Архива

Posts Tagged ‘registrovani’

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

SABIRNI CENTAR SRBIJA: POLITIKA „OTVORENA VRATA“ MIGRANTIMA, MOŽE DA BUDE DEBELO NAPLAĆENA PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!!?

22. јануара 2017. 2 коментара

 

Dok Vučićeva propaganda na sve načine pokušava da sakrije zastrašujuće činjenice o broju migranata koje je Srbija udomila i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila dodatnu pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji!

Mađarski graničari su od početka prošle godine do danas vratili u Srbiju preko 150.000 migranata. Ako ih je po nekim informacijama oko 50 hiljada vraćeno u Grčku ili u Tursku, gde je onda nestalo oko 100 hiljada migranata? Gde su oni sada?

Gde je nestalo 40 miliona evra namenjenih za njihovo zbrinjavanje, gde su druge donacije, novac UNHCR-a, novac stranih humanitarnih fondova koji je Vučićeva vlast uzela? Zbog čega je još uvek aktuelan projekat izgradnje najvećeg evropskog centra za migrante u Srbiji?

 

                     Nikola Vlahović

SABIRNI CENTAR SRBIJA2

 

Američki dnevnik "Vašington post" objavio je 6. oktobra ove godine, vest da se "…u Srbiji nalazi na hiljade mladih Avganistanaca", koji ne mogu doći u zemlje Evropske unije. Novinar "Vašington posta" citira izjavu Radoša Đurovića, iz nevladinog Centra za zaštitu azilanata u Srbiji, (inače, opasnog režimskog promotera ideje da se migrantima ponudi Srbija kao "siguran dom"), koji je za ovu novinu rekao: "…azilanata iz Avganistana ne smeju biti odbijeni…").

Čitalac "Vašington posta" u komentarima elektronskog izdanja novine, pita se: zašto bi bilo ko prihvatio azilante iz Avganistana, u trenutku kad je Međunarodna donatorska konferencija obezbedila čak 15 milijardi dolara pomoći za sređivanju prilika u ovoj državi?

Da bi politika Vučićevih "otvorenih vrata" za pridošlice iz islamskiih zemalja bila jasnija, treba se setiti njegove prošlogodišnje izjave (10. avgusta 2015.), kada se pohvalio domaćim i stranim medijima, da je "…migrantima iz Avganistana Srbija pružila gostoprimstvo i toplinu kakvu nisu nigde sreli" i najavio da će, imajući u vidu da dolaze hladni dani, za njih biti podignut poseban prihvatni centar!

Meseca dana pre ove izjave, 15. jula, u prepodnevnim satima, u opštini Preševo, iznenada se pojavio i Vučić, koji je odmah otišao u Prihvatni centar i obišao migrante iz Afrike, centralne Azije i sa Bliskog Istoka, i poželeo im je da sami izaberu gde će da ostanu da žive, preporučujući Srbiju kao "sigurnu zemlju".

Brižno se raspitao kako se obezbeđuje hrana, lekovi, medicinska zaštita, a proverio je i kako "obavlja posao" policija, vojska, Komesarijat za izbeglice, Crveni krst…Na kraju se i fotografisao sa njima i pozvao međunarodnu zajednicu da finansijski pomogne Srbiju, "a Srbija će smestiti više migranata nego ijedna druga tranzitna zemlja" .

Skoro u isto vreme, britanski BBC je u svojim vestima citirao člana libijske marionetske vlade u Tobruku, Basita Haruna, koji je upozorio svet da ekstremisti takozvane Islamske države u brodove sa ilegalnim imigrantima ubacuju džihadiste koji planiraju terorističke napade u Evropskoj uniji i zemljama Balkana. Njegova upozorenja su se pokazala više nego tačnim. Uskoro su počeli masovni napadi na građane Pariza, Brisela, Minhena, Berlina, Marselja…Duga ruka islamskog fašizma i terorizma danas je svugde , pa i u Srbiji.

A, Vučićeva "otvorena vrata" za migrante, nude sve mogućnosti: od toga da u Beogradu ili nekom drugom urbanom centru u Srbiji dođe do podmetanja eksploziva ili masovne egzekucije od strane džihadista, pa do nepredvidljivih individualnih napada, silovanja (čega je već bilo u Beogradu i Subotici!), širenja zaraznih bolesti i drugih, još uvek teško zamislivih posledica.

Uprkos svemu tome, danas, 2016. godine, stanje u Vučićevoj Srbiji sa migrantima je takvo, da se za njih, van očiju javnosti, spremaju i projekti modernih sabirnih centara, a moguće čak i čitavih specijalnih urbanih blokova u većim gradovima i drugim urbanim naseljima.

Da je u pitanju ozbiljan plan stvaranja najvećeg centra za prihvat i smeštaj migranata na evropskom kontinentu, govori i podatak da je bivši predsednik skupštinskog odora za bezbednost, Momir Stojanović, postao "bivši", nakon što je srpskoj javnosti saopštio da "…Evropska unija traži od Srbije hitnu izgradnju prihvatnog centra za 400 hiljada migranata".

Njegovu izjavu Vučićev "trbuhozborac", Aleksandar Vulin, nazvao je "neopreznom"! Nakon toga su uspostavljene sve mere opreza, posebno one medijske…

Mada su se migranti već dobro odomaćili u Srbiji, i dalje im se ne zna ni broj ni zdravstveno stanje (zarazne bolesti i slično), etnički sastav ni finansijsko stanje. U Beogradu već postoje desetine manjih ugostiteljskih objekata gde sede isključivo migranti i gde više nema "domaćih gostiju".

O broju ilegalno iznajmljenih stanova u Beogradu, Nišu, pa čak i Subotici, u kojima živi neutvrđen broj migranata, nigde u srpskim medijima nema ni reči. Poznato je, i građanima glavnog grada svakodnevno vidljivo "golim okom", da ih je veći broj zakupio stanove uglavnom na Novom Beogradu.

Te nove "komšije" nigde nisu registrovane. Ali, očito je da se radi o vojno sposobnim mladim muškarcima (žena ima znatno manje), da su stalno putem interneta i mobilne telefonije na vezi sa porodicama, plemenskim vođama, raznim verskim ili paravojnim "autoritetima" i da imaju neke svoje ciljeve. Ti ciljevi su, kako se vidi iz svakodnevnih informacija koje stižu, direktno upereni na rušenje kulturnog, etičkog, verskog i moralnog temelja na kome još uvek nekim čudom stoji cela hrišćanska Evropa.

Avganistanci u Srbiji, prema pisanju Vašington posta u broju od 6. oktobra ove godine, čine više od polovine svih "vidljivih" migranata i imaju svoju grupu pod imenom "Zajednički put napred".

Prema američkim informacijama, od Preševa do Subotice ima ih oko 6.000 (a, novi, bez obzira na priče o zatvorenim granicama, stalno odnekud pristižu) i međusobno su u komunikaciji, imaju svoje male "političke ćelije", svoje "oficire", i ideologe.

Finansijeri su im "tamo daleko" i sa njima održavaju vezu isključivo tako što mesečno preko srpskih pošta (putem mreže za uplatu-isplatu novca "Western Union") dobijaju određene sume dolara i evra, na svoje ime. To govori da svako od njih negde i nekome polaže račune. I da će ih jednog dana isplatiti. Neki od njih i "uslugom", tačnije terorističkim aktom, kad dobiju signal za to.

Zbog ovako dramatičnog stanja, 24. septembra ove godine, održan je sastanak šefova vlada Nemačke, Austrije, Grčke, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Albanije, Mađarske, Bugarske i Makedonije, dok je iz Rumunije doputovao ministar unutrašnjih poslova. Tema sastanka lakonski je nazvana: "Migrantska kriza i kako je prevazići".

Ali, na ovom skupu, iza javne scene, svašta se dešavalo, a otvorena su i pitanja od kojih zavisi i dalja sudbina celog evropskog kontinenta…

Naime, Austrija je početkom ove, 2016. godine, oštro odstupila od naivno prihvaćene Nemačke politike "otvorenih vrata", za migrante sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike, a takozvana Balkanska ruta je zvanično zatvorena početkom marta. Ministar spoljnih poslova Austrije, Sebastijan Kurc, svakodnevno je na vezi sa mađarskim vlastima, pa su čak na scenu stupili i neki davno zaboravljeni bezbednosni i pogranični mehanizmi iz vremena Austro-Ugarske monarhije.

Uprkos tome što je 24. septembra bila suočena sa ovim i brojnim drugim neprijatnim činjenicama, nemačka kancelarka Angela Merkel  je obećala dalju finansijsku pomoć Italiji i Grčkoj samo uz uslov da prime još migranata!

Istovremeno je i Evropska agencija za obezbeđivanje granica "Frontex"  u nameri da proširi svoje polje delovanja (zahtevala je još novca za aktivnosti koje planira).

Grčka je tražila i da joj se dodatno pomogne u obezbeđivanju granice prema Makedoniji, što je Merkelova nevoljno prihvatila. Ukratko rečeno, atmosfera na sastanku je dobila drukčiji tok od o onoga koji je Merkelova zamislila, kad je predsednik Evropske komisije, Donald Tusk, rekao i ovo: "…Moramo praktično i politički da obezbedimo da Balkanska ruta ostane zauvek zatvorena za ilegalne migrante". Prema strogim Vučićevom instrukcijama, srpska delegacija je ćutala i čekala šta će Merkelova reći (o novcu i prihvatu migranata).

Kad je postalo jasno da zemlje duž Balkanske rute neće dobiti praktično ništa osim uopštenih i maglovitih obećanja da "neće biti same", odmah je u režimskim medijima u Srbiji puštena vest da će "Srbija i dalje postupati po savesti", što će reći da će i dalje primati migrante i lažno prikazivati njihovo realno brojno stanje. Vučićeva strategija je takva da je spreman i na otvaranje velikih sabirnih centara, da inscenira nepodnošljivu situaciju, nakon koje bi neko ipak dao novac na koji on i njegova mafija čekaju.

I zaista, tokom pregovora održanih 24. septembra, nemačka televizijska mreža N-TV pomenula je i mogućnost finansijske pomoći zemljama izvan EU koje su najviše pogođene migrantskom krizom.

Sa Turskom je u martu ove godine sklopljen jedan takav sporazum, a Merkelova je u pokušala da istu pomoć pruži i drugim zemljama, na prvom mestu onima na Severu Afrike, gde se pretpostavlja da se nalazi preko pet miliona ljudi spremnih da krenu u osvajanje Evrope.

Slično bi bilo dato, kažu komentatori Nemačke televizijske mreže N-TV, i zapadno-balkanskim državama koje nisu članice EU, na prvom mestu Srbiji i Makedoniji.

Ovo je izgleda isprovociralo komesara EU za proširenje, Johanesa Hana (o čemu je pisao i nemački nedeljnik "Špigl"), koji je intervenisao kod šefa kabineta Merkelove, Petera Altmajera, rekavši da je kontraproduktivno iznositi poređenje Turske sa ostalim zemljama (misleći na srodnost religija i mentaliteta migranata iz Sirije, Iraka i drugh zemalja).

Da zlo bude veće, u nedelju 9. oktobra, kancelarka Merkel je počela pripreme za turneju severnom Afrikom, tokom koje želi da ostvari svoj plan da se izbeglice zadrže u takozvanim "tranzitnim" zemljama poput Srbije, a da se vladama tih država daje finansijska pomoć.

Nije teško pretpostaviti da će Vučićev režim prvi prihvatiti migrante iz severne Afrike, čim krenu, jer ih više niko neće primiti.

U Italiji, na ostrvima Sicilija i Lampeduza, stanje je već dve godine vanredno. U Turskoj se, prema nemačkim izveštajima, nalazi oko 2,7 miliona izbeglica iz Sirije i do milion migranata iz ostalih zemalja Srednjeg i Bliskog Istoka, kojima je ulazak u Evropu do daljnjeg onemogućen. Zajedno sa izbeglicama koje treba da stignu iz Severne Afrike, to će biti brojka od skoro deset miliona ljudi koji će se naći ubrzo pred vratima Evrope!

Na sve to, stiže i vest suprotna željama Angele Merkel, da je stav Evropske komisije da je dalje finansiranje boravka migranata u "tranzitnim" zemljama nemoguće, a to samo znači da će oni pasti na teret zemalja u kojima su se zatekli!

I dok Vučićeva propaganda krije ove zastrašujuće činjenice i priprema Srbe da budu taoci banditske politike Angele Merkel i njenih američkih nalogodavaca, Evropska komisija je odobrila pomoć Mađarskoj i Hrvatskoj da obezbede svoje granice prema Srbiji.

Čak su i Bugarskoj data sredstva, kako bi se hitno postavila bodljikava žica zbog potpunog zatvaranja 100 kilometara duge granicu prema Turskoj. Uprkos tome, migranti i dalje u velikom broju preko te zemlje stižu u Srbiju, a kako, to znaju udružene bugarsko-srpske mafije.

Odbijanje Evropske komisije da finansijski pomogne zapadnobalkanske države, Srbiju i Makedonije, nemački list "Di Cajt" ocenjuje kao prepuštanje tih zemalja njihovoj sudbini: "…Jasno je da Srbija i Makedonija ne mogu same da se izbore sa migrantskom krizom", stoji u članku od 8. oktobra, "Za razliku od njih, članice EU imaju mehanizme koji im stoje na raspolaganju da zatraže solidarnu pomoć ostalih članica."

Merkelova, očigledno, više ne drži pod kontrolom zle duhove koje je pustila širom otvarajući vrata migrantima kako bi ih iskoristila u globalnom sukobu Sjedinjenih Američkih Država i Rusije.

Sirijci su samo zato bili dobrodošli u EU, jer je za građanski rat u njihovoj zemlji okrivljavana Rusija. Do koje granice ide dekadencija trulih evropskih liberala, govori i podatak da je Evropska Komisija za ljudska prava, u svojoj direktivi broj 2004/83/EG, utvrdila kako pravo na zaštitu od progona zbog religioznih stavova imaju svi oni koji u svojoj zemlji ne mogu slobodno da vrše verske obrede.

Među njima su čak i milioni islamskih fanatika, ahmadijaca iz Pakistana. Međutim, odlukom EU da se granice zatvore za migrante sa pakistanskim pasošima, svi uskraćeni za azil koji su se zatekli u Srbiji, ostali su u Srbiji! Tu, naravno, ima i pripadnika ahmadijskog pokreta.

Izbeglice iz Sirije su i dalje prihvatljive za EU, jer se preko njihovih leđa vodi propagandni rat protiv Rusije, ali stvarno progonjeni )poput sirijskih hrišćana) su ostavljeni ispred vrata, jer su neinteresantni za propagandnu mašinu EU i NATO pakta.

Nemački list "Di Cajt" tvrdi da će sada sve one zemlje duž takozvane Balkanske rute, "…koje su, verujući naivno u obećanja Nemačke i Evropske Unije, prihvatile milione izbeglica", biti prepuštene same sebi.

Ovo je, očigledno, jedan od načina da se ostvare planovi pojedinih nemačkih političara, da se migranti ostave u nekom sabirnom centru izvan EU (po svemu sudeći, Srbija je tu glavni kandidat, jer ih uskoro Turska i Grčka više neće zadržavati!) gde bi, eventualno, po ugledu na UNHCR, razne evropske komisije procenjivale ko je podoban da dobije azil i zatim puštan na teritoriju EU.

Većina će, kako u nemačkoj štampi procenjuju, ostati tu gde su se zatekli! Vučić se još nada da će mu Evropska komisija odobriti milionske sume za otvaranje takvog sabirnog centra (ili više njih). Do tada, njegovi lažljivi mediji i njegove privatne polu-tajne službe, činiće sve da sakriju pravi broj migranata koji se nalaze na teritoriji Republike Srbije i mračne planove o izgradnji najvećeg prihvatnog centra za migrante na evropskom kontinentu.

Šef predstavništva Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR) u Srbiji, Hans Fridrih Šoder, oglašava se veoma retko, a ima i razloga: to je čovek kome je glavni zadatak da Srbiju pretvori u najveće evropsko prihvatilište za imigrante iz islamskih zemalja.

Na vidiku je nova, još neviđena vrsta izolacije Srbije, čim projekat prihvata novog talasa migranat bude realizovan. A, Vučić je, uprkos ozbiljnim ekonomskim problemima u koje je doveo celu državu, i dalje spreman na to, što potvrđuje i jedna Šoderova izjava da je Vlada Srbije preduzela "fantastične" mere kako bi problem migranata bi rešen!

Kako stoje stvari, te "mere" i njihove posledice, uskoro će skupo platiti građani Srbije. Vučićevi mediji tvrde da će "zimovanje" migranata po minimalnim cenama koštati 9 miliona evra. Naravno, reč je o podmetnutoj dezinformaciji, jer migranata u Srbiji ima znatno više od prikazanog broja.

Razrađen je čak i mehanizam "privremene prijave do 72 sata", koji migranti plaćaju preko lokalnih policijskih službenika. Veliki procenat njih dolazi u Srbiju bez ličnih dokumenata, pa se prijavljuju više puta sa različitim imenima, sve dok ne dobiju bilo kakav status. O svemu tome odlučuje novac. Ko ga ima više, bolje se kotira kod vlasti i kod kriminalaca koji "posreduju". Takav "posao" Vučićev režim i njegovi lokalni mafijaši, prirodno, ne žele da odbace.

Nemački mediji, pozivajući se na obaveštajne izvore, označili su teritorije opština Tutin, Novi Pazar i albanizovani deo juga Srbije, kao regrutna mesto za borce takozvane Islamske države.

Takođe, reč je o prostoru na kome je, zbog iste vere i sličnih običaja, relativno lako prikriti veliki broj neregistrovanih migranata. To se poslednjih par godina intenzivno i dešava. Na sceni je "solidarnost sa islamskom braćom", pa su mnogi mladi ljudi iz pomenutih opština oduševljeno krenuli u Siriju i stali na stranu vojnika takozvane Islamske države.

Srpske bezbednosne službe imaju malo podataka o tome ili ih prikrivaju "da se Vođa ne uvredi". Ali, čuje se i poneki glas razuma. tako je otac jednog od odbeglih mladih Vehabija, Mustafa Crnovršanin, pričao domaćoj javnosti šta mu se desilo: „…Istim švercerskim kanalima kojima se ilegalno prebacuju migranti iz Sirije i sa Bliskog istoka u Srbiju i dalje do Evrope, moj sin je iz Novog Pazara stigao u Alep sa ženom i decom. Iste te ljude pozvao je i platio im da ga vrate nazad kada su ga pozvali u akciju. On je selafija. I bio je u Alepu pre nego što se vratio u Srbiju, gde je deset dana nakon povratka uhapšen".

Valja podsetiti da je preko 70 milijardi dolara iz Saudijske Arabije od 1994. godine došlo u Evropu i na Balkan samo za finansiranje širenja islamske vere, izgradnje džamija i medresa, agitovanje u medijima, plaćanje troškova porodicama koje su spremne da se naseljavaju na Balkan i u zemlje Evropske unije. Nijedan migrant nije krenuo prema najbogatijim zemljama arapskog zaliva. Cilj je Evropa.

A, Srbija je danas najkurentnija stanica na tom putu! Vučić najpovoljniji "džoker" preko koga ideolozi iz Emirata i iz Rijada, ostvaruju svoje mračne ciljeve. Na tog "džokera" više niko drugu ne računa. Čak ni SAD.

 

     A 1. Srpske kuće Alahovim sledbenicima

Srbija je zvanično saopštila da je, samo u ovoj godini, u Preševu registrovano 92.000 migranata, a da ih u Srbiji ima samo 6.000 hiljada.

Gde odoše 86.000 hiljada “tražilaca azila“, kada je mađarska zatvorila granice, a ni Hrvatska ih ne prima? Da li će Srbija dobiti nove gradove za migrante, hoće li Vučićeva kamarila otimati kuće, imanja, čitava sela i poljoprivredne kombinate i fabrike da bi u njih smestila migrante, koji će udobno živeti od para iz siromašnog srpskog budžeta?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: