабић покренуо је поступак надзора поводом вести да су лични подаци породиља продавани приватним компанијама и то онима из иностранства. Упркос обећању да ће резултати надзора бити јавно објављени, то се ни после годину дана није догодило.

Надзором је било обухваћено и предузеће „Медис Пхарма" д.о.о.  са седиштем у Београду (Милутина Миланковића 11б, други спрат), чији је власник „Медис" д.о.о. из Љубљане.

Информације о породиљама и бебама рођеним на тлу Србије прикупљала је и компанија „Царе Дирецт" са седиштима у Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији и Јордану.

Осим података о породиљи и детету (име, презиме и датуми рођења) у неким случајевима су прикупљане и обрађиване информације о адреси боравишта, али и о брачном статусу мајке, као и други подаци који немају никакве везе са маркетингом, на који су се позивале фирме обухваћене надзором. Одговор на питање због чега некоме требају ови подаци лежи управо у поменутим намерно остављеним „рупама" у Закону.

У случају пријаве за насиље над дететом по Закону заседа комисија, која се назива Координационим телом и коју чине подносилац тужбе, социјални радник и представник полиције, а која одлучује да ли ће дете бити одузето од биолошких родитеља и смештено у неко прихватилиште одакле ће бити дато на усвојење. Ова комисија заседа иза затворених врата и одлуку доноси без саслушања родитеља или детета.

Неке од компанија које су незаконито прикупљале податке о српским породиљама сарађују са агенцијама које посредују у усвајању деце, а чији су клијенти брачни парови и појединци из иностранства.

Закон намерно не предвиђа присуство родитеља или саслушање детета пред Координационим одбором, јер се тако омогућује да се чује само један глас – глас оптужнице. Родитељи, истина, имају право жалбе на ову одлуку, али она не задржава извршење тако да дете у прихватилишту може да проведе и неколико месеци до доношења коначне одлуке.

Осим тога, поступак побијања овакве одлуке је двоколосечни. Истовремено, мора да се оспорава решење о одређивању непосредног старатеља, као и на основу пријаве постављеног старатеља донето решење о обезбеђењу смештаја, то јест привременог одузимања детета од родитеља. Против решења о додели старатеља жалба се подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а против одлуке о смештају детета у прихватилиште жалба се подноси градском Секретаријату социјалне заштите?!? Док се све ове установе усагласе пролазе недеље, па и месеци.

Заинтересованост страних фармацеутских компанија за наше породиље и децу није безразложна, јер су управо деца идеална за спровођење експеримената неког од наследника „Пројекта МК Ултра". Чињеница да ни после више од годину дана Повереник није објавио резултате надзора фирми које су кршиле Закон о заштити података, као и да ни једна од њих ни на који начин није санкционисана показује да их актуелна власт штити.

Ни особе осумњичене за вршење насиља у породици не пролазе боље, напротив. Стручна јавност, на првом месту психијатри, жестоко су критиковали потписивање такозваног „Протокола о сарадњи" који су 20. октобра 2017. закључили Прво, Друго и Треће основно јавно тужилаштво у Београду са клиником "Др Лаза Лазаревић".

Протокол, као форма, није чак ни подзаконски акт, већ уговор закључен по Закону о облигацијама који не може да задире у права трећих лица, али је у садашњој Србији и то могуће.

Овим Протоколом предвиђено је да лекари специјалне (психијатријске) болнице „Др Лаза Лазаревић" по налогу тужилаштва (а не суда) врше вештачења осумњичених за насиље у породици и да, ако процене да је неопходно, исте смештају у своју установу. Кадија те тужи, кадија ти суди.

По Протоколу не само да је суспендован редовни, законима прописни поступак у коме суд процењује неопходност вештачења и смештаја у специјализовану установу, већ је у потпуности искључена и било каква спољна контрола неопходности лечења и његовог спровођења.

Оно што директно указује на то да иза овог Протокола стоје нечије потребе прибављања пацијената за испитивање средстава за контролу ума, јесте део који дословно предвиђа следеће: „…Потписници Протокола су и изразили обострану вољу за коришћењем различитих терапеутских модалитета према починиоцима насиља којима клиника располаже". Дозвољена су, дакле, сва средства која ординирајући лекар мисли да су неопходна.

По до сада јавно објављиваним подацима, дневно око 100 особа долази под удар Закона о спречавању насиља у породици, што значи да годишње око 35.000 наших грађана може да доспе у неку од специјализованих болница и да тамо буду коришћени као заморци светске фармако-мафије.

Директни финансијер овог пројекта је по злу већ позната америчка организација УСАИД, која се тиме јавно хвали. Један од главних лобиста оваквог накарадног и недореченог Закона о спречавању насиља у породици и његовог спровођења супротно Уставу и законима јесте опскурна организација „Аутономни женски центар".

АЖЦ је у Агенцији за привредне регистре пријављен као удружење грађана и има матични број 17167243. То је све што о њему овде може да се пронађе, јер страница са подацима о седишту или председнику ове организације не постоји на званичној интернет презентацији АПР-а.

Упорном претрагом интернета, међутим, долази се до података о најважнијим донаторима АЖЦ-а од 1993. до данас. После неизбежног Џорџа Сороша, ту су и: Нетwорк оф Еаст Wест Wомен, Њујорк; Ниигата Јапанесе Нетwорк фор Пеаце анд Хуман Ригхтс ин Формер Yугославиа; Норwегиан Министрy оф Фореигн Аффаирс; НОВИБ, Амстердам; ОЕБС; ОАК, Швајцарска; Оикоумен, Женева; Опен Социетy Фунд оф Yугославиа, Београд; ОСИ НЕТWОРК, Будимпешта; ОСИ-ЗУГ, Швајцарска; Оxфам, Београд; ПАБСЕЦ (Јан Хусерик); Паx Цхристи, Ахен; Пеннсилваниа Цоалитион Агаинст Рапе; Петер унд Ева ван де Лоо Солинген, Беч; Повертy Редуцтион Стратегy Теам Република Србија; Про Хелветиа, Швајцарска; Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Војводина…

Импозантан списак донатора за организацију чије седиште крије Агенција за привредне регистре. Сада је потпуно јасно да власт сопствене држављане продаје као заморце над којима се врше експерименти које је амерички Сенат забранио још 1977. године (због чега ЦИА и фармако-мафије своје жртве морају да траже у иностранству), а да су овим обухваћена и деца.

Како тврде упућени у ову трговину људима, једно дете продато у иностранство овдашњим властима и посредницима доноси у просеку 30.000 евра чисте, неопорезоване, зараде.

 

         А 1. Налог долази “одозго“

Шестогодишња Београђанка М.Т. је на основу анонимне пријаве да отац над њом врши насиље 3. октобра одузета од породице  и смештена у прихватилиште на Вождовцу. Одлуку о овоме је донела трочлана комисија која је у Центру за социјални рад Звездара заседала истог дана у саставу: Данијела Јокановић (вероватно неколико минута пре тога од стране Центра постављена за старатеља детета), полицијска службеница Марина Гојковић и представница Центра Смиља Игић.

Отац детета, Иван Т, истог дана је приведен у станицу полиције и задржан у полицијском притвору из кога је пуштен тек два дана касније када је његова супруга и мајка наводно злостављанг детета дала изјаву пред судијом како никаквог насиља у породици није било.

Приликом пуштања из полицијског притвора Иван Т. је од стране чувара београдског Окружног затвора (ЦЗ) брутално претучен, након чега је добио први епилептични напад у свом животу и пребачен у Ургентни центар у Београду.

Иако не постоји ни један једини валидни доказ, нити изјава неког од очевидаца или оштећених о насиљу у породици (изузимајући анонимну пријаву) М.Т. је у тренутку када настаје овај текст, односно три недеље после одузимања од родитеља и даље у прихватилишту и онемогућен јој је сваки контакт са оцем и мајком.

Иван Т. је само пуким случајем избегао смештај у психијатријску установу, јер се о њему интересовао један пријатељ, иначе познати београдски психијатар. Начелница одељења на Институту за ментално здравље у Београду (чије име Иван Т. није запамтио) рекла је психијатру др Александру Мисојчићу, који је требало да обави вештачење, како је „одозго" добила налог да пацијент обавезно буде задржан на лечењу. Др Мисојчић је, међутим, одбио да поступи по овој „сугестији" и сходно својој стручној спреми и савести одлучио да Ивана прогласи ментално здравим и да га отпусти кући.

На питања упућена Центру за социјални рад, због чега је дете одузето од оба родитеља (ако је за насиље пријављен само један, а и против њега је у међувремену обустављен поступак), као и зашто се три недеље родитељима онемогућава било какав контакт са дететом, редакција до закључења овог текста није добила никакав одговор.

 

       А 2. Уз подршку тајне службе

(Писмо које смо добили проследили смо кабинету директора БИА Братиславу Гашићу, тражећи одговор да ли су наводи тачни, или нису. Одговор није стигао!) Овај на слици је припадник веселе удбе с јужне пруге (нишки центар БИА) Бојан Јанићијевић, човек који се бави операцијама типа крађе деце у нишком породилишту.

Врло просто. Кад се жена породи, дете јој преко ноћи однесу и заврши у дому за незбринуту децу, или у породици која је под директном контролом БИА. Сутрадан јој неко као овај лик, каже да је дете преминуло, ако јој дају неки папир дају, а ако не, може да иде кући. То све иде преко начелника центра Ниш.

Што се тиче тровања старих људи у дому у Нишу. а и осталим домовима на југу Србије, весела нишка Удба сматра да треба смањити притисак на пензиони фонд. То се ради тако што се преко одређених кувара, које они сматрају за своје људе ,уносе разна канцерогена уља типа израбљено моторно уље и одређене количине се користе приликом спремања хране, да би се јадним људима скратио живот.О

вај Бојан је у овом случају тровања људи задужен за безбедан транспорт хемикалија, односно да не буде проблема приликом преношења уља. Све ово иде уз сагласност начелника нишког центра БИА.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

МУЧЕНИЦИ СА МАЛОМ ПЛАТОМ И ИЗДАШНЕ ДРЖАВНЕ СУБВЕНЦИЈЕ ЗА ГОМИЛУ ОПАСНИХ „СКАКАВАЦА“ ИЗ ИНОСТРАНСТВА!??

 

У савременој Европи не постоји држава и режим који терорише свој народ на радост страних израбљивача. Изузетак чини Србија под диктатуром Александра Вучића. Робовски рад и бесплатни ресурси, то је последњи пут виђено за време нацистичке окупације у Другом светском рату.

Али, ко се на западу одлучи да крене у један прави сафари по Вучићевој криминалнпј џунгли, може одлично да профитира. Добиће бесплатно све, укључујући и раднике. Његово је само да извози, профитира и "на улазу" плати провизију малом тиранину који је одлучио да са својим лихварима и ројевима скакаваца из иностранства брзопотезно избрише Србију и њен народ са мапе.

За сад му одлично иде. Поробио је преко 60 хиљада махом младих људи, подвео их је непознатим газдама, да раде џабе. Јесмо ли, заиста, постали први европски радни конц-логор?

 

                      Никола Влаховић

 

За непуних шест година од како је увео личну диктатуру, Александар Вучић је спровео својеврсни погром над радницима у Србији, претварајући их у робове и најамнике страних компанија. Да би извео овај злочиначки подухват, упрегао је сву своју пропаганду са циљем да промени свест, пре свега младих и школованих људи, како би били захвални за сваку мрвицу коју им неко баци и пристану да раде за 25.000 динара месечно, у фабрикама са четири смене, осам сати стојећи на ногама, често без права на одлазак у тоалет, без плаћених путних трошкова, и, као што се показало у многим случајевима, без права на боловања или, не дај Боже, болничке трошкове у случају болести.

Пред страним дипломатама, представницима страних компанија, па чак и бирократама из Европске уније, Вучић је више пута јавно понижавао раднике говорећи:

"…Срби нису научили да раде. Научите их како се ради!" Учинио је то и пред кинеским амбасадором више пута, позивајући чак и директоре кинеских компанија да "упрегну наше раднике".

Недавно се и јавно похвалио како је током 2016. године лично учествовао у отварању 32 фабрике са 13.767 нових радних места и да је захваљујући државним субвенцијама у страним фабрикама укупно запослено око 16.000 радника. У потпуној еуфорији због ширење робовласништва, од Суботице до Сјенице, узвикнуо је Вучић са једне високе трибине: "Не одустајемо, још јаче ћемо се борити у 2017. години!"

Спрдња и понижавање са здравим разумом кулминирали су 9. маја ове године, кад је 9. маја 2017. године) кад је "најавио" да ће просечна плата у Србији до краја 2018. године бити 500 евра.

Истина је горка: оних 16.000 мученика који раде у сменама за страног израбљивача, са просечном платом 200 евра, могу само да сањају такав просек. Вучић, једноставно, лаже и краде! Краде из буџета и даје страним компанијама субвенције какве нико и нигде на свету не даје.

Нуди на све стране, пољопривредно земљиште, руде, шуме, питку воду, концесију на путеве, бесплатно градско грађевинско земљиште, бесплатну инфраструктуру у индустријским зонама, масу белог робља за мизерну дневницу…Све нуди, као да је Султан од Брунеја, као да је Србија најбогатија земља "на оба света".

Приликом посете Казахстану, 8 и 9 јуна ове године, на велико одушевљење казахстанских руководилаца, понудио је све српске руднике, да их кроз "стратешки уговор преузму", са свим субвенбцијама из српског буџета, а да у њима ради домаћа сиротиња за плате које они одреде.

Понудио је Казахстану и све српске бање, да раде са њима шта год хоће. Истовремено је, у камере РТС-а и Пинка најавио изградњу "…Базена, хамама, фонтана, паркова са цвећем" и других чудеса у већим српским градовима, да личе на оне азијске посткомунистичке градове у којима и даље "цвета хиљаду цветова", где има грандиозних здања, али где је лични стандард мали и где су људска права још мања.

Воли Вучић да прича "о пословној клими" па се скоро похвалио како ће и компанија Јохнсон Елецтриц ускоро имати 3.000 запослених, Астер Теxтиле 1.500 запослених, Леони више од 2.200 запослених…Нико не пита шта пише у уговорима са тим компанијама. Какве су њихове обавезе према овој држави и њеним радницима и да ли их имају уопште? То је табу тема!

Диктатор ради како он хоће. Направио је лични договор са филипинском компанијом Мини и понудио је улагања у Нишу и Новом Саду, под условима који они одреде! Истина, понудио је и 1.600 робова и "препоручио их" јер су, како се он похвалио, “…најлојалнији и најјефтинији радници у Европи".

Да не би испало како баш директно даје туђе паре из буџета у руке страних компанија, недавно је локалној самоуправи из Шапца исплаћено више од десет милиона евра како би тај новац пребацили јапанској компанији Yазаки.

Док је 300 радника из Шапца чекало на обуку, Вођа је обећавао како ће чак 1.700 радника да буде запослено у компанији Yазаки, те да ће почети са радом у септембру. Истина је само то да је Јапанцима обећана субвенција за оних 300 најамника који су узети на обуку.

Вођа се, такође, хвали како је Србија ове године напредовала за 12 позиција на такозваној Дуинг бизнис листи Светске банке о условима пословања, као и да је Србија за две године направила највећи помак у целом свету, од 44 места, на тој листи. Наравно да "бумбаре" из Светске банке, имају ли плате да преживе месец, имају ли било каква права или случајно синдикат! Њихову статистику занимају само услови лакшег остваривање профита!

Иако је пре доласка на власт неколико пута обећавао да Србија више неће субвенционисати стране инвеститоре, Александру Вучићу се јако допало да сваког месеца (а нарочито током изборних кампања) отвара нове фабрике и погоне.

Сва ова његова дивљања су платили грађани Србије, а стварна и фиктивна запошљавање српске сиротиње која ради за најнижу надницу у Европи и троши своје најбоље године живота, смишљена су како би банда лихвара остварила своје екстрапрофите. То је смисао и суштина Вучићеве криминалне мисије: уништавање највиталнијег слоја становништва и пљачка ресурса. Убијање Србије.

Према званичним подацима Министарства привреде за три године, од 1. јануара 2014. до краја 2016. потписан је 41 уговор са страним инвеститорима који су субвенциони у износу од преко 200 милиона евра. Незванично, таквих компанија троструко више, а субвенције прелазе две милијарде евра!

Невероватно звуче ови подаци, али само за фирму Хутцхинсон (Рума), из буџета је дато више од два милиона евра, за компанију Меи Та Еуропе Обреновац , преко 20 милиона евра, Кромберг & Сцхуберт (Крушевац) , преко 10 милиона евра, Делпхи (Нови Сад) , преко осам милиона евра, Теклас Аутомативе (Владичин Хан) , преко пет милиона евра…

А, шта од тог силног новца из буџета Републике Србије имају несрећни најамници који раде за плате које су најниже на Балкану, у Европи и међу најнижим на свету? Ништа осим голог преживљавања, а ни оно није сигурно, јер за 200 евра месечно у просеку, не могу ни основне биолошке потребе да подмире.

За нешто више од пет година Вучићеве диктатуре, скупио се у Србији читав рој опасних скакаваца из иностранства. Добро им је овде. Сишу крв српској радничкој класи и Вођа им у томе помаже. Његова мржња према Србији је несагледива.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средстава „оперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SMEDEREVSKA PALANKA: NEČISTA POSLA KUPOPRODAJE „GOŠE“!??

 

Da bi naplatila preostala potraživanja od države Srbije i učestvovala u revitalizaciji "Železnica Srbije", vrednoj desetak miliona evra, fantomska firma sa Kipra „Lisnart Holdings Limited"  sa jednim zaposlenim, uz pomoć Aleksandra Vučića preuzela je "Gošu" iz Smederevske Palanke.

Zato je ovih dana direktno iz budžeta isplaćeno deset odsto duga „Goše" za plate radnika, samo da bi oni obustavili štrajk. Uplata je usledila neposredno nakon što se kao vlasnik (umesto dotadašnjeg slovačkog vlasnika) upisala pomenuta fantomska firma sa Kipra sa jednim zaposlenim.

Odmah posle te promene Vučićev režim je, nakon višegodišnjeg odugovlačenja, objavio kako je spreman da konačno isplati više miliona evra koje ovo preduzeće iz Smederevske Palanke potražuje od države Srbije, kao i da finansira projekat obnove voznog parka „Železnica Srbije" vredan oko deset miliona evra. Iz svega ovoga jasno proizilazi da su novi vlasnici „Goše" mutivode povezane sa srpskim vlastodršcima i spremne na novu pljačku.

 

                 Igor Milanović

 

Nakon dva užasna samoubistva gladnih radnika u fabrici šinskih vozila „Goša" iz Smederevske Palanke, i to u roku od samo godinu dana, kolege ovih mučenika stupili su u generalni štrajk tražeći da im se isplate zaostale plate, kao i da im se poveže radni staž.

Potpuno neočekivano, njih je 7. aprila 2017. godine posetio predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić koji im je preneo da je vlada donela odluku da svakom radniku kao jednokratnu pomoć isplati po 60.000 dinara.

Ovo bi bala lepa vest, da se ne postavlja pitanje zbog čega država isplaćuje plate radnicima u jednom privatnom preduzeću. Do sada to nije bio običaj ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.

Samo četiri dana pre ove iznenadne posete, Agencija za privredne registre je donela rešenje BD 26733/2017 kojim je odobrila izmenu vlasnika „Goše" doo. Umesto dotadašnjeg vlasnika, slovačke kompanije „ŽOS Trnava", upisana je potpuno nepoznata firma „Lisnart holdings limited" sa Kipra.

U medijskim izveštajima dostupnim na internetu, „Lisnart" se pominje skoro isključivo u vezi pomenute kupovine „Goše" i to samo u ovdašnjim medijima, iako po zvaničnim podacima postoji još od 2008. godine. U Poslovnom registru Republike Slovačke može se naći još podatak da je „Lisnart Holdings Limited" iz Nikozije, Kipar, u septembru 2016. investirao 601.229 evra u slovačko preduzeće „Airport Parking s.r.o" iz Bratislave.

U slovačkom izveštaju se ne pominje registracioni broj „Lisnarta", tako da na ovaj način ne može da se utvrdi da li se radi o istom preduzeću koje je kupilo „Gošu", a koje po izveštaju ovdašnje Agencije za privredne registre ima matični broj HE 231796.

Pod ovim registracionim brojem na Kipru se nalazi kompanija „Lisnart holdings limited", adresa Akropoleos, 59-61, Savvides Center, prvi sprat, apartman 102 Strovolos 2012, Lefkozia.

Ista adresa se navodi i kao sedište „Lisnart"-a koji je investirao u slovačko preduzeće „Airport Parking". Zabunu jedino može da unese činjenica da se u pojedinim registrima „Lisnart" pominje sa sedištem u Lefkoziji, a negde u Nikoziji.

Lefkozija je danas samo oblast u Nikoziji koja se u staro vreme i nazivala Lefkozija. Radi se, očigledno, o istom preduzeću. Direktor pomenutog preduzeća je Elefterija Kiriakou, osoba o kojoj je nemoguće naći detaljnije podatke, osim da je istovremeno i direktor u nekoliko drugih firmi.

Iz svega ovoga je očigledno kako je novi vlasnik „Goše" takozvana „firma poštansko sanduče", odnosno fantomska kompanija čiji je cilj sakrivanje porekla kapitala koji obrće.

Prema podacima Narodne banke Srbije, računi „Goše" su u neprekidnoj blokadi od 7. aprila 2014. godine za iznos od 652.320.063,45 dinara. Kupovinom „Goše" kiparska kompanija je dobila i njene dugove u visini od preko pet miliona evra.

Zbog čega bi neko kupovao preduzeće koje je tri godine pod blokadom i na granici bankrota, ali i zbog čega bi država isplaćivala plate radnicima tog preduzeća?

Suma koju je država Srbija izdvojila kao hitnu pomoć izgladnelim radnicima nekadašnjeg giganta iz Smederevske Palanke iznosi oko deset odsto ukupnih dugovanja poslodavca za radničke plate.

Objavljujući dolazak ove pomoći, predsednik vlade Aleksandar Vučić je najavio i da će država radnicima uplatiti zdravstveno osiguranje kada bude postalo jasno da je novi vlasnik zainteresovan za nastavak proizvodnje. U trenutku isplate zaostalih plata radnicima "Goše", Vučić očigledno, nije znao ni šta novi vlasnik planira da uradi sa ovim preduzećem.

Ono što ukazuje na činjenicu da u ovoj kupoprodaji nisu čista posla jeste da je generalni direktor „Goše" i dalje Slovak Ivan Hajmšild, za koga se veruje da je u međuvremenu za uvek napustio Srbiju.

Takođe je više nego sumnjivo to da je Agencija za privredne registre za samo dva radna dana donela rešenje od 3. aprila o promeni vlasnika. U ovakvim slučajevima je uobičajeno da procedura traje i duže od pet radnih dana.

Nekome se, očigledno, žurilo da bude upisan kao novi vlasnik.

Samo tri dana posle promene vlasnika vlada je na svojoj sednici donela odluku kojom se odobrava isplata dela zaostalih plata radnicima ovog privatnog preduzeća, ali i eventualno izmirenje dugova prema Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje.

Oko trećine sume zbog koje su računi „Goše" u blokadi nastala je zbog toga što su „Železnice Srbije", odnosno Fond za razvoj kao investitor, početkom 2014. pustile menice date kao garanciju da će preduzeće iz Smederevske Palanke blagovremeno izvršiti remont 25 preuzetih vagona. Pri tome su ostali nenaplaćani i vagoni koji su bili remontovani i isporučeni, a koje i danas koriste „Železnice Srbije"!

Istog dana kada je Agenciji za privredne registre podnet zahtev za promenu upisa vlasnika, odnosno 29. marta 2017. godine, Ministarstvo saobraćaja je najavilo pokretanje opsežnog plana za revitalizaciju voznog parka „Železnica Srbije", koji bi u narednim godinama republički budžet koštao oko deset miliona evra, što je dvostruko više od sume blokade „Gošinih" računa.

U leto 2012. godine „Goša" je dobila da remontuje 22 vagona za „Železnicu Republike Srpske" . Posao je obavljen do kraja te godine, ali je država Srbija, koja je bila naručilac posla, zbog nedostatka sredstava do danas platila samo sedam vagona.

Slično se desilo i sa remontom 16 vagona za „Železnice Srbije" koji su remontovani i isporučeni u roku, ali je naručilac posla overio samo tri fakture, zbog čega je Fond za razvoj blokirao račun „Goše".

Posle ove blokade usledila je uobičajena lančana reakcija ostalih poverilaca koji su požurili da puste menice „Goše" koje su imali, pa je tako račun ovog preduzeća danas u blokadi za preko pet miliona evra. Zbog toga što su joj računi u blokadi „Goša" od proleća 2014. nije mogla da uzme učešće na javnim konkursima i tenderima.

 

       A 1. Posao bez ugovora

Fabrika šinskih vozila „Goša" doo iz Smederevske Palanke nekada je bila pojam uspešne privatizacije, a 2007. godine je bila i najveći izvoznik iz Srbije. Prvi put posle deset godina račun preduzeća je na kratko bio u blokadi 2012. godine.

Obim poslova se smanjivao zbog svetske ekonomske krize i broj zaposlenih se više nego prepolovio – 2012. bilo je još samo 450 radnika, danas ih je oko 360. Tadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je, po svom starom običaju, požar pokušao da ugasi benzinom, pa je inicirao remont vagona za „Železnicu Republike Srpske" za koji posao nisu bila obezbeđena finansijska sredstva.

Posle toga je država „Goši" dala da remontuje 15 vagona za „Železnice Srbije", a sadašnja ministarka saobraćaja Zorana Mihailović morala je da prizna kako uopšte ne zna da li je ovo javno preduzeće potpisalo bilo kakav ugovor o pomenutom poslu, ili je sve urađeno „na reč", odnosno „na dođem ti". U svakom slučaju, „Goša" je dobila novac samo za tri pomenuta vagona, dok je za ostale platila i penale zbog, navodno, neblagovremeno završenog posla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JAVAŠLUK I POTKRADANJE: POPRAVLJANJE BILANSA EPS PREKO KOLUBARSKIH RESURSA I LEĐA RADNIKA!!?

 

Radnici Kolubare su suočeni i sa ponižavajućim robovskim uslovima rada, a plate su im smanjene u odnosu na prošlu godinu. I na ovaj način EPS-ova mafija ostvaruje basnoslovnu zaradu.

Takođe, u rudnicima Kolubare, već godinama postoji problem sa HTZ opremom za radnike, koje skoro da više uopšte nema. Neki od radnika je samoinicijativno kupuju na takozvanim "buvljim pijacama" kako bi sami sebe zaštitili. Inspekcije rada i pored svih priča o lošem stanju ne svraćaju u ovaj rudnik nadomak Beograda iako bi po zakonu morali da provere navode da se radnicima ne daje HTZ oprema.

Radnici Kolubare do nedavno su masovno kupovali HTZ opremu od radnika Javnog komunalnog preduzeća Lazarevac koji su preko vladajuće stranke tamo zaposleni ili su njeni članovi i agitatori.

 

                     Insajder – E 6

 

Vršilac dužnosti generalnog direktora Elektroprivrede Srbije (EPS), Milorad Grčić, smislio je nov način za ponižavanje i omalovažavanje radnike rudarskog basena Kolubara. Internim aktom Grčić je ukinuo radnicima pravo na pauzu od pola sata, a ovaj interni akt se primenjuje još od marta prošle godine.

Radnicima je saopšteno: "…Zbog zastoja u proizvodnji ne smete više da idete na pauzu, generalni direktor je tako odlučio", saopšteno je radnicima, koji su jedva stajali na nogama nakon što su nekoliko sati utovarali ugalj lopatama na pokretne trake, pričaju radnici ovog preduzeća i objašnjavaju da su nedavno saznali da pauza koja im je ukinuta važi za njih ali ne i za knjigovodstvo.

Jer se u radnim knjigama pauza uredno knjiži, kako Grčić ne bi odgovarao za kršenje zakona o radu. Ovo u praksi znači da radnici Kolubare moraju da rade svakog dana pola sata za džabe. Naši sagovornici ogorčeno kažu: "…Strašno je to što nas na kopove voze raspalim Lastinim autobusima, sa ‘ćelavim gumama’ i bez grejanja. Možete zamisliti kako nam je bilo na minus petnaest…".

Pre nekoliko dana radnici Kolubare su se pobunili kada je po treći dan zaredom po njih došao autobus u kome su sedišta rašrafljena, a grejanje ne radi. Pobuna je urodila plodom jer im je Grčić odmah poslao drugi “normalan“ autobus da ih preveze. Ipak, radnici nisu shvatili da je pobuna zapravo recept koji može trajno da reši njihove probleme.

Interesantan je slučaj da su radnici Kolubare nedavno masovno kupovali HTZ opremu od radnika Javnog komunalnog preduzeća Lazarevac. Radnici JKP Lazarevac su skoro svi stranački zaposleni i ništa ne rade, pa im oprema ne treba iako je redovno dobijaju. Kada je dobiju oni je prodaju, ispod cene radnicima Kolubarskog basena...

U ovo preduzeće stranački ih je zapošljavao Dragan Alimpić iz SPS-a. On je, kažu, u JKP Lazarevac ubacio čak pet stotina SPS-ovih aktivista. Njihovim glasovima je kasnije postao potpredsednik opštine.

Posle Alimpića, na čelo ovog komunalnog preduzeća došao je Milisav Krstović, a trend zapošljavanja je nastavljen. Milisav je primio takođe par stotina radnika. Istovremeno Lazarevac je ubistveno prljav grad, jer komunalne službe zbog stranačkog zapošljavanja odavno ne funkcionišu.

Predsednik opštine Lazarevac Bojan Sinđelić nedavno se posvađao sa Alimpićem zbog smeća koje se ne skuplja u meri u kojoj to opština plaća. Sinđelića su brzo ućutkali saopštivši mu da je ona pre svih taj koji niša ne radi i za opštinu i ne vodi računa o građanima.

Pokunjen otišao je na savetovanje, sa Miloradom Grčićem VD direktorom EPS, koji pokušava i da bude glavni za kordinator SNS-a za Obrenovac i Lazarevac, ali mu to ne uspeva, jer mu Miroslav Čučković ne dozvoljava da se pojavi u opštinskom odboru u Obrenovcu.

Pretprošle nedelje, na strelištu Tamnava, u RB Kolubara, sastali su se Grčić, Sinđelić i predsednik opštine UB Glišić, takođe iz SNS. Oni su pokušali da se dogovore kako da se bore unutar stranke protiv Čučkovića.

Grčić se tom prilikom požalio da je Čučković plasirao priču o njemu zbog kojeg su radnici i stranački aktivisti iza leđa počeli da ga zovu Mačkar. Na strelištu u Tamnavi se odavno sklapaju dogovori o tome kako da se potkrada Kolubara, Grčić nije prvi direktor koji voli ovamo da svraća.

Grčić je ovako "besedio": "…Narod priča da vlast u Lazarevcu nije bila nikad gora, ja ću pomoći, ali urazumite ove iz SPS da nešto i urade. Javi se našem Miloju (Miloje Živanić, glavni čovek SNS za zapošljavanje u Lazarevcu) treba da zaposlite neke naše aktiviste…".

VD direktor EPS je još rekao da će Sinđeliću pomoći da napreduje kao što je pomogao i Bojanu Steviću Dživdžanu, koji je zahvaljujući druženju sa njim, sa mesta vatrogasca otišao na mesto zamenika predsednika opštine Lazarevac, a onda na mesto državnog sekretara za lokalnu samoupravu.

Stević je u ministarstvu samo formalno zaposlen i prima platu, dok na posao skoro nikada i ne ide, već svaki dan sedi u kafiću preko puta opštine Lazarevac. Za stolom je najčešće sa Mikom Gajićem iz opštinske uprave, a on je svakog dana pijan.

U opštinskoj upravi Vlada neviđen haos, jer je u toku svađa oko rasparčavanja direkcije za izgradnju Lazarevca. Ovu direkciju trenutno vodi Stanko Jovičić, a pitanja koje mora da reši je gde će se zaposliti višak radnika iz te direkcije kada je rasparčaju.

Niko od direktora distribucije u Lazarevcu se ne buni protiv Grčića, jer svaki od njih ima nekoliko stanova koje nije mogao da kupi od plate. Ne bune se protiv Grčiča ni sindikalci, čak i kada tera radnike da rade po magli, gde rizikuju živote i mogu da uzrokuju štete na skupim mašinama sa kojima rukuju.

Predsednik opštine UB je posebno zahvalan Grčiću, jer je njegovu ženu zaposlio u Elektrodistribuciji u Lazarevcu, ali on je kritikovao Grčića što je dozvolio da među čitačima brojila budu narkomani koji taj posao ne umeju da urade.

Istovremeno Grčić je sa posla u ime štednje otpustio stare čitače koji su bili zaposleni po ugovoru. Među njima je i veliki broj dece radnika RB Kolubara, koji su imali zavidan nivo rezultata u očitavanju brojila…

U Kolubari je uposlena privatna dizalica za podizanje tereta do 40 tona, koja čak i kada je ranije dizana uzbuna da se izbace privatne mašine, uvek ostajala u rudniku. Rad i opravke ove dizalice plaća Kolubara, odnosno EPS, a privatnik uzima novac od iznajmljivanja. Na dizalici piše "Zlatibor". U toku zimskog perioda dizalica je bila parkirana u mašinskoj radionici kako je temperature ne bi oštetile. Istovremeno su radnici isterivani napolje da rade na ekstremno niskim temperaturama.

Radnici Kolubare su suočeni i sa činjenicom da se ne poštuje kolektivni ugovor: prema pravilniku cena radnog sata mora da prati cenu iz decembra prošle godine, a radnici su plaćeni 30 dinara manje. Na ovaj način EPS ostvaruje basnoslovnu zaradu, a radnicima je kvalitet života sve gori.

 

      A 1. Pljačkom Kolubare, "popravlja bilanse" EPS-a

VD direktor Elektro privrede Srbije EPS, Milorad Grčić izabran je za predsednika izbornog štaba Srpske napredne stranke u Lazarevcu. Izboru Grčića je prethodio sukob unutar SNS-a sa članstvom u Obrenovačkom opštinskom odboru, gde je poražen od strane Miroslava Čučkovića i njegovih pristalica. Shvativši da je poražen u svom matičnom odobru, Grčić je odmah počeo rukama i nogama da kopa poziciju u Lazarevcu. Nakon Grčićevog izbora na čelo izbornog štaba u Lazarevcu, došlo je do sukoba i u tom odboru SNS, Milan Kljunko i Bojan Stević javno su se izjasnili protiv Grčića.

– Dosta nam je pogrešnog komandovnaja Grčića i Glišića, direktor da se vrati u Obrenovac, a Glišić na UB, neuspešno su se bunili Stević i Kljunko.

Ipak njihova pobuna definitivno nije bila bezazlena stvar što se videlo već sledećeg dana kada u domu kulture u Lazarevcu na predizbornom sastanku nije bilo više od stotinak članova SNS-a, dok je u stranku učlanjeno nekoliko hiljada Lazarevčana.

Svima je kako stvari stoje dosta Grčića, koji je bukvalno opljačkao resurse kolubarskih rudnika kako bi popravio bilanse EPS, kojim sada rukovodi. Narod Lazarevca sve više ispašta zbog njegovog bahatog uplitanja u rukovođenje tom opštinom.

Većina stanovnika Lazarevca zaposlena je kolubarskim rudnicima i svi smatraju Grčića jednim od odgovorinih što radnici rade u nikad gorim uslovima bez odgovarajuće HTZ opreme. Na nivou EPS doneta je odluka da je cena radnog sata u Kolubari 201 dinar, pa radnicima na platnom isečku piše da im se radni čas obračunava po ceni od 189 dinara, zbog čega su mnogi tužili EPS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

– Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine – vikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i Milića – Vučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

– Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete – rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

– U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

– Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije