Архива

Posts Tagged ‘gradjana’

BANDITIZAM VLASTI: MODERNO REKETARANJE U KOME IZVRŠITELJI POSTAJU UTERIVAČI DUGOVA I PREPADNE GRUPE!??

 

Kroz kakav pakao su žrtve Vučićevog manijakalnog terora do sada prolazile plaćajući reket izvršiteljima za zaostala dugovanja EPS-u, Telekomu, Infostanu, Telenoru, govori činjenica da troškovi izvršnog postupka višestruko premašuju osnovni dug, da se odmah stavljaju administrativne zabrane ili zaplena imovine, a da ljudi o tome nisu obavešteni, da je prekratak rok za ulaganje prigovora i nemoguće je da ga ljudi ulože, da se zaključci o izvršenju donose na na osnovu neverodostojnih isprava i da se postupak plenidbe često sprovodi neradnim danima u kasnim večernjim satima, nekad i bez prisustva policije.

Više od 600 hiljada ovakvih predmeta našlo se u rukama privatnih izvršitelja kojima je ponuđena "nagrada", kao američkim "lovcima na glave" koji love višestruke ubice i pljačkaše banaka.

 

                            Milica Grabež

ZLOUPOTREBE IZVRSITELJA I REZIMSKI REKETASI

 

Nakon što je dve hiljade građana Prokuplja nedavno potpisalo peticiju za ukidanje mreže privatnih izvršitelja, u dvadeset gradova i opština u Srbiji priprema se slična akcija, a cilj je jedinstven: da se Narodnoj skupštini Republike Srbije podnese zvaničan Zahtev za ukidanje Zakona o izvršenju i obezbeđenju i zabranu rada privatnih izvršitelja kojima su, kao je poznato, data protivustavna ovlašćenja da vrše sudsku vlast donoseći rešenja o izvršenju.

Akcija koja ima simboličan naziv "Živi zid" krenula sa juga Srbije koji je, kako je dobro poznato, zapostavljen i zaboravljen od države i gde decenijama vlada beda i siromaštvo, kakvo više nigde na evropskom kontinentu ne postoji.

Osim akcije potpisivanja peticije, upućena je i tužbu Ustavnom sudu za protivustavan zakon, a u narednom periodu, ukoliko Vučićev režim ostane "gluv" na ove zahteve, spreman je i Plan B: biće organizovani masovni protesti i masovni izlazak građana na ulice, a biće podneta i nova tužba Sudu za ljudska prava u Strazburu (mnoge su već otišle i sud po njima postupa).

Voda je, očigledno, svakome u ovoj zemlji došla "do grla", jer se više ne zna da li su izvršitelji ustvari, uterivači dugova ili prepadne grupe koje reketiraju za ime i račun vladajuće klike.

Slučaj javnog izvršitelja Svetislava Ćurčića iz Novog Sada, koji je stekao pravo bogatstvo, kršeći sve zakonske i etičke norme i koji je u saradnji sa mafijom iz komunalnih preduzeća stavljao sebi ogromne novčane sume u džep, samo je jedan od primera kako izgleda državni terora i otimačina od građana na najbrutalniji način.

Ali, da stvar bude gora, Ćurčić je odmah nakon što se saznalo za njegove lopovske apetite, podneo ostavku na mesto javnog izvršitelja, a protiv njega je pokrenut samo disciplinski postupak, pa je sada već izvesno da neće odgovarati pred redovnim sudom za svoja nedela. Tako su građani Novog Sada, ne samo opljačkani, nego im se Ćurčić još i nasmejao u lice! A, takvih Ćurčića ima u svakom gradu i opštini u Vučićevoj Srbiji…

Sud u Strazburu je već mesecima zatrpan predmetima u kojima građani Srbije traže povraćaj pokretnih stvari i nekretnina koju je Vučićeva mafija otela protivustavno preko mreže njegovih izvršitelja. Ovaj sud je do danas doneo na stotine presuda u korist oštećenih, kojima država Srbija vraća oteto, i to još uz obaveznu nadoknadu određenu presudom.

Jedna od najvećih laži kojima se kriminalna vlast Aleksandra Vučića poslužila tokom svoje "prve petoljetke" bila je propagandno sročena ovako: "…Izvršitelji su profesija koja je uvedena, zbog nemogućnosti sudskih organa da se punim kapacitetom bave izvršnim postupcima u predmetima…"

Međutim, istina je samo to da se radilo o velikoj prevari kako bi se razvila nova grana reketaškog biznisa koji je Vučiću i njegovoj stranci doneo velike ekstra prihode. I sve to protivustavno, jer je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova.

Nakon što je uveden 2012. godine, posao izvršitelja u početku je regulisan skandaloznim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju, usvojenim malo ranije, a koji je ogromnim tarifama i ovlašćenjima otvorio mogućnost za malverzacije na štetu građana. Upravo tu mogućnost izvršitelji su iskoristili, mahom u predmetima koji su se ticali naplate dugova za komunalije.

Kakav šok među građanima je izazvalo ovo neviđeno nasilje, govori i činjenica da su građani tek u poslednjih godinu dana postali svesni da bez organizovanog otpora, mogu da očekuju još goru pljačku. I režim je shvatio da takva opasnost preti pa je zakon je izmenjen (ublažen) i kao takav, stupio je na snagu 1. jula ove godine. Time, naravno, nije promenjen mehanizam pljačke koju sprovodi vladajući režim, niti nasilje i strah sa kojim svaki građanin živi.

Činjenica je da se od raspada Jugoslavije, pa sve do danas, zaštita građana smanjivala i da se pritisak vladajuće oligarhije na građane povećavao zajedno sa dugovima koji su stavljani na teret najsiromašnijih. Ali, pet godina Vučićeve diktature, nadmašilo je u mnogo čemu i mračne devedesete godine.

U njegovom režimu najveći dužnici za komunalije su državna preduzeća i povlaštene privatne kompanije, a običan građanin, koji ne uživa ničiju zaštitu, izložen je čistom fašizmu, mafijaškom reketiranju i dugogodišnjim traumama koje iz toga proizilaze. Ima i smrtnih slučajeva (moždani i srčani udari) izazvanih teškim stresovima zbog paničnih strahova od izvršitelja.

I dok Vučić i njegove "korporacije" nikome ništa ne plaćaju, milione evra za komunalije duguju i strane kompanije koje je on lično doveo u Srbiju, uz obećanje "…da će biti oslobođene svih dadžbina, koliko god bude trebalo"!

Druga velika, notorna laž Aleksandra Vučića je ona da Evropska unija nameće Srbiji primenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Sad je već jasno da je namera njegove kriminalne vlasti bila da primeni "disciplinovanje" građana, nezakonito i, kako dosadašnje iskustvo govori, selektivno.

To znači da je svakome ko ne uživa zaštitu njegove stranke i njegove mafije, stvarna ili potencijalna žrtva neprednjačkog terora i komunalnog reketa. Istina je jedino da je Zakona o izvršenju i obezbeđenju na vrlo čudan način dobio podršku američke nevladine organizacije USAID (koja je i jedan od glavnih finansijera takozvane reforme srpskog pravosuđa).

Treća velika Vučićeva laž u vezi sa masovnim reketiranjem građana preko komunalnih preduzeća, ticala se pojave privatnih izvršitelja. Naime, Vođa je opravdao njihovo uvođenje tvrdeći da će oni, čim budu plaćeni po odrađenom poslu raditi bolje i efikasnije od sudova! Time su širom otvorena vrata za mito i korupciju, na relaciji izvršitelj-potražilac.

Vučićevi kriminalci u Novom Sadu, uveliko se hvale kako je JKP "Informatika" (isto što i beogradski "Infostan"), punih pet godina utužuje građane, i to već nakon dva do tri meseca zaostajanja u isplati, pa čak i kraće, a posebno se ističe da sada "…jednom dužniku redovno za vratom stoji nekoliko izvršitelja odjednom…"

Sve nadležne institucije Evropske unije odavno znaju da je uplitanje javnih izvršitelja u posao sudova protivustavno, jer u najvišem pravnom aktu Srbije, po načelu podele vlasti, jasni piše da je sudska vlast u isključivoj nadležnosti sudova, koja im je oduzeta i predata izvršiteljima. Niko nije smeo nekim propisom, pa ni zakonom, da uspostavi sistem koji oduzima od samostalne sudske vlasti deo nadležnosti i poverava je bilo kome. To je jasno urađeno iz političkih razloga i Ustav je pregažen.

Četvrta velika Vučićeva laž u vezi sa ovim, bila je da "…sudovi nemaju kapaciteta".

Institucije Evropske unije, koje licemerno hvale "reforme" srpskog pravosuđa, znaju da je i ovo jedna odvratna laž. Umesto najoštrijeg pritiska na banditizam vlasti u Srbiji, iz Brisela dolaze blaga upozorenje režimu, zbog kršenja rokova koje su građani imali za žalbu, nasilnu naplatu dugova koje ni sami izvršitelji nisu mogli da objasne, kao i mafijaške nagrade za rad izvršitelja koji je uspešno "uterao dug".

Svaki građanin je prema Zakonu o izvršenju iz 2011. godine plaćao, osim osnovnog iznosa duga za određenu komunaliju, troškove pisanja predmeta, poštarinu, fotokopije, advokate i, na kraju, nagradu kojom je častio izvršitelja za dobro uteran dug.

Ta nagrada iznosila je od 3.000 do čak 6.000 dinara po predmetu. Tarife izvršitelja do stupanja na snagu novog zakona, jula ove godine, bile su više nego kriminalne, a sama reč "nagrada" je namerna terminološka greška i odnosi se na naknadu za rad izvršitelja.

Problemi u radu izvršitelja nastali su kad je Vučićeva bahata i kriminalizovana vlast donela odluku da za obavljanje posla izvršitelja, može biti angažovan bilo ko! Prema starom zakonu, takozvani javnoizvršiteljski ispit je bio više nego komičan i besmislen. Novim zakonom je za taj posao potreban pravosudni ispit, pa se u međuvremenu ispostavilo da ga malo ko od postojećih izvršitelja ima.

A, odgovornosti za rad i stručnost izvršitelja je u nadležnosti onoga ko mu je dao licencu, a to je Ministarstvo pravde ! Ministarstvo pravde je sve te obaveze prebacilo na Komoru izvršitelja.

To je udruženje na nivou sindikalne organizacije, mada je zaduženo za praćenje rada izvršitelja, i kao takvo, ne može nikako biti nezavisno u svom radu. Dakle, potpuni haos je na sceni tim pre što je na vidiku i veliki otpor građana, mogući i masovni protesti koji bi doveli do potpunog povlačenja takozvanog Zakona o izvršenju i obezbeđenju, bez obzira što je u julu 2017. godine neznatno ublažen.

Što se tiče eventualnog procesuiranja kriminalnih dela koja su spovodili još nekažnjeni izvršitelji, sve se i dalje obavlja tako što Komora predlaže pokretanje disciplinskog postupka. Sprdnja sa umreženim režimskim reketašima izgleda ovako: postupak se prenosi disciplinskoj komisiji, koju čine tri sudije i dva predstavnika izvršitelja i nakon okončanja postupka, utvrđuje se odgovornost i odmerava odgovarajuća mera.

Ta mera može biti od opomene do mere prestanka obavljanja delatnosti javnog izvršitelja, praktično time se izvršitelj suspenduje. Ukoliko je nakon pokretanja postupka doneta mera privremene suspenzije, onda se određuje privremeni zamenik koji će obavljati delatnost i imati sva ovlašćenja suspendovanog.

Nacionalna organizacija potrošača dostavila je nedavno Ministarstvu pravde izveštaj na 51 strani, u kome su sadržane sve neregularnosti i kršenja zakona u radu izvršitelja. Ni na to niko nije odgovorio.

Ministarka pravde Nela Kuburović je običan diletant bez profesionalnog iskustva i adekvatnih znanja, postavljena na ovako visoku državnu funkciju mimo zakonske procedure, ličnom voljom Aleksandra Vučića. I za sva pitanja, pa tako i za slučaj izvršitelja, ona se obraća njemu.

A, bolesni Vučić smatra da je on jedina izvršna, sudska i zakonodavna vlast u Srbiji. Zato se sa pravom može reći da je u pitanju reketaš broj jedan u državi i da je mreža takozvanih javnih izvršitelja, njegov "patent" koji je lično smislio i stavio u funkciju sebi i svojoj mafiji. Utoliko je opravdana i hitna, masovna pobuna protiv njega i njegove diktature.

Ali, kako to zaista u praksi izgleda, govori podatak da je tokom ove godine pokrenuto tek osam takvih postupaka, a poznato je da je samo u 2015. godini bilo pokrenuto čak 300 "vanrednih nadzora" po pritužbama na rad izvršitelja, koje su, naravno, bez dvoumljenja odbijene, jer je "…utvrđeno da nije bilo nepravilnosti koje stranke ističu u pritužbama"!

Žalbe građana na rad izvršitelja su do sada bile uzaludne, ali sigurno neće biti uzaludno ako masovno krenu u odbranu svoje imovine i svojih zakonskih i ustavnih prava. To je, prema dosadašnjim iskustvima sa Vučićevom mafijom, jedini način kojim mogu da se odbrane.

 

A 1. Kako javna preduzeća i režimske kompanije naplaćuju dugovanja

EPS naplaćuje dugove preko izvršitelja kada proceni da redovna naplata nije moguća, predlogom za izvršenje privatnom izvršitelju. Svaki dug može biti predmet izvršenja. Preko 65 odsto svih dugovanja za struju otpada na pravna lica, uglavnom na javna preduzeća. Ali, njih ne mogu da proganjaju na način kako to rade sa nezaštićenim građanima kojima plene imovinu.

"Infostan": Ne postoji donja granica duga. Predlozi za izvršenje se podnose protiv svih korisnika komunalnih usluga koji imaju dugovanja u momentu podnošenja predloga.

"Telekom Srbija" samo u Beogradu mesečno preda privatnim izvršiteljima oko 250 predloga za naplatu telefonskih računa.

Najniži dug za koji se pokreće postupak izvršenja preko privatnih izvršitelja je – poslovna tajna. A, primeri brutalne naplate putem plenidbe pet do deset puta skuplje imovine od osnovnog duga, svakodnevni su.

JKP "Parking servis" takođe vrši prinudne naplate posredstvom privatnih izvršitelja (i privatnih uterivača sa i bez licence). Postupak prinudne naplate pokreće se protiv dužnika koji imaju neplaćene dve dnevne karte. Cena dnevne karte je 1.870,00 dinara. Postupak naplate pokreće se po automatizmu kako predmet za utuženje nastaje.

Mobilni postpejd brojevi: ako korisnik ne plati račun u predviđenom roku, raskida se ugovor, odmah podrazumeva pokretanje postupka naplate dugovanja preko privatnih izvršitelja, uz sve prateće troškove koji padaju na teret vlasnika broja.

 

A 2. Pljačka penzionera: otimačina stečenog prava

Krug ove pljačke je vrlo jednostavan. Korisnik duguje, poverilac ga opomene, a onda predmet ustupa izvršitelju. Posle jednog i odbijenog poziva da se namiri dug (iz bilo kog razloga, kašnjenje pošte odsustvo, nemoć starog lica da se kreće ili nešto drugo), izvršitelj stavlja zaključak na oglasnu tablu suda da protekne propisani rok, i čim dobije izvršnu ispravu direktno je šalje Fondu PIO na izvršenje.

Fond PIO ovo izvršava bez pogovora, i to je moguće samo u Srbiji i nigde više u pravno uređenim državama. I u Ustavu Republike Srbije jasno piše da strečeno pravo (u ovom slučaju penzija), ne može biti predmet izvršenja. Ali, Vučićev režim kroji druga pravila. Surova, mafijaška…

Država u kojoj je on jedina vlast, nastavlja da povlašćuje sebe kao poverioca. Odgovor naroda treba da bude referendum za ukidanje privatnih izvršitelja, jer je očigledno da je njihova osnovna namena uterivanje dugova za porodicu Vučić i njene potrebe.

 

A 3. Polovina penzionera bez penzije

Prema podacima Fonda za penzijsko invalidsko osiguranje Srbije oko 700.000 penzionera je pod prinudnom naplatom, po rešenju izvršitelja. Izvršitelj rešenje dostavlja Fondu sa nalogom da se obustavlja dve trećine penzije, mada zakon propisuje da penzije koje su manje od zagarantovane plate, mogu biti plenjene najviše do jedne trećine.

Fond svakom penzioneru obustavlja dve trećine penzije, pa teško bolestan i penzioneri jedva da dobiju mesečno po pet hiljada dinara! Kada završe plenidbu, stiže novi predlog za plenidbu, jer sa dobijenih 5.000 dinara penzioneri ne mogu da plaćaju pristigle komunalne usluge. Tako je 100 izvršitelja u Srbiji vlasnik dve trećine penzija 700.000 penzionera!

Prema odluci Skupštine grada Beograda, član 17. Odluke, ako primalac usluga ne plati usluge, pokreće se sudski postupak prinudne naplate. Privatni izvršitelji nisu ovlašćeni!

Pružene komunalne usluge mogu se od građana i osporavati, jer značaj broj domaćinstava nema uredno grejanje. Ugovorom koji su građani potpisali sa Infostanom u Beogradu, određena je nadležnost suda, u slučaju spora.

Prigovore građana na rešenje o izvršenju, koje donosi izvršitelj, sudovi uglavnom usvajaju. Ali, tek posle dve godine, kada su građani opljačkani!

Privatni izvršitelj iz Vranja Žikica Trajković primenjujući dosledno zakon, odbio je oko 2.500 predloga javnih preduzeća za prinudnu naplatu, jer predlozi nisu sadržali nikakve dokaze da javna preduzeća imaju pravo na naplatu niti da su izvršila usluge.

Sud u Vranju je većinu njegovih rešenja potvrdio, ali ga je Ministarstvo pravde, kao neposlušnog, razrešilo dužnosti, mada po zakonu nije nadležno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

11. августа 2016. Коментари су искључени

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

BAS OBECANA ZEMLJA2

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslovDalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu:Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSEBAN TRETMAN U PANČEVU: ZARADA KROZ POSAO NELEGALNOG ODLAGANJA OPASNOG INFEKTIVNOG MEDICINSKOG OTPADA?!?

8. августа 2016. Коментари су искључени

 

Povodom poslednjih natpisa u Magazinu Tabloid, o sumnjivim odlaganjima infektivnog medicinskog otpada u Srbiji, gde je u negativnom kontekstu spomenut Remondis Medison d.o.o za kojeg nadležni tvrde da radi posao u skladu sa zakonom, obratila nam se grupa građana iz Pančeva, jasno ukazujući na, najblaže rečeno, problematična poslovanja sličnih privatnih firmi.

Redakcija pismo objavljuje u celosti…

 

 

INFEKTIVNI OTPAD U PANCEVU

 

Privatna firme Medical Wave d.o.o iz Beograda iz Lošinjske ulice br. 4, koja, neuspešno, ne birajući sredstva, pokušava da zbrine medicinski otpad. Počev od prvih vlasnika Medical Wave, Aleksandra Ćirića – Pečurkara i Andreja Zikova, do sadašnjih gazda predvođenih estradnim umetnikom Predragom Todorovićem, alijas Tomom Bombasticom, strategija ove firme bazira se na korupciji, manipulaciji, ucenama, lažima i prevarama. Medical Wawe rentirani mobilni uređaj za tretman infektivnog otpada locirao u Pančevu, na poziciji Stare Utve.

Uređaj su obezbedili preko valjevske firme Kemis bez i jednog jedinog dinara ulaganja. Uprkos „gomili napora" koje ulaže, Medical Weawe još uvek nije dobila dozvolu za rad od nadležnog Pokrajinskog sekretarijata za zaštitu životne sredine.

To im ne smeta da „snalažljivošću" dolaze do državnih službenika u Ministarstvu, gde su, bez ikakvih problema, dobili dozvolu za tretman u Pančevu. Lokalna samouprava u Pančevu koja je trpela žestoke pritiske od pojedinaca iz Ministarstva da im se omogući rad, presavila je „tabak", pa je republički inspektor za zaštitu životne sredine 2014. godine zabranio obavljanje delatnosti firmi Medical Wawe.

Nakon prividnog mira, Mister Bombastic i nekolicina njegovih saradnika u martu 2015. godine, žestoko kreću u „osvajanje" tržišta. Ignorišući lokalne samoprave kao i zabranu rada od strane nadležnih inspektora, konkurišu na javnim nabavkama, gde, kao od šale, potpisuju ugovore, i dobijaju „poslove".

Dovodeći veliki broj zdravstvenih ustanova u zabludu, kreću punom parom nelegalno u posao. Nakon svega nekoliko meseci, lokalna samouprava u Pančevu staje na put nelegalnoj raboti Medical Weave, gde lokalni list Pančevac iznosi brojne optužbe na njihov neadekvatni tretman izuzetno opasnog i otrovnog medicinskog otpada.

Krajem prošle godine, u „moru" nadležnih korumpiranih pojedinaca, časni pokrajinski inspektor uz pomoć pojedinaca iz nadležne inspekcije, proverava poslovanje Medical Weave. Posle samo nekoliko dana, usledila im je zabrana rada. U skladu sa zakonom, pokreće se postupak oduzimanja dozvole za rad, čime bi se stavila tačka na njihov nelegalni rad.

Aprila ove godine, zvanično je zabranjen rad firmi Medical Wawe, ali vlasnici ne odustaju, i izvlače nove „kečeve iz rukava". Uz pomoć Saše Mihajlovića i Ilije Đorđevića,"legendarnih" lobista nelegalnog iz Privredne komore „Zelena Srbija" i još nekih u nadležnom Ministarstvu koje ćuti i ne oglašava se, „diluju" sa jednom srpskom bolnicom bez dozvole za obavljanje tretmana infektivnog otpada, i nastavljaju nelegalnu rabotu. Kao nelojalna konkurencija i uz pomoć korumpirano – dežurnih lokalnih samouprava, uprkos overenoj zabrani rada, Medical Wawe tu i tamo, „otkine" neki unosniji „poslić".

Zahvaljujući „specijalnim agentima" u Ministarstvu, firmi Medical Wave kojoj je oduzeta dozvola za tretman medicinskog otpada, produžava se dozvola za sakupljanje i transport istog?!? Trenutno, Medical Wave, „tu i tamo", tačnije transportuje otpad u smederevsku bolnicu Sveti Luka.

Za proširenje otrovnog biznisa, sklapa se i ugovor sa Institutom za javno zdravlje Batut. Cilj je jasan, preuzeti profitabilno tržište odlaganja medicinskog otpada i sprečiti lojalnu konkurenciju da legitimno obavlja ovaj delikatan i složen posao.

Javna je tajna da Batut ima male kapacitete sa delimično obrađenim otpadom, gde ne radi mašina za drobljenje. Da ujdurma bude još veća, a po zdravlje ljudi opasnije, u maloj garažici Batuta pored koje svakodnevno prolazi na stotine studenata, samo se delimično tretira medicinski otrov.

Na ovakav način, Batut je otvorio vrata za transportere medicinskog otpada, gde se na dnevnom nivou odlaže na tone. Na upit nadležnima u Batutu da pojasne zašto se na nelegalan način delimično sanira otrovni otpad, usledio je odgovor da su oni budžetska ustanova, da poslovne minuse neutrališe budžet, čime prestaje potreba za medicinskim i ekonomskim analizama?!? Nazdravlje.

U pretposlednjem broju lokalnog lista Pančevac, navodi se da je lokalna samouprava 29. maja ove godine donela rešenje o oduzimanju dozvole za tretman infektivnog medicinskog otpada u mobilnom postrojenju firmi Medical Wave na lokaciji Stare Utve. Time se sprečava nelegalna sanacija medicinskog otpada, jer su kapaciteti mašine autoklav u pančevačkoj bolnici, uz obavezujuće drobljenje, dovoljni za njihov tretman.

Na kraju, izvori Redakcije navode, da se korupcija u profitabilnom biznisu odlaganja infektivnog medicinskog otpada može zaustaviti, ako nadležni rade svoj posao. U slučaju firme Medical Wave, „energija" za nelegalni biznis je ogromna, što automatski zbližava zainteresovane za „lak biznis".

Uprkos direktnom ugrožavanju zdravlja ljudi i prirode,od čega pojedinci izvlače velike profite, problem rešavaju nadležni iz Ministarstva, koji bi, da je sreće, pameti, časti i hrabrosti, i uz korektnu primenu zakona, za deset minuta eliminisali profitere i direktnu opasnost za zdravlje građana.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIBICARI I PREVARANTI: DRŽAVNO IGRANJE I GREBANJE PO LEĐIMA NARODA!??

5. маја 2016. Коментари су искључени

 

Državna lutrija Srbije je po veličini tržišta, visini nagrada i broju igrača, vodeći priređivač igara na sreću u regiji. Ali je vodeća i po veličini multimilionskih pljački i prevara. Reč je o teško kompromitovanoj državnoj kompaniji koju bi u pristojnoj pravnoj državi smesta zatvorili zajedno sa upravljačkim bordom.

Čak su i stručnjaci Matematičkog fakulteta izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara…

 

 

                   N. Vlahović

I SRECA U TUDJIM RUKAMA

 

Tu mogućnost prepoznao je i "savetnik" Aleksandra Vučića, bivši austrijski premijer, Alfred Guzenbauer, pa se kandidovao sa svojom firmom "Novia", da kupi ovu fabriku para. Ali, nije jedini…Tu su još Amerikanci, Izraelci

Pljačka građana i dalje traje. U Srbiji je sve manje hleba a sve više igara.

Predstavnici američke kompanije Dži-tek i vlasnik sportskog kluba Olimpijakos, iz Grčke, Sokritis Kokalis, u čijem sastavu je i poznata poslovna imperija Argus, duže od godinu dana su prvi kandidati da otkupe paket akcija Državne lutrije Srbije.

Osim njih, tu su još i jedna francuska i jedna izraelska kompanija, koje su voljne da svoj novac ulože u srpsku fabriku sreće. Ali, stari-novi Vođa i njegov tim šibicara i prevaranata, još čekaju pravu priliku da Državnu lutriju Srbije predaju strancima na upravljanje.

Da se sve ponude usmeravaju direktno ka Vučićevom kabinetu, govori i saopštenje Agencije za privatizaciju u kome piše da im se niko od potencijalnih stranih investitora nikada nije zvanično obratio tim povodom!

Ipak, nešto se u međuvremenu dogodilo, jer je pomenuta američka kompanija Dži-tek već uspela da se delimično pojavi u poslovima sa takozvanim "greb-greb" srećkama. Naime, njima Državna lutrija godišnje plaća skoro 5 miliona evra za štampanje kartica i njihovo premazivanje nekakvom specijalnom emulzijom, koju u Srbiji nema nijedan proizvođač! To saopštava družina iz Vučićeve jazbine, mada domaći stručnjaci iz oblasti hemijskih proizvoda tvrde suprotno.

Grčka firma Argus, koji takođe vreba priliku da se umeša u srpske igre na sreću, već je vlasnik 40 srodnih kompanija širom sveta. Svugde su morali da plate ogromne avanse da bi ostvarili svoje poslovne ciljeve, samo im Vučićeva vlada ne traži ništa osim malo strpljenja i nešto provizije.

Ponudu za kupovinu Lutrije Srbije, dala je pre pet meseci i kompanija Novia, inače u vlasništvu Alfreda Guzenbauera, bivšeg austrijskog kancelara i savetnika Aleksandra Vučića. Jedan od uslova Novie  za saradnju je da sve kladionice u Srbiji koriste video lutrijske terminale (VTL) koje proizvodi firma Novomatik, povezana poslovno sa Noviom Alfreda Guzenbauera.

Naime, Guzenbauer je "savetovao" Vučića da bi svrha uvođenja terminala bila u tome da se "ispune ambicije vlade" (AJDE!!!??????) za uvođenje nadgledanja aktivnosti svih aparata za igre na sreću u Srbiji!

Tako je ovaj "savetnik", slučajno ili namerno, označio Vladu Srbije kao običnog kockarskog krupijea, a sebe kao "supervajzora", tačnije čoveka koji će da ponudi svoje tehničke mogućnosti i da "naplaćuje pikslu" domaćim igračima na sreću i elektronskim kockarima.

Vučićev problem je u tome je bio što ga Ugovor sa Vojnotehničkim institutom i dalje obavezuje. A, kako će dalje, ne zna se…

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji takođe ima elektronsko kockanje i igre na sreću (indirektno povezan sa Državnom lutrijom Srbije) preko svoje firme "Apex", daje deo zarade Vučiću i tako kupuje svoj "socijalni mir".

Državna lutrija Srbije je u poslovnom svetu već kompromitovana i cena joj je drastično pala one kobne večeri 28. jula prošle godine, kad je u direktnom TV prenosu izvlačenja LOTO brojeva, najpre na ekranu izašao broj a tek onda je iz bubnja bio izvučen. Tako su milioni ljudi videli kako jedna mega-prevara na delu izgleda.

Stručnjaci Matematičkog fakulteta odmah su izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara na ovakve i slične načine, te da da je mogućnost da Državna Lutrija Srbije u svojim demantijima govori istinu, samo 2,9 odsto. Profesor matematike i matematičkog programiranja sa tog fakulteta, Đorđe Dugošija, potvrdio je svojim autoritetom takvu mogućnost.

Mesec dana nakon ovog nezapamćenog skandala, tačnije 12. avgusta prošle godine, pojavio se na Internetu video snimak na kome se vidi kako funkcioner SNS Vladimir Đukanović, koji je u međuvremenu podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine Lutrije Srbije, ulazi sa grupom ljudi (i odgovarajućom elektronskom opremom) u zgradu Lutrije, u gluvo doba noći i tamo ostaje sa njima više od dva sata…

U providnom pokušaju da se opravda očigledna prevara, Vučićevi mediji su kao krivca označili hrvatsku firmu Nirvana jer je Državna lutrija koristila njihov kompjuterski program. Firma je odmah proglašena "nekredibilnom", a direktor Nirvane, Arsen Dobrota, napisao je tužbu protiv Državne lutrije Srbije jer je njegov softver koristila neovlašćeno!

Ubrzo se ispostavilo da je Nirvana ipak sklopila ugovor sa Državnom lutrijom Srbije 2005. godine (ali ne i za korišćenje pomenutog softvera), dok je njome upravljao Bojan Krišto, kadar nekadašnje stranke G17 plus.

Još uvek ministar privrede Željko Sertić i bivši ministar odbrane Bratislav Gašić, potpisali su još 2014. godine i sporazum kojim je predviđeno da elektronski i informacioni sistem Državne lutrije Srbije održava Vojska Srbije, odnosno, Vojnotehnički institut. Na tom sporazumu je i ostalo, jer nikada nije ni realizovan u punom smislu.

Mnogo ranije, 5. marta 2010. godine, u vreme dok je Tadićeva družina harala Državnom lutrijom Srbije, istražni sudija Specijalnog suda u Beogradu doneo je rešenje o sprovođenju istrage protiv četrnaest osoba zbog prevara i udruživanja radi vršenja krivičnih dela korišćenjem nedozvoljenih tehničkih sredstava u igrama na sreću.

U pritvor je otišlo njih trinaestoro, koji su bili osumnjičeni da su se „igrali" SMS licitacije, "dodeljujući" sebi čak 23 glavne nagrade, u vrednosti od 40 miliona dinara. Ova tragikomična grupa prevaranata nije ni sanjala da igre na sreću koje država organizujue, kontrolišu bezbednosne službe.

Pomagači u ovoj prevari, tajkunsko-državne firme kompanije "Grand auto", "Grand licitacija", RTS i „Pink", koji su nagovarali gledaoce da izgube na ovoj prevari, koristeći svoj uticaj na njih, nikada nisu kažnjeni zbog pomenute prevare i pljačke. Tadašnji tužilac Miljko Radisavljević, stao je u njihovu odbranu rekavši da "grupa ni tehnički ni kadrovski nije povezana sa televizijama na kojima su emitovane nagradne igre, kao ni sa Državnom lutrijom"…

Mafijaška hobotnica i ovom prilikom je pokazala koliko je neuništiva i kako joj u Srbiji niko ništa ne može. Finije rečeno: Državna lutrija može da vara građane, ali ne i građani nju.

Vrlo stidljivo, Državna revizorska institucija (DRI) objavila je izveštaj o reviziji poslovanja Državne lutrije Srbije tokom 2013. godine, i to nakon veoma dugog pretresanja ugovora potpisivanih u vreme dok je ovom ustanovom upravljala ljubavnica ondašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, Tijana Anđelić.

Neverovatno, ali uprkos svemu što su tamo konstatovali "revizori", utvrđena je "samo" multimilionska pljačka! Ali ne i ko je odgovoran za nju. Istrage nije bilo. Aleksandar Vučić je ceo ovaj prljavi veš Demokratske stranke (u čije džepove su ti milioni i otišli), oduševljeno "deponovao" i tako ubio dve muve jednim udarcem: sebi je obezbedio slobodu da nastavi sa pljačkom Državne lutrije Srbije i omogućio da Tadića i njegove saradnike može u svakom trenutku da kompromituje i po potrebi otvori proces protiv njih.

    P.S.

Broj aparata za igre na sreću na crnom tržištu u Srbiji je oko 22.000. Procenjuje se da se zbog takvog stanja svakog dana gubi više od 15 miliona dinara, odnosno 50 miliona evra godišnje. Ali, taj novac ide u ruke tajkuna i kriminalaca koji sarađuju sa Vučićevim režimom. Država gubi, ali režim dobija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPOSOBNOST I KAPACITET MINISTRA ZDRAVLJA TOKOM PROIZVOĐENJA U DOKTORA MEDICINSKIH NAUKA!!!

20. августа 2015. Коментари су искључени

 

Grupa naučnih radnika, vrhunskih medicinskih stručnjaka, uputila je apel akademskoj javnosti Srbije, Univerzitetu u Beogradu, Medicinskom fakultetu, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Ombudsmanu Saši Jankoviću, Povereniku za informacije od javnog značaja, Rodoljubu Šabiću, direktorki Agencije za borbu protiv korupcije, Tatjani Babić i Ombudsmanu Univerziteta u Beogradu, Branku Rakiću, u kome pozivaju da se lažni doktorat i lažni naučni radovi Vučićevog ministra zdravlja Zlatibora Lončara, konačno razobliče pred zakonom i pred sudom stručne i laičke javnosti.

 

              ……

LONCAROVA DISERTACIJA-8B

 

Autori ovog spisa, podneska i peticije neće se potpisati, jer veruju da to nije najbitnije onima koji su ovlašćeni i plaćeni za utvrđivanje istine. Oni ukazuju na suptilno smišljenu manipulaciju sa brojnim učesnicima, koji su svoje ime, i verovatno teško sticani ugled i prestiž u naučno-stručnim krugovima, stavili u funkciju trgovine uticajem i novcem.

Grupa nastavnika Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu: Vladan Živaljević, Tatjana Pekmezović, Aleksandar Diklić, Svetislav Tatić, Duško Dunđerović, Branislav Olujić, Nikola Slijepčević i Ivan Paunović, odlučila je da proizvede ministra zdravlja asistenta dr Zlatibora Lončara u zvanje doktora medicinskih nauka.

Sa svim pravima i privilegijama koje iz toga proizilaze. Iako svesni da imenovani nema sposobnosti, kapaciteta, vremena, kao ni volje da se naukom bavi, oni su sačinili i objavili naučni rad u kome je on prvopotpisani autor.

Skraćeno prevedeno, da je Zlatibor Lončar dao suštinski doprinos i bio uključen u sve faze studije, kao i da je napisao ovaj rad. (adresa rada u prilogu). Po našim saznanjima iz ove grupe koautora, taj rad je napisala prof. dr Tanja Pekmezović. Lončar nije u tome učestvovao, jer ne poznaje ni najelementarnije tehnike naučno-istraživačkog rada. Statističku analizu ni u obrisima.

Ona je to uradila, stavljajući „skromno" sebe kao četvrtog autora. Ako joj je bilo stalo do para, ili pak do uticaja, moglo bi se razumeti. Ali se ne može prihvatiti. Zakletva u akademsko poštenje u skladu sa Etičkim kodeksom; naučno-istraživačkog rada „Dobra naučna praksa" iz marta 2004. godine i dalje obavezuje na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Ne sprovodi se, jer na tom fakultetu nema Ombudsmana za naučno-istraživački rad (čl. 7), kome bi se npr. mogli žaliti građani i naučni radnici, čija se prava ovim aktom intelektualnog nepoštenja (čl.9) povređuju.

Stoga se pisci ovog teksta obraćaju mnogo generalnijim ombudsmanima, poput hrabrog Ombudsmana Srbije g. Saše Jankovića, koji se nije plašio ni onoga ko je nadređen Zlatiboru Lončaru.

Obraćaju se čitavoj akademskoj javnosti Srbije i sveta. Kao i časopisu BMS Urology iz Londona, sa samo jednim zahtevom: poništite taj rad, kao emanaciju intelektualnog nepoštenja, grubog falsifikata i trgovine uticajem. Kao izraz snishodljive naučne misli i prakse u Srbiji, pred vlašću…

Mogli bi se navesti brojni dokazi u prilog ovoj tvrdnji i imperativnog zahteva, ali ćemo dati samo neke…

Dr. Lončar se po sopstvenom iskazu, ne bavi u svakodnevnom radu endokrinom, već abdominalnom hirurgijom. To se može videti iz njegovog CV na sajtu Ministarstva zdravlja. On nije učestvovao u prikupljanju i obradi podataka u vreme koncipiranja i rada na ovom predmetu. Nije učestvovao u lečenju ni jednog bolesnika iz ove oblasti. On se navodno bavi hepatobilijarnom hirurgijom i transplantacijama (iako nema dokaza-potvrde stručne osposobljenosti za taj posao!).

Dr Lončar ne govori akademskim jezikom, obrazovanih ljudi. On barata sa svega oko 500 reči u srpskom i oko 50 reči u engleskom jeziku. Njegovi javni nastupi su nekad pravo mučenje za slušaoce i one koji pokušavaju da dokuče šta je „pisac hteo da kaže".

Kao autor u akademskom prostoru do dolaska na vlast 2012. godini, ima samo jedan rad u kome je dopisan kao sedmi autor! Nakon toga, on se pojavljuje u još nekoliko radova, koji nemaju veze sa njegovom oblašću ekspertize. Nikad nije bio prvi autor.

Dr Lončar ne poznaje statističke ni epidemiološke metode i teško da može da ih sada nauči i objasni. Još teže da ih primeni. To je lako proverljivo organizovanjem kontrolnog ispita, pred objektivnom komisijom za čijeg predsednika kandidujemo profesorku statistike Jelenu Marinković sa Medicinskog fakulteta. Tražimo kontrolu njegovih znanja, zbog više nego osnovane sumnje u lažirane ispite.

Znači, pomenuti doktor je skoro sve ispite na doktorskim studijama „prošao" ne udubljujući se posebno. Tačnije rečeno-nimalo. Ako se neko čudi ovome, može se reći da je to lako moguće iz njegove pozicije u političkom establišmentu, već nekoliko godina. Obični smrtnici to ne mogu i zato moraju da uče. Ovo podrazumeva zahtev da mu se ponište svi ispiti na doktorskim studijama.

On je inače bio najgori od četiri kandidata na konkursu za izbor kliničkih asistenata 2012. godine. Izabran je samo zahvaljujući trgovini političkim uticajem. Taj bi izbor trebalo takođe preispitati, što se ovom peticijom takođe zahteva.

Nije bilo logično da neko istovremeno vrši takve političke i operativne dužnosti, kao što su ministar zdravlja, pomoćnik direktora Kliničkog centra Srbije, direktor Urgentnog centra KCS, član Glavnog odbora i Predsedništva SNS…

On je u vreme polaganja ispita bio i član Saveta Medicinskog fakulteta, čak Saveta Univerziteta u Beogradu i navodno vredno učio epidemiološke ili „odvratne" statističke metode, kao što je Cox-ova multivarijantna regresiona analiza  ili Kaplan-Majerova kriva . Te „prozaične metode" on teško može da nauči sada u dogledno vreme. To podrazumeva prethodna znanja i sposobnosti primene i tumačenja.

Nije logično da dr Lončar u vreme najaktivnijeg bavljenja politikom publikuje nekoliko radova. Istina lako se može videti od strane medicinski obrazovanih ljudi, da nisu iz njegove sfere stručnog interesovanja.

Lončar nema moralne ni ljudske kvalitete, potrebne za jednog doktora nauka. On se interesuje za mafijaške metode zastrašivanja, vehementnog naređivanja i podređivanja, koje je usavršavao u Urgentnom centru. On je direktni krivac za udes helikoptera u kome je nastradalo 7 ljudi, jer je direktno naložio sletanje na Aerodrom Surčin. Sve radi samopromocije u medijima.

On je direktno odgovoran za lošu organizaciju zdravstvene službe u kojoj je infekcija odnela najmanje 7 života u Urgentnom centru (tačno 7). Za isti je okrivljena Klebsijela, za koju nije čak bio siguran da je bakterija. Prema programu doktorskih studija on je uspešno položio predmet: Bolničke infekcije. Što on i stvarno i pravno veoma slabo poznaje!

Lončar je vrlo verovatno katastrofalan ministar. Iako to nije naša tema. On želi da postane naučnik, doktor filozofije (RIO) i to ne na Megatrendu, već na beogradskom univerzitetu. To mu neko omogućava i u tom zlodelu pomaže. Ako nas to ne interesuje, onda nam nije stalo ni do budućnosti.

Konačno, Lončar ne zna engleski jezik. U službenoj biografiji tvrdi da zna. Ali, to je lako proveriti. Urednicima ovog časopisa će biti dat njegov telefon da provere da li autor sa takvim engleskim, može biti pisac ovog složenog teksta i vođa još složenijeg istraživačkog poduhvata.

Na samom kraju ove taksacije, čitalac se može upitati, čemu sva priča i gde je „savršen zločin"?

On je u činjenici da je ova grupa odlučila da preko navedenog rada u relevatnom naučnom časopisu, „progura" doktorsku tezu ass. Zlatibora Lončara. Za razliku od drugih, ali baš svih redom naprednjačkih „naučnika" koji su svi „prosto i bezdušno prepisivali bez citiranja", Lončar je izabrao metod „zakupa" kompetentne, ali nemoralne naučnice dr Tanje Pekmezović.

Ona je sačinila dobar uslovni rad. Napisala čitavu doktorsku tezu i na kraju slajdove i sve što je potrebno za uspešnu odbranu disertacije. Lončar nije ništa ni radio, ni uradio! Kako bi se neko mogao proglasiti doktorom nauka u grani u kojoj nije dao nikakav doprinos?

Sad dolazimo do nekih mogućih zaključaka, koji će svima, koji se ovim budu bavili olakšati posao…

Pre svega, nesumnjivo je da je Medicinski fakultet teško zloupotrebljen. Naučne slobode, intelektualno poštenje i etika povređeni na svakom koraku ovog disertacionog rada ili procesa. Da su mnogi od gore pominjanih naučnih radnika i lekara takođe zloupotrebljeni i neopreznošću stavili svoj ugled „na panj", tvrdnjom kako je Lončar na tome nešto radio.

Oni sigurno znaju da nije radio ništa! Ni u radu, kao ni u disertaciji, kojoj se brzo bliži. Radio je samo političke i neke njima bliske poslove, koji se pre ili kasnije završavaju brodolomima. A i ovaj će verovatno vrlo brzo.

Svima onima koji se pitaju gde je intelektualno i građansko poštenje pisaca ove peticije uzvraćamo kontrapitanjem: Šta mi sitni naučni radnici možemo pred silom vlasti kad ni zvaničnici koji štite društveni poredak i javni interes možda nisu u stanju da ovo zaustave, a neki to čak pomažu? O tome će biti reči u sledećim obraćanjima javnosti, posebno akademskoj. Stoga mi otkrivamo istinu, a vi proverite.

Da bi Univerzitet u Beogradu i Medicinski fakultet, kao i SANU spasli svoju čast, moraju naći osobe od integriteta, koje će ispitati navode. Ombudsman i drugi navedeni im u tome moraju aktivno pomoći. I Dekan i Rektor su članovi SANU, kao i Predsednik SANU, naravno.

Utvrditi istinu i izreći mere. Svi Lončarevi koautori moraju biti udaljeni iz nastavnog i naučnog procesa. Kako bi se sprala ljaga, sa svih onih koji su morali da uče i nauče sve, ono što je propustio Lončar.

Akademska javnost Srbije ne sme ostati ćutljiva i nezainteresovana. Oni koji neće „da se bave politikom, prihvataju da se politika bavi njima". Politika je ovim naizgled savršenim zločinom postala važnija od svega. Što nije istorijski raritet u Srbiji. Naprotiv, u našoj otadžbini je često bio „važniji gram vlasti, od kile pameti". Bio bi red da se tome učini kraj!

Ako sve prećutite i počnete da pravdate, da je toga bilo i ranije, reći ćemo nije u ovoj meri nikada. Kao što ni mnoge stvari, koje danas imamo na dnevnom redu u Vučićevskoj Srbiji, nisu nikada ranije bile moguće.

Kupovina doktorske disertacije je možda bilo i ranije, ali se sada to radi otvoreno i beskrupulozno. To radi niko drugi do ministar zdravlja u Vladi Republike Srbije. I očekuje da postane punopravni član akademske zajednice. Jadna je ta akademska zajednica, koja nemo posmatra i saučestvuje u toj trgovini.

Jadni će biti Ombudsman Saša Janković, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije Tatjana Babić, ako ne smatraju, da su ovim: povređena prava građana, da se radi o istini od javnog značaja, da se radi o čistoj i nepatvorenoj korupciji u akademskom prostoru. Ombudsman Univerziteta u Beogradu g. Branko Rakić je takođe pozvan da zaštiti ugled i čast akademske zajednice.

Iako u ovom kriminalnom slučaju sve izgleda neuhvatljivo, nedostižno u smislu pravde, stvari su, ustvari, vrlo jednostavne. Sve je lako proverljivo. Lončar nema neophodna znanja i kompetencije. Ne može brzo ni da ih stekne.

On treba da bude vraćen na početak u akademskoj zajednici, koja vodi računa o svom dostojanstvu i časti. Sve je falsifikovano, i ispiti na doktorskim studijama i ovaj rad i doktorska teza je na tome zasnovana.

Sada samo žuri sa svršenim činom, koji će se desiti odbranom teze. Stečen „ugled" u akademskoj zajednici. Prevarena akademska i sva druga Srbija!

Kažimo Stop krađi! Kaznimo gore pomenute saučesnike krađe. Kaznimo dekane, prodekane, rektore i prorektore, ako nisu u stanju da se staraju o javnom interesu. Kaznimo ombudsmane, poverenike, direktore agencija – ako ne učine ništa.

Ako ništa ne uradite ovo će brzo postati međunarodno poznat skandal. Spremni smo da obavestimo sve relevantne međunarodne institucije. Pa neka se vidi onda kakav će ugled biti zemlje i univerziteta.

Svaka vlast, pogotovu ovakva, je prolazna – a bruka i sramota večni i trajni.“

 

©Geto Srbija

materijal: List pritiv mafije

%d bloggers like this: