Архива

Posts Tagged ‘strajk’

PLANSKA PLJAČKA TELEKOMA: NAMEŠTENI SKUPI PROJEKTI, IZVLAČENJE I PRANJE PARA, KUPOVINA ĆUTANJA, CRNI FONDOVI I SKRIVENE NAMERE SNS!??

21. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Veća grupa zaposlenih u preduzeću Telekom Srbija uputila je glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid pismo u kome između ostalog piše: "…Poštovani gospodine Brkiću i redakcijo hrabrog Magazina Tabloid, obraćamo Vam se sa molbom da objavite naše navode koji mogu pljačkaški režim braće Vučić ozbiljno uzdrmati i razotkriti njihove prave namere…"

U nastavku pisma, potpisnici govore o kriminalnim namerama braće Aleksandra i Andreja Vučića, tačnije o njihovom planu da prodaju Telekom u toku 2018. godine i otpuste 3.500 radnika. Redakcija objavljuje ovo pismo bez skraćenja.

 

              ………………..

IZVLAČENJE PARA IZ TELEKOM1

 

Mi, radnici Telekoma smo ogorčeni onim što se dešava u našoj najboljoj kompaniji i u Vama vidimo jedini svetionik istine koji bi objavljivanjem skandala koji se dešava u Telekomu u režiji SNS i njihovih satrapa ozbiljno otvorili oči narodu i razotkrili njihove destruktivne namere.

Naime, u Telekomu se u tajnosti priprema prava seča zaposlenih u režiji režimskih ljudi predvođenih direktorom HR-a Draškom Markovićem zvanim Šampita  (nadimak je dobio po tome što ga je svojevremeno Vojislav Šešelj, kada mu je pala šampita koju je nosio naterao da je poliže sa poda). Imenovani je pre četiri godine postavljen za direktora HR (ljudskih resursa) Telekoma i od tada šta god uradi samo kaže tako je naredio Andrej Vučić pa se pitamo da li je moguće da je TELEKOM postao Andrejeva prćija.

Telekom je prava slika i prilika pogubne ekonomske politike A. V. koju primenjuje i u drugim firmama, a koja će pre ili kasnije proizvesti katastrofu. Krenimo redom…

1. SNS je u Telekomu, preko Draška Markovića naravno, u protekle četiri godine zaposlio preko 500 ljudi bez ikakvih kvalifikacija, osim što su imali člansku kartu SNS, dok je istovremeno poluprisilno uz otpremnine otpustio blizu 1.000 ljudi kroz takozvane dobrovoljne odlaske.

Da paradoks bude veći u isto vreme preko lizing agencije Sekvestra  (koja je vama dobro poznata i o kojoj ste već pisali) a sada i preko lizing kuće Wor And Care (za koju se po firmi priča da je u Markovićevom vlasništvu) angažuje se preko 1.500 ljudi. Postavlja se pitanje da li je normalno, ako već želite da smanjite broj ljudi, da kroz dobrovoljne odlaske i uz visoke otpremnine smanjujete broj ljudi da bi istovremeno doveli preko 500 svojih jurišnika i plus angažovali ljude preko agencija i tako sebi otvorili prostor da zarađuju vaše kompanije.

2. Iz Telekoma su na konsultanske usluge u poslednje četiri godine izvučeni milioni evra (koji odlaze na finansiranje kampanje SNS) angažujući uvek iste konsultante, ili je to AT Cami ili BSG, i uvek su to timovi od dvoje ili najviše troje ljudi, koji se na projektu ne zadržavaju nikada duže od mesec dana, ali nijedan projekat nije jeftiniji od milion evra! Milioni evra se takođe odliju na račune vaših kolega iz novinskih kuća i agencija, čime Vučić kupuje njihovo ćutanja.

3. SNS je protivustavno i protivpravno Telekom, koji je akcionarsko društvo svrstao u javna preduzeća, da bi nam nasilno smanjili plate za 10% i tako demotivisali zaposlene, a one najbolje poslali u konkurentske firme. Dodatno, ukinuli su radničke sportske igre, smanjili su nam i gotovo ukinuli dnevnice, sindikalna prava sveli na minimum koristeći novi drakonski Zakon o radu.

4. Iz Telekoma je u poslednje četiri godine isisano desetine miliona evra i dato Zvezdi i Partizanu ne da bi postigli vrhunske rezultate nego da bi se kupila ljubav huligana na stadionima i da ne bi skandirali "Vučiću pederu!". Postavlja se pitanje koliko je škola i bolnica moglo biti donirano ovim novcem po cenu da ponekad bude povređena sujeta velikog vođe i da li je Telekom dužan da plaća nesposobnost Vlade da se obračuna sa huliganima.

5. Iz Telekoma je preko firmi Slaviše Kokeze i Slobodana Kvrgića bliskim braći Vučić, ali i kuma Nikole Petrovića i Nenada Kovača izvučeno preko 200 miliona evra kroz softvere i nabavku opreme i telefona i sve je završilo u crnim fondovima SNS.

5. Telekom svake godine plati na ime JP Pošte Srbije za zakup prostora preko 25 miliona evra, iako je veliki deo zakupljenog prostora napustio, da bi se ona hvalila kako pozitivno posluje i što je najveći paradoks, povećava plate zaposlenima. Dakle, nama smanjenje plata od 10 odsto, a onda otimačina zakupnine i davanje Pošti da našim novcem sebi povećavaju plate! Svaka čast za ekonomsku logiku.

6. Jedan od golova kojim smo pobedili Albance u Briselu sa "pet prema nula", završio je u Telekomovoj mreži. Dali smo pozivni broj Kosovu kao državi, i formirali ćerku firmu po kosovskim zakonima prema kojima ako hoćeš da platiš račun, on mora biti u evrima i morate imati ličnu kartu države Kosovo! I pri tom za predsednika Upravnog odbora postavite čuvenog kriminalca i batinaša Zorana Milojevića Zelju, levu i desnu ruku Zvonka Veselinovića narko trgovca sa Kosova i Metohije.

6. Ono što nas možda i najviše boli jeste da je u poslednjih pet godina kroz dividendu Vlada Srbije uzela Telekomu blizu pola milijarde evra, čime nas je uništila u investicijama i borbi sa sve rastućom konkurencijom. I to nije sve.

Od prošlogodišnjih devedeset miliona evra uplaćenih u budžet Srbije po osnovu dividende, Vlada je sa 40 miliona naših para častila avio kompaniju ER Srbija, ne bi li nekako prikrila njene gubitke i propast "posla decenije" kako su govorili, a od preostalog dela dali su preko 33 miliona evra Fijatu. Od toga 23 miliona da isplati plate za 2. 500 zaposlenih i plus desetak miliona evra da verovatno časti menadžment Fijata i našim novcem podele bonuse. Tragedija, šta drugo reći.

Dakle, otimate od onih koji pošteno rade i uredno plaćaju sve poreze i doprinose i dajete za plate onima koji su oslobođeni bilo kakvih poreskih obaveza pa čak i doprinosa na plate kako ne bi propao posao veka. Ako je i od Vučićai SNS-a mnogo je.

7. Kakvo je isisavanje novca u pitanju najbolji je dokaz da je i unutar same Srspek napredne stranke, došlo do velikog sukoba kada je Telekom u pitanju. Tako i ministar Stefanović uz mnogo muke odneo prevagu nad drugim klanom, klanom Nikole Petrovića i za direktora prodaje u Telekomu postavio državnog sekretara MUPa Janu Ljubičić sa osnovnim zadatkom ne da se bavi prodajom jer ona nema veze o tome niti se ikada bavila time već da u kordinaciji sa njegovim ocem Brankom Stefanovićem i pojačanjima koja dovede iz MUP-a istraži iznutra mahinacije u Telekomu i eventualno nekome stave zasluženo lisice na ruke. Ako je to cilj oprostili bi i partijsko postavljenje i njeno neznanje.

    I sada šlag na torti.

Prema našim saznanjima, da bi se oprale pare koje su izvučene, ne samo iz Telekoma, i da bi se ubacile u legalan biznis A.Vućič je kreirao priču da na jesen sledeće godine jednom fondu proda 20 posto Telekoma, uz uslov da i on i njegova bratija opere svoj kapital i postane suvlasnik Telekoma.

Uslov Fonda je da se u međuvremenu otpusti, potpuno neopravdano, 3.500 ljudi kako bi oni došli na gotov teren i ne bi morali da ulaze u delikatan posao delenja otkaza.

Draško Marković odmah tokom jula i avgusta u jeku godišnjih odmora angažuje konsultanta, Boston konsalting grup koji je trebao da razmotri racionalizaciju zaposlenih u Telekomu. Pri tome konsultatnstki ugovor je težak milion i po evra narodnih para. Njih je angažovao lično bez tendera, u kafani, direktor Marković, i za samo mesec dana dvoje ljudi je ustanovilo da u Telekomu postoji višak od 3.500 radnika, što znači da svakog drugog zaposlenog treba otpustiti. Plan je skovan u strogoj tajnosti i tek je ovih dana obelodanjen, jer munjevitom brzinom žele da ga sprovedu u delo.

Ono što bi želeli da posebno potencirate u svojim tekstovima je sledeće:

Čak i da se desi da se ostvari plan SNS-a da potkupe sindikalne vođe Slavoljuba Kandića i Joksimovića, kao što su uradili u Fijatu, jer se direktor Marković po kafanama javno hvali da će ih skuvati parama iz crnih fondova SNS-a, naš odgovor će biti žestok.

Da je to verovatno, pokazuje to što je jedan otišao mesec dana na Krit a drugi u Grčku (naravno o trošku Telekoma) i to u vreme kada svaki drugi zaposleni u Telekomu treba da dobije otkaz! Istovremeno, Kandiću je napravljen ustupak i nije penzionisan kada je trebalo, zbog njegove ćerke, koja radi u strategiji, izmišljen je poseban sektor u Strategiji, što je posebno iritiralo zaposlene, i što je novu reorganizaciju bacilo na kolena, novi Kandićev zet je lepo zbrinut.

Takođe u Strategiji. Joksimović je zaposlio jednu ćerku, drugu ćerku, suprugu i verovatno još samo taštu da zaposli da bi prećutao zločine koji se rade protiv zaposlenih.

Nevezano za njihov stav mi koji smo stvarali Telekom decenijama, spremni smo da telima i životima nas i naše dece branimo naša zaslužena radna mesta. Razapeti šatore ispred Telekoma u Takovskoj i ispred Skupštine, štrajkovati glađu dok se taj plan ne obori, a poslovanje Telekoma dovede u red.

Obavestićemo sve međunarodne sindikalne organizacije, dovesti žene i decu ispred Telekoma i Vlade i generalnim štrajkom paralisati rad firme, dok se nepravde ne ispravi. Nije Telekom ničija prćija da bi zbog njihovih hirova naša deca ostala bez hleba.

Otpuštati ljude u najboljoj domaćoj kompaniji koja hrani Poštu, Fiat, Er Srbiju, iz koje i pored svega isisavaju desetine miliona evra za svoju kampanju, u kojoj ilegalno zapošljavaju 1.500 novih ljudi preko svojih agencija i na kraju nas ostaviti na ulici stvarno neće proći!

Poštovani gospodine Brkiću i urednici u Tabloidu, mi stojimo iza svake izgovorene reči i nadamo se da će sredinom nedelje krenuti serija tekstova na ovu temu. Vi možete konsultovati domaće nepotkupljene eksperte, poput prof. Savića, prof. Zeca, Miće Ćulibrka ili Milojka Arsića, šta misle o tome, i kakva saznanja imaju, a vi, da bi proverili verodostojnost naših podataka pozovite Telekom i pitajte da li je tokom leta na brzinu i u vreme odmora napravljen plan reorganizacije i šta on podrazumeva!

Tražite intervju od direktora Markovića (koji je inače polupismen i izuzetno arogantan) sa par provokativnih pitanja videćete o kakvom se tipu radi. Pitajte ga kako je moguće da samo mesec dana pre donošenja plana reorganizacije bude donet strateški plan Telekoma za period do 2019. godinu u kome se ne spominje ni reč o otpuštanjima. Da li to on prima naređenja od Andreja Vučića ili Predraga Ćulibrka?

3. Pozovite predsednika sindikata i neka oni časno iznesu svoje mišljenje o svemu. Ako vas budu eskivirali znači da su kupljeni.

4. Pozovite predsednika Nadzornog odbor a prof. Milana Božića i pitajte ga da li je kao predstavnik Vlade upoznat sa planom reorganizacije i ako jeste ko ga je odobrio.

5. Pozovite ministra Telekomunikacija Rasima Ljajića i ministra privrede Gorana Kneževića i pitajte, da li nešto znaju o tome. Prema našim saznanjima čak ni oni nisu obavešteni, jer je ovde reč o porodičnom biznisu koji se realizuje u strogoj tajnosti.

6. Proverite svaki od naših navoda, da li je kriminalac iz Leposavića, Zoran Milojević Zelja predsednik Skupštine MTS Kosovo i da li je Jana Ljubičić novi direktor prodaje?

Mislimo da ćete serijom tekstova koji će nastati kao rezultat ovog pisma, ali i vašim istraživačkim novinarstvom, najjače do sada uzdrmati Hvalisavca, jer ćete poljuljati kompletnu njegovu ekonomsku logiku. Mi ćemo ostati sa velikom zahvalnošću sto ste pomogli da se kompanija spasi i radovati se vašoj odluci da opstajete u ovom ludilu koje nas je zahvatilo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

13. јула 2017. Коментари су искључени

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

MASAN PROFIT ZA ITALIJU 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

1. маја 2017. Коментари су искључени

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

RADNICKO ROBLJE SRBIJE2

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средставаоперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ОПСТАЈАЊЕ ЧУВАРА ДРЖАВЕ: САДАШЊА СЛИКА СТВАРНОСТИ СРПСКОГ ВОЈНИКА У НАПРЕДЊАЧКОЈ СРБИЈИ!?

2. децембра 2016. 5 коментара

 

Већ дуже од деценију и по, извршне власти систематски уништавају и понижавају војску, али стање никада није било овако лоше као што је од како су Министарство одбране преузели напредњаци чија је јасна намера да потпуно униште одбрамбени систем Србије, како би НАТО лакше могао да нас окупира.

Професионални војници више не добијају плате, већ милостињу која им није довољна ни за преживљавање, принуђени су да дуго бораве на терену, а за то не добијају ни адекватну опрему, али ни храну коју сада сами морају да купују. Због свега тога сваког дана Војску Србије у просеку напусте више од два војника, а све мање младих је спремно да јој приступи.

 

                     мајор Горан Митровић

OPSTAJANJE CUVARA DRZAVE1

 

Први пут у историји, припадници Војске Србије су се одлучили на улични протест (27. новембра) због неиздрживих услова под којима раде. Материјална ситуација у којој се налазе професионални војници никада није била овако лоша, чак ни за време ратова. Поређења ради: српски војник је 1903. био боље и квалитетније опремљен него 2016!

Једини пут у историји када је мобилисано сво пунолетно мушко становништво Србије, на почетку Првог светског рата, сви војници су добили комплетну опрему. Сто година касније, у мирнодопским условима, Министарство одбране није у стању да опреми ни оно мало припадника оружаних снага који су још преостали, већ од њих тражи да „војују у свом руху и о свом круху".

Нове панталоне за летњу маскирну униформу Војска Србије је ове године добила тек 2. августа, уместо на почетку лета, а и тада је испоручено свега 10.000 комада за око 25.000 професионалних војника.

Војници на одслужењу добровољног војног рока нису добили ништа, па носе већ коришћене униформе ранијих генерација. У каквом је стању опрема наших војника, најбоље илуструје податак да се они највише одлучују на раскид уговора одмах после великих маневара, након што су приморани да дане проводе у блату и на киши или снегу, без заштитне опреме и одговарајуће исхране.

Сваке године око 800 професионалних војника напушта службу, тврде у Војном синдикату. Највећи број њих као разлог за раскид уговора наводи лош материјални положај.

Републичка влада је 2010. у оквиру мера штедње наводно замрзла плате у војсци. Ово „замрзавање" се, међутим, односило само на повећања, али не и на смањења плата, тако да је 2014. плата свих професионалних припадника војске смањена за 10 одсто.

Просечна плата од тада износи 31.000 динара, што је за чак 25 одсто мање од просека у Србији, док је раскорак у односу на плате у Београду још већи. Како је престоница Србије најскупљи град у земљи, а у њему се налази и највећи број професионалних припадника војске, питање за добијање Нобелове награде из економије би гласило: како преживети са три четвртине плате која ни сама није довољна за достојанствен живот?

При томе, велики број професионалних војника није пореклом из Београда тако да не могу, као већина Београђана, да живе код родитеља и прехрањују се помоћу њихових пензија. Први пут у историји постојања армија, припадници професионалне војске у Србији морају да плаћају своје оброке у војној мензи.

Чак су и плаћеници у средњем веку добијали бесплатну храну! Уз све то, војничка дневница износи 150 динара, док ручак у мензи кошта 180 динара!? Због све већег броја оних који напуштају професионалну војску, преостали војници морају да раде прековремено, најчешће изван места боравка, тако да су приморани да оброке купују у мензи.

Да ли је следећи корак ове полуделе власти наредба да војници сами купују сопствену гардеробу, па и оружје? Го, бос, гладан, лоше опремљен, а још лошије мотивисан – то је слика српског војника у напредњачкој Србији на почетку 21. века.

У Војном синдикату тврде како уличним протестима само траже да се примењује Закон о војсци, ништа преко тога. Тренутно је основица за обрачун плата за чак 40 одсто испод границе коју предвиђа Закон, упозоравају у Синдикату, при чему би она требало да буде 75 одсто просечне зараде у Републици.

Разводник сада зарађује свега 30.449 динара месечно, неквалификовано цивилно лице на раду у војсци добија минималац, односно 22.812 динара, а плата доктора наука је 80.000 динара.

Са друге стране, некадашњи возач Јоргованке Табаковић, а садашњи министар одбране, Зоран Ђорђевић, са наводном мастер дипломом, као државни секретар у Министарству одбране примао је пре смањења плата 2014. чак 88.988,33 динара, а после тога је добијао 86.000 динара месечно, што значи да му је плата била смањена за свега око два и по одсто. Професионалним војницима тада је плата умањена за 10 одсто, а они, за разлику од државних секретара и осталих лезилебовића у Министарству одбране, немају право на државни ауто са возачем, бесплатни мобилни телефон, скоро бесплатне луксузне станове у Београду…

Летос је министар Зоран Ђорђевић најављивао повећање плата у војсци, али уместо тога долази ново смањивање. Председник Војног синдиката Србије Новица Антић указао је како обећано повећање плата од пет одсто (уз ограду министра Ђорђевића како ће оно уследити „ако буде средстава у буџету и ако Влада одобри") у ствари представља смањење од 10 одсто због новог прописа Министарства о организационим променама у војсци.

Како је Антић тада израчунао, заставнику би после почетка примене нових прописа плата могла да буде умањена за пет до шест хиљада динара, а потпуковнику, који би био постављен на место мајора, месечни приход би се смањио за чак 17.200 динара.

Када год држава обећа динар повишице, она одмах, унапред, отме два динара.

Још у децембру 2015, после усвајања буџета за 2016. годину, Министарство одбране је обећало повећање плата, али се то није обистинило. Тек када је Војни синдикат упозорио како због лошег материјалног стања у просеку сваког дана војску напусте два војника и запретио протестом, Министарство се крајем октобра поново огласило новим лажним обећањем повишице.

Крајем прошле године је више од 3.000 професионалних војника добило по 10.000 динара као новчану награду, док се за ову годину чак ни ова милостиња не најављује.

Распродаја војне имовине је довела у питање одбрамбену способност Војске Србије. Министар Шутановац и његови наследници згрнули су стотоне милиона евра распродајом војне имовине и наоружања.

Министар Ђорђевић је продао каменолом у Раковици, испод којег се налази војно складиште Стражевица, коју ни амерички бомбардер нису срушили. Минирањем у каменолому, које је продато Италијану, безбедност највећег подземног складишта је доведено у питање, јер већ прокишњава.

Вучићева камарила жели да на најсуровији начин уништи одбрамбену моћ Србије. И у томе је и успела. А генерали, на челу са Диковићем, подвили су реп и ћуте. А војску им Вођа у траљама оставља.

 

     А 1. Претње

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали протесту, те да ли су се запослени „пријавили" да ће напуштати матичне гарнизоне

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије саопштио је да је по наређењу генерала Диковића тог дана одржано ванредно бојево гађање, ванредна смотра наоружања, а све са циљем да се запослени спрече да иду на протест-штрајк. Очекивати је да почне отворен сукоб синдикалаца и генерал-штаба, јер генерали чувају све своје привилегије: велике станове и виле, скупа аута, високе плате, децу у дипломатским службама… Ускоро ће они морати да дежурају на стражарским местима, јер војника у Србији више неће бити.

 

     А 2. Два саопштења Војног синдиката Србије

Генералштаб узео активно учешће у ометању протеста, свесно кршећи Устав Србије и чинећи кривично дело.

   (26. новембар 2016.)

Данас се у јединицама Војске Србије читала информација Генералштаба Војске Србије, у којој се наводи да је најавом протеста Војног синдиката Србије, који је у јавности представљен као штрајк, начињена огромна штета по углед Војске Србије и може да пољуља поверење у њену способност.

У информацији се даље наводи да грађани који издвајају значајна средства за Војску не очекују да она излази на улицу и протествује “против своје државе“, да ће медији пренети јавности да је Војска устала против своје државе, да су на протест позвана и друга удружења и организације међу којима су и они који не деле исте вредности као Војска Србије, да је на протесту могуће деловање страног фактора који је у многим ситуацијама користио протесте да ослаби нашу земљу као и да се током протеста очекује да провокатори узвикују пароле против владе, министарства и сл.

Даље се наводи да Генералштаб итекако води рачуна о чувању статуса и стандарда припадника Војске Србије и да припадници Војске Србије треба да се поносе због ангажовања на свакодневним задацима у копненој зони безбедности, при помоћи становништву, обезбеђењу државне границе и сл.

Господо из Генералштаба, ви који седите у неколико управних одбора по разним предузећима у Србији, ви који се возите скупоценим лимузинама, ви који једете у посебним салама и ресторанима, а не са својом војском, ви који не чекате редове код лекара, ви који жмурите пред криминалом и ненаменским трошењем новца из буџета, ви који не косите траву по касарнама, ви који не стражарите на стражарским местима, ви који не радите по 250 дана одвојени од својих породица, ви који не доручкујете и не вечерате мед и мармеладу радећи притом 14 сати дневно, ви који не спавате под ведрим небом и не стојите на хладноћи неколико дана, ви немојте да нам држите лекције о солидарности са народом, ви који сте дозволили да Албанија има већи војни буџет од Србије.

Наш народ зна да је српски војник део њега, то нисте ви господо из Генералштаба, зато је народ и подржао протест својих војника који су подигли глас против оних којима су налози управо оних фактора које спомињете, изнад интереса државе, Војске и закона државе Србије.

Тачно је да грађани издвајају значајна средства за Војску Србије, а да ли сте грађане Србије упознали како њихова Војска троши та средства. Очигледно ћемо ми то морати да учинимо, пошто сте ви легализовали криминал у редовима Војске и жмурите пред ненаменским трошењем средстава грађана и дозволили појединцима и тајкунима да се на рачун војника богате, док војник гладује и не може да прехрани своје породице.

Кажете да сте упознали надлежне са проблемима на које указујемо, а шта сте господо предузели да се ти проблеми реше. Ми знамо да нисте ништа и ако вам је то дужност и обавеза. Ви сте највећи узрок за лоше међуљудске односе, за преоптерећеност људства, за лошу исхрану, за неисправност технике, за лошу мотивисаност припадника и све проблеме који произилазе из свакодневног живота оних којима је војска друга кућа, а држава друга мајка.

Због тога ћете господо ускоро ви бити стражари на стражарским местима јер више нећете имати војску, она вас напушта и одлази сваког дана у све већем броју. Тек после вас одговорно је министарство, које слепо слуша шта им тамо неки “фактор“ каже и нареди, без обзира да ли је то у интересу Војске и по закону. Не војници, закони тог “фактора“ су приоритет и они морају да се извршавају.

Припадници Војске Србије, окупљени и удружени у Војни синдикат Србије, више на све ово неће да ћуте, а и не смеју, јер су се на верност заклели држави и народу и зато у недељу 27. новембра у пет до дванаест подижу свој глас.

То право дао им је Устав Србије и Закони Србије, а ви им га не можете одузети, колико год вам то сметало. Српски војник никада неће издати свој народ као што сте то ви нама учинили, нека народ буде спокојан, а народ то зна и види и зато сам, непозван долази да подржи своју војску. Вама господо нека је на част што своје војнике оптужујете за издају државе, упитајте се онда коме командујете.

Како је одредбама члана 151. Кривичног законика, прописано као кривично дело, ко силом, претњом, обманом или на други начин спречи или омета јавни скуп који је организован у складу са законом, позивамо народно јавно тужилаштво и заштитника права грађана да на ову информацију одмах реагују и против одговорних лица у Генералштабу покрену поступак утврђивања одговорности.

Више је него очигледно да је давањем овакве информације извршено ометање јавног окупљања које је пријављено у складу са законом и потом није забрањено, чиме се доказује да су процене из информације коју је издао Генералштаб паушалне, из чега јасно произилази да представљају покушај обмане припадника Војске усмерену искључиво ка ометању јавног окупљања.

 

     Докле бре више господо фотељаши?

     (27. новембар 2016.)

И након успешно одржаног протеста Војног синдиката Србије испред зграде Министарства одбране у пет до дванаест, притисци не престају, напротив, интензивирају се и то ниским ударцима.

Линијом оперативног дежурства јединицама Војске Србије почела су да стижу наређења да се прикупе подаци о запосленима који су присуствовали данашњем протесту, те да ли су се запослени „пријавили“ да ће напуштати матичне гарнизоне…

Ово је још једно од против Уставних наређења Министарства одбране и Војске Србије, где се људима ускраћује Уставом гарантовано право на слободу кретања. Излишно је поменути да већина запослених живи ван гарнизона службовања, као и да је недеља НЕРАДНИ ДАН.

Војни синдикат Србије ће у наредним данима поднети кривичне пријаве против најодговорнијих лица у Министарству одбране и Војсци Србије.

Овом приликом постављамо отворена питања министру одбране и начелнику генералштаба:

1.Да ли сте наредили да се прикупе подаци колико је запослених присуствовало протесту?

2.Да ли сте задовољни бројем припадника Војске Србије који су присуствовали мирном грађанско-синдикалном протесту у организацији Војног синдиката Србије?

3.Да ли сте задовољни ефектима мера које сте противзаконито предузели у спречавању протеста?

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PARA ZA VOJSKU NEMA I ZBOG TENDERA: KUPOVINA MLEKA ZA VOJSKU OD FIRME PROIZVOĐAČA LEKOVA

Vojska Srbije je na prosjačkom štapu. Počev od ministra Borisa Tadića, pa preko Dragana Šutanovca, Aleksandra Vučića do Bratislava Gašića, na vojnu imovinu i Vojsku Srbije, svi oni sa svojim saradnicima, nasrtali su kao hijene na ranjenu antilopu. Armija koja je uspela da zadivi i zabrine NATO alijansu svojom taktikom, osposobljenošću i spremnošću da vodi rat, poražena je u sukobu sa kvinsilinzima koji su dolaskom DOS-a na vlast rukovodili odbranom Srbije. Istraživač Redakcije, pukovnik Milan Jovanović, sve do svoje smrti, opisivao je kriminal i zločine koje je vršio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac sa svojom organizovanom kriminalom grupom. Da je živ, bavio bi se istraživanjem kriminala u vojsci danas.

                  major Goran Mitrović

TENDERI U MO-4

Iz Vojske Srbije i Ministarstva odbrane stalno nam stižu izveštaji o korupciji, lažnim tenderima, i ogromnoj količini novca, koja završava u džepu državnog sekretara Zorana Đorđevića i njegovih saradnika.

Navešćemo samo dva slučaja.

Vojna pošta 9808 – Ministarstvo odbrane, zaključila je 31. januara prošle (2014) godine ugovor sa sa privatnim preduzećem AVE Pharmaceutikal d.o.o. iz Beograda, koja posluje u sastavu FINA group iz Vršca. Ugovor je sklopljen na štetu Ministarstva odbrane za najmanje šest miliona dinara, samo na kupovini mleka i mlečnih proizvoda za prošlu, i u prva tri meseca ove godine.

Ugovor o nabavci mleka potpisao je u ime Vojne pošte pukovnik Petar Latković, a za ovu privatnu firmu njen direktor Saša Antić. Naime, privatna firma je za potrebe Ministarstva odbrane trebalo da isporuči 191,498 litara svežeg pasterizovanog mleka, po ceni od 82,50 dinara po litru, bez PDV-a, ili po ceni od 90,75 dinara.

Takođe, ugovorena je i isporuka jogurta u pakovanju od 0,2 litra sa 3,2 odsto mlečne masti, u iznosu od 390.364 litara, sa 12 odsto mlečne masti po ceni od 104 dinara bez PDV-a, ili 114 dinara sa PDV-om, po jednoj čašici jogurta.

Kisela pavlaka u čaši od 0,2 litra plaćena je po ovom ugovoru 223,20 dinara, mada je reč o isporuci od 19.158,21 litra. Vojna pošta je naručila i 33.320 litara kiselog mleka u pakovanju o,2 litra sa 3,2 mlečne masti, po ceni od 121 dinar sa PDV-om!

U maloprodaji, dakle u samouslugama, časa jogurta ili kiselog mleka može se kupiti za 18 dinara sa PDV-om, a u velikoprodaji je i još jeftinija, ali je Vojna pošta privatnoj firmi plaćala višestruko veće cene.

Oko šest miliona je razlika u ceni koja se slila na račun firme, koja se, inače, bavi proizvodnjom lekova. Ko je , osim pukovnika Latkovića uzeo deo kolača, od inače siromašnog vojnog budžeta?

Aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević grabi i šakom i kapom. Koliko li je tek ovaj gospodin uspeo da drpi iz vojnog budžeta? On je, inače, spreman na sve gadosti. O tome govori i beleška sačinjena 5. marta ove godine, sa predstavnicima firme Makler, koja je zavedena pod broj Int. 18-194 i vodi se kao službena tajna. Belešku je, po ovlašćenju ministra sačinio pukovnik dr Branko Ilić.

Sastanku je prisustvovao, pored lica iz Ministarstva odbrane i Ljubomir Štrbac, direktor preduzeća Makler d.o.o. iz Beograda. Na kraju beleške sa ovog sastanka, a kojem je promovisana firma Mekler kao novi dobavljač biohemijskih reagensa za VMA, stoji: „…Gospodin Đorđević je naložio da je za potrebno iznova uraditi tehnički specifikaciju biohemijskih reagensa za potrebe BZU u 2105. godini, a prema gore predloženom modelu snabdevanja. Kao nosilac zadatka imenovan je pukovnik doc. dr Janko Pejović, koji će u koordinaciji sa predstavnicima preduzeća Mekler, izraditi predlog referata za centralizovanu nabavku biohemijskih reagenasa u 2015. godini…“.

Beleška je urađena u jednom primerku, a fotokopirana, komisijski u pet primeraka i dostavljena je kabinetu ministra, državnom sekretaru Đorđeviću.

Ipak, 19. marta, ista beleška, sa istog sastanka, zavedena je pod broj 214, a u njoj se samo dopisuje u već citiranom delu beleške, da će pomenutu doktor Pejović u koordinaciji, osim firme Mekler, i sa svim ostalim dobavljačima komponenata u oblasti biohemijskih reagenasa, izraditi predlog referata.

Neko je skrenuo pažnju na marifetluke državnog sekretara, te je došlo do falsifikovanja, tako što je sačinjena druga službena beleška, istog sadržaja, zavedena pod novim brojem!

Ovo su samo dva dokumentovana kriminalna postupka u poslovanju Ministarstva odbrane, na čijem je čelu Bratislav Gašić, a na čelu vlade je Aleksandar Vučić.

      A 1. Uče da putuju, ne da ratuju

Ministarstvo odbrane potrošilo je dva i po miliona evra na putovanja, zaključak je istraživanja koje su sproveli naši novinari Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević.

Ministarstvo odbrane u protekloj godini potrošilo je neverovatnih 254.653.678 dinara na službena putovanja u zemlji i inostranstvu.

U odgovoru ovog ministarstva upućenom redakciji ,,Tabloida“, sa zahtevom da nam se odgovori koliko je utrošeno novčanih sredstava na službena putovanja u zemlji i inostranstvu, navodi se da je preko 170 miliona dinara potrošeno na putovanja u Srbiji, dok je za putovanja u inostranstvo izdvojeno skoro 85 miliona dinara. Prostom računicom zaključuje se da je to ministarstvo za samo godinu dana potrošilo 2.100.000 evra državnog novca i to, kako navode na putovanja u zemlje kao što su Norveška, Rusija, Jermenija, Belorusija, Azerbejdžan, Kina, Amerika, Liban, Turska, Izrael i druge.

U saopštenju koje smo dobili od službenika ministarstva odbrane posebno je naglašeno da u ovaj trošak nisu uračunata službena putovanja resornog ministra Bratislava Gašića, kojeg finansira direktno republička vlada. Naravno, iz vlade republike Srbije nisu hteli da nam odgovore koliko su novca dali u prethodnoj godini na službena putovanja ministra Gašića, ali i svih ostalih resornih ministarstava.

      A 2. Biografija državnog sekretara

Rođen je u Beogradu 11. februara 1970. godine.

Master je ekonomskih nauka – oblast: Međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina Grčka – Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, Beograd. Završio je Školu nacionalne odbrane – Visoke studije bezbednosti i odbrane. Završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije iz oblasti ekonomskih nauka, sa usmerenjem na finansijsku kontrolu, upravljanje, izveštavanje i reviziju, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

Profesionalno iskustvo sticao je na rukovodećim pozicijama u oblasti finansijskog i izvršnog menadžmenta u renomiranim domaćim i međunarodnim kompanijama (Comtrade, Kabel-X…).

Usko je usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju. Objavio je više radova u vodećim domaćim i stranim naučnim i stručnim časopisima iz ekonomije i finansija.

Predsednik je Političkog saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Nacionalni direktor za naoružanje.

Stekao je više uglednih profesionalnih sertifikata. Dobitnik je, između ostalih i nagrade „Mihailo Petrović-Alas“ iz oblasti matematike. Član je udruženja Mensa Srbija.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

15. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

PROSVETA VERBIC-10

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

9. марта 2015. Коментари су искључени

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

SAVET VLASI

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik savetaNovica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: