Архива

Posts Tagged ‘nemiri’

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

25. августа 2016. Коментари су искључени

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

TAKKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOCE1

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

11. августа 2016. Коментари су искључени

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

BAS OBECANA ZEMLJA2

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslovDalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu:Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ROVARENJE PO ELEKTRODISTRIBUCIJAMA: SISTEMATSKA OTIMAČINA IMOVINE JE PRAVO IME ZA KORPORATIVNU RASPRODAJU DELOVA EPS

18. децембра 2014. 1 коментар

 

Tokom leta 2014. godine, celu Južnu Srbiju i Niš kao centar regiona, potresalo je nasilje koje je sprovodila "kaznena ekspedicija" EPS-a, odnosno Elektrodistribucije Jugoistok, sekući struju, čak i onim pretplatnicima koji su imali dug manji od 5.000 dinara. U međuvremenu, unutar Elektrodistribucije Jugoistok, vlada opšte rasulo. Polovinom oktobra meseca sindikati su zatražili hitnu smenu predsednika Jugoistok Niš, Bobana Stojkovića i predsednika ogranka Elektrotimok iz Zaječara, Miroljuba Jankovića. Ali, bilo je to "bacanje prašine u oči", jer razlog nije bio plansko uništavanje kompletne elektriprivrede juga Srbije, nego Zakon o radu. Istina je i da Zakon o radu guši svaku ideju radničkih prava, ali, kad su u pitanju Jugoistok i Elektrotimok, reč je o dramatičnom stanju koje vodi u privatizaciju čitavog sistema. A, to nije ništa manje važnije za sindikate od pitanja radničkih prava. Jer, čemu će ta prava da koriste ako ne bude ni radnih mesta ni firmi koje su hranile na stotine hiljada ljudi?

 

               Insajder E- 12

 

Niški Jugoistok pokriva 41 opštinu, od Kladova do Preševa, sa 640.000 potrošača. Ukupni dug za struju na današnji dan iznosi preko 30 milijardi dinara. Ali, više od polovine tog duga otpada na državne ustanove ili na privatne kompanije čiji su vlasnici po pravilu prebogati ljudi.

Ipak, država je umesto tamo gde treba, udarila po sirotinji. Koliko je licemerje Vučićevih haračlija, najbolje govori i podatak da je sa 4,5 milijardi dinara, najveći dužnik za struju među preduzećima RTB Bor. Dakle, Vođina omiljena firma, koju je nedavno "donirao" iz budžeta sa 40 miliona evra!

U Nišu, svako drugo domaćinstvo duguje za struju, jer, jednostavno, nema mogućnosti da plati sve dažbine državi i da fizički preživi mesec dana! Sporazum o takozvanom reprogramu duga, do sada je potpisalo ukupno oko 50.000 korisnika na iznos od više stotina miliona dinara.

Na području Jugoistoka, u ime EPS snabdevanja, bilo je ukupno 336 isključenja zbog neplaćenog duga, od čega 222 domaćinstva i 114 firmi. Najveći dug kod isključenih domaćinstava bio je 67. 235 dinara.

Ali, sve ovo je samo vrh ledenog brega, tek površna slika stanja u Elektrodistribuciji Jugoistok. Naime, najavljuje se takozvana korporativizacija EPS-a, a to znači i prelazak iz statusa javnog preduzeća u status akcionarskog društva.

O tome sindikati EPS-a kao da ne znaju ništa. Sve govori da se mnogi od njih samo ponašaju kao neupućeni, kako ne bi potegli pitanje podele prave vrednosti akcija. Ta drama tek predstoji. Oni koji danas ćute o pravoj vrednosti akcija, već odavno su ponuđeni da učestvuju u njihovoj pljački, samo ako budu dosledni u ćutanju.

To je i glavni razlog zašto se zapošljavanje u EPS-u, a tako i u Jugoistoku, ne vrši prema potrebama i standardima i normativima radne snage, već po političkoj liniji. Iako je potpisan sporazum sa Vladom o raspodeli dobiti, kao i vreme da se izvrši isplata, to nije učinjeno, a sindikati ćute kao da se njih to ne dotiče.

Da stvari budu jasnije, u Jugoistoku se gomila administracija, posebno u Nišu, a ključnog, elektromonterskog kadra za rad na terenu, nema dovoljno. Da je vrh sindikalnih organizacije u Jugoistoku i Elektrotimoku potkupljen, pokazuje i činjenica da do današnjeg dana, sindikalni funkcioneri ni reč nisu progovorili o povezivanje benficiranog staža za elektromontere u zaječarskom Elektrotimoku.

Na letos održanom protestnom skupu sindikata u Beogradu, nije prisustvovao niko iz sindikata Elektrotimok Zaječar. Takođe, protestu je prisustvovalo samo četiri člana sindikata iz podružnice Elektrodistribucije Knjaževac, i jedan iz podružnice ED Zaječar, koji su tu došlo svojom voljom, i o svom trošku.

Iz svega ovoga, vidi se da je vrh sindikata "Jugoistoka" i Elektrotimoka u dosluhu sa "operativnim" licima zaduženim za kontrolu i korumiranje vrha sindikalnih organizacija u celom EPS-u. Pitanje je samo za koje privilegije i za koliko novca to rade.

Od kako je na predlog Aleksandra Obradovića, direktora "Elektroprivrede Srbije", Nadzorni odbor EPS-a, razrešio sa dužnosti prof. dr Igora Novakovića i na njegovo mesto za direktora Jugoistoka Niš imenovao Darka Bulatovića, penzionisanog podoficira, pravnika i "stručnjaka" za fudbal, Jugoistok je počeo ozbiljno da posrće.

Obrazloženje za smenu Novakovića je bilo lakonsko: "…zbog uočenih propusta u rukovođenju PD Jugoistok i zbog protivljenja korporativizaciji Elektroprivrede Srbije, odnosno protivljenja "uvođenju jedinstvenog upravljanja na nivou sistema, kojim bi odgovornost konačno dobila ime i prezime i kojim bi se godišnje uštedelo 36 miliona evra".

Za nekoliko meseci vladavine Jugoistokom, Bulatović je ovo preduzeće učinio podložnim komadanju. Tako je hteo Vučićev režim. Reč "korporativno" je u ovom slučaju samo drugo ime za sistemsku otimačinu imovine svih građana Srbije.

Koliko je dugovanje vladajuće Srpske napredne stranke (SNS), prema Jugoistoku, to ni do današnjeg dana nije objavljeno. Lokalni mediji u Nišu uputili su zahtev Jugoistoku da dostavi podatke o dugovanjima svih javnih preduzeća i institucija, ali i političkih subjekata, do juna meseca 2014. godine. Bio je to granični mesec, kada je krenula masovna seča struje domaćinstvima.

U međuvremenu, dok su čekali na te podatke, struja je isključivana na kratak vremenski period u mnogim delovima grada. Direktor PD Jugoistok, Darko Bulatović, je tih dana najmanje pet puta ponovio da se radi isključivo o poštovanju naloga dobijenih "odozgo", od EPS Snabdevanja, te bi se mogao iz te izjave lako steći utisak da Jugoistok zapravo i nema nikakvu ulogu u isključivanjima struje u zoni pokrivanja, već da radnici Jugoistoka služe isključivo kao obična radna snaga koja na naloge iz Beograda skače i bez pitanja seče struju.

Zanimljivo je videti ko duguje Jugoistoku u Nišu. Naime, na čelu liste dužnika je Direkcija za izgradnju Grada Niša, sa bezmalo 83 miliona dinara duga (82.974.847,90), na drugom mestu se nalazi Nissal AD, sa blizu 28 miliona duga (27.892.901,27).

Treća je firma "Pčelica" sa 17 i po miliona. Na četvrtom mestu je Gradska Uprava, Služba za održavanje, sa preko 14 miliona i 350 hiljada, a peti je Sportski centar "Čair" čije je dugovanje dostiglo 12 miliona dinara. Na šestom mestu je ponovo Direkcija- Ulično osvetljenje (eto ironije!). Sa preko 6,5 miliona dinara, i Policijska uprava u Nišu je na vrhu dužnika.

Policijska uprava Niš duguje više od 4 miliona i 700 hiljada

Dužnici su i "Nišprojekt", AD MIN Holding Vagonka, Natom AD, JP "Aerodrom" (preko 3 i po miliona) i JKP "Tržnica" (preko 2 miliona i 750 hiljada). JKP Gorica sa dva miliona i 300 hiljada je među prvih dvadeset dužnika, a za njima sledi nekolicina niških osnovnih i srednjih škola ali i odred Žandarmerije Niš, Okružni sud u Nišu, Dom omladine, Galerija savremene likovne umetnosti, Institut za zaštitu zdravlja, brojne firme poput Niskogradnje doo…

Dug Narodnog pozorišta je nešto niži od milion i po, JKP Naissus duguje 596 hiljada, Niška TV oko 490 hiljada, JKP Mediana duguje oko 63 hiljade. Čak i Fudbalski klub Radnički duguje Jugoistoku 576 hiljada dinara.

Red je podugačak, ali se Jugoistok okomio samo na obične građane. Pitanje je gde je granica izdržljivosti, i kad će i građani da uzvrate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆI I GOSTI: DOK SRPSKE ŽRTVE ČEKAJU PRAVDU, ALBANSKI PUT U EVROPU IDE PREKO SRPSKOG GOSTOPRIMSTVA

9. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Slamanje Srbije i njenog državnog suvereniteta, pri samom je kraju. Istovremeno, američki projekat Velike Albanije, sve je bliži svojoj realizaciji. Ove dve činjenice su u korelaciji: nema Velike Albanije bez male, osakaćene i ponižene Srbije. To treba 10. novembra da potvrdi albanski premijer Edi Rama kad bude gost kod Aleksandra Vučića koji je spreman da prihvati "novu realnost".

 

                Mersiha Hadžić

 

Albanski premijer Edi Rama dolazi u zvaničnu posetu Srbiji, 10. novembra. Ova vest ne bi imala velikog značaja da joj nije prethodilo niz provokacija koji Srbiju i njen suverenitet dovode u pitanje.

Rodeni brat Edija Rame, napravio je ove jeseni nezapamćenu političku provokaciju, sa zastavom velike Albanije, tako što je na stadionu"Partizana" (14. oktobra), prilikom fudbalske utakmice Srbija-Albanija, okačio na minijaturnu bespilotnu letilicu (takozvani Dron).

Pre tog dogadaja, najavljen je dolazak predsednice samoproglašene albanske države Kosovo, Atifete Jahjage u Beograd, mada je reč o tvorevini nepriznatoj i u medunarodnim okvirima.

Treća i najveća provokacija, desila se još krajem avgusta meseca ove godine, kad je iz okruženja glavnog "protektora" za Srbiju, Majkla Devenporta, najavljena promena Ustava Srbije, u kome će albansko Kosovo kao nezavisna država biti i zvanično priznato.

U meduvremenu je i predsednik Srbije Tomislav Nikolić, morao da odustane od poziva da ode u Belgiju na obeležavanje stote godišnjice od početka Prvog svetskog rata, zato što je organizator odlučio da postavi zastavu lažne države Kosovo, i da medu zvanicama bude i predstavnik te nazovi-države.

Sprdnju sa Srbijom, nastavio je albanski premijer Rama, izjavom da je u protokolu posete Srbiji i Beogradu predvideno da mu gradonacelnik srpske prestonice ritualno preda ključeve Beograda, kao Sulejmanu Veličanstvenom.

Sve ovo i mnogo toga još, predstavlja tek mali deo redovnog nasilja nad suverenošcu i dostojanstvom države Srbije, koju svakodnevno sprovode veliki evropski i američki "prijatelji" pomanitalog srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Zapad je odlučio da potpuno ponizi Srbiju i natera je da prizna ono što se priznati ne može i ne sme: albansku državu na svojoj teritoriji.

Dolazak Edija Rame 10. novembra u Beograd, zvaniČno ima za cilj postizanje istorijskog pomirenja. Sa kim da se Srbija miri, to niko od srpskih vlasti nije pitao predstavnike albanske države.

Jer, Srbija sa Albanijom nije ratovala. Na početku prošlog veka, Srbija je tri puta odbila da podeli Albaniju na tri dela, na predlog Grcke i Italije. Početkom ovoga veka, Albanija je stala uz separatističku državu svojih sunarodnika na Kosovu. Ni tada Srbija nije prekinula diplomatske odnose sa Albanijom. Niti je bila u ratu sa njom.

Još ranije, devedesetih godina, sve albanske vlasti u sadejstvu sa americkim vojno-obaveštajnim akcijama, jednodušno su radile na razbijanju Srbije. Mafijaško ćutanje albanskih vlasti na nepobitne dokaze bivšeg švajcarskog tužioca, Dika Martija, da su Srbi sa Kosova otimani i da su im u Albaniji vadeni vitalni organi i prodavani preko posrednika u Tursku, razlog je više da srpske vlasti ne pristanu na bilo kakav dijalog, dok se krivci za ovaj zločin ne pronadu.

Umesto toga, Aleksandar Vučić je pristao da ugosti Edija Ramu u Beogradu i da mu omogući da poseti opštine na jugu Srbije, Bujanovac i Preševo, gde živi većinsko albansko stanovništvo.

Redakcijski izvori u ove dve opštine govore da se sprema spektakularan doček albanskom premijeru i da, istovremeno, Albanci na Kosovu spremaju oružane provokacije i napade na preostale kosovske Srbe, kako bi tog dana, stavili do znanja vlastima u Beogradu, ko je "glavni" i "ko se pita".

Uz svesrdnu podršku američke vojno-obaveštajne mreže u Srbiji i na Kosovu, albanski separatisti nameravaju da ponove ono što su uradili 17. marta 2004. godine, paleći srpske kuće, pravoslavne crkve i manastire i ubijajući Srbe, gde god su ih videli.

Mirnim izborima u Ukrajini održanim prvih dana novembra i konačnim razgraničenjem Novorusije od ove države, anglo-američki imperijalizam izgubio je teren za provociranje Rusije. Ali, ono što im nije pošlo za rukom u Ukrajini, pokušaće na jugu Srbije. Dolazak Edija Rame, samo je prvi čin u tom scenariju.

Prilike na Kosovu su takve da je vreme za nasilje idealno. Američka ambasada u Prištini vec nekoliko meseci učestvuje u opstrukciji formiranja vlade. Parlament lažne države ne može da se formira, nove izbore je teško održati jer su sukobljeni klanovi Hašima Tacija i Ramuša Haradinaja odlučni u nameri da idu do kraja, po cenu velikih sukoba. Rešenje za izlazak iz ove krize je napad na preostale Srbe na Kosovu.

Do kojih granica je ova kriminalna paradržavna tvorevina otišla, govori i podatak da je u toku istraga korupcije u Euleksu. Ogroman novac od albanskih narko-kartela je plaćen kako bi iz haškog zatvora bio osloboden jedan od OVK zločinaca, Fatmir Ljimaj.

Istragu vodi Britanac Kenet Din. Pitanje je hoće li ova istraga ikada biti obavljena kako treba. Americke obaveštajne službe, koje su i stvorile OVK, spremne su da brane svoje "čedo".

O cčemu, u svetlu ovih dogadaja, Edi Rama i Aleksandar Vučić treba da pričaju? Dnevna štampa na albanskom u Prištini uveliko piše o tome kako ce Vučić i Rama potpisati nekakav sporazum o završetku auto-puta Priština-Niš, jer je autoput Priština-Tirana nekomercijalan. Tačnije, njime se ne ide u Evropu. Albanci traže izlaz ka severu. Na šta je sve Vučić spreman da pristane!!?

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

SRBIJI DONEO BOMBE, ABANCIMA DRŽAVU, SEBI NAPUNIO DŽEPOVE, A NAMA DELI LEKCIJE

3. марта 2013. Коментари су искључени

 

Veliki miljenik Albanaca, bivši šef misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker, izjavljajući za jedan albanski list, smatra da je pitanje Albanaca “preševske doline” važno, i treba da budu uključeni u tekući politički dijalog između Kosova i Srbije.

 

VOKER I NAJBOLJE DRUSTVO

 

„Da, apsolutno! (Priča on za kosovski list Kosovapress). Ukoliko dve strane sednu za sto i razgovaraju o odnosima između Srba i Albanaca, prirodno je da Vlada Srbije treba da razgovara sa Albancima koji žive pod srpskom kontrolom.

Međutim, moje lično mišljenje o pitanju kuda razgovori vode… Ja nisam veliki optimista. Pratim situaciju već više od 13 godina i ja sam primetio da Srbi nisu odstupili ni santimetar i nisu se ozbiljno promenili.

Oni samo žele da dominiraju u razgovorima, kako bi bili sigurni da njihova pozicija ne bi bila obezvređena .

Dakle, ja nisam veliki optimista o razgovorima koji se odigravaju. S druge strane, sugerišemda se u razgovorima stavi na sto pitanje Preševske doline „, rekao je Voker.

Šiptarski mediji navode da “bivši prvi čovek OEBS na Kosovu, koji “Srbiju i njenu politiku povezuje sa zločinima na Kosovu, opisujući je kao „zločin protiv čovečnosti“, znači da brine za građane Preševa, jer zna srpsku politiku.” On je pozvao građane “preševske doline” da podignu svoj glasza svoje zahteve.

„Ja se samo nadam da vlada u Beogradu mora da shvati da mora da tretira sve građane i sve etničke grupe kao pouzdane građane, a ne da se bavi nekim radnjama pretvarajući ih u građane drugog reda.

Dakle, ovo je velika greška od strane Beograda. Nadam se da su ljudi koji žive u Preševskoj dolini razumeli ovo, da podnesu svoje zahteve, u koji će biti unete sve socijalne i ekonomske zahteve.

Ako Albanci neće biti tretirani na isti način kao što beogradska vlada Srbije tretira ostale građane , onda treba da se žale i da nešto preduzmu o ovom problemu „, rekao je Voker.

On se nada da će Vlada Sjedinjenih Država jednog dana da vidi pravo lice Beograda i dignesvoj glas u odbranu ljudskih prava. Prema njegovim rečima, vlada u Beogradu će morati da shvati da su svi ljudi jednaki i da, kao takva, treba da se leči.”

Ovaj tip, ispraćen od Šiptara punih kofera para,; zapadni režiser bombardovanja Srbije, ponovo se našao pozvanim, da bi potsetio nas Srbe, da smo ga možda zaboravili, pa bi rado umešao svoje krvave prste i u jugozapadni deo Srbije….

On se nada da će Vlada Sjedinjenih Država jednog dana da vidi pravo lice Beograda i dignesvoj glas u odbranu ljudskih prava. Prema njegovim rečima, vlada u Beogradu će morati da shvati da su svi ljudi jednaki i da, kao takva, treba da se leči.”

Ovaj tip, ispraćen od Šiptara punih kofera para  i zapadni režiser bombardovanja Srbije, ponovo se našao pozvanim, da bi potsetio nas Srbe, da smo ga možda zaboravili, pa bi rado umešao svoje krvave prste i u jugozapadni deo Srbije….

U istom stilu, ovakvu tvrdnju je podgrejao i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, koji je izjavio da: “ Preševska dolina treba da se pridruži Kosovu, I da se formira udruženja opština, po uzoru na zatev Srbije za formiranje srpskih udruženja opština na Kosovu”.

 

U izjavi za “Telegraph”, Mustafa je rekao da: “ …će biti voljan da uradi i druge projekte, u kojima ćemo se snažno zalagati za ujedinjenje potvrđeno na plebiscitu tokom referenduma u 1992, koji je materijalizovan tokom rata OVPMB.”

 

A Srbija je svih proteklih godina bila uspavana i sklanjala se od rešavanja problema i nije marila za državu; žurila je u Evropu!! A tamo će da dobije …??!

 

©Geto Srbija

kosovapress

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , ,
%d bloggers like this: