Архива

Posts Tagged ‘kokain’

BONDSTIL: EVRO-AMERIČKI NARKO “BIZNIS” NA SRPSKOM DELU BALKANA

 

Kosovo je postalo tranzitna tačka za drogu koja se prevozi iz Azije u Evropu.

 

Po nekim procenama, oko 65% svetskog heroina prolazi kroz bivšu srpsku provinciju; dok 90% sve droge koja dolazi u Evropu, šalje se preko Kosova.

 

camp-bondsteel-united-states-army

Prema kanadskom detektivu Stjuartu Keloku, albanska narko mafija funkcioniše sa tajnim pristankom SAD-a.

Kelok kaže da američke diplomate sprečavaju da se ozloglašeni trgovci drogom strpaju u zatvor. Kanadski detektiv je takođe potvrdio da kosovski premijer Hašim Tači vodi najveći albanski klan mafije.

Prema KFOR-ovim tajnim izveštajima, klan poseduje tri ilegalne laboratorije za obradu heroina, a ljudi umešani u šverc drogom nalaze se na visokim

mestima u vladi. Mediji govore o vezama između američke vojske na Kosovu i lokalnih dilera drogom, ali da li je to zaista tako?

Službeno, Amerikanci se trude da suzbiju proizvodnju heroina u Avganistanu, ali u stvarnosti oni, uglavnom CIA, koriste prinos od trgovine droge, uključujući ilegalno trgovanje drogom iz Avganistana do Kosova, koje se uglavnom dovozi preko baze Bondstil, da napune svoje tajne kase.

Glavni deo avganistanskog heroina ide u Evropu preko Kosova!

Prema tvrdnji načelnika GUNK (Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije ), Andreja Ivanoviča Hrapova, na teritoriji Kosova deluje oko 15 krupnih narko-kartela. Oni osiguravaju tranzit u Evropu kako avganistanskog heroina, tako i latinoameričkog kokaina.

Kilogram heroina košta 1.000-2.000 na granici Tadžikistana i Afganistana, na Kosovu 10.000 €, a u zemljama Zapadne Evrope je njegova cena dostizala 150.000 €.

Profesor Peter Dejl Skot, bivši kanadski diplomata kaže: “Osnovni izvor svetskih problema sa narkoticima ne nalazi u Kabulu, nego u Vašingtonu”.

Glavni deo avganistanskog heroina (više od 70%) ide u Evropu preko Kosova. Poseban značaj u isporuci narkotika u Evropu ima balkanska ruta iz Avganistana za koju je Kosovo ključni tranzitni čvor.

Tu se odvija priprema za pretprodaju i pakovanje heroina za narednu isporuku u evropske zemlje. Od trgovine narkoticima kosovski mafijaši ne dobijaju veliki novac, (relativno, naravno), njihov prihod se procenjuje na 3 milijarde US $ godišnje, a da bi sačuvali svoje prihode, od njih se zahteva da revnosno služe svoje gospodare i ne ponavljaju pogreške Medelinskog kartela.

Ali, ko je pravi gazda albanskih “revolveraša”?

Pogledajmo neke činjenice.

Godine 2008. kosovski Albanci su jednostrano (naravno, uz podršku SAD i EU) proglasili nezavisnost Kosova od Srbije.

Na taj način je policiji Srbije onemogućen pristup za izvođenje operacija u toj regiji.

Ipak, stvar nije čak ni u tome. Novoformirani “narkobanditistan” nema vojne snage i bilo kakav politički uticaj. Njegov takozvani suverenitet se održava na direktnoj vojnoj podršci Sjedinjenih Država.

Možda je to stil vašingtonskog humora, ali prva država koja je priznala nezavisnost Kosova bio je Afganistan, pre Kostarike, ako se računa razlika u časovnim zonama. Očigledno su se mule umorile od predugog stajanja sa svežnjevima natovarenog heroina i trebalo je jadne životinje hitno rastovariti.

Evropu je preplavio kosovski heroin izuzetne čistoće.

Da je Kosovo glavni evropski centar za skladištenje, proizvodnju i tranzit droge dalje u Evropu, ali takođe i za dopremanje kokaina iz Južne Amerike opšte je poznata činjenica i prilično je jasno zašto je ta uz američki blagoslov samoprozvana država toliko zanimljiva međunarodnim moćnicima, prvenstveno SAD-u, koji su stalno tamo prisutni diplomatski i vojno, ali i Evropskoj uniji.

Globalna trgovina ilegalnim drogama je uz trgovinu oružjem i ljudima, među najunosnijim poslovima i nema nikakve sumnje da se veliki broj tih poslova odvija pod kontrolom istih onih država koje se tobože naveliko bore protiv tih istih droga na svojim ulicama.

O vezi između američkih službi CIA, DEA i trgovine narkoticima napisane su brojne knjige, a o toj temi govorili su i mnogi bivši šefovi i agenti te najpoznatije špijunske organizacije koja je proteklih decenija prečesto bila privatna prćija za obavljanje prljavih poslova zbog čega su često rušili čitave režime i države, a generalno, njihovi najprljaviji poslovi finansirali su se upravo iz crnih fondova osiguranih novcem od droge.

Još od čuvenih Opijumskih ratova svetske vlade ratuju za drogu i zbog droge koja je bila izuzetno važna tema i u vreme vijetnamskog rata koji se odvijao u blizini poznatog heroinskog zlatnog trougla (Laos, Burma i Tajland), pa do ovoj generaciji najbližeg, rata u Avganistanu, zemlji koja je najveći svetski proizvođač opijumskog maka, glavne sirovine iz koje se proizvodi heroin.

Američka CIA je praktično i nastala na heroinu jer je tokom Drugog svetskoga rata američka vojska upravo zahvaljujući potpori mafije pod vodstvom Lakija Lučiana ušla na Siciliju, a tom je akcijom iz pozadine dirigovala agencija OSS, preteča CIA.

Uz pomoć glavnog sicilijanskog kuma don Kalogero Vizinija Amerikanci su osvojili Siciliju i kao što je poznato, nastavili napredovati preko Italije, tada su uspostavljene veze između mafije i državnih službenika, po završetku rata su osigurale transport heroina u američke gradove koje će nekoliko decenija kasnije uhvatiti pandemija zavisnosti o heroinu.

Tako je počela do danas neprekidna veza CIA i heroina, kasnije ponavljana u celom nizu prilika, početkom pedesetih godina u Burmi, šezdesetih i sedamdesetih u Laosu, a kasnije širom čitave Južne Amerike gde je na meniju umesto heroina bio kokain.

Nije preterano posmatrati u kontekstu droga mnoge ratove, državne udare, veće i manje sukobe u kojima su indirektno ili direktno učestvovale SAD u razdoblju od proteklih pedesetak godina jer narkotici su za tu moćnu ekonomiju (pred bankrotom) važni barem koliko i nafta, odnosno (ne) legalna prodaja oružja.

Rat je idealno stanje za ekonomiju, a ako već ratuješ za nacionalni interes, bila to droga ili nafta, nabolje je osigurati prodaju vlastitog oružja svim zaraćenim snagama. Kada već postoji užas, stradanje i ljudske žrtve, onda bi bilo ekonomski apsolutno neprihvatljivo ne iskoristiti situaciju po pitanju trgovine ljudskim organima, pa čak i ljudima, okovati ih i prodati u roblje.

Još početkom 2005. godine nemačka služba BND je objavila detaljne izveštaje o kriminalnom podzemlju na Balkanu, a među glavnim protagonistima nelegalnih aktivnosti u regionu prepoznali su upravo Hašima Tačija i identifikovali ga kao jednog od ključnih igrača balkanske kriminalne infrastrukture.

Prema saznanjima BND-a, današnji predsednik lažne kosovske držve bio je tada jedan od važnijih ljudi u poznatom klanu Osmani i lično je održavao bliske veze sa šefom klana Qazimom Osmanijem, zvanim Felix.

Već tada zapadne su tajne službe, ne samo nemačka već i holandska i američke, kako je nedavno objavio Wikileaks u jednom izveštaju iz 2007. godine, upozoravale da je Kosovo kriminalna država i da su u te aktivnosti usko povezani ljudi koji vode tu državu.

Kosovo vode kriminalci – rekao je tadašnji holandski državni sekretar za evropska pitanja Frans Timmermans u razgovoru s američkim diplomatama. Timmermans je zabrinut u vezi s budućim implikacijama uticaja EU na Kosovo.

Kosovo vode ljudi koji žive od kriminala, oni nemaju druge izvore prihoda, navodi se poverljivoj depeši američke ambasade u Hagu, do koje je došao WikiLeaks. Timmermansovo viđenje kosovskih lidera objavljeno je nakon što su se Hašim Tači i njegovi najbliži saradnici našli na meti ozbiljnih kritika zbog objavljivanja dokumenata NATO-a u kojima se takođe opisuju kao ključni igrači lokalne mafije, upleteni u razna nedela, uključujući trgovinu drogom, oružjem i ljudima, ali i ubistva nedovoljno lojalnih Albanaca, Srba i političkih rivala.

Nemačka te 2005. svoja saznanja NIJE službeno prosledila NATO saveznicima i EU i zapravo je ignorisanjem činjenica u trenutku kad se EU bavila odlukom o priznanju Kosova, direktno pogodovala širenju i reorganizaciji kriminalnog klana Osmani.

Da priča o Kosovu kao evropskom narko centru, doslovno narko državi, nije puka teorija nego gola činjenica, nedavno je potvrdio i šef Glavne uprave za kontrolu I promet narkotika, MUP-a Ruske Federacije Andrej Ivanovič Hrapov.

On procenjuje da balkanskom rutom godišnje prođe oko 150 tona heroina zbog čega predlaže što hitnije formiranje balkanskog anti heroinskog saveza jer se te “žute” tone samo povećavaju iz godine u godinu.

Heroin, inače, na Kosovo stiže iz još jedne zemlje koja, baš kao i Kosovo, svoje postojanje duguje SAD-u i njihovim vojnim trupama koje će ih svojom prisutnošću još dugo ‘štititi’, gotovo kao da su i sami jedna zvezdica na američkoj zastavi, iz Avganistana.

 

Ruski šef Federalne službe zadužene za droge Andrej Ivanovič smatra da se najveći deo posla oko same trgovine između dilera i kupaca odvija baš na Kosovu gde se to doslovno može odraditi u kontrolisanim uslovima, u poslovnim kancelarijama gde biznismeni mešetare heroinom kao da rade na trgovini kukuruza ili aluminijuma, bez straha od represivnih organa koji su na Kosovu tu da štite glavnu nacionalnu ekonomiju, a u stvari čitav državni aparat je na usluzi trgovini drogama.

Heroin iz Avganistana, se preko Kosova transportuje dalje u Evropu, kao i kokain koji na Kosovo stiže preko Albanskih luka, a za kilogram najčistijeg heroina trenutno dostupna u Evropi, na Kosovu treba izdvojiti svega oko 10.000 €. Za isti taj kilogram, kada dobro uhodanim i od establišmenta osiguranim rutama jednom stigne na zapad, već u većim gradovima bivše SFRJ treba izbrojati 150.000 € što je zarada nemoguća u ijednom drugom poslu.

Sve one zaplene, sva ona roba koja u međuvremenu pada, bude otkrivena na granicama ili u tranzitu, u preko 95 slučajeva je roba konkurencije koja nema međudržavni blagoslov.

U izveštaju Stejt Departmenta, upućenom američkom Kongresu, piše da je Kosovo I tekako značajan narko centar zbog poroznih granica i korupcije u redovima granične policije i carine, pa je borba protiv droge vrlo nisko na lestvici prioriteta kosovske policije koja je ionako slabo opremljena, korumpirana i nestručna.

Kao direktni proizvođač droge, Kosovo nije značajno, ali preko te države transportuje se heroin koji stiže preko Turske, kao i kokain i marihuana koji se dopremaju preko crnogorskih i albanskih luka, na putu za Evropu. Na Kosovu se droga prepakuje i transportuje dalje, stoji u izveštaju Stejt Departmenta uz zaključak kako je, s obzirom na količinu krijumčarenja droge bilo premalo hapšenja, a oni koji su uhvaćeni uglavnom su bili pojedinci ulovljeni zbog posedovanja manje količine droge, iako postoje uverljive tvrdnje o korupciji u kosovskoj policiji i među službenicima carine.

U izveštaju američke “Drug Enforcement Administration” ( DEA ), navode da se na Kosovu u svakom trenutku nalazi između 800 i 1.200 tona heroina stopostotne čistoće, što znači da se od kilograma može napraviti i četiri, a da ta roba i dalje bude besprekorna na tržištu bilo kojeg evropskog grada.

Što znači da se od onog spomenutog kilograma koji u Prištini košta 10.000 €, može napraviti i preko pola miliona evra. Taj odnos može biti i veći, puno veći. Kilogram paketa heroinaje veličine kutije DVD-a, vrlo malo deblja pa je lako zamisliti kako se relativno jednostavno može prošvercovti i na njemu zaraditi. Uz dobre veze, treba imati i želudac za prljavi posao, svakako.

Kokain iz Kolumbije kao i heroin iz Avganistana, na Kosovo se dopremaju preko albanskih luka ili albanskih teritorijalnih voda odakle se gliserima droga prevozi na obalu. Na Kosovo najveći deo robe stiže preko Prokletija, ali očigledno više ne konvojima na magarcima nego preko legalnih firmi, sa fakturama, upakovan u idealnim uslovima kako i dolikuje tako skupocenoj robi.

Naravno, granična kontrola između Albanije i Kosova prohodnija je od I od samog Šengena, jer te dve države kvalitetno održavaju simbiozu i profitiraju od narko ekonomije dok svet gleda na drugu stranu, a američka DEA tek povremeno, reda radi, oglasi se nekim mizernim saopštenjem.

Na Kosovu se ipak najveći deo heroina i kokaina “seče”, tj. meša sa izgledom sličnim praškastim materijalima pa roba koja se dalje transportuje u EU nije ni približno čista kao izvorna. Prosečni zavisnik nikad uživotu ne proba heroin u kome se nalazi iznad 10 % droge, a kada se dogodi da se dobra roba pojavi na ulicama, nažalost dolazi do predoziranja, do smrtnih ishoda jer je organizam prosečnog zavisnika naučio na smeće.

Iako je očigledno da je Kosovo evropski narko centar za heroin, a u poslednje vreme sve češće i distributivno središte za kolumbijski kokain sa čime su američke i institucije drugih država jako dobro upoznate, DEA i srodne represivne službe to ignorišu, kao da problem ne postoji.

Očigledno je da su ili veoma nesposobne ili će pre biti da ih Kosovo ne zanima. Jer ih ne sme zanimati.

Prema najnovijim procenama, čak 65% svog svetskog heroina koji se u ovom trenutku iz Azije transportuje na zapad, u nekom je trenutku bio na Kosovu. Istovremeno, čak 90% svih vrsta droge koja dolazi u Evropu iz čitavog sveta, šalje se preko Kosova, naizgled siromašne i nezanimljive provincije.

Kosovo je danas teritorija gde mafija doslovno upravlja svime, a šverc, ubistva i drugi oblici kriminala su svakodnevni.

Kanadski detektiv Stjuart Kelok koji je, sudeći po informacijama sa interneta i izveštajima u kojima se spominje, jako dobro informisan o balkanskoj kriminalističkoj narko sceni, otvoreno tvrdi da SAD prećutno odobrava trgovinu drogom na Kosovu i da američke diplomate otvoreno štite tamošnji kriminalni vrh od krivičnog gonjenja.

On tvrdi da upravo Hašim Tači vodi najveći mafijaški klan, što onda znači da mafija doslovno upravlja jednom evropskom državom, itekako priznatom i važnom od EU i SAD-a. Takvu slobodu rada i bezbednost od zakona nije imao niko, nikada u modernoj istoriji, pa čak ni čuveni kralj kokaina Pablo Eskobar dok je bio član kolumbijskog parlamenta.

U svetskoj istoriji nije zabeležen primer gde je čitava jedna teritorija bila potpuno u funkciji kriminala, kao jedinstvena globalna enklava, narko laboratorija i skladište svetskih moćnika usred Evrope.

Profit koji se tamo svakodnevno obrće nemoguće je i pokušati zamisliti, to su definitivno ogromne cifre u milijardama evra. A u toj igri, očigledno učestvuju brojni državni službenici i ljudi sa najviših položaja u kosovskoj vladi, a kako kaže, iako SAD službeno prodaju priču o naporima da suzbiju proizvodnju opijuma i heroina u Avganistanu, u stvarnosti upravo preko CIA vode ilegalnu trgovinu heroina iz Avganistana prema Kosovu.

Najveći deo Avganistanskog heroina koji doprema CIA na Kosovo dolazi preko američke vojne baze Bondstil koja se nalazi kod Uroševca.

Reč je o najvećoj američkoj vojnoj bazi na svetu sa obezbeđenim kapacitetom za 5.000 vojnika i potpuno je infrastrukturno opremljena i nezavisna od spoljašnjeg sveta. Osim što se spominje kao glavni centar za dopremanje droge, ta je baza više puta spominjana i u kontekstu nekih drugih prljavih rabota, u rasponu od prostitucije do trgovanja ljudskim organima.

Baza se nalazi pokraj lokalnih naftnih postrojenja, a navodno je u blizini i vredno nalazište urana. I brojne američke novine pisale su proteklih godina o povezanosti baze Bondstil i trgovanju drogama koje je američkoj vojsci blisko još iz vremena Franka Lukasa, poznatog crnog njujorškog dilera koji je za vreme rata u Vijetnamu heroin vrhunske čistoće dopremao iz ‘zlatnog trougla’ u kovčezima s telima mrtvih američkih vojnika, o čemu je Ridli Skot napravio odličan film ‘American gangster’.

Prema informacijama dostupnim iz medija i na internetu, čini se da kosovskim kriminalom upravlja devet tamošnjih mafijaških porodica, a sve su izuzetno dobro povezane međusobno, ali i sa mafijama u susednim zemljama, pa tako i sa srpskim kriminalcima, što ne treba čuditi jer je kriminal imun na sve sukobe i sve ideologije.

Da je tako, uverili smo se tokom ratova iz devedesetih kada su sve strane međusobno trgovale sa svim i svačim, od nafte, droge, do svakodnevnih potrepština, pa čak i oružja i municije.

To je posebno dolazilo do izražaja u BiH.

Uostalom, jedino je mafija preživela pad u bivšoj Jugoslaviji rat među nekadašnjim republikama, danas nezavisnim državama. Dugo je u Italiji bila moderna ona uzrečica ‘druge države imaju svoje mafije, a kod nas mafija ima svoju državu’, ali nikad tako doslovno kao na Balkanu, kao na Kosovu.

Dobri poznavaoci prilika na Kosovu skloni su veruju da je čak i onaj incident sa nemirima na granici, u mejnstrim medijima prikazan kao još jedan ideološki, međunacionalni incident u nizu, zapravo uzrokovan puno banalnijim razlozima, onim kriminalnim.

Kosovski premijer Hašim Tači, prema takvim razmišljanjima, poslao je specijalce da preuzmu dva granična prelaza sa Srbijom na severu Kosova, koje su dotad nadzirali kosovski policajci srpske nacionalnosti, upravo radi uspostave kontrole nad tranzitom droge i druge ilegalne robe.

Njima itekako odgovara da na svim graničnim prelazima nadzor preuzmu albanski carinici, kako bi šverc mogao nesmetano da se odvija.

Granični prelaz Brnjak naziva se glavnom tranzitnom tačkom za šverc cigaretama što je samo jedna od brojnih delatnosti kojim se kosovske mafijaške porodice bave, uz droge, oružje, krađu i transport luksuznih automobila po čitavoj Evropi, gorivo, a sve češće se pominje i trgovina ljudskim organima.

Profit je mafiji jedina svetinja, a ova kosovska mafija nameće se kao jedna od najmoćnijih u Evropi.

Kako i ne bi, kada imaju sopstvenu državu.

Na kraju, zanimljivo je pokušati sagledati ovu priču iz perspektive sveta u kome živimo, koji je istovremeno tako moćan, tehnološki i na svaki drugi način besprekoran, a istvremeno neverovatno naivan i jadan.

U trenutku kad bez ikakve sumnje moderna nauka može proizvesti otrov kojim će za nedelju dana potamaniti kompletan prinos Avganistanskog maka u zemlji koja je pod američkom kontrolom, u toj državi se baš otkad su je Amerikanci okupirali proizvodi opijuma kao nikada ranije u istoriji.

U Evropi je veštački formirana državica koja je, očigledno do srži u suprotnosti sa svim službenim evropskim vrednostima ali ona opstaje, a njeni čelni ljudi na TV ekranu izgledaju fino i pristojno.

Predstavnik Rusije pri NATO-u, Dmitrij Rogozin, u intervjuu za Rusku gazetu 2008. – odgovarajući na pitanje ‘zašto se ispostavilo da je za Amerikance Kosovo najvažnija region’ – odgovorio je iskreno i emotivno: ‘Ni ja ne razumem. Zašto ne Baskijci, ne Korzika, ne Kurdi, ne kavkaske republike, ne Severna Irska, ni Tibet … zašto kosovski Albanci’? Sve je vrlo jednostavno.

O čemu god se vodio razgovor, uvek se govori o novcu. Razmislite, ima li Bela kuća planove ili ona deluje u okviru okviru veštačkih tvorevina?

Kosovo – to su stotine milijardi dolara od trgovine narkoticima i to bez popunjavanja poreskih I carinskih deklaracija.

Ništa danas tu nije komplikovano?

U ovom svetu, kriminal je problem samo ako igraš za pogrešnu stranu, za sve ostalo tu je CIA.

Kosovo je upravo tipično dete, tipičan produkt sveta u kome živimo, uzdanica Novog svetskog poretka kojem moćnici teže.

©Geto Srbija

 

Korišteni materijali :

Global Research – Centre for Research on Globalization

Главное управление по контролю за оборотом наркотиков

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI NAIVCI I OPASNO DODVORAVANJE ZAPADU: UKIDANJE VIZA ARAPSKIM I DALEKIM ZEMLJAMA I MOGUĆI RIZICI!!?

 

U sumrak najcrnjeg od svih crnih režima koji su zadesili Srbiji u poslednjih četvrt veka, odlukom sumasišavšeg vođe, Srbija jednostrano ukida vize grupi islamskih zemalja koje se bave finansiranje i izvozom terorizma. Evropska unija će zbog toga zatvoriti Srbiji sva vrata i najverovatnije ukinuti takozvanu viznu liberalizaciju.

 

                        Mersiha Hadžić

IGRANJE VIZAMA I DODVORAVANJE EVROPI-2

 

Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić najavio je 1. juna, da će na sledećoj sednici vladi biti predloženo da ukine vize za 10 zemalja, čime će se nastaviti proces vizne liberalizacije, koja je u “velikoj meri doprinela povećanju broja stranih turista.“

Vize će, između ostalog, biti ukinute za Katar, Kuvajt, Oman, Venecuelu, Panamu, Jamajku, Paragvaj, Kolumbiju i Gvatemalu, najavio je šeik Rasim Ljajić.

“U narednoj grupi zemalja čijim građanima razmišljamo da ukinemo vize su Malezija, Jermenija i Azerbejdžan“ – izjavio je u Gornjem Milanovcu potpredsednik Vlade Srbije šeik Rasim Ljajić.

Prema njegovim rečima, ovaj proces će, ukoliko ne budu postojale tehničke ili neke druge prepreke, biti nastavljen – negde će se jednostrano u potpunosti ukidati vize, a ponegde sezonski, za vreme turističke sezone.

„…U petak smo imali zajednički sastanak sa ministrom spoljnih i unutrašnjih poslova i dogovorili smo da vladi, već na sledećoj sednici, predložimo ukidanje viza za još 10 zemalja… Očekujemo i po ovom osnovu veći dolazak inostranih turista„, rekao je Ljajić na konferenciji za novinare u Turističkoj organizaciji Srbije.

Ministar je najavio i da je formirana Radna grupa koja radi na viznoj liberalizaciji, jer postoje još neke zemlje gde bi vize mogle ili da budu ukinute, ili da vizni režim bude olakšan.

I dok šeik Ljajić najavljuje novu najezdu Arapa, islamista i narko bosova, Mađarska je odlučila da hitno na granici sa Srbijom podigne sanitarni kordon, i speči prodor islamista na njenu teritoriju podiyanjem žice, a u Briselu razmišljaju da Srbiju skinu sa belog Šengena!

Sve je počelo kada je premijeru Vučiću podveden šeik Muhamed Bin Zajed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.…Čim sam mu spazio oči snene, znao sam da je čovek za mene“ – hvalio se među svojom braćom Aleksandar.

Šeik Bin Zajed boluje od sifilističkog ludila, ali Vučiću to nije smetalo da sa njim zanoći u svom zamku u Jajincima. Kad su uranili, zoru prevarili, obojica su bili srećni.

Šeik Zajed je poklonio Vučiću dva džipa, sablju, pušku, obećavao je i velike količine novca. Ali, samo je obećavao.

Šizofreno srce srpskog premijera Aleksandra Vučića, nije želelo ni na istok, ni na zapad, ni na sever već na jug. Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, države koje su finansirale rat u Bosni i na Kosovu i Metohiji, među prvima su priznale i nezavisnost Kosova, a terorističku organizaciju OVK snabdevale su municijom, oružjem i novce, veličajući, kao svetu stvar, ubijanje Srba. Ali, snene oči šeika Zajeda i njegovo sifilističko ludilo, magično su privlačili Aleksandra Vučića.

Obećavao nam je da će njegovi prijatelji šeici i emiri u Srbiji izgraditi fabrike mirkočipova, podići agrokombinate, fabrike pijaće vode, a u Beogradu podići novi grad – Beograd na vodi!

Dobili smo samo maketu Beograda na vodi, i obavezu da iz budžeta platimo Arapinu Al Abaru 290 miliona, da uredimo priobalje, čiji će on postati vlasnik, potom ga prodati i nestati, kao što je to činio u još pet drugih zemalja.

Ukinuli smo vize onima koji dolaze iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, iz Saudijske Arabije. Oni nama nisu. Vođe Al Kaide, obučavaju se u ove dve islamske države, da preko Srbije idu u Evropu, sa pasošima koje im štampa Vučićev brat Andrej, u Kovnici novca na Topčideru, u kojoj je zaposlen, a potpisuje ih Vučićeva desna ruka ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović. (Njegov dosije je u obradi, i objavićemo ga u sledećim člancima).

Danas, zemljama iz Arabijskog zaliva, u kojima se kale islamisti i surove ubice, ukidamo vize. Katar, Oman, Kuvajt…Navodno, zbog turizma.

Građani ovih država nikada nisu ni čuli za Srbiju, a njima je put u zemlju nevernika, nemoguća misija, osim ako ne kreću u svetu misiju, da u Evropi dižu u vazduh mostove, škole, bolnice, obdaništa…Dakle, u Srbiju, iz ovih zemalja, bez vize mogu da dođu samo oni koji kreću na takav sveti put.

Žitelji Malezije su siromašniji i od građana Srbije. A, zbog njihovog svetog puta, zatvoriće se put građanima Srbije ka Evropi. Da bi se branile od islamista, zemlje Evropske unije nameravaju da potpuno izoluju Srbiju!

Kakav interes imaju stanovnici Malezije da posete Srbiju, daleku nekoliko hiljada kilometara? A, 30 miliona stanovnika Malezije, iz Kuala Lumpura može u Srbiju jedino avionom. Povratna karta iz Kuala Lumpura do Beograda je oko 1.300 evra. Šta mogu da vide Malezijci u Srbiji? Da se sunčaju i kupaju na obalama Panonskog mora?

Vlada je ukinula vize i građanima Venecuele, Kolumbije, Gvatemale, Jamajke i Paragvaja. (Urugvaju namerno nisu, jer Vučić namerava da zbriše u ovu zemlju, pa da ga ne bi tamo tražili oni kojima duguje krv, vize ovoj zemlji nisu ukinute).

Osim Venecuele, sa ovim zemljama Srbija nema diplomatske odnose! Kakav interes imaju građani Gvatemale, Kolumbije ili Paragvaja da dolaze u turističku posetu Srbiji kad su im karipske plaže ispred nosa i trostruko jeftinije?

Vučićeve pretnje da će Džo Bajden da se razbesni i da podvikne Angeli Merkel da se Srbija primi u članstvo EU, samo su njegov sanak pusti. I dok sude Darku Šariću, za šverc kokaina iz Latinske Amerike, Andrej Vučić i njegova družina preuzimaju ove poslove, koji uveliko traju.

Vučićev bata Andrej, moći će sa svojom kamarilom da avionima Etihada, u direktnom letu, prenosi najčistiji kokain, bez carinski barijera i agenta DEA! To će, svakako, pojeftiniti kupovnu cenu, i zarada će biti astronomska. Ako već ne možemo u Evropu, prodavaćemo i kokain, da ih podavimo, kao što oni dave nas, komentariše Andrej Vučić.

Tužno i smešno deluje objašnjenje ministra za trgovinu i turizam šeika Rasima Ljajića, da ovim veoma siromašnim latinoameričkim državama ukidamo vize, zbog turizma, da nas njihovi građani posećuju.

Treba biti idiot, poput šeika Ljajića, i saopštiti to građanima kao razlog. Ako Vučićeva propagandna mašinerija i opravda i ovaj potez Vučićeve kamarile, Evropska unija će dobiti još razlog više da nas hermetički izoluje.

Komesar Han je u privatnom i nezvaničnom razgovoru sa jednim srpskim diplomatom rekao da mu je iskreno žao Srbije, ali da je njena budućnost posve neizvesna, i tragična. Oni koji je vode, gori su i od najgorih narko bosova iz latinomaričkih kartela, i od vođa islamističkih odreda, jer su, prema svojim građanima suroviji i od njih.

 

„Arapske investicije“ i migraciona kriza

 

A što se tiče aktuelne migrantske krize u Srbiji, možemo da zaključimo da su birokrate briselskog tabora odlučili da se odbrane tako što će da primoraju Srbiju da prihvati što više tih migranata iz arapskih zemalja, razmišljajući na način: zato što je Srbija pravoslavna država, a ONI – zapadnjaci su katolici, pa je pogodnije da ti arapski migranti ostanu u Srbiji kako bi se resursi države iscrpljivali i promenila nacionalna struktura!!! Zato se prećutno i dopušta da Mađari ubrzano podižu zid!!!

Izgleda da se mnogo puta pominjane, (od strane “vlasti u Srbiji”) i na sva usta hvaljene “arapske investicije” , upravo sprovode kroz ovu migrantsku krizu!!!?? Da li i ukidanje viza pojedinim afričkim i azijskim državama pogoduju ovakvim migrantskim dešavanjima!!?????

A pored sve muke tih lica migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, primećujemo da oni ne odlaze u neke druge arapske države koje su im po kulturi i veri bliže ( kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potražili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilju svog naroda), a ta lica bivaju upućivana u pravcu Srbije, pa je primećeno da među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca, što se može i okom videti pred trafikama i dalje,  obzirom da neki od njih kupuju skupe cigarete i dvolitarsku Koka kolu, vrše redovnu dopunu interneta na mobilnim telefonima, a raspituju se za Taxi (kojim putuju do Subotice pre nego što Mađari podignu zid), menjačnicu, usluge Western union i DHL!!!!

Lica su planski izmanipulisana i upućena u pravcu Srbije, a nama ostaje da se pitamo, da li su to “vlasti u Srbiji” sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbednosnih agencija i službi, a znajući gore navedena interesovanja takvih migranata, preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica, kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Biljana Srbljanović krije od muža kokain-aferu, a od suda adresu!

Žena bivšeg francuskog ambasadora u Beogradu dala sudu pogrešnu adresu da bi sakrila da je hapšena zbog kupovine droge od uličnog dilera.

biljana-srbljanovic

Književnica Biljana Srbljanović (41) dala je policiji i istražnom sudiji nevažeću adresu, zbog čega sudija Višeg suda u Beogradu Vladimir Duruz još ne može da joj uruči optužnicu za posedovanje kokaina.

Ukoliko do toga ne dođe u skorije vreme, osim javnog kačenja optužnice, kako bi ona postala pravosnažna, sud bi mogao da potraži i pomoć policije u otkivanju njene adrese! Kasnije, ukoliko bi bilo nemoguće uručiti joj poziv za suđenje, sud ima pravo da traži od Odeljenja za potrage beogradske policije njeno privođenje!

– To praktično znači da bi mogla da bude uhapšena samo radi dovođenja u sud.

Izvor iz policije kaže da je nekadašnja kandidatkinja LDP-a za gradonačelnika Beograda tokom saslušanja navodno bila zainteresovana za mogućnost da se o ovom incidentu “ne talasa” previše, kako ne bi ugrozila karijeru svog muža Gabrijela Kelera (65), bivšeg francuskog ambasadora u Beogradu, koji sada službuje u Azerbejdžanu!

Tokom istrage dala je adresu u Beogradu, a sa istražnim sudijom se dogovorila da u slučaju da ne može da prima sudske dopise, sud optužnicu i poziv za suđenje uruči preko advokata.

Delovalo je kao da po svaku cenu želi da se za ovaj skandal ne sazna u Bakuu, gde živi sa suprugom.

 

Portparol višeg suda u Beogradu Dušica Ristić potvrdila je naša saznanja.

– Tačno je da optužnica još nije uručena gospođi Srbljanović i da zbog toga sudija Duruz ne može da zakaže suđenje.

Sud nije mogao da joj uruči optužnicu ni preko advokata, jer joj je on u međuvremenu otkazao punomoćje.

 

Žena francuskog diplomate uhvaćena je 1. decembra prošle godine, posle kupovine kokaina od uličnog dilera.

Prema saznanjima policije, ona je dvaput kokain kupila od ovog dilera i oba puta mu platila po 60 evra. Kod istražnog sudije branila se ćutanjem.

#Geto Srbija/Telegraf

 

Creative Commons лиценца

Категорије:ШОКАНТНО Ознаке:, ,
%d bloggers like this: