Архива

Posts Tagged ‘rad’

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

17. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

DUGOVANJA, IZVRSITELJI I SMRT

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

15. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

OOD RADNIKA - BELO ROBLJE

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

JOŠ JEDNO NETAKNUTO ZMIJSKO LEGLO ZDRAVSTVENOG SISTEMA SRBIJE!?

12. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Glavnom uredniku Magazina Tabloid upućene su ovih dana od uglednih lekara teške reči, kojim ga sumnjiče da izbegava da ministra zdravlja, u dva mandata, Zlatibora Lončara stavi na stub srama, da izbegava da opiše i njegove lične zasluge što je srpsko zdravstvo dotaklo dno. Očekujemo da dobijemo konkretne dokaze, nećemo ih sakriti, odgovaramo razočaranoj lekarskoj eliti i ne sporimo da je krivica ministra Lončara nemerljiva.

 

                major Goran Mitrović, Arpad Nađ

SMENE BEZ KRITERIJUMA2

 

Pre dvadesetak dana ministar zdravlja Zlatibor Lončar doneo je rešenja o smeni 11 direktora opštih bolnica i domova zdravlja po Srbiji , “zbog lošeg stanja u kojem se nalaze zdravstvene ustanove“. Sigurno je da u ovim zdravstvenim ustanovama nisu okrečeni klozeti, jer šizofreni premijer Aleksandar Vučić, zbog suficita u budžetu, nije odvojio dovoljno para.

Tek kada završi sa „sečom knezova" (tačnije sečom „kumova" mafije), ministar bi tek na kraju trebalo da, bez izuzetaka, smeni sve direktore opštih bolnica i domova zdravlja u Srbiji. To su suštinske promene u zdravstvu, a ne kozmetičke. Dakle, naš ministar je počeo od kraja korupcije, a ne od početka.

Zmijsko leglo" zdravstvenog sistema Srbije, ostalo je netaknuto. I tako, dok srpsko zdravstvo sve dublje pada u ponor, naš ministar zdravlja vrši promene po principu „zažmuri da te lažem".

Odlazi u opšte bolnice na periferiji Srbije ( čiji nivo zdravstvene zaštite je u nivou pokretne poljske bolnice u prvom svetskom ratu), po dolasku u bolnicu odlazi u WC da se olakša, povlači ručicu vodokotlića i ukoliko vodokotlić ne radi kaže: „Reći ću te Vučiću. Videćeš…". U tome se sastoji njegova famozna „kontrola".

Očigledno je da ovih 11 smenjenih direktora opštih bolnica nisu okrečili toalete svojih bolnica. Ukoliko nekoga smenjujete, onda bi trebalo da za to postoje opravdani razlozi. Smenjeno je 11 direktora opštih bolnica, ali koliko je krivičnih prijava protiv njih podneto od strane ministarstva zdravlja ?

Toliko o navodnim „promenama u zdravstvu". Malo je poznato da smenjeni direktori nisu članovi Srpske napredne stranke, te je ministar Lončar iskoristio opšte nezadovoljstvo građana, da smeni nepodobne direktore i sve stavi u službu svog Vođe.

Nivo zdravstvenih usluga u Srbiji je gori nego u 19. veku. Profesorka Danica Grujičić, neurohirurg saopštila je na svom blogu da srpsko zdravstvo nepovratno nestaje, da uskoro neće biti lekara koji i nju mogu da leče.

Ministar Zlatibor Lončar je i krivično odgovoran za sunovart srpskog zdravstva. Sa obe šake Lončara za vrat drži v.d. direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Srbije.

A tamo gde su pljačke i kriminal, ministar Lončar ćuti. Da se ne zameri svom Vođi i njegovoj partijskoj mafiji i kartelima.

Direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja je dično izjavila da se uvode u upotrebu, kao lekovi koje plaća Fond, inovativni lekovi, dakle oni čije dejstvo se ispituje na stanovništvu Srbije. Besplatno i uz saglasnost ministra zdravlja. Nije rekla, gostujući na RTS-u, koliko para će staviti u džep ona i ministar zdravlja.

Magazin Tabloid je opisao stanje u Neuropsihijatrijskoj bolnici Sveti Vračevi u Novom Kneževcu, u kojoj se nad pacijentima besplatno vrše eksperimenti lekova koji nisu izvršeni ni nad pacovima i kunićima, uzimaju uzorci biološkog materijala za potrebe stranih farmacutskih kompanija i obaveštajnih službi. Pljačkanje, nasilje, ubistva pacijenata u ovoj bolnici ne dotiču ministra. Važni su mu klozeti po zdravstvenim ustanovama. I on se time ponosi.

Sestra načelnika operative u Bezbednosno-informativnoj agenciji Jovana Drobnjakovića je direktorka NSP Sveti Vračevi dr Jovanka Petrović. Opasno pohlepna žena . Bila je poslanik Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Srbije, ali je odmah promenila partiju.

Posle serijala o zločinima u ovoj bolnici, vlasti ćute. I ministar zdravlja.

Direktorka Jovanka Petrović zgrnula je milione evra na nesreći paora i građana iz Banata.

Kako smo saznali u ovoj ustanovi, nju BIA želi da zameni, ali opet sa svojim kadrom. Reč je o dr Suzani Stijović, načelnici jednog odeljenja u ovoj ustanovi. Ona je došla sa Kosmeta, i po svemu sudeći sa falsifikovanom diplomom.

Njen muž Goran je poreklom Crnogorac. Stijovići su od Vasojevića. On je 24. 9. 2005. godine u Kanjiži ubio iz pištolja vlasnika kafića “Baunti“ Jožefa Šarnjaia, sa kojim je bio i prijatelj, jer, navodno, nije poslužen u pripitom stanju. Osuđen je na 15 godina zatvora.

Pušten je pre dve godine na slobodu, jer je direktorka Jovanka Petrović sredila da posle polovine kazne bude pušten na uslovnu slobodu, jer “izdržava četvoročlanu porodicu, koja nema od čega da živi“! Inače njih dvoje žive odvojeno, on u selu Đala na samoj granici sa Mađarskom (gde se bavi prevođenjem ljudi) a ona u Novom Kneževcu. Dakle dve kuće i stan u N. Kneževcu u kome živi ćerka (dr Jovana Stijović, takođe zaposlena u bolnici, a u bolnici sujoj zaposleni i: još jedna ćerka, oba zeta i sin!).

Od doktorke Stijović muž ima rođenog brata koji je bio funkcioner BIA-e. On i Drobnjaković štite ove kriminalce. Sada spremaju sledeći manevar: da direktor bolnice bude dr Suzana Stijović , tako bi praktično Jovanka Petrović ostala zakulisni direktor bolnice, a kriminalni deo BIA-e bi i dalje bio njihova podrška iz senke.

Prema saznanjima istraživača Magazina Tabloid, dr Suzana Stijović, koja je došla iz Prištine, ima podršku načelnika u BIA Bojana Dimića, o kome smo pisali u serijalu o kriminalu u ovoj službi.I n je došao iz Prištine, u centralu BIA, a načelnik je vrlo važne uprave.

Direktorka Jovanka Petrović je potpuno izgubila razum, napada sve oko sebe i u svakoga sumnja, proradila je i kod nje paranoja.

Inače, koliko se ove dve doktorke vole govori način na koji dr Stijović naziva direktorku u njenom odsustvu-"psorijatična šizofreničarka" (jer pored mentalnih problema Jovanka boluje i od psorijaze).

Stijovići su došli sa Kosova, "junački su utekli" pre rata 1999. godine u svoj stan u Sutomoru. I ovde u N. Kneževcu primenjuju iste šeme, najveći su Srbi i ona i direktorka i dr Boban Vasić, takođe sa Kosova, dok ne bude zapucalo. Kad zapuca, odoše sa džakom para u beogradski pašaluk.Sada ovde grabe koliko mogu i uvek im je malo.

U ovom broju opisaćemo koruptivnu šemu za pljačku pokretne i nepokretne imovine psihijatrijskih pacijenata na lečenju u ovoj bolnici, u saradnji sa kamarilom ministra Aleksandra Vulina, koji lično postavlja direktorke centara za socijalni rad po Srbiji, uz dva uslova: da se učlane u njegov „Pokret socijalista" i da pristanu da budu Monika Levinski. U prilog ovoj tvrdnji, navešćemo samo neke od nebrojenih primera.

Pacijentkinja Smiljković Bojana i njen rođeni brat Smiljković Vladimir iz Beograda, nalaze se na meri obaveznog psihijatrijskog lečenja „na neograničeni vremenski period", koja im je izrečena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 28 K.br. 3557/13 od 27.06.2013.godine , koje je donela sudija Svetlana Aleksić, takođe besprizorna žena.

U Specijalnoj zatvorskoj bolnici Padinska Skela ( Beograd) bili su na lečenju u periodu od 23.07.2013. god do 09.10.2015., kada su u dogovoru sa direktorkom Jovankom Petrović premešteni u psihijatrijsku bolnicu Novi Kneževac na dalje izdržavanje izrečene mere, gde se nalaze do današnjeg dana.

Iako je učešće Smiljković Bojane u krivičnom delu izazivanja opšte opasnosti (umišljeno izazivanje požara u svom stanu) koje joj se stavlja na teret prilično sporno, namera nam nije da komentarišemo odluke suda niti postojanje ili odsustvo mentalnih poremećaja kod oba pacijenta.

Namera nam je da ukažemo na ustaljeni kriminalni mehanizam kojim su se ova dva nezaštićena pacijenta, brat i setra, čiji su roditelji pokojni, na prevaru ostali na ulici. Naime, na stan u centru Beograda u ulici Kraljice Marije br. 7 stan 14, neko je očigledno "bacio oko".

Dok je ovo dvoje nevoljnika bilo na izdržavanju mere obaveznog lečenja, odjednom se tokom 2012.god. pojavio izvesni Milen Janaćijević sa kupoprodajnim ugovorom, navodno sklopljenim sa majkom pacijenata, koja je inače preminula 2002.god!

Dakle posle 10 godina, se Janaćijević dosetio da stan koji je navodno kupio od majke pacijenata, prenese na svoje ime na osnovu očigledno ništavnog kupoprodajnog ugovora na kome čak nema ni validnog potpisa majke pacijenata i koji Smiljković Bojani nije ni stavljen na uvid, već joj je dat prepis ugovora !?

Ovakav ništavan kupoprodajni ugovor je u postupku pokušaja njegovog osporavanja od strane zakonskog zastupnika Smiljković Bojane, uvažio sudija nadležnog suda u Beogradu! Odmah po prenosu stana na svoje ime, Janaćijević je stan prodao izvesnoj gospođi Andrejić. Pri tome su iz porodičnog stana pacijenata izbačeni na ulicu nameštaj i sve njihove lične stvari !!! Nije im ostala ni slika pokojnih roditelja za uspomenu!

Pacijentu Smiljković Vladimiru oduzeta je poslovna sposobnost rešenjem nadležnog suda u Beogradu, a za staratelja mu je određen službenik Centra za socijalni rad Palilula-Katica Hodalić, čija je zakonska obaveza bila da između ostalog raspolaže imovinom pacijenta i da spreči njeno nezakonito otuđenje, koje se desilo zbog njenog pasivnog držanja i nečinjenja (ili možda nije tako?).

Mera suda koja je izrečena Smiljković Bojani " na neograničeni vremenski period" praktično znači da od njenog psihijatra dr Vesne Rafajlović u psihijatrijskoj bolnici Novi Kneževac zavisi koliko će još vremena provesti na meri obaveznog lečenja, jer je ona ta koja treba da predloži nadležnom sudu meru obaveznog lečenja na slobodi.

Od samog početka, sve do sada oba pacijenta, po rečima osoblja bolnice, nisu pokazala ni najmanji znak agresivnosti, a da li će život nastaviti na slobodi ili će biti "pronađeni u krevetu bez vitalnih znakova"-to će vreme pokazati. Apelujemo na nadležne organe i institucije da ovim pacijentima pruži pravnu zaštitu u skladu sa Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, koji je u ovom slučaju smišljeno i brutalno prekršen.

Pacijentkinja Smiljković Bojana odavno ispunjava uslove da joj se mera obaveznog lečenja u psihjatrijskoj ustanovi zameni merom obaveznog lečenja na slobodi ( ima čak i porodičnu penziju od roditelja), ali nema gde da se vrati-ostala je na ulici. Srbijo, pogledaj se na šta ličiš!

Pacijent Lubarda Borislav iz Novog Kneževca, koji je bio na lečenju na muškom odeljenju psihijatrije 1 (psihijatar Ljiljana Nikolić-zakleti sudski veštak !), u sobi doktorke Nikolić, pod njenim pritiskom (i po direktnom nalogu dr Jovanke Petrović, a u cilju dodvoravanja novom lokalnom kartelu "SNS-SVM" kojem su se obe priklonile posle sloma DS-a), potpisao je punomoć svom rođenom ujaku, koji je inače otac sadašnjeg predsednika opštine (i predsednika OO SNS) dr Radovana Uverića, da može raspolagati njegovom imovinom koja mu je kao jedinom nasledniku pripala posle smrti oba roditelja.

Na taj način je doktorka Nikolić omogućila porodici Uverić da protivpravno prisvoji bonove za gorivo i subvencije za poljoprivredu praktično nepostojećeg poljoprivrednog domaćinstva porodice Lubarda, koje je zadesila nevolja, kao i da prisvoji svu pokretnu i nepokretnu imovinu pacijenta Lubarde Borislava, koga su takođe na predlog doktorice Nikolić lišili poslovne sposobnosti i strpali u dom za lica sa mentalnim smetnjama o državnom trošku. Sve to u cilju dodvoravanja direktorke Jovanke Petrović predsedniku opštine Radovanu Uveriću i SNS-u u koji je preletela.

Da li će ih obe SNS zaštiti od krivične odgovornosti ? Kraj će pokazati, a on se nazire. Da li ove doktorke, psihijatri i zakleti sudski veštaci imaju savest ? Kod svakog iole normalnog čoveka, sve ovo što je do sada napisano trebalo bi da izazove gađenje.

Pacijent Novaković Nikola iz Čelareva (Bačka Palanka), siroče bez oba roditelja, jedini je naslednik roditeljske kuće i imanja u Čelarevu, na koje je stavila ruku direktorka Gradskog centra za socijalni rad Bačka Palanka Aleksandra Arsenin, koja je zemlju pacijenta već prodala svome rođenom stricu. Na redu je kuća.

Psihijatar Ljiljana Nikolić, kao i službenik Centra za socijalni rad Bačka Palanka koji je određena za staratelja pacijenta, po ustaljenom scenariju, smišljeno i u dogovoru nisu učinile ništa da zaštite imovinu ovog pacijenta, koji je pored porodične penzije koju podiže "neko drugi", željan svega, da se ne bi zamerile kamarili Aleksandra Vulina.

Malo mu je što je zaposeo carinu, pa je i od centara za socijalni rad napravio unosan biznis nekretninama nesretnika, a sve uz saradnju sa "zakletim sudskim veštacima" psihijatrijske bolnice u Novom Kneževcu i pod direktnim nadzorom direktorke ove bolnice.

Iako smo u više navrata upozoravali na kriminalne aktivnosti OKG (organizovana kriminalna grupa) psihijatrijske bolnice Novi Kneževac, do sada nije bilo nikakvih reakcija niti od strane ministarstva zdravlja, niti od strane javnog tužilaštva.

Eksperimenti lekovima i svi mogući oblici kršenja Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama se i dalje nastavljaju. Ali, ministar zdravlja Lončar ne reaguje. Da se ne zameri njenom bratu! A morao bi da smeni direktorku Jovanku Petrović (ukoliko ima imalo ljudske časti i dostojanstva), te da uvede prinudnu upravu u ovoj bolnici koja je pod njenom upravom postala leglo korupcije, nečoveštva i zla.

Krivična prijava protiv Jovanke Petrović biće znak iskrene namere ministra da se u zdravstvenom sistemu nešto promeni. Sve drugo je prodavanje magle zvane "borba protiv korupcije u zdravstvu". A i famozno "Radno telo za borbu protiv korupcije u zdravstvu" oko koga se digla tolika medijska buka i njegov predsednik gospodin Mario Spasić mudro ćute.

Državna revizorska institucija utvrdila je pljačku od oko 100 miliona dinara u Institutu za prevenciju i rehabilitaciju kardiovaskularnih bolesti "Niška Banja’`. Odgovornost je pripisana direktorki profesor Marini Deljanin Ilić. Ali, ona je i dalje na dobrom glasu kod ministra Lončara, jer iza nje stoji kosovski kartel.

Lončar je, nakon obilaska Instituta za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju kardiovaskularnih i reumatskih bolesti "Niška Banja", rekao novinarima 17. oktobra da taj institut neće biti odmah privatizovan pošto postojati mogućnost, prema odluci Vladine komisije za privatizaciju banja, da svaka banja odluči da li ide u neku vrstu privatizacije ili strateškog partnerstva.

"To je pre svega namenjeno banjama u koje mora da ulaže država koje ne mogu same da se izdržavaju, koje su u minusi ili problemima. Ako one nađu strateškog partnera da uloži, mi smo tu da podržimo, nije nam ova banja prioritet da ide u privatizaciju", rekao je Ločar odgovarajući na pitanja novinara.

Dodao je da se razmišlja o nabavci angio sale za Nišku Banju koja bi mogla da bude nabavljena sledeće godine ukoliko budu ispunjeni svi uslovi za dobijanje dozvole za njen rad, što bi mnogo rasteretilo Niš.

Lončar je naglasio da su pacijenti u Institutu u Niškoj Banji zadovoljni!

"Ova ustanova dobro radi, nije u dugovima i minusu, ali ovde mora da se uloži u obnavljanje i širenje kapaciteta. Dogovorili smo sada, a i sa Ministarstvom rada u čijoj je nadležnosti PIO fond, da damo saglasnost da se novac upotrebi za rekonstrukciju bazena i drugih delova, koja je potrebna zbog nerešenih imovinskih odnosa koji su na sudu", naveo je Lončar.Nijednom rečju nije pomenuo direktorkinu pljačku od 100 miliona dinara. To za ministra Lončara i nisu neke pare!

 

     A 1. Doktor za naručenu smrt

Možete li, molimo vas, da proverite šta se desilo sa krivičnim prijavama protiv doktora Predraga Veličkovića neurospihijatra, koje su mu podnete zbog zloupotrebe službenog položaja dok je bio predsednik opštine Novi Kneževac (ispred radikala, sada je neposredno pre izbora preleteo u SNS, i on i njegova ljubavnica dr Vesna Rafajlović).

Ovaj neurospihijatar je odavno u penziji, ali ga direktorka Jovanka Petrović. i dalje drži u bolnici po "ugovoru o delu", da bi joj obavljao prljave poslove. Jedan od najprljavijih poslova za koji sumnjamo da obalja odavno je "čišćenje" pacijenata visokim dozama lekova. U dogovoru sa njim, i za određenu sumu novca, rodbina smešta starog čoveka u psihijatrijsku bolnicu gde ga dr Veličković dovršava lekovima.

Da je ovo realnost i nije plod naše mašte možete pročitati ovde

U tome mu očigledno pomažu i neke sestre. Teško je to dokazati, jer se ne rade toksikološke analize posle smrti. Najviše je takvih slučajeva bilo na odeljenju Psihijatrija 5 (ženska gerijatrija), čiji je načelnik doktor Boban Vasić psihijatar (miljenik J.P), koji ne dolazi na posao, tako da po tom odeljenju vršljaju dr Predrag Veličković neuropsihijatar i dr Timea Varga lekar opšte prakse iz Ade, koja na ovom odeljenju navodno volontira (inače ova doktorka govori jako loše srpski, studirala navodno u Novom Sadu na engleskom (!?), ali je zato spremna na sve i miljenica je J.P. Poznata je po tome što je sestrama koje su je upozorile da će pacijentkinja umreti rekla: "Pa šta? Neka umre."!). Nju trenutno "obučavaju" dr Predrag Veličković i dr Boban Vasić kako da postane "egzekutor", kao što su njih dvojica pod komandom J.P.

Inače gore pomenuti dr Predrag Veličković je udovac i živi u vanbračnoj zajednici sa doktorom Vesnom Rafajlović psihijatrom, koju je kao predsednik opštine i direktor bolnice doveo u bolnicu iz doma zdravlja i dao joj specijalizaciju.

Poznat je po tome što za novac piše lažne dijagnoze za penzije, tuđu negu i pomoć, odlazak u banje, penzije u inostranstvu. Romi (cigani) u Novom Kneževcu ga obožavaju jer im piše lažne dijagnoze kojima u Centru za socijalni rad Novi Kneževac dokazuju da su radno nesposobni i ostvaruju pravo na socijalnu pomoć.

Zvanično se vodi kao konsultant u ambulanti bolnice, gde pregleda pacijente zajedno sa dr Timea Varga, a koriste pečate drugih lekara (napr. dr Suzane Stijović). Razlog je taj što posle uvođenja informatičkog sistema "IZIS" raspored lekara koji rade u ambulanti mora da se dostavi za dva meseca unapred.

Dakle da pojasnimo, u danu kada u ambulanti treba da radi dr Suzana Stijović, ona nije u ambulanti, a njen pečat praktično zloupotrebljavaju dr Predrag Veličković neurospihijatar i dr Timea Varga lekar opšte prakse, koji čine krivično delo falsifiikata. Polovina lekara ove bolnice na taj način nikada ne dolazi u ambulantu (dr Boban Vasić, dr Jovan Milovanović itd.), a zvanično se vode kao da su u njoj radili.

Dakle dr Predrag Veličković , neurospihijatar u penziji je saradnik J.P. i Suzane Stijović po istom osnovu (BIA), opasan kriminalac i dželat. Do sada nije osuđivan, a podnošene su mu krivične prijave 2008.god. (ali mislimo da nisu samo ove, ima ih još). Molim vas da proverite šta se sa krivičnim prijavama desilo.

Težak je to lopov, posle smene vlasti, kada su došle demokrate, lično su ga od krivične odgovornosti zaštitili Jovanka Petrović i novi predsednik SO Dragan Babić. Tako sadašnji predsednik opštine Radovan Uverić (SNS), takođe ne podnosi prijave ni protiv Dragana Babića ni protiv Predraga Veličkovića (oba bivša predsednika opštine), zbog evidentni krivičnih prestupa i zloupotrebe službenog položaja.

(Imena potpisnika poznata redakciji)

 

     A.2 Kontrolor, a lažni doktor!

Na čelo komisije koja je prošlog meseca utvrđivala nepravilnosti u radu domova zdravlja i bolnica, ministar Lončar je postavio izvesnog dr Aleksandra Stojanovića, funkcionera SNS-a, koji je lažni specijalista oftamolog. Bio je v.d. direktor DZ Barajevo, nanevši ogromnu štetu zdravstvu. Optuživan je za mobing, za nestručnost…

Istragom je utvrđeno da je dr Stojanović diplomirao na Medicinskom fakultetu u Tuzli 1992. godine, u vreme rata, nakon 11 godina studiranja. Specijalizaciju nije završio, a u vreme kampanje SNS-a pregledao je besplatno, navodno, 60.000 građana. Dr Stojanović nema licencu za rad Lekarske komore Srbije! Za lažnu specijalizaciju zna i ministar Lončar, ali…

Doktora sa lažnom diplomom, a što je specijalnost kadrova SNS-a, ministar Lončar je za nagradu postavio za direktora DZ Palilula, za člana nadzornog odbora Instituta za majku i dete. Sa te pozicije ovaj lažni specijalista, neznalica, nasilnik i kriminalac, na čelu je inspekcije koja je vršila kontrolu rada zdravstvenih ustanova, nakon čega je ministar smenio direktore tih ustanova.

A dr Stojanovuić je u Barajevu iza sebe ostavio pustoš. Sada sa tim nastavlja u DZ Palilula, jednom od najvećih u zemlji. Lekari ovih domova zdravlja znaju da Stojanović uopšte ne razume medicinsku terminologiju, jer mu je i diploma iz Tuzle sumnjiva. Kako Srbin da završi fakultet usred rata!Samo zbog ovog zla, ministar Lončar bi morao na višegodišnju robiju.

 

     A 3. Sindikalac pod zaštitom

“Već 15 godina traju problemi u Klinici za plastičnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije koji se iz poznatih razloga medijski propraćenih, namerno ne rešavaju. Samo u protekloj deceniji, promenjeno je pet direktora, i to prof. dr Predrag Stefanović, prof. dr Zoran Tačević, prof. dr Miodrag Colić, prim. dr Milan Todorović, i sada doc. dr Milan Jovanović, a problemi postaju sve gori i gori“ – piše u pismu zaposlenih upućenom i našem magazinu.

Iz klinike su proterivani, na različite načine i pod različitim pritiscima, specijalisti plastične i maksilofacijalne hirurgije Miodrag Colić, Boban Đorđević, Oliver Jevtić, Milutin Mrvaljević, Alek Račić, Zdravko Petković, Ljiljana Velimirović, Biljana Mumović, Vesna Rakić, Goran Bjelogrlić, Zlatko Vujačić, Dejan Milutinović i dr.

O broju sestara i nemedicinskog osoblja koje je prošlo kroz kliniku, bolje je da se ne piše, ali je reč o sposobnim i poštenim kadrovima. Uglavnom su svi sklonjeni kada su ustanovili ono što je za kliniku opšte poznato a to je da po klinici ordinira grupa predvođena poverenikom Novog sindikata zdravstva koja vrši različita krivična i prekršajna dela u cilju sticanja materijalne koristi.

Ko god se protiv te grupe pobunio ili nije hteo da učestvuje u određenim radnjama prošao je kao navedeni lekari. Reč je o krivičnim i prekršajnim delima nesavesnog lečenja, rada u alkoholisanom stanju pa čak i pod dejstvom narkotika, falsifikovanja medicinske dokumentacije, vršenju obrednih rituala u javnoj zdravstvenoj ustanovi, mobingu nad nepoželjnim članovima kolektiva, iznuđivanju mita za lekarske usluge od pacijenata i slično.

Ovakvo stanje precizno i dokumentovano su predočili upravi Kliničkog centra i ministarstvu zdravlja prethodna dva direktora klinike i oba su bila smenjena nedugo posle podnošenja dokumentacije.

U MUP, BIA, VOA i drugim agencijama nalazi se pregršt prijava protiv gotovo svih zaposlenih radnika u klinici pisanih u najvećem broju od strane poverenika Novog sindikata zdravstva za ovu kliniku gde se navode detalji kao što je čak i odlazak ranije sa radnog mesta.

Time su izvršioci najtežih krivičnih i prekršajnih dela u ovoj klinici pokušali da skrenu pažnju sa zlodela koja vrše i akcenat stave na nevažne stvari prikazujući se za samoinicijativne saradnike bezbednosnih službi. Međutim, pored toga, zabeleženi su i slučajevi anonimnih prijava porodicama pacijenata lečenih u klinici u kojima se upozoravaju da ih je određeni lekar nestručno lečio i lažno prikazuju rezultati lečenja u cilju kompromitacije pojedinih lekara koji nisu po volji ove kriminalne grupe.

Istovremeno, lekari koji su po volji ove bande mogu da rade šta god hoće, čak i da vrše operacije noću bez odgovarajućih uputa i medicinske dokumentacije za šta stiču veliku materijalnu korist, a oštećuju Klinički centar. Time se ova banda postavila kao grupa kriminalaca koji drže čitavu deceniju kliniku za svoje vlasništvo i uklanjaju bez milosti svakog ko im stane na put ili ko čak neće da učestvuje u kriminalu.

Hirurzi i drugi medicinski radnici koji su proterani sa klinike, žele što pre da zaborave da su tu ikada radili, a većina njih je već ranije pisanim putem uradila i jedan "siziforv posao"  , obaveštavajući upravu Kliničkog centra o pravom stanju stvari, mada ta uprava radi sve drugo, samo da problem ne reši. Nekadašnji ministar zdravlja Zoran Stanković, dobio je kompletnu dokumentaciju o krivičnim i prekršajnim delima poverenika Novog sindikata zdravstva, međutim, u razgovoru sa kolegom sa VMA koji ga je zamolio da pomogne poštenim ljudima u toj klinici, odgovorio je: "…Ne mogu ja ništa kad tog sektaša štite političari".

Radi pojašnjenja, u klinici se već vise od jedne decenije vrše obredni rituali posipanja praha i tečnosti po hodnicima, paljenja papira i ugljevlja, pa čak i obrednog klanja pernatih životinja!

Bivše rukovodstvo klinike je uhvatilo na delu poverenika Novog sindikata zdravstva u vršenju istih i prijavu prosledilo upravi Kliničkog centra dok su se lekari obratili sa ukupno 18 potpisa lekara specijalista (od ukupno 25 zaposlenih hirurga) Lekarskoj komori da mu se oduzme licenca za rad jer je u pitanju prekršaj člana 13 KZ R Srbije ali i člana 334 KZ Republike Srbije o lažnom prijavljivanju kolega.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

20. августа 2015. Коментари су искључени

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

LONCAROVA DISERTACIJA-8B

 

Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

%d bloggers like this: