Архива

Posts Tagged ‘dolazi’

DIGITALIZACIJOM DO KILAVOG ZDRAVSTVA SRBIJE: UMESTO BRŽEG I KVALITETNIJEG LEČENJA, NEKADA SE BRŽE DOLAZI I DO SMRTI!????

1. августа 2018. Коментари су искључени

 

Za više desetina miliona evra pacijenti u Srbiji su dobili Integrisani zdravstveni informacioni sistem koji ni do danas nije proradio kako treba. Pare su potrošene i podeljene između ministra Zlatibora Lončara, Aleksandra Vučića i pojedinih učesnika, a sada građani kroz doprinose, poreze i enormno uvećane cene lekova sve to (samo)finansiraju.

 

                       Milan Malenović

VISE KOL NEGO KUL LECENJE

 

U Srbiji se sve vrti oko novca, a najviše se obrće oko zdravstvenog sistema. Ko nema novac, a razboli se, najbolje je da sam sebi prekrati muke. Novac, koji je preko potreban za lečenje teških bolesnika, ali i žrtava različitih nesreća, preusmerava se u faraonske projekte koji više predstavljaju spomenik odnarođenoj vlasti, nego što služe svojoj svrsi.

Sredinom novembra 2016. sa radom je počeo nacionalni kol-centar Ministarstva zdravlja, koje je ministarstvo saznalo tek desetak dana kasnije.

Naime, iako je još 18. novembra 2016. osvanula vest kako je u „okviru implementacije Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema (IZIS)"počeo sa radom pomenuti centar, Ministarstvo zdravlja je tu istu informaciju na svom sajtu objavilo tek 26. novembra iste godine. U međuvremenu je dogovarano sa ministrom Zlatiborom Lončarom ko će svečano da pusti u rad kol-centar i kako će da se podele pare. A uložena sredstva nisu bila mala, naprotiv.

Samo za opremu i softver koji koristi kol-centar Ministarstvo zdravlja je izdvojilo ukupno više od pet miliona evra. Uz to, dolaze softveri i oprema za svaku zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Koliko je to na kraju bilo sredstava niko ne sme da saopšti javnosti. Ipak se ponešto zna: relativno mali dom zdravlja „Stari grad" u Beogradu je za pomenute svrhe izdvojio najmanje pola miliona evra.

Pacijenti su za taj novac, koji su dali preko plaćanja poreza i doprinosa, dobili – ništa. Umesto da zovu svog izabranog lekara, oni pozivaju centralni kol-centar (mada postoje i pokrajinski i lokalni) preko koga onda zakazuju pregled, ali samo kod svog izabranog lekara, stomatologa, pedijatra ili ginekologa. Ovo je, u suštini, pomoć medicinskim sestrama koje su se ranije javljale na telefon, a ne građanima.

Izrada idejnog rešenja za softver, kao i nadzor nad kasnijim radovima dobio je svojevremeno Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, ali je izvođač radova bilo neko privatno preduzeće.

Kompletna oprema je kupovana od preduzeća bliskih vlastima, tako i od „Galeb grupe". Najveći deo provizije odlazio je od prvog dana resornim ministrima, koji su deo predavali prvo Borisu Tadiću, a onda novom vladaru Srbije, Aleksandru Vučiću. Tako su na jednom projektu povezane i zbratimljene dve vlasti.

Za najmanje pet miliona evra plaćenih za opremu i softver centralnog kol-centra, pacijenti kod svog izabranog lekara mogu da zakažu samo preglede kod specijalista koji su u istom domu zdravlja. Ako njih nema, ili pacijent želi nekog drugog, mora sa uputom da ode kod njega (isto kao i pre plaćanja pet miliona evra) i da zakaže pregled u nekoj doglednoj budućnosti.

Tako se pregledi za kardiologa zakazuju početkom maja tek za sredinu juna ili kasnije. I to uz pomoć IZIS-a!?!

Hitni slučajevi, koji su već u bolnici, imaju nešto više sreće – oni pregled specijaliste mogu da dobiju i na samrti. U najgorem slučaju, na obdukcionom stolu, odmah posle smrti.

Naš penzionisani kolega Milosav Jovanović nalazio se na Internoj B klinici u okviru Kliničkog centra Srbije, gde je prebačen preko Urgentnog centra, jer mu je pozlilo. Na prijemu je imao jako otečene noge i nepravilan rad srca, kao i otežano disanje. Sve je ukazivalo na insuficijenciju srca, posebno kada se dodaju i njegove poodmakle godine.

Krajem aprila mu je, dok se još nalazio na klinici, zakazana koronografija, što je jedan lak (mada ne i uvek bezazleni) hirurški zahvat. U određeno vreme je dogovorenog dana sa Internog B kolima prebačen u oko 250 metara udaljeni Klinički centar. Dan ranije mu je rečeno da ne doručkuje ili da, eventualno, uzme samo malo (zbog lekova). U KCS je prebačen u 13:00 časova, znači pre ručka. Ležao je na pomoćnom krevetu u hodniku i čekao svoju sudbinu.

Posle tri i po sata čekanja prišla mu je jedna sestra i rekla mu da tog dana neće stići na red i da se sam, pešice vrati na svoje odeljenje?!? Kolega je ovo odbio i pokazao na otečene noge primetivši, usput, kako ne može da se vrati, jer ne zna ni put. Posle toga su se smilovali i poslali kola po njega i ostale pacijente.

Pomenuti kolega je još imao i sreće, jer je gladovao „samo" pola dana. Na Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu početkom decembra prošle godine, potpisnik ovog teksta je ležao u sobi sa pacijentom koji nije smeo ni da večera dan uoči operacije, a zatim da gladan čeka da ga prozovu.

Oko tri sata posle podne (ručak je odavno prošao) saopštili su mu da tog dana neće biti operisan. Mučenje je nastavljeno neki dan kasnije kada, takođe, nije smeo ništa da jede od podneva prethodnog dana. Ovog puta je odvezen na operaciju. Da li je, onako izgladneo, preživeo, potpisniku nije poznato.

Svakodnevne višestane gužve u skučenom i potpuno neuslovnom Urgentnom centru u Beogradu, koji je slika i prilika raspalog srpskog zdravstva, dovele su do toga da najbolji kadrovi iz urgentne medicine doslovno beže iz tog pakla koji dele zajedno sa pacijentima.

U prizemlju Ugrentnog centra, tačnije, u hodniku dugom jedva petnaest metara i širokom oko dva metra, nalazi se čekaonica za hitne slučajeve u gradu od dva miliona ljudi. Pregledi i administrativne procedure traju u proseku najmanje oko četiri sata.

Uprkos lažima režimskog ministra da je "sve digitalizovano", medicinsko osoblje osim registrovanja podataka u računaru, ručno i dalje popunjava "knjige" i svaki slučaj ponaosob stvara gomilu nepotrebnih papira. Na taj način, jedna trećina osoblja je potpuno izbačena iz svog posla, a ono malo lekara Urgentog centra koji su izloženi svemu i svačemu, obavljaju preglede kao u ratnoj bolnici: ozbiljno su posvećeni samo u drastičnim slučajevima.

U pomenutom hodniku, ljudi leže na kolicima (kreveti na točkovima), satima, bez kontrole lekara i medicinskih tehničara. Pa i tih pokretnih kreveta nikada nema više od dva do tri, pa ljudi doslovno padaju. Mrak, smrad, odsustvo svetla i ventilacije, bauljanje bolesnika, redovi ispred ortopedije, to je slika Urgentnog centra u Beogradu.

Pacijenti koji imaju sreću da dožive pregled kod specijaliste suočavaju se sa dodatnim problemom.

Magazin Tabloid je već u više navrata pisao o tome kako ovdašnji lekari prepisuju one lekove od čije prodaje imaju najvišu proviziju, ali se još nije desilo da počnu da prepisuju i lekove koji još nisu ni registrovani u Srbiji.

Naime, specijalisti se pozivaju na za njih besplatne „stručne seminare" (tako se danas zove ono što je do pre nekoliko godina nosilo narodsko ime „podmićivanje") i to obavezno u neko fensi odmaralište. Sve troškove snosi neka od farmako-kuća, a najbolji trgovci među lekarima dobijaju i vredne poklone ili mogućnost da o tuđem trošku povedu i osobu svoga srca. Oni na samom vrhu dobijaju i novac za „predavanja" (to je čitanje tuđih radova koji su od drugih „stručnjaka" pročitani već na najmanje tri takva seminara), a retki srećnici dobijaju i plaćeno „stručno usavršavanje" u inostranstvu, uz koje ide i mesečna plata.

Ove provizije su veoma privlačne za puno ovdašnjih lekara (čast izuzecima), pa se oni trude da se dokažu kao trgovci i kreću da prepisuju lekove od kojih imaju najviše koristi. Slučaj je hteo da je potpisnik ovih redova, prilikom otpusta sa Interne B krajem aprila, dobio otpusnu listu sa preporučenom terapijom, na kojoj je bio i lek „Aldactone" koji, po rečima apotekara, tada još nije bio registrovan za upotrebu u Srbiji.

Lekari su postali toliko alavi da prepisuju i neodobrene lekove, samo da bi na kraju godine imali bolji skor od drugih kolega. Pomenutu otpusnu listu su potpisali mrsci. med. Dijana Đikić i načelnik kardiologije III prof. dr Dragan V. Simić. Čija je bila ideja da se u terapiju uvrsti i neodobreni lek, neka utvrdi istraga.

U normalnom svetu, koji funkcioniše i bez IZIS-a, lekar je dužan, u slučaju da u istoj grupi postoje lekovi koji se dobijaju besplatno (uz participaciju) i oni koje pacijenti plaćaju, ako iz nekog razloga želi da prepiše ovaj potonji da o tome obavesti pacijenta i traži njegovu saglasnost. Tamo se poštuje tuđi džep. O mogućnosti da se prepiše neodobreni lek, medicinska struka u tom normalnom svetu ne zna ništa. Za to je, tamo, nadležan državni tužilac i sud.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

13. јула 2017. Коментари су искључени

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

MASAN PROFIT ZA ITALIJU 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: