Архива

Posts Tagged ‘otimanja’

SKUPO, SKUPLJE I BEZ PRIVATNOSTI, A SVE KROZ FINI SISTEM OTIMANJA PARA I U SLUŽBI DRŽAVE!??

4. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada stupio je na snagu i odmah pokazao da se njime upotpunjuje remek delo naprednjaka u vezi zakonom regulisanog otimanja para od građana kako bi se namirili sve alaviji vlastodršci.

Upravnici zgrada, uz pomoć komunalne policije, utvrđivaće ko sve stanuje u stanovima koje nadgledaju, poreska uprava će na osnovu njihove prijave određivati porez koji će plaćati i oni koji ne naplaćuju kiriju, a ko ne bude hteo da plaća doći će pod udar privatnih izvršitelja kojima asistenciju, takođe, pruža sveprisutna komunalna policija. Savršeni mehanizam ne samo kontrole građana, već i uzimanja para od njih.

 

                    Aleksa Žunić

NOVI REZIMSKI IZVOR PRIHODA

 

Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu gde građani sami plaćaju svoje dželate i one koji ih špijuniraju i prijavljuju vlastima. Na snagu je stupio novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada kojim je uvedena obaveza da svaka zgrada mora da ima svog upravnika.

Po procenama Ministarstva građevinarstva našoj zemlji treba najmanje 15.000 profesionalnih upravnika od kojih će svaki, opet po procenama istog Ministarstva, prosečno zarađivati 55.000 dinara mesečno.

Zakonom nije predviđena visina "honorara" koji će mesečno svaki stan morati da plaća upravniku zgrade i trenutno se pretpostavlja da će se on kretati od 200 do 350 dinara mesečno po stanu, ali je to samo neobavezujuća procena.

Posebno je zanimljivo kako će se postaviti profesionalni upravnici prema zgradama koje po zakonu moraju da imaju licenciranog profesionalca kada, umesto predviđenih 15.000, u ovom trenutku imamo manje od 500 upravnika upisanih u odgovarajuću listu Privredne komore Srbije. S obzirom na zakon tržišta, pri ovako maloj ponudi, a veoma visokoj potražnji, lako se može desiti da njihovi mesečni zahtevi budu višestruko veći od onih iz pomenutih procena Ministarstva.

Ovo je, međutim, samo vrh ledenog brega kada su u pitanju izdaci koji čekaju vlasnike stanova, odnosno stanare od početka 2018. godine.

Upravnici zgrada moraće da vode pedantnu evidenciju o vlasnicima stanova ali i o korisnicima tih stanova, bilo da se radi o fizičkim ili pravnim licima, (čl.50.st.6.Zakona).

Ako nadležnima ne prijavi nekog od stanara, upravnik rizikuje da bude novčano kažnjen u visini od 5.000 do 150.000 dinara, a može da mu bude oduzeta i licenca. On, znači, mora da bude doušnik vlasti, hteo to ili ne.

Iz pravne službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti letos su medijima objasnili kako Zakon daje izuzetno fleksibilnu, preciznije rečeno: skoro nikakvu zaštitu podataka koje prikupe upravnici.

Zakon upravnike obavezuje da neke podatke moraju da prikupljaju (kao što je, na primer, ko boravi u stanu), dok druge mogu da pribavljaju i čuvaju, ali ne moraju. Naime, u slučaju ekonomskog i političkog interesa države ili nacionalne bezbednosti, predviđa Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, razni državni organi moći će da koriste podatke iz registra koji je dužan da vodi svaki upravnik zgrade.

Šta su i čiji su to "ekonomski i politički interesi" nigde se precizno ne definiše.

Još prilikom donošenja Zakona moglo je da se čuje da će dužnost upravnika biti i da kontrolišu da li vlasnici stanova redovno izmiruju svoje komunalne obaveze i da će moći, ali i morati, da obaveštavaju privatne izvršitelje u slučaju neredovnog plaćanja.

Sa druge strane, iako će se na ovaj način dodatno poboljšati naplata javnih potraživanja, neće se popraviti situacija u kojoj se nalaze stanari, jer Zakon ne predviđa ni jedan jedini mehanizam koji bi stajao upravnicima na raspolaganju da prinude neku od javnih ustanova kojima se redovno plaćaju usluge da te iste usluge i pruži.

Zakon, istina, ne predviđa mogućnost da upravnik sme nasilno da ulazi u nečiji stan, kao ni kazne za stanare i vlasnike koji ne žele da daju tražene podatke, ali tu na scenu stupa komunalna policija. Sada postaje jasno zbog čega su pre godinu dana tiho proširena ovlašćenja komunalnih policajaca koji sada imaju skoro sva prava kao i regularna policija i dužni su da po pozivu pruže asistenciju upravnicima zgrada.

Dakle, ako neko odbije da u svoj stan pusti upravnika kako bi prekontrolisao ko sve tu živi, doći će mu na vrata komunalna policija koja ima ovlašćenja da legitimiše svakoga i da za potrebe provere ličnosti ulazi i u zaključane prostorije.

Onaj ko u svom stanu ima podstanare dužan je da plaća 20 odsto poreza na dodatu vrednost od ostvarene kirije, kao i porez na prihode građana. U slučaju da ne postoji pisani ugovor o visini kirije ili poreski organi do tih podataka ne mogu da dođu, izvršiće se procena visine zakupa, pa će se na osnovu toga naplaćivati i porez.

Po Zakonu, komercijalni korisnik stana je svaka osoba koja nije u najbližem srodstvu sa vlasnikom, bez obzira da li ona zaista plaća kiriju ili ne.

Teoretski, i onaj ko samo krajnje privremeno na besplatno stanovanje primi nekog svog daljeg rođaka koji je u nuždi, moraće za to da plaća PDV koji mu po prijavi upravnika zgrade razrežu u Poreskoj upravi!

Nakon što uz pomoć komunalne policije utvrdi ko sve stanuje u zgradi kojom upravlja, profesionalni upravnik ima pravo i da od vlasnika stanova prinudno naplaćuje troškove nužnog održavanja zgrade.

Zakonodavac je predvideo da upravnik samo sprovodi ono oko čega se vlasnici dogovore, ali sa druge strane postoji i zakonska obaveza svih vlasnika jedne zgrade da obezbede ne samo bezbedne uslove za stanovanje, već i da redovno održavaju zgradu. Upravnik je dužan da, po potrebi, i prinudnim merama obezbedi sprovođenje ovih obaveza, a da nije istovremeno i u obavezi da se pridržava odredbi Zakona o javnim nabavkama, tako da sam može da odabere izvršioca radova.

Upravnik je taj koji određuje ko će i pod kojim uslovima da sprovodi "obavezno održavanje" zgrade, a vlasnici stanova su dužni da to plate pod pretnjom prinudnog izvršenja.Upravnici zgrada tako postaju ne samo ono šta su pre više od pola veka u vremenima mračne komunističke diktature bili nadzornici reona, već istovremeno i novi izvori prihoda za naprednjačku vlast.

Od svog dolaska na vlast naprednjaci uzimaju proviziju od svakog svog člana ili simpatizera koga postave na neku javnu funkciju ili mu dodele neki od finansijski interesantnih poslova. Uobičajeni reket na mesečne plate je deset odsto, što znači da će svaki profesionalni upravnik koji želi da sačuva licencu morati da plaća oko 5.500 dinara mesečno, a sve to puta 12 meseci godišnje i puta 15.000 upravnika. Uz to dolaze i provizije za dodelu poslova "obaveznog održavanja" zgrade.

Sada polako postaje jasno ne samo zašto je nametnut Zakon o stanovanju i održavanju zgrada u obliku u kome postoji, već i zašto su korak po korak proširena ovlašćenja komunalnih policajaca i zbog čega su umesto sudskih nametnuti privatni izvršitelji koji su lično finansijski zainteresovani da naplate potraživanja.

Zakon o stanovanju je samo šlag na tortu, deo kojim se konačno uobličava ceo sistem otimačine para od građana za potrebe vlastodržaca.

Poznajući ljude koji su danas na vlasti u Srbiji teško je poverovati da je ovo kraj njihovih apetita. Kao što su vremenom tiho proširivana prava komunalnih policajca, tako će isto biti i sa upravnicima zgrada koji će stalno dobijati prava na naplatu nekih novih potraživanja.

materijal: List protiv mafije

       P.S. I to nije sve

Država je odlično osmislila mehanizam da svoju dugačku ruku zavuče duboko u džep pojedinca, bez obzira na stvarno platežne mogućnosti građana/vlasnika stanova, da i da pored već smanjenih plata i penzija (koje traju već tri godine) još više osiromaši široke slojeve stanovništva!!!

Pa pored već postojećih novčanih davanja za redovno održavanje zgrade i čišćenje zajedničkih prostorija, uvedena su i dva nova, i to :

– obavezno mesečno izdvajanje za investiciono održavanje zajedničkih delova zgrade a prema formuli po kvadratnom metru stana,

– i plus naknada za profesionalnog upravnika (ako stanari odluče da ga angažuju). Uz to su i ovlašćenja za upranika ili profesionalnog upravnika da se posredstvom mehanizma javnih izvršitelja naplate, sada zakonom, nova propisana davanja.

Nevoljno trošenje novca iz privatnih džepova, propisano je ovlašćenjima upravnika i profesionalnog upravnika da angažuju privatne firme (možda i rođačke i prijateljske??) i pojedince za razne radove vezane za zajedničke prostorije u zgradi a koje se obavezno plaćaju!!

Počev od obaveznog servisiranja(????) PP aparata za zgradu dva puta godišnje, (što je iz bezbednosnih razloga možda i opravdano, ali se plaća i servis i kada je sve u redu i kada se ne treba zameniti sonda u PP boci), pa do raznih „izmišljanja i planova“ preko formulacije investiciono održavanje zgrade za čitav niz nevažnih i manje važnih navodnih potreba za „unapređenje života u zgradi“ (a koji mogu da budu u planovima pojedinaca ili grupa u Vlasti Opštine a u cilju i „nameštanja“ poslova poznanicima, rođacima firmama… sa kojima mogu imati i dogovor i o ličnom „ugrađivanju“, ali možda ne i u planovima stanara/vlasnika stanova, jer možda su oni zadovoljni stanjem u svojoj zgradi, i ne osećaju potrebu za “unapređenjem života u zgradii obavezno dodatno trošenje svog novca za takve namene a koje su u planovima odeljenja za građevinsko stambene poslove lokalnih samouprava-Opština), o kojima ne mora da postoji saglasnost stanara jedne zgrade (ako je to opštinski plan) ili saglasnot samo obične većine, pa čak i gde će biti dovoljna i odluka trećine od svih stanara/vlasnika stanova!???

Narodu se nameću obaveze neplaniranog trošenja para, da prosto neće znati za koje sve potrebe treba pre da izdvoji pare, iz svog tankog i bušnog novčanika……

 

©Geto Srbija

TALASANJE KLIMAVOG JUGA SRBIJE I ZAVRŠNA FAZA AKCIJE OTIMANJA JOŠ JEDNOG DELA NAŠE TERITORIJE!?

29. марта 2017. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić, sin Fahri Musliua iz Prizrena, po svemu sudeći, svesno radi na ostvarivanju albanskog cilja – Velika Albanija. O tome govore i njegovi srdačni odnosi sa Edi Ramom, Hašimom Tačijem, Isom Mustafom, a njegov brat Andrej je u dilu sa Tačijem u trgovini narkotika.

Vučić u Briselu ne pominje prava Srba u Albanija, ali priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

                      Nikola Vlahović

NOVO OTKIDANJE OD SRBIJE1

 

Kad je 7. marta ove godine, albanski predsednik Bujar Nišani došao u posetu opštinama Bujanovac i Preševo, nigde nije bilo ni srpskih državnih obeležja, ni srpske zastave, ni srpske himne, ali je zato na stotine državnih zastava Albanije bilo istaknuto na svakoj kući i na svakom mestu.

Nišani je razgovarao sa građanima albanske narodnosti kao da je kod kuće, jer je, da poniženje za Srbiju bude veće, on došao na poziv lokalne samouprave u Bujanovcu! Bila je to prva poseta jednog predsednika Albanije od 1948. godine kada je poslednji put posetio Beograd tadašnji albanski predsednik Enver Hodža. Uprkos tome, nije bilo ni srpskih političara ni srpske državne simbolike, protokola ili bilo čega sličnog.

Da li je to Vučić hteo da pokaže Albaniji koliko je velikodušan? Da li je ovim gestom pokazao spremnost da još pomogne velikoalbanski projekat?

A, samo dve nedelje ranije, ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, prilikom posete Tirani, nije mogao da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji (jar mu je bilo zabranjeno i zaprećeno!), niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama.

Takva vrsta demokratije koju albanski narod uživa u Srbiji, u Albaniji (i ne samo u Albaniji), jednostavno ne postoji. Koliko je Vučiću stalo do Srba u Albaniji pokazao je i sledećim gestom. Naime, u Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena jer je prestalo finansiranje iz Srbije. Vučić je ovaj trošak smatrao nepotrebnim.

Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona. A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom.

Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice. Takođe, Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila.

U međuvremenu, tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđa, više od 15 godina predstavljaju zonu najvišeg rizika za svaku vlast u Srbiji, uprkos svim pravima koje albanska narodnost u Srbiji uživa. Ali, tek sa dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, te tri opštine u kojima dominira albanska manjina, postale su "država u državi", u kojima je samovlašće lokalne albanske administracije dostiglo razmere neviđene drskosti.

Sa jedne strane, uz pomoć separatističke vlade samoproglašene države Kosovo i direktnog angažovanja Albanije, akcija otimanja i ovog dela Srbije ušla je u završnu fazu. Nesebičnu pomoć albanskim političkim mešetarima u ove tri opštine, ponudio je i Aleksandar Vučić, nudeći i ono što od njega niko ne traži. Zahvaljujući njemu i politici njegove vlade, danas je moguće da političari iz Tirane marširaju po ulicama Bujanovca, Preševa i Medveđe, kao da su u Albaniji, postavljaju albansku državnu zastavu bez srpske državne zastave, sviraju himnu Albanije i raspravljaju kako da pripoje i ovo područje takozvanoj državi Kosovo, a kad dođe vreme i takozvanoj velikoj Albaniji.

Ovako nešto je javno predlagao pre nekoliko godina i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, rekavši da bi opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa trebalo da budu pripojene Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Ova stara "etnička" mapa svih Albanaca, tačnije velikoalbanska mapa, stoji na zidu većine ministara u Tirani i Prištini.

Stanje u ove tri srpske opštine je otišlo predaleko. Toliko daleko, da su čak i udžbenici za osnovnu školu na albanskom jeziku, štampani u Tirani i nalaze se u zvaničnoj upotrebi u sred Srbije. Da skandal bude veći, istinu o albanskim udžbenicima u Srbiji razotkrio je poslanik Partije za demokratsko delovanje (PDD) u Skupštini Srbije, Fatmir Hasani, koji se pohvalio da je do uvoza udžbenika iz Albanije, došlo na osnovu sporazuma ministarstava prosvete Srbije i Albanije, a na inicijativu Aleksandra Vučića!

Poređenja radi, Srbi u Albaniji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

U Bujanovcu, Preševu i Medveđi na jugu Srbije, u srednjim školama koriste se udžbenici iz Albanije i sa Kosova. A, kako posla nema, Vučić je u nekoliko navrata dolazio u posetu ovom regionu obećavajući albanskoj omladini zapošljavanje, samo da glasaju za njega.

U međuvremenu je u ovom delu juga Srbije procvetao i kriminal, pa se Vučićevo podzemlje povezalo sa albanskim. Tako su Bujanovac, Preševo i Medveđa danas najpoznatiji po tranzitu migranata, ali i trgovini belim robljem, drogom i oružjem. Sve evropske institucije i sve njihove bezbednosne službe znaju za ovo.

Ruske službe bezbednosti takođe. I jedni i drugi tvrde da je veza lokalnih kriminalnih klanova, opštinskih vlasti i raznih neformalnih albanskih grupa, koje se bave, malo politikom, malo nelegalnim poslovima, postala toliko moćna, da Srbija kao država više nema nimalo svojih ingerencija na ovom terenu. Suspendovan je suverenitet države, a uticaj Albanije i samoproglašenog Kosova postao je dominantan.

Posle završetka rata na Kosovu i Metohiji, 1999. godine, zapadne sile su stvorile takozvanu sigurnu zona dužine oko 5 kilometara u dubinu teritorije Srbije. Prema takozvanom Kumanovskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je dobila zadatak da održava red u toj oblasti. Zona je obuhvatala selo Dobrosin sa većinskim albanskim stanovništvom, ali ne i gradove Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Međutim, bivši teroristi i vođe zločinačke OVK, ubrzo su ubrzo formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane sa patrolama. Napadi su takođe sprovođeni protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane ovdašnjeg ogranka OVK.

Terorizam na jugu Srbije finansirale su islamske zemlje koje su posredstvom islamske humanitarne organizacije El hilali slale novac albanskim teroristima, a sredstva su se prikupljala i oduzimanjem novca od sunarodnika. I danas, 2017. godine, novac iz pojedinih islamskih zemalja stiže u ruke albanskih krijumčara, koji se bave ilegalnim transportom migranata, i to onih koji su do nedavno ratovali u uniformama takozvane Islamske države.

Nekadašnji ilegalni centar ekstremista iz ogranka OVK, bio je Veliki Trnovac (inače, najveće albansko selo u Srbiji), i danas je prepuno bunkera sa oružjem i predstavlja svojevrsno skladište narkotika. Ma koliko to neverovatno zvučalo, ispred nosa srpskim vlastima, Veliki Trnovac je i danas baza za ideološku i versku indoktrinaciju mladih Albanaca, odakle su potekli i mnogi teroristi koji su učestvovali na ratištima od Sirije do Iraka.

Bujanovac, Medveđa, Preševo i preševska dolina, uključujući i sva okolna albanska sela, predstavljaju stalni bezbednosni problem. Ali, voljom Aleksandra Vučića, državni organi se drže podalje od ovog područja, kao da nije u pitanju deo Republike Srbije.

Sa druge strane, red je napraviti poređenje: ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta, onda bi Republika Srbija na svakom mestu morala da ističe kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative, pa nadalje.

Postoji Nacionalni savet Albanaca, jezik, pismo, školovanje na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija, mediji, ravnopravno učešće u javnom, kulturnom i političkom životu, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Njih preko 200 hiljada, decenijama ćute i ne smeju ni reč van kuće na srpskom da progovore.

O ovome Vučić ne priča u Briselu, Vašingtonu i Berlinu. On priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: