Архива

Posts Tagged ‘policije’

НАЛИЧЈЕ И ОВЕ СИНДИКАЛНЕ СНАГЕ: ЦИФРЕ И УНОСАН БИЗНИС ПОЈЕДИНАЦА ИЗ ГОМИЛЕ КВАЗИ СИНДИКАЛАЦА ПОЛИЦИЈЕ!??

2. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Огорчени чланови синдиката у полицији упутили су писмо Магазину Таблоид, очекујући да буде објављено, да се јавности стави на увид како министри полиције и директори полиције користе синдикалне лидере за издају интереса запослених, а њих награђују бољим радним местима, толерисањем њихових “несташлука“, расипање синдикалних пара.

Подсећамо да је главни уредник Магазина Таблоид био портпарол првог синидиката у полицији, због чијег деловања је синдикални трибун Милосав Васић три пута добио отказ, враћен је на посао и пребачен у ПС Обреновац. Због текста који је објављен у електронском издању у броју 392, добили смо тужбе шесторице синдикалних активиста. Ево им и нове шансе.

 

……..

UNOSAN BIZNIS POJEDINACA SINDIKALACA

 

Одавно, још са сменом Васића и преотимањем Независног сидндиката полиције, постало је свима јасно да су синдикати прешли у руке послодавца и да служе послодавцу као продужена рука у угњетавању радника, а појединим полицајцима са дебелим криминалним досијеима, криминалцима, нерадницима и хоштаплерима лепа и једина шанса да се заштите од криминала и нерада, а да притом и дебело ушићаре са себе.

Са сменом Васића у НСП редом су се смењивали у руководству стотине такозваних синдикалаца. Тада настају и такозвани синдикати који су формирани само зарад личних интереса, јер осим Полицијског синдиката Србије , као једине озбиљне синдикалне организације, отпадом од НСП формирани су разни квази синдикати који служе само за испуњење личних интереса и финансијску добит појединаца.

Тако су први формирани Синдикат полиције Драгана Аризановића , Синдикат српске полиције-ССП у Ужицу, Независни полицијски синдикат Србије-НПСС у Новом Пазару, Синдикат уједињене полиције у Врању, потом Јединствени синдикални покрет који је формирао Ђукић Дејан у Краљеву, затим Синдикат полиције и полицијских старешина који формира Блажо Марковић и тако редом, до броја 26, колико тренутно синдиката делује у МУП-у.

О томе ко је продао синдикат и интересе запослених за радно место, писаћемо у неколико наредних бројева.

Свима њима је једно заједничко, а то је лични интерес уског круга људи који формирају тај синдикат, или лични интерес полицајаца са криминалним досијеима, који се касније прикључе некој синдикалној организацији како би се заштитили да не би били ухапшени, а који обично раде искључиво по налогу послодавца уз испуњење услова које послодавац постави пред њих, а то је обично као прво глава оних који се истински боре за права радника.

Такав случај преотимања синдиката и продаје главе јаких синдикалаца видели смо прво са Милосавом Васићем а потом са Глишом Видовићем и задњи пример је Момчило Видојевић. Са издајом од стране њихових сарадника, иначе личних шићарџија, синдикати у полицији су изгубили сврху свог рада и деловања. Осим личних интереса појединаца.

Када су кренули да се баве синдикалним радом, многи полицајци су стидљиво улазили у синдикат све до тренутка када су видели да је синдикат у полицији згодна, а можда и једина прилика да се на никада лакши и безбеднији начин не дође до толико жељеног радног места, функције у полицији и позамашне суме новца, како од чланарине, тако и процента од такозване синдикалне чланарине или процента од пакетића које синдикати дају деци чланова синдиката.

Када приђу финансијама, тада им радно место постаје и „ситно" зарад новца који се врти у синдикатима а који сами себи изгласавају кроз разне надокнаде, дневнице и слично. А о бесплатном возикању службених кола, плаћање ручкова и вечера, банчењу по сплавовима, испијању скупоцених пића, пушењу томпуса, понекад и нека „повучена" црта белог, уживање са швалеркама у етно ресторанима, бањама или спа центрима….то је већ друга прича.

Ако погледамо званичне интернет презентације четири бројчано најјача синдиката у полицији, па све то пренесемо на папир и израчунамо, долазимо до једне позамашне суме новца, за коју ни није чудо да се појединци грабе да дођу до синдикалне касе.

Самим тим се може и „оправдати" њихово велико трошење новца на скупу гардеробу, рачукове по сплавовима, синдикалне дневнице и слично. И док полицајци од своје основне плате од које једва преживљавају плаћају чланарину углавном 1%, неретко и у два, три или више синдиката, ти исти њихови представници кроз такозвану борбу за њихова права, пуне џепове позамашном сумом новца.

Како нам је пренео поуздан извор из једног од четири јака синдиката у полицији, у свакој синдикалној организацији бар око 20% чланова су запослени у жандармерији, где је плата дупло већа од полицајца који обавља редовне активности.

Кренимо редом. У полицији гравитирају четири јака синдиката и то Независни синдикат полиције-НСП, Полицијски синдикат Србије-ПСС, Синдикат српске полиције-ССП  и Независни полицијски синдикат Србије-НПСС. Свима осим ПСС је заједничко да су „продали" своје лидере.

Како представљају јавности број својих чланова долазимо до импозантне цифре новца која се врти кроз ове синдикалне организације, а која се слива у џепове појединаца који воде ове синдикате као што су Лукић, Барбулов, Златановић, Ранитовић, Лазаревић, Радовановић, Јеленковић. Многи од такозваних вођа синдиката, или оних који су у самом врху руководства синдиката, поред тога што су се доказали као тешки нерадници у служби, док их плаћају грађани, могу да се „похвале" и својим криминалним досијеима, да се против њих воде кривични поступци који се обустављају доласком у синдикат по налогу својих ментора-послодавца или да су чак и лежали у затвору.

НСП представља да има 22.000 чланова. Ако је око 3.000 жандара са просечном чланарином од 8 еура а 19.000 осталих запослених са просечно 5 еура, долазимо до месечне чланарине од око 119.000 еура, што би на годишњем нивоу било око 1.428.000 евра, односно нешто мање од милион ипо евра. Е сад, а где је силна синдикална продаја и проценти који се крећу од 6% па све до 20%.

ПСС представља да има 17.000 чланова што је око 1.100.000 евра, ССП око 600.000 евра док НПСС са својих, како кажу више од 7.000 чланова, убира не мање од нешто мање од пола милиона еура односно око 455.000 еура.

Када видимо само цифре које се врте није ни чудо што се чланарина неконтролисано троши по сплавовима или на дневнице које се наплаћују и у дане викенда или дане када се ама баш ништа не ради у интересу чланова.

И док полицајци једва крај са крајем састављају, а на терен у изузетно лошим условима одлазе за дневницу од 150 динара, а да притом сами морају да плаћају храну, синдикалци од тих њихових пара наплаћују дневнице од најмање 1.500 динара и више, а да притом плаћају храну у скупим ресторанима од пара тих истих полицајаца. Ево вам један од примера како то функционише у НПСС.

Кроз трошковник и изводе из банке до којих смо дошли, види се да се највише новца троши на дан када је плата полицији а то је 10 и 25 у месецу. Поред већ споменутих дневница, очигледно је да се новац „пере, кроз разне рачуне, јер је немогуће да се плаћа гориво и то на истим пумпама када сви знамо да синдикалци користе возила која су власништво МУП-а, и да за та иста возила МУП плаћа гориво.

Такође, видимо да се у исти дан на једној те истој бензинској станици по више пута плаћа гориво. А колико вајни синдикалци уживају можете видети и огромне рачуне који се плаћају ресторанима, сплавовима, етно ресторанима или хотелима.

Такође рачуни за услуге мобилне телефоније у ВИП и МТС мрежи износе енормних 30.000 динара месечно, док се наводна рефундација трошкова и исплата „солидарне помоћи" врши само члановима руководства синдиката. Нигде нема ни једна уплата помћи осталим запосленима или члановима њихових породица.

Чему онда служи синдикат?!

Све то плаћају полицајци од уста своје деце.

Кроз једну просту рачуницу, само уплатом чланарине у ова 4 синдиката, долазимо до годишње цифре обрта новца од око 3.600.000 евра. Знајући да је стамбена политика запослених изузетно лоша, где многи полицајци са породицама плаћају кирије, или су у кредитима због решавања стамбеног питања, просечном ценом квадрата стана у Београду, само од те исте чланарине може да се купи око 4.000 квадрата стамбеног простора или око 80 станова просечне величине 50 квадрата.

Бављење синдикалним активностима у полицији је много уносан бизнис. А и добра заштита од криминалних активности за ближу, даљу родбину, себе лично, кумове, рођаке… А и добар мамац за дружење са пропалим политичарима, дамама сумњивог морала, трошкарење по сплавовима и на музику, а остане и за добар, али скупоцен виски и наравно за по неку црту белог…без тога се не може, наљутио би се кум Чеда. У заносу белине падне и по неки љубавни загрљај, да се уклопимо у педерску братију, да нам се не наљуте газде.

Читајте Таблоид, сазнајте истину о квази синдикалцима у полицији, о томе ко је кога удомио, ко је добио радно место, ко је кога продао, купио…како је доктор Неша (министар полиције Стефановић) из Београда, са својом братијом „ставио" синдикате у функцију своје рекламе, лажи и превара, а не у интересу запослених.

 

(Огорчени чланови синдиката у полицији)

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

NEOZBILJNA SLUŽBA: DOMAĆI I STRANI IGRAČI I SAIGRAČI I VRŠLJANJE TAJNE SLUŽBE PO SOPSTVENIM I DRŽAVNIM REDOVIMA!!!

9. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Srpski mediji objavili su 15. oktobra da je kombinovanom akcijom službenika BIA-e i Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uhapšen visoki funkcioner kriminalističke policije Srbije, koji je, kako je navedeno, u dužem periodu odavao tajne policijskom atašeu u Ambasadi Sjedinjenih Država. Istog dana saopšteno je da je pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (Veljko Popara) saopštavao predstavniku ambasade SAD-a važne informacije o kadrovskim promenama i odlučivanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

 

                     major Goran Mitrović

DRZAVA POD KONTROLOM2

 

Umesto u hronici, ova vest je mogla da se objavi u rubrici humor i satira! Jer ta vest je obaveštavala čitaoce da je Popara nakon privođenja u centralu BIA saslušan, upozoren i pušten, jer državni tužilac nije dao saglasnost da se privedeni zadrži u pritvoru!

Šizofreni peder Aleksandar Vučić voli da se igra sa stranicima. Da im pokaže da je on gazda, da sve zna, ali i da ume da prašta!

Da je bezbednosno informativna agencija ozbiljna služba, Popara bi bio dragocen. Davali bi mu pogrešne informacije, te bi pokazali da znaju “svoj posao“.

Ali, mafija iz BIA postupa po direktivi. Tako su u Ministarstvu unutrašnjih poslova postavili na ključna mesta starlete, koje su uticajnije od ministra Stefanovića – Dijanu Hrkalović (29) koju je deetaširao iz BIA direktor Đora peder u MUP Srbije da napravi pokolj i izazove nezadovoljstvo zaposlenih, što je ovaj sitnoj požarevačkoj starleti i uspelo za rukom. Tu je i Jana Ljubičić, nimfa  iz Sindikata Srbije, te Biljana Popović Ivković, koje su državne sekretarke u MUP-u.

Šta je mogao da oda Veljko Popara? Informacije o starletama, njihovom učinku, nesreći koju su sa sobom donele? U MUP-u Srbije protektor je izvesni Amadeo Votkins, Englez, po majci Hrvat, koji vrši “reformu i reorganizaciju" MUP-a. Pa šta je onda Popara mogao da otkrije? Rupu na saksiji?

Posle osam dana Vučić je izvadio ovu “aferu“ da bi pokazao kako on, navodno, nije u dobrim odnosima sa američkom administracijom!

Tako je njegova Velika propaganda laži aktuelizovala slučaj “američkog špijuna“ Veljka Popare, opisujući to kao podvig Bezbednosno informativne agencije, koja je, inače, leglo kriminala i špijuna, o čijem delovanju Magazin Tabloid piše mesecima.

Tako je mafijaška grupa sa Banjice htela da se osveti američkoj obaveštajnoj službi CIA što je srpskoj vladi, zvanično, dostavila brojeve računa u inostranstvu na kojima su mafijaši iz BIA stavili oko 20 miliona evra, koji su bili namenjeni za plaćanje otkupa dvoje kidnapovanih službenika Ambasade Srbije u Libiji, a koji su ubijeni zbog toga. BIA je optužila američku vojsku da je ubila srpske diplomate u akciji napada na islamiste, što je Pentagon odlučno demantovao.

Šizofreni peder Vučić je izgubio razum. On je tvrdo uveren da je miljenik Vašingtona, jer je platio Fondaciji Klinton oko 20 miliona dolara, iz srpskog budžeta, smatrajući da je zaštićen kao beli medved, i da može u Srbiji da se ponaša kao Neron. Kakav idiot!

I nakon Vučićeve pretnje špijunima, Veljko Popara je pritvoren tek 26. oktobra, posle obećanja Vučića i ministra Neše Sline da je “američki špijun“ u rukama istražnih organa, i da je sada red na tužilaštvu da se oglasi.

Gospodin Popara je “pao“ po nalogu starlete Dijane Hrkalović. O njoj je pričao da je Kalamiti Džejn iz Požarevca. A gospodin Popara je službeno bio zadužen za kontake sa policijskim atašeima u Srbiji.

Krug oko šizofrenog Vučića se zatvara.

U Srbiji je prošle nedelje boravio Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. On je bio i dugogodišnji direktor Federalne službe bezbednosti (Bivšeg KGB-a). Došao je u zvaničnu posetu po nalogu predsednika Putina, da prenese poruke, da ponudi pomoć, jer je Rusija, na međunarodnom planu, uvek stajala uz Srbiju, čak i onda kada su to otvoreno dobijali Milošević i danas Vučić.

I ako je suočen sa ultimatumom da do 7. novembra mora da zvanično prizna “Republiku Kosovo“, da izda sve nacionalne interese,što je već potpisao, Vučić ne miruje. Kao stanična kurva, on se nada da će ga “njegovi iz Vašingtona“ pogledati. Platio im je, nada se on.

I dok je gospodin Patrušev boravio u Beogradu, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je proteralo iz Srbije nekoliko ruskih građana zbog špijunaže! Da pokaže protektoru Kajlu Skotu da je on i protiv Rusa! Kakav idiot. A gospodin Skot je na Vučićeve tvrdnje o uhapšenom američkom špijunu saopštio da “nije razumeo o čemu gospodin Vučić govori"! Konačno, diplomatski odgovor jednog američkog protektora.

Govoreći o kontroli situacije u Upravi kriminalističke policije, ministar Stefanović je rekao da je ovo prvi put u istoriji da se u MUP-u na ovakav način preseca takva aktivnost.

– Ne mogu da kažem da li se pre deset, sedam ili pet godina dešavalo nešto slično, ali očigledno da tadašnje strukture nisu bile kadre da se obračunaju ili otkriju ovakvo delovanje. Mi u MUP sada imamo strukturu koja hoće da zaštiti interese zemlje i građana Srbije, ne navija ni za jednu stranu silu, ni levo ni desno, ni istočno ni zapadno – rekao je Stefanović.

Vučić je nakon sastanka Biroa za koordinaciju službi bezbednosti  rekao i da su srpski bezbednosni organi ustanovili pojačano dejstvo, sa većim brojem pripadnika, stranih obaveštajnih službi i sa Zapada i sa Istoka, a protiv interesa Srbije! Ajde!

Dakle, starlete iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i kriminalci i njihova organizovana grupa iz bezbednosno-informativne agencije su kadri i sposobni da spreče špijune, i sa istoka i sa zapada, da rade protiv interesa Srbije!

Na čelu BIA je čovek koga zovu Đora peder. Narkoman je i homoseksualac koji sa svojom organizovanom grupom rasprodaje informacije, ucenjune tajkune, prati političke stranke, novinare, ucenjuje ih informacijama koje prikuplja, pljačka fondove služe, kako arhivske, tako i novčane.

Na proslavu Dana BIA Aleksandar Vučić nije otišao. On je ljut na Đoru pedera i njegovu grupu, ali je to sve što može. Da pokaže da je ljut. tako Đora peder pokazuje snagu nad šizofrenim pederom Vučićem, jer ima sve dokaze u rukama: o njegovom pederluku, pljačkama, bolesti, porodici…Ali, Vučić mu ništa ne sme.

Posle smaknuća Vučića i njegove zločinačkog kabineta, Srbija bi morala munjevitom brzinom da na sud izvede rukovodstvo BIA, da pokaže kako se jedna nesposobna grupa pedera, narkomana i lopova usotoličila i ugrozila nacionalnu bezbednost Srbije.

Skoro da ne postoji dokumenat iz arhivskih fondova BIA koji nije prodat strancima. Zna se tačno ko je to uradio, ko je to naplatio, na kojoj je funkciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali, šizofreni premijer je u velikom strahu, i napuni gaće kada mu se pomene BIA. Neka rade šta hoće, samo njega da ne napadaju….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

11. августа 2016. Коментари су искључени

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

BAS OBECANA ZEMLJA2

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslovDalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu:Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UTERIVAČI STRAHA: ODOBRENI RADOVI NA KRIMINALIZACIJI POLICIJE U BEOGRADU

23. марта 2016. Коментари су искључени

 

Budući da su opelješeni skoro svi viđeniji biznismeni, banke, fondovi, javna preduzeća, policijska mafija se preorjentiše na kontrolu prodaje narkotika i oporezivanje vlasnika noćnih klubova, splavova, na obezbeđivanje transporta novca i belog roblja.

Za načelnika Policijske uprave Beograda doveden je Veselim Milić, uz naknadu od pola miliona evra, koja je plaćena bivšem direktoru policije Miloradu Veljoviću! Milić ima kratak staž u policiji, rođen je pre 37 godina, besprizoran je, oženio je Veljovićevu rođaku i čovek je za operativne poslove mafije.

On je za načelnika Komunalne policije Beograda doveo Nikolu Ristića, bivšeg kolegu iz Policijske stanice Savski venac, koji je besprizoran čovek, i ovejani kriminalac. Vučićevi kordoni smrti spremni su da ga štite od zbacivanja s vlasti…

 

                    major Goran Mitrović

VUCICEVA POLICIJA1

 

Srpska policija je u punom rasulu. Nakon smene direktora policije Milorada Veljovića, poslednjeg dana prošle godine, i postavljanjem Vladimir Rebića za vršioca dužnosti ove najznačjanije policijske dužnosti, utrli su put Vučićevoj mafiji da posle vojske, potpuno satre i policiju.

Lažni doktor nauka Nebojša Stefanović, ministar unutrašnjih dela, po nalogu namesnika Amadea Votkinsa, odlučio je da iz policije, na najbrutalniji način, pod optužbom da su pripadnici iz kriminalnog miljea, otera više od 1.500 policijskih službenika. Sve one koji su pred penzijom, a nemaju uslova za nju, a bili su po radnom zadatku angažovani da brane poredak i Ustav na Kosovu.

Pre ove sumanute čistke, ministar je u policiju primio oko 2.200 službenika, isključivo partijskih jurišnika iz Srpske napredne stranke. Otpuštanje je odloženo dok izbori ne prođu. A otpušteni se spremaju da sa Vučićevom mafijom namire zauvek račune.

MUP-om Srbije hara i načelnica Sektora za materijalno finansijsko poslovanje Mirjana Nedeljković, koja opet namešta tendere za javne nabavke.

Kriminalizacija policije se nastavlja. Direktor policije je alternativni muškarac Vladimir Rebić. Uvek na usluzi. Da Vučiću i ministru okrene leđa.

Veselin Milić, načelnik najveće policijske uprave u Srbiji je opasan momak. Sa njim nema šale. Kada ulazi u restoran, njemu mora svi da se klanjaju. Ili on odmah zove patrolu, pravi racije. Posebno je razrezao namet za splavove-restorane.

Upućeni tvrde da je njegovo napredovanje u službi, koje je zaista nesvakidašnje, plaćano parama od prodaje praškastih proizvoda. Ovaj priprosti čovek zna od koga da naplati, kome da poveri rasturanje belog, a kome žutog praha, i taj mora da plaća redovno. Bio je i kandidat za direktora policije. U 35. godini postao je, od policijske plate, vlasnik deset ari stambenog prostora, nekoliko lokala, a ima keša za brze investicije od kojeg se vrti u glavi.

Oni koji sa njim rade smatraju da će Milić sigurno biti sahranjen kao borac na lafetu. Život koji on vodi je kratkovečan, a ulozi su veliki. Kakav predsednik Vlade, takav i direktor policije.

Osim najdirektnijeg nadzora nad distribucijom narkotika u Srbiji, Veselin Milić je preuzeo i kriminal koji se obavlja na rekama. Da bi ga kontrolisao, za komandira rečne policije doveo je izvesnog Pekovića, koji je radio sa njim u Policijskoj stanici Savski Venac.

Gospodin Peković je pre godinu dana pao na proveri fizičke sposobnosti za obavljanje policijskih poslova, ali, Peković je dobio ocenu 2 na intervenciju! Da bi bio siguran u svoje poslove, Milić dovodi svoju devojku Milicu Pušonjić za portparola Policijske uprave Beograda sa radnog mesta sekretarice u Upravi policije. Očekuje se da će se sa njom i oženiti, nakon što okonča brakorazvodnu parnicu.

Deveto odeljenje Uprave kriminalističke policije Beograda bavi se po Milićevom nalogu praćenjem sumnjivih novinara i sumnjivih starešina Policijske uprave Beograda, a ne svojim poslom!

Po nalogu načelnika Milića, interventna jedinica ima spisak splavova i objekata koje ne sme da kontroliše, a u koje je obavezna da sprovodi što češće racije, kako bi se vlasnici urazumili i prinudili da plaćaju zaštitu.

Upitan od starijeg kolege u penziji šta radi u službi, Vesko mu je odgovarao – osluškujem. Idem po kafićima, restoranima, brod-restoranima, družim se, slušam i beležim. Ali, bavio se Veselin Milić i biznisom. Ume on da zaradi pare, stanove, auta, lokale. Beograd je beli grad, i belo je na ceni, a kada je trgovina pod Veskovom zaštitom, onda pada para na paricu.

Preduzeće Belmostroj je registrovano u mestu Adrani, u blizini Kraljeva, i bavi se izgradnjom stambenih i poslovnih objekata. Jedna od zgrada koje ono zida je na beogradskoj adresi Pećka ulica 13, opština Zvezdara.

Kako bi dovršio ovaj objekat Bojan Gajović, vlasnik i direktor Belmostroja, 2008. je na zajam uzeo 100.000 evra od Borivoja Borka Baraća iz Leposavića i Gorana Kneževića. Prema krivičnoj prijavi Ktr 252/12 koja od 26. aprila 2012. skuplja prašinu u Tužilaštvu za organizovani kriminal, zajmodavci su ga dušmanski reketirali i muzli.

Kada su zelenaši oduzeli nedovršenu zgradu od Gajovića, on je na gradilište doveo obezbeđenje i postavio kamere, koje su snimile čoveka koji štiti kriminalce. Radi se o Veselinu Miliću, načelniku beogradske policije, koji je sa naoružanom pratnjom dolazio da nadgleda radove.

Po rečima očevidaca govorio je kako je postao vlasnik stana broj 14, veličine 275 kvadratnih metara. Bila je to mala cena koju su Barać i Knežević morali da daju prvom čoveku beogradske policije da bi zauzvrat nesmetano mogli da reketiraju svoje dužnike.

Svestan da se vlast u Srbiji tetura, da su neizbežni nemiri gladnih građana, od kojih je većini ugrožen život, i da vlast planira još surovije pljačkanje najsiromašnijeg naroda u Evropi, diktator pokušava da pandurizuje policiju, jačanjem stajaćih policijskih snaga. Žandarmerija, Brigade policije, SAJ, Protivteroristička jedinica i interventni vodovi su stajaća policija! Upotrebljava se samo po nalogu direktora, ministra ili Vlade Srbije.

Načelnik Policijske uprave Beograda Veselin Milić koristi Interventu jedinicu kao privatnu vojsku. Po njegovom nalogu počelo je zastrašivanje građana. Naoružami do zuba, policajci iz Interventne jedinice špartaju, samoinicijativno gradom.

Bez ikakvog razloga legitimišu građane, obaraju ih na zemlju, a neke skidaju, na sred ulice do gole kože, pretresajući ih, navodno tražeći drogu. Strah se usađuje u građane. Beogradska policija postaje eskadron smrti.

Policajci iz Interventne su pod punom zaštitom načelnika Milića. Sve pritužbe na njihov rad se odbijaju. A oni, koji nisu za nasilje, brzo su na tapetu, i teraju ih u policijske stanice. Policija u Beogradu okupirala je grad. Pojedini načelnici, bliski Miliću, kao što je komandir iz Borče, otimaju kioske, lokale, stanove, automobile. Svaki lokal u Beogradu je “pod zaštitom“ policijskih glavešina. Plaćaju reket.

Za načelnika Komunalne policije, na Milićev predlog, doveden je Nikola Ristić, sa mestan pomoćnika komandira Policijske stanice Savski Venac, gde je i Milić radio. Ovaj blago retardirani čovek obavlja za Milića najprljavije poslove.

Tamo gde je nezgodno da Milić šalje svoje ljude, tu je Nikola Ristić. Komunalna policija se pretvara u oružane odrede Srpske napredne stranke. Ima ih kao kusih pasa. Uskoro će dobiti veća ovlašćenja od policije, a plata im je veća za 60 odsto od policajaca pozornika.

Komunalna policija uvodi red na javnim skupovima. Proteruje nesrećnike koji prodaju pletiva, ručne radove, knjige i novine. Zaštitnik građana Saša Janković podneo je inicijativu za smenu načelnika Komunalne policije Nikole Ristića, zbog napada na novinare, koji su pratili otvaranje "Beograda na vodi“.

Janković je preporučio razrešenje načelnika Komunalne policije Beograda, Nikole Ristića, posle utvrđene odgovornosti za povredu prava građana i zbog ponovljenog odbijanja saradnje sa zaštitnikom.

Takođe je utvrdio da je u postupanju Komunalne policije Beograda prema novinarskoj ekipi Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) 21. oktobra 2015. godine bilo nedostataka, od kojih se najznačajniji odnose na nezakonito oduzimanje predmeta i brisanje snimaka iz fotoaparata.

"…Načelnik Komunalne policije nezakonito je sprečavao snimanje postupanja Komunalne policije, a tokom postupka kontrole je dao neistinite podatke o oduzimanju predmeta, koji su u očiglednoj suprotnosti sa sadržajem audio-video snimka tog događaja dostupnih javnosti", naveo je Janković.

Preporuka je upućena i zbog postupanja komunalne policije prema novinarskoj ekipi sajta "Istinomer" 25. septembra 2015. godine. Gradonačelnik je to odlučno odbio. Zar da smeni Nikolu Ristića, koji je sinonim za Lombrozijeog čoveka!

Nasilje komunalnih policajaca, koji građanima zavrću ruke, udaraju ih nogama, jure po parkovima i trotoarima prešlo je svaku meru, ali raduju gradonačelnika Sinišu Malog, koji o svemu informiše Aleksandra Vučića, navodeći da su komunalni policajci spremni da za njega umru. Ili, prebiju na mrtvo ime svakog građanina koji lepi plakate kojima se osporava Vučićeva “istorijska misija"…

Načelnik beogradske policije ima neraskidive veze sa čelnicima srpskog pravosuđa. On hapsi, kada se zajedno sa njima dogovori, ako nekom treba uzeti novac, imovinu, automobile, ženu…Bez ustanka, nema nam spasa.

 

    Pismo obespravljenih ponuđača o nameštanju tendera u MUP-u Srbije

Republika Srbija

Vlada Republike Srbije.

predsedniku Vlade

Poštovani gospodine Vučiću,

Mi kao grupa ponuđača u postupcima javnih nabavki prinuđeni smo da vam se obratimo kako bismo skrenuli pažnju na brojne nepravilnosti koje su u poslednje vreme sve više prisutne u javnim nabavkama Ministarstva unutrašnjih poslova, a čime smo onemogućeni da ravnopravno učestvujemo u istim.

Naime radi se o sledećem – od kada je postavljena na čelo Sektora za materijalno finansijske poslove gospođa Mirjana Nedeljković za učešće u javnim nabavkama traže se kao dodatni uslovi takoreći nemoguće i nepotrebne stvari

Već godinama unazad učestvujemo u postupcima koje MUP objavljuje gde se traže u zavisnosti od postupka i određeni uslovi, ali je ovo sada prevršilo meru – odjednom su izgradnje policijskih stanica, kao i razne rekonstrukcije postojećih stanica, postale poverljive, pa se traži kao uslov za kvalifikaciju neki Sertifikat Kancelarije saveta za nacionalnu bezbednost ili POTVRDA da je firma u proceduri pribavljanja sertifikata !? Naravno da je prilikom prošlih postupaka u drugoj polovini 2015-te godine (na sajtu se pojavljuju kao pregovarački postupci sa objavljivanjem) samo JEDNA firma imala pomenutu potvrdu, i daje bez ikakve konkurencije dobila poslove. Kako je objavljeno ta firma je interesantnog imena (kao i sve druge firme u zoni interesa pomenute načelnice) New life box (matični broj: 20903180), što možda ne bi bilo posebno čudno da ista nema nijednog zaposlenog (a treba da gradi policijsku stanicu!) i pri tom ne sme da angažuje podizvođača, jer on nema ni sertifikat ni potvrdu, već su tu navedena dva imena – Ljiljana Aranđelović i Adam Tukmanović, kao pravni zastupnici.

E sada kada se uzme u obzir da je Ljiljana Aranđelović kuma dotične načelnice, a Adam Tukmanović osoba sa bar tri krivične prijave (od kojih jedna za napad na policiju) postavlja se pitanje kako takva firma bez zaposlenih i zastupnik sa krivičnim prijavama mogu da uopšte urade posao koji im je namešten, a još grade. Kako takva firma može da dobije Sertifikat za pristup tajnim podacima MUP-a (koji je pri tom apsolutno nepotreban, jer niko nema potrebu da pristupa tajnim podacima MUP-a da bi zidao policijsku stanicu)!?

Da, naravno, dotična firma nije još dobila sertifikat, već ima samo potvrdu, koju će da koristi odavde do večnosti, jer sertifikat neće i ne može dobiti nikad, zbog krivičnih prijava njenog zakonskog zastupnika! Pri tome je značajno napomenuti da je dotična firma promenila ime iz INFAS AUTO u sadašnje, a ta firma je ćerka firma INFAS, firme koja je radila bakarni krov na zgradi Skupštine Srbije, gle čuda, u vreme kada je Mirjana Nedeljković bila u Skupštini zadužena za javne nabavke, i za koju se vezuju afere u nameštanju tendera!

E, sada je Mirjana Nedeljković, kao dokazani kadar, ponovo rešila da namesti nekoliko tendera pod istom maskom kao i prošle godine, tako da su izgradnje i rekonstrukcije policijskih stanica u Čačku, Užicu, Novom Kneževcu i Aleksandrovcu, proglašene za poverljive i objavljene kao pregovarački postupci sa objavljivanjem, valjda da bi kao sve bilo "transparentno". I naravno da je uslov za kvalifikaciju opet čuveni sertifikat za bezbednost ! Ali i mi smo u međuvremenu dobili potvrde i sertifikate (ali pošteno i dugom i mučnom procedurom), što je Mirjana Nedeljković znala (jer prijave za sertifikat idu preko MUP-a), pa sada uvode džoker igrača u konzorcijum sa naravno ponovo New Life Box kojeg su već u mnogo situacija koristili, Midvej MGV sa velikim brojem inženjerskih licenci (koje uglavnom ima sam jedan čovek, izvesni Milovan Glavonjić) i uslova koje ni nas pet-šest ne možemo zajedno skupiti, a koje uglavnom nisu bile potrebne za izvršenje poslova, tj. nisu bile u skladu sa predmetom javne nabavke kako Zakon propisuje!

I sada šta dalje, nas nekoliko se kvalifikovalo, ali naravno da nećemo moći da ispunimo sve uslove koje budu tražili u drugom krugu (što je i uloga firme Midvej MGV), i opet će stara firma dobiti posao po punoj procenjenoj ceni, dok garantujemo da bi mi bili znatno jeftiniji. Ali, džabe, kuma je bitnija. Pri tome upozoravamo daje firma New life box ponovo dostavila potvrdu da je u postupku sertifikacije, iako je istu dobila u junu 2015. godine, a kada se ima u vidu da po Zakonu o tajnosti podataka Kancelarija mora da izda sertifikat za maksimalno 30 dana, pa još 30 dana u posebnom slučaju (što znači ukupno maksimalno 60 dana), jasno je da ova firma sa zastupnikom sa krivičnim prijavama nikada ne može dobiti sertifikat (ako se zakon poštuje), i da predmetnu potvrdu koju dostavlja flagrantno zloupotrebljava iz ličnih interesa i u svrhu nameštanja tendera sa načelnicom Mirjanom Nedeljković !

Molimo vas da intervenišete i sprečite ovu nameštaljku za dobrobit MUP-a i svih građana.

Nije ovde reč da li pomenuti postupci treba da budu poverljivi ili ne, i da li treba tražiti gomilu nepotrebnih inženjera i licenci, i da li mi to možemo da ispunimo ili ne, već da firma sa licima iz kriminogene sredine ne može nikako da dobije te poslove, i to za sve predviđene pare, pa da kume lepo podele pred izbore!

A da, uvedeno je i novo pravilo davanja avansa na menicu, dok je ranije uvek tražena bankarska garancija, a jasno je i zašto – prvo je da firme koje sada eksluzivno dobijaju nameštene tendere nemaju poslovni kapacitet da bi im banke dale garancije, a i kad bi imali poslovni kapacitet te garancije koštaju, pa zašto bi te pare davali banci kad mogu lepo da se podele ispod žita. A danas sutra MUP, i bilo ko drugi, može da zaboravi na te pare koje im daje kao avans, jer je svima poznato da će menicu naplatiti samo ako firma ima para na računu, i ako uopšte više postoji ! Pa sad vi vidite kakve su realne i potencijalne štete za MUP i građane Srbije!?

Druge firme kojima se nameštaju milionski tenderi su Lemark, ART, Barac Trade i još neke, a uglavnom su osnovane krajem 2015 godine ! I ova činjenica govori sama za sebe !

Sve ovo o čemu pričamo dostupno je na internetu- i postupci javnih nabavki MUP-a (sajt MUP-a deo za javne nabavke), i činjenično stanje vezano za firme (sajt Agencije za privredne registre), i gore pomenuta imena otkucajte na Googl-e pretraživaču i vidićete da je sve ovo sušta istina …

Dakle, borimo se protiv kriminala i korupcije, a eto nje u sred MUP-a koji treba to da sprečava!?

(Grupa obespravljenih dobavljača)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: