NEPOTREBNA PREGOVARAČKA ŽURBA ZA ZAJEDNIČKIM IMENITELJEM: DRŽAVNIK SA NERAZUMLJIVOM ŽELJOM DA NEKOME BUDE STALNO OBAVEZAN SAMO ZATO ŠTO TAJ TO OČEKUJE OD NJEGA!???

 

Evrounijatski upravljači zadovoljni su rezultatima rada vođe srpskog naroda koji ga na čelu države vodi putem bez alternative, a oni iz udobnih briselskih fotelja okreću volan i pritiskaju Srbiju da što pre dovrši do kraja proces „međunarodni projekat Kosovo“, iako je isti trebao da traje godinama, da su vlasti naše Otadžbine poštovali Ustav nad kojim su se zakleli i da nisu olako prihvatali nametnuta rešenja na štetu države!!!

Ta mašinerija birokratskog briselskog tabora, tokom proteklih godina odlično je umela da izabere svako rukovodstvo Srbije koje će da progura svakakav njihov zahtev u cilju razgradnje naše Otadžbine, pa je i predprošli Predsednik (Tadić) znao kako će izgledati kraj tog procesa kada je u jednom trenutku, molećivim rečima od Angele tražio: „…da rešenje za Srbiju ne bude ponižavajuće..,“ i zaboravljajući da je On sa baronesom Ešton na privatnoj sedeljci samovoljno odbacio Rezoluciju Skupštine Srbije!!

 

 

 

A onda je sa mesta Prvog potpredsednika Vlade tog proleća 2013. godine, sada već aktuelni Predsednik Otadžbine, uticao da se potpiše onaj izdajnički briselski sporazum od 15 tačaka i svim sredstvima se trudio da njegove odredbe štetne po Srbiju sprovede do kraja, dok neaktivnost i plansku nemarnost vlasti kosovskih Albanaca on toleriše već pet godina!!!

Redovna je pojava da Predsednik zaboravlja da proveri da li on lično uvek poštuje i postupa po odredbama Ustava Srbije nad kojim se zakleo!!???

Kojiim to rečima se može nazvati postupak Predsednika, da mlako i bez odlučnog političkog stava i otpora, toleriše nacionalnoj manjini kosovskih Albanaca sa teritorije koja je pod međunarodnom upravom a sastavni je deo Republike Srbije i po Rezoluciji 1244, da postavljaju uslove Srbiji i EU, zahtevajući od naše Vlasti da Srbija potpiše sporazum kojim će da prizna Kosovo kao državu, a i oni „da priznaju“ Srbiju!????

Ej, čuj to, za Hašima i vlast nacionalne manjine kosovskih Albanaca još je upitno da „prizna“ Republiku Srbiju, državu punopravnu članicu UN!!????

Nemoguće je da Predsednik naše Otadžbine ne shvata suštinu Hašimovog zahteva, za koga je više puta govorio da mu ništa ne veruje!!???? Neka proveri koliko aktivno Tači ispunjava zakletvu koju je izgovorio nad njihovim ustavom koji mu je dao široka ovlašćenja, skoro četiri puta šira od ustavnih Vučićevih ovlašćenja a koje je on sam prisvojio!!!!

A kada sa svojom promišlju, ne uzimajući u obzir (sa njegovog nametnutog dijalogovanja), stav 80% našeg naroda da se poštuje Ustav Srbije, (među kojima i stav umnih ljudi koji nisu želeli da mu daju blanko podršku za njegovu izdaju), Predsednik Srbije bude odlučio da sa Hašimom potpisuje nekakav „sporazum“ očekujući da će tim potpisom da reši sva buduća neprijateljstva Albanaca prema Srbima, (računajući i na skorašnja stalna zastrašivanja i hapšenja preduzimanih prema ono malo Srba što ostadoše na Kosmetu), ne shvata da će tek tada aminovati sve prošle i buduće postupke vlasti kosovskih Albanaca, sa obavezom da se prema Ustavu i Zakonima tog entiteta koji se nalazi pod međunarodnm upravom, odnosi sa punim uvažavanjem!!!!

Da li to znači da će Predsednik Srbije, posle svog potpisa o „pomirenju“, prećutno da poštuje i onu Deklaraciju o nezavisnosti Kosova!!!??? (Ajde što će on morati da je poštuje, nego što će se: „u ime stabilnosti i mira u regionu (kao da je samo Srbija u obavezi da čuva mir a ostali u regionu ne!??) koji nema alternativu, u ime izgradnje budućeg autoputa Niš-Priština, u ime funkcionisanja Fonda za Zapadni Balkan u Tirani, pa u ime održavanja rada Regionalne kancelarije za mlade u Tirani, pa u ime ovoga i onoga..itd.. itd.. “ (a u korist svima samo ne nama) svim silama truditi da natera i nas, srpski narod da je i mi poštujemo)!!!???

Naš Predsednik ni sada ne poštuje u potpunosti ni Ustav naše Otadžbine, (prisvajajući nadležnosti koje mu ne pripadaju) kao što ne poštuje ni zadnju našu skupštinsku Rezoluciju iz januara 2013.godine ali od tada će morati da poštuje i „Ustav Kosova“, makar prećutno!!?

Zatim, u njegovoj želji da „zavlada vekovni mir između srpskog i albanskog naroda jer mi to dugujemo deci“ (namerno zaboravljajući da problem nije rešavan čitav vek zato što Albanci nisu želeli rešenje probema pa ni onda kada su imali prava veća od Srbije data u Ustavu iz 1974.godine), to samo može da znači da će taj njegov potpis na nekom od „sporazuma“, legitimisati i uvažiti i odredbe pojedinih zakona kosovskih Albanaca među kojima i na primer:

Rezoluciju o OVK u kojoj između ostalog piše „…da su pripadnici OVK bili odlučujući faktor za postizanje slobode i nezavisnosti naroda Kosova i u tom pravcu uživaju i treba da uživaju institucionalnu podršku i poštovanje…“!!!

Zatim i Zakon o ratnim veteranima OVK sa svim njegovim formulacijama koje govore o ciljevima i vrednostima OVK, između čega piše:

„Oslobodilačka borba Kosova je oslobodilački rat naroda Kosova pod vođstvom OVK-a a u cilju oslobođenja i nezavisnosti Kosova, odbrambenog i oslobodilačkog karaktera, izričito vođen protiv vojnih, policijskih i okupacionih snaga Srbije na Kosovu“!!???

A u ovoj dopuni istog zakona u članu 16A govori se o kategorijama boraca OVK koji su rangirani po vremenu angažovanja protiv legitimnih organa vlasti Republike Srbije, i to:

-„Prva kategorija, borac, veteran OVK-a koji je angažovan od 1991. do 5. marta 1998. i koji je bio ngažovan do kraja rata;

– Druga kategorija, borac, veteran OVK-a koji je angažovan u ratu nakon 5. marta 1998. i bio angažovan do okončanja rata;

– Treća kategorija, borac, veteran OVK-a koji je mobiliziran u ratu nakon 31. marta 1999. i koji je bio aktivan do okončanja rata, kao i borac, veteran angažovan u ratu nakon 1991. odnosno nakon 5.marta 1998. ali nije bio aktivan do kraja rata“.

Dakle, podpisom našeg Predsednika, ovde bi i on prećutno prihvatio da su separatističke težnje kosovskih Albanaca prerarsle u oružane akcije počev od 1991.god. kada smatraju da su počeli rat i u kome su preduzimali oružane akcije protiv legalnih vlasti Republike Srbije, bile opravdane po svim njenim elementima!!????

Ajde što bi on, kao „veliki državnik“, to olako prihvatio, ali očekujući da to prihvati prihvati naš narod i rodbina onih čiji su bližnji izgubili svoje živote na KiM, je nepoštovanje i njihovih osećanja za žrtvu koju su položili braneći Otadžbinu ili stradali kao obični nevini civili!!!???

Predsednikova želja da baš on bude taj koji će da potpiše birokratski formulisan naziv akta „sveobuhvatno pavnoobavezujući sporazum“ sa vlastima kosovskih Albanaca, nama – narodu je neshvatljiva, zato što takav sporazum nije predviđen Rezolucijom 1244, već se on nalazi kao formulacija u sadržaju dokumenta o pregovaračkom okviru EU u procesu pristupanja Srbije koja korača ka tom cilju putem bez alternative!!???

Da li on misli da će posle takvog njegovog potpisanog saglašavanja sa „konačnim rešenjem“ sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, sprečiti sve buduće inistitucionalne aktivnosti Albanaca koje će preduzimati protiv srpskog naroda i Srbije, ili misli da će moći nešto da uradi i sa onim odlukama Vlade Srbije (kojima se busao u prsa): kao npr. ona Odluka o poništavanju pravnih akata „Prištine“ o Trepči , ili druga koja se odnosi na poništavanje odluke Albanaca koja se odnosi na prisvajanje celokupne imovine Srbije na Kosovu, kao i da sačuva ostalu imovnu RS koju je pljačkaškom privatizacijom kosovska vlast istu raskrčmila?????? T

A da ne pričamo o bezbednosti i pravnoj nesigurnosti Srba koji žive na KiM, njihove imovine i kao i vlasništva imovine RS, tek tada neće smeti prstom da uperi u pravcu Merdara očekujući da će na taj način uticati na albansku vlast da poštuju interese srpskog življa na Kosmetu!!!

Predsednik naše Otadžbine će i dalje nastaviti državnom politikom odstupanja i neotpora, urušavajući državnost Srbije, kako bi i pre navodnog „prijema“ Srbije u „članstvo EU“ omogućio briselskom taboru da ostvari svoje ciljeve koji su važniji od interesa i ciljeva naroda jedne države!!!!

A kada svojim potpisom bude ukrasio onaj sporazum sa Hašimom, onda neka bude spreman za potpisivanje budućih sličnih sporazuma sa vođama separatističkih aktivnosti na području Vojvodine, Raškoj oblasti, Pčinjskog okruga…….

Ne bismo puno pogrešili ako bismo došli do zaključka da se za Predsednika naše Otadžbine pojam „kompromis“ sastoji u tome da (kao što ponavlja mesecima) „svi budu po malo nezadovoljni“; – a to bi izgledalo ovako:

Nacionalna manjina kosovskih Albanaca će biti nezadovoljni zato što će imati ZSO (što je jedna velika farsa i veliko ništa za Srbiju), a zadovoljni jer su dobili državu „RKS-Kosovo bez zvezdice“!!!

A Srbija će biti zadovoljna jer je dobila ZSO (veliko ništa), a nezadovoljna jer je izgubila KOSMET!!!????

 

©Geto Srbija

ДРЖАВНИЧКА СКРИВЕНА МИСИЈА ПРИЗНАВАЊА ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ДЕЛУ ТЕРИТОРИЈЕ СРБИЈЕ!??

 

Кад је 23. јануара ове, 2017. године говорио о албанским политичким вођама са Косова, Вучић се овако изјаснио: "…Не постоји сигурно нико ко познаје разговоре с Албанцима као ја. Зато што их познајем понекад сам и депримиран због реакција које долазе из Србије и то од људи који појма немају шта се у тим разговорима догађа…".

Али, и Албанци познају њега. Нису му 28. марта ове године дали да доведе напредњачку хорду у Лепосавић, али га чекају да дође у званичну посету "званичној" Приштини. На само три сата.

 

                  Н. Влаховић

 

Министар иностраних послова самопроглашеног Косова, Енвер Хоџај, на конференцији за штампу (28. марта ове године) коју је одржао заједно са министром иностраних послова Луксембурга, јавно је демонстрирао како то изгледа кад се Александру Вучићу, председнику Владе Србије и кандидату за председника Републике, "одобрава" улаз на територију ове назови-државе на дан 29. марта, и то у трајању од три сата, како би одржао свој предизборни митинг у Лепосавићу.

Енвер Хоџај (које је већ једном смењен па враћен на ову министарску функцију), имао је и још увек има разне незаконите послове, међу којима неке које је радио и са Вучићевим тајкуном Звонком Веселиновићем, али и још неким "бизнисменима" блиским Вучићу. Треба подсетити да је Хоџаја својевремено, док је такође вршио исту функцију у ранијој Тачијевој влади, претресала и пратила полиција Еулекса због оптужби за криминалне послове.

Након 24 сата условљавања из Приштине (Тачи је захтевао да са Вучићем не дође министар одбране Зоран Ђорђевић и министар полиције Небојша Стефановић), дошло је до споразума "пословних партнера", али, као и обично у оваквим ситуацијама, Вучић је онда одустао од пута, објашњавајући да је он "поносан човек" и да "неће трпети уцене".

Наравно, проблем није био у његовом "поносу" него у томе што је из владе самопроглашеног Косова стигло упозорење да 50 аутобуса са Вучићевом страначком војском не може прећи административну линију. А он сам може само на три сата.

Ма како изгледало, овај догађај је био тек мали увод у Вођине намере да ускоро дође у званичну посету Приштини, чиме би остварио "мисију" признавања албанске државе на територији насилно отетог Косова и Метохије.

Пре више од једне деценије (тачније 19. марта 2006. године), сајт Wикилеакс објавио је бројне компромитујуће податке о Александру Вучићу, тада још увек генералном секретару Српске радикалне странке. Између осталог, објављен је и део његовог разговора са "контактом" у америчкој амбасади у Београду.

У том разговору, говорећи о државном статусу јужне српске покрајине, Вучић "контакту" каже: "…Статус Косова је у највећој мери решен". Био је то први корак ка његовој "амнестији" од стране владе САД, јер га је администрација у Вашингтону дуго држала на црној листи као Милошевићевог блиског сарадника.

Након више од десет година, Вучић се налази пред задатком који му је дат још пре избора Доналда Трампа у Америци: да промени Устав Србије и призна независно Косово.

Чим је Вучић је 27. марта ове године саопштио да је планирао да пре избора посети Лепосавић и Грачаницу, албански медији су одмах објавили да ће он ускоро посетити и Приштину, где би га дочекао Хашим Тачи, председник ове парадржавне творевине. Вучићев циљ је да том приликом долазак у Приштину замаскира обиласком српских општина.

Већ пет година, злосрећни Вођа упорно ради на признању непризнате албанске државе на Косову и Метохији. Повремену му добро иде, а понекад га албански политичари и бивши команданти терористичке ОВК, спрече у томе, тражећи да он то изведе без маски и умотавања у некакве реторичке форме.

Узгред, Вучић не може мимо воље српског народа и мимо Устава Србије. Али, упркос томе, он је у овом тренутку спреман да призна албанско Косово, да промени и Устав, да по могућности заобиђе референдум или да га лажира. За разлику од Вучића, коме се жури да призна лажну албанску државу и да избрише српску прадомовину, не само из Устава него и из колективне свести Срба, многим албанским политичарима у Приштини одговара овакво "бестежинско стање", у коме и имају и немају државу.

То је добро за њихове криминалне послове, савршено је повољно за општу анархију у којој је битнији шверц наркотика и оружја, него успостављање некакве правне државе по европским стандардима, која би потпуно срушила интересе водећих албанских породица и њихове мафијашке пирамиде.

Косово је камен о врату Александра Вучића. Жарко жели да га се ослободи и да албанским вођама, како њиховим политичарима и тајкунима, тако и обичном свету, широм отвори и врата југа Србије и насели их у најмање седам сиромашних општина у којима је наталитет Срба на најнижем нивоу у последњих два века новије историје.

Шта је Вучићева тежња? Он, очигледно, не крије мржњу према држави којом самовољно управља и према народу који формално представља. Иза његове болесне потребе да искомада и подели Србију, стоје јасни циљеви његових дојучерашњих налогодаваца из САД, који су тамо поражени на последњим изборима.

Нова влада предвођена Доналдом Трампом нема намеру да се даље ангажује на овом делу Балкана на начин како је то до сада радила. Из Трампових наступа, јасно се види да његова влада неће наставити саучесништво у прљавим играма албанских нарко-картела и трошењем милијарди долара зарад очувања ове импровизоване надри-државе.

То је јасно и Хашиму Тачију и свим албанским вођама. Последњи његов сусрет са шефом НАТО пакта Јенсом Столтенбергом протекао је у веома непријатној атмосфери, где је Столтенберг одбио да разговара о формирању војске Косова (према сведочењу једног од сведока овог разговора, рекао је: "…Срби могу војно за четири сата да уђу у Приштину, присуство НАТО је неопходно а не војска Косова…").

По свему судећи, Вучићева бесомучна трка да се докопа места председника државе, има само једно сврху: промена Устава Србије и признање Косова као независне државе. У својству председника Републике Србије, Вучићу би се отворила могућност да тај издајнички посао обави низом противзаконитих радњи, али опет мимо воље народа и мимо Устава. Било би то "Вучићево признање Косова" а не признање од стране Републике Србије!

Вучићев кључни задатак, избацивање Косова и Метохије из Устава  Србије и признање лажне албанске државе на овој територији, нашао се пре две године као тема његовог интервјуа који је у америчком Вол стрит Џорналу (Wалл стреет Јоурнале) дао новинару-истраживачу, Лоренсу Норману, који је још тада констатовао да ће Вучић предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини, зарад стицања чланства у Европској унији.

И заиста, у том разговору, Вучић је најавио могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је "Косово саставни део територије Србије". Тачније, та реченица би била избрисана, а са њом и отворен пут ка признању албанске парадржаве са седиштем у Приштини.

Вол стрит Џорнал је у мају 2015. године такође писао и да ће Вучић обавити промене Устава у Србији "у наредне две, три године како би задовољио захтеве Брисела око европских интеграција Србије", додајући да измена Устава неће уследити само због Косова.

Наиме, овај угледни амерички лист, цитирао је веома чудну Вучићеву изјаву у којој он каже: "…Мораћемо о томе да причамо са српским народом…Ја не говорим о томе, али само кажем да морамо да имамо веома отворену дискусију о будућности Србије. И то је то…"

Опште је позната чињеница да су Вучићеве изјаве у иностраним медијима редовно супротне од изјава у домаћим медијима. Тако, на пример, Вучић на РТС-у никада неће изјавити да припрема брисање Косова и Метохије из преамбуле Устава.

У време кад је са њим обављен поменути интервју, новинска агенција Тањуг је дословно цензурисала оригинални наслов из Вол стрит Џорнала из кога се јасно види да ће уследити брисање Косова из Устава. Овако цензурисану вест у Србији су одмах пренели и остали режимски медији.

Већ неколико месеци, Тачијева влада у Приштини покушава да нађе излаз из стања у коме се нашла. Јер, нити има америчку и европску подршку за формирање своје војске , нити ће као до сада добити бесповратна средства за попуњавање буџета, нити има савезника међу исламским земљама које би помогле економску обнову.

Наиме, из земаља попут Саудијске Арабије, стижу донације али за потребе подизања медреса, џамија и удружења грађана који у "програму" имају подизање "исламске свести". Ипак, Албанци са Косова традиционално никада нису издизали верску страну изнад овоземаљских проблема.

Огромна незапосленост, културна и економска изопштеност, а посебно криминал, узрок су масовних исељавања у земље Европске уније или САД. Али, од како је промењена влада у Вашингтону, и Албанци са Косова и Метохије нашли су се међу непожељним, како у ЕУ, тако и у САД и земљама Комонвелта. За њих је одређен "специјални третман" и знатно теже него раније пролазе кроз "западне капије".

Са друге стране, многе државе које су подстрекивале Албанце да стварају на територији Србије своју државу, данас не желе ни да чују за Косово. Вучић, наравно, зна да ће се овај однос и даље мењати на штету његове стратегије о "добросуседским односима" са лажном државом на Косову.

Зато и жури да што пре обави акцију брисања Косова и Метохије из Устава и након тога успостави пуне дипломатске односе осакаћене Србија са лажном албанском државом, по матрици коју је још 2006. године поставио специјални изасланик УН за Косово, Марти Ахтисари (због чега је и добио Нобелову награду за мир).

У стратешком документу под називом "Стратегија сарадње УСАИД на Косову за развој земље, 2014-2018", а чија реализација је и даље на снази до краја следеће године, за главни циљ предложено је "да Косово постане просперитетна земља, прогресивно се интегришући у евро-атлантску заједницу, уз делотворније и одговорније управљање", те да се "…овај део Балкана, са дугогодишњом проблематиком међуетничке тензије и насиља, придружи Европи цео, слободан и у миру".

Такође, у складу је са Заједничком регионалном стратегијом УСАИД-а/Стејт департмента, којом се преноси посвећеност Администрације томе "…да се Балкан у целости интегрише у евроатлантске институције као део демократске и просперитетне Европе".

Али, стратези који су ово замислили 2014. године, озбиљно су рачунали на Вучића и његову владу како би ово успело. И он се свом снагом труди да помогне стварању "просперитетне државе" на простору отетог Косова и Метохије, онако како му је својевремено Обамина влада у Вашингтону "нацртала".

Вучићев проблем је што су Америци на сцени нови стратези. И то што нови председник Доналд Трамп захтева детаљну истрагу о финансирању балканских диктатора и бараба, утврђивањем количине долара која је стигла у њихове џепове из буџета САД. На високом месту међу таквима је Александар Вучић.

А, што се самопроглашеног Косова тиче, оно за нову америчку владу више није на листи приоритета. Тачније, председник Трамп је јасно ставио до знања да САД више неће финансирати ову парадржавну творевину, нити ће бити жирант бивших ОВК терориста.

Међутим, у политици ништа није сигурно, па ни предходна тврдња да ће тако и остати……..

Остало је само да грађани Србије уклоне Вучића који је и даље спреман да из њихових џепова гради бољи живот албанским сепаратистима на Косову, па чак и њиховој сабраћи у Албанији.

Кад се Вучић ускоро буде појавио у Приштини (а, људи из његовог блиског окружење тврде да он то жарко жели!) и кад га тамо дочека Хашим Тачи биће то крај њихових режима. А, каква ће након тога бити будућност Срба и Албанаца у покрајини, одредиће неки други људи и неке веће силе, а не мали балкански диктатори и браћа по криминалу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

KOMADANJE SRBIJE: IZNENADNA NOVČANA I POLITIČKA PODRŠKA ZAPADA UVEK JE VEZANA ZA IZDAJU….

 

Srpska napredna stranka je projekat napravljen da bi se iza bučne i lažne patriotske demagogije sakrilo faktičko priznanje samoproklamovane republike Kosovo.

Veći broj depeša iz 2008. godine, koje je objavio Wikileaks, potvrđuju da je ta stranka osnovana pod budnim okom američkih diplomata i finansirana od partija i pojedinaca iz inostranstva.

Već na prvim razgovorima su tadašnje i današnje vođe te stranke isticali da priznanje Kosova za njih nije sporno, kao što nije sporno ni da će, kada dođu na vlast, odustati od podrške Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da će se u pogledu privrede ponašati kao kolonija Zapada.

 

                  Milan Malenović

 

Uoči zvaničnog preuzimanja dužnosti izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, veći broj viših agenata CIA i diplomata dala je otkaz, bez obrazloženja. Predsednik Tramp je pokazao razumevanje za njihov “lični čin“, navodeći da će neki od njih, koji su bili ekonomske ubice potlačenih naroda i organizatori i finansijeri Islamske države i Al Kaide, morati, ipak, da polože račune.

Jedan od projekata ekonomskih ubica iz Lenglija i Stejt Departmenta je i takozvana Republika Kosovo, čije priznanje je trebalo, u ime ostatka Srbije, da sprovede monstrum partija – Srpska napredna stranka koju su stvorili agenti i protektori CIA i Stejt Departmenta, a finansirali iz i Nemačke i Francuske.

Na Kosmetu su, nakon NATO okupacije, državna sekretarka Medlin Olbrajt, general Vesli Klark, i njihovi saradnici odmah postali vlasnici javnih preduzeća, pošte, rudnika, banaka…Bil i Hilari Klinton dobili su spomenike  dobili su spomenike u prirodnoj veličini, a deo autoputa nazvan je imenom umrlog sina doskorašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena…

Takva pljačka državnog rukovodstva okupatorske zemlje nad okupiranim narodima, nije upamćena još od pada Osmanskog carstva!

Osim protektora Kamerona Mantera, Roberta Kokte, Meri Brus Vorlik, u surovim planovima komadanja i nestajanja Srbije učestvovali su i diplomate Metju Palmer, penzionisani ambasador Bil Montgomeri, koji je i danas plaćeni savetnik u SNS-u, kao i doskorašnji protektor Majkl Kirbi, koji je surovo opljačkao Srbiju, i kojeg bi morali Srbi da pronađu i da ga priupitaju…

Američki senat nije priznao takozvanu Republiku Kosovo, i predsednik Tramp bi mogao da povuče takvo priznanje, ili prizemi aspiracije balkanskih Albanaca.

U depešama koje je američka ambasada u Beogradu slala Stejt Departmentu, a koje je Wikileaks (Vikiliks) objavio, nalaze se i četiri sa kraja 2008. godine, koje dokazuju da se naprednjački vrh dogovarao sa stranim diplomatama o formiranju nove stranke i da je u tim razgovorima odustao ne samo od svoje ranije ideje Velike Srbije, već i od same pokrajine Kosovo i Metohija.

Glavni pregovarač je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je službenicima američke ambasade redovno podnosio izveštaje šta se dešava u SNS-u, a to je činio uz puno znanje i dozvolu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ovo je odsudna godina za Srpsku naprednu stranku, jer u njoj ističe poslednji rok koji je njena vrhuška samoj sebi postavila i obećala svojim američkim mentorima u kome mora da bude trajno rešeno pitanje Kosova.

U depeši koju je američka ambasada 19. novembra 2008. poslala Stejt Departmentu, a koju je objavio sajt Wikileaks, prepričava se razgovor iz sredine oktobra vođen između člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića i saradnika ambasade, u kome Stefanović tvrdi kako će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto najkasnije pet godina pošto SNS bude preuzeo vlast. Kako ne bi bilo zabune na kakvo "trajno rešenje" je Stefanović mislio, on u sledećoj rečenici moli da „EU bude suzdržanija prilikom slanja pozitivnih signala, dok birači (u Srbiji) ne budu pripremljeni da prihvate rešenje za Kosovo".

"Trajno rešenje" je, dakle, u skladu sa očekivanjima Evropske Unije, a suprotno onome što narod u Srbiji želi. Radi se, dakle, o priznanju samoproklamovane republike, a jedino otvoreno pitanje, oko koga bi beogradska vlast još možda mogla da pregovara, jesu konačne granice koje će Kosovo imati.

Rok koji je Stefanović tada dao ističe ove godine, tako da SNS sada mora da krene u izmenu Ustava da bi se stvorio prvo ustavni okvir za priznanje Kosova koje će zatim neminovno i da usledi.

„Svaki Srbin se pre spavanja pomoli da dođe do podele Kosova", tvrdio je Stefanović saradniku ambasade, Poloffu, a prenela depeša od 24. decembra 2008. Za naprednjake je, očigledno, nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo bila svršena stvar i bilo im je jedino stalo do toga da nađu zgodan izgovor kako bi to prezentovali biračima.

Navodna podela Kosova, o kojoj američka administracija nije želela ni da razgovara, predstavljala je poslednju slamku za koju bi naprednjačka vrhuška (koja je još na početku saradnje sa američkom ambasadom pristala na nezavisnost južne srpske pokrajine) mogla da se uhvati lažući birače kako je, navodno, ipak nešto spašeno.

Ta "podela" Kosova, koja u suštini predstavlja samo drugi izraz za priznanje samoproklamovane Republike Kosovo u punim granicama, je isto što i u Briselu dogovorena Zajednica Srpskih Opština-mrtvo slovo na papiru koje Prištinu ni na šta ne obavezuje. Sve je to Nebojša Stefanović sa neimenovanim visokim funkcionerom američke ambasade u Beogradu dogovarao i dogovorio još tokom 2008. godine.

Pomenuti razgovori Stefanovića nisu bili i jedini njegov raport američkim gazdama, niti jedini kontakt između vrha naprednjaka i američke ambasade.

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije". O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama.

Ovo potvrđuje i jedan naš izvor iz samog vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U SRS-u se, po našem izvoru, i pre izbora znalo da Nikolić namerava da napusti stranku i formira novu. Ko je Šešelja o ovome obaveštavao, da li Vučić ili Pop Lazićka, nikome nije poznato.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki tajni izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaće tajkune, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin.

Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje".

U vreme razmišljanja o otcepljenju od radikala, već se znalo i ime nove stranke – Srpska napredna stranka.

Sve je, po sadržaju otkrivenih depeša, bilo unapred isplanirano i pripremljeno. Nekoliko detalja indirektno otkrivaju da je i politički program naprednjaka urađen u američkoj ambasadi, ili je, u najmanju ruku, tu zajednički razrađivan.

Po depeši od 19. novembra 2008, Nebojša Stefanović se sredinom oktobra susreo sa Poloffom koji ga je pitao o napredovanju u izradi programa SNS-a. Član naprednjačkog Predsedništva Stefanović mu je odgovorio kako postoje okviri programa, a da su to na prvom mestu ekonomska pitanja koja tište birače (kao što su niska primanja, visoka stopa nezaposlenosti i slično). I sama Srpska radikalna stranka je dugo vremena insistirala na pitanjima koja interesuju obične radnike, penzionere i nezaposlene-komentariše u pomenutoj depeši ambasador Manter.

Na oktobarskom sastanku Stefanović raportira da će se u narednom periodu SNS fokusirati na pridobijanje umerenijih članova DSS-a i NS-a i pohvalio se činjenicom da im prilaze i članovi, kao i finansijeri same Demokratske stranke, kao što je jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman.

Pošto u tom trenutku naprednjaci nisu imali nikakv politički program, Stefanović je svom sagovorniku objašnjavao da SNS „ne insistira na krutom programu, već više na stranačkoj ‘ideji’ (?) oko koje bi se birači okupili". Problem, koji u depeši nije izgovoren, ali je primetan, ležao je u tome da su Nikolić i Vučić od stranaca očekivali da im predaju program njihove stranke. To se ubrzo i desilo.

Nedelju dana posle Stefanovićevog raportiranja Poloffu, održana je osnivačka skupština SNS-a na kojoj je članovima prikazan u međuvremenu od američke ambasade dobijeni program. Nebojša Stefanović je u to vreme bio zadužen za izbor i kontrolu govornika na skupštini. U depeši od 24. oktobra 2008. ambasada je podnela veoma detaljan izveštaj o radu osnivačke skupštine.

Posle kratkog prepričavanja ko je i šta govorio, izveštaj se osvrće na razgovor Poloffa i Stefanovića, u kome se Stefanović pravda da je učinio sve od sebe da pripremi govornike da ne budu previše radikalni i da je, u suštini, zadovoljan učinkom. Nijedan od govornika nije više pominjao ideju Velike Srbije, a i po pitanju odnosa Srbije prema Kosovu svi su bili umereni. Čak je i navodni predstavnik Srba sa Kosova bio podmetnut i uopšte nije bio iz južne srpske pokrajine, prenosi depeša reči Sime Spasića, Srbina sa Kosova, koji je demonstrativno napustio skup.

Relativno zadovoljan svojim cenzorskim radom, Stefanović se žali Poloffu kako je prebačen na niže funkcije. Iako ostaje član Predsedništva stranke, njegovo polje delovanja neće više biti propaganda za celu stranku, već rad na jačanju beogradskog odbora. Ulagivački, Stefanović poziva Poloffa da, uprkos tome, ostanu u kontaktu. Kako se u depeši prenosi, on je izrazio nadu da će se sa Poloffom ubuduće viđati i na zvaničnim, ali i na društvenim događajima. Šta se sa njima dvojicom posle toga dešavalo, depeše ne pominju.

Depeša od 24. oktobra o Osnivačkoj skupštini SNS-a pominje još jedan detalj koji pokazuje nivo ulagivanja do koga su spremni da se spuste ovdašnji političari pred stranim mentorima i okupatorima. Nikolić se tako posle zvaničnog dela skupštine pred novinarima i uključenim kamerama obratio Poloffu, zahvaljujući mu se što američka ambasada prati rad novosnovane stranke.

U depeši se posebno ističe činjenica kako je ovo bilo prvi put da se Nikolić u javnosti nekom stranom zvaničniku obratio na engleskom jeziku, – do tada je to izbegavao, a u vremenima dok je bio zamenik predsednika SRS-a je tvrdio kako taj jezik iz protesta ne bi nikada koristio.

Bez ikakvog srama, Aleksandar Vučić je čak dva puta to veče predložio Poloffu da se ubrzo ponovo sretnu kako bi razgovarali o „viziji njegove stranke u vezi Srbije", kako je to formulisano u depeši. Po onome što znamo iz drugih depeša, ovo je bio kodiran naziv za davanje daljih instrukcija za rad naprednjaka.

Uticaj američke ambasade na kaljenje naprednjačkih funkcionera vidljiv je na svakom koraku.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka (za čuđenje je, da je Jorgovanka sa zamrznutim članstvom u SNS-u, imenovana za jedinog zamenika predsednika stranke Vučića). Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta.

Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od makroekonomskog fundamentaizma. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, Ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu.

Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi" i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam".

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji.

Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu", Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija.

Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković-Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Osnivači Srpske napredne stranke, na prvom mestu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović su za svaku sitnicu trčali na konsultacije sa američkim predstavnicima. Ni jednu jedinu iole važnu odluku u to vreme nisu mogli samostalno da donesu, kako se više nego jasno vidi iz otkrivenih depeša.

U depeši od 24. decembra 2008. prenosi se i razgovor sa Nebojšom Stefanovićem, koji je on 11. decembra 2008. održao sa Poloffom. U to vreme su postojale špekulacije kako bi tek formirana Srpska napredna stranka mogla u Vladi da zameni G17 Plus, ali je Stefanović svom američkom naredbidavcu preneo jedinstven stav vrha stranke kako bi to bilo ravno političkom samoubistvu.

Na jednom mestu u stavu 4 depeše upotrebljena je formulacija „Stefanović je iznosio argumente", što bi moglo da sugeriše da je njegov sagovornik bio drugačijeg mišljenja, odnosno da SNS treba da iskoristi priliku i da uđe u koaliciju sa DS-om i SPS-om.

Razgovor se završio očigledno bez pronalaženja zajedničkog stava, pa je nastavljen 17. decembra kada je Stefanović poentirao tvrdnjom vrha stranke kako bi opoziciono delovanje dovelo do daljeg povećanja članstva. Posebno je istakao ono što je njegovog američkog sagovornika najviše interesovalo, a to je da bi kao konstruktivna opozicija (koja podržava sve što Vlada čini na pro-evropskom putu Srbije) SNS u narednih godinu dana privukao veliki broj razočaranih članova SRS-a. Konačno je zaključeno kako je to dobro rešenje, a zajedničkim radom sa američkom ambasadom SNS je zaista postigao da na narednim izborima 2012. Srpska radikalna stranka ostane ispod cenzusa.

Još u depeši od 16. oktobra, poslatoj pet dana pre osnivačke skupštine SNS-a, protektor Manter obaveštava Vašington kako smatra da treba obratiti veliku pažnju na stranku u nastajanju, iznoseći kao jedinu zebnju činjenicu da je Nikolić bio blizak saradnik Vojislava Šešelja. Interesantno je da on tom prilikom ne pominje da je i Vučić bio blizak sa vođom Radikala i da je, čak, planirao da nasledi Nikolića na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.

Američkoj ambasadi je u to vreme bilo veoma dobro poznato da je Vučić jedna od pokretačkih snaga stranke u formiranju. Čak se na jednom mestu otkriva kako je on, još dok se navodno dvoumio da li da napusti SRS i pridruži se Nikoliću, iznoseći plačljivo i mogućnost potpunog povlačenja iz politike, tajno posvetio izradi političke platforme buduće Srpske napredne stranke. Neimenovani izvor, koji se citira u depeši od 16. oktobra, potvrdio je američkoj ambasadi da je Vučić nedeljama pre davanja ostavke na funkcije u SRS-u 14. septembra 2008. bio angažovan na stvaranju SNS-a.

Najveći problem koji su u početku imali Nikolić i Vučić, a kako su u više razgovora zaključili Poloff i Stefanović, jeste nekadašnje zalaganje za Veliku Srbiju. Američka strana je insistirala na tome da se vrh naprednjaka jasno i brzo distancira od svojih ranijih stavova o srpskoj granici na liniji „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica". Njihov pritisak je bio toliko snažan, da je Stefanovć stalno morao da se pravda i izmišlja nove razloge zašto se to ne čini.

U depeši od 19. novembra 2008. godine, Stefanović se pravda kako bi brzo i preglasno odbacivanje ideje Velike Srbije učinilo da birači Nikolića i Vučića smatraju „licemerima i oportunistima", ali je odmah podvukao kako vrh SNS-a u potpunosti prihvata sve američke sugestije u pogledu granica Srbije bez Kosova. U istoj depeši se navodi kako SNS neće podržavati separatističke grupe i pokrete u Republici Srpskoj.

U vezi Srba u Hrvatskoj, ambasada šalje depešu 24. decembra 2008. izveštavajući Vašington da je Stefanović podneo izveštaj o svom zajedničkom putu sa Vučićem u Hrvatsku, gde su boravili od 8. do 10. decembra iste godine.

Bez obzira na zvaničan stav stranke, tvrdio je Stefanović, SNS neće tražiti da Vlada finansijski pomogne Srbe u Krajini, jer bi to oslabilo poziciju Borisa Tadića. Sa druge strane, SAD bi mogle da poprave svoj imidž među Srbima, predlaže Stefanović, tako što bi finansijski pomogle obnovu nekolicine kuća srpskih povratnika (u depeši se koristi izraz „handful" što znači „koliko stane u šaku", odnosno izuzetno malo).

Istovremeno je Stefanović, po izveštaju iz pomenute depeše, jasno stavio do znanja da bi ova „humanitarna" pomoć predstavljala dimni zavesu iza koje bi SAD nastavile da faktički promovišu podelu Kosova.

General Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku "jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu".

Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku, pa je još dodao i ovo: "…To znači da program SNS nije pisan u Srbiji"

Delić je naveo da "pošteni ljudi i patriote u SNS nemaju nikakvu šansu" i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Republička vlast pod kontrolom Srpske napredne stranke nastavlja da dosledno sprovodi program konačnog odvajanja Kosova od Srbije, kako je 2008. u američkoj ambasadi dogovorio Nebojša Stefanović. O tome kako se to sve sprovodi iza leđa srpskog naroda, govori pismo narodnog poslanika i člana Odboraza Kosovo i Metohiju od 11. januara 2017. čije najvažnije delove prenosimo:

„…Nedopustivo je da je Odbor za Kosovo i Metohiju do sada održao svega tri sednice od kojih je prva bila konstitutivna održana 28. juna 2016. godine. Drugu sednicu, a prvu radnu, Milovan Drecun je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika koji su u skladu sa poslovnikom Narodne skupštine tražili njeno održavanje i ona je napokon održana 17. oktobra 2016. godine. Treću sednicu odbora koja je održana 11. januara 2017. godine bez prisustva javnosti predsednik odbora je takođe zakazao tek nakon pismenog zahteva sedam opozicionih narodnih poslanika koji su to tražili u skladu sa skuštinskim poslovnikom.

Podsećam da su ostali skupštinski odbori, kojih je ukupno 19, održali daleko veći broj sednica, a pojedini i preko 20! Odbor za evropske integracije održao je 12 sednica.

Na žalost, i ovaj pokušaj opozicionih poslanika da se na sednici Odbora otvore važne teme, koje se namerno kriju od javnosti, je propao zbog odluke predsednika odbora Milovana Drecuna da sednicu zatvori za javnost.

Cilj je da se od javnosti sakrije da je Briselski sporazum najgori sporazum ikad potpisan u srpskoj istoriji kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi. Zajednica srpskih opština koja je predviđena u okviru ovog sporazuma je samo fasada, ili reći dekor, koji treba da sakrije činjenicu da je ova vlast sama ukinula institucije srpske države na Kosovo i Metohiji. Ona treba da amnestira vladajući režim od neodgovorne nacionalne politike.

Iako se zna da ona treba da funkcioniše u okviru separatističke tvorevine Republike Kosovo, Marko Đurić direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju obmanjuje javnost da će ZSO funkcionisati u okviru pravnog sistema Srbije. Na drugoj strani predsednik odbora Milovan Drecun pre nekoliko dana moli separatističke vlasti u Prištini da jednu takvu zajednicu ugradi u okvir svog ustava.

Izjave visokih funkcionera SNS da će na Sretenje početi da funkcioniše Zajednica srpskih opština su neozbiljne. jer je svima u Srbiji jasno da ova vlast zbog navodnog ulaska u Evropsku uniju nema smelost da tako nešto uradi.

Zato i kriju istinu od javnosti Srbije izbegavanjem da se na dnevni red Skupštine Srbije stavi rasprava o Kosovu i Metohiji, dok sednice Odbora za Kosovo i Metohiju zatvaraju za javnost. Verovatno će u narednom periodu pojačati retoriku lažnog srbovanja i patriotizma uoči predstojećih izbora, a na Kosovu i Metohiji će zajedno sa svojim poslušnicima nastaviti da ruše institucije države Srbije… "

 

     A 3. Koji od Manterovih zamenika?

U depešama se, osim tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Kamerona Mantera niko više od američkih sagovornika ne pominje poimence. Na jednom mestu se navodi kako je Stefanović razgovarao sa „DCM", što je skraćenica za engleski naziv „Zamenik šefa misije".

Budući da je Manter imao nekoliko zamenika, ostaje otvoreno pitanje koji je bio u pitanju. Na nekoliko mesta se pominje da je sa američke strane razgovarao „Poloff", što bi moglo da bude i prezime (u SAD i u američkoj administraciji postoje osobe koje se ovako prezivaju). Međutim, pošto se ni u jednoj depeši ne pominje ime činovnika verovatnije je da se iza ove reči krije skraćenica za „political officer", jednu od službenih oznaka unutar Stejt Departmenta.

 

     A 4. "…Kad se Šešelj vrati iz Haga"

Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra 2009 : "…Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik ‘Delte’ Miroslav Mišković (…) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra 2008, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (…)

Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra 2008. sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga.

Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića". Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, ‘pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas’ (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova).

Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)". U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija…".

 

     A 5. Vučić i loš i dobar momak

U jednoj od depeša koju je prosledila ambasada SAD iz Beograda, u martu mesecu 2009. godine, nadležni službenici ovog diplomatsko-konzularnog predstavništva govore o svojim novim saznanjima u vezi učešća Srpske radikalne stranke i njenih tadašnjih lidera, Vučića i Nikolića, u slučaju napada na zgradu ambasade i paljevine:

"…U martu mesecu 2007. godine, pripadnici Srpske radikalne srpske stranke (SRS), predvođeni svojim liderima, održali su demonstracije ispred ambasade SAD. To su bile dobro organizovane demonstracije u kojima je SRS davala svoje obezbeđenje, "da stvari ne bi izmakle kontroli".

Ambasada SAD u Beogradu doživela je dva napada od strane Srba ljutih zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Sjedinjenih Američkih Država koje su priznale Kosovo kao nezavisne države, a koje su članovi i vođstvo Srpske radikalne stranke izveli na ulice. Dana 17. februara 2008, velike demonstracije koje su, prema saznanjima ambasade SAD organizovali Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi rukovodioci njihove stranke, dovele su do toga da je oko 200 izgrednika oštetilo zgradu ambasade. Ista grupa (kojom je Vučić komandovao) pružila je otpor policiji nakon prvog napada…"

Međutim, još dosta pre ovih demonstracija, Aleksandar Vučić je tesno sarađivao sa ambasadom SAD u Beogradu, tako da je neverovatno da je pomenute demonstracije organizovao bez dogovora sa svojim kontaktima iz američkih obaveštajnih službi.

U depeši 06BELGRADE612_a od 19. aprila 2006. prepričava se raportiranje koje je Vučić podneo svom neimenovanom kontaktu iz ambasade povodom 24. februara održanih demonstracija na Trgu Republike u Beogradu.

Pošto je prvo konstatovano kako se okupio relativno mali broj ljudi, oko 3.000, u depeši se iznosi mišljenje kako su demonstracije samo upozorenje Vladi šta može sve da joj se desi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. I sam Vučić je to priznao u pomenutom razgovoru.

Tadašnji generalni sekretar SRS-a je svoj ključni kontakt iz ambasade (u originalnom tekstu "key Embassy contact") obavestio kako stranka ne namerava da ruši tadašnju vladu dok se ne završi sa odvajanjem Kosova. Demonstracije od 24. februara su, dakle, bile običan ćorak.

Vučić je u pomenutom razgovoru izneo svoje planove za ubuduće. Na prvom mestu je smatrao da jednom snažnom, ali jalovom retorikom, pokuša da privuče što je moguće više birača iz DSS-a i da tek onda krene u rušenje vlade i nove izbore.

Govoreći o Kosovu Vučić je davao do znanja kako on smatra da je sudbina južne srpske pokrajine rešena i da su on i stranka koju je tada predstavljao, Srpska radikalna stranka, zainteresovani samo za sopstvenu političku korist od tog čina. To se jasno vidi iz njegovog obećanja da se ništa značajnije neće preduzimati od strane SRS-a do konačnog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Godinu dana posle ovog razgovora došlo je do uličnih nemira u Beogradu, kojom prilikom je stradala američka ambasada. Još tada su se pojavile špekulacije da su Amerikanci sami inscenirali napad na svoju ambasadu, odnosno da su želeli preko diplomatskog skandala da destabilizuju tadašnju vladu Srbije.

Kada se uzmu u obzir podaci koji se iznose u depeši od 9. septembra 2009. kako je dolazak radikala na vlast u Srbiji u interesu bržeg priznavanja Kosova, lako je zaključiti da je i napad na američku ambasadu dobro dogovoren između Aleksandra Vučića i njegove veze prema američkoj obaveštajnoj službi CIA.

     A 6. Dostupni linkovi

Sve depeše mogu u originalu, na engleskom jeziku da se nađu na ovim internet-adresama:

16. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html

24. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

19. novembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html

24. decembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja…

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije