RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

SLUŽBA U SROZAVANJU: TAJNA SLUŽBA SRBIJE I STRUČNJACI KOJI SE NE BAVE SVOJIM POSLOM!!!

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj.

Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića. Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je jednog od njih nedavno morao da smeni, jer kada je ušao u njegovu kancelariju, načelnik je držao noge na stolu. Nije hteo ni da ga pozdravi.

 

                    major Goran Mitrović

 

Agencijom upravlja organizovana kriminalna grupa, koja je gora od svake italijanske ili čikaške mafije. A, na čelu te hobotnice su Rada Selaković, načelnica logistike i Zoran Stanić, zvani ZIS, načelnik VII Uprave, koja se bavi i prisluškivanjem i posebnom proverom građana.

Nju je ZIS pretvorio u privatno preduzeće. Servisira voždovačku i rakovičku kriminalnu grupu, podacima koji su im potrebni, i to za veliki novac! Pomaže mu u tome Rada Selaković, koja je bila bliska saradnica odbeglog tajkuna Danka Đunića, i toliko se osilila da može nogom da otvori vrata kod šizofrenog Aleksandra Vučića.

Po njenom nalogu, nakon što je TV Pink objavio da je na spisku za hapšenje u novogodišnoj pokazanoj vežbi “Rezač“  i Danko Đunić, tužilac je njegovo ime izostavio sa spiska za hapšenje!

BIA po nalogu Zorana Stanića i Rade Selaković danonoćno opservira predsednika Nikolića, članove njegovog kabineta i članove porodice, o čemu redovno obaveštavaju i Vučića, ali samo u meri u kojoj njih dvoje ocene da mogu da imaju koristi.

Jer, Vođi je važno da mu ZIS dostavlja izveštaje o njegovim političkim protivnicima, a on može da radi šta hoće. Po svemu sudeći, iza njih dvoje ostaće i mnogo krvi…

U igru je uključen i načelnik operative Jovo Drobnjaković, koji je lično izveo akciju u kojoj je skoro likvidirana službenica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja je otkrila pljačku od oko pola miliona dolara u Ambasadi Srbije u Vašingtonu. Te pare su Selakovićeva i ZIS hteli da upotrebe na korumpiranje srpskih diplomata, koje bi potom CIA ucenjivala.

Naime, službenicu MIP-a, koju su službenici BIA pratili do mesta nesreće, udario je Jovo Drobnjaković službenim automobilom koji koristi Rada Selaković. Tokom te akcije, službenici BIA-e su stalno izveštavali Drobnjakovića o maršruti njenog kretanja.

Ona je teško povređena, sa prelomom kičme, i nalazi se u bolnici, u koritu, nepokretna. Slučajno je preživela. BIA je zataškala ovaj težak udes, koji je, ustvari, bio umišljajni pokušaj ubistva. Protiv Drobnajkovića nije još podneta ni krivična prijava.

Selakovićeva i ZIS, stvorili su parapolicijsku organizaciju, od osuđivanih lica, koja ima zadatak da likvidira one koje Vučić označi kao nepodobne! Može se očekivati da akcija počne prvih dana proleća. Političke likvidacije vršiće pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice SAJ, čiji komadant je javni saradnik američke CIA-e koji je svojevremeno bio transporter droge za pokojnog narko-bosa, Dušana Spasojevića, o čemu je svedočio, pred specijalnim tužilaštvom Dejan Milenković Bagzi, opisujući svoja neposredna saznanja.

O kakvim ličnostima reč govori i njihovo ponašanje na komemoraciji poginulim radnicima BIA, krajem septembra prošle godine. Troje službenika je poginulo u saobraćajnoj nesreći 25. septembra prošle godine. Do stravičnog udesa je došlo na magistralnom putu Pojate-Kraljevo, kod crkvice u Čitluku, kada je automobil "fijat punto" prilikom preticanja podleteo pod šleper prijepoljskih registracija. Selakovićeva, ZIS i njihova kamarila sedeli su u njenom kabinetu i jeli prasetinu, dok je u hodniku trajala komemoracija.

ZIS je pre nekoliko godina, nakon udesa koji je skrivio, jurio vozača GSP-a da ga ubije. Nije poslat na ciljani zdravstveni pregled. Neko je to sprečio.

Akcija, zbog koje se, po svemu sudeći, Đorđević na vreme povlači je zamišljena od strane jedne strane službe bezbednosti. Selakovićeva i ZIS su popisali političare i “biznismene“ koji su zgrnuli ogromne pare. Njima nude da iznesu pare na inostrane račune, uz obrazloženje da u Srbiji više nije sigurno, i da se “ne zna dokle će Vučić još vladati…".

Novac će im izneti u strane banke, uz malu proviziju, a potom ta strana služba namerava da ga pokupi sa njihovih računa, i prebaci u svoje fondove. Njima nema ko onda da pruži zaštitu. Tako bi Vučić ostao bez novca svojih saradnika, koji, kako on planira, treba da finansiraju njegovu vladavinu.

Na spisku žrtava je i većina članova Vučićeve familije. Hobotnica iz BIA opisuje Vučićevog brata Andreja kao teškog narkomana, kome treba uzeti sav novac koji je opljačkao.Ova akcija BIA bi se mogla smatrati i patriotskom, da je reč o novcu koji bi bio vraćen Srbiji, a ne da ode u fondove američke tajne službe.

Treba napomenuti da su i regionalni centri i Centri BIA u većim gradovima Srbije, prerasli u prave gangsterske organizacije.

Ko je načelnica logistike Rada Selaković?

Načelnica logistike u Bezbedonosno-informativnoj agenciji Rada Selakovć, uticajnija je u Agenciji i od direktora Aleksandra Đorđevića.

Da podsetimo čitaoce, već smo pisali da je gospođi Selaković kupljen novi automobil marke “Tojota“, za 70 hiljade evra, a dodeljen joj je i službeni vozač, pa se po ceo dan vozika, umesto da je u Požarevcu. Pre dolaska u Agenciju, gospođa Selaković je radila u jednom društvenom preduzeću, u kojem je izvršila proneveru!

Ministar pravde Nikola Selaković, spasio je rođaku Radu od hapšenja, napravljen je lažni poligrafski nalaz, i bez bezbednosne provere zaposlena je u Bezbedonosno-informativnoj agenciji, sa velikim uticajem. Radila je i u Institutu za ekonomske studije Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića.

Gospođa Selaković troši koliko hoće, a namerava da se preseli da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde Selakovići imaju imovinu. Njena kćerka je putovala u SAD, da se privikava. Kojim podacima gospođa Selaković kupuje američku useljeničku vizu?

Da li je moguće da načelnica u Agenciji i dalje rukovodi, iako javno najavljuje svoje iseljenje iz ove zemlje? Izgleda da je sve moguće, pa i to. Kada je na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, da podsetimo, došlo do skandaloznog nadletanja drona nad stadionom na kojem se igrala utakmica, na sastanku kod premijera gospođa Selaković je tražila da se iz službe odmah otpuste prvih pet ljudi, uključujući i direktora Aleksandra Đorđevića, i načelnika beogradskog Centra službe.

Aleksandar Vučić je u prvi mah odbio takav predlog, za koji se zalagao i njegov mladoumni ministar pravde Nikola Selakovića. Ipak, načelnik beogradskog Centra je kasnije smenjen, jer je Boris Tadić tražio od Aleksandra Vučića da njegovi ljudi preuzmu ovaj najosetliiviji deo službe, preteći mu dokazima koliko je plaćao Vučića i njegove, dok su bili u opoziciji.

Trojica prvih ljudi Centra su imenovanjem na ključne funkcije, zaprepastili zaposlene. Za jednog se zna da je aktivni saradnik Hrvatske obaveštajne službe, a druga dvojica su kriminalni kadrovi iz bivše Demokratske stranke, a danas Tadićeve partije (Bože, kako se zove ta stranka?).

Beogradski centar BIA, izdao je više od 50 legitimacija “saradnicima“ Službe, mada značke Agencije mogu imati samo stalno zaposleni u BIA, na operativnim poslovima, prema utvrđenoj sistematizaciji.

Dakle, ovi “saradnici“ u BIA rade po ugovoru o delu! Tako se pokriva njihovo putovanje u Hrvatsku i otvoreno špijuniranje, a oni u podzemlju prikupljaju podatke o tajkunima, viđenijim članovima mafije.

Posebnu opasnost po BIA predstavlja odeljenje koje se bavi “suzbijanjem krijumčarenja narkotika“. U njemu već deceniju postoje dva klana, koja su međusobno suprotstavljena, ali su, zbog čuvanja pozicija, uspeli da se izmire. Sada zajednički osiguravaju transporte narkotika kroz Srbiju za Evropu, preko Hrvatske, Mađarske i Rumunije.

Nekada je to Služba radila, kao državni posao, čime se bave skoro sve bezbedonosne službe na svetu, ali sada službenici iz narkotika preuzimaju domaće tržište. Distribuiraju drogu političarima, javnim ličnostima, koje snimaju i ucenjuju.

U najvećoj meri su iz posla istisnuli policiju, koja je skoro dve decenije držala domaće narko tržište, jer je suzbijanje krijumčarenja narkotika i njihova distribucija u nadležnosti kriminalističke policije.

Službenici BIA koji rade na suzbijanju rasturanja narkotika imaju operativnu sposobnost, tehniku i ovlašćenja, uglavnom ih zloupotrebljavaju, baveći se trgovinom informacijama narko bosovima, tajkunima i strancima.

Albanska mafija ima povlašćenu cenu kod ovih službenika Agencije. Prema podacima Obaveštajne uprave, desetorica službenika Agencije iz ovog odeljenja ima kuće u SAD-u i Švajcarskoj! Oni su posao razvili i po skoro svim gradovima u Srbiji.

Direktori mnogih tajnih službi su, uglavnom, političke ličnosti. Ali, zamenici direktora i načelnici u Službi su obavezno iskusni operativci, koji ceo radnik vek su proveli u “firmi“. Otkud gospođa Selaković u tajnoj službi?

Magazinu Tabloid dostavljeni su mnogobrojni dokazi o najtežem kriminalu u BIA. Molimo insajdere za razumevanje, što ih sve odmah ne objavljujemo.

 

        BIA i mafija na istom zadatku

 

Centar BIA-e u Novom Sadu već neko vreme pretvorio se u privatnu družbu načelnika Centra, njegovog zamenika i zaposlenog Bore Švonje sa ljudima iz vrha vlasti, koji su sumnjive kriminalne prošlosti i pravilno raspoređeni po svim partijama.

Načelnik BIA – Centra Novi Sad je Vasiljević, rodom je iz Krupnja, a zamenik mu je Vesić. Bora Švonja, šef u BIA iz Novog Sada je iz Osijeka, gde su mu donedavno živeli otac i majka, a sestra njegova i danas živi u Osijeku, i udata je za visokog fukcionera HDZ-a.

Kakva je njegova podobnost, ako se ne zna da li je (a, pretpostavlja se da nije!) završio ni srednju školu. Zna se samo da je kupio diplomu nekakvog privatnog fakulteta. O tome piše Tabloidov insajder iz Novog Sada!

 

     Piše: Insajder B – 31

Pomenuto društvo zajedno sa Dušanom Bajatovićem, Milošem Vučevićem (gradonačelnik N.Sada), Dejanom Mandićem (bivši načelnik za finansije N.Sada i odskorašnji direktor ZIG-a), Mirčićem (predsednik pokrajinskog odbora SRS), Bojanom Pajtićem, Nenadom Čankom, Momom Milovićem (u vreme kada nije u zatvoru), Tomislavom Bokanom (Drina, Dunav, Dinara), dr Aleksandrom Milovančevim (direktor Luke), Igorom Bečićem (potpredsednik parlamenta R.Srbije) i njegovim potrčkom Vladimirom Vrbaškim (vlasnik semenskog doradnog centra Pionir u Srbobranu), i sa mafijašima Perom Matijevićem, Mirkom Dubrojom, Amidžom i Vukovićem, u svakodnevnim druženjima zloupotrebljavaju javna preduzeća, javne finansije, sudstvo i tužilaštvo za svoje privatne poslove, praveći strategiju šta će se desiti ako na budućim izborima pobedi Aleksandar Vučić, Boris Tadić, Bojan Pajtić ili neko drugi. Čine jedni drugima protivzakonite usluge, naplaćuju penale, tale se…

Svakog dana se već od 13 sati, pa i kasnije, sastaju u poluzatvorenim restoranima i hotelima grada Novog Sada, i na mestima po Fruškoj gori (restoran Pošte, Elektrodistribucije..), Irigu i Vrdniku, do ranih jutarnjih sati, praveći bahanalije i svoje strategije, u obilju dobre hrane, alkohola, droge, pederluka i muzike…

BIA se srozala do neslućenih razmera, privatno se koriste uređaji za prisluškivanje neprijatelja i proveru svojih prijatelja, kako bi se obezbedilo efikasnije poslovanje pomenutog kruga.

U BIA je od skoro Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu. U tom društvu često bivaju i neke sudije iz Novog Sada, kao i ljudi iz tužilaštva, i direktori svih javnih preduzeća iz Novog Sada, u kojima još ima ponešto novca.

Polupijani i mamurni odlaze na posao, a posao im počinje u prepodnevnim satima uz jutarnje pijenje kafe u Flying Dutchmanu, Karmi, DeGustu, Vremeplovu, sve sedeći sa pomenutom mafijom.

Otac Miloša Vučevića, Zoran Vučević, venčani je kum sa izvesnim Janom Žiškom, koji je u svojoj privatnoj karijeri do sada otvorio i zatvorio 37 preduzeća, koja su se mahom bavila prevarom građana Vojvodine i privrede Vojvodine, a od tih 37 preduzeća, pet je bilo otvoreno na ime Zorana Vučevića!

Najveću štetu državi i stanovništvu nanelo je njegovo preduzeće "Š-komerc", koje je 90-ih godina kao banka napravilo piramidalnu pljačku 184.000 Vojvođana, i tom prilikom opljačkalo od građanstva stotine miliona maraka. Zoran je svom dobrom prijatelju rekao da je u vreme predizborne kampanje Aleksandru Vučiću dao 500.000 eura, kako bi njegov sin preuzeo partiju od Igora Mirovića i postao gradonačelnik.

Posle izbora, Miloš Vučević je opljačkao i ogromnu svotu novca od velikih privrednika grada Novog Sada i direktora javnih preduzeća, gde je novca bilo u toj meri da se njegov otac Zoran uplašio da mu je sin pogubio kurs, i da je nezajažljiv u pljački, tako da izvesno vreme nisu bili u komunikaciji.

Miloš Vučević je pre četiri meseca postavio Dejana Mandića iz finansija grada za direktora ZIG-a, iz razloga što planiraju da oplode do tada opljačkan novac kroz buduće investicije izgradnje zgrada u Novom Sadu, i njih dvojica preko novootvorenih firmi, kao i preko firme Vučevićeve doskorašnje ljubavnice Ivane Kulaš, grade nekoliko zgrada u Novom Sadu, za sebe i svoj račun.

Vučević je direktora ZIG-a Višnjića smenio iz razloga što je on sam tražio novac od novosadskih građevinskih preduzeća, preko dogovora njih i Vučevića. Potpuno kriminalizovani, doktor Aleksandar Bata Milovančev, preko preduzeća svoje žene Mire Ač, prodaje Bajatoviću cevi za gasifikaciju vojvođanskih mesta po naduvanim cenama.

Bečić, Vučević i Mandić preko izvesnog gospodina Zbiljića su izvršili pritisak na Ružicu Đinđić koja je neposredno pred pad Borisa Tadića kupila firmu Južna Bačka, kao sastavni deo Elektrovojvodine, da Zbiljiću proda paket deonica u toj firmi, ili će je oni hapsiti, što je i učinila.

Jorgovanka Tabaković pustila je Zbiljiću kredit od 700.000 eura, i on je u APR-u imenovan kao akcionar Južne Bačke, a ostala trojica su dobila po Škodu Super B, i izvlače pare iz pomenute firme.

Dejan Mandić je devedesetih godina bio predsednik mladih SPS-ovaca u Subotici, na teške urgencije je završio ekonomski fakultet i zaposlio se u PU Novog Sada -Odeljenju za privredni kriminal.

Odmah potom stupio je u kontakt sa novosadskim mafijašima, taleći se sa njima. Dolazio je tobože u kontrolu PP Vuković iz Veternika, jer je ta firma primala novac za žiralno prodavanje nemačkih maraka.

Posle uplate novca na PP Vuković, firma uplatilac je bila obaveštavana da su došli inspektori za privredni kriminal, i da će biti otkriveni, te je PP Vuković umesto maraka ljudima uvaljivao svoje ulje, izuzetno lošeg kvaliteta.

Odmah potom Dejan Mandić među prvima je na licitaciji kupio građevinsku firmu u Temerinu, ucenjujući ljude kao inspektor za privredni kriminala, za 50.000 maraka, u kojoj je odmah otpustio nekoliko desetina zaposlenih radnika, a imovinu rasprodao.

To je odradio preko Agencije za prodaju državnih preduzeća u Novom Sadu, tako što je došao u tobožnju kontrolu u datu agenciju. Dejanov lični prijatelj bio je i Darko Šarić, kod koga je Dejan zaposlio rođenu sestru svoje žene, koja je bila glavna domaćica u rezidenciji na Tatarskom brdu, a njen muž je bio u obezbeđenju te vile.

Dejan Mandić je odmah potom otvorio bolnicu za lečenje narkomana na izlazu iz Novog Sada u vili od nekoliko spratova, zajedno sa Darkom Šarićem. Nakon toga, postaje savetnik generalnog direktora Tržnice Novi Sad, u kojoj je opljačkao oko 600.000 evra!

Dejan Mandić je promenio više partija, bio je član: KPJ, SPS, Nova Srbija, DSS i na kraju SNS. U svom vlasništvu poseduje nekoliko stanova i kuću u Novom Sadu, kao i moderan kafić na Somborskom bulevaru.

Dejan Mandić je sa izvesnim novosadskim mafijašima podigao kredit od 600.000 eura preko fantomske firme u NLB banci, i tom prilikom su kao hipoteku dali obično poljoprivredno zemljište od 30.000 evra u Rumenci, a lažno procenjeno kao građevinsko zemljište. Naravno, kredit nije vraćen.

Posle svega Bajatović, kao najmoćniji čovek ove priče, poklonio je oko 150.000 evra Centru BIA-e u Novom Sadu, koji su za taj novac izgradili SPA centar sa teretanom i saunom. Koliko novca je još bilo u igri, to se ne zna.

Uoči Nove godine održana je proslava u organizaciji Petra Matijevića, u njegovom restoranu Ribarac. Prisustvovali su i načelnik BIA – Centar Novi Sad i njegov zamenik. Svo vreme su se grlili sa Zoranom Šćepanovićem predsednikom Upravnog odbora FK Vojvodina, koji je dan kasnije uhapšen u čuvenoj Vučićevoj pokaznoj vežbi masovnog hapšenja.

Gradonačelnik Vučević je u emotivnoj vezi i sa Oliverom Simović, koja je radila u gradskoj upravi, a sada radi u ZIG-u. Zbog nje je smenjen Višnjić bivši direktor, jer nije znao da je ona u vezi i sa njim i sa Vučevićem. Oliverina sestra radi u hotelu Elektrovojvodine na Fruškoj Gori, kao šef. Ivana Kulaš je bivša ljubav. Ona je izvršni direktor u ZIG-u.

Gradonačelnik je, takođe, na taštino ime kupio i automobil marke Nisan Kaškaji.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata, zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEO SPISKA NEZAKONITIH RADNJI U POJEDINIM POLICIJSKIM UPRAVAMA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE

 

Gledano očima običnog čoveka, policiju uvek gledamo kroz prizmu represije i polugu Države, sve do onog momenta kada je nekom od nas neophodna pomoć policajca. Nikada nam na pamet ne padne niti imamo želju da steknemo uvid u uslove u kojima oni žive i rade, i sa kojim problemima se sreću u obavljanju svojih dužnosti. Ovde objavljujemo nekoliko pisama koja su poslali policijski službenici iz Kruševca, Niša i Čačka, a koja govore o deliću problema i nepravdi sa kojima se oni sreću pri obavljajnju svojih poslova.

 

 

 

      Kruševac: Saopštenje za javnost Sindikata srpske policije

U prostorijama PU Kruševac u ranim jutarnjim satima 9. 12.2014.g., prilikom ispraćaja na smenu, komandir SPI Kruševac Momir Minić u svojoj kancelariji, ščepao rukama za revere od uniforme policijskog službenika Rašić Ljubišu, koji je inače član Sindikata srpske policije i uz pogrdne reči brutalno izbacio iz kancelarije. Usled gubljenja ravnoteže Rašić se zateturao, udario o vrata susedne kancelarije i pao u istu, nakon čega se javio u bolnicu, radi ukazivanja pomoći.

Ovaj incident je dodatno izazvao uznemirenje, kako zaposlenih u PU Kruševac, tako i rukovodstva i članove Sindikata srpske policije, tim pre što je naš kolega Rašić Ljubiša juče zvanično počeo da radi, posle 103 dana provedenih na bolovanju, a na kojem se nalazio zbog posledica zlostavljanja na radu od strane istog komandira u avgustu mesecu ove godine.

Razlog ovakvog postupka komandira SPI Kruševac je jer naš kolega Rašić Ljubiša je dana 25. 8. 2014.g., podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja od zlostavljanja na radu. U svom zahtevu on se pritužuje na ponašanje i postupanje svog komandira u odnosu prema njemu, a koji predstavljaju mobing jer je vikao na njega, zatim uskraćivao istom korišćenjem zakonite obaveze za korišćenjem pauze za topli obrok za vreme smene. Pritom se prema njemu odnosio, na ponižavajući način ispred većeg dela kolektiva, i na najgrublji mogući način naređivao da učini nešto za šta nije bio obavezan.

U svom nastojanju da naškodi našem kolegi i članu Sindikata srpske policije, načelnik PU Kruševac Miljan Petrović, pismeno traži izjašnjenje MUP-a Srbije, da li je još uvek na snazi Pravilnik iz 1977.g., kako bi po istom sproveli disciplinski postupak protiv Rašić Ljubiše, i na taj način zaštitili komandira SPI Kruševac, a samim time našeg kolegu zastrašili i odvratili od namere da istraje u zaštiti svog dostojanstva i ljudskih prava. Ovim postupkom se želelo po ko zna koji put da se žrtva predstavi krivcem.

Nakon sprovedenog postupka medijacije dana 08.09.14.g., lice za podršku donosi odluku, da postupak mirenja nije uspeo i istu potpisuje u svojstvu posrednika, što je nedopustivo, jer nije posrednik u postupku. Zbog ovog događaja Rašić Ljubiša je protiv komandira podneo prekršajnu prijavu za učinjeni prekršaj iz oblasti JRM, tužbu za zlostavljanje na radu i krivičnu prijavu za KD iz čl.357 st.1 KZ R.Srbije.

Mi u Sindikatu smatramo da je nedopustivo ovakvo ponašanje komandira SPI Kruševac, Momira Minića i svakog drugog rukovodioca, koji želi da se fizički obračuna sa potčinjenim a koji nisu po njihovoj meri i na taj način obračunavaju sa „neposlušnima". Zbog ovakvog čina najoštrije osuđujemo svaki oblik nasilja i ovaj pojedinačni nasilnički poduhvat komandira.

Ovo je očiti pokazatelj i rezultat, loše kadrovske politike u PU Kruševac, u smislu da se na rukovodeća mesta postavljaju ljudi loših moralnih, stručnih i profesionalnih kvaliteta.

Upravo zato ne čudi ovakvo ponašanje pojedinih rukovodnih radnika ako uzmemo u obzir činjenica da se postavljenja i imenovanja vrše po osnovu rođačke, poznaničke i partijske veze ili neke druge moćne zaleđine, od kojih se očekuje samo lojalnost i ništa drugo.

Diskreciono pravo načelnika u ovakvim slučajevima gubi na značaju jer se svodi samo na samovolju tog suverena koji imenuje rukovodioce i starešine, deleći pritom radna mesta po svom ličnom nahođenju, zloupotrebljavajući tako termine kao što su potreba službe i bezbednosna provera, praveći pritom namerne razlike kod zaposlenih i time narušavajući međuljudske odnose i gazeći po pravima zaposlenih, a da za te postupke nikada i nikome ne odgovara za svoje postupke.

Predsednik RC SSP za Kruševac

Zvonko Lazarević

…………

      Apel iz Policijske uprave Niš

Poštovani, obraćamo Vam se u vezi nezakonitog i kriminalnog rada pripadnika Policije u Nišu, i to grupe za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije, tačnije kako samih radnika, tako i njihovog šefa Dejana Jovanovića, i načelnika Službe kriminala Dejana Anđelkovića. Širok je spisak nezakonitih radnji kao i kršenja propisa, počev od nezakonitog hapšenja i pritvaranja ljudi bez ikakvih dokaza, podmetanja dokaza, prebijanja ljudi

Negde aprila meseca 2014.g. pomenuta dvojica šefova u PU Niš, sa ostalim inspektorima za narkotike su u Leskovcu uhapsili Momčilović Dejana i Jovanović Nenada iz okoline Leskovca, zbog prodaje droge.

Inspektori niške policije su naveli Momčilović Dejana i Jovanović Nenada da nabave opojnu drogu, i to tako što su im tražili da istu kupe, kako bi je prodali na teritoriji Niša. Samu ovu delatnost policajci iz Niša su izveli bez saglasnosti, kako samog vrha MUP-a tako i PU Niš, a i odobrenja tužioca i suda za takvo postupanje.

Inspektori sa nadimcima Dule i Riči, a po usmenom odobrenju načelnika Dejana Anđelkovića i šefa Dejana Jovanovića našli su se nadomak Leskovca sa uhapšenim Momčilović Dejanom i Jovanović Nenadom, kojom prilikom su od njih tražili opojnu drogu.

Kako isti nisu imali, inspektori su im rekli da nabave i da će im oni dobro platiti. Nakon toga Momčilović i Nenad Jovanović nabavljaju oko 4 kilograma droge, koju daju inspektorima iz Niša, i to nadomak Leskovca.

Tu bivaju pretučeni i privedeni u PU Leskovac, gde su i pritvoreni. Od 4 kg. droge; na samom auto putu inspektori Dejan Jovanović, Riči i Dule odvajaju 2 kg, koje prijavljuju kao da su je oduzeli od uhapšenih, dok se za ostala 2 kg. gubi svaki trag.

Sve ovo je urađeno bez odobrenja i saglasnosti, kako tužilaštva, tako i suda. Da je bio obavešten sud i tužilaštvo, cela akcija bi bila snimljena, tako da se ne bi moglo ukrasti 2 kg. droge, a i policajci koji su kupili drogu bi imali odobrenje suda za kupovinu, te bi se pojavili kao svedoci na suđenju u Leskovcu.

Da je sve ovo istina. može se lako utvrditi, kako u samo Leskovcu od leskovačkih inspektora, tako i što će se poligrafski testirati inspektori za narkotike u policiji u Nišu.

(Unapred zahvalni službenici PU Niš)

…………

      ČAČAK: Kako je kriminalizovana kriminalistička policija

Na načelničko mesto u čačanskoj kriminalističkoj policiji 2012. dolazi Predrag Pavlović, dotadašnji šef Odseka krim.policije. Na svoje bivše mesto postavlja Acu Jaćimovića, svog pulena koji se godinama bavio prisluškivanjem pomoću neovlašćeno instalirane opreme za prisluškivanje, koja se i danas koristi u PU Čačak, a nije odobrena iz vrha MUPa.

Predrag Pavlović, odmah svom pulenu daje službeno vozilo na korišćenje, iako mestu šefa Odseka isto ne pripada. Aca vozilo Fiat Grande punto, sada ČA 034-PN, a pre i druga, koristi za svoje privatne potrebe, prevoz radnika, materijala za gradnju kuće, vozi decu u školu, trening, ide u švaleraciju, prodavnicu, poseduje službeni auto 24 časa dnevno.

Protiv zakona je zatamnio stakla na Puntu ČA 034PN, koji je od skoro uzeo, malo za promenu, da ne vozi isti auto, kako bi sakrio tragove. Aca oko 9 sati ode sa posla, završi privatne poslove, prevoz dece u školu, treninge, oko 15h se vrati na posao da održi nekakve sastanke. Popodne ostane duže, kao nešto radi, kako bi pisao prekovremene sate koje će mu Predrag odobriti, ipak su ista ekipa. Sve to isto radi i načelnik OKP Pavlović.

Radni dan Pavlovića izgleda kao u bajci. U 7 h odveze ćerku na posao u Dom zdravlja, vrati se kući, pa oko pola osam dođe u SUP, do 9 časova krstari internetom sedeći u tuđoj kancelariji, u 9 odlazi na sastanak kod načelnika, od 10 službenim autom odlazi kod ljubavnice, koja ima cvećaru preko puta autobuske stanice u Čačku, vozi je gde treba, obave privatne poslove, oko 14 časova se vrati, pročita novine, odveze ćerku sa posla kući, pa oko 15 i 30 ode i sam kući, službenim autom. Popodne službenim autom ode do ljubavnice, teretane, kući, pa opet u grad, naravno službenim autom. Vikendom voza službeni auto po želji, oko Čačka, Kraljeva, sve sa ljubavnicom…

Formiranje mreže pulena i uvlakača: Aca i Predrag su izvršili niz promena u kriminalističkoj policiji, na dobra i dobro plaćena mesta postavili su svoje pulene. Dejan Marjanović, Acin čovek od poverenja, postavljen na radno mesto potražne delatnosti, ne slučajno, pre toga sklonjen Vojo Radoičić, vođen i disciplinski postupak kako bi se Vojo sklonio.

Na potražnoj delatnosti se zna ko se od krimosa traži, da li ga traži neki drugi sud, ili policija, i te se informacije prodaju čačanskim krimosima. Radojica Milikić, postavljen za Acovog zamenika, u zamenu za cinkarenja, kao nagradu dobija da „radi" za praznike.

Na radnim mestima provere vozila, postavio je svoju ekipu kako bi pojedinim švercerima vozila gledali kroz prste. Niko se ne nalazi na radnom mestu kao pre 2012.g. Aco će to tumačiti zasićenošću istim poslom. Napominjemo da se rad za praznike u policiji plaća dvostruko više nego normalan rad.

Primer, za Vaskrs 2014. Radojica sedi kući, a Aco mu piše da radi, i tako tri dana, po dve i po dnevnice, oko 10.000 dinara dodatne nagrade. Svi puleni pišu prekovremene sate, dežurstva, sve se to debelo plaća. Plata poraste i za 30 posto mesečno, plus nagrade za navodne aktivnosti.

Da ne poverujete koliko se zaradi tako. Deo ide i Aci. To isto radi i Aco, pa ga Predrag nagradi. Takođe, svoje pulene stavi da dežuraju noću za praznike, a ako imaju aktivnosti u noći, to se plaća i tri puta više po satu, tako da sat rada noću dođe oko 1.000 dinara. Naravno on im prizna koliko napišu, do maksimalno dozvoljenog broja sati.

Drugi način formiranja mreže odanih ljudi: Milošević Mileta i Dragan Savić. 26.1. 2012. intervenišu na autoplacu u Mrčevcima, pucaju na lica koja su zategli u krađi, prijave to Peđi i Acu, oni im kažu da je sve uredi, ida ćute o tome, oni će to srediti.

Tako ih drže u šaci, da bi za njih obavljali prljave poslove, evo i koje. Ubrzo nakon toga, specijalno tužilaštvo najavljuje Aci i Predragu da će doći u Čačak u pretres kod Simović Maria, zelenaša, preko koga Aco i Predrag daju novac na kamatu.

Predrag i Aco šalju svoje dužnike, Draganu i Miletu, da Mariu pošalju poruku da skloni dokaze, laptop, beležnice. Poruka je službeni poziv kao građaninu, za neko bezvezno delo, ali to znači, sakrivaj dokaze. Sutradan, u pretresu, specijalni tužilac ne nalazi laptop niti dokaze, Mario je osuđen na osnovu izjava dužnika, a ne na osnovu dokaza iz kuće.

Kada je pre godinu dana inspektor Šaponjić pokušao da ukrade Samsonajt kofer iz policije, u večernjim satima, uočavaju ga Aco i Predrag, ne prijavljuju tu krađu, a sada Šaponjić ima dug prema njima, za prljave poslove.

Aco Jaćimović je na putu ka Guči sa bratom, napravio kuću od preko 300 kvadrata, i to sve od kada je postavljen za šefa Odseka krimin. policije, kakva slučajnost. Supruga mu ne radi, jedna plata i kuća niče.

Pravi akrobata. Po gradu kruži priča da mu je prozore kupio narkodiler Grujo, i naravno, nikada nije ni priveden, od kada je Aco postao šef, on se u svim akcijama zaobilazi, čak ni u akciji Grom nije rađen..

Za vreme akcija MUP-a, u Čačku su privedeni sitni uživaoci, ni jedan krupniji diler. Svi oni krupniji plaćaju zaštitu Acu i Predragu. Inspektori narkomanije su zaplenili više od 100 kg. marihuane, ali na magistrali, sve je to išlo za Beograd, ništa nisu uradili u Čačku, pa svi su pod zaštitom vodećih ljudi krim.policije.

Posebna priča je oprema za prisluškivanje koja je postavljena u Čačku, iako nije predviđena sistematizacijom MUP-a. Pogađate, pod direktnom kontrolom je Jaćimovića, i tu je postavio svoju ljubavnicu, Milu Rajković, ima poverenja u nju, i ona je uvek ta koja prisluškuje .kada nema naredbe suda.

Aco se sa svojom suprugom Slavicom bavi i ilegalnom prodajom srebrnog nakita i satova, toliko se bezbedno oseća da sve drži u kući, na putu za Guču. Imaju Facebook profil „Srebro na poklon Čačak", uzmeš šifru nakita, sata, pošalješ sms na broj 060.3333645, daš adresu i stigne ti pouzećem, nigde se ne pojavljuju kao prodavci. Ovo lako možete proveriti na Facebook.u i slanjem poruke poručite nešto.

(Radnici PU Čačak)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

OTKUD VULIN OVDE?! SRPSKO HRVATSKI ŠVERC DROGE PREKO DUNAVA UZ NAPLAĆENO AMINOVANJE POLITIČARA!!!

 

Kada je zarada u pitanju kriminalci svih zemalja se lako i brzo udruže. Tako na poslu šverca droge zajedno rade albanski teroristi, ustaški oficiri iz rata i srpski političari koji zvanično odbijaju da priznaju nezavisnost Kosova. U zajedničkom švercu sarađuju OVK, Anto Đapić i najbliži saradnici Aleksandra Vulina.

 

                Arpad Nađ

 

Apatin je pogranični gradić na srpskoj obali Dunava. Sa hrvatske strane ove međunarodne reke nalazi se Osijek. Vladimir Knežević, zvani „Knez", sa sinovima Markom i Arsenijem (koji je po zanimanju kuvar) iznajmio je u Bezdanu na Dunavu „Veliku čardu", preko puta hrvatskog mesta Batina. Tuda ide veliki šverc heroina i drugih opijata u Hrvatsku.

Kompanjon Kneževića u ovom poslu je Zoran Popović, čiji je brat Goran ovog leta ubijen u Boliviji, zbog nekog nesporazuma u vezi šverca tri tone kokaina. Zoran je bio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, iz koga je pušten posle davanja određene svote novca za podmićivanje onih koji su odlučivali u njegovom krivičnom predmetu.

Poreklom je iz Donjeg Lapca, privremeno je živeo u Apatinu, a posle izlaska iz zatvora preselio se u Beograd , gde ima tri restorana. Kneževići i Popović planiraju da otvore i jedan restoran u Sočiju, u Rusiji.

Dok je Popović zadužen za vezu sa kriminalcima, Vladimir Knežević je čovek koji kontaktira političare zadužene da obezbeđuju šverc.

Sa hrvatske strane to je Anto Đapić, hrvatski političar, bivši predsednik Hrvatske stranke prava i do 2009. gradonačelnik Osijeka. Đapić je još pre rata imao snažan uticaj u Osijeku i okolini, gde je organizovao Hrvatsku demokratsku zajednicu Franje Tuđmana.

Bio je i visoki oficir HOS-a (Hrvatske oružane snage) i član generalštaba (Vrhovnog stožera) hrvatske armije, a iz Osijeka je pobegao posle prvog ispaljenog metka.

Koristeći svoje veze kako u lokalu, tako isto i u vrhu policije, on se pokazao idealnim saradnikom na stvaranju mreže za šverc narkotika.

Drugi političar sa kojim je u kontaktu Vladimir Knežević i koji je bitan za ovaj posao jeste Aleksandar Vulin na srpskoj strani. Kneževići i Vulin se dugo i intenzivno druže, pa je Vulin, koji je i sam u prethodnoj Vladi bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, progurao starijeg Vladimirovog sina Marka na mesto zaposlenog u pomenutoj Kancelariji.

Marko Knežević je bio predsednik mesnog odbora Vulinovog fantomskog Pokreta socijalista, a danas je državnim poslom najčešće na Kosovu, gde održava kontakte sa ljudima iz albanskog podzemlja, koji drogu dopremaju do Srbije, odakle se posebnim kanalima prebacuje do Dunava, gde je u Batini preuzimaju ljudi koje je svojevremeno preporučio Đapić, i odatle distribuiraju po Evropi.

Policijski organi obe zemlje znaju za ovaj posao, ali ih visoko političko pokroviteljstvo sprečava da preduzmu neophodne mere.

Logističku podršku švercu pruža „Jet-ski klub Apatin" koji vodi Vladimir Knežević.

Aleksandar Vulin je upoznat sa time šta radi njegov saradnik Marko Knežević, ali pošto on lično, kao i njegova stranka ima finansijsku korist od šverca, pravi se da ništa ne zna. Sadašnjem direktoru Kancelarije Marku Đuriću, rečeno je da ne sme da menja kadrove koje je po partijskoj liniji doveo Vulin, pa je tako zaštićen i Marko Knežević.

Pomenuta grupa je za potrebe nesmetanog rada, ali i smeštaja funkcionera policije obe države, i organizovanja bahanalija za njih, iznajmila jedan vinski podrum u blizini Batine, koji ima dva ulaza: glavni je kod Dunava, a rezervni je prema Batinskom brdu. U slučaju potrebe posetioci podruma mogu od policije da pobegnu kroz sporedni izlaz za čije postojanje zna izuzetno mali broj ljudi.

 

©Geto Srbija

materijal: lIst protiv mafije

ČIKAŠKA VEZA: IDEALNA LIČNOST ZA PRANJE PARA I STRUČNJAK ZA NEKRETNINE U INOSTRANSTVU

 

Nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, a kasniji njegov navodni oponent, Vladimir Cvijan, danas je njegov blagajnik. Stotine miliona evra koje je Vučić pokrao iz Srbije ili dobio kao mito od kriminalaca sa poternica, preko ovog advokata se ulažu u nekretnine u celom svetu, najviše u Sjedinjenim Američkim Državama.

 

             M. Hadžić

 

Beogradski advokat Vladimir Cvijan bio je generalni sekretar predsednika Srbije Borisa Tadića. Sa te funkcije se povukao ostavkom, i učlanio se u Srpsku naprednu stranku, u kojoj je postao član Predsedništva narodni poslanik. Krajem 2013. je napustio i ovu stranku.

Ovom razlazu sa naprednjacima prethodio je žestok sukob između njega i Aleksandra Vučića, koji je na jednom sastanku Predsedništva za malo prerastao u fizički obračun. Posle toga je Cvijan podneo svoju kandidaturu za predsednika stranke, tvrdeći u medijima kako se ni po koju cenu neće povući iz izborne trke, ali je ubrzo promenio mišljenje i napustio SNS.

Još dok je bio u ljubavi sa Vučićem, Cvijan je za njega prikupljao pare od „kontroverznih biznismena". Jednom svom tada bliskom saradniku Cvijan se svojevremeno poverio kako Vučić ugovara sa ljudima sa poternice „donacije za stranku" u višemilionskim iznosima evra, a da on, Cvijan, zatim odlazi po novac.

Pošto je Cvijan advokat, nikome nije bilo čudno što se viđa sa kriminalcima. U konkretnom slučaju Cvijan je trebalo da odleti u Švajcarsku, na viđenje sa Stankom Subotićem Canetom, od koga će dobiti torbu punu evra, navodno za predizbornu kampanju SNS-a, a u stvari kao prilog Vučiću da pomogne da se Subotić skine sa liste osoba čije hapšenje Srbija traži preko Interpola.

Ima ljudi iz okruženja Cvijana i Vučića koji tvrde da su njihov kompletan sukob i razlaz vešto režirana predstava za naivne gledaoce. Moguće je da su se u jednom trenutku zaista i posvađali, ali su ih zajednički finansijski interesi brzo pomirili. U svakom slučaju, Cvijan se povukao iz trke za predsednika SNS, kako tvrde njemu bliski ljudi, da ne bi produbljivao raskol u stranci uoči vanrednih izbora..

Napustivši politiku Cvijan je napustio i Srbiju. Poslednjih meseci boravi u Čikagu, gde ima i nekretnine. Živi u sopstvenom luksuznom stanu, a kuću u elitnom naselju u okrugu Kuk iznajmljuje. Upućeni tvrde da na toj lokaciji ni najobičnija šupa ne košta manje od 1.500 dolara mesečno, a Cvijan tamo ima raskošnu kuću.

Cvijan se posvetio investiranju novca za samog Vučića, jer, ko bi posumnjao posle onakve svađe da njih dvojica poslovno sarađuju? On je idealna ličnost za pranje para, jer kao advokat može svuda da ulazi i sa svakim da razgovara bez da budi sumnju, a sme i da vodi preduzeća registrovana u poreskim rajevima čiji vlasnici nisu zvanično poznati.

Sa Vučićem ne održava više direktan kontakt, to bi već bilo previše upadljivo. Posrednik između njih dvojice je Zoran Bašanović, omiljeni Vučićev kum i visoki funkcioner SNS-a. Bašanović je 2012. već hapšen u Sjedinjenim Američkim Državama zbog sumnje da je sa suprugom Bojanom učestvovao u jednoj krađi. Kasnije je pred američkim sudom oslobođen optužbi.

Pošto bi bilo i suviše uočljivo da se on lično viđa sa Cvijanom, umesto njega to čini jedan njegov rođak koji živi u Čikagu. On i Cvijan se redovno viđaju na ručkovima u restoranima, jer su tako najmanje upadljivi. Bašanovićev rođak tada predaje Cvijanu novac koji mu je poslao Vučić da bi u inostranstvu kupovao nekretnine.

U Čikagu Vučić ima najmanje tri kuće, a kako saznajemo jednu je kupio za sebe i koristiće je kada pobegne iz Srbije, drugu za sina Danila, a treću za aktuelnog miljenika. Sve tri kuće se vode na neku od firmi kojima upravlja Cvijan.

Bašanovićev rođak i Cvijan su poslednji put zajedno viđeni u jednom restoranu u N. Elsten aveniji, preko puta sedišta Srpske narodne odbrane. Tada je Cvijan po ovom čoveku Vučiću poslao izveštaj o svom dotadašnjem radu i o brojevima računa i njihovim šiframa, na kojima su sklonjeni milioni dolara i evra koje je Vučić pokrao u Srbiji.

Vladimir Cvijan se nalazi pred razvodom. Kako je nedavno njegova supruga potvrdila jednom od poznanika preko društvene mreže Fejsbuk, među njima dvoma je sve gotovo. Gospođa Cvijan je razonodu našla u lepoj vili na Majorci koju je kupio njen muž, od para dobijenih od Vučića ili uz njegovu pomoć.

Koliko je poznato, Cvijan se neće vraćati u Srbiju, pošto je uzimao u Vučićevo ime i od kriminalaca kojima zauzvrat nije dato ono što je obećano. Zbog toga se plaši da će oni, u nemogućnosti da dospeju do premijera, njemu da se osvete, posebno jer neki veruju kako je novac Cvijan zadržavao za sebe.

Cvijan je priznao prijatelju, sa kojim se dopisuje, da ga je Vučić isplatio velikom sumom novca. Veliki deo je sa kiparskog računa platio Miroslav Mišković, a drugi deo je Vučić iskeširao u Beču. Cifra je, kaže Cvijan, veća od deset miliona dolara!

Ko se danas seća Vladimira Cvijana?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

CENA ULASKA SRBIJE U EU – K`O „SVETOG PETRA KAJGANA“!!!

 

Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji od NATO bombardovanja iz 1999. godine.

 

          Igor Milanović

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.

Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?

Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do 2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske integracije,

Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem aprila ove godine doslovno kaže: "…Takođe je važno da se uskoro donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina." Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa ga neko vidi, a neko ga ne vidi.

Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.

Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za zaštitu životne sredine Stane Božović,  samo usklađivanje naših normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5 milijardi evra.

A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50 milijardi evra biti premalo…

Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske, godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu milijardu evra!

Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona korisnika.

Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,  pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.

Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013. sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala na kolena.

U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu, Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna, dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!

Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona dolara, odnosno za 86 odsto.

Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.

Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko više.

Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015. može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?! Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske poljoprivrednike dobro da uđu u EU.

Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije".

Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.

Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.

Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao pratiocima osoba sa invaliditetom.

U znak protesta zbog toga jedan radnik rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.

Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada, nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija.

Čak i ako dođe do osetnijeg pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih barijera na uvoz

Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

POSLOVANJE U EPS NABAVKE – PONUDA DOBRA ONOLIKO KOLIKO JE DOBRA PROVIZIJA

 

Zbog potpune nesposobnosti i nestručnosti svojih kadrova, ministarka energetike Zorana Mihajlović je samo u prvoj godini svoga ministrovanja, "olakšala" budžet Srbije za preko 12 miliona evra! I sve to, u samo dva velika posla. Uprkos svemu tome, ona je tokom dosadašnjeg mandata radila šta god je htela: saradnike je menjala iz obesti, a funkcionere u svom ministarstvu postavljala bez konkursa i bez ikakvih kvalifikacija. A, kakve je poslove sklapala, najbolje govore rezultati i šteta koja je napravljena budžetu.

 

            Igor Milanović

 

Sredinim 2012. godine, čim je stupila na dužnost, ministarka energetike Zorana Mihajlović zaustavila je pripremljen tender za nabavku električne energije uz obećanje da će umesto od trgovaca energiju po jeftinijoj ceni nabaviti direktno od proizvođača

Sunce je tada pripeklo, dotoci na rekama bili su katastrofalno niski, pretila je restrikcija i preko noći se po nalogu ministarke uključuju Panonske TE-TO, koje rade na gas i mazut. U avgustu i septembru 2012. godine utrošeno je gasa za oko 1,5 milijardi dinara i proizvedeno je oko 113 miliona KWh ili 1 KWh za skoro 13 dinara. Da je ova količina energije bila kupljena od trgovaca, koštala bi manje od 750 miliona dinara. Znači, čista šteta bila je 6,5 miliona evra, plus besplatan rad elektrana. Naravno, o tome ministarka ćuti, a poslovodstvo ili bilo ko drugi iz EPS-a ni da zucne.

Krajem 2012. Mihajlovićka nalaže EPS-u da od Elektroprivrede Republike srpske (EPRS) za 2013. godinu kupi oko 600 miliona KWh. Kupovina je obavljena po ceni od 52 do skoro 56 evra po MWh uz avansne uslove plaćanja i negarantovane količine.

Pored preplaćene cene umešala se i blaga zima početkom 2013. i dobra hidrologija cele 2013, tako da je ova energija preprodata po cenama nižim i od 45 evra za MWh. Da je ova struja preplaćena, jer je morao ministarkin nalog da se izvrši, govori i cena po kojoj je za ovu godinu kupljena – 40,30 evra za MWh.

Znači, samo po ovom poslu u 2013. godini čista šteta oko 5,5 mil. evra.

 

     Pljačka naroda preko računa za struju

 

Pored mnogih „milozvučnih" izjava, ministarka Zorana Mihajlović u saradnji sa v.d. direktorom JP EPS-a Aleksandrom Obradovićem početkom 2014. godine proizvodi aferu „naduvani računi".

Prvo da pogledamo činjenicama u oči. U Srbiji postoji oko 3,5 miliona brojila. Sva se očitavaju ručno. Normalno je da kod 1 odsto očitavanja dođe do reklamacija od kojih je oko 60 odsto opravdano. Zbog pokretanja afere broj reklamacija je porastao na „čitavih" 1,3 odsto od čega je 40 odsto bilo opravdano.

Okreni-obrni broj neispravnih čitanja je ostao u uobičajenim granicama. Kad Mihajlovićka i Obradović naduvaju par ekstremnih slučajeva, eto prilike da i ozbiljne TV sa nacionalnom frekvencijom organizuju i više od jedne emisije na temu „naduvanih računa" ili kako narodu vajni kadrovi SNS-a da prodaju rog za sveću.

SNS od dolaska na vlast uz svesrdnu asistenciju ministarke Mihajlović i v.d. direktora JP EPS-a Obradovića na skoro sve važnije funkcije u EPS-u postavljaju nesposobne ali zato partijski podobne i zaslužne kadrove SNS-a.

Uz to polako istiskuju pouzdane poslovne partnere EPS-a a ubacuju one koji su spremni da daju velike provizije. To sigurno utiče da se u EPS-u donose katastrofalno loše pogotovu strateške odluke, ali ne i da se stvarni broj grešaka u očitavanju brojila stvarno poveća.

Ministarka Zorana Mihajlović, poznata po svom oštrom jeziku, „čvrstim stavovima", konstantnom veličanju prvog potpredsednika Vlade i izjavama koje uglavnom nemaju nikakve realne veze sa resorom koji vodi, uspela je za ovo relativno kratko vreme da u potpunosti degradira Ministarstvo, a pogotovo oblast životne sredine koju je srozala na najniže moguće grane ikada i za koju je iz samo njoj znanih razloga preuzela odgovornost.

Od konkretnih mera kojima se od početka svog mandata može pohvaliti treba istaći ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine i Agencije za hemikalije. Naprosto je legendarna izjava nekadašnjeg državnog sekretara ovog Ministarstva Vladana Zdravkovića, koji je na pitanje predstavnika Evropske komisije iz kog su tačno razloga ukinute pomenute institucije rekao da je u pitanju „ispunjavanje predizbornih obećanja". U pomenutu Agenciju za hemikalije EK i Švedska uložili su 3,2 miliona evra i ona je praktično bila samoodrživa pošto je najveći deo sredstava bila u mogućnosti da obezbedi samostalno.

Ministarstvo je preuzelo nadležnosti navedenih institucija i mali deo zaposlenih (od kojih su mnogi naknadno oterani putem raznoraznih pritisaka) i činjenica je da u ovima oblastima, a pogotovo vezano za upravljanje hemikalijama sada vlada haos i ne zna se ni ko pije ni ko plaća. Šlag na tortu je i dovođenje Filipa Radovića, golobradog momčića na mesto direktora Agencije za zaštitu životne sredine – srećna okolnost pa je mladi gospodin okružen ljudima koji nešto znaju pa mogu da mu pripremaju govore i prezentacije, pošto on niti ima iskustva niti znanja da samostalno obavlja funkciju na koju je doveden.

 

     Muzej neotesanih u ministarkinom kabinetu

 

Ono što je posebno izraženo u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine je atmosfera konstantnog straha, pretnji i ucene zaposlenih. Disciplinski postupci pokreću se, uglavnom, neosnovano zbog najmanjih sitnica. Za ovakvu atmosferu posebno je zaslužna sekretar ministarstva Gordana Škoro, koja se ponaša kao pripadnik nekadašnje UDBE i neretko objašnjava zaposlenima koja su im, po nekom njenom shvatanju, prava i obaveze.

Kako bi bila u mogućnosti da na svaki mogući način vrši pritisak na zaposlene angažovala je u svojstvu ličnog doušnika Darka Obradovića, čiji je osnovi zadatak da sakuplja sve moguće informacije o kolegama (podobnost, stranačka pripadnost ili opredeljenje, informacije iz prošlosti pa čak i informacije u vezi sa seksualnom orijentacijom) i revnosno ih prenosi gospođi Škoro.

U svim navedenim aktivnostima, njen najbliži saradnik je Marija Blečić, šef Kabineta ministra. Oni koji su imali priliku i čast da se bar jednom susretnu sa Blečićkom, posvedočiće da je to jedna „zanimljiva" osoba poprilično čudnog ponašanja, kakvu apsolutno ne očekujete da sretnete na mestu šefa nečijeg Kabineta.

Svojstveno za Zoranu Mihajlović, a što nije toliko poznato široj javnosti, je da naprosto obožava da često menja svoje najbliže saradnike. To što je neko član stranke ne kvalifikuje ga automatski za bilo koju, a pogotovo ne neku visoku, državnu funkciju – no to kod nas ne važi.

Jedan od prvih kolega koje je Mihajlovićka smenila bio je njen šef Kabineta, Đorđe Avramović. Nakon toga je došla smena državnog sekretara Vladana Zdravkovića, koga je zamenio Dejan Novaković. Ali ni ta „ljubav" nije dugo trajala, pa je i on pao u nemilost, a njegove je poslove u najvećoj meri preuzela krajem 2013. godine Stana Božović, koja je postala prava internet senzacija zahvaljujući svojoj urnebesnoj biografiji (nalazi se na njenom ličnom sajtu www.stanabozovic.rs ). Zanimljivo je da je Božovićka defektolog kao i Blečićka.

Dužnosti su razrešena i dva pomoćnika ministra, Mirko Grubišić i Hranislav Stojković, čiji je relativno kratak boravak u Ministarstvu obeležilo niz raznoraznih skandaloznih događaja: od pretnji zaposlenima i fizičkih nasrtaja, zloupotrebe pozicije u vezi sa izdavanjem određenih dozvola, sve do otvorenog seksualnog uznemiravanja koleginica. U celoj priči je još veći paradoks da je Stojković u poslednje vreme često viđen u ministarstvu Bačevića, gde je svim snagama pokušao da se udene.

 

     EPS je živi i bez kredita

 

Kako se Mihajlovićka bavi svojom političkom karijerom, u Ministarstvu vlada totalno rasulo kada je u pitanju rukovodstvo i organizacija posla, na mestu smenjenih pomoćnika nema nikoga, a slična je situacija sa još nekim rukovodećim mestima. Ministarka naravno za to ne haje, a zaposlenima ostaje da se snalaze kako znaju i umeju i da mole dragog Boga da se nekome ne zamere ili da slučajno ne kažu ili ne urade nešto što bi moglo biti pogrešno shvaćeno.

Ministarka Mihajlović je negde izjavila da će formirati nezavisnog snabdevača i da će građani imati prilike da biraju isporučioca električne energije. Prećutala je da to znači povećanje cene od bar 50 odsto.

V.d. direktor JP EPS-a Aleksandar Obradović mesecima priča o korporativizaciji i centralizaciji EPS-a. Šta to znači samo on zna. Verovatno to još ne znaju ni konsultanti koji rade na ovom projektu, jer ih još nije obavestio.Kad je osnovano EPS Snabdevanje za direktora je postavljen nesposoban, partijski (SNS) podoban i željan vlasti Dejan Vasić. Smenjen je u aferi oko očitavanja brojila i uhlebljen na drugom mestu u okviru EPS-a.

EPS Snabdevanje je jedino preduzeće u EPS-u koje je za 2013. godinu iskazalo gubitak i to u iznosu od 1,5 milijardi dinara, a ove godine će to biti možda i više od 10 milijardi dinara, jer Obradović želi baš takvo preduzeće.

JP EPS za opravdanost formiranja EPS Snabdevanja angažovao je stranu konsultantsku firmu koja je viziju EPS Snabdevanja dao prema želji Aleksandra Obradovića.

Aleksandar Obradović je svojevremeno izjavio da će EPS marta 2013. otići u stečaj ukoliko se ne zaduži najmanje za 300 mil. evra. Neko mu je pokvario računicu da EPS zaduži za 300 miliona evra po skupoj kamatnoj stopi. EPS je i bez kredita danas živ, zdrav i relativno likvidan.

Inovativnost v.d. direktora JP EPS-a Aleksandra Obradovića ogleda se u mnogo čemu. Angažuje konsultante za sve i svašta. Naravno, u ugovorima ne piše da će im ustupati poslovni prostor EPS-a za njihov rad, ali zato može da dobije željeni rezultat. Još je bolje ako je elaborat urađen po konkretnim instrukcijama.

Ovih dana Obradović se busa u grudi kako je prvenstveno on, a ponešto i njegovi saradnici, zaslužan za pozitivan rezultat – profit EPS-a. Kada bi neko upoređivao zimu početkom 2012. godine i hidrologiju 2011. i 2012. godine sa zimama početkom 2013. i 2014. godine i hidrologijom 2013. i početkom 2014. godine došao bi do zaključka da su Obradović i njegovo saradnici napravili samo dodatni gubitak, a ne dobit.

Još kad bi nekom palo na pamet da analizira dodatna zaduženja (15 milijardi dinara oko 1. januara 2013.) sa paprenim kamatama, kao i da uzme u obzir ostvarena povećanja cene električne energije, otkrilo bi se koliki je stvarni manjak ovog javnog preduzeća.

O Obradoviću treba reći i to da od kad ga je vlada postavila za v.d. direktora JP EPS-a ni jednom nije, kao svi dosadašnji direktori, ušao na glavni ulaz u Balkanskoj 13, već se uvek ušunja preko tunela za kolski ulaz koji je do njegovog dolaska služio samo za unošenje toalet i ostalog papira i iznošenje smeća. Zašto ima lično obezbeđenje, tri vozača na raspolaganju, za sebe i ženu, a angažuje šest vozila EPS-a?

 

     Profesionalni "obarači" ponuda

 

Krajem 2012. godine u EPS-u je formirana posebna direkcija za nabavke. Mnogi su očekivali uvođenje više reda u nabavkama. Ali novi nabavljači, pod kontrolom SNS-a, su pravi majstori u izigravanju Zakona o javnim nabavkama.

Prvo pravilo je da se što više „bitnih" nabavki realizuje na nivou EPS-a pod kontrolom Mlađena Maleševića, direktora direkcije.

Drugo pravilo je da ugovore mogu da dobiju samo oni ponuđači koji ponude i proviziju funkcionerima u EPS-u. Za Mlađu je dovoljna i sića.

Treće pravilo je da je ponuda onoliko dobra koliko je dobra provizija, bez obzira da li je to u interesu ili na štetu EPS-a.

Četvrto pravilo je da ukoliko nema provizije i nema „profesionalnih" obarača da Mlađa obori ponudu.

Očigledno da predsednik SNS-a Aleksandar Vučić nije zadovoljan rezultatima javnih nabavki u EPS-u pa je nedavno u Kolubari izjavio da zbog "profesionalnih" obarača ponuda treba menjati Zakon o javnim nabavkama. Prećutao je da želi izmenu zakona u korist mafijaša, kriminalaca i šićardžija SNS-a koji primenjuju (izigravaju) Zakon o javnm nabavkama.

Naravno da najbolju logistiku i objašnjenje kako činiti krivična dela, a ostati nekažnjen, pruža direktor Direkcije za pravne poslove EPS-a i bivši sudija Dragan Veljić.

 

     A 1.

     Ministarka i supermen ("Trgomen") iz predsedništva

Šta se iza kulisa dešava u ministarstvima Milana Bačevića i Zorane Mihajlović? Jasno je da postoji i određeni rivalitet ova dva ministra, kako zbog nadležnosti ministarstava (koje i nakon čuvene „temeljne rekonstrukcije" nisu precizno definisane), tako i zbog očigledne pripadnosti različitim taborima unutar SNS-a: Bačevićeva ćerka Milena udata je za Branislava Nikolića, mlađeg sina Tomislava Nikolića, dok je Mihajlovićka veliki poštovalac lika i dela prvog potpredsednika Vlade, čije misli neretko citira i čije stavove i izjave brani sa toliko strasti i zanosa, da bi puki posmatrač mogao da pomisli kako tu ima i nešto više od stranačke lojalnosti.

Pored navedenog, tu je i jedan od bitnijih razloga neslaganja i netrpeljivosti: dok je ministar Bačević odgovoran prevashodno za saradnju sa Ruskom Federacijom, Kinom i drugim istočnim državama, ministarka Mihajlović zastupa (često neskriveno) interese „zapadnih partnera".

Interesantno je da ministar Bačević sedi u zgradi Vlade u Nemanjinoj 11 (u bivšem kabinetu Olivera Dulića), i da od početka svog mandata nijedan jedini put nije došao u SIV III gde je lociran najveći deo zaposlenih, što je očigledno nedostatak opšte kulture i profesionalnosti, a o ljudskom odnosu i moralu ne treba ni govoriti.

Veoma je zanimljiv i izbor najbližih saradnika ovog ministra. Među najinteresantnijima je Milana Rakić, koja je praktično najuticajnija u ministarstvu i istovremeno državni sekretar i šef Kabineta ministra.

Javna je tajna da gospođa ima značajnu podršku Predraga Mikića, savetnika predsednika Nikolića i poznatog kraljevačkog “biznismena“ (poznatog i po kompaniji „Trgomen"), čije se ime pominje u mnogobrojnim aferama. Oni upućeniji verovatno znaju da se i ime Rakićke vezuje za više afera, pa i onu čuvenu aferu „Satelit" i tadašnjeg ministra Davinića, budući da je upravo ona u tom periodu bila sekretar Ministarstva odbrane i neko ko je po prirodi posla bio veoma dobro upućen u sva dešavanja.

Rakićka bez ikakvog obzira sprovodi raznorazne vidove represije nad svima onima koji joj iz nekog razloga nisu simpatični, ili koji na bilo koji način dovedu u pitanje njena naređenja. Ono što javnost takođe ne zna je da je Milana Rakić bila u međuvremenu razrešena dužnosti državnog sekretara u ovom ministarstvu, da bi nedugo nakon toga „vaskrsla" na praktično isto mesto.

Razlog je veoma jednostavan: pomenuta gospođa je u međuvremenu otišla u penziju, pa je ovakva zavrzlama bila neophodna kako bi je opet vratili nazad i kako bi istovremeno primala i platu i penziju!

Dispečer voznog parka ministarstva je nateran da ode sa svog radnog mesta, dok je slična sudbina umalo zadesila i jednog od zaposlenih koji je nesmotreno na nekoj neformalnoj večeri kritikovao ideju izgradnje čuvenog Kanala Dunav – Egejsko more, a čije je reči neko od dušebrižnika preneo Rakićki.

Ne bi bilo fer da izostavimo i Slobodana Erdeljana, pomoćnika ministra Bačevića. Ovaj domaćin iz Jakova i nekadašnji rukovodilac stočarske proizvodnje, a kasnije i direktor "Gazdinstva 7. Juli" ima jednu izuzetno bitnu kvalifikaciju kada je u pitanju mesto pomoćnika ministra: dobar je drug sa sinom ministra Bačevića (to što je i član SNS-a je manje bitno u ovom slučaju).

Gospodinu i dan danas nije baš najjasniji pojam „državna uprava", kao ni čemu ministarstvo uopšte služi, pa se bavi "veoma odgovornim i važnim zadacima", kao što je preuređivanje kancelarija, rušenje zidova, kačenje slika i raspoređivanje cveća i drugog bilja po kancelarijama i hodnicima. Pred Novu godinu je terao kompletan svoj sektor da dva cela dana piše i kovertira novogodišnje čestitke za svu njegovu brojnu rodbinu, drugare, poslovne partnere i sve one koje do sada nije obavestio da je postao pomoćnik ministra.

Uz sve navedeno, gospodin u 21. veku ne zna ni kako se pali, a kamoli koristi kompjuter. Uprkos politici štednje, a u naletu profesionalnog entuzijazma, Erdeljan je za svog ministra čak napravio i kompletno opremio mini kabinet, u slučaju da ministru u nekom trenutku slučajno padne napamet da kroči nogom u SIV III.

Ne bi trebalo izostaviti informaciju da konkursa za popunu ovog radnog mesta nikada nije bilo, što znači da Erdeljan ovu funkciju obavlja mimo važećih propisa. Javna je tajna da ako poželite da kupite kravate ili firmirana odela sumnjivog porekla, on je pravi čovek kome se za to treba obratiti u ministarstvu.

U ovoj plejadi interesantnih rukovodilaca je i Jasmina Milošević, sekretar ministarstva, koja se u sve meša, sem u svoj posao (konkurs za popunu ovog radnog mesta nikada nije sproveden). Najjača kvalifikacija koju ima je to što je dobra drugarica sa Rakićkom, a ne treba zaboraviti ni suprugu ministra Bačevića.

Treba li da napomenemo da su svi u kompletu poreklom iz Kraljeva? Miloševićka sve svoje kreativne zamisli sprovodi preko načelnice pravne službe Sonje Vukadinović, koja je bila izuzetno odani saradnik ministra Olivera Dulića kao i prethodno Saše Dragina, i kojima je svesrdno pomagala prilikom realizovanja desetina nameštenih konkursa za posao.

Ako u nekoj budućnosti i bude novih konkursa, najbolje je odmah nazvati Vukadinovićku koja sa stoprocentnom sigurnošću može reći ime osobe koja će „sasvim zasluženo" dobiti posao kao „najbolji kandidat". Takođe, postoji velika verovatnoća da ta osoba bude upravo iz Kraljeva, Kruševca i okolnih mesta i sela, ili sa Kosova. Šanse da neko iz Beograda ili neko ko zaista zaslužuje dobije posao, gotovo da ne postoje.

Za imidž ministarstva i ministra brine se takozvani PR Mirjana Pavičić koja se u ovoj vrsti posla apsolutno nikako ne snalazi. Ko je malo pažljivije čitao vesti koje se plasiraju preko sajta ovog ministarstva, sigurno je uočio da su tekstovi poprilični loši i stiče se utisak kao da ih je pisao pripiti srednjoškolac osrednjeg stepena inteligencije. Kako dobro Pavičićka radi svoj posao i priprema ministra za pres konferencije, može se videti i iz skorašnje izjave ministra da će Kina u region uložiti ni manje ni više nego deset hiljada milijardi evra… Kao vrhunski „ekspert" na polju prostornog planiranja (inače politikolog po zanimanju) imenovana je i za člana Upravnog odbora Republičke agencije za prostorno planiranje.

Kada smo već kod Republičke agencije za prostorno planiranje, postavlja se veoma zanimljivo pitanje: čemu tačno služi ova Agencija, a čemu Odeljenje za prostorno planiranje u okviru Ministarstva koje broji ni manje ni više nego 22 zaposlena?

Svako ko je malo bolje upućen u tematiku zna da je prvobitni plan bio da se Agencija ukine i postane integralni deo Ministarstva. Naravno, zaposlenima u Agenciji to nikako nije odgovaralo, pošto bi pojedini bili prinuđeni da se „odreknu" svojih izuzetno visokih primanja i pređu na „standardne" plate koje imaju zaposleni u ministarstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije