Архива

Posts Tagged ‘stanje’

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

PUT BEZ ALTERNATIVE: MULTI – KULTI I OSTALI NUS PRODUKTI TEŠKE DEFEKACIJE BIROKRATSKOG BRISELSKOG TABORA !!!

3. марта 2017. Коментари су искључени

 

Analitičari, ekonomisti, političari i laici opisuju šta će se u budućnosti dogoditi sa Evropskom Unijom. Iznose i razloge za promene koje predviđaju. Jedni kažu jedno, drugi tvrde drugo i neko od njih će na kraju biti u pravu, jer ni jedan scenario nije propušten. Ipak jedno mišljenje preovladava – šta god da se dogodi dogodiće se ove godine, najdalje sledeće, jer EU ne samo da mora da se menja, već se to već događa, koliko iza ćoška.

Rok za ispunjenje predviđanja je pošten jer nije postavljen za 50 godina, već u proverljivo vreme. Bilo kako bilo, velika većina predviđanja nisu optimistička. Malobrojni su oni koji savetuju šta bi trebalo uraditi, ali i takvi predlažu poteze za koje se može garantovati da se neće dogoditi.

U debati o budućnosti Evrope suština je često – više ili manje Evrope. Istina je da nesuglasice postoje ne samo između zemalja, već i unutar samih njih i među ideologijama, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                    Milan Balinda

EVROPSKA DEFEKACIJA I MULTI KULTI STANJA10

 

Lista evropskih problema je dugačka. Na njoj se nalaze problemi nezaposlenosti u nekim zemljama, problem nedovoljnog ekonomskog rasta u većini, problem spoljnog duga u nekoliko, problem ogromnog priliva bliskoistočnih izbeglica, problem terorizma, problemi krajnje desnice i krajnje levice, problem ekonomskih nejednakosti, niskih plata, tehnoloških zaostajanja, problem entuzijazma, problem skupe birokratije, problem odbrane, problem religije i još tone specifičnih problema šarolike skupine država u kojima se govori nekoliko desetina jezika.

Najdramatičniji scenariji uključuju rat u Evropi. Makar je taj stav izneo američki penzionisani general Stenli Mekristal koji je upozoravao da rat na Starom Kontinentu nije nezamisliv. Upozorio je da se pojavljuje nacionalizam velikih sila dodavši da je to prirodan tok moći koji se događa već stotinama godina.

Ekonomista i Nobelovac Džozef Stiglic insistira da je evro najveća opasnost po Evropsku Uniju. Tu posebno optužuje nemačku kancelarku Angelu Merkel koja se ponaša kao „štedljiva švapska domaćica koja ne bi nikada potrošila više od onoga što ima sklonjeno u džepu svoje kecelje".

Profesor Stiglic nije jedini koji tvrdi da je evro-zona najveći problem Unije. Neki podaci ukazuju da je privredni rast zemalja EU koje nisu u evro-zoni veći od onih koje jesu. Takođe može da se vidi da su ekonomske nejednakosti u zemljama van evro-zone manje nego u zemljama gde se koristi zajednička moneta.

U sklopu tih tvrdnji insistira se da Unija zahteva demokratske reforme, ali da je evro taj koji te promene sprečava. Stižu i preporuke da bi evropski državni lideri i vlade bili mudri ako bi „počeli iz početka" i razmotrili opcije za budućnost evro-zone.

Tvrdi se da bi to bilo bolje od „prepuštanja situacije slučaju". Do dana današnjeg evropske vođe nisu imale stomak za diskusiju o korenitim reformama evra. Tu i tamo se malo doticala tema zajedničke valute, kao na primer u julu 2015. za vreme grčke krize, ali ništa nije odlučeno jer bi korenite reforme unutar evro-zone bile, u to nema sumnje, vrlo razjedinjujuće.

U međuvremenu, nekoliko italijanskih banaka su pred bankrotom ukoliko što pre se ne uradi dokapitalizacija. Italijani nisu raspoloženi da od poreskih para vade banke iz bule, a drugi su uplašeni jer će izgubiti svoje male uloge. Ti „mali ulozi" mogu da budu i po 100.000 evra.

Evro-zona još nema zajednički fiskalni mehanizam, a Nemačka odlučno odbija da ulaže novac u ekonomije koje bi mogle da naglo živnu. A kada stigne sledeća recesija, fiskalna stabilnost će biti „retka zver". Takođe nema nikakvih želja za proširenje EU, za proširenje zajedničkog tržišta.

Druga je stvar što korene evro-krize u svakoj zemlji drugačije tumače. Istina je da nema brzog rešenja za evro-zonu, ali jedna stvar je jasna – to je nedostatak ozbiljnih razgovora o evro-problemu. O „svetloj budućnosti" evra izneo je svoje mišljenje i Trampov ambasador u Evropskoj Uniji. Profesor Teodor Ruzvelt Maloh izjavio je da je jedinstvena valuta evro-zone mogla da doživi slom u narednih godinu i po dana.

Tvrdi da je evro na izdisaju: „…Nisam jedina osoba ili jedini ekonomista sa takvim pogledom na situaciju. Neko priznat kao Džozef Stiglic, čuveni ekonomista svetske banke, napisao je celu knjigu na tu temu". Potom je dodao da misli da je novi američki predsednik Donald Tramp strogo protivan nadnacionalnim organizacijama i da on veruje u nacionalne države i bilateralne odnose. Dodao je da takođe smatra da je Evropska Unija promašila svoj cilj. Za lošu situaciju unutar Unije profesor Maloh optužio je Nemačku. Potom je dodao da su tekući pregovori o slobodnoj trgovini između SAD i EU „mrtvi".

Evropska monetarna kuća je polu-izgrađena. Evro-zona nije dovoljno privlačna da bi privukla nove članice, niti dovoljno fleksibilna da bi ponudila članicama u problemima privremena olakšanja. Neki stručnjaci tvrde da će evro najverovatnije preživeti ove godine, ali se ne zna šta će posle biti.

Svet je danas drugačiji od onog od pre nekoliko decenija. Onda su zemlje u razvoju bile isuviše slabe da bi se njihovi problemi osetili po celom svetu. Danas sve što se dogodi u Kini, Brazilu ili Turskoj ne ostaje u Kini, Brazilu ili Turskoj. Kina ima nezamislivo veliki korporacijski dug, a obećanja njihove vlade da rekonstruiše ekonomiju nisu baš pouzdana.

Turska ima masivni dnevni deficit, nepredvidljivog predsednika i nestabilne susede. Brazil proizvodi političke skandale kao ni jedna druga zemlja na svetu. Ekonomije ovih zemalja mogu za tili čas da uzdrmaju evropsko tržište.

Svemu tome sada se pridružuju nepoznanice u Vašingtonu i nagađanje šta će biti u odnosima Sjedinjenih Američkih Država i Sjedinjenih Država Meksika. Čini se kao da ceo svet živi u doba neizvesnosti. Inače, Folksvagen se proizvodi i u Brazilu i u Meksiku, zemlji u kojoj i BMV gradi veoma veliku fabriku.

Politička nestabilnost Italije je više nego dovoljno poznata. A poslednje na spisku italijanskih kriza bilo je odbijanje referenduma premijera Matea Rencia koji je bio prinuđen da podnese ostavku. Očekivalo se da će „ne" strana prevladati, ali se nije očekivalo da će pobediti sa 59 odsto glasova.

To je bio trijumf snaga anti-establišmenta. Specijalno snaga Pokreta 5 zvezda na čelu sa komičarem Bepeom Grilom. Većina italijanskih komentatora smatraju da rezultat referenduma neće uticati na ostatak Evrope i da će nova „tehnička" vlada uspeti sa reformama zakona o glasanju i tako sprečiti da na vlast dođe Grilova partija.

Pa čak i ako 5 zvezda osvoje većinu u italijanskom Donjem domu, neće imati većinu u Senatu i shodno tome neće moći da formira vladu, osim ako pogazi svoje obećanje i napravi koaliciju. U svakom slučaju, nastavljaju se njihova razmišljanja, referendum o evro-zoni bilo bi teško sprovesti jer bi tako nešto zahtevalo ustavne amandmane.

Čak i kada bi sve ovo bilo tačno, ne može se zaboraviti da je Mateo Renci bio najbolja nada za sprovođenje velikih ekonomskih reformi koje bi trebalo da konačno učvrsti Italiju u evro-zoni. Sa Pokretom 5 zvezda, sa Severnom ligom sa krajnje desnice i Berluskonijevom Forsom Italija u nekim trenutku, na nekim od sledećih izbora, anti-evro vlada će doći na vlast u Italiji.

Dakle, na duže staze italijansko članstvo u evro-zoni biće u opasnosti ukoliko Italija ne sprovede drastične reforme koje bi pokrenule slabašan ekonomski rast. To je ono što se tiče Italije, a to je takođe ono što se tiče evro-zone u kojoj je italijanska najveća ekonomija posle Nemačke i Francuske.

Italijanska ekonomija je danas slabija nego ona iz 2000. godine. Globalni eksport se značajno smanjio. Javni dug iznosi 133 odsto BND, a nezaposlenost među mladima dostigla je cifru od 37 odsto. Sama mogućnost da Italija napusti evro-zonu stvorila bi opštu paniku.

Ta zemlja duguje nekih 2,2 triliona evra u vladinim obveznicama, što je u devalviranim lirama teško je uopšte iskazati. Italija je isuviše velika da bi je neko izvlačio iz bankrota. Neka se tome doda da Nemačka neće da uđe u fiskalnu uniju evro-zone i podeli italijanski dug.

Osim tih činjenica, Italiji je potrebna jaka vlada koja bi mogla da rekonstruiše svoje banke, otpiše korporativne i privatne dugove, reformiše ekonomiju, poveća investicije i pročisti svoju politiku i korupciju. Primera radi, italijanska vlada će najverovatnije morati da upotrebi javni novac, pet milijardi evra, da spase svoju najstariju banku, Monte di Paši de Siena. Slabe su šanse da Italijani glasaju za takvu vladu.

Pored tih finansijskih problema, uopšte se sumnja u italijansko umeće da sprovede strukturalne reforme. Od 1946. Italija je imala više od 40 vlada, a ekonomske i političke reforme bilo je teško postići. Vrlo je moguće da Italija, uz Francusku i Nemačku raspiše generalne izbore u ovoj godini.

Kada se tome dodaju i ovogodišnji izbori u Holandiji, ova 2017. ukazuje se kao sudbonosna godina za Evropsku Uniju. Francuski izbori su možda najvažniji zbog evroskeptičnog Nacionalnog fronta koji je jaka partija i najverovatnije da će njen kandidad, Marin le Pen, uči u drugi, završni krug predsedničkih izbora. Ipak, mogućnost da se evro-zona raspadne ove godine nije neminovna jer bi i Nacionalni front i Pokret 5 zvezda morali da pobede i da onda raspišu referendum na kojima bi pobedili po pitanju evra, odnosno izlaska iz zone.

Čak i ako evroskeptici ne pobede ove godine, popularno nezadovoljstvo će rasti zbog nagomilanih problema koji se ne rešavaju. Biće sve mnogobrojniji zahtevi da Evropska Unija promeni svoj sadašnji oblik. Političari imaju različite ideje šta bi trebalo uraditi i tim svojim idejama se bore za glasove građana. Viktor Orban, premijer Mađarske, tvrdi da EU ide u pogrešnom pravcu: „Stvari ne samo da idu loše u Briselu, već idu u pogrešnom pravcu".

Orban parafrazira američkog predsednika Trampa koji je „…dao istorijsku izjavu, rekavši da je pravo svake zemlje da sebe stavi na prvo mesto". Tome je dodao da će uskoro biti promena i da je „doba multikulturalizma pri kraju".

Takođe je rekao da će „Evropa izgubiti status globalnog igrača i preći na region, gde će imati problema da zadrži uticaj na duže vreme". Najorganizovaniji blok u EU čine zemlje takozvane Višegradske grupe: Mađarska, Poljska, Slovačka i Češka. Njihov zajednički stav da baza Evropske Unije nisu zajedničke evropske institucije već države članice. Mađarski premijer je to rekao na sledeći način: „EU nije u Briselu, već u 27 glavnih gradova".

Teško je videti kako bi se to Unija promenila kad svako ima sopstvene ideje kako bi ona trebalo da izgleda. Svako osim socijalista koji se sve slabije nameću. Za razliku od njih desnica, ekstremna desnica tvrdi da zna šta hoće i to tvrdi veoma glasno. Na nedavnom samitu u Nemačkoj nacionalisti su se pokazali kao internacionalisti.

Pokušali su da stvore zajedničke ciljeve. U gradu Koblenc sastali su se populistički lideri iz Nemačke, Francuske, Italije, Holandije i nekih drugih zemalja, a pod sloganom „Evropa nacija i slobode". Uzevši u obzir da se radi o pre svega nacionalističkim partijama, zajednički nastup bi mogao da se okarakteriše kao kontradiktoran. U centru pažnje bila je Marine Le Pen.

„Prošla, 2016, bila je godina anglosaksonskog buđenja, jer su bregzitom i izborom Trampa započeli borbu za vlastitu slobodu. Sigurna sam da će se ove, 2017. godine, probuditi i kontinentalna Evropa", na tom samitu izjavila je šefica francuske desničarske političke partije Nacionalni front.

Vođe desnih pokreta kritikovali su Evropsku Uniju kao antidemokratsku tvorevinu koja se bori protiv nacionalnih interesa zemalja članica. U jednom intervjuu nemačkom Bildu Le Pen je rekla da je EU neuspešan eksperiment : „EU je mrtva, ali to još ne zna".

Prisutni na tom samitu su pored Marine Le Pen bili i lider holandske Slobodarske partije, Gert Vilders, lider Alternative za Nemačku (AfD), Frauke Petri, lider italijanske Severne lige Mateo Salvini, šef delegacije Slobodarske partije Austrije u Evropskom parlamentu, Harald Vilimski i Markus Precel, poslanik AfD u istom Parlamentu.

Le Pen je insistirala da etiketu „krajnja desnica" koriste samo njihovi neprijatelji kako bi ih diskreditovali. Stranke koje su učestvovali na tom samitu članice su grupe Evropa nacija i sloboda, koja ima u Evropskom parlamentu 40 članova iz devet zemalja.

Političku težinu nekih od ovih partija opisao je britanski Gardian rekavši da je Le Pen favorit na francuskim predsedničkim izborima koji će se odigrati u aprilu, da bi Vildersova partija mogla na izborima u Holandiji 15. marta da osvoji najveći broj glasova i da je moguće da se Alternativa za Nemačku u septembru nađe u parlamentu.

Problemi Evropske Unije su golemi. Velika Britanija nije imala stomak da se s tim suočava, ali Britanci su se uvek osećali isključivo kao ostrvljani. Njihov stav prema Evropi dobro može da se razume u jednom meteorološkom izveštaju.

Kada na radiju BBC izveštava vremenskoj situaciji i kaže da je nad La Manšom teška magla, to zabiberi dodavši „Evropa je odsečena". Nije Britanija, već Evropa. Sada je pitanje ko sledeći napušta društvo Unije. Možda niko, ali ima najava da bi i to moglo da se dogodi. Pored tog problema, najveći su finansijski, ekonomski i bezbednosni. Neke države preterano duguju, mnoge banke su pred bankrotom. Ekonomije manje više stagniraju, a to će se nastaviti dok se ne promene socijalni odnosi u evropskim društvima.

Nejednakost u primanjima nalazi se u korenu mnogih evropskih ekonomskih problema. To je shvatio čak i MMF. Ekstremna finansijska nejednakost nije dobra iz više razloga. Pre svega, ekstremna primanja i nejednakost bogatstava vrlo verovatno ugrožava moralnu jednakost („svi ljudi su stvoreni kao jednaki") i tako potkopava samu bazu demokratije. Kada je velika količina bogatstva u rukama nekolicine, jednak prilaz javnim dobrima kao što je edukacija, nezavisni sudovi i druga, ne moraju da obavezno budu garantovana.

Osim toga, nema motivacija na radnim mestima jer su zaposleni, a slabo plaćeni, demoralisani. Isto tako, ako su mnogi slabije plaćeni, onda oni nisu u stanju da kupuju skupe savremene proizvode pa se na taj način ne stimuliše inovacija.

MMF je uočio da je ekonomska nejednakost opasna po evropski kapitalistički sistem i zato, između ostalog, zahteva da se Grčkoj značajno rasterete dugovanje. Osim finansijski i ekonomskih problema, Evropa je konačno morala da se osvesti, zahvaljujući Donaldu Trampu, i shvati da nema svoj sopstveni odbrambeni sistem i da pre svega zavisi od Amerike.

Kasnije je Tramp tokom susreta sa Britankom Terezom Mej podvukao da stoji 100 odsto iza NATO, ali EU je već dobila poruku. Naravno, tu su i politički problemi. Politički problemi nastaju kad nešto nije u redu sa, recimo, ekonomijom. Nejednakost, razočarenje i „težački život" plodno su tlo za ekstremne političke grupacije, partije i pokrete.

To mogu biti levičarske ili desničarske. A sa takvim opredeljenjima teško je voditi razumni dijalog. Vođe takvih političkih opredeljenja uglavnom imaju dovoljno političkog instinkta i osete kada mogu da prigrabe vlast. Potom krenu svom snagom. Njihovi sledbenici mnogo puta ih prate iz dobrih namera, ali i put do pakla, kako je već rečeno, popločan je dobrim namerama.

Šta će doći glave Evropskoj Uniji, ako išta, ostaje da se vidi. Možda će sve biti jasnije već ove godine?

 

      A 1. Muslimanska budućnost Evrope

Angela Merkel nije uplašena velikim brojem muslimana u Nemačkoj ili Evropi. Neki pomalo strepe, a neki su užasnuti. Ko je u pravu ostaje da se vidi. Bez sumnje, oni užasnuti imaju razrađene teorije šta će se neminovno dogoditi u evropskoj budućnosti. Bazična ideja je da će muslimani preuzeti evropski kontinent jer će ih biti više i zato što su religiozni a hrišćanski Evropljani su to u sve manjem broju.

U 10 godina svi mi ćemo biti muslimani zbog naše gluposti", nedavno je izjavio je italijanski monsinjor Karlo Liberati. Monsinjor je insistirao da će se to dogoditi zato što Evropljani napuštaju hrišćanstvo, a muslimani se useljavaju. I jedno i drugo je tačno i može da dođe do promena brojnih odnosa uvek i kada se pretpostavi da muslimani nemaju tendencije da postanu ateisti.

Taj mogući fenomen evropske promene vere opisao je i nekadašnji vođa Libije Muamer Gadafi koji je 2006. rekao da „… mi imamo 50 miliona muslimana u Evropi. Ima znakova da će Alah dati islamu pobedu u Evropi-bez mačeva, bez pušaka, bez osvajanja – pretvoriće ga u muslimanski kontinent u roku od nekoliko dekada". Monsenjor Liberati je govorio uopšteno, a Gadafi nadajući se, ali kakva je zaista situacija? Sada u Evropi ima nešto preko 45 miliona muslimana, a njihova populacija u Evropi raste jedan odsto svakih 10 godina.

Očekuje se da će do 2030. Muslimani činiti osam odsto stanovnika Evrope. Možda ove statistike i nisu veoma precizne jer Francuska, na primer, tokom popisa stanovništva zabranjuje sakupljanje informacija o rasnoj pripadnosti, o etničkoj poreklu i religiji. I dok Evropljani postaju svakim danom sve više sekularni, mladi evropski muslimani postaju verski radikalniji. Dakle, muslimani u Evropi, po nekim zaključivanjima, postaju više religiozni.

Osim toga, Evropa postaje kontinent staraca, makar njen hrišćanski deo. Natalitet je nizak. I ne samo u Evropi, nego uopšte na Zapadu osim u Izraelu koji se dosta puta svrstava u Zapadni svet. Ispitivanja pokazuju de su (ne)religiozni u proseku stariji i imaju manje dece od religioznih bilo koje vere. Druga je stvar što (ne)religiozni mogu da imaju kasnije religioznu decu, kao što religiozni mogu imati decu ateiste.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: