SKUPO, SKUPLJE I BEZ PRIVATNOSTI, A SVE KROZ FINI SISTEM OTIMANJA PARA I U SLUŽBI DRŽAVE!??

 

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada stupio je na snagu i odmah pokazao da se njime upotpunjuje remek delo naprednjaka u vezi zakonom regulisanog otimanja para od građana kako bi se namirili sve alaviji vlastodršci.

Upravnici zgrada, uz pomoć komunalne policije, utvrđivaće ko sve stanuje u stanovima koje nadgledaju, poreska uprava će na osnovu njihove prijave određivati porez koji će plaćati i oni koji ne naplaćuju kiriju, a ko ne bude hteo da plaća doći će pod udar privatnih izvršitelja kojima asistenciju, takođe, pruža sveprisutna komunalna policija. Savršeni mehanizam ne samo kontrole građana, već i uzimanja para od njih.

 

                    Aleksa Žunić

 

Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu gde građani sami plaćaju svoje dželate i one koji ih špijuniraju i prijavljuju vlastima. Na snagu je stupio novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada kojim je uvedena obaveza da svaka zgrada mora da ima svog upravnika.

Po procenama Ministarstva građevinarstva našoj zemlji treba najmanje 15.000 profesionalnih upravnika od kojih će svaki, opet po procenama istog Ministarstva, prosečno zarađivati 55.000 dinara mesečno.

Zakonom nije predviđena visina "honorara" koji će mesečno svaki stan morati da plaća upravniku zgrade i trenutno se pretpostavlja da će se on kretati od 200 do 350 dinara mesečno po stanu, ali je to samo neobavezujuća procena.

Posebno je zanimljivo kako će se postaviti profesionalni upravnici prema zgradama koje po zakonu moraju da imaju licenciranog profesionalca kada, umesto predviđenih 15.000, u ovom trenutku imamo manje od 500 upravnika upisanih u odgovarajuću listu Privredne komore Srbije. S obzirom na zakon tržišta, pri ovako maloj ponudi, a veoma visokoj potražnji, lako se može desiti da njihovi mesečni zahtevi budu višestruko veći od onih iz pomenutih procena Ministarstva.

Ovo je, međutim, samo vrh ledenog brega kada su u pitanju izdaci koji čekaju vlasnike stanova, odnosno stanare od početka 2018. godine.

Upravnici zgrada moraće da vode pedantnu evidenciju o vlasnicima stanova ali i o korisnicima tih stanova, bilo da se radi o fizičkim ili pravnim licima, (čl.50.st.6.Zakona).

Ako nadležnima ne prijavi nekog od stanara, upravnik rizikuje da bude novčano kažnjen u visini od 5.000 do 150.000 dinara, a može da mu bude oduzeta i licenca. On, znači, mora da bude doušnik vlasti, hteo to ili ne.

Iz pravne službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti letos su medijima objasnili kako Zakon daje izuzetno fleksibilnu, preciznije rečeno: skoro nikakvu zaštitu podataka koje prikupe upravnici.

Zakon upravnike obavezuje da neke podatke moraju da prikupljaju (kao što je, na primer, ko boravi u stanu), dok druge mogu da pribavljaju i čuvaju, ali ne moraju. Naime, u slučaju ekonomskog i političkog interesa države ili nacionalne bezbednosti, predviđa Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, razni državni organi moći će da koriste podatke iz registra koji je dužan da vodi svaki upravnik zgrade.

Šta su i čiji su to "ekonomski i politički interesi" nigde se precizno ne definiše.

Još prilikom donošenja Zakona moglo je da se čuje da će dužnost upravnika biti i da kontrolišu da li vlasnici stanova redovno izmiruju svoje komunalne obaveze i da će moći, ali i morati, da obaveštavaju privatne izvršitelje u slučaju neredovnog plaćanja.

Sa druge strane, iako će se na ovaj način dodatno poboljšati naplata javnih potraživanja, neće se popraviti situacija u kojoj se nalaze stanari, jer Zakon ne predviđa ni jedan jedini mehanizam koji bi stajao upravnicima na raspolaganju da prinude neku od javnih ustanova kojima se redovno plaćaju usluge da te iste usluge i pruži.

Zakon, istina, ne predviđa mogućnost da upravnik sme nasilno da ulazi u nečiji stan, kao ni kazne za stanare i vlasnike koji ne žele da daju tražene podatke, ali tu na scenu stupa komunalna policija. Sada postaje jasno zbog čega su pre godinu dana tiho proširena ovlašćenja komunalnih policajaca koji sada imaju skoro sva prava kao i regularna policija i dužni su da po pozivu pruže asistenciju upravnicima zgrada.

Dakle, ako neko odbije da u svoj stan pusti upravnika kako bi prekontrolisao ko sve tu živi, doći će mu na vrata komunalna policija koja ima ovlašćenja da legitimiše svakoga i da za potrebe provere ličnosti ulazi i u zaključane prostorije.

Onaj ko u svom stanu ima podstanare dužan je da plaća 20 odsto poreza na dodatu vrednost od ostvarene kirije, kao i porez na prihode građana. U slučaju da ne postoji pisani ugovor o visini kirije ili poreski organi do tih podataka ne mogu da dođu, izvršiće se procena visine zakupa, pa će se na osnovu toga naplaćivati i porez.

Po Zakonu, komercijalni korisnik stana je svaka osoba koja nije u najbližem srodstvu sa vlasnikom, bez obzira da li ona zaista plaća kiriju ili ne.

Teoretski, i onaj ko samo krajnje privremeno na besplatno stanovanje primi nekog svog daljeg rođaka koji je u nuždi, moraće za to da plaća PDV koji mu po prijavi upravnika zgrade razrežu u Poreskoj upravi!

Nakon što uz pomoć komunalne policije utvrdi ko sve stanuje u zgradi kojom upravlja, profesionalni upravnik ima pravo i da od vlasnika stanova prinudno naplaćuje troškove nužnog održavanja zgrade.

Zakonodavac je predvideo da upravnik samo sprovodi ono oko čega se vlasnici dogovore, ali sa druge strane postoji i zakonska obaveza svih vlasnika jedne zgrade da obezbede ne samo bezbedne uslove za stanovanje, već i da redovno održavaju zgradu. Upravnik je dužan da, po potrebi, i prinudnim merama obezbedi sprovođenje ovih obaveza, a da nije istovremeno i u obavezi da se pridržava odredbi Zakona o javnim nabavkama, tako da sam može da odabere izvršioca radova.

Upravnik je taj koji određuje ko će i pod kojim uslovima da sprovodi "obavezno održavanje" zgrade, a vlasnici stanova su dužni da to plate pod pretnjom prinudnog izvršenja.Upravnici zgrada tako postaju ne samo ono šta su pre više od pola veka u vremenima mračne komunističke diktature bili nadzornici reona, već istovremeno i novi izvori prihoda za naprednjačku vlast.

Od svog dolaska na vlast naprednjaci uzimaju proviziju od svakog svog člana ili simpatizera koga postave na neku javnu funkciju ili mu dodele neki od finansijski interesantnih poslova. Uobičajeni reket na mesečne plate je deset odsto, što znači da će svaki profesionalni upravnik koji želi da sačuva licencu morati da plaća oko 5.500 dinara mesečno, a sve to puta 12 meseci godišnje i puta 15.000 upravnika. Uz to dolaze i provizije za dodelu poslova "obaveznog održavanja" zgrade.

Sada polako postaje jasno ne samo zašto je nametnut Zakon o stanovanju i održavanju zgrada u obliku u kome postoji, već i zašto su korak po korak proširena ovlašćenja komunalnih policajaca i zbog čega su umesto sudskih nametnuti privatni izvršitelji koji su lično finansijski zainteresovani da naplate potraživanja.

Zakon o stanovanju je samo šlag na tortu, deo kojim se konačno uobličava ceo sistem otimačine para od građana za potrebe vlastodržaca.

Poznajući ljude koji su danas na vlasti u Srbiji teško je poverovati da je ovo kraj njihovih apetita. Kao što su vremenom tiho proširivana prava komunalnih policajca, tako će isto biti i sa upravnicima zgrada koji će stalno dobijati prava na naplatu nekih novih potraživanja.

materijal: List protiv mafije

       P.S. I to nije sve

Država je odlično osmislila mehanizam da svoju dugačku ruku zavuče duboko u džep pojedinca, bez obzira na stvarno platežne mogućnosti građana/vlasnika stanova, da i da pored već smanjenih plata i penzija (koje traju već tri godine) još više osiromaši široke slojeve stanovništva!!!

Pa pored već postojećih novčanih davanja za redovno održavanje zgrade i čišćenje zajedničkih prostorija, uvedena su i dva nova, i to :

– obavezno mesečno izdvajanje za investiciono održavanje zajedničkih delova zgrade a prema formuli po kvadratnom metru stana,

– i plus naknada za profesionalnog upravnika (ako stanari odluče da ga angažuju). Uz to su i ovlašćenja za upranika ili profesionalnog upravnika da se posredstvom mehanizma javnih izvršitelja naplate, sada zakonom, nova propisana davanja.

Nevoljno trošenje novca iz privatnih džepova, propisano je ovlašćenjima upravnika i profesionalnog upravnika da angažuju privatne firme (možda i rođačke i prijateljske??) i pojedince za razne radove vezane za zajedničke prostorije u zgradi a koje se obavezno plaćaju!!

Počev od obaveznog servisiranja(????) PP aparata za zgradu dva puta godišnje, (što je iz bezbednosnih razloga možda i opravdano, ali se plaća i servis i kada je sve u redu i kada se ne treba zameniti sonda u PP boci), pa do raznih „izmišljanja i planova“ preko formulacije investiciono održavanje zgrade za čitav niz nevažnih i manje važnih navodnih potreba za „unapređenje života u zgradi“ (a koji mogu da budu u planovima pojedinaca ili grupa u Vlasti Opštine a u cilju i „nameštanja“ poslova poznanicima, rođacima firmama… sa kojima mogu imati i dogovor i o ličnom „ugrađivanju“, ali možda ne i u planovima stanara/vlasnika stanova, jer možda su oni zadovoljni stanjem u svojoj zgradi, i ne osećaju potrebu za “unapređenjem života u zgradi” i obavezno dodatno trošenje svog novca za takve namene a koje su u planovima odeljenja za građevinsko stambene poslove lokalnih samouprava-Opština), o kojima ne mora da postoji saglasnost stanara jedne zgrade (ako je to opštinski plan) ili saglasnot samo obične većine, pa čak i gde će biti dovoljna i odluka trećine od svih stanara/vlasnika stanova!???

Narodu se nameću obaveze neplaniranog trošenja para, da prosto neće znati za koje sve potrebe treba pre da izdvoji pare, iz svog tankog i bušnog novčanika……

 

©Geto Srbija

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje…

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

СТРAНАЧКИ РУКОВОДИЛАЦ: НЕЈАСНА НАРЕЂЕЊА И НЕОБИЧНЕ ПРОЦЕДУРЕ ГОМИЛАЈУ НЕРАСВЕТЉЕНЕ АФЕРЕ У МУП СРБИЈЕ!!!

 

Александар Вучић и Небојша Стефановић направили су у оквиру МУП своју личну полицију која се бави недозвољеним шпијунирањем и прикупљањем података о њиховим политичким противницима.

Полицајци Младен Трбовић и Милан Думановић, ухапшени поводом изјаве да су тајно боравили у Поточарима, открили су део незаконитог рада и злоупотребу полиције којима се баве премијер и његов министар.

Покрет Доста је било захтева да Повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података и Заштитник грађана изврше хитне ванредне контроле рада МУП-а и утврде да ли Одељење за опсервацију и документовање, у коме су ухапшени полицајци били запослени, ради по закону.

 

                     приредила: Мерсиха Хаџић

 

У оквиру кабинета министра полиције ради Одељење за опсервацију и документовање које се бави незаконитим праћењем политичких противника, новинара и људи који се премијеру или Небојши из Београда учине безбедносно интересантним.

Без налога суда, без формалних службених налога, по усменом наређењу и уз претњу да никоме не смеју да кажу ко су, полицајци се шаљу на разне чудне или ризичне задатке и подносе усмене рапорте секретарки УКП-а МУП-а, Дијани Хркаловић. ( она у 30. години живота је тренутно и вршилац дужности начелника управе Криминалистичке полиције МУП-а.) Ово је само део незаконитости и злоупотребе полиције у политичке и личне сврхе који је откривен поводом новогодишњег хапшења и задржавања у притвору двојице полицајаца, активиста Синдиката полиције Слога.

Из саопштења полицијског синдиката Слога види се да је реч о два полицајца који су унутар полиције безуспешно указивали на незаконитости у раду полиције, а затим то изнели у јавност. Ухапшени су због изјаве телевизији Ал џазира да су по усменом наређењу и без службеног налога боравили у Меморијалном центру Сребреница у Поточарима 11. јула 2015. године кад је тамо боравио и био нападнут премијер Александар Вучић. Они су супротно правилима службе, без оружја, са прес легитимацијама послати као глинени голубови и без јасног циља шта треба да раде.

Захтевамо од Омбудсмана да, кроз поступак ванредне контроле, утврди да ли је тачно да су на исти незаконит начин српски полицајци слани и у Бањалуку, на митинг и контрамитинг 14. маја 2016. године и ако је тачно да је тамо на тајном задатку боравило чак 45 полицајаца из Србије, да ли је то урађено по званичним процедурама МУП-а.

Да ли је истина да се прате опозициони лидери и чланови њихових породица? Да ли је истина да се полицајцима издају непрофесионална и будаласта наређења попут тога да десет дана уходе бабу на пијаци само зато што је лајковала сајт неке кинеске секте!

Ко и по ком основу издаје усмена наређења да полицајци у цивилу под контролом кабинета министра полиције прате новинаре, уреднике и власнике медија? Захтевамо да се утврди по којим процедурама ради Одељење за опсервацију и документовање у оквиру кабинета министра полиције и у који сврхе се обрађују неовлашћено прикупљени фоно и видео записи лица која су предмет тајне опсервације.

Одељењем за опсервацију и документовање неформално руководи Дијана Хркаловић која је постављена за секретарку Управе криминалистичке полице без икаквог претходног искуства у систему безбедности. Према Закону о полицији Члан 169, полицијски службеници не смеју бити чланови политичких странака, а Дијана Хркаловић је на високу позицију у МУП дошла са страначке функције, као активиста у Градском одбору СНС Београд и одборница СНС у градској скупштини.

Као неформални шеф Одељења за опсервацију и документовање она има приступ свим безбедносним информацијама о истрагама које су у току и које касније злоупотребљавају премијер и министар полиције.

Бројна јавна сведочења часних полицијских службеника и синдикалних активиста указују да је управо Дијана Хркаловић била актер бројних нерасветљених афера у МУП-у, укључујући и аферу праћење новинара без одобрења суда. Најоштрије протестујемо због хапшења полицајаца под оптужбом да су одали службену тајну, а у ствари су открили незаконитости у раду МУП-а, чиме су суштински извршили спољашње узбуњивање јавности.

Подсећамо да је тужилаштво под политичким притиском недавно одбацило кривичну пријаву коју су поднели полицајци Младен Трбовић и Милан Думановић против актера нелегалног праћења новинара и уништавања доказа о тим радњама. Покрет Доста је било захтева да се рад полиције врати у законске оквире и под контролу независних органа и надлежних одбора Народне скупштине. Оваква злоупотреба полиције угрожава безбедност свих грађана…

Да подсетимо, полицајац Трбовић је прво проглашен технолошким вишком и премештен да ради у Полицијској управи Панчево. Начелник управе Никола Поповац, о којем је магазин писао као о клептоману и убици, за само седам дана спровео је поступак против Трбовића и дао му отказ, због изјаве. Скоро три месеца касније тужилаштво покреће истрагу и тражи одређивање притвора против Трбовића и Думановића, који је одредио судија Вишег суда у Београду Милош Лабудовић, звани Мудо од лабуда, да не понове дело. Зашто су онда три месеца били на слободи?

Како сазнаје Магазин Таблоид и рођени брат Младенов, Небојша Трбовић, који је био шеф одсека у Служби унутрашње контроле, након што је одбио да потпише лажну кривичну пријаву против жандарма из Ниша, због наводног напада на Андреја Вучића, хитно је премештен на рад у ватрогасну службу!

Пред Нову годину, Влада Србије донела је Уредбу о оснивању помоћне полиције, која ће чинити 15 одсто од броја активне полиције! Према овом акту помоћна полиција представља облик ангажовања лица која нису у радном односу у МУП-у, ради обављања полицијских послова.

Дакле, Влада је легализовала своју страначку параполицију. Сада ће је и званично наоружати, да се обрачуна са полицијом у штрајку и грађанима. Имаће и накнаду од 70 одсто плате полицајаца! То ће им бити џепарац, јер могу бити у радном односу код другог послодавца, а већина и јесте.

П.С. Небојша је обећао да ће ту Уредбу да повуче!!?

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

– Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine – vikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i Milića – Vučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

– Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete – rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

– U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

– Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslov „Dalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu: „Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ĆUTANJE O PROBLEMIMA I PROPUSTIMA U POJEDINIM SEKTORIMA MINISTARSTVA UNUTRAŠNJIH POSLOVA!

 

Ovo leto biće vruće i zapaljivo i u srpskoj policiji. Amadeo Votkins, protektor zadužen za “sređivanje“ srpskog bezbednosnog sistema, zahteva da se, bez odlaganja, otera iz policije, kao “tehnološki višak“ oko 2.000 policijskih službenika.

Obračuni u policiji su žestoki, a moguće je da padne i krv. Smenom načelnika Uprave kriminalističke policije PU Beograda Dragana Kecmana, koji je poznat kao pristojan čovek i ničim kompromitovan u službi, najava je “požara“ koji može da odnese mnoge načelnike sa svojim mesta, a možda i iz života.

 

                      major Goran Mitrović

 

Sve organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije su u rasulu. Pоčev od Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) u kojoj se očekuje postavljenje komandanta, do Policijske brigade, kojom komanduje korumpirani i kompromitovani komadant Dušan Puvača, do Policijske uprave za grad Beograd, na čijem je čelu Veselin Milić, čije hapšenje i izvođenje na sud zahtevaju predstavnici međunarodne zajednice u svojstvu protektora nad Srbijom.

Iz dobro obaveštenih izvora novinar Magazina Tabloida saznaje da se prvih dana jula očekuju hapšenja značajno pozicioniranih ličnosti. Čeka se da premijer Vučić formira nov kabinet, ako u tome uspe.

Organizovane grupe, koje pokušavaju da u biznis unese zarađeni novac i uvedu ga u legalne tokove, u sukobu su sa ministrom policije u ostavci dr Nebojšom Stefanovićem. Njemu su ti ljudi kupili i opremili kuću na Bežanijskoj kosi, kuću u Petrovcu na moru, snabdeli ga ogromnom količinom novca . Od ministra se očekivalo da pokrije njihove poslove. Ali… Više javno tužilaštvo u Beogradu pokušava da se bavi svojom “delatnošću“, odnosno da samostalno vodi pretkrivični i krivični postupak. Sve je manje moguće uticati na odluke ovog tužilaštva.

Iz MUP-a Srbije otišao je direktor Milorad Veljović i veći broj visokopozicioniranih načelnika, koji u policiji imaju svoje ljude na poziciji i interese, koje moraju da štite. Sukobi širih razmera i sa nesagledivim posledicama su u izgledu.

I Uprava za vanredne situacije Beograda je u problemima. Osnovnu snagu za gašenje požara na teritoriji grada Beograda čini Vatrogasno spasilačka brigada Beograd, kao jedinstvena teritorijalna vatrogasno spasilačka jedinica za svih 17 opština.

Vatrogasne stanice kao delovi jedinstvene jedinice formirani su na opštinama užeg gradskog područja (Zvezdara, Voždovac, Košutnjak, Zemun, Batajnica, Surčin. Borča Rakovica selo i Železnik), kao i na teritorijama opština Obrenovac, Mladenovac, Lazarevac, Grocka, Barajevo i Sopot. Za gašenje požara na plovnim objektima i objektima u priobalju koristi se brod "Vatrogasac".

Prosečno vreme stizanja ekipa na mesto intervencije je 8 minuta i 10 sekundi. Prosečno vreme stizanja na lice mesta je neznatno povećano zbog blagog povećanja broja intervencija na otvorenom prostoru i na nepristupačnim terenima. Sa realizacijom izgradnje većeg broja vatrogasnih stanica širom teritorije grada Beograda, očekujemo da se prosečno vreme stizanja na lice mesta smanji na oko 5 minuta.

Zakrčenje saobraćajnica je osnovni faktor koji značajno utiče na vreme stizanja. Taj problem bi se mogao rešiti, formiranjem stanica na pojedinim područjima grada (Novi Beograd, Savski venac, Stari grad, Kaluđerica ili Vinča, Mirijevo, itd.). Inicijativa koja je pokrenuta za rešavanje pitanja gradnje vatrogasnih stanica na teritoriji grada Beograda je delom i donela rezultate.

Sa predstavnicima grada Beograda postignut je dogovor oko odabira lokacije i izgradnje male vatrogasne stanice na području Novog Beograda u neposrednoj blizini prodajnog marketa "Tempo".

Skupština grada Beograda je usvojila plan mreža Vatrogasno spasilačkih jedinica na teritoriji grada Beograda. Upravi za vanredne situacije u Beogradu odobrene su nove 22 lokacije za izgradnju vatrogasnih jedinica.

Nagrada "Svetislav Stojanović" deli se u januaru ili februaru za prošlu godinu. Nagrada je za požrtvovanost u spašavanju od požara. Načelnik Uprave za vanredne situacije Beograda za nagradu je predložila samu sebe – Sanja Žigić Vuksanović za 2012. Nagrada je 300 hiljada dinara. Trebalo joj je da renovira stan te godine, ali su se pobunili vatrogasci. Onda je te godine nikom nisu dodelili. Obično se predlažu vatrogasci iz DVD ili profesionalni vatrogasci.

Za izlazak na lice mesta, kada je u pitanju požar ili veća nesreća i katastrofa, vatrogasci imaju manje od jednog minuta iz prostorija VB. U kamionu nemaju uslove za presvlačenje ni dok se nalaze u službenim prostorijama. Na dežurstvu nose radnu uniformu (to je zaštitna uniforma za gašenje šumskih požara i malo je tanja od drugih uniformi), a onda oblače preko nje zaštitnu uniformu (to je univerzalna, za sve uslove gašenja požara, i deblja je). Kad preko radne obuku zaštitnu, a to se dešava u 90 odsto slučajeva, vatrogasci koji idu na intervenciju imaju ograničenu pokretljivost.

Član orkestra Lepe Brene, primljen je 2015. godine u Vatrogasno spasilačku brigadu Beograd, primljen je na posao kao pripravnik u 45 godini! Sada vozi komandanta VSB Radeta Miloševića!

Za vreme ministarske konferencije OEBS-a pravljeni su spiskovi radnika Sektora za vanredne situacije i spašavanje, koji će učestvovati neposredno u obezbeđenju tog skupa u Kombank Areni. Tu proveru su vršili pripadnici BIA i mnogi od proverenih nisu dobili akreditaciju i nisu učestvovali na skupu OEBS-a, ali je zato neposredno posle toga unapređen u načelnika u civilnoj zaštiti L. Maksimović, zvani Maksa, mada je imao negativnu proveru od BIA.

Uslov za rad u Sektoru za vanredne situacije i spašavanje je da mora da ima odsluženu vojsku, zbog te činjenice rok za prijem u MUP – Sektor je pomeren sa 26 na 30 godina. Međutim, primaju lica i od 45 i 50 godina.

Sin načelnika Uprave granične policije primljen je VSB, ali je toliko fizički slabašan da čak prilikom zaduženja osnovne opreme vatrogasca nije mogao da je ponese u kutiji, već mu je morao pomoći komadant bataljona. Kolege su se opravdao pobunile, da sa takvim ne mogu otići na intervenciju.. Prebačen je u centralu Sektora za vanredne situacije, da radi na portirnici.

Sekretarica komandanta VSB ima rešenje za vatrogasca i komadant je svakog meseca nagrađuje varijabilom od 20 odsto. Te pare se troše za kabinet komandanta. Drugi vatrogasci dobijaju nagradu, pa u dogovoru i njima uzimaju tu nagradu za potrebe kabineta.

Ima vatrogasaca koji imaju iskustva u građevinskim poslovima i moleraju. Oni ne idu na intervencije, ali obavezno, svakog meseca dobijaju nagradu jer kreče, vrše građevinske radove rukovodstvu VSB i drugim rukovodiocima MUP-a…

Zbog ovoga vatrogasci koji spašavaju lica iz požara, i koji se nalaze u naletnom vodu, koji su izloženi neposrednoj opasnosti, ne mogu biti nagrađivani. Svi se primaju preko državnog sekretara Milosava Miličkovića.

 

    A 1. Bušni šlemovi

Posle svih promena u Ministarstvu unutrašnjih poslova i Bezbednosno-informativnoj agenciji bezbednosna situacija u Srbiji je postala katastrofalna.

       I. Milanović

Nakon nedavne nabavke šlemova i zaštitnih prsluka namenjenih jedinici Žandarmerije u kopnenoj zoni bezbednosti prema Kosovu, pomenuta oprema je 8. juna 2016. u magacinu „Ateks"-a u MUP-u na testiranje predata preduzeću „Best – As 7" iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik Vukica Stanisavljević.

Pošto u tom trenutku državna laboratorija za testiranje naoružanja i vojne opreme nije bila u funkciji, „Best – As 7", koji sam nema potrebnu akreditaciju za bavljenje ovim poslom, odlučio je da pomenutu opremu testira u Hrvatskoj. Organizator celog posla bio je Šefket Demirovski, koji živi u Skoplju, u ulici Džona Kenedija, u naselju za koje se smatra da je sedište albanske iredente u Makedoniji. Demirovski je poznat i po svojim kontaktima sa vlastima samoproglašene republike Kosovo. Njemu je u pomenutom poslu testiranja pomagao Dejan Avramović.

Demirovski je avionom stigao u Beograd 23. maja 2016. i to isključivo kako bi organizovao preuzimanje i prebacivanje opreme u Hrvatsku.

Protivno Pravilniku o testiranju, prebacivanje opreme u inostranstvo nisu nadgledale naše bezbednosne službe, niti je samom činu testiranja prisustvovao pripadnik jedinice čija je oprema u pitanju. Demirovski se pobrinuo da mu niko ne smeta.

Prilikom balističkog testiranja zrno je probilo jedan šlem. Da bi to zataškao Demirovski isti predaje Vojinu V. (puno ime poznato redakciji) sa nalogom da ga popravi kako se ne bi videlo probijanje koje je života moglo da košta eventualnog nosioca.

U izveštaju za MUP Srbije, koji je izdala firma koja je vršila testiranje, stoji da je oprema u ispravnom stanju i da je otporna na sve metke. U posebnom izveštaju koji je sastavio za svoje albanske kolege, Demirovski, međutim, navodi koji tip zrna i pod kojim uslovima može da probije šlem.

Pošto jedinica žandarmerije nije bila obaveštena o vremenu i mestu testiranja, njeni pripadnici nisu mogli da istome prisustvuju i da se svojim očima uvere u stepen pouzdanosti šlemova. Da su ih preuzeli ovakve kakvi su, rizikovali bi da ih ubije protivnik sa druge strane demarkacione linije koji je bio upoznat sa njihovom slabom tačkom.

Prilikom predaje zaštitne balističke opreme u Beogradu, nečijom greškom je predat i spisak korisnika, odnosno pripadnika pomenute žandarmerijske jedinice. Takođe su nečijom greškom na testiranje poslati pancirni prsluci zajedno sa tekstilnim delom, koji se inače za ovakve prilike skida, a na kome su ispisani ime, prezime i čin nosioca opreme.

Demirovski i njegovi albanski saradnici došli su tako u posed kompletnog spiska pripadnika žandarmerijske jedinice koja obezbeđuje kopnenu zonu prema samoproklamovanoj državi Kosovo i to zajedno sa saznanjima ko je na kom položaju u jedinici.

Kada je potpukovnik Jovanović iz pomenute jedinice tražio da se tekstilni deo opreme vrati, ispostavilo se da niko ne zna adresu na kojoj se prsluci nalaze, pa je opet angažovan Vojin V. da bi iste našao i predao Žandarmeriji.

O svim ovim problemima i bezbednosnim propustima niko u MUP-u niti BIA-i nije ništa znao, a tako bi ostalo do danas da nije stigla prijava spolja, koja je alarmirala nadležne. U pomenutom dopisu detaljno je opisano ne samo kako je oprema predata, već i kako je, na koji način i gde popravljen prostreljeni šlem da bi se zamaskirala rupa. Ništa od ovoga nadležni iz bezbednosnih službi nisu saznali operativnim radom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIJALEKTIKA DIKTATURE: OD GORIH UVEK DOLAZE GORI!??

 

Vođa je odlučio, da sprovodeći naloge od “prijatelja iz inostranstva“, smeni i načelnika Komunalne policije Beograda i načelnika Policijske uprave Beograda. Menja i ministra policije dr Nebojšu Stefanovića i direktora Bezbednosno informativne agencije Aleksandra Đorđevića. Za sada nije još odlučio da li će oni završiti u zatvoru, mada se to od njega traži.

U BIA “deluju“ instruktori iz Ambasade Sjedinjenih Država, koji “čiste“ banku podataka, listaju dosijea zaposlenih, precrtavaju imena onih koje treba otpustiti, izdaju naloge. Suprotno od očekivanog, službenici Agencije su dobili kuraž, spremni su da “usrećitelje“ pošalju k vragu. Posle kišnog proleća, sledi vruće leto, sa puno krvi…

 

                   major Goran Mitrović

 

Odlazeći-dolazeći premijer Srbije najavio je da će odgovorni za slučaj “Savamala“ snositi svu odgovornost. Naveo je da su odgovorni oni iz vrha gradske vlasti i policije. Vučiću je naređeno, i on to pseći sprovodi, da smeni gradonačelnika Sinišu Malog, menadžera Gorana Vesića, načelnika komunalne policije Beograda Nikolu Ristića i načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Istog dana kada je najavio smenu, na sva usta je hvalio Sinišu Malog. Ali, na prijemu u Ambasadi Ruske federacije 9. juna videlo se da su odnosi između Vučića i Malog veoma hladni. Mali zna da Vučić na njegovo mesto želi da postavi Nebojšu Stefanovića, kome je istekao rok upotrebe na mestu ministra unutrašnjih poslova.

Više javno tužilaštvo u Beogradu remeti Vučićeve planove. Tužilac pruža otpor. Policija, po njegovom nalogu, nije prikupila dokaze koji mogu da optuže gradonačelnika i gradskog menadžera. Možda je sve što Vučić kaže tačno, jer mu je tako naređeno, ali za sudski postupak se moraju naći i dokazi.

Dvojica policajaca će, napokon, biti suočeni sa svojim zlodelima. Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira Policijske stanice Savski venac, koji je načelnik Komunalne policije, i Veselin Milić, načelnik Policijske uprave Beograda stalno su na meti javnosti.

Magazin Tabloid je detaljno opisivao njihova nedela i kriminal. Vođa će se sa lakoćom otarasiti pomenutih likova. A, na njihova mesta dolaze još gori. To je dijalektika diktature. Ako vam nije dobar moj momak, dovešću još goreg. Kandidat za načelnika Policijske uprave Beograda je čovek po Vučićevoj meri vrednosti i morala.

Komadant Brigade policije Policijske uprave Beograda je pukovnik Dušan Puvača. On je 9. komadant ove policijske brigade koja je osnovana 1946. godine, kao policijski eskadron. Na mesto komadanta g. Puača je došao sa položaja načelnika Dežurne službe Policijske uprave. Ljubitelj je jakih pića, i često je bio u teško pijanom stanju. Policajci iz Dežurne službe pamte ga po naređenju da sva lica, koja se privode kod dežurnog prekršajnog sudije teraju na alkotest, da prisilno duvaju u balone. Ako pije načelnik, to nije dozvoljeno građanima. Mada, zakon ne dozvoljava obavezu alkotestiranja, ako građanin nije zatečen u vožnji.

Ali, nije komadant Brigade policije bio uvek pijan. O sebi je misli u svesnom stanju.

Tako je 1999. godine iz Prizrena, gde je bio upućen na službu, iz bolnice ukrao rentgen aparat, koji je dovezao službenim kolima. Uz pomoć tadašnjeg predsednika SO Zemun g. Steve Dragišića rendgen aparat je, za velike pare, prodao Zemunskoj bolnici! A gospodin Puvača je voleo i slike, pa je poharao Muzej u Prizrenu, odnoseći slike Save Šumanovića, koje je, za velike pare, prodao članovima “Zemunskog klana“!

Gospodin Puača je sa “zemuncima“ i “surčincima“ bio uvek u dobrim odnosima. Danas, kada policija, po nalogu suda, privede Ljubišu Buhu Čumeta u Stanicu policije u Zemunu, za desetak minuta se pojavljuje Dušan Puača, i odvodi Čumeta u kafanu.

Saradnja sa Stevom Dragišićem je bila plodonosna. Radikalski predsednik SO Zemun poklonio je načelniku Dušanu Puvači kuću u ulici Cara Dušana. Kasnije je dobio još tri poslovna prostora. U dva lokala je otvorio kafane, treći je poslovni prostor.

Imovina g. Dušana Puvače je impresivna. Dobio je kuću na Altini, u Zemunu, stambene površine od 10 ari (oko 1.000 kvadrata stambenog prostora).

Ko je gospodin Puvača, policijski službenik sa platom od 80.000 dinara? Zar je od te plate stekao imovinu vrednu milione evra?

Puvača je došao iz Pakraca, sa koferčetom, u kojem nije bilo mesta ni za njegovu diplomu, koju nikada nikom nije pokazao. Verovali su mu na reč da je diploma izgorela u njegovoj kući, koja, inače, nije ni spaljena! Dovoljna su bila dva svedoka da potvrde da je stekao tu diplomu. Srbija danas nije u ratu, a informacije o sudbini diploma stižu sa fakulteta iz okruženja.

Iako pljuje dok priča, i bazdi na alkohol, gospodin Puvača je uvek odan, onom kome treba. Da bi dokazao lojalnost Vođi, i zaslužio njegovu milost, gospodin Puvača izmišlja da je čuo da je neko u krugu Brigade policije na Banovom Brdu uzviknuo parolu – Vučiću, pederu! On postrojava prisutne čete i svima preti da ko ubuduće vikne tu parolu, da će sa njim lično imati problema. Obavezno dodaje da je Aca (misli na Vučića), njegov veliki prijatelj, i da ga on veoma poštuje.

Upućeni kažu da je komandant Policijske brigade u veoma dobrim odnosima sa načelnikom Policijske uprave Beograda Veselinom Milićem, koji ga je i postavio na tako važno mesto. Vezuju ih iste strasti: obojica vole skupa odela, stanove, kuće, žene, vole vlast, da komanduju, da su važni.

Posledjih dana, Puvača u pripitom stanju tvrdi da mu je žao, ali da će morati, jer “tako Aca želi“, da zameni Milića na mestu prvog čoveka beogradske policije. Gospodina Puvaču tokom celog dana, u svakom trenutku, obezbeđuje po šest policajaca, koji ga prate u dva auta. Policija obezbeđuje i njegove nekretnine. Oko 20 plata potroši se na obezbeđenje gospodina Puvače, umesto da o njegovoj sigurnosti brinu stražari u Okružnom zatvoru u Beogradu.

U sledećem broju pobrojaćemo Puvačinu imovinu, sabrati vozni park i konta. Od njega se može naplatiti, i oteto vratiti u državnu kasu. Da li će ova “mala smena među prijateljima“ moći da se sprovede bez obračuna, bez sukoba?

Vučić, očigledno, misli samo na naređenja koja mu izdaju iz centara moći. Malo je verovatno da će ga to spasti od propasti koja se nadvila nad njegovim životom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U AKCIJI KOMBINOVANOG ODREDA NA SAVAMALI, ZADATAK OSLOBAĐANJA TERITORIJE IZVRŠEN UZ JEDNU ŽRTVU…

 

Nema tog ubistva u Srbiji koje šizofreni premijer Srbije Aleksandar Vučić ne može opravdati, prikriti ubice, amnestirati ih javno… Čovek zečjeg srca je nabusit, namazan je ratničkim bojama samo kada se uključe te-ve kamere. On maše onda rukama, preti, gleda preko onih koji ga nešto pitaju, uvek je tu da se pojavi kao vrhovni tužilac i sudija, da kazni, pripreti…

Ponašanje njegovih dželata i kordona smrti, odreda sa fantomkama koji ruše, biju i ubijaju, sve više nam potvrđuje da iza njih stoji upravo Vođa, koji i daje naređenja svojim dupeuvalakačima da napadnu… Na ljutu ranu, ljutu travu. Vučić razume samo jezik sile, i može se oterati jedino motkom s vlasti.

 

                  Mersiha Hadžić

 

Neočekivano se ovih dana oglasio šef misije Evropske unije u Beogradu Majkl Devenport, porukom srpskoj vlasti da se slučaj Savamale mora ozbiljno istražiti, i do kraja rasvetliti.

Da podsetimo čitaoce: U posleponoćnoj akciji kombinovanog odreda komunalne policije i interventne jedinice Policijske uprave Beograda, koji su delovali sa fantomkama na glavi, napadnut je noćni čuvar jedne privatne agencije, savladan, vezan i mučen, a potom su teške mašine porušile objekte površine oko 1.000 kvadratnih metara.

Građani su uzalud zvali policiju da interveniše, jer je akcijom rukovodio načelnik UP Beograda Veselin Milić u saradnji sa svojim pajtosom Nikolom Ristićem, načelnikom beogradske komunalne policije.

Oni su na vezi bili sa menadžerom Beograda kratkonogim Goranom Vesićem, koji je za račun Vučića, naredio oslobađanje “teritorije“ poklonjene “neimaru“ iz Ujedinjenih arapskih emirata. Upućeni tvrde da iza ovog posla stoje pare porodice Vučić.

Građani i političke partije su osudile vandalsko rušenje, usred noći, tražeći odgovornost. Odgovorio im je premijer u ostavci , pretnjom da gledaju svoja posla, i da bi i on, da je bio pozvan, učestvovao u akciji rušenja bespravnih objekata, koji ruže Beograd!

Dakle, reko Vođa, i kvit. Tako je bilo mnogo puta.

Ovog puta, Vođa se preračunao. Ućutao se njegov pas gonič Nebojša Stefanović, a Više javno tužilaštvo u Beogradu uporno traži da se ustanovi: ko su bili ljudi u fantomkama, ko ih je poslao, ko ih je platio, da li su imali nalog za rušenje, da li je rušenje zakonito sprovedeno….

Oglasio se potom i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić saopštenjem da je rušenje nelegalno, da su vlasnici imali legalne objekte, a neki su bili u postupku legalizacije, da nikakav postupak o uklanjanju nije sproveden, niti su o tome vlasnici bili obavešteni. Podržao ga je i sve uplašeniji Zaštitnik građana Saša Janković, koji se odvažio da ode u kontrolu rada komunalne policije Beograda, oružane garde Siniše Malog i Aleksandra Vučića.

Ali, Vučić uzvraća udarac. Uklanja svedoke. Na VMA je umoren očevidac, čuvar koji je bio savladan.

Povodom smrti čuvara iz Savamale i mesec dana od nemilog događaja u Hercegovačkoj, obratio se tekstom i Poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić.

“Danas je 25.maj. Prošlo je tačno mesec dana od događaja koji je kao retko koji u poslednje vreme zatalasao našu javnost, a o čijim akterima, je nažalost izostala bilo kakva ozbiljna, relevantna informacija. Isto kao i o aktivnostima nadležnih čiji bi rezultat trebalo da bude „rasvetljavanje" ovog mračnog događaja.

Mislim, razume se, na noćnu akciju koju su ljudi pod „fantomkama" sproveli u Savamali rušeći više zgrada u površini od preko hiljadu metara kvadratnih, izvršivši pritom više krivičnih dela.

U međuvremenu, međutim, stižu i neke nimalo željene informacije.

Valjda prva žrtva noćne akcije 25.aprila bio je S.T., noćni čuvar iz firme za obezbeđenje koji je bio savladan, vezan i maltretiran sve dok akcija nije okončana. Mnogi su, pretpostavljam, njegovu izjavu mogli da čuju i na TV, ne i da mu vide lice koje je vidno uplašen sklanjao od kamera.

Pre nekoliko dana, u nedelju 22. maja, primio sam mejl jednog od ljudi čija imovina je uništena u noćnoj akciji 25.aprila. U njemu je, uz zahvalnost meni i kolegi Jankoviću zbog principijelnog zalaganja za istinu i zakonitost, bila i jedna informacija za koju je sam pošiljalac rekao „nadam se da je samo moja paranoja". Pisalo je doslovno:

„…Čuvaru iz firme za obezbeđenje koji je one noći bio vezan od ljudi s fantomkama, S.T., pozlilo je pre nekoliko noći i hitna pomoć ga je prenela na VMA uz komentar da je predinfarktno stanje. Na VMA je zadržan i još uvek je tamo. Kasnije je prebačen sa kardiologije jer su navodno u pitanju upetljana creva, ali poslednji izveštaj koji smo dobili od njegovog kolege iz agencije koji ga je posetio je da su tom jadnom čoveku na VMA, zbog psihičkih problema, vezane i ruke i noge!

„ Danas sam od istog čoveka dobio još jedan mejl. U njemu stoji:

„…Upravo sam obavešten da je S.T. preminuo juče na VMA. Vlasnik agencije kaže da ga je juče posetio na VMA i da je čovek i dalje bio vezanih ruku i nogu."

Ne znam baš ništa pouzdano o okolnostima i uzrocima smrti nesrećnog S.T. Očekujem i nadam se da će informacije o tome biti saopštene bez odlaganja. Ali, znam da je i inače velika, ogromna, neizvršena, a nesporna obaveza nadležnih da javnosti Srbije objasne šta se sve krije iza događaja u noći 25.aprila, od danas još veća, mnogo veća, naveo je gospodin Šabić.

Dakle, ubistvo čuvara na VMA i nasilno rušenje uz pomoć ljudi sa fantomkama više se ne može prikriti.

Već dva meseca se Vučićevi mediji igraju sa smrću manje poznate pevačice iz Borče. Nju je života lišio plaćeni ubica, po nalogu čoveka iz vrha Srpske napredne stranke, sa kojim je bila u vezi. Policija beogradska ipak nije toliko nesposobna da ne bi mogla da reši ovaj slučaj, pogotovu što su danas kamere “ovde, tamo, gore“ i što se sve snimi.

Čak je i Vučić rekao da policija zna ime ubice, ali je zamolio da sačeka dva dana, dok izbori ne prođu. Prođoše izbori, ali imena ubice nema. Na najbrutalniji način Informer, Alo, Kurir hapse svakog dana nekog od članova porodice. To je za Vučićevu propagandu vreme razonode.

Vučić je amnestirao od odgovornosti jednog od napadača na vozača direktora Partizana, koji je žestoko pretučen. Rekao je da je on nevin, da nikog nije tukao. Insajder, emisija odlične TV N1, otkrio je da je taj čovek osuđen pravnosnažno na pet godina i deset meseci, ali da Vučićeva mafija odlaže njegovo slanje na izdržavanje kazne!

Mnoge smrti za Vučićevo vreme nisu rasvetljene. Počev od slučaja “Kantrimen“ i montiranog procesa Marku Milićevu, do ubistava navijača Partizana i Zvezde, smrti posade vojnog helikoptera, zataškavanja broja nastradalih u majskim polavama pretprošle godine…

Očigledno je da se bude njegovi kordoni smrti. Uplašen od svojih zločina, nerazumnih pljački i rasturanja države, prodajom Kosmeta, uzimanjem stotina miliona od kosovskih narkomafijaša, šizofreni Vučić uzima na sebe ulogu vrhovnog tužioca i vrhovnog sudije. On osuđuje i oslobađa. I vrši pomilovanje. A, pravda nije u njegovoj nadležnosti.

Sretenu Kariću je prošlog meseca u Moskvi, po odobrenju ministra Stefanovića izdat novi pasoš, i skinuta Interpolova poternica, da Sreten “ide na lečenje u Nemačku"! Nije ni čudo što njegov brat i snaha sede u klupama poslanika , jer je Bogoljub debelo platio Vučiću aboliciju. Njegov prijatelj Mišković zato ispašta.

Dolazi vreme smrti u Srbiji. Umiraće se i ubijati sve više. Sve dok Vučića ne oteramo s vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije