Архива

Posts Tagged ‘kola’

SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

28. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

STVARNO I MOGUCE3

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torinevikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i MilićaVučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NJIH NE TREBA ŽALITI: SLATKE PARE LEGALIZOVANIH UTERIVAČA DUGOVA

18. августа 2014. 3 коментара

 

Grupa privatnih izvršitelja je, poput roja skakavaca, napala na mizerne penzije, i bez sredstva za život ostavila, najmanje, dvesta hiljada starih i siromašnih ljudi, puneći tako, osim svojih, i džepove doskorašnjeg pomoćnika ministra pravde Miloša Vazure i genralnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, koji potom procenat, kako tvrde, daju svom gazdi Aleksandru Vučiću. Smrt, od napada privatnih izvršitelja, nadvila se kao gradonosni oblak nad Srbijom. Oni ne dolaze kući, uglavnom ne plene ništa, ali uzimaju sve.

 

              Pišu: Insajderi I- 4 i 7

 

Pošalju penzionom fondu dopis, blokiraju isplatu dve trećine penzije, naplate kamatu, takse, sudske i svoje, te honorare za uspešno obavljen posao. A to sve toliko košta da “izvršni dužnik“ do kraja života ostaje u ropstvu, a izvršiteljima kaplje li kaplje. Naravno, oni daju deo Vučićevim dečacima, a oni svom gazdi. Objavljujemo pismo pouzdanih insajdera koje rasvetljava ovaj zločinački poduhvat

Bivša ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen osmislili su način kako da opljačkaju najsiromašnije građane, koji ne mogu da pružaju otpor. Ustrojili su privatne izvršitelje, organizovali njihovu obuku, polaganje ispita, pljačkajući sve ostale kandidate skupim taksama za ispite, osim onih koji su bili predviđšeni za izbor, jer su pripadali žutoj mafiji.

Pljačka je višestruka. Tako su javna komunalna preduzeća, poput Infostana Beogradskih elektrana, EPS-a, Vodovoda i kanalizacije, PTT-a, novosadske Informatike i drugih javnih komunalnih preduzeća po gradovima Srbije, po nalogu svojih direktora, koji su pripadali bandi iz DS-a, po nekoliko desetina hiljada predmeta prosleđivala privatnom izvršitelju.

Stručne službe bi, u ime izvršitelja, i sa njegovim pečatom, dužnicima dostavljale rešenje o izvršenju, koje je dostavljano i penzionom fondu, ili preduzeću ili ustanovi u kojoj dužnik radi. Izvršitelj bi odmah dobio avans od po 4.300 dinara po svakom predmetu, bez obzira da li će izvršenje moći da se sprovede, jer veći broj dužnika nema ni posao, ni penziju, mora se pleniti ono što ima u kući, ako je ima, a možda će otimati i decu…

Grupa izvršitelja je, tako, bez ikakvog truda i rada, dobila na račun po nekoliko miliona evra, koje su delili sa bandom Snežane Malović, a danas to rade sa Milošem Vazurom, doskorašnjim pomoćnikom Nikolice Selakovića i Novakom Nedićem, generalnim sekretarom Vlade Srbije. I oni, kažu, dele plen sa nezajažljivim Aleksanrom Vučićem.

Nekoliko stotna hiljada penzionera i zaposlenih građana dobijaju zabranu na dve trećine mesečne penzije, ili plate, zbog duga za kounalne usluge. Primera radi, penzioner sa prosečnom penzijom od 15.000 dinara ostaće samo sa pet hiljada dinara mesečno da živi!

Naravno, to je nezamislivo u zemljama Evropske unije, u SAD-u i drugim zemljama koje, koliko toliko brinu o svojim građanima. Aleksandra Vučića zanima samo grabež. Kada ispred vrata ugledate privatnog izvršitelja, ostanite pribrani. Pogledajte mu u oči. I palite. Nećete pogrešiti.

A ko su ti ljudi? Evo šta pišu oni koji znaju ko su oni i njihova nedela.

“…Obaveštavamo Vas da je korupcija najveća oko premijera i da nismo u stanju da reagujemo.

Recimo, nakon kriminalne podele predmeta EDB-a izvršitelju Isidori Ranković, krenuli smo da ispitujemo ovaj slučaj, jer je očigledno da je neko dao, a neko primio mito. Ispitivanjem ovog slučaja saznali smo da je još jedna kriminalna podela predmeta dogovorena.

Reč je ovog puta o preduzeću EPS Snadbevanje. Preduzeće EPS-a poseduje u ovom trenutku oko 200 hiljada predmeta koje sprema da podeli. Predmeti se prodaju za određeni procenat, i taj iznos uzimaju ljudi iz EPS-a, konkretno kontakt čovek je Dragan Veljić, direktor direkcije za pravne i opšte poslove.

Ovaj gospodin kod direktora EPS Snadbevanja Žarka Markovića lobira da se predmeti dodele kancelarijama koje su pristale na davanje mita, a to suMihajlo Dragović, Dragana Stojkov, Tamara Cenkov, Mile Simojlović, Ivana Bukarica, Ivan Mladenović, Miloš Mitrović, Dragana Dobrilović, Nenad Jovanović (budući izvršitelj).

Novak Nedić i Miloš Vazura se ugrađju na ovaj procenat.

Glavni čovek za izvršitelje je Miloš Vazura, pomoćnik ministra pravde. On je došao na mesto pomoćnika samo kako bi bio u kontaktima sa izvršiteljima, jer je čuo da su tu lepe pare. Ceo plan oko EPS-a je upravo on smislio.

Svom kumu Novaku Nediću je predložio ceo plan. Novak Nedić je generalni sekretar Vlade Srbije. Voli skupe satove i automobile, plan mu se svideo. On je lično pre dva meseca još intenzivirao druženje sa Draganom Veljićem, kada je i upoznao Veljića i Vazuru, i tom prilikom predočio da je njegov kum glavni za izvšitelje u ministarstvu, i da imaju plan.

Ishod celog sastanka bio je da se predmeti podele samo onim kancelarijama koji su voljni da daju novac, a da izvršitelje nađe Miloš Vazura. Da je plan unapred smišljen i odrađen od strane ovog doskorašnjeg pomoćnika, govori i sledeća činjenica. Miloš Vazura svojim ljudima sređuje ispit za izvršitelja i imenovanje, a onda predmete EPS-a. A to je recimo Miloš Mitrović.

Dokazi su sledeći: do sada je bila praksa da kada jedna grupa položi ispit, kandidati dostave biografiju, pa se imenuju za određeno područje suda. Tek kada se ta grupa, koja je prethodno položila ispit imenuje za određene gradove, zakazuje se novi ispit. Međutim, pošto Miloš Mitrović nije ispunjavao uslove do pre mesec dana za polaganje ispita, ljudi koji su položili ispit još pre pola godine, nisu mogli da se imenuju, jer nije bilo konkursa za imenovanje.

Tek kada je Miloš Mitrović stekao uslov da bude izabran za Beograd, zakazan je ispit. To sve zato što je za Beograd ostalo samo još šest mesta za izvršitelje. Da se poštovala ranija praksa, ovaj kandidat ne bi mogao da upadne u Beograd, jer bi se popunilo svih šest mesta za Beograd, iz one grupe kandidata koji su prethodno položili ispit.

Dokaz svemu ovome je i činjenica da se žurilo sa polaganjem zakletve koja je bila 10 jula. Zašto im se žuri? Upravo zato što je pomoćnik Vazura dogovorio sa Draganom Veljićem iz EPS-a da se predmeti izvršiteljima podele do 15. jula. Dakle imenovanje je obvljeno pet dana pre podele predmeta u EPS-u.

Da je ovo sve tačno govori i broj bodova na ispitu. Recimo Miloša Mitrovića, jer je bio prvi na listi, iako nigde nije radio, barem ne izvršenja (piskarao je nešto u komori izvršitelja, gde ga je zaposlio pomoćnik ministra, preko bivšeg predsednika komore, u stvari nije ništa ni radio, jer je predsednik komore znao čiji je Miloš Mitrović drug).

On je, recimo, imao više bodova na ispitu od jedne sudije, koja ceo život radi izvršenja, i ne samo to, nego je i predsednik Izvršnog odelenja u Prvom osnovnom sudu u Beogradu (sudija Mirjana Dimitrijević).

Kako je moguće da on ima više bodova od jedne sudije koja je učestvovala i u pisanju zakona? Miloš Vazura je sredio da se za izbor izvršitelja gleda najviše ocena na testu. Tako je njegov drug bio prvi na listi, sudija pretposlednja. Kriterijumi nisu nigde propisani, niti stalni, menjaju se iz ispita u ispit.

Idemo dalje: pisali ste o Isidori Ranković i o tome kako je dobila silne predmete u EDB-u. Miloš Vazura je pomogao Isidori Ranković da dobije predmete EDB-a, preko svog kuma, koji je u to vreme bio zamenik generalnog sekretara (a sada je generalni sekretar) Novaka Nedića, još je istu otvoreno zaštitio u ministarstvu.

Naime, posle takve podele predmeta u EDB-u, svi od izvršitelja su sumnjali na korupciju, pa su onda teškom mukom uspeli da smene dotadašnjeg predsednika komore, koga je isto tako štitio Vazura. Kada je pomoćnik osetio da će Mihajlo da bude smenjen, pokušao je da za predsednika instalira svog čoveka, Bojana Kostića, ali mu plan nije uspeo.

Posle smene izabrano je novo rukovodstvo, koje je odmah nakon ustoličenja tražilo da se iz disciplinske komisije isključi Isidora Ranković, i Aleksandar Pavlović (dobio isto puno predmeta u Kraljevu, preko Miloša Vazure) umesto njih imenuju drugi izvršitelji.

Naravno, bez obzira što komora predlaže dva izvršitelja za disciplinsku komsiju, odgovor iz ministarstva bio je negativan. Navodno, ministar Nikolica Selaković ih je izabrao na četiri godine.

Dakle, umesto da se ministarstvo samo zapita ima li korupcije tu gde neko dobije 15 hiljada predmeta, i da samo inicira da se iz disciplinske komisije isključe takvi ljudi, ali ne, ono ih štiti, ne da. Naravno, jer sva korupcija i kreće iz ministarstva, od ovog dečka koji nema formalno jaku funkciju, ali je pozivanjem na kuma i Vučića, uspeo da ima veliku moć u ministarstvu.

Zapravo, koja je njegova uloga u ministarstvu, to niko ne zna, kao ni šta radi. Isti princip bio je i sa Draganom Stojkov, i nju je novo rukovodstvo razrešilo iz komisje za izradu zakona, ali princip je isti. Buduća notarka je ostala u komisiji. Istine radi, Novak Nedić je lično zvao Nemanju Protića (obzirom da je on predsednik Izvršnog odbora) da nikako ne dozvoli da se Isidora smeni iz komisije. Otkud generalnom sekretaru Vlade pravo da se u to meša, sem novca?

Što se Novaka Nedića tiče on je glavna zaleđina pomoćniku ministra Vazuri. Oni su i kumovi. Kada su neki izvršitelji otišli kod Novaka Nedića u Vladu, koji su takođe članovi SNS-a (Novak Nedić je i predsednik pravnog saveta stranke) da se žale na Miloša Vazuru, i ukazivali na sumnju da je korumpiran i da im je tražio pare za predmete, Novak Nedić ih je ubeđivao da je to zato što je u stvari Miloš Vazura određen ispred stranke da otkrije korupciju u redovima izvršitelja, i da je agent provokator, te da će svi koji su spremni da daju mito, biti brzo pohapšeni.

Izvršitelji koji su bili na ispiranju mozga kod Nedića su: Jelena Burmazović, Nikola Sćepanović i Nemanja Protić. Njima je Nedić obećao predmete, naravno pošto je video kakvi su bez provizije. Time, je u stvari, zaštitio kuma. Naravno, nakon što ih je ubedio, otišao je sa kumom u restoran, i sit se ismejao zajedno sa Mihajlom Dragovićem i Draganom Stojkov.

Za još nešto je Miloš Vazura pre mesec dana uzeo pare. On je obećao Dragani Stojkov, nakon što joj je sredio ispit za notara, da ode u notare, a da istovremeno ima i izvršiteljsku kancelariju. Obzirom da je to nemoguće po zakonu, smislio je sledeće.

Da Dragana Stojkov imenuje nekog za svog zamenika, pa će on mimo konkursa da ubedi ministra da se zamenici, koji imaju ugovor sa izvršiteljem imenuju za izvršitelja, za područje tog suda, da se ne bi gasile kancelarije!

Dakle, ovako bi se mimo konkursa i zakona imenovali ljudi, bez konkurencije za sud koji žele. Da su Milošu Vazuri od značaja Dragana Stojkov i Mihajlo Dragović, govori i sledeća činjenica. Nekada su ovi ljudi bili u organima komore. Izvršitelji su imali ogromnu većinu da ih smene, čak su i skupili polovinu potpisa od ukupnog broja izvršitelja za zakazivanje skupštine, iako je dovoljno samo 10 odsto.

Ni tada, iako je skupština morala da bude zakazana po statutu u narednih mesec dana, nisu uspeli da je zakažu i smene Stojkovu i Mihajla. Upravo zato što su pare zbližile pomoćnika i ovo dvoje. Onda su izvršitleji upali u kancelariju kod izvršitelja Dumića, koji je po statutu i mogao jedino da zakaže skupštinu, i rekli mu da ne idu iz kancelarije dok ne zakaže skupštinu. Tako je pučem unutar same komore zakazana skupština.

Međutim, ni tada se Miloš Vazura nije smirio. Istog dana je zvao Jelenu Burmazović i Nikolu Sćepanovića da dođu u ministarstvo i obećao im predmete, ali da ovog puta podrže Mihajla Dragovića i Draganu Stojkov.

Cilj im je bio, pošto je skupština zakazana, da se ne održi, odnosno da tačka o smeni bude poslednja, a da do tada se skupština odugovlači. Tako je Jelena Burmazović pričala satima neke gluposti, čak je i Isidora Ranković pričala sat vremena, samo da ne dođe do smene, tj. poslednje tačke.

Skupština je trajala osam sati, ali na kraju ishod je bio sledeći – Mihajlo Dragović 20 glasova, Aleksandra Trešnjev 80 glasova. Međutim, Jelena Burmazović je opet ostala na obećanjima za predmete, nju smatraju za budalu, i koriste je kako stignu. A takođe i Kostu Aleksića iz Novog Sada je zvao neko iz firme (mislim direktor) "Informatika" i rekao mu da mu je iz ministarstva rečeno da ne ide na tu skupštinu. Isti je ovo ispričao na samoj skupštini, bio je sav izbezumljen, ali, ipak je došao na skupštinu. I tu postoji priča.

Preduzeće "Informatika" iz Novog Sada je sve predmete jedno vreme davala jednom izvršitelju, otprilike 40 hiljada godišnje, i to Sveti Ćurčiću. Dečko je polu-nesposoban.

Protiv njega je pokrenut ozbiljan disciplinski postupak, predmete nije zavodio, pare na namenskom računu koje služe samo da bi se prebacilo preduzeću nije prebacivao. Dakle, i samo preduzeće je tu oštećeno. (Namenski račun je, u stvari, račun na koji građani upalaćuju dug za koji su utuženi, a onda izvršitelj taj iznos prebacuje preduzeću, po pravilu taj račun treba da bude uvek na nuli, jer su to pare, u stvari, komunalnog preduzeća. Kod ovog izvršitelja on je u milionima izražen, što je ustanovila nova disciplinska komisija, koju je poslalo novo rukovodstvo).

Naravno, sve je moguće kad imate Vazuru za saveznika, sa prvom prijavom koja je bila protiv ovog izvršitelja se ne zna kako je završila. Tako je Svetislav Ćurčić ostao i dalje bez ikakvih posledica da radi.

O svemu ovome došli smo operativnim saznanjima, jer smo se bavili ovom temom, nakon natpisa u novinama i nekih indicija koje smo imali. Ono što smo nesumnjivo utvrdili je da se Novak Nedić sastajao sa direktorima JKP-a, i da ih je lobirao za određene izvršitelje. Preko baznih stanica može lako da se utvrdi da je Novak Nedić kontaktirao određene direktore i da je pred svaku podelu predmeta on, odnosno njegov kum, učestalo zvao direktore, kako bi ih lobirao."

(Grupa policijskih službenika)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

POTVRDA RADA DOBRO ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

 

Korupciji u Kliničkom centru (KC) Niš nema kraja i nije slučajnost što su nezavisne institucije, korupciju u zdravstvu s pravom tako visoko kotirale. Na žalost, oni koji treba da preduzmu odgovarajuće korake, to ne rade….Mi, kao grupa lekara KC, koja vam sada piše, nismo učestvovali u pisanju već objavljenog pisma u Vašim novinama, ali želimo da potvrdimo da je sve ono što je napisano istina i želimo da ovim pismom obavestimo javnost i o drugim korupcijama u KC Niš.

 

 

 

Pre svega, tu je korupcija tokom nabavke ortopedskih implantata…Naime, prof. Milorad Mitković je pune dve decenije direktor Klinike za ortopediju u Nišu. Istina, vrstan je ortoped. Ali, vlasnik je tri privatne firme koje proizvode razne ortopedske implantate, učestvuju i redovno ,,pobeđuju" na tenderima u KC-u Niš.

Nalazi se na čelu svih tenderskih komisija, u svojstvu predsednika, zamenika predsednika ili „osobe koja odlučuje", već punih 15 godina! Godišnji prihod koji prof. Mitković ostvaruje po tenderima za nabavku ortopedskih implantata iznosi oko 500.000 evra, za koji iznos svake godine biva oštećen državni budžet.

Jedna od tri njegove privatne firme, nosi naziv ,,Trafix", koja se vodi na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i mašinskog inženjera Mitića, (koji je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „unutrašnje fiksatore"

Druga firma nosi naziv ,,Ortokon" i vodi se na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51 %) i izvesne gospođe Vere, ( koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „spoljašnje fiksatore" .

Treća firma se zove ,,Oregon" i vodi se takođe na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i medicinske sestre Ivane, koja radi na Klinici za ortopediju, (a koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma proizvodi i distribuira šrafove, Kiršnerove igle i druge potrošne materijale.

Samo po osnovu ,,kupovine" implantata iz firme ,,Trafix", ne računajući druge firme, prof. Mitković ošteti državni budžet za 240.000 evra, za koji iznos on postaje bogatiji. Evo kako to radi…

Unutrašnji fiksator pomenute firme („Mitkovićev Richards-ov klin), koji se koristi za trohanterne prelome butne kosti, košta 108.000 dinara. U čitavom svetu, za takve prelome se koristi originalni i mnogo kvalitetniji DHS (Richards-ov klin), koji se ne lomi, ne krivi i ne ispada, kao „Mitkovićeva kopija", i koji u Švajcarskoj, Sloveniji i na našem tržištu može da se nabavi za 180 evra!

Vojvođanska firma „Narcisius" iz Ade, po istoj ceni (180 evra), proizvodi i prodaje licenciran DHS Richards-ov klin, kao i modifikovani DHS Richardsov klin (DHS-Yu) Mileta Bogosavljevića, koji koriste mnoge ortopedske ustanove u Srbiji.

Dakle, razlika u ceni koja se postiže kupovinom samo jednog Mitkovićevog „unutrašnjeg fiksatora", u odnosu na mnogo kvalitetnije i jeftinije klinove, koji se koriste u celom svetu, iznosi oko 800 evra. Kada se to pomnoži sa 300, koliko se godišnje od Mitkovićeve firme Trafix trebuje u KC Niš, dobije se cifra od 240.000 evra, koliko zaradi prof. Mitković samo od jedne od tri pomenute firme, tj. po osnovu samo jedne vrste implantata.

Grupa ortopeda je, krajem prošle godine, prijavila neregularnosti tokom nabavke ortopedskih implantata menadžmentu KC-a, kada je prof. Mitković formalno promenjen kao predsednik tenderske komisije za tu vrstu nabavke. Međutim, i dalje se vrši strahovit pritisak na novoimenovane članove (ucene, pretnje, obećanja, od strane profesora Mitkovića, prof. Saše Živića, nekih pravnika i dr rukovodioca Kliničkog centra) da se nastavi sa kupovinom implantata od Mitkovićevih firmi, bez obzira na ogromnu razliku u ceni.

Neki novoimenovani članovi komisije su u pisanoj formi dobili pretnju od strane prof. Živića, da će biti sankcionisani ako ne potpišu „kupovinu" ovih implantata. Jednog profesora, koji je odbio da potpiše takvu pljačkašku nabavku, zastrašuje, prisluškuje i prati policija, kao nekog kriminalca.

Za pomenute firme profesora Mitkovića zna se godinama. To zna i menadžment KC-a, zna i policija. Godišnji prihod profesora Mitkovića, samo od kupovine sopstvenih implantata, prelazi 500.000 evra. Od tih sredstava finansirao je i lobiranje za Akademiju nauka, u koju je primljen pre dve godine, gde je primljen mada ima samo jedan autorski rad na takozvanoj sci listi. Sa tom naučnom "kompetencijom", po Statutu Medicinskog fakulteta u Nišu, ne ispunjava ni uslove za izbor u zvanje profesora!

Opravdana je i sumnja da je u pomenuti lanac korupcije koji traje deceniju i po, uključeno mnogo ljudi, uključujući i rukovodioce KC koji "žmure" na sve ovo. Izgleda da i policija ima interesa da ne reaguje.

Prisutan je neverovatan strah kod radnika ortopedije, koji ne smeju ni da pomisle da se suprotstave profesoru Mitkoviću, smatrajući da je to ravno ,,samoubistvu", pretpostavljajući da je čitav "sistem" umešan u malverzacije.

Na sceni je i korupcija na Očnoj klinici. Bivši direktor klinike prof. Dragan Veselinović i sadašnji direktor prof. Gordana Zlatanović su privatizovali Očnu kliniku Kliničkog centra, što je i logično jer oboje imaju privatne klinike.

Pacijente iz KC šalju u privatne klinike jer su im tamo obezbedili bolje uslove rada. Ali da bi sve to lepo funkcionisalo, oni su i svoju decu primili, baš tu na Očnoj klinici! Tako sin i ćerka prof. Veselinovića rade zajedno sa tatom na Očnoj klinici i u tatinoj privatnoj klinici.

Profesorka Zlatanović je primila i ćerku i sina na Očnoj klinici, da ih mama nauči kako se dolazi do uspeha i bogatstva. Zbog toga ovu kliniku zovu- „Klinika za majku i dete".

O Nefrološkoj klinici i njenom poslovnom odnosu sa ,,Fresenius" firmom koja je radila hemodijalize bubrežnih bolesnika u Nišu i regionu, a posebno podatke o malverzacijama u samoj firmi ,,Fresenuis" od strane pojedinih lekara iz KC u prvom redu prof. Vidojko Đorđević, možete naći u Policijskoj upravi grada Niša. Inspektori policije su sve to verifikovali i ostavili, verovatno po nečijem naređenju, u neku zadnju fioku sa ciljem da se ta kriminalna radnja ohladi i zaboravi.

Doduše firma „Fresenius" je u međuvremenu zatvorena, prestala je da radi, ali zar je to dovoljno?

Na čelu organizovane kriminalne grupe lekara u Kliničkom centru u Nišu je dr Dragan Milić i njegovo osnovno zanimanje je rukovođenje tim timom, spletkarenja i podmetanja kolegama koji ne pripadaju njegovoj kriminalnoj grupi i njihove družine.

Dr Milić je studirao medicinu preko 10 godina a tada su studije medicine trajale pet godina. Uz velike muke i pomoć prijatelja nekako je završio studije a ni bog ne zna kako je primljen u Klinički centar Niš i to baš na Hirurškoj klinici. Sina dekana prof.Višnjića, uzeo je za kuma, da bi imao prolaz na fakultetu. Da bi što brže stigao do fakultetskog zvanja bila mu je potrebna podrška šefa katedre hirurgije.

Tadašnji šef katedre, prof. Miroslav Stoiljković, dobar hirurg, veliki intelektualac i vrlo tolerantna ličnost, prihvata ga kao što je prihvatao sve mlađe kolege. Dr Milić je bio prema njemu servilan da bi dobio njegovu podršku i postao asistent na Medicinskom fakultetu.

Kada je to ostvario, shvatio je da je na dobrom putu i da su mu sada sva vrata otvorena. Da bi napredovao na fakultetu, počeo je sa plagiranjem naučnih i stručnih radova da bi na kraju plagirao i doktorsku disertaciju o čemu postoji validna dokumentacija!

Vrlo brzo uspostavlja dobre ekonomske odnose sa farmaceutskim firmama koje su mu finansirale putovanja po svetu. Od Udruženja vaskularnih hirurga Amerike, dobio je stipendiju da poseti njihov nacionalni Kongres i nekoliko njihovih klinika. To udruženje finansira godišnje po nekoliko hirurga iz nerazvijenog dela sveta da prisustvuju njihovom nacionalnom kongresu.

Dr Milić je to vrlo lepo isplanirao. Angažovao je novinarku "Blica" Željku Jevtić koja je tu njegovu stipendiju proglasila "Nagradom za najboljeg hirurga van Amerike". Ta novinarka tu navodnu vest pompezno najavila, a drugi mediji, bez provere, citirali.

Tako dr Milić, ni kriv ni dužan, postade "najbolji hirurg na svetu"! ( pogledati sajt Telepromter. rs – "Pronađen plagijator među profesorima na Medicinskom fakultetu u Nišu"). To su prenela skoro sva sredstva informisanja u Srbiji i zahvaljujući toj neistini dr Milić je sebi otvorio skoro sva vrata u Srbiji.

Postaje ljubimac Ministarstva zdravlja i od njih dobija maksimalnu podršku. Naravno učlanjuje se u DS i time kao "najbolji hirurg na svetu" dobija veliku podršku od tada vladajuće političke partije, potom dobija raznorazne zahvalnice i priznanja od raznoraznih udruženja.

Naravno, sve on to koristi, objavljuje u medijima, a, u anketi "Blica", biva "izabran" i za ministra zdravlja! Od puta u Ameriku pa sve do današnjih dana novinarka Željka Jevtić je njegova lična novinarka i objavljuje u "Blicu" neverovatne neistine.

Veliča dr Milića i bez argumenata blati pojedince i ustanove o kojima joj dr Milić daje lažne podatke. Osim toga, ucenjuje sve oko sebe, počev od uprave KC Niš, preko uprave Medicinskog fakulteta, okuplja ljude sličnih kvaliteta, bez morala sa jasno definisanim ciljem, a to je vlast i novac.

Sada je to dobro organizovana kriminalna grupa. Prvo su se besprekorno organizovali oko tendera za nabavku opreme i potrošnog materijala u KC Niš. Ali, to im nije bilo dovoljno jer su dobit morali da dele na više delova, pa su izmislili takozvane "vanstandardne usluge u Kliničkom centru" i tu uključili svoje članove i proverene kolege i time opljačkali fond zdravstva za nekoliko miliona evra.

Ova dobro organizovana grupa nije partijski organizovana jer članovi ove grupe su iz različitih političkih partija. Članovi grupe su: dr Dragan Milić, bivši član DS a od pre mesec dana član SNS-a, glavni koordinator i mozak ove kriminalne grupe. Njegova osnovna aktivnost je spletkarenje, jačanje grupe, laž, blaćenje neistomišljenika i bogaćenje i besprekorna servilnost prema nadređenima.

Tu su i dr Zoran Radovanović, član SPS-a i direktor Kliničkog centra u Nišu, dr Petar Bošnjaković, bivši član JUL-a, dr Zoran Perišić, gradonačelnik Niša, bivši član JUL-a a od pre dve godine član SNS-a, dr Srbobran Trenkić bivši direktor Kliničkog centra, bivši član DSS-a a po tome G17, dr Saša Živić, član SPS-a, dr Milorad Mitković, direktor Klinike za ortopediju i dr Veroljub Pejčić, bivši član SPS-a, DSS-a, G17 a sada član SNS-a, direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju.

Naravno, ova grupa ljudi ima saradnike u Kliničkom centru i u gradu Nišu koji su neverovatno dobro povezani i dobro partijski raspoređeni. tako da bilo kakvi izborni rezultati neće ugroziti njihov položaj u zdravstvu Niša i gradu Nišu. Kontroliše sve, počev od tendera, preko kadrovanja do zapošljavanja u KC, a od pre godinu dana kontrolišu Medicinski fakultet i ceo grad Niš.

Sve napred navedeno je u više navrata prijavljivano državnim organima ali se to uporna stavlja ispod tepiha. Dokle će to tako biti videćemo.

Lekari i sestre Klinike za vaskularnu hirurgiju,

U Nišu, 24. juni 2014. godine

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

UPLIV KAPITALA NEFARMACEUTA, OD APOTEKA PRAVI SEOSKE ZADRUGE

8. маја 2014. Коментари су искључени

 

U otvorenom pismu upućenom Vladi Srbije, Farmaceutska komora Srbije delimično je odgovorila na pitanje kome danas ne odgovara uređen apotekarski sistem u Srbiji. Potpisnici se slažu da je farmaceutska struka kriminalizovana i podređena interesima banditskog kapitala koji je i napravio haos u apotekarskom sistemu.

 

 

 

Već duži niz godina se apotekarski sektor Srbije suočava sa velikim teškoćama: stihijsko otvaranje apoteka, nelojalna konkurencija, neispunjavanje uslova po pitanju kadra, davanje enormnih popusta na lekove pri marži koja nije dovoljna da pokrije troškove rada apoteke, itd.

Zajednička inicijativa Saveza farmaceutskih udruženja Srbije, Udruženja privatnih apotekara Srbije SPAS i Farmaceutske komore Srbije pokrenuta 2006. godine, za donošenje strukovnog Zakona o apotekarskoj delatnosti koji bi bliže uredio organizovanje i vršenje apotekarske delatnosti u Srbiji, nailazi a priori na odbijanje od strane nadležnog Ministarstva zdravlja.

Slično prolaze i predlozi za izmenu i dopunu postojeće zakonske i podzakonske regulative koji su za cilj imali stvaranje pozitivne osnove za uređenje, već tada haotičnog apotekarskog sektora, a odnosili su se na mrežu apoteka, vlasništvo, inspekcijski nadzor, sklapanje ugovora sa Republičkim Fondom za zdravstveno osiguranje i slično.

Srbija je jedna od retkih, ako ne i jedina evropska zemlja, u kojoj se ne zna tačan broj apoteka, a prema evidenciji koju vodi Komora skoro 50% apoteka ne ispunjava uslove po pitanju kadra. Samim tim nameće se pitanje ko sve i sa kojim pravom, suprotno zakonu, obavlja posao farmaceuta u ovim apotekama, iako za to nema kvalifikaciju i zašto se ovo toleriše.

Farmaceutska komora Srbije je u okviru svojih zakonom propisanih nadležnosti, 2011. godine, sa namerom da uvede malo više reda u apoteke, počela sa izradom dokumenta kojim bi se regulisalo čime sve apoteke, osim prometa lekova i medicinskih sredstava, odnosno dečije hrane i dijetetskih proizvoda, mogu snabdevati građane.

Nakon tri godine od početka izrade, dokument pod nazivom „Lista o određenim vrstama kozmetičkih i drugih sredstava za zaštitu zdravlja kojima apoteke mogu snabdevati građane", usvaja se od strane Skupštine Farmaceutske komore Srbije, uprkos pritiscima na svakog člana Skupštine ponaosob od strane zaposlenih u ZUA Lilly drogerie. A onda, samo deset dana nakon što je Lista stupila na snagu, Vlada RS donosi rešenje o njenoj obustavi!

Hoćemo da verujemo da je slučajnost što je na dan izglasavanja Liste oboren sajt Farmaceutske komore Srbije. Hoćemo da verujemo da je puka koincidencija što je Privredna komora Srbije, u kojoj je rezervisana sala za održavanje Skupštine Komore, a na kojoj je tačka dnevnog reda bilo usvajanje Liste, ispražnjena pet minuta pre početka sednice zbog prijave anonimnog lica da je postavljena bomba!

Ali ne možemo da verujemo u dobre namere nadležnog ministarstva koje nam prvo prosledi mišljenje po pitanju pomenute Liste u skladu sa članom 57 Zakona o državnoj upravi (nakon 14-mesečne prepiske i 4 upućene urgencije za pribavljanje istog), a zatim nakon objavljivanja iste pošalje dopis Vladi RS, na osnovu čega Vlada donosi rešenje o njenoj obustavi jer nije postupljeno po članu 57 Zakona o državnoj upravi. Da li su 2+2 i dalje 4?

Da li apoteke u Srbiji treba da liče na prodavnice igračaka, na samostalne trgovinske radnje sa mešovitom robom gde pored leka možete da kupite i donji veš, prašak, varikinu, toalet papir, kao što to možete sada? Da li apoteke treba da liče na dobro opremljene radnje sa kineskom robom gde, dok čekate da podignete lek na recept, možete da nađete i dobar film na DVD-u, ili lampu za spavaću dečiju sobu, kao što je sada slučaj?

Da li…ne, jasno je rekla struka i sve relevantne stručne institucije. Struka smatra da u apotekama pored lekova ne treba da se nalaze i deterdženti, šminka, zogeri, cipele, igračke.

Pa se onda nameće pitanje: čiji interesi se stavljaju ispred interesa i stavova struke, kada su u pitanju apoteke? Zar apoteka nije deo primarne zdravstvene zaštite gde zaštita javnog zdravlja građana Srbije treba da bude uvek na prvom mestu. Kome sve ne odgovara uređenje apotekarskog sektora Srbije?

Svesni smo činjenice da živimo i radimo u vremenu kada je profit postao „cilj sam po sebi" u svim sferama života pa izgleda i u apotekarskoj delatnosti, ali polazimo sa stanovišta da je kod apotekara interes da ostvari profit umanjen profesionalnom odgovornošću prema pacijentu, upravo iz razloga što bilo koje kršenje propisa ne umanjuje samo vrednost ulaganja već kompromituje i njegovu profesionalnu egzistenciju.

Upliv velikog kapitala nefarmaceuta u apotekarsku delatnost, koji po pravilu nemaju takav stepen odgovornosti, doprineo je ne samo stihijskom otvaranju apoteka i nelojalnoj konkurenciji između njih, već i beskompromisnoj opstrukciji za donošenje bilo kakvih propisa koji predstavljaju osnov za uvođenje reda u apotekarski sistem Srbije.

Poslednji je trenutak da se suočimo sa istinom ma koliko ona bila bolna i neugodna. Retoričko pitanje je: Kada je pravi trenutak za istinu?, jer kako kaže norveški književnik, nobelovac i političar Bjųrnstjerne Bjųrnson: "Istina u politici mora čekati dok nekome ne postane potrebna."

Mi kao struka više ne smemo i ne možemo da čekamo. Tražimo da Vlada preispita i povuče svoje rešenje o obustavi izvršenja Liste kako bi se postigli uslovi za stvaranje transparentnog, uređenog i savremenog apotekarskog sistema u Srbiji, pre svega u korist njenih građana. Ne dozvolimo da interes jedne važne, humane i odgovorne profesije bude podređen interesima pojedinaca.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMRT, ZA RAZLIKU OD ŽIVOTA, NAPREDUJE U SVIM PRAVCIMA: ZAŠTO NIKO NE KONTROLIŠE ISPRAVNOST PREHRAMBENIH PROIZVODA???

24. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Poslednje ispitivanje ispravnosti hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata, aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Ilegalcima ionako niko ništa ne može…

 

          Vuk Stanić

 

U Srbiji ne postoji profesionalna kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu… Da je država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi biljnog.

U Srbiji i celom regionu, hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom" i HASAP-om.

Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice

 

     Isplativije nego trgovina drogom

 

Prema propisima EU, pileća pluća, trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.

Kupuju ih domaći proizvođači hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta. Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.

Industrija mesa Matijević ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.

Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je, ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle, pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog trovanja naroda je jedino trgovina drogom!

Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).

 

     Mlevene kosti u viršlama za decu

 

Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU, na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU. Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30 odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto lešnika…

U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford, Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio Petar Matijević imali veliku štetu.

Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom, naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim.

Sniziće dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni rezultat…Veterinarski inspektor, , tvrdi da su sve češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja, pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).

 

     Piletinu punjena antibioticima i hormonima

 

Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji dolazi do zamene uzoraka.

Preporučila nam je Evropska unija da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom. Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na račun fakulteta.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja.

Ceo dan se prave uzorci za službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.

Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena" iz Inđije.

Priča se da su osim dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede, uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz kontejnera.

Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji. Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!

 

     Đubretarska internacionala

 

U jednom od nehigijenskih naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac domaćinstva se pravdao da tu hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište, ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave hranu "jer deca neće imati šta da jedu".

Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso uginulih životinja odvuku sa farmi…

"…Oni dozvoljavaju da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i na kartonskim kutijama.

Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao poljoprivredni proizvođač…", rekla je inspektorova sagovornica.

U razgovoru sa jednim od veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju. Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice mesta.

 

    Samo da nije uvedena "samokontrola"…

 

Zbog takozvane "samokontrole" isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu tezge…Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti. Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na 26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000 ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima…

 

     A 1.

   Mačka u džaku naplaćena dva puta

Javno Komunalno Preduzeće Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka.

Psi u njihovom prihvatilištu umiru od gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su 12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara.

Nevladine organizacije pritisle su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi, kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni vlasnici.

-Uhvaćene pse udomili smo ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.

U okviru JKP Komunalc nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina organizacija Link.

Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka, javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa zakonom.

Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji biznis, plasman životinja bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli. Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi bez vlasnika.

Šokirani građani EU, tada se zgražavaju nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za izdržavanje životinje.

Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.

 

     A 2.

   EU ne zahteva slobodan uvoz GMO u Srbiju

Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan promet GMO proizvoda. Kao i da je to uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.

Sa druge strane u EU se prisustvo 0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU.

EU nije nametala rešenje već je tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od 0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda.

Na taj način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na svetu, firmom Monsanto).

Dakle, EU se nije mešala, naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo u svojim lažima i protivrečnostima…

 

     A 3.

   Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407

Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama.

Kod nas se ni ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu 4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom…

Samo se još u Srbiji mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke. Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus.

Miodrag Stojšić, doktor veterine kaže da se konzervans E-407 odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno bukvalno u svakoj mesari.

Ovaj sastojak se priča Stojšić, kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.

– Taj E-407 karagenan spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.

Polifosfati su, takođe, uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u svakom kiosku brze hrane u Srbiji.

Nigde se u svetu polifosfati ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet, samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više nigde u svetu ne koriste – objašnjava Stojšić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafje

PROTIVZAKONITA KRAĐA VOZAČA OD STRANE PARKING SERVISA

5. децембра 2013. Коментари су искључени

 

Koristeći neobaveštenost vozača, „Parking servis“ na perfidan način vrši prevaru istih, zato što nema pravo da izdaje doplatnu kartu jer ona predstavlja kaznu, niti ima pravo da kažnjava vozače zato što nije zakonski ovlašćen za to…Kad pročitate sve natpise u štampi,zavirite u važece zakone,laički gledano stvari stoje otprilike ovako.Naplata parkiranja je komunalna usluga koja je regulisana Zakonom o obligacionim odnosima.

 

Parking-4

 

Dužni ste da platite cenu parking usluge na osnovu cenovnika „Parking servisa“. U slučaju neplaćanja parkinga, „Parking servis“ ima pravo da naplati onoliko vremena koliko ste prekoračili, tj.onoliko vremena koje je utvrdio i dokazao materijalnim dokazom kontrolor. Ako je sat parkiranja 50din a vi niste platili 3 sata onda je to 150din.

Za ta 3 sata kontrolor bi trebao da vam izda račun koji treba platiti u roku od 7 dana. U slučaju da se to ne plati, “Parking servis” ima pravo, po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, da naplati sudskim putem račun od vas (sa kamatom i sudskim troškovima) na osnovu izdate verodostojne isprave (neplaćeni račun).

„Parking servis“ nema pravo da izdaje doplatnu kartu jer ona predstavlja kaznu, a „Parking servis“ nema pravo da kažnjava niti je zakonski ovlašćen za to. Pravo na naplatu kazne imaju državni organi kojima je zakonom povereno to ovlašćenje, a ne grad ili opština na osnovu svoje odluke.

Javno preduzeće ima ovlašćenje od grada, ali odluke gradskih vlasti ne mogu biti iznad zakonskih odluka i nemaju pravni osnov za kažnjavanje neplaćanja parkiranja.

Parkiranje je regulisano Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (ZOBS).

Kaznenim odredbama ZOBS-a nije predviđen prekršaj za neplaćanje usluge parkiranja u tačno određenom periodu niti je moguće po drugim opštim aktima klasifikovati doplatnu kartu kao prekršaj.

Neplaćanje parkiranja nije klasifikovano kao delo u krivičnom zakonu, niti kao prekršaj u prekršajnom zakonu. Da se vozilo ukloni paukom ili postavi uređaj kojim se sprečava odvoženje vozila (lisice) nalog izdaje saobracajni policajac samo ako je vozilo nepropisno parkirano ili ugožava normalno odvijanje saobraćaja po odredbama ZOBS-a član 278 stav 12., znači „Parking servis“ to ne može da radi ako nije plaćeno parkiranje.

Policija nije nadležna niti sme da proverava ako ste parkirani na mestu gde je dozvoljeno parkiranje da li ste platili parkiranje. Policija ne izdaje nalog za uklanjanje vozila sa mesta obeleženog za parkiranje ako vam je isteklo vreme ili niste platili parking.

Ako je „Parking servis“ bez naloga policajca odneo vozilo ili blokirao vozilo ‘lisicama’ treba prijaviti krađu i blokadu Policiji i uzeti potvrdu o prijavi krađe i blokade (Policija je dužna da izda) s kojom možete preko suda nadoknaditi nastalu materijalnu i nematerijalnu štetu (na vozilu,izgubljeno vreme, putne troskove, propali posao ,izmaklu korist, pretrpljeni strah sto je vozilo ukradeno,itd.) u parničnom postupku protiv „Parking servisa“ ili lica koje je protivzakonito uklonilo vozilo ili postavilo „lisice“.

Odluka Ustavnog suda Republike Srbije o zakonitosti Pravilnika o korišćenju javnih parkirališta i uklanjanju nepropisno parkiranih vozila – Sl. glasnik RS br. 49/11

Ustavni sud Srbije je 12.05.2011g. proglasio da je gradska (opštinska) odluka o plaćanju doplatne karte -kazne na zoniranom parkingu protivzakonita i da se obustavi izdavanje doplatnih karti.

To bi značilo da doplatna karta nije verodostojna isprava podobna za izvršenje po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju i da je sud neće prihvatiti.

Ako ipak dobijete na kućnu adresu od suda Rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave (doplatne dnevne karte) „Parking servisa“, imate pravo prigovora u roku od 5 dana koji ako propustite onda morate platiti traženu sumu iz rešenja.

Iz Zakona o izvršenju i obezbeđenju:

Prigovor na rešenje o izvršenju doneto na osnovu verodostojne isprave

Član 46.

Protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave, izvršni dužnik ima pravo prigovora.

Prigovor se može izjaviti isključivo iz sledećih razloga:

1) ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo;

2) ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj;

3) ako potraživanje iz verodostojne isprave nije dospelo;

4) ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala;

5) ako je potraživanje zastarelo.

Razlozi za prigovor:

Član 47.

Izvršni dužnik je dužan da u prigovoru iznese sve razloge pobijanja i uz prigovor da priloži sve dokaze na kojima se prigovor zasniva, a u slučaju da to ne učini, gubi pravo da naknadno iznosi činjenice i predlaže dokaze.

Inače svaka ta izdata doplatna karta zastareva za godinu dana po Zakonu o obligacionom odnosima , a opomene koje dobijate od „Parking servisa“ i njihovih zastupnika da će naplatiti sve preko suda su samo pokusaj naplate da ne bi vodili sudski postupak za koji unapred znaju da ga tesko mogu dobiti.

Za naplatu doplatne karte preko suda u izvršnom postupku, mora biti postupak pokrenut u roku od godinu dana od datuma izdavanja doplatne karte, o čemu je sud dužan da vas izvesti, a kad je postupak pokrenut možete proveriti u sudskim spisima u pisarnici suda.

Poseban problem je što je doplatna karta pisana na vlasnika vozila koji mozda uopšte nije upravljao vozilom taj dan, na sudu treba dokazati da je bas vlasnik vozio.Takođe vozaču nije uručena lično, već se stavlja pod brisače (kad dođete po auto možda je i ne nađete ispod brisača), a zakon ne poznaje takvu vrstu uručenja, već je to predviđeno gradskom (opštinskom) odlukom koja olakšava posao kontroloru i stavlja se iznad zakona.

Policija uvek utvrdi legitimisanjem ili naknadnim postupkom ko je vozač u trenutku prekršaja ,a ne piše automatski kaznu na vlasnika vozila kao što radi „Parking servis“. Tu bi mogla pomoći Komunalna policija koja ima ovlaščenja da legitimiše građane da se utvrdi ko je vozio, ali to je sve mnogo komplikovano jer bi morali da idu zajedno sa kontrolorima parking servisa i da čekaju vozaca da ga legitimišu.

U svakom slučaju posavetujte se sa nekim advokatom ako dođete u ovakvu situaciju.

ZAKLJUCAK: Parkiranje treba plaćati , a doplatnu kartu ne kako rece Ustavni sud Srbije.

Udruženje za zaštitu prava potrošača Prosperitet iz Novog Sada objašnjava zakonitost doplatne karte 01.03.2012. Ne plaćati doplatne karte za parkiranje!!!

U mnogim segmentima društva, neminovna je organizovana borba građana protiv bahatosti vlasti i „partokratije“ koja je uzela maha i dostigla zabrinjavajuće granice. Život u Srbiji je pun takvih primera i nema segmenta u društvu koji nije opterećen i kršenjem zakonskih propisa.

U svakom slučaju, građani ne koriste dovljno svoja prava koja im pripadaju, što iz neznanja, što iz nezainteresovanosti i stava: gde ću ja protiv DRŽAVE, ne shvatajući da tu Državu čini USKA interesna grupa ljudi, koji vode ovu državu u, po našoj oceni, lošem smeru.

Stoga, saglasno osnovnim ciljevima, Udruženje za zaštitu prava potrošača „Prosperitet“-Novi Sad, želi potrošačima-korisnicima komunalnih usluga da ukaže na jednu od protivzakonitih odluka koje su donele Skupštine opština, odnosno gradova u Srbiji.

Korisnici parkinga u zoniranim delovima gradova, osim satnu ili dnevnu kartu, plaćaju i doplatnu kartu, kao i ukoliko dođe do utuženja od strane „Parking servisa“ i sudske troškove. To sve iz razloga što obični građani nisu u dovoljnoj meri edukovani o potrošačkim pravima, kao i usled nepoznavanja određenih zakonskih propisa.

Da bi se stalo na put diskriminaciji građana od nekih lokalnih samouprava, ovim želimo pomoći potrošačima u odbrani na tužbe „Paking servisa“ koja se sastoji u sledećem:

Činom parkiranja, vozač je stupio u obligacioni odnos sa „Parking servisom“ koji se reguliše ugovorom o pristupu ili tzv. adhezionim ugovorom gde se ne pravi pismeni ugovor jer se to smatra pravnom stvari i gde cena sata parkiranja, po odluci Skupštine grada, iznosi neku sumu para koja se menja, s vremena na vreme.

Obzirom da su u pitanju novčana davanja, Celokupan odnos je regulisan Zakonom o obligacijama.

Zakonom o obligacijama, „Parking servis“ ima pravo samo na propisani iznos naknade parkiranja za sat vremena, sa zakonskom zateznom kamatom za sledeći sat parkiranja koji nije plaćen a do dospelosti isplate.

Ne može se odlukom Skupštine grada-opštine ili Parking servisa, o visini doplatne karte, (koji je desetostruko veći od cene parkiranja) derogirati Zakon o obligacionim odnosima, tim pre što doplatna karta nema karakter prekršaja, i ne sliva se u budžet RS, već odlazi na račun privredne organizacije, u ovom slućaju „Parking servisu“.

Kaznenim odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja, nije predviđen prekršaj za neplaćanje usluge parkiranja u tačno odredjenom periodu, niti je moguće, po drugim opštim zakonskim aktima klasifikovati doplatnu kartu kao prekršaj.

Doplatna karta pretstavlja kaznu, a „Parking servis“ nema pravo da kažnjava.

Pravo naplate kazne imaju državni organi, kojima je zakonom povereno to ovlašćenje, ukoliko je u pitanju prekršaj. To ovlašćenje sigurno nema „Parking servis“. Takođe je povređen i čl. 270 stav 3. Zakona o obligacionim odnosima koji glasi:

Ugovorna kazna ne može biti ugovorena za novčane obaveze“, (to može biti samo kamata) kao pravičan iznos za neplaćen…

 

©Geto Srbija

pokretnapred.com

PENZIONERSKO “DRMANJE“ U ULOZI ŠEFA ORGANIZOVANOG KRIMINALA U KPZ VALJEVO

30. новембра 2013. Коментари су искључени

 

U KPZ Valjevo kaznu služe maloletnici i mlađi punoletnici, a o njima "brinu" korumpirani upravnik, doveden iz penzije, njegov zamenik, takođe reaktivirani penzioner, i načelnica za tretman koja brine samo za svoje prihode. Pomoć ovoj grupi pružaju sudije okupljene oko v.f. predsednika Osnovnog suda u Valjevu, čiji je interes, takođe, samo novac, a sve njih štiti nesmenjivi doživotni koordinator u Ministarstvu pravde Velimir Vidić, i sam vraćen iz penzije na ovu funkciju. Zaposleni ovu dobro organizovanu grupu nazivaju "penzionerski lobi", mada se radi o "mafiji penzionera".

 

          Igor Milanović

 

Srpske zatvore kontroliše "penzionerski lobi", tvrde zaposleni Kazneno-popravnog zavoda za maloletnike u Valjevu. Vođa tog klana je Velimir Vidić (zvani Veliki), nekadašnji upravnik KPZ Zabela koji je sa te funkcije otišao u penziju, da bi nedugo zatim bio doveden u Ministarstvo pravde i postavljen na mesto koordinatora.

Preuzimajući prošle godine vlast, Srpska napredna stranka je najavila veliku čistku u Ministarstvu pravde, posebno u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, ali se sve završilo na promeni direktora Uprave (na to mesto je postavljen Milan Stevović) i smeni pojedinih upravnika zatvora. Visoki funkcioner SNS-a je tvrdio da je Vidić sledeći na redu, ali da se čeka da okonča neki projekat za EU, što je trebalo da traje najduže do juna ove godine. Danas je već novembar, a Vidić i dalje nesmetano hara srpskim zatvorima.

Aktuelni v.d. upravnika KPZ Valjevo je Slobodan Arsenijević, zvani Bobek, takođe penzioner, koji je na tu funkciju došao bez ikakvog konkursa – Vidić ga je jednostavno postavio na to mesto kako bi za njega mogao da obavlja prljave poslove. Rad Arsenijevića kontroliše Velimirova ćerka, Maja Vidić, a u finansijsku kontrolu dolazi samo onaj koga lično pošalje koordinator iz Ministarstva, Veliki Vidić.

Za svog zamenika Arsenijević postavlja takođe penzionera koji mu služi samo za povećanje proseka plate. Zamenik penzioner svom upravniku penzioneru izdaje naređenje (?!) o prekovremenom radu, koje upravnik penzioner potvrđuje, pa na kraju meseca podiže platu uvećanu za nepostojeći prekovremeni rad. Arsenijević je tako sabrao već pola veka radnog staža.

Sa druge strane, mnogi zaposleni u KP Zavodu, posebno oni sa fakultetskom diplomom, godinama rade po ugovoru za privremene i povremene poslove. Na taj način se drže pod kontrolom kako ne bi ometali upravnika i njegove mafijaše u mutnim radnjama.

Za stalno se primaju igrači fudbalskog kluba "Radnički" iz Valjeva. Nisu oni ni jedini sportisti u kraju, kojima treba pomoć, niti su najobrazovaniji, ali imaju jednu prednost u odnosu na druge – Slobodan Arsenijević Bobek je direktor njihovog kluba.

Pod svoju kontrolu Bobek je stavio i sindikate, a i sve nabavke za KP Zavod idu preko njega. Sve mu je dozvoljeno, jer iza njega stoji svemoćni Velimir Vidić sa svojom kamarilom. Zaposleni u KP Zavodu tvrde da Bobek uživa i podršku Damira Joke, još jednog penzionera i istovremeno funkcionera Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, koji zajedno sa Velikim Vidićem vlada srpskim zatvorima, posebno njihovim finansijama.

Jedan od načina kako Bobek, uz zaštitu Vidića, pljačka državni budžet jeste i pisanje naloga za transport osuđenih lica na sudske pretrese. Dnevno na suđenje u velike centre, kao što je na primer Beograd, ide i po više osuđenika. Za svakoga od njih se piše posebni nalog za prevoz službenim vozilom, kao da svaki od njih ide posebnom maricom.

U stvari, svi se voze istim kolima, pa tako jedna marica dnevno budžet ošteti i za po 70 i više litara goriva. Sve to puta broj službenih vozila, pa pomnoženo sa brojem radnih dana u godini…Sve u svemu, na taj način se sakupi lepa para.

Ovo je, međutim, jedan od manjih izvora para za Bobeka i njegovog zaštitnika iz Ministarstva, Velimira Vidića.

Osuđenici u KPZ Valjevo su podeljeni po grupama u kojima vlada stroga hijerarhija. Sama uprava zatvora se brine o tome da na čelo grupa dolaze njoj odani osuđenici koji na taj način kontrolišu zatvor i brinu da sve bude u redu. Posebno brinu o tome da se finansijski namire starešine u zatvoruupravnik penzioner i njegovi poslušnici.

Jedan mobilni telefon se osuđenicima prodaje i po ceni od 200 evra. Za poslednjih 10 godina u zatvoru je nađeno i zaplenjeno preko 500 tih aparata. Disciplinski postupak protiv osuđenika je uredno sproveden, istima je izdata potvrda o oduzetim predmetima, a mobilnim telefonima se posle toga gubi svaki trag. Isti aparati se, naime, ponovo unose u zatvor i prodaju drugim osuđenicima od kojih će kasnije biti oduzeti…I tako u krug.

Sve to znaju i Bobek i Vidić, ali ćute jer i sami učestvuju u podeli plena, tvrde zaposleni koji su se obratili redakciji Tabloida.

Desna ruka Bobeka je načelnica za tretman, izvesna Nata sa dva prezimena, udata za lokalnog prevaranta zvanog Mućak koji svima duguje pare. Nata je samu sebe proglasila za tim, jer sve rešava bez uplitanja vaspitača i drugih zaposlenih.

Ona sama daje mišljenja o osuđenicima rukovodeći se sopstvenim finansijskim interesima. Potpisuje se i za upravnika i za zamenika, a kada vikendom dođe na posao svima govori "Sada sam ja glavna". Ona naručuje kakve će izveštaje da šalju policijske stanice po zahtevu za proveru mogućnosti izlaska osuđenih lica na vikend ili vandomsku posetu.

Nata se meša čak i u rad sudova. Najsvežiji primer je sestrić vlasnika građevinskog preduzeća "Gate" Peđa V. (puno ime poznato redakciji) za čije je uslovno otpuštanje uplaćena poveća novčana suma. Peđu zaposleni u Zavodu, ali i drugi osuđenici smatraju psihopatom i narkomanom i ni na kraj pameti im ne bi bilo da ga puste na prevremeni izlazak iz zatvora.

U celu priču se umešala vršilac funkcije predsednika Osnovnog suda Ljiljana Karać koja je mladićevu rodbinu požurivala da se što pre podnese zahtev za uslovni otpust koji će sud po kratkom postupku odobriti. Služba za tretmane je dala pozitivno mišljenje, ali je celu akciju osujetilo nadležno tužilaštvo koje je zatražilo garancije da Peđa po otpuštanju neće nekoga da ubije.

Pomenuta Ljiljana Karać u sudu drži dvoje korumpiranih sudija: Ivanu Ristivojević (koja "posluje" preko svog muža i lokalnog kafedžije pod nadimkom Vrabac) i Nikolu Mirkovića (deluje posredstvom svoje zapisničarke). Istoj grupi pripada i Ljiljanina zamenica Dragana Tadić – Petrović.

Sve ovo je odavno poznato svima u KPZ Valjevo, ali i u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Nekog poboljšanja, međutim, neće biti dokle god najvažnije funkcije obavljaju ljudi kao što su Velimir Vidić i članovi njegove porodice i organizovane bande.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: