Archive

Archive for октобар 2016

OTIMAČINA NA OČI UN I VLASTI SRBIJE: UZURPACIJA I PRODAJA U BESCENJE IMOVINE SRBIJE NA KOSOVU I METOHIJI!!

30. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Za tri decenije Srbija je u Kosovo i Metohiju uložila 17,6 milijardi dolara. Samo imovina 1.358 preduzeća koja se sad privatizuju, a pripadaju srpskim firmama, procenjuje se na više od 1,5 milijardi dolara. Uzurpirano je čak milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma koje vrede 50 milijardi evra. O životno važnim pitanjima srpskih interesa na KiM piše publicista Branislav Gulan.

 

               Branislav Gulan

OTIMANJE IMOVINE SRBIJE2

 

Srpska nepokretna imovina čini čak 58 odsto imovine na KiM. Srbija je do sada vraćala dugove (ostalo je oko 1,2 milijarde dolara) iako nije ubirala sredstva od poreza na Kosovu i Metohiji.

Zbog prodaje u bescenje, često i po desetostruko nižoj ceni od realne, po ovom osnovu je sakupljeno tek nešto više od 265 miliona evra. Dok se još uvek u svetu rešava sudbina Kosova i Metohije, očigledno da je obavljena privatizacija bila nelegalna! Legalizuje se diskriminacija i etničko čišćenje 50.000 prognanih radnika Srba i drugih nealbanaca.

Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu svojih firmi kako na KiM tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Član jedan Evropske konvencije imovinu proglašava svetinjom! Jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva. Na KiM se nalazi 15,7 milijardi tona uglja što može da se eksploatiše dva veka! Ekonomisti predlažu da se KiM proglasi zonom slobodne trgovine!

 

       Imovina bez zaštite

 

Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti predviđa mandat Ujedinjenih nacija koji je u skladu sa pravnim sistemom UN i međunarodnim pravom. Dakle, ona ne predviđa niti je pravno moguće bilo kakvo učešće UN u promeni svojinskih pava na Kosovu i Metohiji.

To znači da se zatečena, to jest, stečena svojinska prava države, drugih javnih subjekata, pravnih i fizičkih lica ne mogu menjati bez njihovog izričitog pristanka, ni u toku mandata misije UN. Suprotno takvim stavovima, imovina na Kosovu i Metohiji je već promenila vlasnike...

Veliki deo imovine i srpskih firmi koji se tamo nalazi je – PRIVATIZOVAN!. Znači UNMIK je samovoljno i protivno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, a pod izgovorom da tom imovinom “upravlja“, uzurpirao svojinska prava i vlasništvo nad nepokretnostima, preduzećima…

Privatizacija na Kosovu i Metohiji je maskirana “u zakup od 99 godina“, nije legalna i ne bi smela da proizvede bilo kakve pravne posledice za Srbiju i njene organe, bez obzira kakvo će na kraju rešenje biti za KiM. Dakle, imovinska prava svih moraju biti zagarantovana bez obzira na konačno rešenje.

Sem javnih preduzeća: Pošte i Telekoma, Kosovske elektroenergetske korporacije, Železnica Kosova (koje se sad zovu Železnice UNMIK-a) i komunalnih preduzeća, 90 odsto nekadašnjih društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji ne radi.

Inače, samo knjigovodstvena vrednost Železnica Srbije na KiM računajući tu dakle infrastrukturu i vozna sredstva premašuje 206 miliona evra. Tržišna vrednost je višestruko veća, jer bi u realnu “cenu“ trebalo uračunati i pozamašne pare utrošene u kapitalne remonte pruga i stanica devedesetih godina prošlog veka, ali i štetu u vidu propuštenog prihoda od 1999. godine. Te stavke, kako su izračunali u Železnicama Srbije, mere se stotinama miliona evra.

Imovina srpskih Železnica na KiM uključuje, pored ostalog, i 330 kilometara pruga, 33 železničke stanice, 19 dizel lokomotiva, 15 dizel-motornih vozova, 570 teretnih i 45 putničkih vagona. Železnice Srbije i dalje izmiruju obaveze prema stranim kreditorima po osnovu zaduženja bivšeg ŽTP Priština. Reč je o dva zajma od 32,2 miliona dolara Svetskoj banci, 4,2 miliona kanadskih dolara Pariskom klubu, a EUROFIMI su do kraja 2005. godine izmirene obaveze od 1,6 miliona švajcarskih franaka, dok uskoro pristiže i novih 5,5 miliona franaka.

Slično je i sa većinom ekonomskih subjekata koji su nekada činili “Trepču“. Od kraja 2005. godine radi samo rudnik u Starom Trgu, ali tek sa trećinom kapaciteta, a “Feronikl“  u Glogovcu je dobio novog vlasnika, pa se očekuje njegovo pokretanje i da po obećanju zaposli 1.000 radnika. Nijedno od preostalih društvenih preduzeća u Prištini ne radi.

I pored obimnih investicija u popravku termoelektrana Kosovo A i B, struje i dalje nema dovoljno. Proizvodnja iznosi oko 750 megavata, dok potrebe, iako radi vrlo mali broj preduzeća, nekada velikih potrošača struje, premašuju 800 megavata.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji obavlja se po principu stani-kreni, a u tom procesu Srbija se ništa nije pitala. Iz Privredne komore Srbije (PKS) je nekoliko puta traženo od Asocijacije privrednih komora u svetu, čiji je član i PKS, da pomognu da se preispita i obustavi nezakonita privatizacija preduzeća na Kosmetu. Jer, ta privatizacija se sprovodila bez prethodnog detaljnog utvrđivanja vlasništva.

Preduzeća su se privatizovala suprotno međunarodnim standardima, protivno Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 i direktno na štetu vlasnika preduzeća iz Srbije, koja je i najveći vlasnik kapaciteta na KiM.

Inače, privreda Srbije je za poslednje tri decenije u KiM uložila oko 17,6 milijardi dolara. U državnom vlasništvu Srbije su, prema podacima srpskog Ekonomskog tima za KiM, i broje ogromne nepokretnosti-24.500 hektara poljoprivrednog, šumskog i građevinskog zemljišta, više od 1,4 miliona kvadratnih metara službenih zgrada, 145.000 kvadrata poslovnih i 25.000 kvadrata stambenih zgrada, 4.000 kvadrata objekata posebne namene, a svemu tome treba dodati i 750.000 kvadrata građevinskih objekata.

Još pre nekoliko godina samo ovaj deo državne imovine procenjen je na oko 220 miliona evra. No, tu je i vojna imovina sa svojim nepokretnosti i zemljištem, računajući i vojni aerodrom kod Prištine, a prema procenama samo ovaj deo imovine vredi oko 95 miliona evra.

Poslednjih 15 godina KiM su pod međunarodnim protektoratom, a pokušaji Beograda da zaštiti svoj ekonomski interes u tom delu zemlje nisu doneli značajnije rezultate .

Mora se ukazati na to da Srbija nije učinila dovoljno da zaštiti imovinu preduzeća, banaka i pojedinaca, kako na KiM, tako i u bivšim jugoslovenskim republikama. Tu zaštitu trebalo je da pokrenu u Savetu bezbednosti UN i Savetu Evrope.

U međuvremenu društvenu imovinu zatečenu na KiM prodale su Civilna misija UN (UNMIK), a izvršilac poslova je Kosovska poverilačka agencija (KPA). Prema informaciji kojima raspolaže Koordinacioni centar za KiM, do početka 2007. godine je na devet tendera prodato 145 preduzeća za ukupno 148 miliona evra. Preduzeća su prodavana daleko ispod realne cene, a kupovali su ih samo Albanci, ne obazirući se na vlasnička i potraživanja iz dužničko-poverilačkih odnosa preduzeća, fondova i banaka iz centralnog dela Srbije, Vojvodine i Crne Gore.

Prema podacima Narodne banke Srbije, ukupan dug Kosova i Metohije (KiM) 31. decembra 2006. godine iznosio je 1,18 milijardi dolara. Od 2002. godine Srbija je uredno otplatila 130,65 miliona dolara, dok prema podacima Pregovaračkog tima za KiM, Srbija dnevno za te dugove izdvaja 100.000 dolara.

Zvanični Beograd je još od početka 2002. godine nastojao da ukaže da je privatizacija na KiM pogrešno osmišljena i da će posledice biti teške i dalekosežne.

Uprkos tome KPA je sva preduzeća predviđena za prodaju oglasio društvenim, uključujući i ona koja su posle 1989. godine promenila vlasničku strukturu.

Tako je na primer, Fabriku zidnih tapeta “Fazita“ u Prištini davno kupio “Sintelon“ iz Bačke Palanke. Zaposleni radnici su dobili deonice, a Albanci su svoje deonice prodavali u Bačkoj Palanci. Međutim, za vreme najnovije privatizacije koju sprovodi KPA vlasništvo “Sintelona“ je ignorisano, pa je “Fazita“ ponovo prodata!

Posle insistiranja Beograda da se privatizacija na KiM može obavljati jedino uz puno poštovanje međunarodnih standarda i uz saglasnost i učešće Republike Srbije, kao najvećeg poverioca i vlasnika imovine na tom delu nekadašnje Jugoslavije, UNMIK je samo privremeno i na kratko bio zaustavio taj proces u oktobru 2003. godine .

Samo u protekle dve godine gotovo polovina društvenih firmi na KiM je prodata. Srbiji, osim dosadašnjih obaveza vraćanja dugova, nije omogućeno ni na koji način da učestvuje u privatizaciji. Ona to pravo nije dobila ni pored činjenica da je vlasnik firmi i njihovih nepokretnosti, kao i pravni naslednik bivše SRJ, odnosno Državne zajednice Srbija i Crna Gora. V

lada Srbije je više puta na adresu UNMIK-a ali i međunarodnih organizacija uputila oštre proteste, ocenjujući da je reč o nelegalnoj i kriminalnoj prodaji društvenih preduzeća, koja i dalje traje. Tako je krajem 2006. godine prodat nekad čuveni kosovski gigant “Feronikl“ koji je bio u stopostotnom srpskom vlasništvu.

Naime, Vlada Srbije je pre tri decenije u njegovu izgradnju uložila 300 miliona dolara, a novi vlasnik-kompanija “Alferon“  registrovana u Engleskoj ga je kupila za deset puta manju sumu.

U međuvremenu zvanični Beograd je pokrenuo široku kampanju, kako bi sprečio nameru UNMIK-a i Kosovske poverilačke agencije da prodaju i najveći gigant, Rudarsko metalurški-kombinat “Trepča“. Ovaj industrijski gigant, prema informacijama UNMIK-a e prodat zbog ogromnih dugova, koje “Trepča“ ima prema kreditorima, a čija je naplata dospela.

Među najvećim poveriocima je i grčka kompanija “Mitilineos“, koja potražuje 44 miliona evra. Procenjuje se da je u “Trepču“ uloženo oko milijardu dolara, na osnovu čega Vlada Srbije i polaže pravo na vlasništvo što UNMIK osporava, kao i u svim slučajevima do sada. Kad je reč o drugom gigantu kosovske privrede, Kosovskoj energetskoj korporaciji  , kako u ovom trenutku stvari stoje, UNMIK još uvek nije definisao energijom u KiM, pa se planira se izgradnja nove elektrane.

Uredba o privatizaciji na KiM koju je u aprilu 2005. godine proglasio Soren Jesen Petersen otišla je dalje u kršenju vlasničkih prava. Po tom dokumentu, nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva, već to može da se uradi i posle prodaje, sudskim putem.

Tako se legalizacije diskriminacija više od 50.000 prognanih radnika, Srba i drugih nealbanaca, a ostavljena im je nada da će im od 20 odsto sredstava dobijenih od prodaje preduzeća namenjenih akcionarima, biti plaćena simbolična nadoknada.

Jedan od uslova je da su u preduzeću radili na dan 22. marta 1989. godine i da imaju bar tri godine radnog staža. naravno, na spisku za nadoknadu nema Srba, jer ih nema ni u preduzećima, ali zato mogu da se žale Federaciji nezavisnih sindikata Kosova i Metohije.

Ovakvom privatizacijom legalizovano je etničko čišćenje na KiM.

Odgovorno je legalizovao UNMIK, a na kraju očekuje se da će proces privatizacije biti prebačen na nekog lokalnog aktivistu, Albanca, i na kraju niko neće odgovarati za postupke. Zvaničnici na KiM su uvek izjavljivali da se privatizacija obavlja u skladu sa preporukama UN, dok je ekonomska rekonstrukcija prepuštena EU.

Za prvih pet godina posle uspostavljanja međunarodnog protektorata u pokrajini, bila je završena privatizacija u samo pet društvenih preduzeća u vrednosti od 2,34 miliona evra. Tada su ugovori o prodaji još devet preduzeća u vrednosti u vrednosti 10,2 miliona evra čekala ratifikaciju Upravnog odbora agencije. Prema tadašnjoj proceni agencije bilo je ostalo još između 450 i 500 kompanija u društvenom vlasništvu u kojima je bilo zaposleno oko 18.000 radnika.

 

       Politička borba za vraćanje duga

 

Sredinom 2003. godine tadašnji ministar za privredu i privatizaciju u Vladi Srbije je govorio da je privatizacija privrede Kosova i Metohije moguća samo u dogovoru sa Srbijom. I tada su najveći problem bili dugovi kosmetske privrede poveriocima u Srbiji i inostranstvu koji su 1999. godine iznosili oko 1,4 milijarde dolara sad oko 1,2 milijarde dolara). UNMIK je tada planirao da “izvrši“ privatizaciju oko 35 društvenih i 65 javnih preduzeća, a da Srbiji ostanu dugovi!

U stvari da se imovina proda, a dugovi da se vrate na kraju, kada se podmire sve druge stavke, ako se ostvare neki privatizacioni prihodi…Tadašnji srpski ministar za privredu je predložio i formiranje registra poverilaca pre nego što se pristupi privatizaciji, dok bi radne jedinice srpskih preduzeća na KiM ostale i dalje njihovo vlasništvo-jer tu je privatizacija suvišna.

I Vlada Srbije je u to vreme u nekoliko navrata protestvovala zbog najave procesa privatizacije, ali bez rezultata. Pozivala se na poštovanje osnovnih vrednosti tržišne ekonomije, a UNMIK je svoje stavove i planove “završavao“ privatizacijom novoosnovanih preduzeća (iz imovine starih) koja bi se prodavala bez dugova.

Vlada Srbije je bezuspešno upozoravala da takav odnos prema imovini nije moguć bez saglasnosti poverilaca. Jer, u ovom slučaju dugovi privrede KiM ne pripadaju samo poveriocima u Srbiji nego i Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca…

Na početku pregovora srpskih i kosovskih zvaničnika u Beču, početkom 2007. godine taj dug je iznosio oko 1,2 milijarde dolara, što iznosi oko šest odsto ukupnog duga Srbije koji je tada bio oko 18,5 milijardi dolara. Za vreme pregovora u Beču, obe strane-kosovska i srpska-kada je bila reč o dugovima insistirale su da dobiju pravo na njegovo vraćanje!

Taj nelogičan spor stručnjaci objašnjavaju tako što kosovski Albanci smatraju da KiM treba da plaća svoj dug, što je potvrda državnosti i argument za proglašenje nezavisnog Kosova. Srpska strana opet se usprotivila tome jer se taj dug vraća preko Srbije, koja je svojevremeno i digla kredite za KiM. Za vreme pregovora u Beču to je bila i jedina tačka dnevnog reda posvećena imovinskim i ekonomskim pitanjima, a to je i ključ kosovskog problema.

 

       Pogrešna taktika

 

Stručnjaci smatraju da je taktika pregovaračkog tima Srbije u ovom delu bila pogrešna, jer je Rezolucija 1244 donekle i utrla put nezavisnosti KiM. Njome je sva vlast na KiM u nadležnosti UNMIK-a i kosovske Vlade. Ono što je nesporno i na šta se Srbija može osloniti je-imovina. Jer, većinu društvenih preduzeća na KiM osnovale su firme iz Srbije. Ako znamo da član jedan Evropske konvencije o ljudskim pravima imovinu proglašava svetinjom, onda je KiM doista sveto mesto za Srbiju.

Prema nepotpunim podacima preduzeća iz centralne Srbije raspolažu na KiM sa 1.218 objekata, a iz Vojvodine sa još 14, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, “Srbijašume“ 45 objekata, dok je to ukupno-1.358 objekata.

Tako na primer, “Lola korporacija“ je izgradila kapacitete u Zubinom Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini. Temerinski ‘‘Termovent“ je podigao pogone u Orahovcu i Lipljanu, “Zelengora“ u Suvoj Reci, “Minel“ U Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Klini, “Koka kola“ u Lipljanu, smederevska “Goša“ u Gnjilanu… Neke firme kao “General eksport“, “Minel“, “Prva iskra“, “Centroprom“ i druge, učestvovale su u realizaciji nekadašnjih samoupravnih sporazuma o udruživanju na KiM. Tako je ulagao kapital PKB “Beograd“, “Bambi“ iz Požarevca i druge firme.

Razvoj KiM finansiran je iz Saveznog fonda za razvoj nerazvijenih, ali i iz pokrajinskog fonda za razvoj, a Fond za razvoj Republike Srbije pravni je sledbenik tih fondova. Od 1992. godine privredu na KiM kreditirao je Fond za razvoj Republike Srbije.

Sve do 1997. godine kada je tu funkciju preuzela Direkcija za razvoj KiM sa sedištem u Prištini. Pored toga Fond poseduje i akcije kao trajni ulog u 163 tamošnja preduzeća, u većini slučajeva više od 51 odsto udela. O tome je obaveštena i Kosovska poverilačka agencija.

Prema programu ekonomsko-finansijske konsolidacije Kosova i Metohije, koje su 1997. godine uradili Zavod za razvoj Srbije i Ekonomski institut, u razdoblju od 1957. do 1979. godine, KiM su zaista doživeli pravi bum.

Društveni proizvod je u te 22 godine rastao po prosečnoj godišnjoj stopi od 6,8 odsto. Na kraju tog perioda, u odnosu na njegov početak, društveni proizvod je bio veći četiri puta, vrednost osnovnih sredstava deset puta, dok je broj zaposlenih povećan za 3,6 puta. Od 1956. do 1960. godine, investicije na KiM rasle su po prosečnoj godišnjoj stopi od 30 odsto.

Kasnije je ova stopa opala, ali su ulaganja i dalje bila ogromna. Naime, za razvoj nedovoljno razvijenih područja u tadašnjoj SFRJ se nakon 1966. godine izdvajalo 1,5 do dva odsto društvenog proizvoda.

Najveći deo tih para usmeravan je upravo na KiM: od 1986. do 1990. godine gotovo polovina (tačno 48 odsto) ukupnih sredstava. Tako je samo u razdoblju od 1961. do 1990. godine na razvoj KiM potrošeno čak 17,6 milijardi dolara (oko 600 miliona dolara godišnje. Najintenzivnija ulaganja u industriju stvorena su u razdoblju od 1976-1980. godine kada su dominirala ulaganja u energetiku i obojenu metalurgiju (gotovo 60 odsto ukupnih investicija u industriju).

Doba stagnacije KiM poklapa se u suštini sa početkom ekonomske krize na prostoru cele SFRJ i počinje osamdesetih godina prošlog veka. Osnovni razlog za to leži, čini se, kao i u celoj zemlji, u činjenici da uložene pare nisu davale odgovarajuće efekte pa se i smanjivao interes za natprosečno neefikasna ulaganja.

Ni para više nije bilo kao prethodnih godina. Od 1981. do 1985. godine investicije opadaju po prosečnoj godišnjoj stopi od 7,5 odsto, a u sledećem petogodišnjem razvojnom periodu pad je bio još veći 15,5 odsto. Učešće investicija u društvenom proizvodu KiM smanjeno je sa blizu 75 odsto 1980. na 21 odsto u 1990. godini. Potom je poslednja decenija prošlog veka donela još gore rezultate. Realni nivo investicija u 1994. godini iznosio je samo trećinu ostvarenog u 1990. godini, a tek 8,5 odsto investicija iz 1980. godine.

 

       Bogata zemlja

 

Inače, o Kosovu i Metohiji se i među Srbima i Albancima, pre tri-četiri decenije, govorilo o veoma bogatoj zemlji. Tako je intervencija NATO objašnjena kao želja da se preuzme kontrola nad prebogatim prirodnim resursima. Tačnih podataka nema, ali se zna da se na KiM danas nalazi oko 15,7 milijardi tona uglja. U kosovskom basenu ima 13,2 milijarde tona lignita, a u metohijskom 2,5 milijardi tona, a to se može eksploatisati narednih 200 godina.

Ugalj je relativno slabog kvaliteta, radi se o lignitu i njegova vrednost se procenjuje na oko 400 milijardi evra. Postoje i rezerve ruda cinka i olova u količini od 46 miliona tona (ona sadrži malo, tek pet-šest odsto metala), što važi i za nikl koji ima tek 1,3 odsto metala. Procene su da se na KiM nalazi i osam miliona tona rude magnezita, 1,6 miliona tona boksita, značajni izvori vode, ležišta geotermalne energije kao i 585.000 hektara poljoprivrednog zemljišta (imaju 0,28 hektara po stanovniku dok je to u Srbiji 0,56 hektara).

Plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. godine revitalizira termoelektranu Kosovo A, sagradi dva nova bloka na Kosovu B i sagradi Kosovo C. Očito je da od tog plana sad nema ništa, jer EPS već godinama nije nadležan ni za osiguranje snabdevanja strujom u srpskim enklavama.

Doda li se tome da je privremena administracija UN raspisala tender za modernizaciju i gradnju nove TE, a da su interesovanje pokazale velike kompanije, poput američkog AES-a, “Senkapa“-Wašington grupe sa češkim ČEZ-om, nemačkom RWE, jasno je da od toga posla kada je EPS u pitanju nema ništa.

S obzirom na upletenost UNMIK-a u prodaju imovine Srbije na KiM , teško se može očekivati da će ona ikad ponovo dospeti u vlasništvo srpskih kompanija.

Razmišljanja ekonomista su i da se EU predloži da razmisli o KiM kao zoni slobodne trgovine u kojoj bi svim etničkim zajednicama, velikim investicijama, razvojem i povećanjem životnog standarda bila osigurana budućnost, jer taj put vodi ka smanjenju političkih napetosti. To bi, naime, mogao biti i činitelj ujedinjavanja, ne razdvajanja i stvaranja novih neraščišćenih računa.

Današnje stanje na KiM karakteriše nezaposlenost koja dostiže 50 odsto . Ekonomisti tvrde da je nacionalni dohodak poslednjih godina povećan za 400 dolara po glavi stanovnika i da je pre godinu dana iznosio oko 1.000 dolara. Prema podacima Svetske banke čak jedna trećina stanovništva na KiM živi ispod granice siromaštva (sa prihodom ispod 1,42 evra po odrasloj osobi dnevno), a prihod ispod jednog evra dnevno ima 13 odsto populacije, što znači da žive u izuzetnoj bedi. Na Kosmetu zbog neizvesne budućnosti još uvek nema ni stranih investicija. Za 15 godina koliko je međunarodna uprava na KiM, registrovano je samo 30 miliona evra stranih investicija.

“…Najvažnije pitanje daljeg razvoja kosovske privrede jeste njena integracija sa privredama Balkana, a to pretpostavlja normalizaciju i liberalizaciju trgovačkih i svih drugih poslovnih odnosa. Na KiM je danas 300.000 nezaposlenih i 150.000 za poslednijh. Dakle, privreda se zasniva na potrošnji, a ne na proizvodnji“ (direktor Ekonomskog instituta Kosova Musa Limani).

“…Pokretanje proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta zavisi, pre svega, od otvaranja Kosova prema spoljašnjim tržištima, a to u najvećoj meri znači prema susedima i balkanskoj regiji. Izlaz je samo tu jer KiM nemaju izlaz na more i nema neposredan kontakt sa drugim regijama osim Balkana“ (ekonomista iz Beča Vladimir Gligorov).

Srpska nepokretna imovina na KiM čini 58 odsto ukupnih nepokretnosti u pokrajini, a samo u četiri opštine kao što su Peć, Istok, Klina i Orahovac uzurpirano je oko 76.000 parcela čiji su vlasnici Srbi.

Kosovska agencija za imovinu zadužena je za rešavanje ovog problema, ali je njen učinak najblaže rečeno-pod znakom pitanja. Na KiM Albanci su uzurpirali ukupno milion katastarskih parcela obradivog zemljišta, livada i šuma čiji su vlasnici Srbi.

Najveći deo ove uzurpirane imovine je u vlasništvu raseljenih Srba. Indikativno je da je međunarodna administracija u južnoj srpskoj pokrajini šest i po godina ignorisala ovu činjenicu da bi tek marta 2006. godine osnovala Kosovsku agenciju za imovinu. Njen zadatak je da, između ostalog, prima i zahteve za vraćanje uzurpiranog zemljišta i komercijalnih nepokretnosti. Bezmalo godinu dana kasnije, nije doneta nijedna odluka o povraćaju imovine. Još alarmantnije je to što vlasnici nisu dobili ni imovinska dokumenta, kao potvrdu da poseduju nepokretnosti.

Prema odredbama Rezolucije UN 1244 UNMIK i KFOR su dužni da obezbede povratak raseljenih. Za sedam godina vratilo se samo 4.000 Srba, što je tek dva odsto zvanično ubeleženih, a do danas ništa nije učinjeno na obezbeđenju kretanja i rada.

Ni učinjeno ništa ni na povraćaju uzurpirane imovine, a oni to i ne žele jer je ta imovina doživela novu privatizaciju. Tako Srbi ni ne mogu da se vrate na svoja ognjišta jer su ona dobila nove vlasnike. Zanemarujući neprikosnoveno pravo svojine koja je osnova savremene civilizacije, međunarodna administracija na KiM žmuri pred organizovanom pljačkom bez presedana u modernoj svetskoj istoriji.

Još je gore što svojim uredbama pokušava da obezbedi legitimitet otimanju srpske imovine. Tako je specijalni izaslanik UN na KiM doneo Uredbu po kojoj onaj ko uzurpira zemljište, može posle deset godina “državine“ da dobije pravo vlasništva na njemu. To praktično znači da sa još tri godine odugovlačenja povratka Srba, Albanci dobijaju uzurpiranu zemlju. I laici znaju da je to apsolutni pravni nonsens jer imovinsko pravo ne zastareva.

I na kraju ostaje da se vidi kakvo će konkretno konačno rešenje biti za KiM. I Srbi i Albanci treba da shvate da KiM ne mogu ostati izolovano ostrvo u srcu Evrope. Bez razvoja ekonomije, saradnje i komunikacije sa susedima i svetom, svaki režim postaje autističan, i pored svoje demokratske slatkorečivosti.

 

©Geto Srbija

mаerijal: List protiv mafije

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

27. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

ALBANSKA ZAVRSNICA

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BELO ROBLJE: STRANE FIRME KAO RADNI LOGORI SA CENOM RADA ZA GOLO PREŽIVLJAVANJE U SRBIJI!??

25. октобра 2016. 1 коментар

 

Mada su radnici u Srbiji već odavno pretvoreni u belo roblje, Vučiću je i to malo, pa je napao žene u Srbiji da izbegavaju posao. Pod najsurovijim uslovima radnici u Srbiji rade i kada su bolesni, pred gazdama moraju da kleče, ne smeju da idu u toalet, nemaju šta da jedu, a većina njih za sva ta ponižavanja ne prima nikakvu platu.

Za samo 20.000 evra svaki strani "investitor" može da se zaštiti od poseta inspekcije rada.

 

                     Milan Malenović, Predrag Popović

LENJ NAROD ILI BELO ROBLJE1

 

Predsednik srpske Vlade Aleksandar Vučić tvrdi kako je ovaj narod lenj i ne želi da radi, već radije sedi kod kuće i "uživa" u socijalnoj pomoći.

Istina je sasvim drugačija: narod u Srbiji najčešće nema gde da radi, a ako i nađe radno mesto, velika je verovatnoća da uopšte neće dobiti platu ili će polovinu iste morati da vrati gazdi.

U Futogu, u jednoj prodavnici lanca „Idea" hrvatskog tajkuna Ivice Todorića radi žena koja očigledno ne može da se kreće bez pomagala. U jednoj ruci drži štap, a u drugoj robu koju prenosi sa jednog kraja prodavnice na drugi i slaže po rafovima.

Ima nekoliko dijagnoza i mišljenja lekara specijalista da nije u stanju da radi, što je i više nego očigledno, ali su joj na lekarskoj komisiji PIO Fonda rekli da, ako ne može da radi, da otkaz i ostane kod kuće primajući mizernu socijalnu pomoć.

Nesrećnoj ženi je bedna plata koju teškom mukom zarađuje u prodavnici jedini izvor prihoda, i zato nije u stanju da sakupi dovoljno para koliko očekuju članovi komisije PIO da bi je poslali u invalidsku penziju.

Nemačka firma „Leoni" je u okolini Niša otvorila svoju fabriku u kojoj zapošljava radnike za platu nižu od socijalne pomoći – svega 5.800 dinara mesečno. Ovo je, navodno, omogućeno posebnim ugovorom sa čelnicima opštine Doljevac, koja nije imala dovoljno para za sve što je strani „investitor" tražio, pa je pristala na ovakvo izrabljivanje stanovništva. Istini za volju, radnici za ovu platu rade „samo" prva tri meseca. Republika Srbija je za izgradnju pomenute fabrike dala „podsticaj" u visini od 7.000 evra za svako novo radno mesto.

U „Juru",  u kojoj se radnici klanjaju pred svojim poslodavcem, inspekcija može da dođe samo kada posle prethodne najave dobije dozvolu. Razlog za ovo je taj što je preduzeće svojevremeno „doniralo" dva automobila vrednosti preko 30.000 evra Ministarstvu rada i to upravo za potrebe inspekcije rada. U "Juri" su demantovali da radnici moraju da nose pelene za odrasle.

Ova južnokorejska kompanija insistira na tipskom ugovoru o radu (koji je od strane poslovodstva proglašen „poslovnom tajnom" i radnicima je pod pretnjom otkaza zabranjeno da ga pokazuju u javnosti) u kome nema ni jednog jedinog slova koje radnika obaveštava o njegovom pravu da se sindikalno organizuje. U "Juri" nema sindikalnih organizacija, tako da poslovodstvo može da radi šta hoće sa radnicima koji su mu prepušteni na milost i nemilost.

Leskovačko „Zdravlje" je izuzeto iz plana rada inspekcije rada zato što je lokalnoj samoupravi dalo „donaciju" u vrednosti od 2,5 miliona dinara koja je potrošena na krajnje sumnjiv način.

Nemačka kompanija „Falke" je uz pomoć programa SIEPA-e otvorila pogon u Srbiji koji stoji pod direktnom zaštitom nemačke ambasade, tako da ovdašnje inspekcije mogu da ga obiđu tek pošto nakon najave kontrole za to dobiju i dozvolu. U pogonu se dnevno proizvede nekoliko hiljada pari čarapa, od kojih mnoge u prodavnicama na Zapadu koštaju više nego što iznosi dnevnica radnika u Srbiji koji ih je napravio.

Zvanična statistika tvrdi kako oko 30.000 radnika u Srbiji za svoj rad ne prima nikakvu platu, dok isto toliko prima manje od zagarantovanog minimalca. Realna slika je još gora, jer veliki broj onih koji zvanično primaju više od minimalne plate, razliku moraju u kešu da vrate poslodavcima.

Takođe, neprimećeni u ovoj statistici ostaju i oni radnici koji su posao našli preko neke od mnogobrojnih agencija za posredovanje u zapošljavanju, odnosno, kako se to danas popularno zove, za lizing radnika.

Radnik je, zvanično, zaposlen u agenciji, ali faktički radi u preduzeću koje ga je iznajmilo. Zaposleni na svom radnom mestu ne ostvaruje nikakva prava, jer se agencija brani da on ne radi kod nje, dok preduzeće ukazuje na činjenicu da ono sa radnikom nema nikakve ugovorne obaveze, već sa agencijom.

Najmanje 10 odsto plate ovako zaposlenog radnika ide agenciji, ali su česti slučajevi da ta provizija iznosi trećinu, pa čak i polovinu plate. Tako se u zvaničnoj statistici pojavljuje mesečna plata od 50.000 dinara, dok radnik u stvarnosti dobije samo 25.000 dinara.

Vučićev cenovnik: Bajatović skuplji od 155 majki

Srbi su lenj narod, bez preduzetničkog duha, spavaju do 10,30, a onda na Fejsbuku i Tviteru šire patološku mržnju, najgori su ološ i šljam – tvrdi vladar bez ijednog dana radnog staža mimo politike, koji je sve što ima stekao širenjem mržnje.

Kao radikal, Aleksandar Vučić je, zastupajući teorije krvi i tla, vređao pripadnike drugih nacija i religija, a sad, kao evroatlantski fanatik, jednako strasno udara po svima. Sad se ostrvio i na žene.

Ne, ne smetaju mu gologuze silikonske starlete, ali parazitiranje na budžetu optužuje majke.

Srbija za socijalna davanja izdvaja mnogo više nego druge zemlje. Ima i onih žena koje stvarno zaslužuju socijalnu pomoć, ali i onih koje mogu konju rep da iščupaju i neće da rade. Uzme za jedno dete 4.500 dinara i za drugo 11.000 i eto minimalne plate, pa što da radi – rekao je predsednik Vlade Republike Srbije.

Vučićev ispad ne samo što je neuporedivo sramniji od seksističkog kretenluka Bratislava Gašića, nego razotkriva njegovo patološko licemerje. Državni budžet, tobož, štiti od pohlepnih i lenjih porodilja, koje za dvoje dece uzimaju po 15.000 dinara mesečno, a ne vidi i ne mari za astronomske cifre koje se slivaju u džepove politički podobnih pojedinaca.

Danica Drašković, supruga Vuka Draškovića, Vučićevog koalicionog partnera, mesečno prima 846.000 dinara. Goran Knežević, naprednjački gospodar Zrenjanina i Banata, dobija 1.169.920, a socijalista Dušan Bajatović čak 2.331.816. dinara. Ukupno, samo njih troje, po raznim osnovama, Srbiju koštaju 4.347.734 dinara, dakle 290 mesečnih izdataka za majke sa dvoje dece.

Vučić ima pravo da, po svojoj volji, utvrđuje cenovnik dece i majki. S druge strane, normalni građani Srbije imaju obavezu da procene koliko će ih koštati Vučić, njegovi kumovi Stefanović, Petrović, Panić, pa bata Andrej, pobratim Zvonko i ostali pripadnici naprednjačkog kartela.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI KNEŽEVAC: KRIMINAL U BELOM MANTILU I „ODLIČNA SARADNJA“ NA NEZAKONITOJ OSNOVI!!!

21. октобра 2016. Коментари су искључени

 

U subotu, 8. oktobra, ministar zdravlja, u drugom mandatu, Zlatibor Lončar bio je na “tuširanju“ na TV Pink. Bio je nervozan i trudio se iz petnih žila da svoje gostovanje iskoristi za hvalospev svom gazdi Aleksandru Vučiću.

Tvrdio je da je za njegovog mandata okrečeno mnogo klozeta po srpskim zdravstvenim ustanovama, ali zahvaljujući pre svega, nikom drugom no Aleksandru Vučiću koji je dao pare. „Što činiš-čini, ali i za sutra misli !" Ove mudrosti Lončar se nije setio.

Ličio je na čoveka koji se 10. maja 1945. godine priključio četničkom vođi Draži Mihajiloviću. Sve što je rekao ministar Lončar delovalo je toliko jadno, da su ga i voditelji, koji su moralno dno, sažaljevali i kuražili da ne liči na Moniku Levinski. Srpsko zdravstvo na čijem je čelu Zlatibor Lončar vraćeno je u praistoriju. Lončar je proključao…

 

                      major Goran Mitrović

PEGLANJE MEDICINSKE DOKUMENTACIJE

 

Ministar Lončar je opisivao šta je sve nasledio kao ministar. Pominjao je pljačke, neraspakovane skupe uređaje koji su dobijeni iz donacija, a čamili su u podrumima zdravstvenih ustanova, da ne bi pravili konkurenciju privatnim ordinacijama.

Nije pomenuo nijedan slučaj da je neko zbog zla u kojem je srpsko zdravstvo, izveden pred sud. Bilo mu je važno da pošalje šizofrenom pederu Vučiću poruku svoje duboke lojalnosti, jer on sumnja u nju. Vučić u sve sumnja, i sve ih plaši svojom lažnom veličinom. A Lončar je i njemu i njegovim sledbenicima iz prvog ešalona vadio kao hirurg na Urgentnom centru i pivske flaše, palice i druge tvrde predmete iz čmara.

I reče to, Zlatibor Lončar, i pade.

Nije objasnio zašto ne sme da se oglasi povodom slučajeva koje smo opisivali.

Direktorka bolnice Sveti Vračevi iz Novog Kneževca je sestra direktora operative u BIA Jovana Drobnjakovića, takođe psihičkog bolesnika, a ministar Lončar je bio i na merama ove službe, pod neverovatnom optužbom da ga Magazin Tabloid “ostavlja na miru“. Toliko daleko ide njihovo ludilo!

Gospođa Petrović je opasan kriminalac. Besprizorna, halapljiva, surova. Ona u ovoj bolnici radi od utorka do četvrtka, pokupi pare i dolazi u Beograd, gde se baškari u vili na Dedinju. Brat je ozvučio bolnicu, te joj referiše šta ko u njoj radi, ili njoj radi. Sve njene grehe “peglaju“ njeni saradnici u zločinu.

Jedan slučaj takvog „peglanja" desio se 12.10.2015.god., a krivično delo direktorkeispeglala" je dr Vesna Rafajlović, psihijatar. Naime, pacijentkinja Stojković Smilja rođena 1961.god. iz Mokrina umrla je 10.10.2015.god. (subota) u 10:55 h na dežurstvu direktorke Jovanke Petrović.

U Istoriji bolesti broj 464/15 dr Rafajlović napisala je: „Smrt konstatovala dr Jovanka Petrović.", a zatim popunila svu prateću dokumentaciju koja je potrebna da bi se pacijentkinja sahranila (i pri tome nije zaboravila da naznači da „obdukcija nije potrebna"), a koja se uobičajeno popunjava na dan smrti.

Dakle, rodbina je čekala do ponedeljka 12.10.2016.god., a kada direktorka ni u ponedeljak nije došla na posao (jer su petak i ponedeljak, a neretko i četvrtak za nju neradni dani) dr Rafajlović je telefonom od nje dobila zadatak da „pegla", ali je loše „ispeglala".

Ako je direktorka u subotu 10.10.2016.god. zaista bila na dežurstvu, zašto sama nije nije popunila potrebnu dokumentaciju ? Imala je čitav dan na raspolaganju od 10:55h do 19:00 h.

Ako je dr Rafajlović menjala toga dana direktorku (što je jedan od mogućih izgovora), zašto je u istoriji bolesti napisala „Smrt konstatovala dr Jovanka Petrović." ? Dakle, džaba ste „peglali". Eto direktnog dokaza za tužilaštvo koje je glatko odbilo krivičnu prijavu sindikata USS podnetu protiv direktorke bolnice 29.10.2014.godine, iz potpuno istog istog razloga (nedolazak na dežurstva sa smrtnim ishodom po pacijente).

Nedavno je na Odeljenju za bolesti zavisnosti-psihijatrija II čiji je načelnik dr Suzana Stijović prijavljen treći smrtni slučaj za manje od mesec dana, dakle i ovaj pacijent je „nađen bez vitalnih znakova".

Sva tri slučaja su interesantna jer na tom odeljenju borave mahom mlađi pacijenti-zavisnici, ali je ovaj poslednji interesantan po tome što je pacijent pre smrti nekoliko sati boravio van bolnice i da je umro jedan sat posle povratka u bolnicu pod sumnjivim i nerazjašnjenim okolnostima.

Niti je zbog toga sprovedena istraga, niti je zbog toga urađena obdukcija. Samo jedan od mnogobrojnih primera „peglanja dokumentacije". Jedan psihijatrijski pacijent manje, koga je za to briga ? Nikoga. O

Posebno je interesantan slučajpeglanja" nasilne smrti (krivično delo prikrivanja nasilne smrti) pacijentkinje Telečki Darinke na ženskom odeljenju Psihijatrija 1 čiji je načelnik dr Vesna Rafajlović sredinom 2015. godine.

Iako postoji obdukcioni zapisnik (obdukciju je izvršio patolog bolnice Senta) u kome je napisano da se radi o nasilnoj smrti, zvanična verzija gore pomenute već izverzirane direktorkine „peglačice" je da je „pacijentkinja povrede zadobila tokom epileptičkog napada kada je udarila glavom o stepenice".

Prvo pitanje za direktorku bolnice i njenu vernu „peglačicu" je sledeće: Obzirom da takoreći nema kosti na lobanji pacijentkinje koja nije smrskana (čelo, nos, potiljak, slepočnice…), može li čovek da istovremeno padne na čelo i potiljak ?

Drugo pitanje: Koliko puta je pacijentkinja ustala i pala da bi joj sve kosti lobanje bile smrskane ? Treće pitanje: Šta je sa video zapisima sigurnosnih kamera koje pokrivaju mesto gde je pacijentkinja „pala" tj. doživela epileptički napad ? Četvrto pitanje: Da li su po dobijanju obdukcionog zapisnika direktorica i njena „peglačica" obavestile o tome policiju, i da li je sprovedena istraga, ili su smatrale da to nije potrebno, jer su ionako odavno izvan zakona?

U ovom slučaju postoji osnovana sumnja da je pacijentkinja na lečenju u bolnici ubijena višestrukim udarcima tupim predmetom, te „ispeglana" verzija događaja kada se pročita obdukcioni zapisnik postaje smešna. Iskreno se nadamo da će obe uskoro peglati u Požarevcu, a sa njima i ostali „peglači".

Direktorka je donela nedavno Pravilnik bolnice o vakcinaciji po kome su od Hepatitisa B obavezni da se vakcinišu samo medicinski tehničari. Po pravilniku o imunizaciji od zaraznih bolesti (na sajtu min. zdravlja) svako ko dolazi u kontakt sa pacijentima, njihovom krvlju i njihovim izlučevinama mora biti vakcinisan.

Dakle, to važi i za lekare. Ali, lekari ove bolnice opsesivno plaše da prime vakcinu protiv Hepatitisa B (navodno zbog mogućih neželjenih efekata, kojih inače uopšte nema).U svim zdravstvenim ustanovama koje leče pacijente širom Srbije (bolnice, domovi zdravlja), svi lekari imaju obavezu da se vakcinišu od Hepatitisa B, posebno u psihijatrijskim bolnicama. A nadležni sanitarni inspektor iz Kikinde spava snom medveda i ne sme da napiše niti jednu prijavu J.P.

U brojnim izjavama direktorke psihijatrijske bolnice Novi Kneževac Jovanke Petrović, može se saznati da je saradnja između direktorke Doma zdravlja Novi Kneževac Renate Mikloš specijaliste radiologa i nje odlična. Tvrdnja je, tačna, saradnja je odlična, ali samo za njih dve. Evo kako ta saradnja izgleda u praksi.

Dr Renata Mikloš je kao „nestranačka ličnost" na mesto direktorice Doma zdravlja Novi Kneževac  ustoličena u vreme vladavine Demokratske stranke , na spahiluku Novi Kneževac, a direktno po direktivi dr Jovanke Petrović i bivšeg predsednika opštine Dragana Babića.

Na taj način direktorka psihijatrijske bolnice Jovanka Petrović, stavila je pod svoju kontrolu i Dom zdravlja Novi Kneževac, posebno njegovu kadrovsku politiku. Između ostalog, preko direktorke doma zdravlja Renate Mikloš, dr Jovanka Petrović je stekla „ekskluzivno pravo" da može da u svakom trenutku sazna od čega boluju pojedini „nepodobni" građani Novog Kneževca i njihove porodice, kakve lekove piju, kakva je prognoza njihove bolesti itd. Takođe je stekla ekskluzivno pravo da vrši pritisak na lekare doma zdravlja na to kako će lečiti pojedine „podobne" i „nepodobne" pacijente.

Dovoljan je samo jedan telefonski poziv dr Petrović i lekar doma zdravlja u paničnom strahu piše „po narudžbini" uput za bolničko lečenje, kojim upućuje pacijenta na „lečenje" u psihijatrijskoj bolnici Novi Kneževac, gde mu je već pripremljen „doček" , a sve u cilju „peglanja" medicinske dokumentacije radi odlaska u penziju, odlaska u Banju Kanjiža, ostvarivanje „prava" na tuđu negu i pomoć, socijalnu pomoć, izbegavanja krivične odgovornosti zbog napada na službeno lice i drugih krivičnih dela, ostvarivanje prava u inostranstvu (bolovanje, penzija, socijalna pomoć…) itd. itd.

Tokom nedavnog renoviranja odeljenja Psihijatrija III bolnice u Novom Kneževcu, direktorka je, bez opravdanog razloga i preke potrebe, naredila hitno preseljenje odeljenja neurologija u Stacionar doma zdravlja Novi Kneževac.

Obe direktorice kažu da je to „primer dobre saradnje", ali su obe zaboravile da kažu da je za vreme trajanja ove saradnje od januara do septembra 2016. godine, po rečima osoblja doma zdravlja, sve troškove Stacionara doma zdravlja (struja, voda, telefon… itd.) na sebe preuzela psihijatrijska bolnica.

Ovim preusmeravanjem budžetskih sredstava iz jedne zdravstvene ustanove u drugu, direktorka bolnice Jovanka Petrović izvršila je krivično delo nenamenskog trošenja budžetskog novca namenjenog za renoviranje bolnice.

Nadležni organi trebali bi da detaljno pregledaju sve finansijske transakcije između ove dve zdravstvene ustanove, posebno za vreme boravka pacijenta sa odeljenja neurologije u Stacionaru Doma zdravlja, gde su inače istovremeno stacionarno lečeni i pacijenti doma zdravlja. Odlična „saradnja", ali na nezakonitoj osnovi.

Odmah posle odlaska pacijenata psihijatrijske bolnice iz stacionara doma zdravlja, direktorka doma tražila je od predsednika opštine Radovana Uverićafinansijsku pomoć" od 2 miliona dinara, kako bi sprečila bankrot doma zdravlja pred kojim se on nalazi već duže vreme.

Ona je za vreme svog mandata dovela Dom zdravlja u stanje katastrofe zbog svoje nesposobnosti i nezainteresovanosti za probleme građana Novog Kneževca. Stopa smrtnosti u ovom gradu je zabrinjavajuća, ali je ona i dalje na mestu direktora i posle promene vlasti u Novom Kneževcu.

Kako se to desilo? Pa tako što je ona kao „nestranačka ličnost" postala stranačka ličnost tj. kadar Saveza vojvođanskih Mađara, sa kojima je SNS potpisao koalicioni sporazum, po kome su podelili plen: „Vama Dom zdravlja, nama bolnica, a građanima Novog Kneževca prostor za lepljenje nekrologa u centru grada".

Tako je i dr Jovanka Petrović brže bolje preletela u SNS. Svi su u Novom Kneževcu ostali na svom direktorskom mestu, jedino se groblje u Novom Kneževcu pomera prema Čoki.

Pacijenti doma zdravlja plaćaju laboratorijske usluge privatnoj firmi Medlab, koja najbezobraznije posluje u okviru ovog doma zdravlja i građanima Novog Kneževca naplaćuje usluge koje se pacijentima ne naplaćuju u drugim ustanovama u Srbiji, jer idu na teret RFZO.

Građani bi trebalo da traže refundaciju od doma zdravlja, jer u sklopu doma zdravlja postoji laboratorija koja može da pruži te iste usluge, ali to ne radi zbog „boniteta" koje dobijaju njen načelnik dr Dejan Grujić i direktorka doma zdravlja Renata Mikloš .

Eksperimenti novih lekova na pacijentima u Novom Kneževcu se nastavljaju. Direktorka i njena kamarila zgrću ogoman novac, žrtvujući pacijente i njihov živote. Ministar se pravi lud. Prozvan u prošlom broju, pokrio se ušima. I ćuti. Da ne naljuti svog šizofrenog Vođu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAJBOLJI KANDIDAT SNS: VELIKI PLANOVI ZA DOBROBIT SRBIJE, SVE DO NJENOG PORAZA…!??

19. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Izbornom krađom Aleksandar Vučić je namakao većinu u Skupštini, dva i po meseca je sklapao „borbenu" vladu i, na kraju, kad je našao izlaz iz tog lavirinta, nema pojma gde se nalazi.

Sa svih strana je pritisnut problemima koje ne ume da reši, prijatelji iz Vašingtona i Brisela su ga se odrekli, u Moskvi ga nisu prihvatili, komšije iz Sarajeva javno tvrde da je suicidni lažov, iz Zagreba mu poručuju da je šaka jada, a u Prištini ga podržava samo familija Musliu…

  

                     Predrag Popović

IZBOR KANDIDATA I UKLANJANJE NEPOZELJNIH NA FINI NACIN

 

U Srbiji, svom ličnom feudu, stoji još gore. Uzalud mu istraživanja Ipsosa i Cesida, medijska podrška „Informera", „Kurira", Pinka i ostalih naprednjačkih mehanizama za kolektivnu hipnozu, uzalud i policijsko i pravosudno nasilje nad opozicionarima i ostalim normalnim građanima, Vučić zna da su maske pale, da su svi shvatili da je car go.

Zato nije smeo da izađe na binu i pozdravi osvajače olimpijskih medalja, znao je da bi bio dočekan s tradicionalnim srpskim pozdravom „Vučiću, pederu". Zato i ne ide na utakmice Crvene zvezde, nema snage da sluša kako „Delije" skandiraju princu prestolonasledniku Danilu: „Ja sam mali psihopata, Vučić mi je tata".

Zato ne sme da se suoči s ojađenim narodom, sa nezaposlenima kao i s radnicima koji su izloženi torturi njegovih tzv. investitora, sa nesrećnicima koji balansiraju na ivici egzistencije, koji ne mogu da zarade dovoljno da plate račune , a svakodnevno strepe od izvršitelja, komunalaca i režimskih kriminalaca sa i bez fantomki. Uz sve to, Vučića pritiskaju i svi poverioci, finansijski i politički, koje je izigrao.

U haosu koji je sam kreirao, diktator nema snage, znanja i strpljenja za traženje konkretnih rešenja. Opstanak na vlasti, bar još neko vreme, može da obezbedi samo ako nagomilane probleme zatrpava novim. Doduše, u toj disciplini nema mu ravnog, cela njegova privatna biografija i politička karijera krcate su takvim primerima.

Kao što je i sam naglasio u ekspozeu, najlepšoj savremenoj srpskoj bajci, Vučić najveću obavezu ima prema stranim centrima moći. Majstori iz Lenglija, koji su ga instalirali na vlast, svakodnevno skraćuju povodac i stežu ogrlicu oko vrata. Ljubimac je dobro dresiran, ali gazde ništa ne prepuštaju slučaju, zato ga stalno ohrabruju da zagrize najveću kosku, kosovsku.

Zahtev je jednostavan – Srbija mora da se zvanično odrekne Kosova i Metohije. Realizacija tog plana, davno utvrđenog u Vašingtonu, malo je komplikovanija. Za početak, neophodna je promena Ustava. Kad se iz preambule izbaci obaveza očuvanja teritorijalne celovitosti Republike, odnosno južne pokrajine, kao i odredbe koje definišu pravni, vojni, policijski i politički suverenitet Srbije nad Kosovom, ispuniće se svi uslovi za konačno rešenje, potvrđivanje nove albanske države.

Pre dve godine, posle prve izborne pobede, Vučić je najavio promenu Ustava. No, lakše je obećati, nego izvršiti.Što se njega lično tiče, Kosovo nema cenu, zato bi ga dao džabe. Kroz celu istoriju, zna Vučić, Srbi su sto puta gubili Kosovo, uvek posle ratnih poraza, nikad dobrovoljno. Tako je bilo i 1999, kad su, ironijom sudbine, najostrašćeniji zagovornici ratne opcije bili upravo vodeći nosioci aktuelne vlasti Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i Ivica Dačić.

Zaklinjali su se da će oružjem braniti Kosovo do poslednjeg Srbina, a sada, isključivo iz lukrativnih interesa, od Srba brane albansku lažnu državu.

Upravo Vučić, koji je sve što ima stekao ratnim huškanjem i izazvanjem pogroma nad Srbima gde god ih je bilo, postaće prvi srpski vladar koji će se, u ime Srbije, dobrovoljno odreći Kosova i Metohije.

Vučić je, kao militantni radikal, sve kritičare etiketirao kao domaće izdajnike i strane plaćenike, preteći im kletvom cara Lazara.

Okolnosti su se promenile, ali ne i Vučić. Sve koji se suprotstavljaju njegovom režimu opet naziva izdajnicima i plaćenicima, optužujući ih da sprečavaju napredak Srbije na spasonosnom putu ka Evropskoj uniji. Da bi ispunio obavezu prema vašingtonskim i briselskim sponzorima, angažovaće sve resurse, od medija do paravojnih jedinica. Dobar deo opozicije, koja se predstavlja kao proevropska, neće morati mnogo ni da pritiska, ona ionako neselektivno prihvata sve zahteve koji stižu spolja, tugujući što se ne nalazi na Vučićevom mestu, pa da ona sprovodi plan za reorganizaciju postkosovske Srbije.

I deo samozvane intelektualne elite, prividno kritički usmerene prema vođi, podržaće ideju o odricanju od Kosova i Metohije.

Neće mu biti problem ni da ućutka samozvane „patriotske stranke" čiji lideri su vrlo kooperativni, tačnije rečeno – konvertibilni. Za izdaju „kolevke", vrle patriote možda će malo podići cenu, ali ni to nije problem, Vučić ništa ne plaća iz svog, nego iz našeg džepa. Kad Šešelju, ili bilo kojem drugom tvrdom nacionalisti, kaže najskuplju srpsku reč – evroekspresno će svi zaboraviti na cara Dušana, Obilića, Dečane, masakrirane momke s Košara

Problem predstavljaju samo građani, običan i normalan svet, koji, makar na nivou emocija, ne može da pristane na trajni gubitak „srca Srbije". Na Vučićevu žalost, za definitivno osamostaljenje albanske republike ne pitaju se samo on i pripadnici njegovog kartela. Hteo – ne hteo, moraće da promenu Ustava testira na referendumu. Naravno, referendumsko pitanje formulisaće tako da prikrije suštinu, predstaviće ga kao potpuno benigno, kao da se i ne tiče Kosova, a onda će tu laž raširiti preko svojih medija.

Bez obzira na sve, opet ne može da računa na uspeh. Koliko god da laže i vara, podmićuje i preti, koliko god da ukrade prilikom prebrojavanja listića, teško će uveriti Srbe da između Vučića i Kosova izaberu njega.

Kad bi mogao, diktator bi se pre treći put oženio nego što bi izašao na referendumski ispit. Koliko god bio poremećen, on zna da će se na tom glasanju odlučiti njegova politička sudbina. Ako ne prođe američki predlog da se Vučićeva Srbija zauvek odrekne prava na svoje Kosovo, proći će vreme naprednjačke diktature.

Kad bi se danas sprovela anketa među građanima Srbije s pitanjem ko su Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović najčešći odgovori bi bili – zvezde Granda ili kajakaši koji su osvojili bronzu u Brazilu. Sigurno 99,9 odsto Srba ni pod najtežim mukama ne bi moglo da se seti da su u pitanju generali koji su potpisali Kumanovski sporazum, kojim je Srbija pristala na kapitulaciju i povlačenje s Kosova. Slobodan Milošević je vukao sve konce, a na kraju je namestio dvojicu anonimusa da uđu u istoriju na način kojim se ne mogu ponositi.

Miloševićev mentalni naslednik Vučić već je dokazao sklonost ka korišćenju istih fazona. Korupcionaški projekat „Beograd na vodi" , on se u nju ugradio i politički i finansijski, ali kad to Potemkinovo selo potone u propast, ostaće činjenica da se na ugovoru s Arapima nalazi potpis Zorane Mihajlović . Vučić, koga nigde zvanično nema, kasnije će se zgražavati nad lenjim i nesposobnim saradnicima, kompletnim kretenima koji su upropastili odličan projekat i onu prelepu maketu…

Istu vrstu prevare Aleksandar Vučić namerava da priredi i oko referenduma o predaji Kosova. Prljav posao prepustiće nekom drugom, a sebi će, pred strancima, pripisati zasluge za ostvareni rezultat.

Prvi uslov za realizaciju te spletke zahteva njegovo napuštanje premijerske i prelazak na predsedničku funkciju. U skladu s ustavnim ovlašćenjima, spoljnu politiku vodi vlada, dok predsednik ne može da utiče na nju. Ne, ako se zove Tomislav Nikolić. Da, ako je na tom mestu Aleksandar Vučić.

Kao što je Milošević imao Zelenovića, Božovića, Šainovića i Marjanovića, a Tadić kukavnog Cvetkovića, Vučić namerava da u premijersku fotelju instalira neku sličnu figuru , slepo poslušnu i odanu, spremnu da izvrši svako naređenje . Neće mu biti teško da pronađe personu s takvim karakteristikama, drugačijih i nema u njegovom okruženju.

Na Vučiću je ostalo samo da definiše strategiju kojom će odrediti tajming i redosled poteza. U dilemi je da li prvo da raspiše referendum ili predsedničke izbore. Referendumsku kampanju, s bilo koje funkcije, ionako će morati da lično vodi, gazde mu ne bi dozvolile da sedi po strani.

Nema mnogo vremena za premišljanje. Tomislavu Nikoliću mandat ističe u junu 2017, tako da će Vučić morati hitno da prelomi na koju će stranu. Prvu i najznačajniju pripremu već je obavio. Nepotrebnim i, kako naivni tvrde, besmislenim vanrednim parlamentarnim izborima Vučić  je odradio glavni posao, očistio je Srpsku naprednu stranku od Nikolićevih kadrova. Tim potezom pokazao je šta misli o mogućnosti da SNS kandiduje Nikolića za drugi predsednički mandat.

Sledeći potez, na nekoj konferenciji za medije, povući će Nebojša dr Stefanović ili Aleksandar Vulin, koji će glasnim vapajem zatražiti od šefa Vučića da, ma koliko mu to ne bilo drago, prihvati kandidaturu i postane predsednik Srbije.

Sličan igrokaz već smo gledali u pripremi vanrednih izbora, kad diktator nije uspeo da se odupre nepostojećem pritisku svojih slugu, pa je, zarad bržih reformi, potrošio ogroman novac iz budžeta, a da bi sve ostalo isto.

U pripremi te akcije, početkom avgusta, Vučić je pustio probne balone. Može da bude zadovoljan onim što je video, ostalo mu je samo da s reči pređe na dela.

Nikolić nema snage da mu se suprotstavi. Bez stranke, mentalno pomiren sa sudbinom penzionera, prihvatio je činjenicu da mu je istekao rok trajanja. Što se njega tiče, neće imati ništa protiv ako sledeće jeseni bude čučao pored bajčetinskog kazana, pekao „tomovaču" i po Glediću brao lekovite trave. Posle svega što je preturio preko glave tokom 26 godina politikanstva, ma koliko bio alav, Nikolić bi, verovatno, sa uživanjem prihvatio odlazak u penziju.

No, ima sreće, ima Dragicu. Potcenjena i izložena ruglu, srpska first lady nema nameru da odustane od političkog biznisa. Motivi postoje. Dva se zovu Radomir i Branislav, a Dragica će izvršiti pritisak na Tomislava i naterati ga da još jednom krene ispočetka.Nimalo naivna, na mnoga važna mesta u BIA, Vojsci i diplomatiji postavila je svoje ljude, rođake i prijatelje od poverenja.

Pored njih, značajna je i podrška koju Toma može da dobije od mnogih tajkuna, kojima se Vučić opasno zamerio. Ni stranci, jednako oni sa zapada kao i sa istoka, nemaju problem sa Nikolićem. Naprotiv, u nameri da oslabe Vučićev uticaj, spremni su da ga ohrabre logistički i finansijski.

I Vučić je svestan da mu Nikolić može uneti šum u sistem, zato ga uporno kompromituje kroz svoje medije i preko svojih abonenata. No, s tim je krenuo prerano. Ne samo Nikolić, nego je i javnost odavno oguglala na priče o kupljenoj diplomi, nelegalno izgrađenim vikendicama na Savi, ljubavnicama, vanbračnoj deci, Dragičinoj spornoj fondaciji i sličnim glasinama koje širi Vučićeva omiljena pudlica iz Batajnice. Diktator će morati da smisli ozbiljnije metode borbe protiv svog drugog političkog oca. Posao će mu biti dodatno otežan ako Nikolić uspe da u savez uključi Velimira Ilića, Dragana Markovića Palmu, Bogoljuba Karića, Nenada Popovića, pa čak i Ivicu Dačića.

Upravo iz tih razloga, Dačiću je opet zapala uloga najtraženije udavače. Za razliku od prethodnih predstava tog žanra, on u ovoj ne uživa. Da bi predupredio haos do koga bi došlo ako bi se lider SPS-a priklonio Nikoliću, Vučić insistira da se Dačić ne kandiduje za predsednika Srbije, već da podrži kandidata vladajuće koalicije, dakle njega, Firera, jednog i jedinstvenog.

Dačić je, kao i uvek, pokušao da vrda, da se poziva na stranačke organe i slične besmislice. Uzalud je Vučiću objašnjavao kako bi takav potez izazvao puč u SPS-u. Briga Vučića za SPS, važno mu je samo da se Dačić ne prikloni Nikoliću. Prvi čin tog preganjanja je odigran, a poslednji čeka zvanično raspisivanje predsedničkih izbora.

Na tu formalnost ne čeka Saša Mirković, donedavno tvrdi vučićevac, a danas ogorčeni opozicionar. Na prvu medijsku spekulaciju o mogućnosti čak i prevremenih predsedničkih izbora, Mirković je najavio svoju kandidaturu.

– Prema građanima, prijateljima, mojoj porodici i, na kraju, prema sebi imam obavezu da se suprotstavim despotiji Aleksandra Vučića. Za četiri godine vladavine, on je uništio sve što vredi u državi. Srbija ne sme sebi da dozvoli luksuz da se ta agonija nastavi. Alternativa Vučiću nije Tomislav Nikolić.

Nikolić je ucenjen, zato se ponaša kao poslušnik, izvršava svako naređenje. Njih dvojica su od Srbije napravili koloniju, jednako su odgovorni za svako zlo koje nas je snašlo. Ne vrede mnogo alibiji poput tvrdnji – Toma nije mogao da utiče na Vučića. Kako nije?

Mogao je da podnese ostavku, a to može i danas, pa da građanima kaže ko ga je, zašto i kako prisiljavao da ćutke posmatra kako se uništava država u kojoj je on predsednik. Pošto i dalje sedi i ćuti, ne verujem u njihove spinove da su u svađi.

Ličnim primerom sam pokazao kako mora da se reaguje u kriznim situacijama. Onog trenutka kad sam definitivno odlučio da ne učestvujem u njihovim marifetlucima, podneo sam ostavku i otišao iz SNS. Znao sam da ću se naći na udaru, da će se svetiti meni i mojoj porodici, ali siguran sam da je Srbija važnija od nas samih. Sve što me snašlo odraz je njihovog kukavičluka i sprege mafije i vlasti na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vučić, kaže Mirković za „Tabloid".

Uspeh na predsedničkim izborima on namerava da postigne ne samo zahvaljujući hrabrosti da se suprotstavi diktatoru, nego i pomoću programa u 20 tačaka, s kojim će izaći pred građane.

Znam šta treba da se uradi, to sam već dokazao. U Zaječaru sam obećao dve stvari: besplatne vrtiće i infrastrukturu. To sam i uradio. Lično je Vučić naredio da se ukinu besplatni vrtići, a sabotirao je izgradnju puteva i mostova. Naprosto, on ne želi da bilo ko uradi nešto dobro za građane.

To su iskusili i drugi funkcioneri SNS-a, zato u toj stranci ima mnogo struja, koje on svađa i vrti u krug. Vučić sa svojim batinašima ne preti samo političkim protivnicima, nego i stranačkim kolegama koje pokušavaju da urade nešto korisno. Vučić se brine isključivo za svoj i interes svojih ljudi iz najbližeg okruženja. Takva politika razvalila je Srbiju i trebaće dugo vremena da se oporavi. Da bih pokušao da zaustavim propadanje države i naroda, odlučio sam da se kandidujem za predsednika, kaže Mirković.

Kako trenutno stoje stvari, Vučić ne može da utiče na Mirkovića, ali može na etabliranu opoziciju. I, to uspešno radi.

Zaštitnik građana Saša Janković, pretendent na status predsedničkog kandidata jedinstvene opozicije, ima solidnu podršku javnosti, ali ne i stranaka. Bez političkog iskustva i znanja, Jankovića su zavela svetla velikoga grada, pa je pomislio da je značajniji od partija čija podrška mu je neophodna. Izborna avantura još nije ni počela, a on se sapleo.

U pregovorima sa Draganom Šutanovcem, samouverenim budućim predsednikom Demokratske stranke, Janković je prvo priznao nameru da posle izbora formira svoju stranku, a onda je zatražio podršku DS-a. Težak kiks. Zašto bi DS podržala kandidata koji će eventualni uspeh da iskoristi za pravljenje stranke koja će joj, ako zaživi, postati direktna konkurencija?

Šutanovac mu je odgovorio isticanjem Vladimira Pavićevića kao mogućeg predsedničkog kandidata. Pavićević je napustio Živkovićevu Novu stranku, nije se učlanio u DS, ali otvoreno podržava Šutanovčevu kandidaturu na unutarstranačkim izborima. Prihvatljiv za veći deo tzv. beogradske intelektualne elite, Pavićević se nada da će uspeti da obezbedi podršku većine opozicionara, što bi moglo da mu donese zapažen rezultat na izborima.

Vučić će ga smazati kao Panta pitu. No, to je druga tema. Za ovu, važnije je naglasiti problem koji i Mirković pominje – postojanje mnogo nezadovoljnih funkcionera Srpske napredne stranke, kao i koalicionih partnera. U mešetarenju prilikom konstituisanja novog kabineta, Vučić je izigrao koga god je mogao. Bez funkcija su ostali Zoran Babić, Nikola Selaković, pa Velimir Ilić, Palma, Nenad Popović, a i Bogoljub Karić ima sve manje strpljenja. Prilikom raspodele direktorskih funkcija u najvećim državnim preduzećima Vučić će zadovoljiti neke od njih, ali ne može sve.

Da bi kupio vreme i opet sludeo lakoverne partnere, Vučić protura glasine o skoroj rekonstrukciji Vlade. Iako je na skupštinskoj sednici na kojoj mu je potvrđen drugi premijerski mandat javno tvrdio da neće biti rebalansa budžeta, njegovi saradnici najavljuju da se već za mesec-dva može da očekuje rasprava o rebalansu, a usput i „dopuna kabineta", kako od milja nazivaju rekonstrukciju Vlade. Prema tim spekulacijama, ministarskim funkcijama trebalo bi da se „dopune" Ilić i Popović. Sudeći po njihovom ćutanju, trpilo im je još jako, a kad će da popusti ne znaju ni oni.

Kad god došlo do rebalansa budžeta i rekonstrukcije Vlade, to će biti uvod u predsedničke izbore, a samim tim i početak priprema za referendum o promeni Ustava i odricanju od Kosova i Metohije. U sledećih nekoliko meseci Aleksandar Vučić će morati da se kocka na sve ili ništa. Ako on pobedi, Srbija će izgubiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

16. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

POLITICKO PLIVANJE U LAZIMA DO GRLA3

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine;Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MUTLJAVINA U BIA: TAJNI POSLOVI TAJNE GRUPE SLUŽBENIH ČUVARA DRŽAVE!??

13. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj. Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića.

Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je direktor samo prisutni građanin u BIA, osim kada je lično zainteresovan za mahinacije. Vučićeva kamarila je, uprkos protivljenju poslanika – predsednika SRS Vojislava Šešelja, predsednika pokreta Dosta je bilo Saše Radulovića i poslanika Demokratske stranke, za predsednika Odbora za kontrolu rada službi bezbednosti postavila naprednjaka Igora Bečića, protiv kojih je vođen sudski postupak zbog falsifikovanja diplome Više poslovne škole, koji je u Novom Sadu, u glavnoj ulici, dobio stan površine 560 kvadrata…

 

                     major Goran Mitrović

MUTLJAVINA U BIA

 

Bivši advokat Aleksandar Đorđević, postavljen je na mesto direktora bezbednosno-informativne agencije (BIA), jer ga je dupe preporučilo kod Aleksandra Vučića, koji je, kao niko ranije u istoriji, uspeo da sve pedere postavi na ključna ministarska mesta i na pozicije sa kojih se kontrolišu građani i pljačka njihova imovina.

U prethodnim tekstovima opisali smo kriminalnu prošlost i sadašnjost Aleksandra Đorđevića, koji se sprema da opljačkane milione krcka na nekom sigurnom mestu. Umesto njega, službom danas rukovode Ivan Todorov, njegov pomoćnik, načelnik Uprave za bezbednosnu zaštitu (Pete uprave) i Radmila Selaković, načelnica logistike.

Banda okupljena oko ovih dvoje ljudi trguje dosijeima građana, naročito tajkuna i političke i stranačke elite.

Mafija je uspela da Radmilu Selaković postavi za načelnika logistike, mada je njoj mesto odavno u zatvoru. Ona sebe smatra samo privremenim radnikom u BIA, dok ne završi poslove i utekne iz zemlje.

Veću za multidisciplinarne studije pri Univerzitetu u Beogradu gospođa Selaković je 11. februara ove godine prijavila temu za izradu master rada – "Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost" i odobri izrada master rada sa naslovom teze "Finansiranje terorizma pranjem novca".

Navedenu temu je, navela je gospođa Selaković, definisala uz konsultaciju sa profesorom dr Draganom Simeunovićem, predlažući ga i za mentora, što je on i od ranije prihvatio, budući da je ona master studije upisala 2013. godine, dolaskom na rad u BIA (broj indeksa 81/2013).

Uz prijavu navela je i svoju biografiju, koja objašnjava njeno prisustvo u BIA.

“…Diplomirala sam na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, smer Ekonomika i organizacija preduzeća 1981.godine. Radnu karijeru sam započela u Osnovnoj banci Jugobanci Beograd. Tokom rada u bankarstvu obavljala sam sve vrste bankarskih poslova (finansije, izvore i plasmane, rad sa stanovništvom, platni promet, devizni režim i dr.).

Radno iskustvo u oblasti finansija sam stekla u spoljnoj trgovini, telekomunikacijama, građevinarstvu. Posedujem licencu stečajnog upravnika, licencu za veštaka ekonomsko-finansijske struke i licencu poreskog savetnika. Trenutno sam zaposlena u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Radi sticanja znanja, 2013.godine upisala sam multidisciplinarne master studije – Terorizam, organizovani kriminal i bezbednost pri Rektoratu Univerziteta u Beogradu…“

Gospođa Selaković je, zaista, samo privremeno u ovoj Agenciji. Kćerka joj živi u Sjedinjenim Državama. Iz njene biografije, koju je priložila, izostavljeno je da je u BIA došla iz Ekonomskog instituta čiji suvlasnik je odbegli Danko Đunić, kome ona čuva leđa. Nebojša Rodić, prethodni direktor BIA doveo je Radmilu na značajnu poziciju na predlog Aleksandra Vlahovića, i očigledno, uz veliku novčanu naknadu.

Radmilina kćerka živi u SAD-u, a Rodićev sin je takođe državljanin SAD-a. Oboje su krvno vezani za SAD-e. Rodić je teško bolestan, ali je ambasador u Azerbejdžanu. Oteran je iz BIA po nalogu Jorgovanke Tabaković i Aleksandra Vučića.

Kada je 26. decembra prošle godine u akciji srpske policije “Rezač“  uhapšeno 80 lica, saopšteno je da na poternici i Danko Đunić, ali je ubrzo njegovo ime skinuto, na nalog gospođe Selaković!

Ko je gospodin Đunić, za čije interese gospođa Selaković radi u BIA?

Jedan od uslova za pregovore Srbije sa EU bilo je i ispitivanje sporne 24 privatizacije. Jedan od glavnih osumnjičenih čije se ime pominje u skoro svim tim privatizacijama je Danko Đunić. Đunić je još od početka 2012. preventivno van Srbije, a ovdašnje pravosudne organe izgleda više ni ne interesuje gde se on nalazi. Sa druge strane, uopšte ne bi bilo teško da se utvrdi gde se krije, kad bi u Srbiji postojao interes za to.

Danko Đunić ima tri sina: Luku, Vuka i Danka (mlađeg). Luka i Vuk su do nedavno bili na mestima portfolio menadžera u američkoj firmi "Caxton Global Investment", odakle su otpušteni. Nezvanično su otkaz dobili, jer su kompaniji na naknadu dostavljeni zahtevi teški oko milijardu dolara. Zvanično je ovo demantovano. Izgleda, međutim, da su dugi prsti nasledni u porodici Đunić.

Tamo gde mu se nalaze deca, nalazi se i Danko. Bez obzira na to što je u suštini poznato gde se krije, naši državni organi ništa ne preduzimaju da makar pokušaju da ga saslušaju.

Slučaj Danka Đunića je višestruko zanimljiv, jer je protiv njega u SAD pokrenut postupak, kao i protiv revizorske kuće "Diloit & Tuš"  iz Njujorka (čijim predstavništvom u Srbiji je on rukovodio), za stotine lažnih revizorskih nalaza svoje filijale u Beogradu. Pred srpskim sudovima, u poslednjih četiri godine, protiv njega nije mogao nijedan postupak da uspe, zbog zaštite koju mu je pružio Aleksandar Vučić.

Grupa američkih advokata je, prikupljajući ovlašćenja oštećenih u nameri da pokrenu nekoliko postupaka u Njujorku, kojim bi najstariju revizorsku kuću na svetu naterali da utvrdi odgovornost počasnog predsednika njihove firme u Beogradu, Danka Đunića, doslovno naišla na svaku opstrukciju u Srbiji. U pokrivanju njegovog kriminala, Vučiću se pridružio i sadašnji gradonačelnik Beograda Siniša Mali, koji je zajedno sa Đunićem učestvovao u lažiranju revizorskih nalaza i podeli milionskih provizija.

U vreme kada je raskinuto najviše ugovora o privatizaciji, njih čak 550, na čelu Agencije za privatizaciju nalazio se Mirko Cvetković, kasniji premijer Srbije, dok je direktor za tendere bio Siniša Mali, sadašnji gradonačelnik Beograda.

U to vreme sklopljeni su i svi oni štetni ugovori sa konsultantskim kućama kao što je "Dilojt i Tuš" na čijem čelu je tada bio Danko Đunić. Preko te konsultantstke kuće rađeni su u najvećem broju privatizacije  čiju istragu danas zahteva Evropska unija.

Jedan od takvih poslova bilo je i "savetovanje" za privatizaciju ondašnjeg "Sartida"…

Iako je postojala ponuda "Fest Alpine" u visini od 420 miliona dolara, čeličana je zahvaljujući proceni konsultatntske kuće "Diloit Tuš", prodata ćerki američke kompanije "US Stil" za samo 20 miliona dolara. Odmah posle toga na kiparski račun Đunićeve firme leglo je 4,5 miliona evra navodne provizije za konsultantske usluge. U procentima to iznosi više od četvrtine kupoprodajne sume, a tolike provizije se nigde u svetu ne isplaćuju.

Jasno je da se u ovom slučaju radilo o mitu koji je Đunić podelio sa onima koji su ispred države pristali da potpišu štetan ugovor. Koja je bila uloga Siniše Malog, u celom ovom poslu, ako je dobro poznato je posle afere "Sartid", napredovao do najvažnijeg savetnika Aleksandra Vučića za finansije i privredu.

Takođe, treba napomenuti da je Mali od samog početka je učestvovao u pregovorima sa "Etihada" i države Srbije u vezi sa prodajom JAT-a, a bio je i "mozak" je modela restruktuiranja JAT-a i rešavanja spornih pitanja nacionalne kompanije koja su kočila dogovor sa "Etihadom".

Sa funkcije na kojoj se Siniša Mali danas nalazi, moguće je uticati i na pravac i brzinu istrage koja se (ne)vodi protiv Danka Đunića, njegovog starog finansijskog mentora. A pomaže mu i Radmila Selaković.

Pre mesec dana gospođa Selaković je koristila godišnji odmor i otputovala je u SAD-e. Sa sobom je ponela dosije Andreja Vučića, Nikole Petrovića, dr Nebojše Stefanovića i još deset važnih Vučićevih saradnika. Sve ove podatke prikupila je Uprava za bezbednosnu zaštitu, na čijem je čelu Ivan Todorov.

Možda se može dovesti u vezu i iznenadna odluka američkih vlasti da se oslobode bolesnog Vučića.

Po povratku iz SAD-a Selakovićeva i Todorov počeli su da vrše “istragu izdajnika“ koji dostavljaju podatke novinaru Magazina Tabloid. Osumnjičili su potpuno nevinog čoveka, načelnika operative.

Mada je gospođa Selaković polupismena žena. Ekonomski fakultet u Beogradu završila je kao milosnica vremešnih profesora. Upisala je master studije 2013. godine. Njen rad su nekoliko meseci pisali, po nalogu Todorova, analitičari i operativci Bezbednosno informativne agencije.

Gospođa Selaković se, po ceo dan, čašćava sa Ivanom Todorovim i njih dvoje rade na rušenju Agencije, praveći lažna dosijea zaposlenih. Njihov cilj je da iz službe oteraju iole sposobne operativce. Todorov organizuje kriminalne grupe, kojima rukovodi, spremajući se da posle odlaska iz Agencije, zahvaljujući stečenom novcu i vezama, kao vođa mafije, otme tajkunima i poslovnim ljudima svu imovinu. Posebno se nameračio da na lukav način opljačka crnogorske biznismene, kojima se predstavlja kao prijatelj. A, Todorov prijatelja nema!

U pakovanju lažnih dosijea učestvuje i šef pravne službe Snežana Radanović, koja takođe sprema odsutpnicu i odlazak u penziju. Ona je u ljubavnoj vezi sa mlađim službenikom Agencije, koji je radni vek proveo kao telohranitelj državnih funkcionera, a ona ga je progurala za načelnika jednog centra!

Radmila Selaković stanuje na Novom Beogradu (ulica Danila Lekića Španca 42), a vraća se kući preko Zvezdare, gde se susreće sa dosta mlađim operativcima, prsa u prsa.

I dok se ova banda u BIA oseća još sigurno, dani su im odbrojani. Da podsetimo, jedan službenik BIA ubio je u Nišu nekoliko svojih kolega-pretpostaljenih, koji su ga zlostavljali. I na Banjici i drugim centrima BIA atmosfera je napeta, i može da se potegne oružje.

Srećom, u BIA su osnažile tri jake grupe, koje postoje jer se njeni pripadnici međusobno štite i informišu o banditskom delovanju Todorova, Sealakovićeve, Snežane Radanović... Oni su snabdeli poslanike Narodne skupštine Srbije i nekoliko novinara podacima o kriminalu koji vrši pomenuta grupa.

(Nastavak u sledećem broju)

 

     A 1. Njihov čovek

Mafija iz BIA uspela je da progura za predsednika Odbora za bezbednost poslanika Igora Bečića, kriminalca iz Vrbasa. Vučić je lično odobrio da Bečić postane šef skupštinskog odbora, jer on obožava prljave ljude, koji mu, na taj način, slepo služe. Predsedavajući Odbora za bezbednost Vojislav Šešelj je tražio da se Bečićev izbor odloži dok se ne pribave zvanični podaci o njegovom kriminalu.

Podsećamo na lik i delo gospodina Bečića.

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara.Njegov zamenik u Odboru za bezbednost je direktor Srbijagasa Dušan Bajtović !Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

Igor Bečić poslednje četiri godine, dok je bio potpredsednik Narodne skupštine, reketirao je sve biznismene u Vojvodini. Tako je Vladimir Vrbaški, biznismen iz Vrbasa, vlasnik između ostalog i Instituta za semensku doradu u Srbobranu, gradio i stanove za naprednjake.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

U BIA je Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu, u Regionalni centar u Novom Sadu.

E, ovaj i ovakav čovek će da kontroliše rad i zakonitost u radu u BIA!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: