Архива

Posts Tagged ‘heroin’

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

13. децембра 2015. 1 коментар

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

NOVE NADE EU5

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: