Архива

Posts Tagged ‘fondovi’

LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

5. фебруара 2018. 3 коментара

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

ORGANIZOVANO ODUZIMANJE DECE1

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLANSKA PLJAČKA TELEKOMA: NAMEŠTENI SKUPI PROJEKTI, IZVLAČENJE I PRANJE PARA, KUPOVINA ĆUTANJA, CRNI FONDOVI I SKRIVENE NAMERE SNS!??

21. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Veća grupa zaposlenih u preduzeću Telekom Srbija uputila je glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid pismo u kome između ostalog piše: "…Poštovani gospodine Brkiću i redakcijo hrabrog Magazina Tabloid, obraćamo Vam se sa molbom da objavite naše navode koji mogu pljačkaški režim braće Vučić ozbiljno uzdrmati i razotkriti njihove prave namere…"

U nastavku pisma, potpisnici govore o kriminalnim namerama braće Aleksandra i Andreja Vučića, tačnije o njihovom planu da prodaju Telekom u toku 2018. godine i otpuste 3.500 radnika. Redakcija objavljuje ovo pismo bez skraćenja.

 

              ………………..

IZVLAČENJE PARA IZ TELEKOM1

 

Mi, radnici Telekoma smo ogorčeni onim što se dešava u našoj najboljoj kompaniji i u Vama vidimo jedini svetionik istine koji bi objavljivanjem skandala koji se dešava u Telekomu u režiji SNS i njihovih satrapa ozbiljno otvorili oči narodu i razotkrili njihove destruktivne namere.

Naime, u Telekomu se u tajnosti priprema prava seča zaposlenih u režiji režimskih ljudi predvođenih direktorom HR-a Draškom Markovićem zvanim Šampita  (nadimak je dobio po tome što ga je svojevremeno Vojislav Šešelj, kada mu je pala šampita koju je nosio naterao da je poliže sa poda). Imenovani je pre četiri godine postavljen za direktora HR (ljudskih resursa) Telekoma i od tada šta god uradi samo kaže tako je naredio Andrej Vučić pa se pitamo da li je moguće da je TELEKOM postao Andrejeva prćija.

Telekom je prava slika i prilika pogubne ekonomske politike A. V. koju primenjuje i u drugim firmama, a koja će pre ili kasnije proizvesti katastrofu. Krenimo redom…

1. SNS je u Telekomu, preko Draška Markovića naravno, u protekle četiri godine zaposlio preko 500 ljudi bez ikakvih kvalifikacija, osim što su imali člansku kartu SNS, dok je istovremeno poluprisilno uz otpremnine otpustio blizu 1.000 ljudi kroz takozvane dobrovoljne odlaske.

Da paradoks bude veći u isto vreme preko lizing agencije Sekvestra  (koja je vama dobro poznata i o kojoj ste već pisali) a sada i preko lizing kuće Wor And Care (za koju se po firmi priča da je u Markovićevom vlasništvu) angažuje se preko 1.500 ljudi. Postavlja se pitanje da li je normalno, ako već želite da smanjite broj ljudi, da kroz dobrovoljne odlaske i uz visoke otpremnine smanjujete broj ljudi da bi istovremeno doveli preko 500 svojih jurišnika i plus angažovali ljude preko agencija i tako sebi otvorili prostor da zarađuju vaše kompanije.

2. Iz Telekoma su na konsultanske usluge u poslednje četiri godine izvučeni milioni evra (koji odlaze na finansiranje kampanje SNS) angažujući uvek iste konsultante, ili je to AT Cami ili BSG, i uvek su to timovi od dvoje ili najviše troje ljudi, koji se na projektu ne zadržavaju nikada duže od mesec dana, ali nijedan projekat nije jeftiniji od milion evra! Milioni evra se takođe odliju na račune vaših kolega iz novinskih kuća i agencija, čime Vučić kupuje njihovo ćutanja.

3. SNS je protivustavno i protivpravno Telekom, koji je akcionarsko društvo svrstao u javna preduzeća, da bi nam nasilno smanjili plate za 10% i tako demotivisali zaposlene, a one najbolje poslali u konkurentske firme. Dodatno, ukinuli su radničke sportske igre, smanjili su nam i gotovo ukinuli dnevnice, sindikalna prava sveli na minimum koristeći novi drakonski Zakon o radu.

4. Iz Telekoma je u poslednje četiri godine isisano desetine miliona evra i dato Zvezdi i Partizanu ne da bi postigli vrhunske rezultate nego da bi se kupila ljubav huligana na stadionima i da ne bi skandirali "Vučiću pederu!". Postavlja se pitanje koliko je škola i bolnica moglo biti donirano ovim novcem po cenu da ponekad bude povređena sujeta velikog vođe i da li je Telekom dužan da plaća nesposobnost Vlade da se obračuna sa huliganima.

5. Iz Telekoma je preko firmi Slaviše Kokeze i Slobodana Kvrgića bliskim braći Vučić, ali i kuma Nikole Petrovića i Nenada Kovača izvučeno preko 200 miliona evra kroz softvere i nabavku opreme i telefona i sve je završilo u crnim fondovima SNS.

5. Telekom svake godine plati na ime JP Pošte Srbije za zakup prostora preko 25 miliona evra, iako je veliki deo zakupljenog prostora napustio, da bi se ona hvalila kako pozitivno posluje i što je najveći paradoks, povećava plate zaposlenima. Dakle, nama smanjenje plata od 10 odsto, a onda otimačina zakupnine i davanje Pošti da našim novcem sebi povećavaju plate! Svaka čast za ekonomsku logiku.

6. Jedan od golova kojim smo pobedili Albance u Briselu sa "pet prema nula", završio je u Telekomovoj mreži. Dali smo pozivni broj Kosovu kao državi, i formirali ćerku firmu po kosovskim zakonima prema kojima ako hoćeš da platiš račun, on mora biti u evrima i morate imati ličnu kartu države Kosovo! I pri tom za predsednika Upravnog odbora postavite čuvenog kriminalca i batinaša Zorana Milojevića Zelju, levu i desnu ruku Zvonka Veselinovića narko trgovca sa Kosova i Metohije.

6. Ono što nas možda i najviše boli jeste da je u poslednjih pet godina kroz dividendu Vlada Srbije uzela Telekomu blizu pola milijarde evra, čime nas je uništila u investicijama i borbi sa sve rastućom konkurencijom. I to nije sve.

Od prošlogodišnjih devedeset miliona evra uplaćenih u budžet Srbije po osnovu dividende, Vlada je sa 40 miliona naših para častila avio kompaniju ER Srbija, ne bi li nekako prikrila njene gubitke i propast "posla decenije" kako su govorili, a od preostalog dela dali su preko 33 miliona evra Fijatu. Od toga 23 miliona da isplati plate za 2. 500 zaposlenih i plus desetak miliona evra da verovatno časti menadžment Fijata i našim novcem podele bonuse. Tragedija, šta drugo reći.

Dakle, otimate od onih koji pošteno rade i uredno plaćaju sve poreze i doprinose i dajete za plate onima koji su oslobođeni bilo kakvih poreskih obaveza pa čak i doprinosa na plate kako ne bi propao posao veka. Ako je i od Vučićai SNS-a mnogo je.

7. Kakvo je isisavanje novca u pitanju najbolji je dokaz da je i unutar same Srspek napredne stranke, došlo do velikog sukoba kada je Telekom u pitanju. Tako i ministar Stefanović uz mnogo muke odneo prevagu nad drugim klanom, klanom Nikole Petrovića i za direktora prodaje u Telekomu postavio državnog sekretara MUPa Janu Ljubičić sa osnovnim zadatkom ne da se bavi prodajom jer ona nema veze o tome niti se ikada bavila time već da u kordinaciji sa njegovim ocem Brankom Stefanovićem i pojačanjima koja dovede iz MUP-a istraži iznutra mahinacije u Telekomu i eventualno nekome stave zasluženo lisice na ruke. Ako je to cilj oprostili bi i partijsko postavljenje i njeno neznanje.

    I sada šlag na torti.

Prema našim saznanjima, da bi se oprale pare koje su izvučene, ne samo iz Telekoma, i da bi se ubacile u legalan biznis A.Vućič je kreirao priču da na jesen sledeće godine jednom fondu proda 20 posto Telekoma, uz uslov da i on i njegova bratija opere svoj kapital i postane suvlasnik Telekoma.

Uslov Fonda je da se u međuvremenu otpusti, potpuno neopravdano, 3.500 ljudi kako bi oni došli na gotov teren i ne bi morali da ulaze u delikatan posao delenja otkaza.

Draško Marković odmah tokom jula i avgusta u jeku godišnjih odmora angažuje konsultanta, Boston konsalting grup koji je trebao da razmotri racionalizaciju zaposlenih u Telekomu. Pri tome konsultatnstki ugovor je težak milion i po evra narodnih para. Njih je angažovao lično bez tendera, u kafani, direktor Marković, i za samo mesec dana dvoje ljudi je ustanovilo da u Telekomu postoji višak od 3.500 radnika, što znači da svakog drugog zaposlenog treba otpustiti. Plan je skovan u strogoj tajnosti i tek je ovih dana obelodanjen, jer munjevitom brzinom žele da ga sprovedu u delo.

Ono što bi želeli da posebno potencirate u svojim tekstovima je sledeće:

Čak i da se desi da se ostvari plan SNS-a da potkupe sindikalne vođe Slavoljuba Kandića i Joksimovića, kao što su uradili u Fijatu, jer se direktor Marković po kafanama javno hvali da će ih skuvati parama iz crnih fondova SNS-a, naš odgovor će biti žestok.

Da je to verovatno, pokazuje to što je jedan otišao mesec dana na Krit a drugi u Grčku (naravno o trošku Telekoma) i to u vreme kada svaki drugi zaposleni u Telekomu treba da dobije otkaz! Istovremeno, Kandiću je napravljen ustupak i nije penzionisan kada je trebalo, zbog njegove ćerke, koja radi u strategiji, izmišljen je poseban sektor u Strategiji, što je posebno iritiralo zaposlene, i što je novu reorganizaciju bacilo na kolena, novi Kandićev zet je lepo zbrinut.

Takođe u Strategiji. Joksimović je zaposlio jednu ćerku, drugu ćerku, suprugu i verovatno još samo taštu da zaposli da bi prećutao zločine koji se rade protiv zaposlenih.

Nevezano za njihov stav mi koji smo stvarali Telekom decenijama, spremni smo da telima i životima nas i naše dece branimo naša zaslužena radna mesta. Razapeti šatore ispred Telekoma u Takovskoj i ispred Skupštine, štrajkovati glađu dok se taj plan ne obori, a poslovanje Telekoma dovede u red.

Obavestićemo sve međunarodne sindikalne organizacije, dovesti žene i decu ispred Telekoma i Vlade i generalnim štrajkom paralisati rad firme, dok se nepravde ne ispravi. Nije Telekom ničija prćija da bi zbog njihovih hirova naša deca ostala bez hleba.

Otpuštati ljude u najboljoj domaćoj kompaniji koja hrani Poštu, Fiat, Er Srbiju, iz koje i pored svega isisavaju desetine miliona evra za svoju kampanju, u kojoj ilegalno zapošljavaju 1.500 novih ljudi preko svojih agencija i na kraju nas ostaviti na ulici stvarno neće proći!

Poštovani gospodine Brkiću i urednici u Tabloidu, mi stojimo iza svake izgovorene reči i nadamo se da će sredinom nedelje krenuti serija tekstova na ovu temu. Vi možete konsultovati domaće nepotkupljene eksperte, poput prof. Savića, prof. Zeca, Miće Ćulibrka ili Milojka Arsića, šta misle o tome, i kakva saznanja imaju, a vi, da bi proverili verodostojnost naših podataka pozovite Telekom i pitajte da li je tokom leta na brzinu i u vreme odmora napravljen plan reorganizacije i šta on podrazumeva!

Tražite intervju od direktora Markovića (koji je inače polupismen i izuzetno arogantan) sa par provokativnih pitanja videćete o kakvom se tipu radi. Pitajte ga kako je moguće da samo mesec dana pre donošenja plana reorganizacije bude donet strateški plan Telekoma za period do 2019. godinu u kome se ne spominje ni reč o otpuštanjima. Da li to on prima naređenja od Andreja Vučića ili Predraga Ćulibrka?

3. Pozovite predsednika sindikata i neka oni časno iznesu svoje mišljenje o svemu. Ako vas budu eskivirali znači da su kupljeni.

4. Pozovite predsednika Nadzornog odbor a prof. Milana Božića i pitajte ga da li je kao predstavnik Vlade upoznat sa planom reorganizacije i ako jeste ko ga je odobrio.

5. Pozovite ministra Telekomunikacija Rasima Ljajića i ministra privrede Gorana Kneževića i pitajte, da li nešto znaju o tome. Prema našim saznanjima čak ni oni nisu obavešteni, jer je ovde reč o porodičnom biznisu koji se realizuje u strogoj tajnosti.

6. Proverite svaki od naših navoda, da li je kriminalac iz Leposavića, Zoran Milojević Zelja predsednik Skupštine MTS Kosovo i da li je Jana Ljubičić novi direktor prodaje?

Mislimo da ćete serijom tekstova koji će nastati kao rezultat ovog pisma, ali i vašim istraživačkim novinarstvom, najjače do sada uzdrmati Hvalisavca, jer ćete poljuljati kompletnu njegovu ekonomsku logiku. Mi ćemo ostati sa velikom zahvalnošću sto ste pomogli da se kompanija spasi i radovati se vašoj odluci da opstajete u ovom ludilu koje nas je zahvatilo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LJUBITELJI PARA I KUPOVINA SRBIJE: FIKTIVNI POSLOVI, PRANJE PARA I DELOVI EVROPSKE KOMISIJE U ZAŠTITI SRPSKIH POLITIČARA?!?

24. јуна 2016. Коментари су искључени

 

U prostorijama Evropske Unije u Briselu nalaze se desetine hiljada dokumenata koji dokazuju da srpski političari uz pomoć funkcionera EU uzimaju novac iz evropskih fondova i troše ga za lične potrebe.

Istrage se, međutim, ne pokreću, jer Evropska komisija ne prikuplja dokaze da bi sprečila dalje krađe, već da bi lakše ucenjivala srpske vlastodršce. Jedan broj istražitelja Evropske komisije odlučio je da tome stane na put pa je "Magazinu Tabloid" predao kompromitujuće materijale koji dokazuju zajednički kriminal domaćih i stranih političara, funkcionera i tajkuna.

 

                           Milan Malenović

SIROKA LJUBAV PREMA PARAMA

 

U Srbiji vlada zabluda kako će nam biti bolje kada budemo pristupili Evropskoj uniji. Naš izvor iz tima istražitelja, koji po nalogu Evropske komisije u Srbiji istražuje tokove novca, tvrdi da je i kod njih situacija slična kao i ovde: korupcija određuje pravce delovanja.

Najmanje su korumpirani službenici na najnižem nivou, tvrdi naš izvor, a što se ide bliže vrhu piramide korupcija je sve veća. Novac nije jedino sredstvo kojim se kupuje naklonost funkcionera EU – mnogi od njih su svesni da je njihov pravi poslodavac neka od velikih zemalja Unije (Nemačka, Francuska, Velika Britanija) ili SAD, tako da svoje delovanje usklađuju sa potrebama i željama tih država da bi mogli da napreduju u karijeri.

Sledeći problem sa Evropskom unijom je nedostatak sredstava. Bara je sve manja, skoro da je presušila, a krokodila je sve više", kaže naš izvor. Zbog toga su mnogi službenici Komisije spremni da zažmure i na oba oka kako bi sebi obezbedili dalje prihode od mita.

Na papiru je Evropska unija za pretpristupne (IPA) fondove Srbiji u periodu od 2014. do 2020. planirala 1.508.000.000 evra. U suštini, taj novac tek trebaju da obezbede zemlje članice, koje imaju dovoljno sopstvenih finansijskih problema, tako da im finansiranje Srbije nije među prioritetima.

Iako EU raspolaže sa većim brojem finansijskih instrumenata kojima kupuje Srbiju, od kojih su IPA fondovi samo mali deo, svuda je uočljiv nedostatak sredstava, zbog čega su i vlastodršci u Srbiji, ali i pojedini funkcioneri Unije, sve nervozniji.

U leto 2014. istražitelji Evropske Komisije koji rade u Srbiji dolaze u posed dokumenata koji pokazuju kako se razne subvencije, donacije i subvencionisani krediti Evropske Unije Srbiji „peru" kako bi se ovde isplatila gotovina i to na ruke vlastodršcima.

„O ovome su nas obavestili sami službenici Evropske komisije iz Brisela tokom jednog brifinga u Centrali", tvrdi naš izvor,"Iz ovoga se jasno vidi da je vrh Evropske Unije odlično upoznat sa ilegalnim tokovima novca koji uplaćuju svi budžetski obveznici Unije u ubeđenju da će biti iskorišćen u ispravne svrhe."

Pare se, po ovoj šemi, ne uplaćuju direktno Srbiji, iako se na uplatnicama ona navodi kao krajnja destinacija, već nekoj trećoj državi, članici EU. Zanimljivo je da se kao „skretnica" za dalje uplate najčešće pojavljuje Danska, država koja je, inače, poznata po svojoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Odatle službenici EU sredstva preusmeravaju na račune u Hrvatskoj i Mađarskoj, gde se novac sliva kao prihod neke od privatnih firmi, posle čega se u vidu privatnog zajma ili pozajmice osnivača prebacuje preduzećima u Srbiji i tu se podiže iz banaka i deli između učesnika ovog lanca.

Najmanje jedna polovina svih sredstava koje je Srbiji odobrila EU ide ovim putem. Predstavnici srpskih vlasti potpisuju prijem punog iznosa navodnog kredita ili subvencije. iako u budžet realno stigne tek polovina sredstava.

Istraga afera, posebno onih vezanih za proneveru novca iz pretpristupnih fondova, sve manje se koristi da bi se srpske vlasti naterale da počnu da poštuju zakon i kazne krivce, već sve više da bi evropske kompanije lakše ostvarile svoj uticaj u Srbiji, a da bi i funkcioneri Komisije mogli da naplate svoj deo, što dokazuju materijali koji su "Tabloidu" dostavljeni od istražitelja Evropske komisije.

Multinacionalna kompanija „Glencore" je dokazano ispostava američkih tajnih službi, na prvom mestu CIA-e (videti članak).

Zahvaljujući ovim kontaktima osnivač i vlasnik firme, američki multimilijarder Mark Rič, amnestijom je izbegao kaznu zatvora u trajanju od čak 300 godina, koja mu je u SAD pretila zbog utaje poreza.

Preko svoje ćerke – firme „Renaisco B.V." iz Holandije , ovo preduzeće je jedini vlasnik „Glencore Srb" d.o.o.  iz Novog Sada, na čijem su čelu Csaba Juhasz iz Mađarske i Ernest Christian Barend Mostert iz Holandije.

Vlasnik korporacije „Glencore", Mark Rič, inače je mađarski Jevrejin koji je Holokaust preživeo zahvaljujući saradnji sa fašističkim vlastima Mikloša Hortija, a u SAD je emigrirao posle rata.

„Agroposlovi" d.o.o. iz Beograda je preduzeće koje je pripadalo Čedomiru Jovanoviću, a direktor je svojevremeno bila njegova supruga, Jelena Jovanović. Firma je, između ostalog, u zakup uzela silose „Fidelinke" iz Subotice u kojima je bilo uskladišteno žito Robnih rezervi.

Preko ovog preduzeća je u najvećoj meri išla nezakonita preprodaja ovog žita, zbog čega je krajem 2015. Jelena Jovanović bila privedena. Istovremeno, preko računa „Agroposlova" je Čedomir Jovanović dobijao i novac od američkih obaveštajnih službi kako bi u srpskoj Skupštini lobirao za ulazak Srbije u NATO.

Dana 30. novembra 2013. „Agroposlovi" izdaju „Glencoru Srb" račun broj 01/130104179 za navodnu isporuku 1.100.000 kilograma žita. Ukupna cena od 18.052.729,20 dinara bila je umanjena za 10 odsto, tako da je Glencore" trebalo da plati 16.247.456,28 dinara.

Iako je naknadno naznačeno kako je račun storniran, novac je ipak stigao, ali žito nikada nije predato „Glencoru". Isporuka nije ni bila planirana, jer se radi o fiktivnom poslu kojim je novosadsko preduzeće samo pokrilo redovno plaćanje Čedomira Jovanovića od strane američkih nalogodavaca.

Pomenuto žito je u jednoj noćnoj akciji, sa što je moguće manje svedoka, iz silosa utovareno u kamione „MK Komerca" i prevezeno na Kosovo, gde je ponovo prodato, ovog puta albanskim separatistima iz takozvane Republike Kosovo. Tako je narodni poslanik i predsednik LDP-a dva puta prodao žito koje je ukrao iz Robnih rezervi.

Ovo nije bio jedini posao te vrste između „Agroposlova" i „Glencora Srb". Osoba koja je o ovome obavestila istražitelje Evropske Komisije, a koja je radila u Jovanovićevoj firmi, tvrdi kako je sve ovakve transakcije nadgledao isključivo Zoran Draga Popović, rodom iz Pakraca, Hrvatska, i niko više.

Popović je, po informacijama pomenutog informanta, bio angažovan i kada je preduzeće „Agroposlovi" osnivano i jedini je smeo da ima uvid u dokumentaciju o sumnjivim transakcijama. Uživao je, očigledno, neograničeno poverenje bračnog para Jovanović.

Svesni da bi ovakvi dokumenti mogli da ih oteraju na robiju, rukovodioci „Agroposlova" su uveli pooštrene mere bezbednosti. Zaposleni nisu smeli u prostorije firme da unose mobilne telefone sa kamerom, niti su smeli iz prostorija da iznose bilo kakva dokumenta. Prilikom izlaza su skidani do gola i detaljno pretresani.

Uprkos ovakvim merama dobar deo kompromitujućih materijala je iznet i dostavljen istražiteljima Evropske Komisije, ali i ovdašnjim pravosudnim organima. Ni jedan postupak, kako onaj u Briselu, tako ni onaj u Beogradu, nikada nije pokrenut sa mrtve tačke, jer se američka administracija potrudila da Čedomir Jovanović nezvanično bude aboliran.

Na dugačkom spisku menica koja su izdavala Jovanovićeva preduzeća SHSF i "Agroposlovi", a do koga su došli istražitelji, nalazi se i ime Slavice Janjušević. Pomenuta gospođa je jedino fizičko lice koje je dobijalo menice, sve ostalo su preduzeća, što i jeste uobičajeno u poslovnom svetu.

Gospođa Janjušević je za samo pet dana, tačnije od 25. decembra do 31. decembra 2013. od „Agroposlova" dobila i realizovala menice u ukupnoj vrednosti od oko 12 miliona dinara.

U periodu od 10. do 15. januara 2014. gospođa Janjušević od Jovanovićevog preduzeća SHSF dobija i naplaćuje menice u ukupnoj vrednosti od oko 13 miliona dinara. Ukupno ona za manje od mesec dana od obe firme dobija preko 25 miliona dinara.

Gospođa Janjušević je osnivač i vlasnik preduzeća „Kirka Corporation" d.o.o. iz Zemuna, u okviru koga posluju i preduzeća za proizvodnju i trgovinu farmaceutskim materijalom i lekovitim biljem.

Za Čedomira Jovanovića se, istina, priča kako pokušava uz pomoć raznih medikamenata da izbeli svoju kožu i tako prikrije romsko poreklo, ali pomenute menice nisu izdate ni na jedno preduzeće iz ove branše, već na ime gospođe Janjušević lično.

Moguće je da je u pitanju „pranje" para, a možda je u pitanju i drugo, sumnjaju istražitelji Evropske Komisije.

Da je Jovanović zaista prao pare, vidi se iz toga da je SHSF 3. februara 2014. izdao dve blanko menice (brojevi AA8268762 i AA8268762) i to u korist republičke Agencije za obezbeđivanje i finansiranje izvoza (AOFI, ranije SIEPA) .

Kao svrha je navedeno: „Jemstvo za Kirku". AOFI po odlukama Vlade, odnosno Aleksandra Vučića lično, daje bespovratne kredite za subvencionisanje izvoza, mada se novac koristi u druge svrhe.

Kako je reč predsednika Vlade dovoljna za davanje subvencije, zbog čega je „Kirka", pored sopstvenih menica, kao dodatnu garanciju priložila i menice Jovanovićeve kompanije?

Novac, smatraju istražitelji EK, uopšte nije ni bio namenjen preduzeću "Kirka", već Čedi Jovanoviću, čije je drugo preduzeće, „Agroposlovi", u isto vreme već uzimalo drugu subvenciju, takođe od AOFI-ja, pa je "Kirka" tako poslužila samo kao maska da se od javnosti sakrije koliko je vlast naprednjaka ukupno platila usluge jednog od vođa „opozicije".

Naime, samo devet dana pre vanrednih parlamentarnih izbora 2014, tačnije 7. marta, „Agroposlovi" predaju šest blanko menica AOFI-Faktoringu (služba za naplatu) , kao garanciju najverovatnije za bespovratni zajam u iznosu od 150 miliona dinara, čije je odobrenje od Saše Radulovića prethodne jeseni zahtevao lično Aleksandar Vučić.

Pošto je ministar Radulović odbio da odobri taj više nego sumnjivi kredit i zatim napustio Vladu, umesto njega potpis na ugovor stavlja Dušan Vujović, tada samo vršilac dužnosti ministra privrede i to u tehničkoj Vladi!?! Možemo samo da zamislimo kakve je sve „zajmove" Vujović odobravao u vreme dok je imao pun mandat ministra.

Jedini izvozni posao Jovanovićevih preduzeća bio je šverc iz Robnih rezervi ukradenog žita na Kosovo, pa tako ispada da su srpski poreski obveznici hranili separatiste u ovoj samoproklamovanoj državi. Ovde treba napomenuti da su sve menice izdate kao garancije u međuvremenu postale bezvredne, jer su i „Agroposlovi" i SHSF otišli u stečaj.

Ovo nisu jedine pare koje je Jovanović dobijao za verno služenje interesima SAD i NATO pakta.

Jedan od značajnih izvora korupcije kako političara iz Srbije, tako isto i onih iz Evropske Unije, jesu i subvencionisani krediti za razne namene koje odobrava „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD). Zvanična svrha ovih „kredita" je da se pospeši poslovanje srpskih kompanija.

„Ono što nam je upalo u oči prilikom provere poslovanja ‘Fidelinke’  i preduzeća u vlasništvu Čedomira Jovanovića, jeste veliki broj menica koje su ‘Agroposlovi’ i SHSF izdali ‘Banci Intessa’ i ‘AIK banci’, kao garanciju za zajmove", tvrdi "Tabloidov" izvor iz EK. „U najmanje jednom slučaju postoje osnovane sumnje da se radi o dobijanju subvencionisanog kredita iz linije koju je otvorila EBRD."

Kod ovakvih poslova, „Evropska banka za obnovu i razvoj"  obezbeđuje sredstva i snosi rizik naplate, dok je ovdašnja banka samo serviser na čijim šalterima se novac predaje zajmoprimaocu, u ovom slučaju „Agroposlovima".

Nijedno od preduzeća Čedomira Jovanovića u kontrolisanom periodu (2013. do kraja 2014. godine) nije posedovalo ni bonitet, niti poslovni plan koji bi opravdao dodelu ovih sredstava.

„Jasno nam je da se tu radi o klasičnom podmićivanju političara", tvrdi naš izvor iz Evropske Komisije. „Posebno zato što su ovakve isplate ‘Intesse’ i ‘AIK banke’ naglo prekinute posle republičkih izbora od 16. marta 2014. kada je postalo jasno da LDP nije prešao cenzus i da je politička karijera Jovanovića na zalasku."

O kriminalnim aktivnostima predsednika LDP-a Evropska komisija ima dokumentovana saznanja unazad do 1996. godine. Po tvrdnjama istražitelja Jovanović danas raspolaže sa oko 30 miliona evra, što je samo mali deo sume koju je imao pre oko deset do petnaest godina.

Da bi se ispitali svi detalji poslovanja preduzeća Čedomira Jovanovića i njegove supruge, istražiteljima je potrebna saradnja srpskih institucija. koja je do sada izostala.

Čudnovato je i da se funkcioneri u Briselu oglušavaju o zahteve sopstvenog istražnog tima u Srbiji da se izvrši jači pritisak na ovdašnje vlasti. Očigledno je da sadašnje stanje svima odgovara.

Obimni materijali o jednoj od 24 sporne privatizacije, u kojima ima i dokaza o zloupotrebi para iz IPA fondova, predao je G. V. (ime poznato redakciji) istražiteljima Evropske komisije u Srbiji 27. septembra 2013. godine. Posle predviđene obrade, dokumenta su poslata u Brisel i – to je bilo sve od istrage.

Na jednom skupu povodom Dana Evrope 2014. godine, G. V. javno postavlja pitanje šefu Delegacije EU u Srbiji Majklu Devenportu zašto Unija štiti kriminalce koji proneveravaju novac iz IPA fondova i ignoriše predate prijave.

Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, zbog ovoga je burno reagovala, pa je izgledalo kao da želi i fizički da se obračuna sa osobom koja javno postavlja nezgodna pitanja.

Za razliku od nje, Devenport je imao više kućnog i diplomatskog vaspitanja, pa je predložio da mu se sporni materijali još jednom pošalju e-mejlom. Dubravka Savić, šef Devenportovog kabineta, 20. maja 2014. elektronskom poštom potvrđuje prijem materijala, čime se završila korespodencija između podnosioca prijave i Delegacije EU u Srbiji.

Zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih iz Srbije G. V. u julu mesecu 2014. odlazi u Brisel na sastanak sa članovima Evropske komisije zaduženim za borbu protiv korupcije i kriminala. Iz izveštaja koji je kasnije predao istražiteljima EK u Srbiji, proizilazi sledeće:

„…Došli smo pred zgradu EK gde se nalazi to odeljenje. Ne znam kako se ulica zove, ali u njoj su sedišta svih mogućih komisija i agencija EU. Cela ulica je njihova. Posle detaljnih kontrola uveli su nas u jednu sobu bez prozora, u kojoj su bila tri svetlo-bež stola i okrugle rotirajuće kancelarijske stolice plave boje. Zidovi su bili beli, od nekog materijala sličnog šper-pločama, bez ikakvih ukrasa. Na podu je bio tamni itison, a sa plafona su nas obasjavale neonske lampe. Sve je bilo sterilno, hladno, bezlično…Dočekala nas je Sabina Zwanpoel sa još nekoliko službenika EK…"

Članovi grupe su pojedinačno iznosili svoje probleme, neki su izlaganja potkrepili dijagramima i tabelama, a svi su doneli obilje dokumenata. Oko podneva je Sabina predložila da se napravi pauza za ručak i konsultacije predstavnika EK, posle čega će sastanak biti nastavljen.

Ova pauza je, međutim, iskorišćena da se jednom članu grupe iz Srbije predloži da se prijave „zaborave", a da će zauzvrat svako od njih dobiti po oko 100.000 evra kao „odštetu".

Očigledno je da samoj Evropskoj komisiji  nije odgovaralo da se nastavi istraživanje mahinacija sa parama iz pretpristupnih fondova. Interes EU nije da se u Srbiji uvede vladavina prava, već da se pribave dokazi pomoću kojih bi se ucenjivali ovdašnji vlastodršci.

 

    A 1. Čedomiru Jovanoviću nema ko da sudi

U ovom trenutku postoji šest preduzeća koja u svom imenu nose ime "Kirka". "Kirka corporation" d.o.o. iz Zemuna je u vlasništvu Slavice Janjušević. "Kirka-Suri" d.o.o. iz Beograda (Palilula) danas je u vlasništvu Bogića Despotovića i poseduje još dva zavisna preduzeća: "Kirku Te-To" d.o.o. (100 odsto udela) i "Kuzinu Kirku" d.o.o. (49 odsto). Oba pomenuta preduzeća se nalaze na istoj adresi kao i matična firma.

Preduzeće Čedomira Jovanovića SHSF d.o.o. bilo je do 22.7.2015. jedini vlasnik "Kirka-Surija" i tada je Jelena Jovanović bila direktor. "Kirka-Suri" je preduzeću "Intersteel" d.o.o. dugovala 13.719.459 dinara i 50. 699, 50 evra, što je potvrđeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu od 1.4.2015. godine.

U toku sudskog postupka, Jovanović (tada predsednik nadzornog odbora dužnika) pokušao je da se vansudski nagodi sa direktorom poverioca, Igorom Koljajem, tako što mu je obećavao državne subvencije iz AOFI fonda posle vanrednih republičkih izbora 2014. U to vreme je lider LDP-a bio ubeđen da njegova stranka prelazi cenzus i da će on na neki način biti deo nove vlasti.

Pošto Koljaja nije želeo da prihvati ovu ponudu, bračni par Jovanović započinje nezakonito otuđivanje imovine preduzeća "Kirka-Suri" u cilju izbegavanja plaćanja duga. U tu svrhu Jelena Jovanović 14.7.2015. angažuje advokata Sergeja Đuretića koji priprema preregistraciju preduzeća na Bogića Despotovića do koje i dolazi 22.7.2015.

Sedam dana pošto je preuzeo firmu Despotović kompletnu nepokretnu imovinu preduzeća prodaje samom sebi i to po ceni koja je višestruko niža od tržišne i na otplatu od 10 godina. U to vreme je Despotović znao da je protiv "Kirka-Surija" pokrenut izvršni postupak prinudne naplate pomenutog duga, u toku koga su prodate nepokretnosti već bile popisane od strane ovlašćenog izvršitelja, zbog čega je otuđenje ove imovine nezakonito.

Despotović je lično bio prisutan tokom popisa imovine 10.7.2015. i poveriocu rekao kako su kuće u vlasništvu "Kirke-Surija" izgrađene na njegovom zemljištu, kao i da je i on sam žrtva prevara Čedomira Jovanovića. Potom je, kako izgleda, od žrtve postao saučesnik.

Dok je trajala pravna borba sa "Kirka-Surijem" oko poništaja kupoprodajnog ugovora, ovo preduzeće je otišlo u stečaj, pa su pomenute nepokretnosti postale deo stečajne mase na koju imaju pravo svi poverioci, a ne samo "Intersteel".

Zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivična dela zloupotrebe položaja odgovornog lica, Koljaj 3. februara 2016. Višem javnom tužiocu u Beogradu podnosi krivičnu prijavu protiv: Čedomira Jovanovića, Jelene Jovanović, Bogića Despotovića i Đorđa Markovića.

Prijava do danas nije procesuirana, a pošto je Jovanović ponovnim ulaskom u Skupštinu Srbije stekao poslanički imunitet, najverovatnije će ostati nekažnjen za ova i druga počinjena nedela.

U šumi preduzeća registrovanih u Agenciji za privredne registre očigledno ima dosta onih čiji je krajnji vlasnik bio (a kod nekih je još uvek) Čedomir Jovanović.

Iz slučaja "Intersteela" vidi se da pomenuti političar ne preza od nuđenja da svoje privatne dugove plati iz republičkog budžeta. Da bi se utvrdio tačan broj ovakvih slučajeva, briselskim istražiteljima je potrebna saradnja državnih organa Srbije, ali do nje ne može da dođe dok je Čedomir Jovanović pod zaštitom američkih službi.

 

    A 2. Čedine kabinetske orgije

Jelena Jovanović, Čedomirova supruga, bila je samo formalno direktor „Agroposlova". Sve odluke je donosio njen muž, a u njegovom odsustvu to je činio Zoran Popović. Svedok iz pomenute firme je istražiteljima Evropske komisije rekao kako je Čeda Jovanović povremeno dolazio u službene prostorije ovog preduzeća i iza zatvorenih vrata nasamo razgovarao sa Popovićem.

Kada nije imao službene razgovore sa pomenutim čovekom od poverenja, Jovanović bi u kabinetu orgijao sa svojom suprugom. Bili su toliko bučni i neobuzdani, da su saradnici imali utisak da slušaju snimanje porno filma.

Jednom je Čedomir Jovanović pobesneo zbog nečega i polupao sve kompjutere u prostorijama preduzeća. Sledećeg dana je stigla nova i još skuplja oprema. Kako je Jelena provodila slobodno vreme, koga je imala u izobilju, najbolje ilustruje jedan razgovor koji je vodila sa svojom dobrom prijateljicom, a kome je slučajno prisustvovao i informant EK. Pošto joj se prijateljica požalila kako ni posle nekoliko godina braka ne može da zatrudni, Jelena ju je posavetovala: „…Uzmi mog ličnog fitnes trenera. On garantovano pravi decu."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

15. априла 2016. Коментари су искључени

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

MANDAT ZA PRODAJU6

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIREKTOR BIA: NA ŽALOST, ODAVNO SRBIJA BALKANSKOG ŠPIJUNA IMA SAMO NA FILMU….

22. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Nakon što je srpski premijer Aleksandar Vučić poljubio vrata državnih institucija u Sjedinjenim Državama, koju posetu je nazvao istorijskom, na put je, u misiju “pokornosti i odanosti“, poslao svog prijatelja i direktora Bezbednosno-informativne agencije, Aleksandra Đorđevića, da primi instrukcije u Lengliju. Iako je misija bila tajna, zamlata od direktora je morala da progovori i obavesti svoje društvo iz kafića kako je dočekan. Isto kao i premijer. Naš saradnik opisuje lik i delo još jednog iz Vučićeve pederske grupe, koji se našao na pogrešnom mestu, urušavajući ugled i nacionalnu bezbednost Srbije.

 

              major Goran Mitrović

U SRBIJI VISE NEMA NI BALKANSKIH SPIJUNA-3A

 

Na sednici Vlade Srbije održanoj 25. oktobra, 2013. godine, za direktora Bezbednosno-informativne agencije (BIA), postavljen je Aleksandar Đorđević.

Na mesto šefa BIA došao je posle Nebojše Rodića, koji je u okviru jedne od rekonstrukcija Vlade, po zamisli Aleksandra Vučića, postavljen na mesto ministra odbrane.

Imenovanje Đorđevića prethodno je prihvaćeno na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost. Nakon postavljenja Nebojše Rodića na položaj ministra odbrane, BIA više od mesec dana nije imala direktora, a izbor novog prvog čoveka bezbednosne agencije kočio je, prema sopstvenoj izjavi, Aleksandar Vučić.

On je novinarima objasnio da nije zadovoljan predloženim kandidatima, dodavši da je to suviše važno mesto da bi se donela prebrza odluka. (Upućeni tvrde da je Vučićčekao na nečiju saglasnost).

Agencija Tanjug navela je u izveštaju da je Aleksandar Đorđević blizak lideru SNS-a i vicepremijeru Aleksandru Vučiću, što se nikada ne saopštava, kada se imenuje direktor tajne službe.

U zvaničnoj biografiji novog direktora BIA stoji da je osnovnu i srednju školu završio u Čačku, a Pravni fakultet u Beogradu 1995. godine. Od 1996. do 1998. godine radio je u Okružnom sudu u Beogradu kao pripravnik.

Godine 1998. upisan je kao advokat u imenik Advokatske komore Beograda. Od 1998. do 2001. godine radio je kao advokat u kancelariji Veljka Guberine u Beogradu, da bi potom otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. (U kancelariji gospodina Guberine, najuglednijeg homosekusalca u Srbiji, Đorđević je stekao iskustvo u svim pozama).

Bio je član nekoliko upravnih odbora, između ostalih i FK Crvene zvezde, u vreme kada je klub vodio Vladan Lukić. Advokatsku kancelariju imao je zajedno sa kolegom Borisom Bogdanovićem, koji je takođe zastupnik kluba s "Marakane".

Đorđević je januara 2005. zamenjen na mestu pravnog zastupnika Dejana Milenkovića Bagzija, kojeg je zastupao po službenoj dužnosti. Od januara ove godine, član je Radne grupe za izmenu Zakona o saobraćaju.

Aleksandar Đorđević je, dolaskom naprednjaka na vlast postao nerazdvojan drug sa Zlatiborom Lončarem, koji je prvo bio direktor Urgentnog centra u Beogradu, a potom ministar zdravlja.

U kafiću u Palmotićevoj i u Birčaninovoj ulici, redovno se sastaje sa Lončarom, Nikolom Petrovićem, Vučićevim kumom, Veselinom Milićem, načelnikom Policijske uprave za Beograd, Aleksandrom Stepanovićem, predsednikom Višeg suda, i Duškom Milenkovićem, predsednikom Apelacionog suda u Beogradu.

Ovo je jedna od najjačih interesnih grupa koja je drmala Srbijom u protekle tri godine. U ovoj grupi Dorđević je tretiran kao “prisutni građanin“, koji je dobijao zadatak koga će BIA da prati, prisluškuje i potom da te podatke dostavlja grupi, koja je potom reketirala biznismene, ucenjivala političare i pljačkala nemilice javna preduzeća, fondove, budžet preko tendera…

Direktor Instituta za imunologiju i virusologiju „Torlak", dr Branislav R. Lazić, bio je primoran da 28. februara 2013. godine podnese ostavku, a za novog vršioca dužnosti postavljena je, po nalogu dr Zlatibora Lončara, dr Vera Stoiljković iz Hitne pomoći.

Gospođa Stoiljković je završila medicinski fakultet, specijalista je fizijatrije, a u Službi hitne pomoći Beograda je bila postavljena za načelnicu Odseka za prijem i obradu naloga za intervencije, i to kao član Demokratske stranke.

Kada je na vlast došla Srpska napredna stranka, dr Stoiljković je prešla kod njih, i kao njihov kadar imenovana je na čelo ustanove koja je nekada bila prva u Evropi po proizvodnji vakcina i seruma! Za ovu funkciju ona je potpuno nekompetentna, ali je dragoceni saradnik ministra Lončara.

U vreme imenovanja, gospođa Stoiljkovićje, zvanično, živela u vanbračnoj zajednici sa direktorom BIA, Aleksandrom Đorđevićem, a stvarno je bila u vezi sa jednim članom Nadzornog odbora Instituta.

Za vreme mandata, Đorđević se trudio da bude neprimetan. Dolazio je na posao već u pripitom stanju, i odlazio na sastanak sa pomenutim društvom.

Po Vučićevom nalogu, promenio je veći broj načelnika, koje je njegov prethodnik Nebojša Rodić, vratio u Službu zbog manjka kadrova i iskusnih operativaca,

Ipak, slepo i sa psećom odanošću izvršavao je sve naloge svoje organizovane kafanske grupe.

U Agenciji već dugo deluju neformalne grupe, koje nastoje da se održe u poslu i u životu, međusobno sarađajujući, i podržavajući se.

Nije nikakva tajna da su bivši direktori BIA slepo izvršavali naređenja stranačke oligarhije, i da je BIA bila prikopčana na centralu CIA u Lengliju. Diskove sa narezanim i traženim podacima prvo je u Lengli nosio Rade Bulatović, koji je nakon smene zajedno sa Bilom Montgomerijem osnovao preduzeće za pružanje fizičko-tehničkih usluga.

Vučić ga je poslao za ambasadora u Kijev, i u tom gradu ima mračnu ulogu. Njegov naslednik Saša Vukadinović je, takođe, po nalogu, ali Borisa Tadića, “izašao u susret kolegama iz CIA“, poklanjajući im disk koji je sadrži sve što je bilo u Arhivskim fondovima BIA.

Ipak, Đorđević je teški pijanac i zamlata, koga je dupe preporučilo kod Vučića.

Službenici BIA tvrde da su se opserviranjem svog direktora uverili da njega interesuju muškarci, a sa ženama je radi prikrivanja svoje spolne orjentacije.

Pre puta u Vašington, Đorđević je morao da po nalogu iz CIA, smeni svoje savetnike Radivoja Mićića i Duška Bobića, koji su bili slepo odani Vučiću, ali se smatralo da su im uši u Jasenovu, u Moskvi. Očekuje se brzopotezno penzionisanje najiskusnijih operativaca.

Đorđevića je u CIA-a primio službenik zadužen za Balkan, što se može smatrati znakom nepoštovanja i gosta i njegove Službe. CIA u Beogradu, u Krnjači, na Pančevačkom putu, ima izrazito aktivan prislušni centar.

Iako se smatra da je BIA u punom rasulu, upućeni veruju da zamlata Đorđević nije uspeo da je zgazi, i da mnogi timovi korektno rade svoj posao, i da će ostati zadokumentovani mnogi događaji i pljačke državne imovine.

Nova pratilja g. Đorđevića postala je Jelena Trivan, zvana Gabor, bivši portparol Demokratske stranke i njen poslanik. Ona je nekadašnja konkubina jednog od nesmenjivih ministara u srpskoj Vladi, a sveža je raspuštenica.

Njen brat Milan Marković je sudija Ustavnog suda Srbije, drugi je sudija Osnovnog suda u Kragujevcu, a otac je penzionisani profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, kome se još sudi u aferi “Index“.

Od 27. januara 2015. je vršilac dužnosti direktora “Službenog glasnika“. Njeno imenovanje, na predlog Aleksandra Vučića, izazvalo je veliko negodovanje u SNS-u.

Njeno postavljenje izdejstvovao je Đorđević, nudeći da Gabor organizuje kriminalne gangove koji su se odvojili od DS-a, i da ih Vučićeva ekipa opljačka i uzme k sebi. Zaista, sa Vučićem je talog preplavio Srbiju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

8. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

ODLAZAK LEKARA-6

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Pribojpostoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: