Архива

Archive for март 2018

BANDITIZAM VLASTI: MODERNO REKETARANJE U KOME IZVRŠITELJI POSTAJU UTERIVAČI DUGOVA I PREPADNE GRUPE!??

 

Kroz kakav pakao su žrtve Vučićevog manijakalnog terora do sada prolazile plaćajući reket izvršiteljima za zaostala dugovanja EPS-u, Telekomu, Infostanu, Telenoru, govori činjenica da troškovi izvršnog postupka višestruko premašuju osnovni dug, da se odmah stavljaju administrativne zabrane ili zaplena imovine, a da ljudi o tome nisu obavešteni, da je prekratak rok za ulaganje prigovora i nemoguće je da ga ljudi ulože, da se zaključci o izvršenju donose na na osnovu neverodostojnih isprava i da se postupak plenidbe često sprovodi neradnim danima u kasnim večernjim satima, nekad i bez prisustva policije.

Više od 600 hiljada ovakvih predmeta našlo se u rukama privatnih izvršitelja kojima je ponuđena "nagrada", kao američkim "lovcima na glave" koji love višestruke ubice i pljačkaše banaka.

 

                            Milica Grabež

ZLOUPOTREBE IZVRSITELJA I REZIMSKI REKETASI

 

Nakon što je dve hiljade građana Prokuplja nedavno potpisalo peticiju za ukidanje mreže privatnih izvršitelja, u dvadeset gradova i opština u Srbiji priprema se slična akcija, a cilj je jedinstven: da se Narodnoj skupštini Republike Srbije podnese zvaničan Zahtev za ukidanje Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zabranu rada privatnih izvršitelja kojima su, kao je poznato, data protivustavna ovlašćenja da vrše sudsku vlast donoseći rešenja o izvršenju.

Akcija koja ima simboličan naziv "Živi zid" krenula sa juga Srbije koji je, kako je dobro poznato, zapostavljen i zaboravljen od države i gde decenijama vlada beda i siromaštvo, kakvo više nigde na evropskom kontinentu ne postoji.

Osim akcije potpisivanja peticije, upućena je i tužbu Ustavnom sudu za protivustavan zakon, a u narednom periodu, ukoliko Vučićev režim ostane "gluv" na ove zahteve, spreman je i Plan B: biće organizovani masovni protesti i masovni izlazak građana na ulice, a biće podneta i nova tužba Sudu za ljudska prava u Strazburu (mnoge su već otišle i sud po njima postupa).

Voda je, očigledno, svakome u ovoj zemlji došla "do grla", jer se više ne zna da li su izvršitelji ustvari, uterivači dugova ili prepadne grupe koje reketiraju za ime i račun vladajuće klike.

Slučaj javnog izvršitelja Svetislava Ćurčića iz Novog Sada, koji je stekao pravo bogatstvo, kršeći sve zakonske i etičke norme i koji je u saradnji sa mafijom iz komunalnih preduzeća stavljao sebi ogromne novčane sume u džep, samo je jedan od primera kako izgleda državni terora i otimačina od građana na najbrutalniji način.

Ali, da stvar bude gora, Ćurčić je odmah nakon što se saznalo za njegove lopovske apetite, podneo ostavku na mesto javnog izvršitelja, a protiv njega je pokrenut samo disciplinski postupak, pa je sada već izvesno da neće odgovarati pred redovnim sudom za svoja nedela. Tako su građani Novog Sada, ne samo opljačkani, nego im se Ćurčić još i nasmejao u lice! A, takvih Ćurčića ima u svakom gradu i opštini u Vučićevoj Srbiji…

Sud u Strazburu je već mesecima zatrpan predmetima u kojima građani Srbije traže povraćaj pokretnih stvari i nekretnina koju je Vučićeva mafija otela protivustavno preko mreže njegovih izvršitelja. Ovaj sud je do danas doneo na stotine presuda u korist oštećenih, kojima država Srbija vraća oteto, i to još uz obaveznu nadoknadu određenu presudom.

Jedna od najvećih laži kojima se kriminalna vlast Aleksandra Vučića poslužila tokom svoje "prve petoljetke" bila je propagandno sročena ovako: "…Izvršitelji su profesija koja je uvedena, zbog nemogućnosti sudskih organa da se punim kapacitetom bave izvršnim postupcima u predmetima…"

Međutim, istina je samo to da se radilo o velikoj prevari kako bi se razvila nova grana reketaškog biznisa koji je Vučiću i njegovoj stranci doneo velike ekstra prihode. I sve to protivustavno, jer je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova.

Nakon što je uveden 2012. godine, posao izvršitelja u početku je regulisan skandaloznim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, usvojenim malo ranije, a koji je ogromnim tarifama i ovlašćenjima otvorio mogućnost za malverzacije na štetu građana. Upravo tu mogućnost izvršitelji su iskoristili, mahom u predmetima koji su se ticali naplate dugova za komunalije.

Kakav šok među građanima je izazvalo ovo neviđeno nasilje, govori i činjenica da su građani tek u poslednjih godinu dana postali svesni da bez organizovanog otpora, mogu da očekuju još goru pljačku. I režim je shvatio da takva opasnost preti pa je zakon je izmenjen (ublažen) i kao takav, stupio je na snagu 1. jula ove godine. Time, naravno, nije promenjen mehanizam pljačke koju sprovodi vladajući režim, niti nasilje i strah sa kojim svaki građanin živi.

Činjenica je da se od raspada Jugoslavije, pa sve do danas, zaštita građana smanjivala i da se pritisak vladajuće oligarhije na građane povećavao zajedno sa dugovima koji su stavljani na teret najsiromašnijih. Ali, pet godina Vučićeve diktature, nadmašilo je u mnogo čemu i mračne devedesete godine.

U njegovom režimu najveći dužnici za komunalije su državna preduzeća i povlaštene privatne kompanije, a običan građanin, koji ne uživa ničiju zaštitu, izložen je čistom fašizmu, mafijaškom reketiranju i dugogodišnjim traumama koje iz toga proizilaze. Ima i smrtnih slučajeva (moždani i srčani udari) izazvanih teškim stresovima zbog paničnih strahova od izvršitelja.

I dok Vučić i njegove "korporacije" nikome ništa ne plaćaju, milione evra za komunalije duguju i strane kompanije koje je on lično doveo u Srbiju, uz obećanje "…da će biti oslobođene svih dadžbina, koliko god bude trebalo"!

Druga velika, notorna laž Aleksandra Vučića je ona da Evropska unija nameće Srbiji primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Sad je već jasno da je namera njegove kriminalne vlasti bila da primeni "disciplinovanje" građana, nezakonito i, kako dosadašnje iskustvo govori, selektivno.

To znači da je svakome ko ne uživa zaštitu njegove stranke i njegove mafije, stvarna ili potencijalna žrtva neprednjačkog terora i komunalnog reketa. Istina je jedino da je Zakona o izvršenju i obezbeđenju na vrlo čudan način dobio podršku američke nevladine organizacije USAID (koja je i jedan od glavnih finansijera takozvane reforme srpskog pravosuđa).

Treća velika Vučićeva laž u vezi sa masovnim reketiranjem građana preko komunalnih preduzeća, ticala se pojave privatnih izvršitelja. Naime, Vođa je opravdao njihovo uvođenje tvrdeći da će oni, čim budu plaćeni po odrađenom poslu raditi bolje i efikasnije od sudova! Time su širom otvorena vrata za mito i korupciju, na relaciji izvršitelj-potražilac.

Vučićevi kriminalci u Novom Sadu, uveliko se hvale kako je JKP "Informatika" (isto što i beogradski "Infostan"), punih pet godina utužuje građane, i to već nakon dva do tri meseca zaostajanja u isplati, pa čak i kraće, a posebno se ističe da sada "…jednom dužniku redovno za vratom stoji nekoliko izvršitelja odjednom…"

Sve nadležne institucije Evropske unije odavno znaju da je uplitanje javnih izvršitelja u posao sudova protivustavno, jer u najvišem pravnom aktu Srbije, po načelu podele vlasti, jasni piše da je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova, koja im je oduzeta i predata izvršiteljima. Niko nije smeo nekim propisom, pa ni zakonom, da uspostavi sistem koji oduzima od samostalne sudske vlasti deo nadležnosti i poverava je bilo kome. To je jasno urađeno iz političkih razloga i Ustav je pregažen.

Četvrta velika Vučićeva laž u vezi sa ovim, bila je da "…sudovi nemaju kapaciteta".

Institucije Evropske unije, koje licemerno hvale "reforme" srpskog pravosuđa, znaju da je i ovo jedna odvratna laž. Umesto najoštrijeg pritiska na banditizam vlasti u Srbiji, iz Brisela dolaze blaga upozorenje režimu, zbog kršenja rokova koje su građani imali za žalbu, nasilnu naplatu dugova koje ni sami izvršitelji nisu mogli da objasne, kao i mafijaške nagrade za rad izvršitelja koji je uspešno "uterao dug".

Svaki građanin je prema Zakonu o izvršenju iz 2011. godine plaćao, osim osnovnog iznosa duga za određenu komunaliju, troškove pisanja predmeta, poštarinu, fotokopije, advokate i, na kraju, nagradu kojom je častio izvršitelja za dobro uteran dug.

Ta nagrada iznosila je od 3.000 do čak 6.000 dinara po predmetu. Tarife izvršitelja do stupanja na snagu novog zakona, jula ove godine, bile su više nego kriminalne, a sama reč "nagrada" je namerna terminološka greška i odnosi se na naknadu za rad izvršitelja.

Problemi u radu izvršitelja nastali su kad je Vučićeva bahata i kriminalizovana vlast donela odluku da za obavljanje posla izvršitelja, može biti angažovan bilo ko! Prema starom zakonu, takozvani javnoizvršiteljski ispit je bio više nego komičan i besmislen. Novim zakonom je za taj posao potreban pravosudni ispit, pa se u međuvremenu ispostavilo da ga malo ko od postojećih izvršitelja ima.

A, odgovornosti za rad i stručnost izvršitelja je u nadležnosti onoga ko mu je dao licencu, a to je Ministarstvo pravde ! Ministarstvo pravde je sve te obaveze prebacilo na Komoru izvršitelja.

To je udruženje na nivou sindikalne organizacije, mada je zaduženo za praćenje rada izvršitelja, i kao takvo, ne može nikako biti nezavisno u svom radu. Dakle, potpuni haos je na sceni tim pre što je na vidiku i veliki otpor građana, mogući i masovni protesti koji bi doveli do potpunog povlačenja takozvanog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira što je u julu 2017. godine neznatno ublažen.

Što se tiče eventualnog procesuiranja kriminalnih dela koja su spovodili još nekažnjeni izvršitelji, sve se i dalje obavlja tako što Komora predlaže pokretanje disciplinskog postupka. Sprdnja sa umreženim režimskim reketašima izgleda ovako: postupak se prenosi disciplinskoj komisiji, koju čine tri sudije i dva predstavnika izvršitelja i nakon okončanja postupka, utvrđuje se odgovornost i odmerava odgovarajuća mera.

Ta mera može biti od opomene do mere prestanka obavljanja delatnosti javnog izvršitelja, praktično time se izvršitelj suspenduje. Ukoliko je nakon pokretanja postupka doneta mera privremene suspenzije, onda se određuje privremeni zamenik koji će obavljati delatnost i imati sva ovlašćenja suspendovanog.

Nacionalna organizacija potrošača dostavila je nedavno Ministarstvu pravde izveštaj na 51 strani, u kome su sadržane sve neregularnosti i kršenja zakona u radu izvršitelja. Ni na to niko nije odgovorio.

Ministarka pravde Nela Kuburović je običan diletant bez profesionalnog iskustva i adekvatnih znanja, postavljena na ovako visoku državnu funkciju mimo zakonske procedure, ličnom voljom Aleksandra Vučića. I za sva pitanja, pa tako i za slučaj izvršitelja, ona se obraća njemu.

A, bolesni Vučić smatra da je on jedina izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji. Zato se sa pravom može reći da je u pitanju reketaš broj jedan u državi i da je mreža takozvanih javnih izvršitelja, njegov "patent" koji je lično smislio i stavio u funkciju sebi i svojoj mafiji. Utoliko je opravdana i hitna, masovna pobuna protiv njega i njegove diktature.

Ali, kako to zaista u praksi izgleda, govori podatak da je tokom ove godine pokrenuto tek osam takvih postupaka, a poznato je da je samo u 2015. godini bilo pokrenuto čak 300 "vanrednih nadzora" po pritužbama na rad izvršitelja, koje su, naravno, bez dvoumljenja odbijene, jer je "…utvrđeno da nije bilo nepravilnosti koje stranke ističu u pritužbama"!

Žalbe građana na rad izvršitelja su do sada bile uzaludne, ali sigurno neće biti uzaludno ako masovno krenu u odbranu svoje imovine i svojih zakonskih i ustavnih prava. To je, prema dosadašnjim iskustvima sa Vučićevom mafijom, jedini način kojim mogu da se odbrane.

 

A 1. Kako javna preduzeća i režimske kompanije naplaćuju dugovanja

EPS naplaćuje dugove preko izvršitelja kada proceni da redovna naplata nije moguća, predlogom za izvršenje privatnom izvršitelju. Svaki dug može biti predmet izvršenja. Preko 65 odsto svih dugovanja za struju otpada na pravna lica, uglavnom na javna preduzeća. Ali, njih ne mogu da proganjaju na način kako to rade sa nezaštićenim građanima kojima plene imovinu.

"Infostan": Ne postoji donja granica duga. Predlozi za izvršenje se podnose protiv svih korisnika komunalnih usluga koji imaju dugovanja u momentu podnošenja predloga.

"Telekom Srbija" samo u Beogradu mesečno preda privatnim izvršiteljima oko 250 predloga za naplatu telefonskih računa.

Najniži dug za koji se pokreće postupak izvršenja preko privatnih izvršitelja je – poslovna tajna. A, primeri brutalne naplate putem plenidbe pet do deset puta skuplje imovine od osnovnog duga, svakodnevni su.

JKP "Parking servis" takođe vrši prinudne naplate posredstvom privatnih izvršitelja (i privatnih uterivača sa i bez licence). Postupak prinudne naplate pokreće se protiv dužnika koji imaju neplaćene dve dnevne karte. Cena dnevne karte je 1.870,00 dinara. Postupak naplate pokreće se po automatizmu kako predmet za utuženje nastaje.

Mobilni postpejd brojevi: ako korisnik ne plati račun u predviđenom roku, raskida se ugovor, odmah podrazumeva pokretanje postupka naplate dugovanja preko privatnih izvršitelja, uz sve prateće troškove koji padaju na teret vlasnika broja.

 

A 2. Pljačka penzionera: otimačina stečenog prava

Krug ove pljačke je vrlo jednostavan. Korisnik duguje, poverilac ga opomene, a onda predmet ustupa izvršitelju. Posle jednog i odbijenog poziva da se namiri dug (iz bilo kog razloga, kašnjenje pošte odsustvo, nemoć starog lica da se kreće ili nešto drugo), izvršitelj stavlja zaključak na oglasnu tablu suda da protekne propisani rok, i čim dobije izvršnu ispravu direktno je šalje Fondu PIO na izvršenje.

Fond PIO ovo izvršava bez pogovora, i to je moguće samo u Srbiji i nigde više u pravno uređenim državama. I u Ustavu Republike Srbije jasno piše da strečeno pravo (u ovom slučaju penzija), ne može biti predmet izvršenja. Ali, Vučićev režim kroji druga pravila. Surova, mafijaška…

Država u kojoj je on jedina vlast, nastavlja da povlašćuje sebe kao poverioca. Odgovor naroda treba da bude referendum za ukidanje privatnih izvršitelja, jer je očigledno da je njihova osnovna namena uterivanje dugova za porodicu Vučić i njene potrebe.

 

A 3. Polovina penzionera bez penzije

Prema podacima Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje Srbije oko 700.000 penzionera je pod prinudnom naplatom, po rešenju izvršitelja. Izvršitelj rešenje dostavlja Fondu sa nalogom da se obustavlja dve trećine penzije, mada zakon propisuje da penzije koje su manje od zagarantovane plate, mogu biti plenjene najviše do jedne trećine.

Fond svakom penzioneru obustavlja dve trećine penzije, pa teško bolestan i penzioneri jedva da dobiju mesečno po pet hiljada dinara! Kada završe plenidbu, stiže novi predlog za plenidbu, jer sa dobijenih 5.000 dinara penzioneri ne mogu da plaćaju pristigle komunalne usluge. Tako je 100 izvršitelja u Srbiji vlasnik dve trećine penzija 700.000 penzionera!

Prema odluci Skupštine grada Beograda, član 17. Odluke, ako primalac usluga ne plati usluge, pokreće se sudski postupak prinudne naplate. Privatni izvršitelji nisu ovlašćeni!

Pružene komunalne usluge mogu se od građana i osporavati, jer značaj broj domaćinstava nema uredno grejanje. Ugovorom koji su građani potpisali sa Infostanom u Beogradu, određena je nadležnost suda, u slučaju spora.

Prigovore građana na rešenje o izvršenju, koje donosi izvršitelj, sudovi uglavnom usvajaju. Ali, tek posle dve godine, kada su građani opljačkani!

Privatni izvršitelj iz Vranja Žikica Trajković primenjujući dosledno zakon, odbio je oko 2.500 predloga javnih preduzeća za prinudnu naplatu, jer predlozi nisu sadržali nikakve dokaze da javna preduzeća imaju pravo na naplatu niti da su izvršila usluge.

Sud u Vranju je većinu njegovih rešenja potvrdio, ali ga je Ministarstvo pravde, kao neposlušnog, razrešilo dužnosti, mada po zakonu nije nadležno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Advertisements

LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI I SAMOZVANE „ISTORIJSKE LIČNOSTI“ U SVOJIM SREDINAMA!!?

18. марта 2018. Коментари су искључени

 

Hoće li sadašnji predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, nakon više puta izbegnutog procesuiranja, jednom ipak odgovarati za ratne zločine? Hoće li Aleksandar Vučić na nekom poštenom suđenju dobiti priliku da objasni kako je početkom 2017. godine pretio Haradinaju da će "biti uhapšen ako bude dostupan srpskim organima gonjenja", a onda mu glasovima "Srpske liste" omogućio da postane premijer?

Kako je Vučićev savetnik, bivši britanski premijer Toni Bler, zajedno sa svojom ženom Čeri i njenim advokatskom kancelarijom, pomogao Haradinaju da izbegne dugogodišnji zatvor u Francuskoj?

 

               Milica Grabež

LEGITIMNI KOALICIONI PARTNERI1

 

Sada već ugašeni Haški tribunal, 2011. godine obnovio je staru optužnicu (iz 2005. godine) protiv bivšeg komandanta OVK, Ramuša Haradinaja za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja 1998/99.

Sedam godina kasnije, na početku 2018. godine, sada već kao premijer samoproglašenog Kosova, Haradinaj je (kao i sve ostale vođe OVK) opet na korak od optuženičke klupe. Ovaj put, po izričitom zahtevu Trampove administracije u Vašingtonu. Na sceni je obračun sa zločinačkom spregom političkih i kriminalnih oligarhija na Balkanu, a glavnu kariku u tom mračnom savezništvu čini srpsko i albansko političko podzemlje.

Da bi bilo jasnije kako je ovaj "savez" (u slučaju Ramuša Haradinaja) podržan od strane Aleksandra Vučića i njegovog klana, treba se vratiti više od jedne decenije unazad, na 4. marta 2005. godine, kad je sudija Haškog tribunala, Ijan Bonomi, potvrdio optužnicu  protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Balaja i Lahija Brahimaja i naložio da bude zapečaćena. Taj nalog je na volšeban način prestao da važi već 10. marta 2005. Svi optuženi su u prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom odbacili krivicu za ratne zločine nad kosovskim Srbima, Romima i Albancima za koje su optuženi.

Na sudu se tada prvi put pojavila advokatska ekipa iz londonske kancelarije Matrix Chambers, čiji je osnivač bila Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika Aleksandra Vučića u vreme kad je bio premijer. Advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane, Ben Emerson postao je kasnije član drugostepenog sudskog veća, koje je odlučivalo o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Advokatska kancelarija Čeri Bler nastavila je da zastupa Haradinaja, pa se njen predstavnik iz Londona pojavio u Francuskoj, u vreme kad je početkom 2017. godine bio uhapšen po srpskoj poternici.

Po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne (i očito namerne) procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen.

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je Haradinaj, za koga je čak i slavna haška tužiteljka Karla del Ponte govorila da je ratni zločinac, bio prema Vučićevom mišljenju najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, opet treba pratiti tragove već pomenute advokatske kancelarije Matrix Chambers koja je nedavno pokušala preko lobističke agencije APS iz Čikaga, da utiče na vladu SAD sa ciljem da "zaborave" na Haradinaja u procesima vrhovnicima OVK. Treba podsetiti da je osnivač ove agencije, Milan Petrović bio glavni saradnik bivšeg guvernera Roda Blagojevića (kasnije uhapšenog) preko koga je uplaćivan novac iz srpskog budžeta na ime predsedničke kampanje Baraka Obame.

Dana 9. oktobra 2017. godine, Ramuš Haradinaj je imenovan za premijera samoproglašenog Kosova samo zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, takozvanoj "Srpskoj listi", uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju je Vučić naneo Srbiji tim činom.

Neke analize polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli, koga su ruske obaveštajne službe zavrbovale još dok je stalno boravio u Švajcarskoj, gde je i sedište njegove građevinske imperije koja je svojevremeno dobila posao veka, rekonstrukciju Kremlja.

Zanimljivo, osim srpskih glasova bez kojih to ne bi bilo moguće, još dva ključna glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je upravo Bedžet Pacoli. Pacoli je za ovu uslugu platio i "Srpskoj listi" (prema jednom dobro upućenom izvoru, plaćeno je Vučićevom saradniku, preko njegovog švajcarskog računa, oko sedam miliona evra).

Putinova vlada je već "digla ruke" od ideje srpskog Kosova, ali nije od kontrole kriminalnih i političkih tokova na Kosovu u koje je upletena sa svojom obaveštajnom mrežom i velikim brojem vremešnih "spavača" i njihovih porodica koje su decenijama ranije bile bliske envero-staljinističkom nasleđu. Zadnjih dvadeset godina su i ti ljudi i njihove porodice stavljeni u službu mafijaških klanova i prozapadnog maskenbala. Putinova administracija pokušava da ih ponovo "stavi u funkciju".

Postoje mišljenja na Zapadu da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, ruski revanš Zapadu za građanski rat u Ukrajini koji je inscenirala bivša vlada SAD.

Na ovom delu Balkana prepliću ruski interesi sa nemačkim. Istina, obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u razne potrošene "lidere", one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti.

Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović i duhovni sin još jednog haškog optuženika, poludeli Aleksandar Vučić, kao i prodesničarska predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom "balu" pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Balkanu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD, a ne u pravcu komplikovane, spore i neefikasne administracije u Briselu.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih možda počinio, da je vreme koje je proveo u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, legitimno je spekulisati, ali za razliku od Haradinaja, Albin Kurti nije ratni zločinac, i dugo vremena je bio favorit Stejt Departmenta.

Kad je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata je to prokomentarisao ovako: "…Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega…"

I zaista, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaide, Osamom bin-Ladenom, i to na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, gde je dogovoreno osnivanje ćelija Al-Kaide u Albaniji i na Kosovu.

Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa , kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaide, Ajmana al-Zavahirija.

Podsetimo: Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće. Ljuan (1973), poginuo je 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999. godine.

Enver Haradinaj je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao "obračun albanskih kriminalnih klanova".

Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji. Tokom 2018. godine i on će biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za nepovratne dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Činjenicu da je Haradinaj pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine zahvaljujući pohlepi bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon.

Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao "istorijska ličnost".

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pacolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati. Njega čeka i suđenje. Čeka i Vučića.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da tu Haradinajevu vladu može da sruši Aleksandar Vučić i "Srpska lista". Može ali neće. Ali, Vučić tek ima da objasni američkom Stejt departmentu (ono što oni već znaju), otkud ovako čudne veze sa Haradinajem? Otkud toliko novac cirkuliše između njih? Jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a za Haradinaja je rekao da se radi o "psihopati". Isto to je mogao i za Vučića da kaže. Ako ništa drugo, našli su se po toj "liniji".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SVE JE POD KONTROLOM MINISTRA: KRUPNI IGRAČI PODZEMLJA U RAŠKOM OKRUGU!!?

10. марта 2018. Коментари су искључени

 

Mafijaška mreža Vučićevog finansijera, Zvonka Veselinovića, navodnog "poslovnog čoveka" iz Kosovske Mitrovice, razapeta je širom Srbije. Mada Veselinović sa opljačkanim novcem "posluje" u Beogradu i Novom Sadu, ostavio je u Raškom okrugu svoje ljude da "čuvaju stražu" pred granicama samoproglašenog Kosova. Da mu neka značajna pošiljka ne promakne.

U Kraljevu ima svoju mafiju u pravosuđu i policiji. A, u Skupštini Srbije, svoje poslanike čiji su supružnici narko dileri. Jedna od njih je čak i predsednica skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost. Tako Vučić sprovodi svoju "politiku mira", dok državom haraju okoreli mafijaši i dileri droge.

 

                      Mersiha Hadžić

POD DRZAVNOM KONTROLOM,

 

Potpredsednica SNS-a i predsednica skupštinskog odbora za odbranu i bezbednost, Marija Obradović, po formalnom obrazovanju je učiteljica. Radila je kao spikerka lokalne TV u Kruševcu koja je svojevremeno bila servis JUL-a i SPS-a, potom Demokratske stranke, a danas, pripada SNS-u.

Njena koleginica iz skupštinskih klupa i imenjakinja, Marija Jevđić, udata je za Bobana Jevđića, preprodavca kokaina, inače nezaposlenog, sa podebelim kriminalnim dosijeom. Suprug Marije Jevđić, bavi se narkotcima kao i nevenčani suprug Marije Obradović, Ivan Bojović, koji je uhvaćen u proizvodnji marihuane čija je tržišna vrednost na ulici, kako su pojedine novine objavile, iznosila 50.000.000 dinara. Čovek koji je spojio njih dvojicu je kontroverzni biznismen Zvonko Veselinović poreklom sa Kosova, trenutno okrenut ka Novom Sadu i Beogradu.

Marija Obradović je svom nevenčanom suprugu Ivanu Bojoviću, "napravila kontakt" sa Zvonkom Veselinovićem a Marija Jevđić je svog supruga, Bobana Jevđića, takođe srdačno preporučila Veselinovićevom klanu.

Sa svoje strane, Zvonko Veselinović je, pomenutu dvojicu supružnika uticajnih poslanica, preporučio svom kumu Milanu Radojičiću koji ih je povezao sa narko dilerom Borkom Baraćom.

Radojičić i Barać su snabdevali kokainom Bobana Jevđića. Borko Barać je dobro poznat pojedinim evropskim policijama a posebno policiji Holandije iz koje je proteran zbog plantaže marihuane (indijske konoplje). Ali, kao holandski državljanin, od MUP-a Srbije, dobija dozvolu i posedovanja i nošenja vatrenog oružja.

Radojičić i njegov kum Barać imaju jaku zaštitu u Srbiji koja dolazi direktno iz kabineta ministra policije Stefanovića. Posebno su povezani sa državnom sekretarkom Ministarstva unutrašnjih poslova koja se „proslavila" borbom protiv narkodilera u Beogradu, ulazeći u direktan sukob sa više crnogorskih klanova koji nisu želeli da njenim favoritima olako prepuste beogradsko pa i srpsko tržište narkotka. Kako se ne bi našli u položaju da jedan drugog ometaju u poslu, Barać i Jevđić dele zone narko uticaja. Barać ordinira u Kraljevu, a njegova prodajna mesta ("filijale") su diskoteka u Kraljevu kao i kafić "Fokus".

Za Baraća posao obavlja Rajko Pantović dok kokain nalazi svoje kupce u restoranu Mošin Gaj u Ribnici kod Kraljeva, Vrnjačkoj banji i Trsteniku. Taj posao je poveren Srđanu Pavloviću iz Kraljeva i izvesnom Švabiću sa područja opštine Trstenik. Pre mesec dana Švabić je uhapšen u Trsteniku sa kokainom, ali je ubrzo pušten posle intervencije moćnog zaštitnika iz MUP-a Beograd.

Posle ubistva Olivera Ivanovića, u Kosovskoj Mitrovici je uhapšen Baraćev sin kod kog je nađen pištolj ali i kokain. Neposredno posle privođenja u policijsku stanicu, Baraćev sin je pušten jer se nalazio u društvu takođe privedenog, Aleksandra Milojevića, sina Zorana Zelje Milojevića, poznatog kriminalca iz Leposavića, inače desne Vučićeve ruke na Kosovu.

Posle navedenog hapšenja, usledile su intervencije Milana Radojičića i Zorana Milojevićeva, te su deca, kako reče jedan policajac koji je učestvovao u hapšenju, "mlada i neiskusna" pa se slučajno dogodilo da imaju kokain i da su naoružani pre puštena nego što su pritvorena. Zahvaljujući uticajnom Željku Bojiću, načelniku kosovske policije, koji se trenutno nalazi na zimskom godišnjem odmoru na Bledu, a o trošku Zelje Milojevića, iz dosijea dvojice delikvenata izbrisano je opisano hapšenje. Zeljin sin sa svojim društvom često odseda na Kopaoniku u hotelu "Grey" čiji je vlasnik Zvonko Veselinović.

Obratimo ponovio pažnju na Mariju Obradović, njenog nevenčanog supruga i njihovo okruženje. Marija Obradović je svojim tadašnjim ogromnim uticajem lansirala u orbitu prvo Zorana Babića iz Vrnjačke Banje, a potom, posle dužeg perioda političke fingirane nestabilnosti na lokalnom nivou, Predraga Terzića iz Kraljeva.

Na osnovu istrage koja je trajala više meseci, pripadnici MUP-a , odeljenja u Kraljevu, predali su ceo dosije nadležnom tužilaštvu. A istraga je bila usmerena na direktora specijalne bolnice "Merkur" iz Vrnjačke Banje, Dejana Stanojevića.

Stanojević je koristio pare Specijalne bolnice za svoje privatne građevinske poduhvate. O trošku bolnice napravio je u svojoj kući kupatilo. Snabdevao se za svoje privatne potrebe hranom, deterdžentima i hemijom za domaćinstvo. Samo u jednoj godini, 2015., potrošio je za privatne svrhe 2.000.000 dinara bolničkih para. Kako bi spasli direktor "Merkura", angažovali su se načelnik PS-e Vrnjačka Banja, Jovan Perović i viši tužilac u Kraljevu Avram Antonijević. Ceo dosije Dejana Stanojevića je i dalje kod višeg tužioca Antonijevića, takođe kadra SNS-a.

Suprugu Marije Jevđić, Bobanu kao i Borku Baraću, zaštitu od progona i informacije o planiranim racijama i postupcima policije pruža više operativaca ali i šefova pojedinih službi MUP-a Kraljevo.

O svemu ovome su upoznati načelnik kriminalističke policije Saša Stojković, kao i bivši načelnik PU Kraljevo Marko Jordović. Dok za Marka Jordovića nema podataka da je učestvovao u nedozvoljenim poslovima, to se ne bi moglo kazati za Stojkovića koji je usko povezan sa lokalnim narkodilerima koje obaveštava o policijskim aktivnostima i namerama.

Informacije koje su inače službena tajna, Stojković je odavao Radojičiću, Jevđiću i Baraću. Njegov bliski prijatelj je i dr Dejan Stanojević, direktor Specijalne bolnice u Vrnjačkoj Banji.

Spisak krupnih igrača podzemlja u Raškom okrugu ne bi mogao da bude bez načelnika Raškog upravnog okruga Nebojše Simovića koji je nekada bio policajac a danas je biznismen i to jedan od većih na području okruga kome se nalazi na čelu.

Simović je takođe kadar sa Kosova, a svoju karijeru započeo je kao inspektor privrednog kriminala u Kraljevu. Brzo dolazi u kontakt sa starim prijateljem, Predragom Mikićem, koji se doseljava u okolinu Kraljeva, posle kapitulacije Miloševićevog režima u Kumanovu.

Mikić osniva preduzeće "Trgomen" koje uspešno radi sa NR Kinom, osniva i svoju filijalu u toj zemlji, da bi svoju karijeru preko SNS-a krunisao ne samo kao jedan od krupnih donatora i finansijera, već i kao savetnik predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića.

U prostorijama preduzeća "Trgomen", predsednik Tomislav Nikolić i Predrag Mikić počinju industrijsku proizvodnju rakije "Tomovače". Ta proizvodnja doživljava rekordni uspeh tokom mandata Tome Nikolića. Nebojša Simović takođe postaje partner Predraga Mikića. Napušta posao inspektora u MUP-u, PU Kraljevo. Osniva svoju firmu koja je i ortačka sa pokojnim Mikićem (umro naprasno 2017.godine u Beogradu), počinje da se bavi čudnim finansijskim transakcijama.

Simović preko Marfin banke šalje znatna finansijska sredstva na Britanska devičanska ostrva, ali sad na ime firme NURSLI trade. corporation. Do tog momenta preduzeće se vodilo na ime pokojnog Predraga Jugovića koji je od prodaje svog udela firme iz Progorelice – preduzeće MSV, predao novac načelniku Raškog upravnog okruga, uz dogovor o zajedničkom ulaganju kapitala, Nebojši Simoviću. Simović je, međutim, novac uplatio na račun NURSLI korporacije.

Iako danas vlada opšte mišljenje da se mladi gradonačelnik Kraljeva, dr Predrag Terzić i Nebojša Simović ne trpe i kako su navodno u sukobu, njihovi redovni sastanci se odvijaju u popodnevnim i večernjim sati u prostorijama Raškog upravnog okruga. Jedan drugog pokrivaju, jer je i njima jasno da ovakva situacija neće dugo moći da traje. Terzić je, sudeći po po navodima lokalnih portala, po podacima koje ima odbornička grupa "Starosedelaca" kao i po navodima portala "Deponija" vrlo brzo uleteo u kriminal.

Doveo je svoje ljude od poverenja. Tu se ističu većnici i savetnici gradonačelnika – Lazarević, Bunardžić i Radević, koji vrše realizaciju reketa po restoranima, učestvuju u sumnjivim licitacijama, bave se kupovinom nekretnina u dogovoru sa gradonačelnikom. Naravno, tu je i novo krivično delo, trgovina uticajem. Uticajni mladi gradonačelnik ne poštuje zakone o tenderu. Otvara koverte učesnika u tenderu manipuliše u svakom poslu, svakom društvenom događaju, sve do poslovanja sportskih klubova i postavljanja LED rasvete u gradu.

Stranke kao i zaposleni dobijaju pravno neodrživa rešenja. Gradsko pravobranilaštvo je svedeno na poluprivatni gradonačelnikov servis. Grad gubi sudske postupke koje vodi na osnovu tužbi građana ali i zaposlenih u gradskoj administraciji. Egzistencija lokalnog SNS-a bazirana je na grandioznim lažima.

Načelnik okruga je započeo svoj mandat sa idejom izgradnje Kraljevog grada, kao turističkog kompleksa koji bi bio smešten u Ibarskoj klisuri, preko puta srednjevekovnog grada Magliča. Od tog posla kao i od otvaranja radnih mesta nije bilo ništa. Radna mesta i kad postoje, rezervisana su isključivo za članove SNS-a i ponekog pripadnika SPS-a.

Otvorena je još jedna kriminalna filijala kosovskog lobija i to tako što je Zvonko Veselinović omogućio otvaranje parfimerije Lily u Kraljevu, u objektu kafane "Zadužbina". Ovaj Vučićev "don" kupio je i gradsku kafanu, kultni restoran "Pariz". Tako je jedno od sedišta kosovskog narko klana postalo i Kraljevo. Veselinovićeva mafija donose pod svojom kontrolom drži i PU Kraljevo, postavljanjem na ključne pozicije ili nesposobne šefove policije.

Pored policije koja je već osvojena, odlučili su se na osvajanje Višeg i Osnovnog javnog tužilaštva. Viši tužilac je oboleo, a i inače uskoro odlazi u penziju. On je odgovarao kosovskom društvu kumova i saradnika, kako zbog svoje plašljivosti i poslušnosti, koja je prelazila u servilnost prema moćnicima iz SNS-a ,tako isto i zbog nekompetentnosti i nemogućnosti da odgovori na zahteve mesta na kom se nalazi.

Kao zapete puške na posao Višeg tužioca ali i na posao Specijalnog tužioca u tužilaštvu koje se kao i sud, otvaraju 1. marta ove godine u Kraljevu, čekaju bivši viši tužilac Bzenić (ranije pripadao DS-u a sada blizak SNS-u kome je posao obećao Nebojša Simović) i čuvena zamenica Protić čiji je suprug kadar SNS-a, dok je ona do skora bila u SPS-u izvršavajući poslušno želje Dačićeve stranke. Ukratko, na svakoj strani je haos i korupcija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDSEDNIKOVO POLITIČKO TRGOVANJE U AMERIČKOM PLANU „POSTKOSOVSKE“ SRBIJE!??

2. марта 2018. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić ima mnogo razloga za brigu, stislo ga sa svih strana. Omču stežu strani politički poverioci, nervozni su domaći sponzori i ostale žrtve njegovih prevara. Niko više nema strpljenja za prazne izgovore, svi zahtevaju da ispuni preuzete obaveze.

Igri se bliži kraj, bez hepienda. Ni za njega, ni za nas…

 

                  Predrag Popović

DRZAVNIK KOME JE SVE JASNO1

 

Pod tim teretom, Vučić je sve nade za opstanak na tronu položio na jednu kartu, na Kosovo. Na vlast nije došao voljom birača u Srbiji, nego na osnovu procene stratega iz Lenglija da upravo on može rešiti kosovsko pitanje na način koji odgovara Americi i Evropskoj uniji.

U interesu tzv. bolje budućnosti, strane gazde su zaboravile njegove zločine iz prošlosti i dale mu ponudu koja se ne odbija: Albancima će pripasti Kosovo, Vučiću apsolutna vlast. Srbi će biti apsolutni gubitnici.

Stranci su svoj deo dogovora ispunili, omogućili su mu da podjarmi sve državne institucije, zloupotrebljava policiju i vojsku, izbriše razliku između pravosuđa i organizovanog kriminala, gazi Ustav i zakone, pljačka javna i privatna preduzeća, penzionere i radnike, uništi privredu i otme sve što je preostalo posle mafijaške privatizacije.

Bez ikakvih sankcija Vučić montira optužnice i hapsi političke protivnike, organizuje hajke na sve nepodobne kritičare, falsifikuje rezultate izbora, sprovodi torturu nad opozicijom i brutalno guši slobodu javnog izražavanja. Njegovi eskadroni batinaša kidnapuju građane, upadaju u kuće, prete i tuku. Kroz to vreme, predstavnici međunarodnih institucija takmiče se u hvalospevima o Vučićevim reformama, izbornim pobedama i doprinosu u očuvanju regionalne stabilnosti.

Vučić je uzeo sve što je mogao. Zaveo je diktaturu, zaustavio proces demokratizacije društva, napunio džepove i postao najbogatiji politikant u savremenoj istoriji Evrope. Mnogo je i dao, ali samo ono što nije njegovo.

Albanskoj državi Kosovo poklonio je sve državne prerogative, telekomunikacijsku i infrastrukturalnu imovinu Srbije, kao i Srbe koji su tamo ostali da žive. Arapskim poslovnim partnerima poklonio je sto hektara građevinskog zemljišta u centru Beograda i pola vojvođanskih oranica, a ostalim belosvetskim kompanijama dao je novac iz budžeta kako bi ovde primenili robovlasnički sistem.

Dao je mnogo, ali ne i dovoljno, ne sve što je obećao. Pet godina je izbegavao da okonča posao i preuredi državu u skladu s američkim planom o „postkosovskoj Srbiji". Potrošio je i vreme i strpljenje. Konačno, određeni su mu konkretni zadaci i rokovi za njihovo izvršavanje.

Prvo „sporazum o dobrosusedskim odnosima s Kosovom", pa promena Ustava, kako bi se Srbija zvanično i trajno odrekla prava na svoju južnu pokrajinu. Naravno, Vučić je i na to pristao. Bez pogovora.

Pokretanjem unutrašnjeg dijaloga o Kosovu i Metohiji i javnom raspravom o ustavnim promenama dokazao je spremnost da sprovede sve što mu je naređeno. U okviru medijske pripreme za konačnu kapitulaciju, priznao je da se Srbija približava trenutku u kome će morati da plati za sve greške iz prošlosti. Nema veze što je te greške pravio on, platiće ih normalni građani. I ranije i sada, on je profitirao, a stradaće drugi.

Takva retorika je zadovoljila njegove strane mentore. Kajl Skot i Johanes Han ni od lidera opozicije ne kriju da podržavaju Vučića. Suviše su investirali u njega da bi sad rizikovali i tražili novog partnera. Briga njih za demokratiju, ljudska prava i ostale trice i kučine, može da radi šta hoće sve dok završava posao oko utvrđivanja državnosti albanskog Kosova.

Po tradiciji, Amerika srpskim vladarima upravlja pomoću štapa i šargarepe. Kao znak dobre volje, uvek prvo ponudi šargarepu. Tako je Slobodan Milošević prvo nagrađen titulom faktora stabilnosti na Balkanu, Zoran Đinđić je proglašen za vizionara i prvog demokratskog reformatora, a Boris Tadić manekenom moderne Srbije. I, svi su pali na istom pitanju, kosovskom.

Milošević je 15 godina ignorisao stvaranje albanskih paralelnih institucija na Kosovu. Dok su oni organizovali svoje političke stranke, obrazovne ustanove i terorističke jedinice, Milošević je krao njihove glasove, kojima je obezbeđivao izborne pobede SPS-a. Kad se suprotstavio oružanoj pobuni, proglašen je za balkanskog kasapina, Srbija je bombardovana, a on je završio u haškoj mrtvačnici. Đinđić nije imao ni vremena ni snage da uradi bilo šta korisno po Srbiju i sebe.

Podršku sa Zapada dobijao je sve dok nije digao glas protiv nezavisnosti Kosova. To ga je gurnulo pred snajperski nišan. Tadić je prošao bolje. Izvršavao je poneki zapadni nalog, gicao se i kupovao vreme. Kad im je prekipelo, birokrate iz Vašingtona i Brisela su ga obavestile da je izgubio izbore, da pakuje pinkle i mirno prepusti vlast lečenim radikalima.

Ako Amerikanci misle da će, na taj način, lako izaći na kraj s Vučićem, prevarili su se. Nemaju pojma s kim imaju posla.

Vučić dobro zna kako su prošli njegovi prethodnici. Takođe, zna i da su danas okolnosti bitno izmenjene. Milošević je sve vreme vladavine protiv sebe imao ozbiljnu opoziciju  . Uostalom, SPS je pobedio samo na prvim izborima, kasnije je morao da vlast osigurava krađom mandata, kupovinom poslanika ili uz manjinsku podršku slugu iz Srpske radikalne stranke. Vučić tih muka nema.

Naprosto, nema opozicije. Đinđić je vladao u koaliciji sa 17 minornih i gladnih parazita, a protiv sebe je imao ratobornog Vojislava Šešelja i najopasniji mafijaški klan, s jakom političkom i policijskom zaštitom.

Vučić nema ni tih problema, vlast i mafija su se toliko zbližili da se ne zna gde jedno završava, a drugo počinje. Tadić je bio samo marioneta, koncima je upravljao Miodrag Miki Rakić, čijim parapolitičkim i udbaškim principima se danas rukovodi Vučić.

Uz sve to, aktuelni diktator ima i još jednu značajnu prednost: brži je, agresivniji i beskrupulozniji od Amerikanaca. Oni tek počinju da čiste Kosovo od ratnih zločinaca i civilnih kriminalaca, maskiranih u političke lidere. Vučić je taj posao, naravno na naopak način, odavno obavio.

Sever Kosova, svoj najskuplji talon u američkom ruletu, očistio je od političkih protivnika i sve Srbe uzeo za taoce. Euleks, Kfor, strane diplomate i albanski lokalni političari, svi zavise od Vučićeve volje, od toga kako će on da upotrebi svoje saradnike iz tzv. Srpske liste. Bez njegovog dopuštenja ne bi Hašim Tači bio izabran za predsednika nezavisne države Kosovo, niti bi Ramuš Haradinaj postao premijer.

Dok je tako, Vučić će imati sa čim da trguje sa američkim i evropskim moćnicima. Za sve ostalo, manje mari. Naprednjake je u Zaječaru pobedio beznačajni Boško Ničić. Nema veze, Vučić ga je kupio i rešio problem. Ni na predstojećim beogradskim izborima SNS neće osvojiti apsolutnu većinu, ali ostaće na vlasti. Vučiću je bitan samo on, SNS je sredstvo za ostvarenje ličnih interesa. Zato se plaši isključivo mogućnosti da izgubi uticaj na severu Kosova. Od toga mu zavisi sudbina.

Ako bi neka politička organizacija okrnjila moć Srpske liste i nametnula se kao potencijalna alternativa, Amerikanci bi dobili priliku da Vučića lako i brzo bace na političko đubrište, gde mu je i mesto. Da se to ne bi dogodilo, svom snagom kontroliše dešavanja u Kosovskoj Mitrovici i srpskim enklavama. Preko ljudi od poverenja, kriminogenih i kompromitovanih, zaveo je strahovladu.

Bez pripadnosti Srpskoj naprednoj stranci, odnosno Srpskoj listi, niko ne može da računa na zaposlenje, pa ni na fizičku bezbednost. Radnici u javnim preduzećima, kao i članovi njihovih porodica, prinuđeni su da glasaju za Srpsku listu. Ucenjeni su i privatnici, pa čak i deo sveštenstva.

Sav kriminal, od oružanih pljački i prostitucije do šverca droge, nafte i oružja, sve kontrolišu Vučićevi saradnici. Nasilje na ulicama i kafanama postalo je uobičajeni deo folklora. Otuda ne čudi što se preostali Srbi više plaše Vučićevih hordi, nego Albanaca. Ne bez razloga, strani novinari sever Kosova nazivaju „balkanskim Divljim zapadom".

U tom kontekstu treba analizirati i ubistvo Olivera Ivanovića, lidera opozicione Građanske inicijative. Čim se uključio u izbornu kampanju, našao se na udaru Vučićeve političke i medijske mašinerije. Proglašen je za izdajnika srpstva i kriminalca, koji je više žalio za svojim spaljenim automobilom nego za porušenim crkavama i manastirima. Hajka je završena sa šest metaka u Ivanovićevim leđima.

Amerikanci su Miloševiću namestili ubistvo Stambolića, meni sad Ivanovića – bila je prva Vučićeva reakcija na vest o atentatu 16. januara.

Kao pravi majstor za manipulaciju, za dve-tri nedelje je uspeo da amortizuje značaj tog zločina. Režimski mediji, ali i veći deo opozicije, oplakali su i zaboravili Ivanovića. O ubistvu, njegovim mogućim motivima i posledicama, više i ozbiljnije izveštavaju strani, nego srpski novinari.

Ivanovića nisu ubili Albanci, to je bilo disciplinovanje kosovskih Srba od strane Beograda. O mogućim počiniocima tog zločina niko ne želi da spekuliše, o tome u severnom delu Mitrovice niko ne razgovara sa strancem. Ali, u jednom su složni, to nisu uradili Albanci – navodi se u tekstu Andreasa Ernsta, novinara švajcarskog lista „Noje cirher cajtung", koji je preneo „Dojče vele".

U tekstu pod naslovom „Novi šerifi za divlji sever Kosova", Ernst je opisao genezu procesa kojim je vlast iz Beograda preuzela sav uticaj na toj teritoriji. Autor je podsetio da su Vučićevi politički eksponenti u Mitrovici, s fantomakama na glavi i bejzbol palicama u rukama, još 2014. vršili nasilje nad svima koji su se zalagali za bojkot kosovskih izbora.

– „Bojkoteri" su bili savladani, njihovi automobili su paljeni, a direktori javnih preduzeća prinuđeni da svoje zaposlene dovedu pred glasačke kutije. I pored svog pritiska, izlaznost je bila samo 20 procenata. Ali, to je bilo dovoljno da Goran Rakić, bivši vatrogasac, postane gradonačelnik Severne Mitrovice.

Kad mu je Vučić čestitao, bilo je jasno da on ima najvišu zaštitu – naveo je švajcarski novinar i zaključio: „…Nakon ubistva Olivera Ivanovića, utihnuo je jedan od poslednjih nezavisnih srpskih glasova. Time se privodi kraju proces koji je počeo 2013. godine. Sada otpor Beogradu deluje besmisleno."

Šta se zaista dešava na Kosovu, očigledno, zna švajcarski novinar, pa to, logično znaju i svi strani obaveštajci i diplomate. Zasad, strpljivo arhiviraju prikupljene informacije i pune Vučićev dosije. Naravno, sve je bliži dan u kome će to biti objavljeno, makar u medijima, ako ne i u optužnici. Kad do toga dođe, Vučić će im ponuditi žrtvene jaganjce. Za tu ulogu trenutno su najistaknutiji kandidati Zvonko Veselinović i Milan Radojčić.

Iako Veselinović važi za gospodara severnog dela Kosova, a i šire, pažljiviji poznavaoci njegovog turbulentnog odnosa s braćom Vučić znaju da je samo pitanje trenutka kad će doći do definitivnog prekida saradnje i početka sukoba. Kad do toga dođe, Veselinović će saznati poslednji, prekasno za odbranu.

Sa statusom kontroverznog biznismena, Veselinović nikada neće postati opozicioni lider, ali u Mitrovici vlada uverenje da braća Vučić zaziru samo od njega. U tom smeru idu i spekulacije koje predviđaju da će upravo Veselinović i njegov kum Radojčić biti osumnjičeni i okrivljeni za atentat na Ivanovića.

U albanskim medijima se provlači teza da lider Građanske inicijative nije ubijen iz političkih razloga, već zbog raznih sumnjivih poslova. Tako usmerena istraga lako bi mogla da završi optužnicom protiv Veselinovića. Ako bude uhapšen i procesuiran, moći će da sebe smatra srećnim čovekom, mnogo srećnijim nego što je bio, recimo, Dušan Spasojević.

To bi usrećilo podjednako Vučića i njegove partnere Tačija i Haradinaja. Vučić bi se rešio neprijatnog svedoka i potencijalnog protivnika, a albanski lideri bi dobili opravdanje da na sever Kosova pošalju policijske jedinice i, s objašnjenjem da se bore protiv organizovanog kriminala, preuzmu apsolutnu vlast u Mitrovici i ostalim srpskim opštinama.

Prepreku takvom scenariju stvaraju, nehotice, samo Amerikanci. Insistiranjem na početku rada specijalnog suda za ratne zločine tzv. OVK, nameravaju da očiste političku scenu od svih krvavih aveti prošlosti. Taj posao je težak i komplikovan, ali neizbežan. Kad se nađu iza brave, Vučić će lako da prežali svoje drugare Tačija i Haradinaja, ali ne i voljenog sebe, pošto zna da se američka akcija neće završiti dok se s političke scene iz svih bivših jugoslovenskih republika ne počiste, kako ih eufemistički nazivaju, „lideri s mrljama". Proces demilitarizacije i dekriminalizacije Balkana, koji je već dao rezultate u Makedoniji, neće mimoići Vučića.

Dok albanski lideri s ratnim pedigreom strepe od hapšenja, ni Vučiću nije lako. Posle dvogodišnje istrage, američke obaveštajne službe u saradnji s Interpolom prekinule su balkanski mehanizam za pranje novca preko tzv. poljoprivrednog PDV-a.

Sistem za pljačku, nalik „Agrokomercu" Fikreta Babe Abdića, zasnivao se na otvaranju fiktivnih firmi i lažnih faktura, koje su prikazivale mnogo veću trgovinu robom od realne.

Naplatom PDV-a na trgovinu nepostojećom robom oštećeni su budžeti svih balkanskih, ali i nekoliko evropskih država, među kojima su Češka, Mađarska i Slovačka. Lanac je pukao prošle godine u Makedoniji, padom s vlasti Nikole Gruevskog. Otkriveno je da je u toj republici otvoreno nekoliko stotina fiktivnih preduzeća, koja su se bavila lažiranjem trgovine poljoprivrednim proizvodima.

Prema podacima CIA i Interpola, na taj način je oprano oko 30 milijardi evra godišnje. Prekid toka prljavog novca uticao je i na bankrot „Agrokora" Ivice Todorića. Ipak, SAD i EU nisu se zadovoljile samo zaustavljanjem kriminalnog mehanizma, već zahtevaju da se vrati novac, isisan iz budžeta evropskih država, i da se kazne organizatori tog biznisa. Upravo taj problem bio je glavni razlog sastanka Kolinde Grabar-Kitarović i Aleksandra Vučića u Zagrebu.

Hrvatski i srpski mediji susret dvoje državnika iskoristili su za oživljavanje ratnih uspomena i raspirivanje nacionalnih strasti. Kao i prilikom nedavne posete Kosovu, kad je igrao predstavu kojom je hteo da stvori utisak kako nema nikakvu odgovornost za ubistvo Olivera Ivanovića, Vučić je u Hrvatskoj obilazio srpska sela, delio poklone deci i obećavao političku i finansijsku pomoć. Dok su ratni veterani protestovali, a istoričari i politički analitičari licitirali ciframa ubijenih s obe strane, od Jasenovca do Vukovara, Grabar-Kitarović i Vučić su se tražili način da reše probleme nastale propadanjem „Agrokora" i prekidom pranja para.

Uzalud su se trudili, nisu uspeli da se dogovore oko toga koliki deo duga kome pripada i kako će da ga isplate. Sporazumeli su se samo oko osnovne ideje da ceh za pljačku ne plate oni koji su je izveli, nego građani. Takav ishod pregovora je očekivan, ali ne i zadovoljavajući, zbog čega mogu da očekuju nove, jače pritiske.

Aleksandar Vučić je odgovornost za pranje novca kroz poljoprivredu prebacio na Zvonka Veselinovića i Milorada Dodika, abolirajući svog brata Andreja. Posebno je nezadovoljan Dodikom, koga smatra glavnim krivcem za raskrinkavanje sistema za pljačku budžeta preko PDV-a.

Alav je, ne može da se kontroliše. U Bačkoj je podigao desetine silosa koji zvrje prazni, a u fakturama prikazuje količine po kojima ispada da je Vojvodina veći proizvođač soje od Brazila. Ne znam kako je to mislio da sakrije od celog sveta, ali siguran sam da će se to svima nama obiti o glave – rekao je Vučić saradnicima, neposredno po povratku iz Zagreba.

Vučić nema rešenja za taj problem, a neće uspeti da se opravda ni kad stranci otvore pitanja sporne trgovine oružjem, švercom droge i ljudi, kao i ostalim kriminalnim aktivnostima u koje su uključeni čelnici naprednjačkog kartela. Kad te teme dođu na dnevni red majstori iz Lenglija će shvatiti koliko su pogrešili u proceni Vučića, previđajući činjenicu da on nije deo rešenja, nego problema. I oni znaju da vlast kvari ljude. Pošto on ima neograničenu vlast, toliko je i pokvaren. Spreman je na sve, pa i na novi politički salto mortale.

Pod pritiskom, u strahu od gubitka vlasti i slobode, Aleksandar Vučić u svakom trenutku može da otkaže poslušnost zapadnim gospodarima. Pred biračima bi promenu kursa objasnio odbijanjem ultimatuma da prizna nezavisnost Kosova. Povratkom na, tobož, patriotske pozicije, bar na neko vreme obezbedio bi opstanak na političkoj sceni. Istovremeno, uvukao bi Srbiju u novi krug pakla. Šta ga briga, ne bi mu bilo prvi put.

Na tu mogućnost ukazuju političari koji ga dobro poznaju. Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, javno ističe činjenicu da je Vučić obična kukavica.

Vučić je pun strahova, i intimnih i spoljnih. Uslovljen svojim kukavičlukom često je vukao iracionalne poteze, zato me ne bi iznenadilo da u poslednjem trenutku odbije da izvrši naloge stranaca i definitivno prizna nezavisnost Kosova – rekao je Jeremić u jednom intervjuu.

Mnogo eksplicitniji je Vojislav Šešelj, predsednik SRS-a. Da bi umirio radikale, nezadovoljne zbog izostanka kritike Vučića, Šešelj je objasnio svoju strategiju uverenjem da njegov politički sin nikad neće izdati Kosovo.

Vučić je slabić, loše se snalazi u kriznim situacijama. Zato je i napustio Srpsku radikalnu stranku, strani agenti su ga uplašili, pa je pobegao. On je pičkica, uvek pobegne. To je uradio nama, uradiće i Amerikancima. Kad ga dovoljno pritisnu, zaboraviće na sve što im je obećao. Šta će tada biti s njim i kako će ga kazniti, ne znam. Ali, siguran sam da bi on sada najviše voleo da mu dozvole da se mirno povuče, napusti politiku i Srbiju, namesti se u nekoj međunarodnoj organizaciji kao ono đubre Goran Svilanović, pa da svi zaborave na njega. Međutim, ne ide to tako, teraće ga da ide do kraja, a on to ne može. Dobro ga znam, pući će – pametno priča Šešelj.

Jeremiću i Šešelju treba verovati, bar kad je u pitanju ocena Vučića kao kolebljive kukavice, čija politička strategija se zasniva na bekstvu od odgovornosti. Zato neće biti iznenađenje ako diktator ode u vinski podrum, nađe stare primerke radikalskog biltena „Velika Srbija", pa počne da citira svoje izjave u kojima je optuživao Amerikance da sprovode nacističke načine obračuna sa Srbima, iako su srpske tarabe na Kosovu i Metohiji starije od njihove države. I tada je to radio zbog lične koristi, pa ne treba isključiti mogućnost da se vrati na fabrička podešavanja i da se, poput svake hulje, opet sakrije pod nacionalistički plašt. Posledice takvog zaokreta su poznate.

Kad je izneverio Amerikance, Milošević je ostao sam na udaru. Umro je u haškoj ćeliji, napušten od svih i svakoga. Streljanog Đinđića njegovi bivši saradnici sete se samo u izbornim kampanjama, dok se nadgornjavaju oko političkog nasledstva, ne bi li nad njegovim grobom osvojili poneki marketinški poen.

U majskoj noći 2012., kad je obavešten da je izgubio predsedničke izbore, Borisa Tadića su napustili svi, osim Jelene Trivan. Utučeni, njih dvoje su u tišini raspremili izborni štab, sklonili tanjire i čaše, ugasili svetlo i razišli se svako svojim putem.

Ni Vučić neće proći bolje. Kojim god putićem da krene, čeka ga provalija. Ako do kraja ispuni obaveze koje je preuzeo u dogovoru sa SAD i EU, rešiće pitanje Kosova i postaće nepotreban, potrošen i podoban samo za eliminaciju s političke scene. S druge strane, ako pokuša da prevari gazde, ući će u bitku u kojoj je unapred osuđen na propast. To i on zna, naučio je na primerima svojih prethodnika.

Milošević je sam kreirao svoj pad. Posle bombardovanja je, potpuno nepotrebno, inicirao promenu Ustava SR Jugoslavije i promenio izborni zakon. Da je ostalo po starom, bez problema bi dobio još jedan predsednički mandat, ostao bi na vlasti i ne bi imao ko da ga pošalje u Hag.

Ali, ne, on je hteo da ide na neposredne izbore, što mu je došlo glave. Za razliku od mnogih, koji tvrde da se Milošević slučajno prevario jer su ga nagovorili partijski drugovi, siguran sam da je znao u šta se upušta. Zna se kako to Amerikanci rade.

Poslali su mu nekog Džona Smita, koji mu je rekao da pazi šta radi, sin Marko voli brzu vožnju, ćerka Marija oružje, a onda lako može da dođe do fatalne nesreće.

Da bi zaštitio svoju decu, Milošević je pristao da poraz. Slično je prošao i Đinđić. Zapad ga je terao da hapsi i u Hag šalje srpske oficire i vojnike, a govorilo se i o optužnicama protiv Legije i ostalih pripadnika „crvenih beretki". Đinđić se jednom svom kumu poverio kako mu je Legija direktno zapretio da se ne skriva, jer, kako je rekao, neće uspeti da sačuva Ružicu, Jovanu i Luku. Zato je, verujem, Đinđić pristao da bude laka meta, nije se čuvao ni posle prva dva neuspešna atentata – govorio je Vučić nekada, još dok je bio radikal.

Ako se seća tih analiza, ne bi bilo loše da se pripremi za razgovor s nekim svojim Džonom Smitom, koji bi mogao da ga obavesti da je igri došao kraj i da su već spremne lisice za njega, batu Andru, nekoliko kumova i sve saradnike koji ne pristanu na status svedoka-saradnika.

Kako god bilo, Vučić više nema načina da odugovlači s konačnim rešenjem. Rokovi su određeni, pritisci su sve veći, a ulog ogroman. Jedina nada mu je usmerena na očuvanje uticaja na severu Kosova. Dok to traje, glava će mu biti iznad vode. Na njegovu žalost, u toj vodi ima krokodila, mnogo opasnijih od njega.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: