SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje…

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

„ПРОКЛЕТА АВЛИЈА“: КРИМИНАЛНА ГРУПА И ГОСПОДАРИ ТУЂИХ СУДБИНА У ПСИХИЈАТРИЈСКОЈ БОЛНИЦИ У НОВОМ КНЕЖЕВЦУ!?

 

Злочини у српским здравственим установама са нерегистрованим лековима и узимањем генетског материјала се слободно спроводе уз пуну сагласност и учешће српског министра здравља Златибора Лончара и директорке Републичког фонда здравственог осигурања Верице Лазић. Настављамо да описујемо злодела у Болници Свети Врачеви у Новом Кнежевцу, све док поменути не буду изведени пред суд.Већина пацијента се моли Богу и директорку др Петровић – Молим Те, ослободи ме и пусти ме да умрем…

 

                 мајор Горан Митровић, Арпад Нађ

 

Истраживачи Магазина Таблоид описали су злочине у Специјалној болници за психијатријска обољења Свети Врачеви у Новом Кнежевцу. Описали смо експерименте над пацијентима који се спроводе за рачун страних фармацеутских компанија у испитивању нових лекова, муке којима се излажу неуки и душевно оболели пацијенти, количини новца које у свој џеп ставља директорка болнице др Јованка Петровић са својом лекарском камарилом.

Побројали смо насилне смрти пацијената, злостављање болесника и отимање њихове имовине под патронатом директорке Петровић, којој подршку и заштиту пружа брат Јован Дробњаковић, начелник оперативе у БИА. Министарство здравља се не оглашава.

Неколико фармацеутских компанија врши и у Болници Свети Врачеви експерименте са нерегистрованим лековима. Услови су да су пацијенти без органског обољења, ментални поремећај не смета, да су им здрави јетра, бубрези и срце, и да морају да живе најмање шест месеци, јер експерименти трају пет месеци и 11 дана.

За то време пацијенти не смеју да се лече лековима, осим капсула лекова који су у експерименту. Ако пацијент умре, нема исплате. У прошлом броју објавили смо Захтев за објављивањем одговора  који нам је доставила директорка болнице Свети Врачеви др Јованка Петровић.

Одговарамо на њен “деманти“…

 

       Без морала и стида

 

У Вашој болници пацијент који је на експерименту лекова не назива се именом и презименом, већ је он за Вас шифра: “С 1594/фемале“! Објављујемо факсимил једног таквог извештаја. Остаје само да овој несретници која је допала Ваших руку истетовирате ову шифру на њеној руци, па да експеримент у свему буде исти као они које је у нацистичким логорима вршио Јозеф Менгеле! Једина је разлика што је Менгеле радио злочиначке експерименте над људима јер је био луд, а у Вашој се болници експерименти раде за страни прљави новац  .

Такође је за нас, госпођо Петровић, шокантна чињеница да "Спонзор" експеримента у истом документу (који објављујемо у оригиналу) сигнализира лекару ове несретне пацијенткиње (др Емил Томас-психијатар) да види промене на ЕКГ-у пацијенткиње, које указују на могућност да је током експеримента дошло до оштећења срца (могућа ангина пекторис, инфаркт…) обзиром да пацијенткиња није срчани болесник, тражи од Вас и њега објашњење.

На то др Емил Томас одговара да "промене на ЕКГ-у нису клинички значајне“ и наставља експеримент, јер ако се он не заврши до краја-нема исплате на девизни рачун.

Дакле важно је да пацијент остане жив до краја експеримента, а шта ће касније бити са њим-није важно. Ми би од Вас желели да знамо да ли је ова поменута шифра уместо имена и презимена још увек жива или је “нађена у кревету без виталних знакова“. Ако је којим случајем жива, волели би да нам покаже своју копију “Уговора“, да је пред нама прочита и објасни њен садржај.

За нас је скандалозно да пацијент у Вашој болници борави 161 дан на терет Фонда за здравствено осигурање (РФЗО) који све време плаћа болници тзв. “Болничке дане“, док Ваши лекари не заврше само једну од фаза експеримента. РФЗО то без поговора плаћа не питајући Вас за медицинску оправданост дужине боравка пацијента у болници.

Скандалозно је и то да пацијент који преживи претходну фазу експеримента, ставља се на списак за следећу, још агресивнију фазу (може их бити три, четири…), јер свака следећа фаза Вама и психијатру који наводно “лечи новим ефикасним леком“ жртву експеримента доноси много више новца на девизним рачунима.

У “критеријумима“ за укључивање или искључивање пацијената из експеримента, Ваш “спонзор“ (и у буквалном смислу речи) Вам је између осталог нагласио да пацијент на експерименту мора бити способан да разуме у потпуности садржај уговора (који иначе и нема код себе, јер сте му оба узели приликом потписивања, али их зато ми поседујемо!!!), да је Ваша обавеза да му објасните све могуће негативне последице по његово здравље које би могле да наступе и које најчешће и наступају: застој срца, застој дисања, оштећење јетре, оштећење бубрега, погоршање психичке болести итд.

За нас људе у годинама, посебно је шокантан “критеријум“ који каже да у експерименту не може учествовати пацијент за кога његов лекар– “истраживач“ (чији сте Ви шеф тј. "унутрашњи надзор" над експериментима-тзв.“главни рејтер“) процени да неће живети дуже од шест месеци од тренутка почетка експеримента , јер нећете моћи да експеримент доведете до краја и то наплатите.

Да ли сте Ви и Ваши егзекутори умислили можда да сте господари живота и смрти, да сте господари туђих злих судбина ? Ако је тако, онда заиста имате озбиљне психичке проблеме, који су иначе одавно јавна тајна.

“Критеријуми“ такође захтевају да лабораторијски резултати јетре (који су посебно издвојени) пре почетка експеримента буду нормални. То значи да пацијентима дајете непознату супстанцу која им оштећује јетру, па уколико пацијент већ има обољење на јетри (цироза, хепатитис…) и јетра му је већ оштећена, неће моћи да до краја издржи вишемесечни експеримент, па не би могли да наплатите новац из иностранства.

“Критеријуми“ кажу да предмет експеримента не могу бити пацијенти који болују од тешких обољења, као на пример, срчана обољења, шлог, обољења јетре и бубрега, обољења крви и имунитета, обољења жлезди са унутрашњим лучењем итд. и да за обављање експеримената над оваквим пацијентима одговорност сноси “Инвестигатор“ тј. ваш лекар-егзекутор и ви као његов надзорник и шеф свих експеримената који се изводе у болници. Имајући у виду старосну структуру пацијената, немогуће је да су сви они физички потпуно здрави и да могу да издрже Ваше експерименте, посебно они на три одељења мушке и женске геронтолошке психијатрије (од укупно пет).

“Критеријуми“ изричито предвиђају да предмет експеримента не може бити пацијент који није способан да прочита, разуме и схвати и својом слободном вољом потпише “Уговор“ који му по устаљеној пракси потурате без објашњења речима: “Потпишите се да сте стигли у болницу.“, а одмах затим узимате оба примерка уговора, тако да ни породица пацијента не зна да је пацијент себи потписао пресуду.

Ми бисмо заиста волели да упознамо само неколико од стотина пацијената, чију сте болест злоупотребили да би се богатили, који поседује и који је способан да прочита уговор који је потписао пре учешћа у експерименту и да га објасни, посебно пацијенти који болују од психозе или Алцхајмерове болести. Великом делу пацијената је одузета тзв. “пословна способност“.

У том случају сагласност за експеримент даје његов старатељ кога одређује надлежни суд. Ако је пацијент на издржавању обавезне мере лечења у психијатријској болници, сагласност Вам мора дати надлежни судија који води предмет (што је апсурд!).

Да ли сте у случају сада покојног Лабади Јожефа оба ова услова испунили пре почетка експеримента над њим, који је због његовог тешког срчаног и плућног обољења могао и те како допринети смртном исходу овог пацијента за време боравка у болници? Доставите нам обе ове сагласности, а ми ћемо их објавити као и Ваш одговор који смо објавили као прави професионалци.

Шокантно је и то, госпођо Петровић, што се међу документима које потурате жртвама експеримената, налази и њихова сагласност да се може анализирати њихов генетски материјал тј. ДНК.

На тај начин омогућавате страним фармацеутским кућама и агентурама да прикупљају податке о генетском саставу становништва Србије и праве базе података, на основу којих долазе до података:

на које вирусе и бактерије је становништво Србије посебно осетљиво (за прављење биолошког оружја), на које хемијске супстанце је наше становништво посебно осетљиво (за прављење хемијског оружја), на који део ДНК наше популације се може деловати путем ГМО итд. итд.? У Немачкој би сте само због тога добили двоцифрену затворску казну!

“Мониторинг и стални спољни надзор“ који помињете, састоји се у томе да представници компаније “спонзора“ стално налазе у болници, где путем електронске комуникације преко својих лаптопова уносе податке о пацијентима на експерименту директно у базе података у иностранству, а потом их уништавају (и на крају им из оближње пицерије о трошку болнице поручите пицу или роштиљ).

При томе ови ‘‘фантоми“ који се по читав дан шуњају управом као завереници, прикривају грешке причињене од стране Ваших егзекутора ( због непознавања страних језика, непознавања медицине, кршења лекарске етике), а резултате “прилагођавају“ потребама компаније спонзора.

На основу ових нетачних података наш РФЗО ставља лек на листу лекова. Дакле ни резултати експеримената нису релевантни нити научно утемељени. Тачно је једино то да се од прљавог новца купују станови, аутомобили, мотори, да се иде на крстарења крузерима, као и да ваша ћерка за једно вече провода потроши плату једног лекара.

Што се тиче Центра за ментално здравље у Кикинди, заборавили сте да кажете да се он само у почетку финансирао из ИПА фондова Европске уније, чије токове новца нисте објаснили, па Вас позивамо да нам их пошаљете, а ми ћемо их са задовољством објавити.

Заборавили сте да кажете да Европска унија овај Центар не финансира од јануара 2015. год. због анализе ефикасности и економске оправданости која је била негативна. Нисте навели да сте брже боље прогласили овај Центар у Кикинди организационом јединицом психијатријске болнице Нови Кнежевац и тако буџетским новцем настављате да финансирате “играчку“ Вашег верног слуге доктора Небојше Бабе психијатра, кога сте у болницу довели из једне фармацеутске куће.

Заборавили сте да кажете и да је комплетно особље центра примљено без огласа и да за Вас и Вашег “правника“ не важи обавеза објављивања огласа на сајту министарства здравља и националне службе за запошљавање (Посебни колективни уговор за запослене у здравству). Не кажете да их плаћате “из сопствених средстава“ јер РФЗО неће да плаћа овај циркус у Кикинди. Дакле, превише је тога што заборављате или прећуткујете, али довољно за једно десетак кривичних пријава.

Дакле, госпођо Петровић, све што пише у документима које поседујемо, у правно утемељеним државама назива се: “Принципи добре клиничке праксе “ за које Ви и Ваша организована криминална група нисте чули, неки јер не знају стране језике, неки јер их не занима, а неки јер поучени вашим примером мисле да ће проћи некажњено.

Поседујемо довољно материјалних доказа (али и сведоке) које смо спремни да презентујемо надлежним органима гоњења. Закону о заштити података о личности не подлежу подаци који указују на тешка кривична дела против здравља, људског достојанства и људске хуманости, која сте ви и ваша организована група некажњено вршили годинама.

Уосталом, за непоштовање Закона о заштити података о личности казне су новчане, а за кривична дела: несавесно лечење (недолазак на дежурство са смртним исходом по пацијента), злоупотреба психијатријских пацијената, прикривање кривичног дела убиства, помагање у избегавању кривичног дела напада на службено лице, фиктивни боравак полицијских службеника у болници у циљу остваривања права на инвалидску пензију итд. итд.-казна је затворска.

Дајемо Вам реч, да ћете Ви бити први који ће ту разлику да примети.

Судија Славица Бенседеш (Судска јединица Нови Кнежевац, Основни суд у Кикинди), коју такође злоупотревљавате и уцењујете због здравствених проблема ње и њених чланова породице које лечите у болници, неће моћи још дуго да задржава тужбе које су против Вас поднете.

На крају Вас питамо: Зашто више не станујете у Новом Кнежевцу? Ако сте све радили по закону, зашто избегавате сусрете са грађанима Новог Кнежевца? Да ли можете мирно да спавате и зашто повећавате дозе лекова које пијете, а узгред их не набављате на лекарски рецепт, већ нелегално? Да ли сте спремни на полиграфско тестирање и да ли сте спремни да дате крв на токсиколошку анализу како би се утврдило које лекове и у којој дози користите?

Сваки грађанин Србије који после овог текста прочита Ваш одговор који смо објавили, нека сам донесе суд о томе да ли сте достојни да будете директор ове болнице од 2001. год. до сада, какве сте штете овом народу могли да за то време нанесете и колико сте новца зарадили на туђој несрећи.

Да подсетимо читаоце, др Јованка Петровић са својим злогласним лекарима у Болници која има 250 пацијента, већ годинама врши експерименте са неиспитаним лековима, које потом Министарство здравља одобрава за употребу у Србији, трујући даље становништво.

Десетине милиона евра одлази у џепове мафије на релацији здравствена установа-министарство здравља-Републички завод за здравствену заштиту-Агенција за лекове. Неколико стотина пацијената само из болнице у Новом Кнежевцу платило је главом ове експерименте, које смо описали у претходним бројевима.

 

       Склониште за криминалце

 

За време деценије и по владавине Специјалном психијатријском болницом Нови Кнежевац, директорка болнице је ову установу претворила и у склониште за криминалце, који избегавају кривичну одговорност, после извршених тешких кривичних дела.

Наиме, у овој болници и по налогу Јованке Петровић и за одређену суму новца можете да добијете дијагнозу која ће Вас ослободити кривичне одговорности и вишегодишње затворске казне. Навешћемо само неколико примера. Пацијент Матијевић Марјан из Новог Кнежевца који је добро познат полицији) примљен је на мушко одељење Психијатрија 1, чији је начелник др Љиљана Николић, а по налогу директорке Јованке Петровић, после извршеног кривичног дела напада на службено лице.

За време боравка на одељењу, урађена је обрада психолога, која је указала на ментални проблем, који га не ослобађа кривичне одговорности. По већ устаљеном сценарију, пацијент М.М. је добио инструкције од обе напред поменуте докторке да стане пред камере у ходнику и изведе свој пред докторком Николић претходно увежбани "перформанс" у коме прави покрете рукама, смеје се и тобоже прича сам са собом.

Др Николић је “сасвим случајно“ на једној од камера одељења “ухватила“ баш тај тренутак (од двадесет четири часа, седам дана у недељи) видео надзора што је једнако вероватноћи да добијете премију на Лото-у. На основу тога је раструбила да је налаз психолога “неупотребљив“ и да је пацијенту М.М. “све намештено“ иако записник из полицијске станице Н. Кнежевац, као и подебљи досије овог пацијента не говоре баш у прилог томе.

Тако се М.М. уместо да се нађе у затвору, нашао у најбољој соби одељења где се неко време излежавао као на летовању. Успут је развио неке своје мале “бизнисе“ искоришћавајући остале заиста болесне пацијенте. Од илегално купљеног дувана правио је цигарете и позајмљивао другим пацијентима у односу 1:5 па и 1:10 (за једну позајмљену направљену цигарету, тражио је да му пацијенти врате 5, односно 10 цигарета, али купљених у продавници).

У послеподневним и вечерњим сатима, уз дозволу др Николић напуштао би одељење и хакујући Wи Фи мрежу на управној згради болнице својим мобилним телефоном “скидао“ са интернета филмове различите садржине. Које је такође продавао осталим пацијентима. На ове ствари је особље болнице више пута скретало пажњу др Николић и директорки Петровић, које нису предузеле ништа, све до самог отпуста, када је пацијент М.М. напустио болницу са огромном торбом пуном боксова цигарета и подебљим новчаником.

За време свог боравка на одељењу, пацијент је више пута изјављивао да му нико ништа не може, јер о свакоме од лекара зна по нешто, а посебно је наглашавао једног од лекара-миљеника Јованке Петровић др Бобана Васића, психијатра, кога је ословљавао са “комшија“ јер живе један близу другог, коме је достављао марихуану, а понекада је са њим и пушио достављену робу. На отпусту је од др Љиљане Николић пацијент М.М. добио дијагнозу која га ослобађа кривичне одговорности због напада на полицајца, и цинично се смејући отишао кући.

За време боравка на одељењу др Николић му је чак дозволила и приступ до њеног умреженог службеног рачунара, преко кога је практично “скидао“ шта год је хтео, па је успут “покупио“ и неке друге податке болнице. После тога је докторка Николић извела “перформанс“ у коме је раструбила како јој је неко од запослених упао у компјутер са подацима, па је чак успела да обмане и службенике Полицијске управе Кикинда, који су насели на ову представу.

 

       Дилери под заштитом

 

Други пример је пацијент Фајхнер Николас рођен 1995. год. из Новог Сада, против кога је поднета кривична пријава за растурања наркотика у Новом Саду, а кога је по налогу др Јованке Петровић, на одељење болести зависности-Психијатрија 2, примила др Сузана Стијовић, начелник овог одељења, са истим циљем- избегавање кривичне одговорности.

Тако је др Стијовић наставила са праксом да на свом одељењу држи људе који покушавају да се лече од болести зависности заједно са дилерима дроге. Остаје још само да се Ф.Н. повеже са локалним дилерима у Новом Кнежевцу, да почне “достава“ у болницу и растурање по другим одељењима, те да се круг затвори. Овако изгледа болница којом управља Јованка Петровић и њена организована криминална група.

Када смо већ код права пацијената, право пацијента је такође и да добија медицинску услугу под условима прописаним законом. То значи да сваки лекар, медицинска сестра, психолог, социјални радник и радни терапеут који ради у болници, мора имати лиценцу за рад. Да ли је то тако у тој болници?

Ето једног примера. На одељењу Психијатрија 5, чији је начелник др Бобан Васић, већ месецима наводно волонтира др Тимеа Варга из Аде, коју је др Јованка Петровић довела у болницу како би се додворила Савезу војвођанских Мађара и председнику управног одбора болнице Орош Урбан Чила.

Ако одете на интернет страницу Лекарске коморе Србије и потражите је на списку лекара који имају важеће лиценце, види се да ова докторка нема валидну лиценцу за рад! Имајући у виду да је због недоласка доктора Бобана Васића на посао, она по речима особља тог одељења, др Тимеа Варга најчешће једини лекар на том одељењу, где прегледа пацијенте, пише терапију, води медицинску документацију и ставља свој потпис и факсимил, поставља се питање ко је и зашто овој докторки дозволио рад без лиценце? Одговор: крив је правник Љубомир Арновљев (по налогу др Петровић), као и републички здравствени инспектор др Бранка Булатовић, због необављања свог посла.

Пружање здравствених услуга без лиценце тежак је прекршај закона. Услед незаинтересованости за посао и пацијенте који нису на експериментима лековима др Бобана Васића, на овом одељењу вршља и др Предраг Величковић, одавно пензионисани неуропсихијатар који се у одсуству др Васића представља као начелник одељења Психијатрија 5.

То исто ради и на одељењу неурологије болнице-у присуству начелнице одељења Иване Михаљев. Реалност је да овај пензионисани и радно нефункционални неуропсихијатар ради у болници по уговору о делу на пословима специјалистичко-консултативних прегледа искључиво у амбуланти болнице, те не може бити никакав начелник, како се лажно представља.

То му иначе не смета да поред пензије која је око 80.000 дин, са дежурствима у болници узме најмање још толико, не рачунајући приходе од експеримената на девизном рачуну у Интеса банци. И све то се дешава у време када млада паметна деца у пуној снази седе без посла, или беже у иностранство. Др Величковић и његова ванбрачна супруга др Весна Рафајловић, окупирали су половину болнице.

Може се лако проверити у бази података РФЗО, да у овој болници има пацијената који су месецима и годинама смештени без оправданих медицинских разлога! На пример, избегавање плаћања старачког дома, непотребно вишемесечно задржавање пацијената у болници док се не заврши експеримент са лековима (јер ако се не заврши-нема исплате на девизним рачунима!).

Тако је директорка Петровић већ 15 година ову болницу претворила у своју “проклету авлију" у којој пате и запослени и пацијенти. Па иако је додијала и једнима и другима, и даље планира да у јануару 2016. године поново буде изабрана за директора ове болнице! Она обилази министарства, покрајинске секретаријате, прети запосленима отказом ако се не ишчлане из синдиката УСС (које је једном приликом назвала “ секташима“)…

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

JOŠ JEDNO NETAKNUTO ZMIJSKO LEGLO ZDRAVSTVENOG SISTEMA SRBIJE!?

 

Glavnom uredniku Magazina Tabloid upućene su ovih dana od uglednih lekara teške reči, kojim ga sumnjiče da izbegava da ministra zdravlja, u dva mandata, Zlatibora Lončara stavi na stub srama, da izbegava da opiše i njegove lične zasluge što je srpsko zdravstvo dotaklo dno. Očekujemo da dobijemo konkretne dokaze, nećemo ih sakriti, odgovaramo razočaranoj lekarskoj eliti i ne sporimo da je krivica ministra Lončara nemerljiva.

 

                major Goran Mitrović, Arpad Nađ

 

Pre dvadesetak dana ministar zdravlja Zlatibor Lončar doneo je rešenja o smeni 11 direktora opštih bolnica i domova zdravlja po Srbiji , “zbog lošeg stanja u kojem se nalaze zdravstvene ustanove“. Sigurno je da u ovim zdravstvenim ustanovama nisu okrečeni klozeti, jer šizofreni premijer Aleksandar Vučić, zbog suficita u budžetu, nije odvojio dovoljno para.

Tek kada završi sa „sečom knezova" (tačnije sečom „kumova" mafije), ministar bi tek na kraju trebalo da, bez izuzetaka, smeni sve direktore opštih bolnica i domova zdravlja u Srbiji. To su suštinske promene u zdravstvu, a ne kozmetičke. Dakle, naš ministar je počeo od kraja korupcije, a ne od početka.

„Zmijsko leglo" zdravstvenog sistema Srbije, ostalo je netaknuto. I tako, dok srpsko zdravstvo sve dublje pada u ponor, naš ministar zdravlja vrši promene po principu „zažmuri da te lažem".

Odlazi u opšte bolnice na periferiji Srbije ( čiji nivo zdravstvene zaštite je u nivou pokretne poljske bolnice u prvom svetskom ratu), po dolasku u bolnicu odlazi u WC da se olakša, povlači ručicu vodokotlića i ukoliko vodokotlić ne radi kaže: „Reći ću te Vučiću. Videćeš…". U tome se sastoji njegova famozna „kontrola".

Očigledno je da ovih 11 smenjenih direktora opštih bolnica nisu okrečili toalete svojih bolnica. Ukoliko nekoga smenjujete, onda bi trebalo da za to postoje opravdani razlozi. Smenjeno je 11 direktora opštih bolnica, ali koliko je krivičnih prijava protiv njih podneto od strane ministarstva zdravlja ?

Toliko o navodnim „promenama u zdravstvu". Malo je poznato da smenjeni direktori nisu članovi Srpske napredne stranke, te je ministar Lončar iskoristio opšte nezadovoljstvo građana, da smeni nepodobne direktore i sve stavi u službu svog Vođe.

Nivo zdravstvenih usluga u Srbiji je gori nego u 19. veku. Profesorka Danica Grujičić, neurohirurg saopštila je na svom blogu da srpsko zdravstvo nepovratno nestaje, da uskoro neće biti lekara koji i nju mogu da leče.

Ministar Zlatibor Lončar je i krivično odgovoran za sunovart srpskog zdravstva. Sa obe šake Lončara za vrat drži v.d. direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja Srbije.

A tamo gde su pljačke i kriminal, ministar Lončar ćuti. Da se ne zameri svom Vođi i njegovoj partijskoj mafiji i kartelima.

Direktorka Fonda zdravstvenog osiguranja je dično izjavila da se uvode u upotrebu, kao lekovi koje plaća Fond, inovativni lekovi, dakle oni čije dejstvo se ispituje na stanovništvu Srbije. Besplatno i uz saglasnost ministra zdravlja. Nije rekla, gostujući na RTS-u, koliko para će staviti u džep ona i ministar zdravlja.

Magazin Tabloid je opisao stanje u Neuropsihijatrijskoj bolnici Sveti Vračevi u Novom Kneževcu, u kojoj se nad pacijentima besplatno vrše eksperimenti lekova koji nisu izvršeni ni nad pacovima i kunićima, uzimaju uzorci biološkog materijala za potrebe stranih farmacutskih kompanija i obaveštajnih službi. Pljačkanje, nasilje, ubistva pacijenata u ovoj bolnici ne dotiču ministra. Važni su mu klozeti po zdravstvenim ustanovama. I on se time ponosi.

Sestra načelnika operative u Bezbednosno-informativnoj agenciji Jovana Drobnjakovića je direktorka NSP Sveti Vračevi dr Jovanka Petrović. Opasno pohlepna žena . Bila je poslanik Demokratske stranke u Narodnoj skupštini Srbije, ali je odmah promenila partiju.

Posle serijala o zločinima u ovoj bolnici, vlasti ćute. I ministar zdravlja.

Direktorka Jovanka Petrović zgrnula je milione evra na nesreći paora i građana iz Banata.

Kako smo saznali u ovoj ustanovi, nju BIA želi da zameni, ali opet sa svojim kadrom. Reč je o dr Suzani Stijović, načelnici jednog odeljenja u ovoj ustanovi. Ona je došla sa Kosmeta, i po svemu sudeći sa falsifikovanom diplomom.

Njen muž Goran je poreklom Crnogorac. Stijovići su od Vasojevića. On je 24. 9. 2005. godine u Kanjiži ubio iz pištolja vlasnika kafića “Baunti“ Jožefa Šarnjaia, sa kojim je bio i prijatelj, jer, navodno, nije poslužen u pripitom stanju. Osuđen je na 15 godina zatvora.

Pušten je pre dve godine na slobodu, jer je direktorka Jovanka Petrović sredila da posle polovine kazne bude pušten na uslovnu slobodu, jer “izdržava četvoročlanu porodicu, koja nema od čega da živi“! Inače njih dvoje žive odvojeno, on u selu Đala na samoj granici sa Mađarskom (gde se bavi prevođenjem ljudi) a ona u Novom Kneževcu. Dakle dve kuće i stan u N. Kneževcu u kome živi ćerka (dr Jovana Stijović, takođe zaposlena u bolnici, a u bolnici sujoj zaposleni i: još jedna ćerka, oba zeta i sin!).

Od doktorke Stijović muž ima rođenog brata koji je bio funkcioner BIA-e. On i Drobnjaković štite ove kriminalce. Sada spremaju sledeći manevar: da direktor bolnice bude dr Suzana Stijović , tako bi praktično Jovanka Petrović ostala zakulisni direktor bolnice, a kriminalni deo BIA-e bi i dalje bio njihova podrška iz senke.

Prema saznanjima istraživača Magazina Tabloid, dr Suzana Stijović, koja je došla iz Prištine, ima podršku načelnika u BIA Bojana Dimića, o kome smo pisali u serijalu o kriminalu u ovoj službi.I n je došao iz Prištine, u centralu BIA, a načelnik je vrlo važne uprave.

Direktorka Jovanka Petrović je potpuno izgubila razum, napada sve oko sebe i u svakoga sumnja, proradila je i kod nje paranoja.

Inače, koliko se ove dve doktorke vole govori način na koji dr Stijović naziva direktorku u njenom odsustvu-"psorijatična šizofreničarka" (jer pored mentalnih problema Jovanka boluje i od psorijaze).

Stijovići su došli sa Kosova, "junački su utekli" pre rata 1999. godine u svoj stan u Sutomoru. I ovde u N. Kneževcu primenjuju iste šeme, najveći su Srbi i ona i direktorka i dr Boban Vasić, takođe sa Kosova, dok ne bude zapucalo. Kad zapuca, odoše sa džakom para u beogradski pašaluk.Sada ovde grabe koliko mogu i uvek im je malo.

U ovom broju opisaćemo koruptivnu šemu za pljačku pokretne i nepokretne imovine psihijatrijskih pacijenata na lečenju u ovoj bolnici, u saradnji sa kamarilom ministra Aleksandra Vulina, koji lično postavlja direktorke centara za socijalni rad po Srbiji, uz dva uslova: da se učlane u njegov „Pokret socijalista" i da pristanu da budu Monika Levinski. U prilog ovoj tvrdnji, navešćemo samo neke od nebrojenih primera.

Pacijentkinja Smiljković Bojana i njen rođeni brat Smiljković Vladimir iz Beograda, nalaze se na meri obaveznog psihijatrijskog lečenja „na neograničeni vremenski period", koja im je izrečena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu 28 K.br. 3557/13 od 27.06.2013.godine , koje je donela sudija Svetlana Aleksić, takođe besprizorna žena.

U Specijalnoj zatvorskoj bolnici Padinska Skela ( Beograd) bili su na lečenju u periodu od 23.07.2013. god do 09.10.2015., kada su u dogovoru sa direktorkom Jovankom Petrović premešteni u psihijatrijsku bolnicu Novi Kneževac na dalje izdržavanje izrečene mere, gde se nalaze do današnjeg dana.

Iako je učešće Smiljković Bojane u krivičnom delu izazivanja opšte opasnosti (umišljeno izazivanje požara u svom stanu) koje joj se stavlja na teret prilično sporno, namera nam nije da komentarišemo odluke suda niti postojanje ili odsustvo mentalnih poremećaja kod oba pacijenta.

Namera nam je da ukažemo na ustaljeni kriminalni mehanizam kojim su se ova dva nezaštićena pacijenta, brat i setra, čiji su roditelji pokojni, na prevaru ostali na ulici. Naime, na stan u centru Beograda u ulici Kraljice Marije br. 7 stan 14, neko je očigledno "bacio oko".

Dok je ovo dvoje nevoljnika bilo na izdržavanju mere obaveznog lečenja, odjednom se tokom 2012.god. pojavio izvesni Milen Janaćijević sa kupoprodajnim ugovorom, navodno sklopljenim sa majkom pacijenata, koja je inače preminula 2002.god!

Dakle posle 10 godina, se Janaćijević dosetio da stan koji je navodno kupio od majke pacijenata, prenese na svoje ime na osnovu očigledno ništavnog kupoprodajnog ugovora na kome čak nema ni validnog potpisa majke pacijenata i koji Smiljković Bojani nije ni stavljen na uvid, već joj je dat prepis ugovora !?

Ovakav ništavan kupoprodajni ugovor je u postupku pokušaja njegovog osporavanja od strane zakonskog zastupnika Smiljković Bojane, uvažio sudija nadležnog suda u Beogradu! Odmah po prenosu stana na svoje ime, Janaćijević je stan prodao izvesnoj gospođi Andrejić. Pri tome su iz porodičnog stana pacijenata izbačeni na ulicu nameštaj i sve njihove lične stvari !!! Nije im ostala ni slika pokojnih roditelja za uspomenu!

Pacijentu Smiljković Vladimiru oduzeta je poslovna sposobnost rešenjem nadležnog suda u Beogradu, a za staratelja mu je određen službenik Centra za socijalni rad Palilula-Katica Hodalić, čija je zakonska obaveza bila da između ostalog raspolaže imovinom pacijenta i da spreči njeno nezakonito otuđenje, koje se desilo zbog njenog pasivnog držanja i nečinjenja (ili možda nije tako?).

Mera suda koja je izrečena Smiljković Bojani " na neograničeni vremenski period" praktično znači da od njenog psihijatra dr Vesne Rafajlović u psihijatrijskoj bolnici Novi Kneževac zavisi koliko će još vremena provesti na meri obaveznog lečenja, jer je ona ta koja treba da predloži nadležnom sudu meru obaveznog lečenja na slobodi.

Od samog početka, sve do sada oba pacijenta, po rečima osoblja bolnice, nisu pokazala ni najmanji znak agresivnosti, a da li će život nastaviti na slobodi ili će biti "pronađeni u krevetu bez vitalnih znakova"-to će vreme pokazati. Apelujemo na nadležne organe i institucije da ovim pacijentima pruži pravnu zaštitu u skladu sa Zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, koji je u ovom slučaju smišljeno i brutalno prekršen.

Pacijentkinja Smiljković Bojana odavno ispunjava uslove da joj se mera obaveznog lečenja u psihjatrijskoj ustanovi zameni merom obaveznog lečenja na slobodi ( ima čak i porodičnu penziju od roditelja), ali nema gde da se vrati-ostala je na ulici. Srbijo, pogledaj se na šta ličiš!

Pacijent Lubarda Borislav iz Novog Kneževca, koji je bio na lečenju na muškom odeljenju psihijatrije 1 (psihijatar Ljiljana Nikolić-zakleti sudski veštak !), u sobi doktorke Nikolić, pod njenim pritiskom (i po direktnom nalogu dr Jovanke Petrović, a u cilju dodvoravanja novom lokalnom kartelu "SNS-SVM" kojem su se obe priklonile posle sloma DS-a), potpisao je punomoć svom rođenom ujaku, koji je inače otac sadašnjeg predsednika opštine (i predsednika OO SNS) dr Radovana Uverića, da može raspolagati njegovom imovinom koja mu je kao jedinom nasledniku pripala posle smrti oba roditelja.

Na taj način je doktorka Nikolić omogućila porodici Uverić da protivpravno prisvoji bonove za gorivo i subvencije za poljoprivredu praktično nepostojećeg poljoprivrednog domaćinstva porodice Lubarda, koje je zadesila nevolja, kao i da prisvoji svu pokretnu i nepokretnu imovinu pacijenta Lubarde Borislava, koga su takođe na predlog doktorice Nikolić lišili poslovne sposobnosti i strpali u dom za lica sa mentalnim smetnjama o državnom trošku. Sve to u cilju dodvoravanja direktorke Jovanke Petrović predsedniku opštine Radovanu Uveriću i SNS-u u koji je preletela.

Da li će ih obe SNS zaštiti od krivične odgovornosti ? Kraj će pokazati, a on se nazire. Da li ove doktorke, psihijatri i zakleti sudski veštaci imaju savest ? Kod svakog iole normalnog čoveka, sve ovo što je do sada napisano trebalo bi da izazove gađenje.

Pacijent Novaković Nikola iz Čelareva (Bačka Palanka), siroče bez oba roditelja, jedini je naslednik roditeljske kuće i imanja u Čelarevu, na koje je stavila ruku direktorka Gradskog centra za socijalni rad Bačka Palanka Aleksandra Arsenin, koja je zemlju pacijenta već prodala svome rođenom stricu. Na redu je kuća.

Psihijatar Ljiljana Nikolić, kao i službenik Centra za socijalni rad Bačka Palanka koji je određena za staratelja pacijenta, po ustaljenom scenariju, smišljeno i u dogovoru nisu učinile ništa da zaštite imovinu ovog pacijenta, koji je pored porodične penzije koju podiže "neko drugi", željan svega, da se ne bi zamerile kamarili Aleksandra Vulina.

Malo mu je što je zaposeo carinu, pa je i od centara za socijalni rad napravio unosan biznis nekretninama nesretnika, a sve uz saradnju sa "zakletim sudskim veštacima" psihijatrijske bolnice u Novom Kneževcu i pod direktnim nadzorom direktorke ove bolnice.

Iako smo u više navrata upozoravali na kriminalne aktivnosti OKG (organizovana kriminalna grupa) psihijatrijske bolnice Novi Kneževac, do sada nije bilo nikakvih reakcija niti od strane ministarstva zdravlja, niti od strane javnog tužilaštva.

Eksperimenti lekovima i svi mogući oblici kršenja Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama se i dalje nastavljaju. Ali, ministar zdravlja Lončar ne reaguje. Da se ne zameri njenom bratu! A morao bi da smeni direktorku Jovanku Petrović (ukoliko ima imalo ljudske časti i dostojanstva), te da uvede prinudnu upravu u ovoj bolnici koja je pod njenom upravom postala leglo korupcije, nečoveštva i zla.

Krivična prijava protiv Jovanke Petrović biće znak iskrene namere ministra da se u zdravstvenom sistemu nešto promeni. Sve drugo je prodavanje magle zvane "borba protiv korupcije u zdravstvu". A i famozno "Radno telo za borbu protiv korupcije u zdravstvu" oko koga se digla tolika medijska buka i njegov predsednik gospodin Mario Spasić mudro ćute.

Državna revizorska institucija utvrdila je pljačku od oko 100 miliona dinara u Institutu za prevenciju i rehabilitaciju kardiovaskularnih bolesti "Niška Banja’`. Odgovornost je pripisana direktorki profesor Marini Deljanin Ilić. Ali, ona je i dalje na dobrom glasu kod ministra Lončara, jer iza nje stoji kosovski kartel.

Lončar je, nakon obilaska Instituta za prevenciju, lečenje i rehabilitaciju kardiovaskularnih i reumatskih bolesti "Niška Banja", rekao novinarima 17. oktobra da taj institut neće biti odmah privatizovan pošto postojati mogućnost, prema odluci Vladine komisije za privatizaciju banja, da svaka banja odluči da li ide u neku vrstu privatizacije ili strateškog partnerstva.

"To je pre svega namenjeno banjama u koje mora da ulaže država koje ne mogu same da se izdržavaju, koje su u minusi ili problemima. Ako one nađu strateškog partnera da uloži, mi smo tu da podržimo, nije nam ova banja prioritet da ide u privatizaciju", rekao je Ločar odgovarajući na pitanja novinara.

Dodao je da se razmišlja o nabavci angio sale za Nišku Banju koja bi mogla da bude nabavljena sledeće godine ukoliko budu ispunjeni svi uslovi za dobijanje dozvole za njen rad, što bi mnogo rasteretilo Niš.

Lončar je naglasio da su pacijenti u Institutu u Niškoj Banji zadovoljni!

"Ova ustanova dobro radi, nije u dugovima i minusu, ali ovde mora da se uloži u obnavljanje i širenje kapaciteta. Dogovorili smo sada, a i sa Ministarstvom rada u čijoj je nadležnosti PIO fond, da damo saglasnost da se novac upotrebi za rekonstrukciju bazena i drugih delova, koja je potrebna zbog nerešenih imovinskih odnosa koji su na sudu", naveo je Lončar.Nijednom rečju nije pomenuo direktorkinu pljačku od 100 miliona dinara. To za ministra Lončara i nisu neke pare!

 

     A 1. Doktor za naručenu smrt

Možete li, molimo vas, da proverite šta se desilo sa krivičnim prijavama protiv doktora Predraga Veličkovića neurospihijatra, koje su mu podnete zbog zloupotrebe službenog položaja dok je bio predsednik opštine Novi Kneževac (ispred radikala, sada je neposredno pre izbora preleteo u SNS, i on i njegova ljubavnica dr Vesna Rafajlović).

Ovaj neurospihijatar je odavno u penziji, ali ga direktorka Jovanka Petrović. i dalje drži u bolnici po "ugovoru o delu", da bi joj obavljao prljave poslove. Jedan od najprljavijih poslova za koji sumnjamo da obalja odavno je "čišćenje" pacijenata visokim dozama lekova. U dogovoru sa njim, i za određenu sumu novca, rodbina smešta starog čoveka u psihijatrijsku bolnicu gde ga dr Veličković dovršava lekovima.

Da je ovo realnost i nije plod naše mašte možete pročitati ovde

U tome mu očigledno pomažu i neke sestre. Teško je to dokazati, jer se ne rade toksikološke analize posle smrti. Najviše je takvih slučajeva bilo na odeljenju Psihijatrija 5 (ženska gerijatrija), čiji je načelnik doktor Boban Vasić psihijatar (miljenik J.P), koji ne dolazi na posao, tako da po tom odeljenju vršljaju dr Predrag Veličković neuropsihijatar i dr Timea Varga lekar opšte prakse iz Ade, koja na ovom odeljenju navodno volontira (inače ova doktorka govori jako loše srpski, studirala navodno u Novom Sadu na engleskom (!?), ali je zato spremna na sve i miljenica je J.P. Poznata je po tome što je sestrama koje su je upozorile da će pacijentkinja umreti rekla: "Pa šta? Neka umre."!). Nju trenutno "obučavaju" dr Predrag Veličković i dr Boban Vasić kako da postane "egzekutor", kao što su njih dvojica pod komandom J.P.

Inače gore pomenuti dr Predrag Veličković je udovac i živi u vanbračnoj zajednici sa doktorom Vesnom Rafajlović psihijatrom, koju je kao predsednik opštine i direktor bolnice doveo u bolnicu iz doma zdravlja i dao joj specijalizaciju.

Poznat je po tome što za novac piše lažne dijagnoze za penzije, tuđu negu i pomoć, odlazak u banje, penzije u inostranstvu. Romi (cigani) u Novom Kneževcu ga obožavaju jer im piše lažne dijagnoze kojima u Centru za socijalni rad Novi Kneževac dokazuju da su radno nesposobni i ostvaruju pravo na socijalnu pomoć.

Zvanično se vodi kao konsultant u ambulanti bolnice, gde pregleda pacijente zajedno sa dr Timea Varga, a koriste pečate drugih lekara (napr. dr Suzane Stijović). Razlog je taj što posle uvođenja informatičkog sistema "IZIS" raspored lekara koji rade u ambulanti mora da se dostavi za dva meseca unapred.

Dakle da pojasnimo, u danu kada u ambulanti treba da radi dr Suzana Stijović, ona nije u ambulanti, a njen pečat praktično zloupotrebljavaju dr Predrag Veličković neurospihijatar i dr Timea Varga lekar opšte prakse, koji čine krivično delo falsifiikata. Polovina lekara ove bolnice na taj način nikada ne dolazi u ambulantu (dr Boban Vasić, dr Jovan Milovanović itd.), a zvanično se vode kao da su u njoj radili.

Dakle dr Predrag Veličković , neurospihijatar u penziji je saradnik J.P. i Suzane Stijović po istom osnovu (BIA), opasan kriminalac i dželat. Do sada nije osuđivan, a podnošene su mu krivične prijave 2008.god. (ali mislimo da nisu samo ove, ima ih još). Molim vas da proverite šta se sa krivičnim prijavama desilo.

Težak je to lopov, posle smene vlasti, kada su došle demokrate, lično su ga od krivične odgovornosti zaštitili Jovanka Petrović i novi predsednik SO Dragan Babić. Tako sadašnji predsednik opštine Radovan Uverić (SNS), takođe ne podnosi prijave ni protiv Dragana Babića ni protiv Predraga Veličkovića (oba bivša predsednika opštine), zbog evidentni krivičnih prestupa i zloupotrebe službenog položaja.

(Imena potpisnika poznata redakciji)

 

     A.2 Kontrolor, a lažni doktor!

Na čelo komisije koja je prošlog meseca utvrđivala nepravilnosti u radu domova zdravlja i bolnica, ministar Lončar je postavio izvesnog dr Aleksandra Stojanovića, funkcionera SNS-a, koji je lažni specijalista oftamolog. Bio je v.d. direktor DZ Barajevo, nanevši ogromnu štetu zdravstvu. Optuživan je za mobing, za nestručnost…

Istragom je utvrđeno da je dr Stojanović diplomirao na Medicinskom fakultetu u Tuzli 1992. godine, u vreme rata, nakon 11 godina studiranja. Specijalizaciju nije završio, a u vreme kampanje SNS-a pregledao je besplatno, navodno, 60.000 građana. Dr Stojanović nema licencu za rad Lekarske komore Srbije! Za lažnu specijalizaciju zna i ministar Lončar, ali…

Doktora sa lažnom diplomom, a što je specijalnost kadrova SNS-a, ministar Lončar je za nagradu postavio za direktora DZ Palilula, za člana nadzornog odbora Instituta za majku i dete. Sa te pozicije ovaj lažni specijalista, neznalica, nasilnik i kriminalac, na čelu je inspekcije koja je vršila kontrolu rada zdravstvenih ustanova, nakon čega je ministar smenio direktore tih ustanova.

A dr Stojanovuić je u Barajevu iza sebe ostavio pustoš. Sada sa tim nastavlja u DZ Palilula, jednom od najvećih u zemlji. Lekari ovih domova zdravlja znaju da Stojanović uopšte ne razume medicinsku terminologiju, jer mu je i diploma iz Tuzle sumnjiva. Kako Srbin da završi fakultet usred rata!Samo zbog ovog zla, ministar Lončar bi morao na višegodišnju robiju.

 

     A 3. Sindikalac pod zaštitom

“Već 15 godina traju problemi u Klinici za plastičnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije koji se iz poznatih razloga medijski propraćenih, namerno ne rešavaju. Samo u protekloj deceniji, promenjeno je pet direktora, i to prof. dr Predrag Stefanović, prof. dr Zoran Tačević, prof. dr Miodrag Colić, prim. dr Milan Todorović, i sada doc. dr Milan Jovanović, a problemi postaju sve gori i gori“ – piše u pismu zaposlenih upućenom i našem magazinu.

Iz klinike su proterivani, na različite načine i pod različitim pritiscima, specijalisti plastične i maksilofacijalne hirurgije Miodrag Colić, Boban Đorđević, Oliver Jevtić, Milutin Mrvaljević, Alek Račić, Zdravko Petković, Ljiljana Velimirović, Biljana Mumović, Vesna Rakić, Goran Bjelogrlić, Zlatko Vujačić, Dejan Milutinović i dr.

O broju sestara i nemedicinskog osoblja koje je prošlo kroz kliniku, bolje je da se ne piše, ali je reč o sposobnim i poštenim kadrovima. Uglavnom su svi sklonjeni kada su ustanovili ono što je za kliniku opšte poznato a to je da po klinici ordinira grupa predvođena poverenikom Novog sindikata zdravstva koja vrši različita krivična i prekršajna dela u cilju sticanja materijalne koristi.

Ko god se protiv te grupe pobunio ili nije hteo da učestvuje u određenim radnjama prošao je kao navedeni lekari. Reč je o krivičnim i prekršajnim delima nesavesnog lečenja, rada u alkoholisanom stanju pa čak i pod dejstvom narkotika, falsifikovanja medicinske dokumentacije, vršenju obrednih rituala u javnoj zdravstvenoj ustanovi, mobingu nad nepoželjnim članovima kolektiva, iznuđivanju mita za lekarske usluge od pacijenata i slično.

Ovakvo stanje precizno i dokumentovano su predočili upravi Kliničkog centra i ministarstvu zdravlja prethodna dva direktora klinike i oba su bila smenjena nedugo posle podnošenja dokumentacije.

U MUP, BIA, VOA i drugim agencijama nalazi se pregršt prijava protiv gotovo svih zaposlenih radnika u klinici pisanih u najvećem broju od strane poverenika Novog sindikata zdravstva za ovu kliniku gde se navode detalji kao što je čak i odlazak ranije sa radnog mesta.

Time su izvršioci najtežih krivičnih i prekršajnih dela u ovoj klinici pokušali da skrenu pažnju sa zlodela koja vrše i akcenat stave na nevažne stvari prikazujući se za samoinicijativne saradnike bezbednosnih službi. Međutim, pored toga, zabeleženi su i slučajevi anonimnih prijava porodicama pacijenata lečenih u klinici u kojima se upozoravaju da ih je određeni lekar nestručno lečio i lažno prikazuju rezultati lečenja u cilju kompromitacije pojedinih lekara koji nisu po volji ove kriminalne grupe.

Istovremeno, lekari koji su po volji ove bande mogu da rade šta god hoće, čak i da vrše operacije noću bez odgovarajućih uputa i medicinske dokumentacije za šta stiču veliku materijalnu korist, a oštećuju Klinički centar. Time se ova banda postavila kao grupa kriminalaca koji drže čitavu deceniju kliniku za svoje vlasništvo i uklanjaju bez milosti svakog ko im stane na put ili ko čak neće da učestvuje u kriminalu.

Hirurzi i drugi medicinski radnici koji su proterani sa klinike, žele što pre da zaborave da su tu ikada radili, a većina njih je već ranije pisanim putem uradila i jedan "siziforv posao"  , obaveštavajući upravu Kliničkog centra o pravom stanju stvari, mada ta uprava radi sve drugo, samo da problem ne reši. Nekadašnji ministar zdravlja Zoran Stanković, dobio je kompletnu dokumentaciju o krivičnim i prekršajnim delima poverenika Novog sindikata zdravstva, međutim, u razgovoru sa kolegom sa VMA koji ga je zamolio da pomogne poštenim ljudima u toj klinici, odgovorio je: "…Ne mogu ja ništa kad tog sektaša štite političari".

Radi pojašnjenja, u klinici se već vise od jedne decenije vrše obredni rituali posipanja praha i tečnosti po hodnicima, paljenja papira i ugljevlja, pa čak i obrednog klanja pernatih životinja!

Bivše rukovodstvo klinike je uhvatilo na delu poverenika Novog sindikata zdravstva u vršenju istih i prijavu prosledilo upravi Kliničkog centra dok su se lekari obratili sa ukupno 18 potpisa lekara specijalista (od ukupno 25 zaposlenih hirurga) Lekarskoj komori da mu se oduzme licenca za rad jer je u pitanju prekršaj člana 13 KZ R Srbije ali i člana 334 KZ Republike Srbije o lažnom prijavljivanju kolega.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVI KNEŽEVAC: KRIMINAL U BELOM MANTILU I „ODLIČNA SARADNJA“ NA NEZAKONITOJ OSNOVI!!!

 

U subotu, 8. oktobra, ministar zdravlja, u drugom mandatu, Zlatibor Lončar bio je na “tuširanju“ na TV Pink. Bio je nervozan i trudio se iz petnih žila da svoje gostovanje iskoristi za hvalospev svom gazdi Aleksandru Vučiću.

Tvrdio je da je za njegovog mandata okrečeno mnogo klozeta po srpskim zdravstvenim ustanovama, ali zahvaljujući pre svega, nikom drugom no Aleksandru Vučiću koji je dao pare. „Što činiš-čini, ali i za sutra misli !" Ove mudrosti Lončar se nije setio.

Ličio je na čoveka koji se 10. maja 1945. godine priključio četničkom vođi Draži Mihajiloviću. Sve što je rekao ministar Lončar delovalo je toliko jadno, da su ga i voditelji, koji su moralno dno, sažaljevali i kuražili da ne liči na Moniku Levinski. Srpsko zdravstvo na čijem je čelu Zlatibor Lončar vraćeno je u praistoriju. Lončar je proključao…

 

                      major Goran Mitrović

 

Ministar Lončar je opisivao šta je sve nasledio kao ministar. Pominjao je pljačke, neraspakovane skupe uređaje koji su dobijeni iz donacija, a čamili su u podrumima zdravstvenih ustanova, da ne bi pravili konkurenciju privatnim ordinacijama.

Nije pomenuo nijedan slučaj da je neko zbog zla u kojem je srpsko zdravstvo, izveden pred sud. Bilo mu je važno da pošalje šizofrenom pederu Vučiću poruku svoje duboke lojalnosti, jer on sumnja u nju. Vučić u sve sumnja, i sve ih plaši svojom lažnom veličinom. A Lončar je i njemu i njegovim sledbenicima iz prvog ešalona vadio kao hirurg na Urgentnom centru i pivske flaše, palice i druge tvrde predmete iz čmara.

I reče to, Zlatibor Lončar, i pade.

Nije objasnio zašto ne sme da se oglasi povodom slučajeva koje smo opisivali.

Direktorka bolnice Sveti Vračevi iz Novog Kneževca je sestra direktora operative u BIA Jovana Drobnjakovića, takođe psihičkog bolesnika, a ministar Lončar je bio i na merama ove službe, pod neverovatnom optužbom da ga Magazin Tabloid “ostavlja na miru“. Toliko daleko ide njihovo ludilo!

Gospođa Petrović je opasan kriminalac. Besprizorna, halapljiva, surova. Ona u ovoj bolnici radi od utorka do četvrtka, pokupi pare i dolazi u Beograd, gde se baškari u vili na Dedinju. Brat je ozvučio bolnicu, te joj referiše šta ko u njoj radi, ili njoj radi. Sve njene grehe “peglaju“ njeni saradnici u zločinu.

Jedan slučaj takvog „peglanja" desio se 12.10.2015.god., a krivično delo direktorke „ispeglala" je dr Vesna Rafajlović, psihijatar. Naime, pacijentkinja Stojković Smilja rođena 1961.god. iz Mokrina umrla je 10.10.2015.god. (subota) u 10:55 h na dežurstvu direktorke Jovanke Petrović.

U Istoriji bolesti broj 464/15 dr Rafajlović napisala je: „Smrt konstatovala dr Jovanka Petrović.", a zatim popunila svu prateću dokumentaciju koja je potrebna da bi se pacijentkinja sahranila (i pri tome nije zaboravila da naznači da „obdukcija nije potrebna"), a koja se uobičajeno popunjava na dan smrti.

Dakle, rodbina je čekala do ponedeljka 12.10.2016.god., a kada direktorka ni u ponedeljak nije došla na posao (jer su petak i ponedeljak, a neretko i četvrtak za nju neradni dani) dr Rafajlović je telefonom od nje dobila zadatak da „pegla", ali je loše „ispeglala".

Ako je direktorka u subotu 10.10.2016.god. zaista bila na dežurstvu, zašto sama nije nije popunila potrebnu dokumentaciju ? Imala je čitav dan na raspolaganju od 10:55h do 19:00 h.

Ako je dr Rafajlović menjala toga dana direktorku (što je jedan od mogućih izgovora), zašto je u istoriji bolesti napisala „Smrt konstatovala dr Jovanka Petrović." ? Dakle, džaba ste „peglali". Eto direktnog dokaza za tužilaštvo koje je glatko odbilo krivičnu prijavu sindikata USS podnetu protiv direktorke bolnice 29.10.2014.godine, iz potpuno istog istog razloga (nedolazak na dežurstva sa smrtnim ishodom po pacijente).

Nedavno je na Odeljenju za bolesti zavisnosti-psihijatrija II čiji je načelnik dr Suzana Stijović prijavljen treći smrtni slučaj za manje od mesec dana, dakle i ovaj pacijent je „nađen bez vitalnih znakova".

Sva tri slučaja su interesantna jer na tom odeljenju borave mahom mlađi pacijenti-zavisnici, ali je ovaj poslednji interesantan po tome što je pacijent pre smrti nekoliko sati boravio van bolnice i da je umro jedan sat posle povratka u bolnicu pod sumnjivim i nerazjašnjenim okolnostima.

Niti je zbog toga sprovedena istraga, niti je zbog toga urađena obdukcija. Samo jedan od mnogobrojnih primera „peglanja dokumentacije". Jedan psihijatrijski pacijent manje, koga je za to briga ? Nikoga. O

Posebno je interesantan slučaj „peglanja" nasilne smrti (krivično delo prikrivanja nasilne smrti) pacijentkinje Telečki Darinke na ženskom odeljenju Psihijatrija 1 čiji je načelnik dr Vesna Rafajlović sredinom 2015. godine.

Iako postoji obdukcioni zapisnik (obdukciju je izvršio patolog bolnice Senta) u kome je napisano da se radi o nasilnoj smrti, zvanična verzija gore pomenute već izverzirane direktorkine „peglačice" je da je „pacijentkinja povrede zadobila tokom epileptičkog napada kada je udarila glavom o stepenice".

Prvo pitanje za direktorku bolnice i njenu vernu „peglačicu" je sledeće: Obzirom da takoreći nema kosti na lobanji pacijentkinje koja nije smrskana (čelo, nos, potiljak, slepočnice…), može li čovek da istovremeno padne na čelo i potiljak ?

Drugo pitanje: Koliko puta je pacijentkinja ustala i pala da bi joj sve kosti lobanje bile smrskane ? Treće pitanje: Šta je sa video zapisima sigurnosnih kamera koje pokrivaju mesto gde je pacijentkinja „pala" tj. doživela epileptički napad ? Četvrto pitanje: Da li su po dobijanju obdukcionog zapisnika direktorica i njena „peglačica" obavestile o tome policiju, i da li je sprovedena istraga, ili su smatrale da to nije potrebno, jer su ionako odavno izvan zakona?

U ovom slučaju postoji osnovana sumnja da je pacijentkinja na lečenju u bolnici ubijena višestrukim udarcima tupim predmetom, te „ispeglana" verzija događaja kada se pročita obdukcioni zapisnik postaje smešna. Iskreno se nadamo da će obe uskoro peglati u Požarevcu, a sa njima i ostali „peglači".

Direktorka je donela nedavno Pravilnik bolnice o vakcinaciji po kome su od Hepatitisa B obavezni da se vakcinišu samo medicinski tehničari. Po pravilniku o imunizaciji od zaraznih bolesti (na sajtu min. zdravlja) svako ko dolazi u kontakt sa pacijentima, njihovom krvlju i njihovim izlučevinama mora biti vakcinisan.

Dakle, to važi i za lekare. Ali, lekari ove bolnice opsesivno plaše da prime vakcinu protiv Hepatitisa B (navodno zbog mogućih neželjenih efekata, kojih inače uopšte nema).U svim zdravstvenim ustanovama koje leče pacijente širom Srbije (bolnice, domovi zdravlja), svi lekari imaju obavezu da se vakcinišu od Hepatitisa B, posebno u psihijatrijskim bolnicama. A nadležni sanitarni inspektor iz Kikinde spava snom medveda i ne sme da napiše niti jednu prijavu J.P.

U brojnim izjavama direktorke psihijatrijske bolnice Novi Kneževac Jovanke Petrović, može se saznati da je saradnja između direktorke Doma zdravlja Novi Kneževac Renate Mikloš specijaliste radiologa i nje odlična. Tvrdnja je, tačna, saradnja je odlična, ali samo za njih dve. Evo kako ta saradnja izgleda u praksi.

Dr Renata Mikloš je kao „nestranačka ličnost" na mesto direktorice Doma zdravlja Novi Kneževac  ustoličena u vreme vladavine Demokratske stranke , na spahiluku Novi Kneževac, a direktno po direktivi dr Jovanke Petrović i bivšeg predsednika opštine Dragana Babića.

Na taj način direktorka psihijatrijske bolnice Jovanka Petrović, stavila je pod svoju kontrolu i Dom zdravlja Novi Kneževac, posebno njegovu kadrovsku politiku. Između ostalog, preko direktorke doma zdravlja Renate Mikloš, dr Jovanka Petrović je stekla „ekskluzivno pravo" da može da u svakom trenutku sazna od čega boluju pojedini „nepodobni" građani Novog Kneževca i njihove porodice, kakve lekove piju, kakva je prognoza njihove bolesti itd. Takođe je stekla ekskluzivno pravo da vrši pritisak na lekare doma zdravlja na to kako će lečiti pojedine „podobne" i „nepodobne" pacijente.

Dovoljan je samo jedan telefonski poziv dr Petrović i lekar doma zdravlja u paničnom strahu piše „po narudžbini" uput za bolničko lečenje, kojim upućuje pacijenta na „lečenje" u psihijatrijskoj bolnici Novi Kneževac, gde mu je već pripremljen „doček" , a sve u cilju „peglanja" medicinske dokumentacije radi odlaska u penziju, odlaska u Banju Kanjiža, ostvarivanje „prava" na tuđu negu i pomoć, socijalnu pomoć, izbegavanja krivične odgovornosti zbog napada na službeno lice i drugih krivičnih dela, ostvarivanje prava u inostranstvu (bolovanje, penzija, socijalna pomoć…) itd. itd.

Tokom nedavnog renoviranja odeljenja Psihijatrija III bolnice u Novom Kneževcu, direktorka je, bez opravdanog razloga i preke potrebe, naredila hitno preseljenje odeljenja neurologija u Stacionar doma zdravlja Novi Kneževac.

Obe direktorice kažu da je to „primer dobre saradnje", ali su obe zaboravile da kažu da je za vreme trajanja ove saradnje od januara do septembra 2016. godine, po rečima osoblja doma zdravlja, sve troškove Stacionara doma zdravlja (struja, voda, telefon… itd.) na sebe preuzela psihijatrijska bolnica.

Ovim preusmeravanjem budžetskih sredstava iz jedne zdravstvene ustanove u drugu, direktorka bolnice Jovanka Petrović izvršila je krivično delo nenamenskog trošenja budžetskog novca namenjenog za renoviranje bolnice.

Nadležni organi trebali bi da detaljno pregledaju sve finansijske transakcije između ove dve zdravstvene ustanove, posebno za vreme boravka pacijenta sa odeljenja neurologije u Stacionaru Doma zdravlja, gde su inače istovremeno stacionarno lečeni i pacijenti doma zdravlja. Odlična „saradnja", ali na nezakonitoj osnovi.

Odmah posle odlaska pacijenata psihijatrijske bolnice iz stacionara doma zdravlja, direktorka doma tražila je od predsednika opštine Radovana Uverića „finansijsku pomoć" od 2 miliona dinara, kako bi sprečila bankrot doma zdravlja pred kojim se on nalazi već duže vreme.

Ona je za vreme svog mandata dovela Dom zdravlja u stanje katastrofe zbog svoje nesposobnosti i nezainteresovanosti za probleme građana Novog Kneževca. Stopa smrtnosti u ovom gradu je zabrinjavajuća, ali je ona i dalje na mestu direktora i posle promene vlasti u Novom Kneževcu.

Kako se to desilo? Pa tako što je ona kao „nestranačka ličnost" postala stranačka ličnost tj. kadar Saveza vojvođanskih Mađara, sa kojima je SNS potpisao koalicioni sporazum, po kome su podelili plen: „Vama Dom zdravlja, nama bolnica, a građanima Novog Kneževca prostor za lepljenje nekrologa u centru grada".

Tako je i dr Jovanka Petrović brže bolje preletela u SNS. Svi su u Novom Kneževcu ostali na svom direktorskom mestu, jedino se groblje u Novom Kneževcu pomera prema Čoki.

Pacijenti doma zdravlja plaćaju laboratorijske usluge privatnoj firmi Medlab, koja najbezobraznije posluje u okviru ovog doma zdravlja i građanima Novog Kneževca naplaćuje usluge koje se pacijentima ne naplaćuju u drugim ustanovama u Srbiji, jer idu na teret RFZO.

Građani bi trebalo da traže refundaciju od doma zdravlja, jer u sklopu doma zdravlja postoji laboratorija koja može da pruži te iste usluge, ali to ne radi zbog „boniteta" koje dobijaju njen načelnik dr Dejan Grujić i direktorka doma zdravlja Renata Mikloš .

Eksperimenti novih lekova na pacijentima u Novom Kneževcu se nastavljaju. Direktorka i njena kamarila zgrću ogoman novac, žrtvujući pacijente i njihov živote. Ministar se pravi lud. Prozvan u prošlom broju, pokrio se ušima. I ćuti. Da ne naljuti svog šizofrenog Vođu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO A NE DAJE REZULTATE: SISTEMSKE SLABOSTI U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI SRBIJE

 

Londonski magazin "The Economist" objavio je u maju mesecu ove godine, obimnu uporednu studiju o stanju zdravstvene zaštite na Balkanu iz koje se jasno vidi kako vlast pljačka narod da bi ga na kraju ubila.

U toj studiji između ostalog piše i da je životni vek građana Srbije kraći za pet godina u proseku nego u drugim evropskim zemljama, a stopa smrtnosti od raka povećana za 50 odsto! "The Economist" piše i o korupciju u srpskom zdravstvu, podrivanju dostupnost zdravstvene zaštite. Srpski zdravstveni sistem je pred kolapsom.

Za zdravstvenu zaštitu Srbija u poređenju sa državama u okruženju izdvaja najveći procenat bruto domaćeg proizvoda, ali ima najnižu stopu zaštite u celoj Evropi! Novac, umesto na lečenje građana, odlazi u džepove vlastodržaca.

 

                Igor Milanović

 

Srpsko zdravstvo, ponovo je na poslednjem, 35. mestu u Evropi na listi zdravstvenih sistema, pisalo je 29. novembra 2013. u istraživanju sprovedenom za potrebe Evropskog parlamenta. Istraživanje pod nazivom "Zdravstveni indeks evropskih potrošača" ("European Health Consumer Index" – EHCI) sprovodi se od strane stručne organizacije sa sedištem u Švedskoj.

Pomenuta anketa rangiranja zdravstvenih sistema imala je šest indikatora više nego prethodne godine, ukupno 48, a noviteti su bili: poštovanje prava i svesti pacijenata, vreme čekanja za pojedine operacije i preglede, zdravstvena nega, prevencija i dostupnost pruženih usluga, lekovi koje pacijenti primaju...

Srpski zdravstveni sistem dobio je tada 451 poen od mogućih 1.000, a Holandija je dobila najviše njih – 870. Srbija je delila dno liste sa Rumunijom, Letonijom, Poljskom i Bugarskom. Elektronski recepti tada nisu dostupni pacijentima u Srbiji, kritikovali su autori studije.

Oni takođe nemaju mogućnost elektronskih zakazivanja pregleda. Period čekanja na lečenje raka je duže od 21 dan i više od sedam dana za ispitivanje skenerom, kao i vreme čekanja za glavne operacije – duže od 90 dana.

Srbija je dobila pozitivnu ocenu u istim oblastima kao i prethodne godine – vakcinacija dece, zakonsko regulisanje prava pacijenata i pristup medicinskim podacima. Takođe je pozitivno ocenjeno da pacijent u Srbiji može da dođe do lekara u istom danu.

U Srbiji, zdravstveni sistem je javno finansiran iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. To obećava univerzalno medicinsko pokriće za sve, tvrdili su autori.

Međutim, iz mnogo razloga, neki lekari uzimaju mito od pacijenata  pre ili posle pružaju usluge na teret zakonom propisanog osiguranja, jer ne postoji alternativa. Većina ljudi se plaši da prijavi korupciju, strahujući da bi lekari posle odbili da im pruže uslugu.

Kao rezultat toga, postoji široko rasprostranjena percepcija među građanima da su svi lekari u Srbiji korumpirani, upozoravalo se pre tri godine.

U studiji u kojoj je Analitički tim "Ekonomista" (The Economist Intelligence Unit – EIU) 2014. godine upoređivao zdravstvenu potrošnju i zdravstvene ishode u 166 zemalja sveta, Srbija je rangirana lošije od Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije i spadala je u grupu zemalja koje su rangirane više prema izdacima na zdravstvenu zaštitu nego prema ishodima, suprotno od Albanije i Makedonije.

Podaci istog tima iz 2013. godine pokazivali su da se u Srbiji na lekove  troši svega 85 evra po glavi stanovnika, što je skoro 3,5 puta manje od proseka u Evropskoj uniji, a značajno manje i od okolnih zemalja. Već u Bugarskoj na lekove se troši 117 evra po glavi stanovnika, a u Sloveniji čak 246 evra.

Evropska komisija je novembra 2015. godine zaključila: „Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite u Srbiji."

Nijedna od pomenutih studija ili upozorenja nije nagnala Vladu Srbije da preduzme preko potrebne korake i zdravstvo dovede na nivo da bude u stanju makar malo da produži život pacijentima. Zbog tog nemara, situacija se dodatno pogoršala i sada je srpski zdravstveni sistem bukvalno pred raspadom, tvrdi londonski list "The Economist".

Analitički tim tog magazina, EIU, predvođen višim urednikom Martinom Keringom, sastavio je 8. aprila ove godine studiju stanja u zdravstvenom sistemu Srbije pod naslovom "Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije: Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje", koja pokazuje da je situacija kritična po više osnova. Naručilac istraživanja bio je "Novartis", koji planira dalja ulaganja u regionu, a rezultati su široj javnosti postali dostupni u maju mesecu.

Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa, tvrdi se u studiji. Iako imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu, izraženo u procentu od bruto društvenog proizvoda (BDP), nalazimo se među najlošijima u Evropi po pitanju dostupnosti terapija.

Poređenja radi, Srbija za zdravstvo izdvaja 10,6 odsto svog BDP-a, a Rumunija upola manje (5,3 odsto). Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, Srbija ovim parama pokriva tek 60,5 odsto potreba u zdravstvu, a Rumunija 79,7 odsto.

Na strani 14 studije nalazi se sažetak najvažnijih problema sa kojima se suočava srpsko zdravstvo, a koji ga vode u neminovnu propast: "…Srbija ima teškoća da nađe način da ispuni preuzete obaveze u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga za građane s obzirom na sredstva koja država ima na raspolaganju. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) nailazi na teškoće u naplati doprinosa od poslodavaca, što naposletku dovodi do nestašice potrebnih lekova (npr. hepatitis C, onkologija)."

Pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, o čemu svedoči podatak da "Lista lekova" gotovo da nije proširena već pet godina, a od 2010. do 2012. godine samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na Listu. U istom periodu, Bugarska je svoju listu proširila za 44 nova leka, a Hrvatska za 27.

Dostupnost inovativnih lekova u Srbiji mnogo je manja nego u drugim zemljama regiona, budući da 18 odsto ukupnih rashoda RFZO odlazi na farmaceutske proizvode među kojima su uglavnom generički lekovi.

Uz to, podaci Svetske zdravstvene organizacije izneti u studiji govore da je, u poređenju sa drugih osam balkanskih zemalja, Srbija tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. I tako mala izdavanja se dodatno anuliraju visokim stepenom korupcije u srpskom zdravstvu, tvrdi se u pomenutoj studiji.

Studija pokazuje, naime, da čak i postojeći izdaci rezultiraju relativno lošim zdravstvenim ishodima i nedovoljnom dostupnošću zdravstvene zaštite, usled sistemskih slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite: velike zastupljenosti takozvanih izdataka iz sopstvenog džepa, korupcije i činjenice da zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i za utvrđivanje načina plaćanja tih investicija.

Na strani 16 studije se tvrdi: "…Postupak za odlučivanje o stavljanju na listu i cenovnoj politici za lekove i farmaceutska sredstva je i dalje neujednačen. Nije jasno u kojoj meri država poštuje pravilnik o analizi isplativosti i uticaja na budžet za lekove iz 2012. godine. Nedostatak transparentnosti u pogledu deviznog kursa koji se koristi u pregovorima za utvrđivanje cena…"

U vezi loše organizovanosti srpske zdravstvene zaštite konstatuje se na strani 15: "…Razvoj infrastrukture za procenu zdravstvenih tehnologija (PZT) u Srbiji zaostaje za razvojem u susednim zemljama (npr. Hrvatska i Slovenija). Ne postoji zvanična agencija za PZT (RFZO obavlja neke srodne aktivnosti; ALIMS ocenjuje kvalitet, bezbednost i delotvornost farmaceutskih sredstava; tehnička podrška Odboru za PZT Ministarstva zdravlja je mala). Nema uključenosti u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA)."

Da bi se objasnili razlozi zašto Srbija ima skupu zdravstvenu zaštitu koja ne daje rezultate, EIU podseća na jedan svoj raniji izveštaj. U studiji iz 2014. godine „Rezultati i koštanje zdravstvene zaštite", upoređivanjem 166 zemalja Srbija je klasifikovana u treću grupu (ukupno 6 grupa) po rezultatima zdravstvene zaštite i bolje je rangirana po potrošnji na zdravstvenu zaštitu nego po njenim rezultatima. Očigledno se i na ovaj način odlivaju pare iz džepova građana u džepove odabranih pojedinaca, zbog čega nikome od političke elite ne ide u prilog da bilo šta ozbiljno menja.

Rezultat svega navedenog je da su ishodi lečenja u Srbiji loši, očekivani životni vek naših građana je za više od pet godina kraći nego u EU, dok je stopa smrtnosti od raka za 50 odsto veća.

Studija se završava sledećim zaključkom: "…Sistemske slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite (uključujući korupciju  i nepostojanje sveobuhvatnog sistema za procenu zdravstvenih tehnologija) podrivaju dostupnost zdravstvene zaštite i uvećavaju nesklad između rashoda na zdravstvenu zaštitu i rezultata…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTVORENO PISMO: PREPLITANJE BOLNIČKOG SUMRAKA I KRIMINALA IZ MAJDANPEČKE BOLNICE

 

Hirurg iz Donjeg Milanovca, dr Milutin Milošević, uputio je pismo Magazinu Tabloid u kome detaljno opisuje kako je postao žrtva mafijaških pretnji i kako mu je "za opomenu" zapaljen i njegov privatni automobil.

Dr Milošević u pismu kaže da je istraga utvrdila da bivši direktor Opšte bolnice u Majdanpeku, dr Nikola Stefanović, "ima dodirne tačke" sa licima koja su osumnjičena za pomenutu paljevinu i pretnje ubistvom njegove ćerke. Zbog ograničenog prostora, redakcija prenosi njegovo pismo u skraćenoj formi.

 

     …….

 

Dana 30.09.2015. zapaljen mi je automobil i sva oprema za hitne lekarske intervencije na terenu, koja se u automobilu nalazila, na desetak metara od kuće u kojoj živim, u Donjem Milanovcu, maloj pograničnoj varošici na desnoj obali Dunava. Ovo mesto je svoj procvat doživelo u periodu sankcija, kada su se desetine i stotine tona goriva dnevno prebacivale preko Dunava.

Nedelju dana nakon paljevine mog automobila, pozvonio mi je telefon i javio se ženski glas, nudeći hladnim tonom da mi prenese nečiju poruku. Bejah zbunjen, ali prihvatih. Poruka je počinjala sa: "Nadam se da si se sad opametio…" a onda su sledili podaci o tome gde mi ćerka živi, gde ide u školu i kako će izgledati njena sahrana, te da će taj potencijalni ubica sa osmehom posmatrati mene u crnini, u toku sahrane moje ćerke. Ovo je ličilo na pretnju psihopate sa ozbiljnim psihičkim problemima.

Kao i paljevina automobila, i ova je pretnja odmah prijavljena policiji, policija je alarmirala dežurnog tužioca, a tužilac naložio opservaciju slučaja od strane odeljenja za visoko – tehnološki kriminal.

I – Bingo! Pomenuto odeljenje policije je utvrdilo da je žena koja me je pozvala i prenela mi pretnje – stanovnik Vršca, iako je kazala da je iz Beograda. Saslušana je od policije iz Vršca odmah, a informacije sa saslušanja su prosleđene policijskoj stanici u Majdanpeku, PU Bor .

Pokušao sam da stupim u kontakt sa tadašnjim komandirom stanice, Aleksandrom Đorđevićem, koga inače znam lično, ali svi pokušaji su ostali bezuspešni u narednih dva meseca. Kad god bih se predstavio, ženski glas koji se javljao je govorio ili da je komandir na sastanku, ili je odsutan, ili je na slavi, pa da pokušam sutra ili narednih dana. Video sam da nešto ne štima. Pokušao sam sa Boškom Radičevićem , tadašnjim načelnikom PU Bor, ali se uvek sve završavalo sa: "Pozovite sutra!"

Nakon dva meseca natezanja, napisao sam dopise službi unutrašnje kontrole, kabinetu ministra policije, kabinetu direktora policije, ombudsmanu i nizu drugih službi.

Potražim još neke kontakte preko prijatelja koji rade u policiji, konsultujem i neke policijske sindikate, obiđem više puta višu tužiteljku u Negotinu, Kseniju Branković, pa neke zvaničnike policije u Boru i stvar nekako krene. Kako sam kasnije saznao, predmet je prvih dva meseca ležao u fioci tadašnjeg komandira stanice u Majdanpeku i po predmetu se nije postupalo.

Tada sam upoznao inspektora Dragana Petrovića, iz policijske stanice u Majdanpeku, kome je predmet dodeljen i u koga je pomenuta tužiteljka imala poverenja. Kako mi je sam kazao, inspektor Petrović je tri puta odlazio u Vršac i saslušavao ženu koja mi je pretnje prenela.

Zanimljiv podatak je da je Vršac nekakav centar pogranične policije za ovaj deo podunavlja i u njemu je donedavno komandir pogranične policije bio Mile Adamović, čovek iz ovog kraja, koga takođe lično znam i čija je ćerka dobra drugarica sa mojom ćerkom, čijim mi je ubistvom zaprećeno.

Inspektor Petrović mi je nakon saslušanja žene iz Vršca i nakon uvida u 70 kucanih strana dokaznog materijala koji je dostavljen od odeljenja za visoko-tehnološki kriminal iz Beograda, kazao da je slučaj 99% rešen i da su ostale još neke formalnosti, pre nego što tužilaštvu dostavi dokaze. Kazao mi je i da nedvosmisleno zna ko je naručio pretnje ubistvom mog deteta, a verovatno i zapalio automobil, ali ću ja biti upućen u to kad slučaj bude rešen. Isto mi je rekla i tužiteljka iz Negotina.

U celoj priči, je interesantno i to da su dva puta pokušane likvidacije mene i moje porodice nameštanjem saobraćajnih udesa, da smo se oba puta izvukli neverovatnim sticajem okolnosti i da su oba puta ljudi iz policije pretili svedocima ovih događaja i upozoravali ih da NE svedoče.

Šta bi mogao da bude motiv za sve ovo?

Pre devet godina sam radio u Opštoj bolnici Majdanpek kao hirurg. Toj bolnici su neophodna dva anesteziologa minimum, kako bi se pokrile potrebe 24 sata dnevno, čitav mesec, ali je majdanpečka bolnica tada imala samo jednog.

Priučene su neke medicinske sestre i tehničari da vode anesteziju, što je jednako rizično kao kad bi priučene sestre operisale, ali verovali ili ne, tadašnji direktor, dr Nikola Stefanović  je insistirao na toj vrsti organizacije rada.

Smatrao sam da je to veliki rizik po pacijente i mene kao hirurga, pa sam ovaj nelogični zahtev tadašnjeg direktora prijavio tužilaštvu, republičkoj zdravstvenoj inspekciji, ministarstvu zdravlja i predsedniku opštine. Jedino što se dogodilo nakon toga, bilo je da sam dobio otkaz.

Doktor Stefanović, koji je meni dao otkaz zbog nepoštovanja pravilnika za koji se naknadno ispostavilo da nikada nije postojao i da je falsifikovan za potrebe mog radnog spora, imao je i čitav niz smrtnih slučajeva pacijenata koje je odbijao da primi na bolničko lečenje zato što su navodno bili laki slučajevi. Ovog momenta se vode protiv njega najmanje dva sudska postupka iz tih razloga.

E, ja sam se potrudio da se u javnosti sazna "za kim zvona zvone" u Majdanpeku, a istraga je utvrdila da dr Stefanović ima dodirne tačke sa licima koja su osumnjičena za paljevinu mog automobila i pretnje ubistvom moje ćerke.

Sedam meseci je prošlo od paljevine i pretnji ubistvom, 3 – 4 godine od poslednjeg pokušaja "ućutkivanja", devet godina od mog uklanjanja iz Opšte bolnice Majdanpek, par meseci od poslednjeg u nizu smrtnih slučajeva u bolnici za koje je osumnjičen dr Stefanović. Šta se čeka? O kakvoj se državi radi?!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOLESNO ZDRAVSTVO SRBIJE I SIVE TARIFE ZA OPERACIJE U DRŽAVNIM BOLNICAMA!??

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije se urušava, od javnosti se krije podatak da će u 2016. godini Srbija imati 50.000 obolelih od raka, a istovremeno najbolji i najstručniji lekari beže iz ove države, usled mizernih plata, a često i mobinga.

U srpskim bolnicama pacijentima se kradu organi. Liste čekanja na specijalističke preglede su takve da pacijenti koji nemaju vezu, mogu da, ili umru u hodnicima bolnice čekajući da dođu na red za pregled, ili da odu u privatnu kliniku u kojoj isti oni lekari iz državnih bolnica ljubazno i uspešno leče bolesti od kojih se umire u Zemunskoj bolnici, na Bežanijskoj kosi, Urgentnom centru…

 

                     Vuk Stanić

 

Sunovrat srpskog zdravstva počeo je dolaskom DOS-a na vlast, a ministar zdravlja, u četiri mandata, Tomica Milosavljević, sa svojom kriminalnom grupom, doveo je farmaceutsku mafiju u Srbiju, bolesne građane je izložio besplatnim eksperimentima za ispitivanje novih lekova.

Ovog zločinca na ministarskom mestu zamenila je psihijatar Slavica Đukić Dejanović, koja se bavila samo svojim biznisom, haljinama, izgledom i telohraniteljima. Onda je na vlast došla SNS koja je, iz usta svog vođe, obećavala kule i gradove. Pošli smo s njima u budućnost, i stigli do BU.

Dolazak Zlatibora Lončara na mesto ministarstva zdravlja pre nekoliko godina delovalo je ohrabrujuće. Naprednjaci su najavili “bespoštednu bitku protiv korupcionaša, lopova svih boja, a naročito u zdravstvu. Očekivalo se da će bivši četvorostruki ministar Tomica Milosavljević biti izvede na sud, da će objašnjavati gde su nestale milionske donacije, koliko je farmaceutska mafija odvojila novca za njegovu promociju.

Kliničkim centrom Srbije, pod Milosavljevićevim patronatom drmali su Predrag Peško, potom Đorđe Džo Bajec. Moglo se desiti da prodaju i zgradu oronuog i nezavršenog Kliničkog centra Srbije. Mnoge lokacije su prodali, izdali.

Ako se od novog ministra Lončara očekivalo da se “napije krvi“ onima koji su sisali krv pacijentima u zdravstvenim ustanovama, nada je ostala samo nada. Naprednjačka vlast je amnestirala sve lopove iz Dinkićevog tabora, a Vučić je za svog šefa kabineta doveo Ivicu Kojića, Dinkićevog savetnika. Da li je novi ministar mogao, ili nije hteo, da uđe u obračun sa lopovlukom, sa nepotizmom, sa mnogim mafijama koje drmaju srpskim zdravstvom?

Očigledno je da bez Vučićeve saglasnosti nije moguće rasvetliti nijednu aferu, pa ni u zdravstvu.

Bolnice nam i dalje liče na klanice, lekari beže iz zemlje koliko ih noge nose, najsavremenija oprema se krade iz instituta i bolnica i domova zdravlja, i nosi u privatne klinike. Ali, građani za njih nemaju novca.

Veliki novac iz budžeta Srbije preusmerilo je ministarstvo zdravlja u Odeljenje za transplantacije Urgentnog centra. Ovo odeljenje najbolje je opremljeno i izgleda kao da je u pitanju VIP sprat neke američke privatne bolnice. Ni tu nije kraj investicijama, jer je u planu da posle izbora podigne još jedan sprat odeljenja za transplantacije.

Na prvi pogled sve deluje odlično. Ipak, u ovom odeljenju se radi sve osim transpalantacija. Srbija je od kada je ovo odeljenje za transplantacije proradilo, doživela propast programa za transplantaciju kojim se ministarstvo zdravlja hvalilo.

 

       "Uput" u privatnu kliniku

 

Hrvatski lekari koji su dolazili da u Beogradu na Urgentnom centru urade transplantacije smatraju da je reč o bespotrebnom utrošku para, a i nije im jasno zašto oni dolaze da u Srbiji obavljaju ovu vrstu hirurških zahvata, kada i u Srbiji ima dovoljno stručnih lekara.

Poražavajuće što je kapacitet “VIP salona" ostao potpuno neiskorišćen. Za četiri godine na njemu je urađeno manje od deset transplantacija. Više od tri puta ove transplantacije radili su lekari iz Hrvatske! Istovremeno je i broj ukupno urađenih transplantacija u Srbiji smanjivan.

U toku 2013. Srbija je imala 71 kadaveričnu transplantaciju bubrega. Naredne, 2104. taj broj je smanjen na 37, dok je 2015. kada je "Vip salon“ radio punom parom urađeno tek dvadeset. Inače, komšije iz susedne države su nam spočitavale i to da imamo deset puta manje donora od Hrvatske, kao i očajnu organizaciju.

Najbolji primer koliko su naš zdravstveni sistem i naše ministarstvo zdravlja loše organizovani u ovoj oblasti govore i sledeći zvanični podaci: godine 2015. u Srbiji je bilo 14 donora, srca 17 ili po nekim izvorima 19 onih kojima je bilo neophodno novo srce. Transplantirano je ukupno pet, dok je devet srca ostalo neiskorišćeno! Transplantirane su četiri jetre, a 10 je propalo…

Istovremeno u “VIP salonu" gostovali su posle pijanstva i konzumiranja droge, deca srpskog establišmenta…U operacionim salama izgrađenim za transplantaciju, tašte, tetke, babe, uticajnih naprednjaka operisale su slepo crevo, žuč i druge rutinske operacije.

Zapravo, ovo u Srbiji više nisu rutinske operacije o čemu govori slučaj Zemunske bolnice, gde je devojka koja je razgovorala sa novinarom Tabloida operisala slepo crevo, puštena kući da bi sutradan počela da joj krvari rana.

Jasno je da su nestručni lekari, koji su ovu devojku zamalo ubili, svakodnevica srpskog zdravstvenog sistema, a čini se da je i to razlog zbog kojeg su odeljenje za transplantacije pretvorili u salon za VIP lečenje.

Ovde treba naglasiti i da nisu ni svi pacijenti u Urgentnom centru bili zadovoljni. U ovom odeljenju ležao je i poznati glumac Dragan Nikolić, dok je njegova žena Milena Dravić tražila da bude premešten sa tog odeljenja…

A opet, prosečan građanin ne može da se nada da će biti primljen u neko od VIP odeljenja u kojima se leči srpski politički džet set i njihove porodice. Ostatak građanstva ministarstvo je podelio u dve kategorije: one koji imaju da plate i na one koji nemaju da plate.

Svi građani koji čekaju u hodnicima srpskih bolnica su na neformalan način, od nekog pacijenta koji je tu, a da ni sam ne zna zbog čega, ili neke medicinske sestre tetkice, električara dobili obaveštenje koje nisu ni tražili.

"To što vi treba da lečite, može mnogo bolje da se uradi privatno, u … privatnoj klinici. Ovde će te predugo čekati."

Istina, ponekad se pojavi i radnik obezbeđenja koji vam saopšti da se sve to može platiti hirurgu, ili lekaru iz oblasti u kojoj se lečite. Zapravo sive tarife za lakše operacije su 300 do 500 evra, u bolnicama, dok iste te operaciji isti doktori obavljaju za oko 1.000 evra u privatnim ustanovama.

Isto je i sa svim ostalim bolničkim uslugama. Oni koji nemaju novca da plate imaju pravo da sačekaju i da na njima svoje hirurške veštine usavrši neki mladi neiskusni hirurg bez ičijeg nadzora. Kome sudbina dodeli ovakvu situaciju taj posle neke lakše operacije dobija ožiljak od pola metra, i pravo da dan kada je operisan slavi kao novi rođendan, jer je moglo da se desi da operaciju i ne preživi…

 

       Najbolje rešenje: bekstvo u inostranstvo

 

Pacijenti u srpskim klinikama često umiru od sepse, pogrešno određenih anestezija, pogrešno povezanih krvnih sudova….

Istražujući gde zdravstveni radnici najviše preusmeravaju pacijente koji imaju da plate istražitelji Tabloida su otkrili da se najčešće pominje ime mreže privatnih klinike "Medi group" koja je blisko povezana sa ministarstvom zdravlja.

Medi group je sastavljen od više privatnih klinika. Srž ove grupe činila je "Jevremova klinika", gde su sa Andrejem Jovanovićem, Bojanom Milovanovićem bivšim većinskim vlasnicima kompanije Marbo, suvlasnici bili i mnogi lekari.

Lekari suvlasnici su se pokazali kao loši poznavaoci obligacionog prava pa su potpisujući različita dokumenta istisnuti iz vlasničke strukture. Ipak, svi oni su ostali honorarno zaposleni u Medi group, gde im se plaćaju veliki honorari, da sa boljom opremom od one koja im je na raspolaganju u državnim bolnicama, po višim standardima leče one koji imaju da plate. Medi group najviše novca uzima od trudnica, koje koriste usluge održavanja trudnoće. Posle lečenja starijih trudnica, najunosniji posao je veštačka oplodnja.

Prva dva pokušaja veštačke oplodnje plaća država, i on se radi u privatnim klinikama. Osmamdeset odsto ovih veštačkih oplodnji se odvija u okviru Medi group.e, i to iz razloga što pacijente iz državnih ustanova, zdravstveni radnici upravo tamo upućuju.

Osim održavanja trudnoće Medi group obavlja poslove iz oblasti: hirurgije, ortopedije, dijagnostike, urologije, oftamologije, uho grlo nos, integrativna medicina, dermatologoja, pedijatrija, opšta i interna i fizikalna terapija, a sposobniji su i od bilo koje državne ustanove u obavljanju laboratorijskih poslova…

Najkvalitetniji zdravstveni radnici Srbije, lekari i tehničari su u sličnoj situaciji kao i pacijenti, oni imaju mogućnost da postanu robovi ove klike. A, u tom slučaju, dobiće lepe radne rasporede i mogućnost da na privatnim klinikama zarade još novca.

Druga opcija im je da se suprotstave korupciji i u tom slučaju biće mobingovani, dodeliće im desetine noćnih smena, u kojima će imati pravo da rade do smrti. Istovremeno će ih optužiti i da su oni upravo ti koji šire korupciju.

Ipak, lekari i tehničari imaju i treću opciju, koja za pacijente ne postoji, a to je bekstvo u inostranstvo.

Po važećim pravilnicima direktori zdravstvenih ustanova imaju pravo da zaposlenima koji to zatraže odobre neplaćeno odsustvo do godinu dana, ukoliko ga zatraže zbog pokušaja odlaska u inostranstvo.

Posle nekoliko godina broj naših zdravstvenih radnika koji su otišli meri se hiljadama, a u domaćem zdravstvenom sistemu počeo je da se stvara deficit pojedinih lekarskih specijalnosti, ali je i sve manji broj kvalitetnih i iskusnih tehničara.

Logično bi bilo da se u ovom trenutku zbog takve situacije reaguje i prekine sa nenormalnim međuljudskim odnosima u srpskom zdravstvu, koje kreiraju ministrovi bliski saradnici. Kako se srpski zdravstveni sistem ne oslanja na logiku, takvi potezi se i ne povlače, već se skoro svaka medicinska sestra i svaki lekar koji pokušaju da dobiju neplaćeno radi odlaska u inostranstvo dodatno mobinguju.

Istraživač Magazina Tabloid se detaljno upoznao sa više takvih slučajeva, a kao najskandalozniji primer navešćemo ponašanje Božice Novaković, direktorke doma zdravlja u Bloku 44 na Novom Beogradu  .

Ova žena dinosaurus, koji se mesta direktora doma zdravlja domogla preko stranke G17 plus još u vreme dok je ministarstvo vodio Tomica Milosavljević, u odličnim je odnosima i sa ministrom Zlatiborom Lončarom.

Ona je bliska sa gotovo svim farmaceutskim kućama koje su spremne da lekarima pruže proviziju, ukoliko prepišu njihove lekove. Ona redovno mobinguje zaposlene u ustanovi gde radi.

Pre nekoliko meseci Novakovićeva je medicinskoj sestri koja je ujedno bila i samohrana majka, na zahtev da dobije neplaćeno kako bi pokušala da nađe posao u inostranstvu odgovorila negativno.

U tom domu zdravlja inače postoji deficit medicinskih sestara, i da je Novakovićeva ovoj medicinskoj sestri odobrila neplaćeno od godinu dana, a mogla je da na njeno mesto na određeno primi drugog zaposlenog.

Umesto da donese takvu ekonomski opravdanu odluku ona je zahtev odbila. Medicinska tehničarka i samohrana majka nije imala izbora i dala je otkaz, posle čega je prošla pakao, ali se na kraju ipak snašla i sada radi u Nemačkoj.

Među zaposlenima ovog doma zdravlja se priča da uopšte nije nemoguće dobiti posao u njihovom domu zdravlja, uprkos zabrani zapošljavanja u državnim institucijama. Svi koji su dobri prijatelji sa mužem direktorke Božice Novaković, ili su prijatelji njegovih prijatelja, mogu se nadati poslu u ovom domu zdravlja.

Božicin muž je taksista, ali upućeni kažu da on ima dobre menadžerske sposobnosti, i da je pomogao mnogima da se zaposle u domu zdravlja kojim već dugi niz godina rukovodi njegova žena.

 

    A 1. Narod umire ministri se provode

Srbija je prva zemlja u Evropi po stopi smrtnosti od raka, a godišnje ta stopa raste u proseku 2,5 odsto, što govori da je problem malignih tumora kod nas veoma ozbiljan. Razlog za sve veći broj obolelih i umrlih od malignih tumora je posledica NATO bombardovanja u kojem je korišćen osiromašeni uranijum.

Osim osiromašenog uranijuma broj obolelih povećava i loš kvalitet hrane, vode i sve veće prisutnost genetski modifikovane hrane. Nekvalitena i nezdrava hrana manje doprinosi broju novoobolelih, ali je najveći uzrok malog broja onih koji uspeju da se oporave od ove teške bolesti.

Na osnovu izveštaja Registra za rak Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut"  o kretanju malignih tumora za 2012. godinu, ukupan broj novoobolelih je bio 36.408, dok je umrlo 21.269 osoba.

Prema ovom izveštaju, kod muške populacije dominira rak pluća, dok je kod žena najčešći uzrok smrtnosti rak dojke.

U 2014. godini je broj obolelih bio oko 40.000, sledeće godine se broj popeo na više od 44.000 obolellih, dok se očekuje da broj ljudi koji boluju od raka u Srbiji u 2016. godini bude veći od 50.000…

U Srbiji je za 2014. godinu otkriveno 2,8 puta veći broj novoregistrovanih malignih tumora na milion stanovnika nego u svetu. Za razliku od Srbije, u razvijenim zemljama stopa mortaliteta od malignih tumora u poslednjih 20 godina opada u proseku jedan odsto godišnje.

U Srbiji su sekundarna onkološka preventiva kao i palijativno zbrinjavanje pacijenata na nultoj poziciji, dok je jedan od ključnih terapijskih modaliteta – radioterapija na najnižoj lestvici u odnosu na evropske standarde.

Može se reći da tim povodom ministar zdravlja Zlatibor Lončar proteklih godina nije preduzeo skoro ništa, ali su u istom periodu ministri i predsednik vlade potrošili veliki novac na skupe provode, zimovanja i letovanja.

U slučajevima kada su se članovi porodica vladajuće klike razboljevali, lečeni su u inostranstvu.

 

Još jedna žrtva kriminalnog srpskog zdravstva: čekajući na lečenje katarakte, skoro oslepeo

Ni zdravlja ni pravde

               A. Nađ

Pišem vam ovo pismo zbog nepravde koja mi je učinjena u zdravstvu. Zovem se Dušan Radosavljević iz Novog Sada (ulica Cankareva br 27/3). Penzioner sam, imam 76 godina, tačnije rođen sam 23.08.1939. godine u Novom Sadu. U penziju sam otišao sa 48 godina staža. Moja nevolja datira od 2008. godine, kada mi je u domu zdravlja "Jovan Jovanović-Zmaj", kod doktora Vesića, dijagnostikovana katarakta senilis (jedno oko dobrano zahvaćeno, a drugo u začetku), odakle sam upućen u očnu kliniku radi operacije. Tom prilikom, na klinici su mi rekli da treba da "sazri" iako je već "sazrela" (navodim reči dr. Vesića).

Posle dve godine, ponovo sam otišao u kliniku gde su mi rekli da sam stavljen na listu čekanja. Posle punih četiri godine čekanja, ispostavilo se da me nisu ni stavili na listu čekanja. Tom prilikom mi je dr. Lješević rekla da idem kući i donesem nalaz na šta sam joj odgovorio da neću izaći iz ordinacije dok mi ne urade drugi nalaz i odrede datum operacije na šta je jedva pristala sa rokom čekanja još te godine. Otišao sam kući i našao stari nalaz to je bilo 2014. godine i odneo sekretarici koja zakazuje datum operacije i koja mi je sa zaprepašćenjem rekla: "…Pa mi sada radimo 2012!" A, nalaz iz 2010! I tom prilikom mi je zakazala za 21.jul 2014.

Konačno, zahvat je obavio dr Nikola Babić koji po nekim nepotvrđenim pričama radi i u privatnoj klinici. Dr Babić mi je pre samog zahvata rekao možda nećemo imati sočiva za ugradnju. Zahvat je uradio a sočiva nije stavio sa obrazloženjem da nema. Moje muka tek tada nastaju…

Došlo je do zapaljenskog procesa u oku. Zakazivali su mi kontrole, prepisivali stotinu vrsta kapi, ali ništa nije pomoglo dok nisam na svoju ruku kupio mast i rešio problem. Jednom prilikom mi je dr Sanja Latinović rekla "…Idi kod Babića koji te je operisao ja ne znam šta dalje!"

Kada je upala sanirana, trebalo je ugraditi sočivo koje nije ugrađeno do danas, bezmalo dve godine. Rečeno mi je da dođem u januaru. To mi je rekao upravnik, inače sin nekadašnjeg vojvođanskog političara, Mirka Čanadanovića. Kada sam u januaru došao rekao mi je, dođu u februaru. Devetog marta ove godine, pozvao sam ga i pitao: "…Hoćete li mi ugraditi sočivo?" Usledio je odgovor: "…Nećemo. Mi iz Beograda dobijamo uputstva šta i kako da radimo imaš prava da se žališ, tužiš…"

Da zlo bude veće, zahvaćeno mi je i drugo oko, otežano mi je kretanje dioptrija, pa je sa plus otišla na minus. Ne mogu da raspoznajem ljude, vozačku ne mogu da produžim.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HAOS, KORUPCIJA I BEZAKONJE U ZAVODU ZA TRANSFUZIJU KRVI U NIŠU

 

Povodom skandalozne odluke Vlade Srbije, da imenuje za v.d. direktora Zavoda za transfuziju krvi u Nišu, dr Vesnu Knežević, mada ona uopšte nije ni učestvovala na raspisanom konkursu, niti ima zakonom propisan doktorat iz ove oblasti.Redakciji su se pismom obratili radnici Zavoda za transfuziju krvi u Nišu.

 

                    ……

 

„Ovim dopisom želimo da Vam ukažemo na haos, korupciju i bezakonje koje vlada u Zavodu za transfuziju krvi u Nišu, a što je direktno posledica ponašanja i rukovođenja dr Vesne Knežević, v.d. direktorke ove institucije, koja je u tom statusu od marta 2013. godine, dakle, već preko dve godine (Zakon o zdravstvenoj zaštiti kaže najviše 6 meseci!).

Dr Vesna Knežević je imenovana najpre kao kandidat SPS-a, ali se nakon imenovanja učlanila u Srpsku naprednu stranku (SNS). Kompletno imenovanje i svu podršku, nesmenjivoj vd direktorki pruža direktno dr Zoran Perišić, koji igra preferans sa njenim mužem dr Veljom Kneževićem, o čemu dr Vesna javno priča i svima se hvali. To joj je, na žalost, bila jedina karakteristika za imenovanje.

Organi upravljanja u Zavodu ne postoje, kompletno upravljanje Zavodom je bez ikakve kontrole. Upravlja samo vd direktorka. Navešćemo samo nekoliko primera…

Upravni odbor ne funkcioniše, jer je vd direktorka smenila sama predsednika Upravnog odbora prof. Slobodana Milenkovića i sa ostatkom Upravnog odbora donosi odluke i sa njima manipuliše.

Prof. Milenković je imenovan od strane Vlade Republike Srbije 14.11. 2013. godine, ali on nije po volji dr Knežević tako da ga je ona samovoljno izbacila iz Upravnog odbora i više ga ne poziva na sastanke.

Trenutno se po podnetoj krivičnoj prijavi predsednika Upravnog odbora rade predistražne radnje kod javnog tužioca, Osnovnog tužilaštva u Nišu (br. predmeta KT-1466/2014) i to po nalogu Višeg javnog tužilaštva u Nišu.

Predsednik Upravnog odbora ukazuje na samovolju vd direktorke i korupciju. Ulogu predsednika je preuzela zamenik predsednika upravnog odbora, koja zakazuje sastanke i potpisuje odluke, medicinska sestra Gordana Stanković, devojka narodnog poslanika Bratimira Vasiljevića. Pored nje u Upravnom odboru je još jedna medicinska sestra.

Tako je Zavod za transfuziju krvi u Nišu verovatno jedina zdravstvena ustanova, gde u Upravnom odboru sede i dve medicinske sestre.

I ne samo to, nego se članstvo u Upravnom odboru plaća samo medicinskim sestrama, ali ne i predsedniku, jer ga je v.d. direktorka smenila. Članovima ispred ustanove takođe ne, jer im je dr Vesna Knežević naredila da se odreknu tih primanja.

Nadzorni odbor nema sastanke već duže od godinu dana, tako da je vd direktorka blokirala i njihov rad, da bi se prikrila korupcija i zloupotreba trošenja državnih para. Ona je sama raspolagala za dve godine sa sredstvima od oko 500 miliona dinara. Javno se zna da je i predsednik nadzornog odbora o tome obavestio i stranku (zdravstveni odbor SNS-a).

Dr Vesna Knežević je postavila za svog pomoćnika dr Svetlanu Miladinović koja je i član Upravnog odbora, što smatramo da je sukob interesa, jer njena uloga je da preti zaposlenima i pomaže u koruptivnim radnjama. Inače, dr Svetlana Miladinović sa svojim suprugom, vodi i Hotel Vidikovac u Nišu.

Da bi mogla lakše da manipuliše, primila je i pomoćnika direktora za pravne poslove, a to je osoba koja je primljena na određeno vreme, pre par meseci, bez dana radnog staža i znanja!

Načelnik službe za finansije je takođe primljena pre par meseci, bez radnog staža u finansijama i osnovnih znanja iz te oblasti, a primljen je, pre par meseci, i pravnik zadužen za javne nabavke. To mu je prvo zaposlenje, a ima završen privatni fakultet i nikakvo iskustvo.

I pored prijema dva pravnika, dr vesna Knežević i dalje plaća Advokatsku kancelariju Zafirski-Kitić, redovno, bez odluke Upravnog odbora.

Zbog svega toga su ogromni propusti u radu i evo par primera…

Zavod je samo prošle godine na ime poništenih javnih nabavki platio ponuđačima preko 500.000 dinara. Takođe, prošle 2014. godine, vd direktorka je dala knjižno odobrenje prema RFZO na 39 miliona dinara, jer je tokom cele godine uzimala potrošni materijal mimo bilo kakvog plana, samo radi provizije i sopstvene dobiti! Od septembra do kraja 2014. godine nije fakturisana nijedna usluga prema RFZO.

Po nalogu vd direktorke i načelnika službe za finansije u iznosu od 6 miliona dinara, uzete su kese za krv u iznosu od pet miliona dinara po hitnom postupku i pored dobijanja negativnog mišljenja Uprave za javne nabavke, a nabavljeno je i kombi vozilo iz više nabavki, kao teretno, zatim prepravljano u putničko, da bi na kraju ispalo opremljeno kao turističko i preplaćeno preko tri miliona dinara!

Tokom 2014. godine, 15 zaposlenih je dobilo upozorenje pred otkaz ugovora o radu a njih deset zaposlenih je dr Knežević prijavila policijskoj upravi u Nišu zbog propusta u radu (verovali ili ne)!

Vd direktorka se javno hvali kako ima uvek dovoljne količine krvi, što naravno nije tačno. Taj podatak je proverljiv na klinikama KC Niš. Ali je istina da se nikada nije više bacala krv dobrovoljnih davalaca u istoriji zavoda, kao u prvih šest meseci 2015. godine preko 200 jedinica krvi!

Da ova žena planski i sistematski uništava Zavod pokazuju i podaci za prvih šest meseci 2015. godine, i to, nikada nije bilo manje davalaca krvi (500 davalaca manje u odnosu za isti period prošle godine, a najmanji broj unazad 20 godina) i još bitnije- izvršenje plana rada Zavoda za prvih šest meseci je samo 40 odsto u odnosu na plan za celu 2015. godinu!

Što se tiče stručnih grešaka, to su za dve godine urađena su tri vanredna stručna nadzora, gde je za dva utvrđeno da su bile stručne greške (izdata netestirana jedinica krvi porodilji na hepatitis C i pogrešno određivanje krvne grupe kod deteta).

Tu su i najbitnija stručna greška, gde je i urađen vanredni stručni nadzor u 2015. godine, kojom prilikom je izdato 90 jedinica netestirane krvi, na transmisivne bolesti (žuticu B, žuticu C, sidu i sifilis), i da su tu krv primili bolesnici KC Niš!

Bilo je mnogo kontrola zdravstvene inspekcije, koje su uvek konstatovale propuste u radu i samo su naložene mere za otklanjanje nepravilnosti. Po nalogu vd direktorke, krv i krvni derivati se ne daju drugim centrima pri opštim bolnica.

Prema usmenoj naredbi vd direktorke, za izdavanje krvi za bolesnike na klinikama KC Niš, ne izdaju se derivati krvi koje traže kliničari. Osim ako ona drukčije ne naredi.

Zabrinjavajuće je što o ovim događajima sve zna i Ministarstvo zdravlja, koje redovno šalje inspekcijske nadzore, ali…Ministarstvo je pomoglo promenu Statuta 2014. godine, što je suprotno zakonu, kako bi vd direktorka mogla da ispunjava uslove za direktora, kada se raspiše konkurs.

Konkurs je bio i raspisan maja 2014. godine, ali tada je ona sama smenila predsednika Upravnog odbora, a i sam izbor je bio neispravan i Ministarstvo zdravlja nije imenovalo nikoga za direktora.

Konačno, treba reći da smo se obraćali svim mogućim instancama u ovoj zemlji, slali predstavke, dokaze, molili za pomoć, i na žalost, svi su ostali nemi. Ona je njihova, a mi nismo ničiji, nevažni, periferni, samo zaposleni u jednoj zdravstvenoj ustanovi.

Koga je za nas briga? Koga je za ustanovu briga? Koga je uopšte za zdravstvo briga? Kažu, mali smo, samo 110 zaposlenih, malo je tu para, mali interes, niko nije zainteresovan da se stanje reši! I to malo para što ima pokradoše, a da ne odgovaraju nikome. Na nišku transfuziju uskoro će da stave katanac, ali ni to nikoga nije briga.

Niš, 27.07.2015. godine

Zaposleni Zavoda za transfuziju krvi Niš“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara…

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Priboj – postoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije