Архива

Posts Tagged ‘droga’

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

NEPREKIDNE MUTLJAVINE ČELNIKA SRPSKE TAJNE SLUŽBE!!?

4. априла 2017. Коментари су искључени

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA) preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević je još u milosti Vođe, jer je snabdeven velikom količinom informacija o zlodelima kartela Vučić, koje rasprodaje u inostranstvu, tražeći zaštitu.

Tvrdi da mu je Vučić odrešio ruke da Službu očisti od svih “elementa koji nisu uz njih“. A, elementi u BIA su postali (radio)aktivni, snabdeveni su dokazima koji Vučića mogu odvesti pred porotu i doživotni zatvor. Ko će prvi potegnuti?

 

              major Goran Mitrović

NAJTAJNIJI SEF NAJTAJNIJE SLUZBE SRBIJE

 

Direktor BIA Aleksandar Đorđević je početkom februara ove godine posetio Švajcarsku. Bilo mu je divno. On i njegova svita odseli su u elitnom hotelu, jeli su u najboljim restoranima i sve to na račun građana Srbije. Sa sobom je poveo svog novog dečka iz BIA Vojina Milojevića, načelnika Uprave sa saradnju sa stranim službama. Vojin je poslušan i uslužan, ali su Đorini emotivni apetiti veliki. Dodatnu zabavu te vrste Đori je obezbedio konzul Srbije u Švajcarskoj. Između ostalog, organizovao mu je sastanak sa lokalnim biseksualcem, našeg porekla, sa kojim je Đora proveo par burnih sati.

I sve bi to bilo deo Đorinog privatnog života, na koji ima puno pravo, da pomenuti biseksualac nije aktivna pozicija stranih službi bezbednosti. Pomenuti je inicijalno regrutovan kao saradnik Švajcarske kriminalističke policije (prati aktivnosti naših državljana, mahom iz sveta kriminala) ali je preuzet od strane jedne zapadne obaveštajne službe, jer ima intenzivne kontakte sa našim diplomatama (pomenuti "konzul i drugi), a namešten je i na vezu brojnim biznismenima i političarima (među kojima je i predsednica parlamenta Srbije Maja Gojković).

Svrha kontakta sa Đorom je da se on namami u kontrolisano okruženje u čemu su bez ikakvih problema i uspeli (Đoru je kao amatera ispravno ocenio i Žarko Korać u poslednjem intervjuu koji je dao jednom nedeljniku). U restoranu u centru Ciriha (čiji je vlasnik Srbin) Đora je u ležernoj atmosferi svojim prijateljima do detalja razjasnio sve aktuelne aktivnosti BIA, imenovao je lica koja su od interesa za BIA, a nalaze se na teritoriji Švajcarske, ili tu povremeno dolaze, planove BIA i državnog rukovodstva u vezi eliminisanja određenih kriminalnih, političkih, vojnih, ekonomskih i drugih krugova.

Uz komentar “sve ćemo da ih počistimo". I u vrlo zanimljivom, i ponekad komičnom kontekstu, pominjao je i najuže državno rukovodstvo Srbije. U više navrata se hvalio svojim uspesima na planu degradiranja vojnih službi bezbednosti Srbije i njihovih šefova u očima državnih rukovodilaca, te kako je tek pod njegovim rukovodstvom BIA postala "najjača služba u Srbiji").

Zadokumentovan je i interesantan kontakt Đorđevića sa jednim nemačkim državljaninom, koji je u par navrata u isto vreme kada i on odlazio u toalet. Snimljeno je da su razmenili koverte sa nepoznatim sadržajem.

Međutim, pederisanje i odavanje državnih tajni nije bio jedini razlog zbog koga je Đorđević otišao u Cirih. On je morao da otputuje za Cirih, da bi preko posrednika ostvario još jedan kontakt. U pitanju je lice iz kriminalne sredine, iz Čačka, Ilija Mišković. Kontakt i poruke su razmenjeni u večernjim satima preko posrednika.

U ovom slučaju Đora je bio mnogo konspirativniji nego pri odavanju tajni agentima zapadnih obveštajnih službi. Đora zna da se u Srbiji za odavanje državne tajne ne odgovara, ali da mafijašenje može da ima ozbiljne posledice. Kontaktu sa saradnicima stranih službi i hvalisanju prisustvovala je cela Đorma svita i ljubavnici, ali na kontakt sa Ilijinim čovekom Đora je išao sam.

Naime, sredinom januara ove godine na putu ka Kraljevu policija je pokušala postupajući po proverenim operativnim podacima, da zaustavi vozilo kojim je upravljao mlađi muškarac. Potpuno nenadano, vozač je umesto da stane, ubrzao i sleteo sa puta sa očiglednom namerom da se ubije.

Policija je privela to lice i tokom pretresa vozila pronašla ozbiljnu količinu čistog heroina. U nastavku policijskog postupanja prema tom licu, koje je poreklom iz Čačka, u tajnoj akciji pretresen je i stan kada su pronađena dokumenta – materijalni dokazi (koji su kasnije obogaćeni i izjavama) o tome ko je vlasnik heroina.

Nesretnik koji je samoubistvom pokušao da se spase hapšenja je objasnio da je on prisiljen da radi kao transporter narkotika a da ga je na to naterao Ilija Mišković, rođeni brat Andrije Miškovića, o čijem liku i delu je Magazin Tabloid pisao.

I taman kad su se policajci spremili da pohapse celu ovu organizovanu kriminalnu grupu koja se bavi najtežim krivičnim delima (uključujući i ubistva) akcija je dekonspirisana.

Naime, Đorđević je došao do saznanja šta se sprema, i pošto je istraga vrlo brzo došla do njegovih ljudi i prijatelja, informacije o svemu navedenom dojavio je Andriji koji je to javio Iliji i Ilija je istog dana pobegao u Švajcarsku. Andriji je, po Đorinom naređenju – informacije dojavio radnik BIA iz Čačka, sin "čuvenog“ inspektora policije

I pored Đorine intervencije, Andrija se vidno unervozio. Svestan je da bi mafija kojoj pripada mogla da, kao nezgodne i kompromitovane svedok, jednostavno da ukloni i njega i njegovog brata. Pokušao je da animira sve svoje prijatelje i saradnike da spreči neizbežno hapšenje i najavljenu proveru porekla celokupne imovine.

Uspaničen, počeo je da šalje preteće poruke ka svojim mentorima i zaštitnicima. Preti da će sve da ispriča i da će da progovori o svim saznanjima koja ima o svim organizovanim kriminalnim grupama u Čačku. Đorđević se brzo prepoznao u Andrijinim pretnjama, i nevoljno je pristao da se u Švajcarskoj sretne sa posrednikom koga je poslao Ilija, Andrijin brat.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , ,

MALI DEO VELIKE PRIČE O POZADINI SUKOBA „GUVERNERA“ I UPRAVLJAČA SRBIJE, I MANDATARA ZA SASTAV VLADE!!?

15. августа 2016. Коментари су искључени

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić besan je na ser Majkla Devenporta, šefa misije Evropske unije u Beogradu. Njegovi bilteni Informer, Kurir i te-ve Bastilje Pink i Studio B, okomili su se na g. Devenporta, optužujući ga da radi o glavi ser Vučića.

Otvoreno, bez uvijanja, navodeći šta sve šef misije Evropske unije preduzima da, navodno, s vlasti otera vođu SNS-a. Na prijemu kod Vučića, u društvu američkog ambasadora Skota, g. Devenport je bio služben, a Vučić oborene glave.

Da li je u pitanju visoka politika, međunarodni interesi, ili nešto drugo. Istraživač Magazina Tabloid otkriva da su se Vučić i Devenport sukobili oko jednog čmara. Oko Marka Blagojevića. Predlažemo da tekst pročitate do kraja.

 

                major Goran Mitrović

ODLAZECI UPRAVLJAC SRBIJE2

 

Od kada je imenovan za predsednika Vlade Srbije Aleksandar Vučić je imao snažnu podršku američkog ambasadora Majkla Kirbija i šefa misije Evropske unije Majkla Devenporta . Sa prvim ga je vezivala Kirbijeva želja i pohlepa za novcem, a sa Devenportom ljubav prema Marku Blagojeviću, koji je ušao u srce ser Devenporta.

Ljubav traje, pa prestaje. Majkl Kirbi je otišao iz Beograda, zamenio ga je zvanični, odmereni i racionalni Kajl Skot, koji je u Beograd došao sa drugačijim instrukcijama. A one se svode na njegovo angažovanje da šizofreni Aleksandar Vučić što pre ode sa vlasti, jer se zamerio moćnim američkim lobijima, čije interese je ugrozio. I tu je tačka. Vučić to oseća, ali se koprca, pruža otpor. Voli da preti praznom puškom, a onda se, kao poslednja stanična kurva predaje, sve daje, potpisuje, kapitulira.

Kakva je uloga Marka Blagojevića u sukobu Devenporta i Vučića? Ko je, ustvari, gospodin Blagojević?

Marko Blagojević je rođen 1974. u Beogradu, gde je završio Pravni fakultet. Tokom 1995. i 1996. godine bio je potpredsednik podmlatka Građanskog saveza Srbije.

Tokom studentskih protesta 1996/1997. bio je član Glavnog odbora Studentskog protesta, kao predstavnik Pravnog fakulteta i član Pravnog odbora Studentskog protesta. Radio je i kao predavač na katedri za politički marketing Fakulteta za medije i komunikacije, privatnog Univerziteta Singidunum u Beogradu.

Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID) dokopao se tako što ga je jedna prijatelj predstavio, danas pokojnoj Slobodanki Nedović, osnivaču ove organizacije.

Od 2000. pa do 2008. godine bio je direktor kampanja za podržavanje izbora i motivaciju i mobilizaciju glasača. Od 2003. do 2008. godine bio član Upravnog odbora Fonda za otvoreno društvo.

Od 2004. godine radio je kao konsultant za odnose s javnošću i komunikacije pri agenciji za oglašavanje SVA/Luna, afiliacije u Srbiji TBWA. Cesid je oteo, uz pomoć svoje gey grupe, od tadašnjeg direktora Zorana Lučića, pristojnog čoveka i profesionalca, i stavio ga u službu onih koji naručuju lažne izveštaje i procene.

U junu 2014. godine imenovan je za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima.

U decembru 2015. godine imenovan je za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima. Proneverio je desetine miliona evra, uzimajući od onih kojima je novac bio namenjen. A u kasu su se slivalo stotine miliona evra donacija iz Evropske unije, od građana, humanitarnih organizacija, srpske dijaspore, od pomoći domaćih tajkuna i siromašnih građana.

Kao gey od ugleda, Marko Blagojević je zapao za oko britanskom ambasadoru Majklu Devenportu. Gospodin Devenport je oženjen, ima troje dece, ali je njegovo srce i duša odano muškarcima. Peder je, da pojasnimo.

Razlika između gey muškaraca i pedera je u tome, što prvi priznaju svoju seksualnu orjentaciju, što je legitmno pravo, a budući da su ljudska prava i slobode univerzalne, homoseksualci imaju pravo da budu poštovani. I voljeni.

Pederi kriju svoju ljubav prema muškarcima, izigravaju porodične ljude. Ljubomorni su, skloni avanturama i strastima, koje mogu da dovedu i do sukoba između njih, koji se vole, kao i do tragičnih posledica. Čim mu je oči spazio snene, ser Devenport je zaključio da je Marko Blagojević čovek za njega…I već četiri godine traje ta ljubav.

Da bi se oslobodio monitoringa koji nad britanskim ambasadorima vodi obaveštajna služba MI 6 , gospodin Denverport koristi se poznanstvom sa tadašnjim direktorom ove službe Džonom Sojersom, koji je takođe ljubitelj muškog tela.

Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton imenovala je 7. juna 2013. godine britanskog ambasadora u Beogradu Majkla Devenporta (Michael Davenport) za novog šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji . Devenport je funkciju šefa Delegacije EU u Srbije preuzeo od Vensana Dežera, koji je, takođe, bio ozbiljan peder. Devenport je bio od januara 2011. godine britanski ambasador u Beogradu.

U zvaničnoj biografiji mu je pisalo: "…Devenport ima višegodišnje diplomatsko iskustvo u bivšim komunističkim zemljama kao što su Poljska i Rusija. Srpski jezik je počeo da uči još 1982. na Univerzitetu u Gracu, u Austriji, gde je predavao engleski jezik. U njegovoj zvaničnoj biografiji objavljenoj na sajtu britanskog Ministarstva spoljnih poslova navodi se i da je strastveni igrač tenisa.“

Ubrzo, Devenport je saopštio da sa zadovoljstvom prihvata da posle leta preuzme novu funkciju šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji .

“Ambasador se raduje što će i u novom ‘kapacitetu’ biti u prilici da sarađuje s predstavnicima Vlade Srbije, i to na temelju značajnih postignuća koja je Srbija nedavno ostvarila na svom putu ka članstvu u EU“ – navedeno je u saopštenju iz britanske ambasade u Beogradu.

"Velika Britanija je čvrsto opredeljena za dalje širenje EU na teritoriju celog Zapadnog Balkana, uključujući i Srbiju i ovo imenovanje je i odraz tog čvrstog opredeljenja", dodaje se u tom saopštenju.

Do primopredaje na čelu Delegacije EU u Srbiji došlo je septembra 2013. godine.

Od kada je 2012. godine Vučić imenovan za prvog potpredsednika Vlade Srbije, njegovi topli odnosi sa gospodinom Devenportom su bili strasni i plodonosni. Devenport mu je doveo Tonija Blera za savetnika, vodio ga po Londonu, preporučivao u MI 6.

Obezbeđivao mu je javnu podršku, slikao se kada god je to Vučić zahtevao, podržavao njegovo ludilo u otvaranju obnovljenih kuća, štala, učionica…Bilo je jadno i otužno posmatrati šefa misije EU kako stoji iza šizofrenog Vučića i aplaudira mu, iz sve snage.

Uvek je Devenport hvalio “odlučnost Vučića na putu evrointegracija“ . Ej, demokratskim načelima. A šizofreni Vučić je najgori mogući diktator, sada sa izgubljenim kapacitetom.

Vučić se tako, uz pomoć Devenporta, koji je svojevremeno bio direktor Direktorata za Rusiju, Centralnu Aziju i Južni Kavkaz u Ministarstvu spoljnih poslova, u Londonu sastao 30. oktobra 2014. godine i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom.

Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa odlazećim direktorom obaveštajne službe MI 6 Džonom Sojersom, koji je tu dužnost narednog dana trebalo da preda novom direktoru Aleksu Jangeru.

Sojers je podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obaveštajac Snouden. Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu Ognjen Pribićević , imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Džona Sojersa. Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Zahvaljujući snažnom uticaju na Vučića, Devenport je svoju ljubav Marka Blagojevića u junu 2014. godine postavlja za direktora Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. Tako je koza primaknuta kupusu.

Blagojević je dobio platu od 6 hiljada evra, plus bonus, pravo na troškove reprezentacije. Skoro milijarda evra, uključujući i uzete kredite za rekonstrukciju poplavljenih područja, prošla je kroz račun kojim je raspolagao gospodin Blagojević, a nadzirao ga g. Devenport.

Nikada gospodin Blagojević nije podneo izveštaj o radu i utrošku sredstava Kancelarije za obnovu i razvoj. BIA je, u okviru svojih nadležnosti, daleko od očiju javnosti, nadgledala “poslovanje“ Kancelarije , kao i ljubav Marka Čmarka Blagojevića i ser Devenporta.

Evropskim istražnim organima dostavljeni su podaci o pljačkama u kojima je i g. Denverport omastio brke. Reč je o milionima evra. Vučić voli da prlja ljude, i podsticao je Marka Blagojevića da se “oslobađa sredstava sa računa“. Tako se izrazio.

Uveren da je Denverport dovoljan da mu obezbedi večni presto u Srbiji, Vučić je na njegov predlog u decembru prošle godine imenovano Blagojevića i za direktora Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima ! Kakva je to iskustva, osim seksualnih, imao gospodin Blagojević u raspolaganju velikim svotama državnog novca?

Ali je zato g. Blagojević u CeSID-u ostavio članove svoje gey grupe, koji su najbrutalnije promovisali Vučića. Tako je 20 minuta nakon završetak glasanja 27. aprila, ove godine, direktor CSID-a Bojan Klačar saopštio da “prvi preliminarni rezultati ukazuju da je SNS dobio 56 odsto glasova". A brojanje još nije bilo ni počelo!

Beograd je poslednjih godina Eldorado za homoseksualce. Puna ih je i Vučićeva vlada.

Strasna ljubav godinama cveta i između g. Siniše Malog, gradonačelnika Beograda i njegovog pomoćnika Borka Milosavljevića, koji je u gradskoj vladi zadužen i za finansije.

Do “ spojke“ između Malog i Milosavljevića došlo je u Agenciji za privatizaciju, u kojoj su obojica radili, i pokrali stotinu miliona evra, rasprodajući preduzeća, čije privatizacije su, skoro sve odreda, poništene, a njihovo preispitivanje zahteva i Evropska unija.

Pomoćnik gradonačelnika Beograda Borko Milosavljević zaposlio je u čak četiri javna preduzeća muškarca koji se predstavljao kao Norvežanin Kristijan Stenberg .

Stenberg je radio u Gradskoj uprava za cene, u Sava centru, a potom kao predsednik Nadzornog odbora JKP "Beograd put" i finansijski i komercijalni direktor JP "Ada Ciganlija".

Skupština grada Beograda postavila ga je 28. maja 2014. godine za predsednika Nadzornog odbora JKP "Beograd put". Kristijan Stenberg nije nikakav stručnjak iz Norveške. Njegovo prvobitno ime je Jasmin Buhić i poreklom je iz Mrkonjić Grada u BiH. Ali, njegovo dupe je kod Milosavljevića otvorilo sva vrata.

Službenici BIA su u posedu fotografija na kojima je strasna ljubav između gradonačelnika i njegovog pomoćnika. Vučića je razbesneo zahtev međunarodnih protektora da se reši Siniše Malog, zbog Savamale, i njegove uloge, i da ga uhapsi.

Da bi spasio svoje dupe, Vučić je odmah obećao hapšenje, političku i prekršaju odgovornost visokih rukovodilaca Skupštine Beograda. Ali, ko će to da uradi. Vučić je naredio svojim lajavcima, da iz sveg glasa napadnu Devenporta i ambasadora Skota. Kao, oni mu rade o glavi. Njemu koji je toliko učinio za diplomatski kor u Beogradu, ispunjavajući im sve želje.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala" njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi. Postavljen je za predsednika Privredne komore Srbije. Zašto?

Srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi

u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas.

 Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – "Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo".

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu.

Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. godine, za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju. Danas je Mas u Beogradu, blizu svog dečka.

Rat između Devenporta i Vučića imaće, po svemu sudeći, loš kraj. Iza njih dvojice ostalo je mnogo smrada i opljačkanog novca. Sve je to teško sakriti. Čini se da je Vučićeva sudbina tragičnija, jer će Devenport nakon izlaska Britanije iz EU biti povučen. A kao ozbiljnog protivnika, sa kojima nema šale, Vučić ima Majkla Skota, koji nije Majkl Kirbi.

Bila jednom jedna ljubav. A ljubavi često imaju tužan kraj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SLUŽBA U SROZAVANJU: TAJNA SLUŽBA SRBIJE I STRUČNJACI KOJI SE NE BAVE SVOJIM POSLOM!!!

16. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Bezbednosno informativna agencija (BIA), preživljava svoje najteže dane. Direktor Aleksandar Đorđević se sprema da napusti brod koji tone. Uspeo je da zgrne milione evra, i sada se povlači na rezervni položaj.

Ispunio je plan da za specijalnog tužioca za organizovani kriminal dovede svog bliskog rođaka iz Čačka, advokata Mladena Nenadića. Njegovi saradnici su se toliko osilili, da je jednog od njih nedavno morao da smeni, jer kada je ušao u njegovu kancelariju, načelnik je držao noge na stolu. Nije hteo ni da ga pozdravi.

 

                    major Goran Mitrović

AGENTI DA SE SMRZNE2

 

Agencijom upravlja organizovana kriminalna grupa, koja je gora od svake italijanske ili čikaške mafije. A, na čelu te hobotnice su Rada Selaković, načelnica logistike i Zoran Stanić, zvani ZIS, načelnik VII Uprave, koja se bavi i prisluškivanjem i posebnom proverom građana.

Nju je ZIS pretvorio u privatno preduzeće. Servisira voždovačku i rakovičku kriminalnu grupu, podacima koji su im potrebni, i to za veliki novac! Pomaže mu u tome Rada Selaković, koja je bila bliska saradnica odbeglog tajkuna Danka Đunića, i toliko se osilila da može nogom da otvori vrata kod šizofrenog Aleksandra Vučića.

Po njenom nalogu, nakon što je TV Pink objavio da je na spisku za hapšenje u novogodišnoj pokazanoj vežbi “Rezač“  i Danko Đunić, tužilac je njegovo ime izostavio sa spiska za hapšenje!

BIA po nalogu Zorana Stanića i Rade Selaković danonoćno opservira predsednika Nikolića, članove njegovog kabineta i članove porodice, o čemu redovno obaveštavaju i Vučića, ali samo u meri u kojoj njih dvoje ocene da mogu da imaju koristi.

Jer, Vođi je važno da mu ZIS dostavlja izveštaje o njegovim političkim protivnicima, a on može da radi šta hoće. Po svemu sudeći, iza njih dvoje ostaće i mnogo krvi…

U igru je uključen i načelnik operative Jovo Drobnjaković, koji je lično izveo akciju u kojoj je skoro likvidirana službenica Ministarstva spoljnih poslova Srbije, koja je otkrila pljačku od oko pola miliona dolara u Ambasadi Srbije u Vašingtonu. Te pare su Selakovićeva i ZIS hteli da upotrebe na korumpiranje srpskih diplomata, koje bi potom CIA ucenjivala.

Naime, službenicu MIP-a, koju su službenici BIA pratili do mesta nesreće, udario je Jovo Drobnjaković službenim automobilom koji koristi Rada Selaković. Tokom te akcije, službenici BIA-e su stalno izveštavali Drobnjakovića o maršruti njenog kretanja.

Ona je teško povređena, sa prelomom kičme, i nalazi se u bolnici, u koritu, nepokretna. Slučajno je preživela. BIA je zataškala ovaj težak udes, koji je, ustvari, bio umišljajni pokušaj ubistva. Protiv Drobnajkovića nije još podneta ni krivična prijava.

Selakovićeva i ZIS, stvorili su parapolicijsku organizaciju, od osuđivanih lica, koja ima zadatak da likvidira one koje Vučić označi kao nepodobne! Može se očekivati da akcija počne prvih dana proleća. Političke likvidacije vršiće pripadnici Specijalne antiterorističke jedinice SAJ, čiji komadant je javni saradnik američke CIA-e koji je svojevremeno bio transporter droge za pokojnog narko-bosa, Dušana Spasojevića, o čemu je svedočio, pred specijalnim tužilaštvom Dejan Milenković Bagzi, opisujući svoja neposredna saznanja.

O kakvim ličnostima reč govori i njihovo ponašanje na komemoraciji poginulim radnicima BIA, krajem septembra prošle godine. Troje službenika je poginulo u saobraćajnoj nesreći 25. septembra prošle godine. Do stravičnog udesa je došlo na magistralnom putu Pojate-Kraljevo, kod crkvice u Čitluku, kada je automobil "fijat punto" prilikom preticanja podleteo pod šleper prijepoljskih registracija. Selakovićeva, ZIS i njihova kamarila sedeli su u njenom kabinetu i jeli prasetinu, dok je u hodniku trajala komemoracija.

ZIS je pre nekoliko godina, nakon udesa koji je skrivio, jurio vozača GSP-a da ga ubije. Nije poslat na ciljani zdravstveni pregled. Neko je to sprečio.

Akcija, zbog koje se, po svemu sudeći, Đorđević na vreme povlači je zamišljena od strane jedne strane službe bezbednosti. Selakovićeva i ZIS su popisali političare i “biznismene“ koji su zgrnuli ogromne pare. Njima nude da iznesu pare na inostrane račune, uz obrazloženje da u Srbiji više nije sigurno, i da se “ne zna dokle će Vučić još vladati…".

Novac će im izneti u strane banke, uz malu proviziju, a potom ta strana služba namerava da ga pokupi sa njihovih računa, i prebaci u svoje fondove. Njima nema ko onda da pruži zaštitu. Tako bi Vučić ostao bez novca svojih saradnika, koji, kako on planira, treba da finansiraju njegovu vladavinu.

Na spisku žrtava je i većina članova Vučićeve familije. Hobotnica iz BIA opisuje Vučićevog brata Andreja kao teškog narkomana, kome treba uzeti sav novac koji je opljačkao.Ova akcija BIA bi se mogla smatrati i patriotskom, da je reč o novcu koji bi bio vraćen Srbiji, a ne da ode u fondove američke tajne službe.

Treba napomenuti da su i regionalni centri i Centri BIA u većim gradovima Srbije, prerasli u prave gangsterske organizacije.

Ko je načelnica logistike Rada Selaković?

Načelnica logistike u Bezbedonosno-informativnoj agenciji Rada Selakovć, uticajnija je u Agenciji i od direktora Aleksandra Đorđevića.

Da podsetimo čitaoce, već smo pisali da je gospođi Selaković kupljen novi automobil marke “Tojota“, za 70 hiljade evra, a dodeljen joj je i službeni vozač, pa se po ceo dan vozika, umesto da je u Požarevcu. Pre dolaska u Agenciju, gospođa Selaković je radila u jednom društvenom preduzeću, u kojem je izvršila proneveru!

Ministar pravde Nikola Selaković, spasio je rođaku Radu od hapšenja, napravljen je lažni poligrafski nalaz, i bez bezbednosne provere zaposlena je u Bezbedonosno-informativnoj agenciji, sa velikim uticajem. Radila je i u Institutu za ekonomske studije Danka Đunića i Aleksandra Vlahovića.

Gospođa Selaković troši koliko hoće, a namerava da se preseli da živi u Sjedinjenim Američkim Državama, gde Selakovići imaju imovinu. Njena kćerka je putovala u SAD, da se privikava. Kojim podacima gospođa Selaković kupuje američku useljeničku vizu?

Da li je moguće da načelnica u Agenciji i dalje rukovodi, iako javno najavljuje svoje iseljenje iz ove zemlje? Izgleda da je sve moguće, pa i to. Kada je na fudbalskoj utakmici između Srbije i Albanije, da podsetimo, došlo do skandaloznog nadletanja drona nad stadionom na kojem se igrala utakmica, na sastanku kod premijera gospođa Selaković je tražila da se iz službe odmah otpuste prvih pet ljudi, uključujući i direktora Aleksandra Đorđevića, i načelnika beogradskog Centra službe.

Aleksandar Vučić je u prvi mah odbio takav predlog, za koji se zalagao i njegov mladoumni ministar pravde Nikola Selakovića. Ipak, načelnik beogradskog Centra je kasnije smenjen, jer je Boris Tadić tražio od Aleksandra Vučića da njegovi ljudi preuzmu ovaj najosetliiviji deo službe, preteći mu dokazima koliko je plaćao Vučića i njegove, dok su bili u opoziciji.

Trojica prvih ljudi Centra su imenovanjem na ključne funkcije, zaprepastili zaposlene. Za jednog se zna da je aktivni saradnik Hrvatske obaveštajne službe, a druga dvojica su kriminalni kadrovi iz bivše Demokratske stranke, a danas Tadićeve partije (Bože, kako se zove ta stranka?).

Beogradski centar BIA, izdao je više od 50 legitimacija “saradnicima“ Službe, mada značke Agencije mogu imati samo stalno zaposleni u BIA, na operativnim poslovima, prema utvrđenoj sistematizaciji.

Dakle, ovi “saradnici“ u BIA rade po ugovoru o delu! Tako se pokriva njihovo putovanje u Hrvatsku i otvoreno špijuniranje, a oni u podzemlju prikupljaju podatke o tajkunima, viđenijim članovima mafije.

Posebnu opasnost po BIA predstavlja odeljenje koje se bavi “suzbijanjem krijumčarenja narkotika“. U njemu već deceniju postoje dva klana, koja su međusobno suprotstavljena, ali su, zbog čuvanja pozicija, uspeli da se izmire. Sada zajednički osiguravaju transporte narkotika kroz Srbiju za Evropu, preko Hrvatske, Mađarske i Rumunije.

Nekada je to Služba radila, kao državni posao, čime se bave skoro sve bezbedonosne službe na svetu, ali sada službenici iz narkotika preuzimaju domaće tržište. Distribuiraju drogu političarima, javnim ličnostima, koje snimaju i ucenjuju.

U najvećoj meri su iz posla istisnuli policiju, koja je skoro dve decenije držala domaće narko tržište, jer je suzbijanje krijumčarenja narkotika i njihova distribucija u nadležnosti kriminalističke policije.

Službenici BIA koji rade na suzbijanju rasturanja narkotika imaju operativnu sposobnost, tehniku i ovlašćenja, uglavnom ih zloupotrebljavaju, baveći se trgovinom informacijama narko bosovima, tajkunima i strancima.

Albanska mafija ima povlašćenu cenu kod ovih službenika Agencije. Prema podacima Obaveštajne uprave, desetorica službenika Agencije iz ovog odeljenja ima kuće u SAD-u i Švajcarskoj! Oni su posao razvili i po skoro svim gradovima u Srbiji.

Direktori mnogih tajnih službi su, uglavnom, političke ličnosti. Ali, zamenici direktora i načelnici u Službi su obavezno iskusni operativci, koji ceo radnik vek su proveli u “firmi“. Otkud gospođa Selaković u tajnoj službi?

Magazinu Tabloid dostavljeni su mnogobrojni dokazi o najtežem kriminalu u BIA. Molimo insajdere za razumevanje, što ih sve odmah ne objavljujemo.

 

        BIA i mafija na istom zadatku

 

Centar BIA-e u Novom Sadu već neko vreme pretvorio se u privatnu družbu načelnika Centra, njegovog zamenika i zaposlenog Bore Švonje sa ljudima iz vrha vlasti, koji su sumnjive kriminalne prošlosti i pravilno raspoređeni po svim partijama.

Načelnik BIA – Centra Novi Sad je Vasiljević, rodom je iz Krupnja, a zamenik mu je Vesić. Bora Švonja, šef u BIA iz Novog Sada je iz Osijeka, gde su mu donedavno živeli otac i majka, a sestra njegova i danas živi u Osijeku, i udata je za visokog fukcionera HDZ-a.

Kakva je njegova podobnost, ako se ne zna da li je (a, pretpostavlja se da nije!) završio ni srednju školu. Zna se samo da je kupio diplomu nekakvog privatnog fakulteta. O tome piše Tabloidov insajder iz Novog Sada!

 

     Piše: Insajder B – 31

Pomenuto društvo zajedno sa Dušanom Bajatovićem, Milošem Vučevićem (gradonačelnik N.Sada), Dejanom Mandićem (bivši načelnik za finansije N.Sada i odskorašnji direktor ZIG-a), Mirčićem (predsednik pokrajinskog odbora SRS), Bojanom Pajtićem, Nenadom Čankom, Momom Milovićem (u vreme kada nije u zatvoru), Tomislavom Bokanom (Drina, Dunav, Dinara), dr Aleksandrom Milovančevim (direktor Luke), Igorom Bečićem (potpredsednik parlamenta R.Srbije) i njegovim potrčkom Vladimirom Vrbaškim (vlasnik semenskog doradnog centra Pionir u Srbobranu), i sa mafijašima Perom Matijevićem, Mirkom Dubrojom, Amidžom i Vukovićem, u svakodnevnim druženjima zloupotrebljavaju javna preduzeća, javne finansije, sudstvo i tužilaštvo za svoje privatne poslove, praveći strategiju šta će se desiti ako na budućim izborima pobedi Aleksandar Vučić, Boris Tadić, Bojan Pajtić ili neko drugi. Čine jedni drugima protivzakonite usluge, naplaćuju penale, tale se…

Svakog dana se već od 13 sati, pa i kasnije, sastaju u poluzatvorenim restoranima i hotelima grada Novog Sada, i na mestima po Fruškoj gori (restoran Pošte, Elektrodistribucije..), Irigu i Vrdniku, do ranih jutarnjih sati, praveći bahanalije i svoje strategije, u obilju dobre hrane, alkohola, droge, pederluka i muzike…

BIA se srozala do neslućenih razmera, privatno se koriste uređaji za prisluškivanje neprijatelja i proveru svojih prijatelja, kako bi se obezbedilo efikasnije poslovanje pomenutog kruga.

U BIA je od skoro Igor Bečić zaposlio svog brata po ocu. U tom društvu često bivaju i neke sudije iz Novog Sada, kao i ljudi iz tužilaštva, i direktori svih javnih preduzeća iz Novog Sada, u kojima još ima ponešto novca.

Polupijani i mamurni odlaze na posao, a posao im počinje u prepodnevnim satima uz jutarnje pijenje kafe u Flying Dutchmanu, Karmi, DeGustu, Vremeplovu, sve sedeći sa pomenutom mafijom.

Otac Miloša Vučevića, Zoran Vučević, venčani je kum sa izvesnim Janom Žiškom, koji je u svojoj privatnoj karijeri do sada otvorio i zatvorio 37 preduzeća, koja su se mahom bavila prevarom građana Vojvodine i privrede Vojvodine, a od tih 37 preduzeća, pet je bilo otvoreno na ime Zorana Vučevića!

Najveću štetu državi i stanovništvu nanelo je njegovo preduzeće "Š-komerc", koje je 90-ih godina kao banka napravilo piramidalnu pljačku 184.000 Vojvođana, i tom prilikom opljačkalo od građanstva stotine miliona maraka. Zoran je svom dobrom prijatelju rekao da je u vreme predizborne kampanje Aleksandru Vučiću dao 500.000 eura, kako bi njegov sin preuzeo partiju od Igora Mirovića i postao gradonačelnik.

Posle izbora, Miloš Vučević je opljačkao i ogromnu svotu novca od velikih privrednika grada Novog Sada i direktora javnih preduzeća, gde je novca bilo u toj meri da se njegov otac Zoran uplašio da mu je sin pogubio kurs, i da je nezajažljiv u pljački, tako da izvesno vreme nisu bili u komunikaciji.

Miloš Vučević je pre četiri meseca postavio Dejana Mandića iz finansija grada za direktora ZIG-a, iz razloga što planiraju da oplode do tada opljačkan novac kroz buduće investicije izgradnje zgrada u Novom Sadu, i njih dvojica preko novootvorenih firmi, kao i preko firme Vučevićeve doskorašnje ljubavnice Ivane Kulaš, grade nekoliko zgrada u Novom Sadu, za sebe i svoj račun.

Vučević je direktora ZIG-a Višnjića smenio iz razloga što je on sam tražio novac od novosadskih građevinskih preduzeća, preko dogovora njih i Vučevića. Potpuno kriminalizovani, doktor Aleksandar Bata Milovančev, preko preduzeća svoje žene Mire Ač, prodaje Bajatoviću cevi za gasifikaciju vojvođanskih mesta po naduvanim cenama.

Bečić, Vučević i Mandić preko izvesnog gospodina Zbiljića su izvršili pritisak na Ružicu Đinđić koja je neposredno pred pad Borisa Tadića kupila firmu Južna Bačka, kao sastavni deo Elektrovojvodine, da Zbiljiću proda paket deonica u toj firmi, ili će je oni hapsiti, što je i učinila.

Jorgovanka Tabaković pustila je Zbiljiću kredit od 700.000 eura, i on je u APR-u imenovan kao akcionar Južne Bačke, a ostala trojica su dobila po Škodu Super B, i izvlače pare iz pomenute firme.

Dejan Mandić je devedesetih godina bio predsednik mladih SPS-ovaca u Subotici, na teške urgencije je završio ekonomski fakultet i zaposlio se u PU Novog Sada -Odeljenju za privredni kriminal.

Odmah potom stupio je u kontakt sa novosadskim mafijašima, taleći se sa njima. Dolazio je tobože u kontrolu PP Vuković iz Veternika, jer je ta firma primala novac za žiralno prodavanje nemačkih maraka.

Posle uplate novca na PP Vuković, firma uplatilac je bila obaveštavana da su došli inspektori za privredni kriminal, i da će biti otkriveni, te je PP Vuković umesto maraka ljudima uvaljivao svoje ulje, izuzetno lošeg kvaliteta.

Odmah potom Dejan Mandić među prvima je na licitaciji kupio građevinsku firmu u Temerinu, ucenjujući ljude kao inspektor za privredni kriminala, za 50.000 maraka, u kojoj je odmah otpustio nekoliko desetina zaposlenih radnika, a imovinu rasprodao.

To je odradio preko Agencije za prodaju državnih preduzeća u Novom Sadu, tako što je došao u tobožnju kontrolu u datu agenciju. Dejanov lični prijatelj bio je i Darko Šarić, kod koga je Dejan zaposlio rođenu sestru svoje žene, koja je bila glavna domaćica u rezidenciji na Tatarskom brdu, a njen muž je bio u obezbeđenju te vile.

Dejan Mandić je odmah potom otvorio bolnicu za lečenje narkomana na izlazu iz Novog Sada u vili od nekoliko spratova, zajedno sa Darkom Šarićem. Nakon toga, postaje savetnik generalnog direktora Tržnice Novi Sad, u kojoj je opljačkao oko 600.000 evra!

Dejan Mandić je promenio više partija, bio je član: KPJ, SPS, Nova Srbija, DSS i na kraju SNS. U svom vlasništvu poseduje nekoliko stanova i kuću u Novom Sadu, kao i moderan kafić na Somborskom bulevaru.

Dejan Mandić je sa izvesnim novosadskim mafijašima podigao kredit od 600.000 eura preko fantomske firme u NLB banci, i tom prilikom su kao hipoteku dali obično poljoprivredno zemljište od 30.000 evra u Rumenci, a lažno procenjeno kao građevinsko zemljište. Naravno, kredit nije vraćen.

Posle svega Bajatović, kao najmoćniji čovek ove priče, poklonio je oko 150.000 evra Centru BIA-e u Novom Sadu, koji su za taj novac izgradili SPA centar sa teretanom i saunom. Koliko novca je još bilo u igri, to se ne zna.

Uoči Nove godine održana je proslava u organizaciji Petra Matijevića, u njegovom restoranu Ribarac. Prisustvovali su i načelnik BIA – Centar Novi Sad i njegov zamenik. Svo vreme su se grlili sa Zoranom Šćepanovićem predsednikom Upravnog odbora FK Vojvodina, koji je dan kasnije uhapšen u čuvenoj Vučićevoj pokaznoj vežbi masovnog hapšenja.

Gradonačelnik Vučević je u emotivnoj vezi i sa Oliverom Simović, koja je radila u gradskoj upravi, a sada radi u ZIG-u. Zbog nje je smenjen Višnjić bivši direktor, jer nije znao da je ona u vezi i sa njim i sa Vučevićem. Oliverina sestra radi u hotelu Elektrovojvodine na Fruškoj Gori, kao šef. Ivana Kulaš je bivša ljubav. Ona je izvršni direktor u ZIG-u.

Gradonačelnik je, takođe, na taštino ime kupio i automobil marke Nisan Kaškaji.

Zgrade u kojima se nalaze i stanovi Igora Bečića i Vladimira Vrbaškog od po 560 kvadrata, zidao je tajkun Vojislav Gajić i njegova mafijaška firma Aleksandar gradnja. Stanovi se, inače, nalaze u ulici Bulevar oslobođenja u Novom Sadu. Vrbaški je kupio i stan u Beogradu i kući na Floridi (SAD) poslaniku SNS-a Zoranu Babiću.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NOVE BRISELSKE NADE NA BALKANU: RAD INSTITUCIJA I BUDUĆNOST DRUGE ALBANSKE DRŽAVE KOJU SU STVORILI AMERIKA, NATO I EU!!!

13. децембра 2015. 1 коментар

 

Albansko društvo na Kosovu je pred raspadom. Ni posle petnaest godina od kako je uspostavljen američki vojni protektorat nad ovom srpskom pokrajinom, nijedna institucija ne radi bez nadzora međunarodne zajednice. Sa druge strane, albanska narko-mafija drži pod kontrolom i okupacionu vlast i sve bivše vođe OVK, koje uskoro čeka suđenje pred Specijalnim sudom za istragu ratnih zločina koji je formiran od strane UN.

Rat među albanskim klanovima uveliko traje, ali onaj pravi, oružani, mogao bi da počne u vreme najavljenog sudskog procesa. Od ideje albanske države na Kosovu ostala je samo ideja kriminala i ličnih interesa. Srba u toj priči nigde nema.Oni više ne postoje. Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića.

 

                       Nikola Vlahović

NOVE NADE EU5

 

Na dan 24. aprila ove godine, Skupština separatističkog Kosova usvojila je zakone o produženju mandata Euleksa do 2016. godine, i tako otvorila put osnivanju Specijalnog suda za istragu ratnih zločina koje su počinili pripadnici bivše OVK.

Samo na prvi pogled, bilo je čudno da su za osnivanje suda za zločine OVK glasali i poslanici Demokratske partije Kosova Hašima Tačija i Demokratskog saveza Kosova Ise Mustafe i Alijanse za budućnost Kosova Ramuša Haradinaja, te da su bili uzdržani (ali ne i protiv!) Jakup Krasnići, doskorašnji predsednik Parlamenta Kosova i Fatmir Ljimaj, poslanik Demokratske partije Kosova. Jer, svi nabrojani, bili su komandanti OVK.

Alternativa je bila još gora po njih: takozvani "plan B" međunarodnog protektorata na Kosovu, bio je da osnivanje ovog suda bude izglasano u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ukratko, priprema za suđenje zločincima OVK, nikako nije mogla da se izbegne, tim pre što su i SAD zauzele stav da se u proces protiv bivših vođa ove terorističke organizacije, neće mešati niti će taj proces ometati.

Tri meseci kasnije, tačnije, 3. avgusta, u večernjim satima, u Skupštini Kosova je donet i Zakon o osnivanju Specijalnog suda i Specijalnog tužilaštva i finansijskoj pomoći optuženicima. Iste noći, izvori iz britanskog ministarstva spoljnih poslova, dojavili su svojim medijima u Prištini, da će sedište suda biti u Hagu, a izvori iz Švajcarske su najavili i šokantna svedočenja o zločinima nad Srbima sa pratećom dokumentacijom koju njihovi istražitelji već dugo poseduju.

Ipak, do današnjeg dana, sud nije počeo sa radom, ali prema najavama, to treba očekivati u prva tri meseca 2016. godine.

Uvod u rad Specijalnog suda za istragu ratnih zločina OVK, na neki način se već desio. I, već na samom startu, pokazalo se da bi to suđenje u mnogo čemu moglo biti uvod u velike međualbanske obračune. Ovo tim pre što su najmanje dve velike frakcije nekadašnje terorističke organizacije OVK, i krvno zavađene među sobom.

Takođe, treba naglasiti da su i pojedini važni svedoci zločina koje su počinili komandanti OVK (a koje duga ruka albanske mafije nije stigla da pobije), smešteni sa promenjenim identitetom u nekoliko evropskih zemalja i stavljeni u program doživotne zaštite. Njihov doprinos rasvetljavanju kriminalne pozadine tek se očekuje.

U Izveštaju Državnog sekretarijata SAD, o stanju na Kosovu tokom prošle, 2014. godine, posebno je istaknut problematičan rad pravosuđa, sa posebnim akcentom na rad Euleksa.

Naime, u izveštaju između ostalog piše da je Euleks, još 22. maja prošle godine, uhapsio Fljorima Ejupija i Bajrama Kičmarija, na osnovu optužbi za terorizam, a u vezi sa dvostrukim ubistvom službenika Privremene uprave Misije UN-a na Kosovu i policijskog službenika tokom nereda kosovskih Albanaca. Ova optužba je došla tačno deset godina nakon izvršenog zločina (koj se desio 2004. godine).

Istovremeno, glavni tužilac Specijalne istražne operativne grupe Euleksa je 29. jula objavio da ima uverljive dokaze da podigne više optužnica protiv bivših visokih zvaničnika Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) za ratne zločine, i zločine protiv čovečnosti, počinjenih nakon 1999. godine nad Srbima. Optužnice su čekale na otvaranje Specijalnog suda, kao što je i bilo predviđeno razmenom službene korespodencije kojom je produžen mandat Euleksa.

Takođe, prošle godine, tokom maja i juna meseca, uhapšeno je 17 pripadnika takozvane Dreničke grupe, bivše pripadnike OVK po osnovu raznih optužbi za ubistvo i terorizam.

Hapšenja su uključila čak i vladine službenike sa jakim vezama unutar vladajuće stranke PDK, uključujući ambasadora Kosova u Albaniji Sulejmana Seljimija i predsednika opštine Srbica, Samija Ljuštakua. Seljimija za sedam dela, uključujući i zlostavljanje civila i upotrebu nasilja nad zaštićenim svedocima.

Zbog velikog broja okrivljenih, sudsko veće Euleksa koje je predvodilo rad na predmetu, saglasilo sa se zahtevom tužilaštva da podeli predmet Drenica u dva odvojena suđenja sa sedmoro okrivljenih.

Ali, već 16. decembru 2014. godine, sudija Euleksa je pustio na slobodu Ljuštakua, Seljimija i četvoricu ostalih iz predmeta Drenica, uz jemstvo. Sabit Geci  je ostao u zatvoru izdržavajući kaznu zbog posebne osude za ratne zločine. Ljuštaku se po puštanju na slobodu vratio na svoju poziciju predsednika opštine.

I dok Euleks i korumpirano kosovsko pravosuđe deluju blagonaklono prema ratnim zločincima, dotle su obični prestupnici izloženi neljudskoj torturi u zatvorima-mučilištima širom Kosova.

Naime, fizički opstanak kažnjenika u ovim "ustanovama", skoro je nemoguć. U nekim prostorijama u zatvoru Dubrava, koji je imao najveću zatvorsku populaciju, "uslovi" su bili takvi, da je intervenisao neko od predstavnika EU, koji je imao priliku da vidi šta se tamo dešava, zahtevajući da se objekat hitno zatvori i renovira.

Slabo ili nikakvo osvetljenje i ventilaciju u nekim ćelijama, oronule kuhinje i toalete, nedostatak vode, posteljine i kreveta "krasio" je ovu užasnu robijašnicu. Skoro u svim kosovskim zatvorima, prisutna je tortura nad osuđenicima, čiji broj ni do današnjeg dana nije utvrđen. I međunardne instuticuije su u nekoliko navrata pokušale da dođu do pravog broja osuđenika, ali im to nije pošlo za rukom.

Mučenja i drugih vidova okrutnog, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja ima svakodnevno. Retko se ko od osuđenika ohrabri da se pismeno obrati Zaštitiniku građana, mada i ta institucija formalno postoji na Kosovu i pod patronatom je međunarodne administracije.

Stanje u pravosuđu je haotično. Više od 100.000 građanskih i krivičnih predmeta čeka na suđenje, više od 100.000 postupanja potrebnih sudskim odlukama čeka na izvršenje, a 200.000 prekršaja čeka na presuđivanje.

A, kako albansko pravosuđe na Kosovu radi (kad radi), najbolje govori i jedan skorašnji slučaj, kad je Osnovni sud u Prizrenu, 9. septembra ove godine, proglasio krivim bivšeg predsednika Opštinskog suda u Prištini, Nuhija Uku, četiri sudije Opštinskog suda u Prištini, tri sudije Okružnog suda u Prištini i dva pravna zastupnika za donošenje nezakonitih sudskih odluka u periodu od 2006. do 2007. godine u 15 predmeta koji se odnose na otimačinu državnog zemljišta.

Uka je (sa pomagačima) uz pomoć nezakonitih sudskih odluka strpao u džep neverovatnih 75 miliona američkih dolara, a nije dobio nikakvu stvarnu kaznu. Umesto prave kazne za ovo delo, kažnjen je sa maksimalnom uslovnom kaznom!

Sve ovo rečito govori da albanska separatistička paradržavna tvorevina, ne može opstati. Naime, ovako od Srbije otcepljeno Kosovo, košta Ameriku i Evropsku uniju oko pet milijardi evra godišnje, a to je novac koji više niko nije spreman da izdvaja zarad opstanka nečega što nije održivo. Nervoza je sve prisutnija, bliži se trenutak početka suđenja vođama OVK, a čas obračuna među albanskim političkim i kriminalnim klanovima, samo što nije kucnuo.

 

       Strah od Rusa

 

Od početka 2015. godine, širom Kosova počeli su intenzivniji sukobi Pokreta za samoopredeljenje, Aljbina Kurtija, sa vladom Hašima Tačija. Od bušenja guma na kolima ministara, do paljevina, lomljave stakala na zgradama institucija, do bacanja suzavca u skupštinskim klupama, svakodnevnih tuča sa policijom, ovaj pokret je učinio sve da spreči potpisivanje i sprovođenje Briselskog sporazuma. Paradoksalno, ono što su Srbi trebali da učine, učinio je Aljbin Kurti!

Sukobi su do te mere uzeli maha, da su poslanici vladajućeg Demokratskog saveza i Pokreta za samoopredeljenje, Vjosa Osmani i Iljir Deda, predstavili nekakav Nacrt sporazuma za izlazak iz političke krize i pozvali zavađene strane na pomirenje.

Iljir Deda je javno rekao da albanske partije i njihove vođe, direktno vode u rat i dodao: "…Možemo da doživimo tragediju na Kosovu ako ne postignemo sporazum, čak i ako se ovo stanje oduži, jednog dana ćemo morati da se dogovorimo. Zašto onda gubimo toliko vremena" – rekao je Deda, jedini opozicionar koji je osudio bacanje suzavca u parlamentu.

Deda i Osmani pozvali su lidere dve vladajuće stranke, Hašima Tačija i Isu Mustafu, kao i lidere tri opozicione partije, Ramuša Haradinaja, Visara Imerija i Fatmira Ljimaja, da potpišu sporazum.

Uplašena da će uskoro doći do albansko-albanskih sukoba na Kosovu, i potpredsednica Evropskog parlamenta i izvestilac EP za Kosovo, Ulrike Lunaček, panično je pozvala na pomirenje Albanaca i na mir u skupštini. Istog dana, kao odgovor Lunačekovoj, ponovo je bačen suzavac među poslanike a došlo je i do tuče između policije i članova Pokreta za samoopredeljenje, čiji članovi su podsetili da je ova žena vođa austrijske lezbejske zajednice i da na Kosovu, među pojedinim političarkama, ima "prijateljice".

Kad je postalo jasno da će međualbanski sukobi na Kosovu krenuti u pravcu ozbiljnog rata, uz pomoć američke ambasade u Tirani, počela je medijska kampanja, u kojoj je predstavljen lažni scenario za "invaziju srpskih trupa na sever Kosova".

Na prvim stranama dnevne štampe, pojavili su se naslovi koji panično najavljuju da se Srbija sprema za vojnu invaziju i aneksiju severa Kosova! Vest je potekla iz američke ambasade u Tirani, a u kosovskim medijima je dobila razne verzije.

Dva albanska portala (veriu.info  i tesheshi.com) počeli su da operišu "pouzdanim" podacima da Srbija nadgleda teritoriju Kosova bespilotnim letelicama, "akumulira oružje u Nišu, dok povećava prisustvo vojske i policije na granici sa Kosovom"!

Navodna vojna intervencija Srbije na severu Kosova, prema planu, biće izvršena kao blic-krig, u trajanju od dva-tri sata, da bi posle toga sever Kosova biti pod kontrolom srpskih snaga.

Da bi sve bilo još providnije, "neimenovani dilpomatski izvor" je rekao redakciji portala tesheshi.com da je „pripremljen zlokoban scenario vojnih i obaveštajnih šefova srpske države kako bi se postigao sličan projekat invazije i aneksije severa Kosova, kao što je to uradila Rusija na Krimu".

Ali, šta stvarno plaši albanske separatiste na Kosovu i njihove inspiratore u Albaniji i u američkim obaveštajnim krugovima?

Po svemu sudeći, zajednički vojni manevri između Srbije i Rusije koji su održani prošle godine, a zatim slanje srpskih vojnika na paradu u Moskvi povodom 70. godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu, bili su razlog da američke okupacione vlasti u Prištini, mnogo više nego imače, obrate pažnju na ono što ruska vojna sila radi u niškom regionu.

Naime, obaveštajne službe NATO pakta, tek nedavno su shvatile da su na aerodromu u Nišu, ruske vojne snage ostavile prilično veliku količinu naoružanja i opreme posle vojnih vežbi sa Vojskom Srbije, te da se radi o "veoma modernoj vojnoj tehnici". Pominju se i stalni naleti bespilotnih letilica iznad teritorije Kosova, koji dolaze iz ruske baze u Nišu.

Strah albanskih vlasti na Kosovu da postoji plan o iznenadnom i odlučnom upadu na sever Kosova, mogao bi biti opravdan, ali samo u slučaju da je neko drugi na vlasti u Srbiji, umesto sadašnje izdajničke vlade.

 

       Jedino je mafija produktivna

 

Politička, vojna, diplomatska i finansijska podrška albanskoj separatističkoj vladi na Kosovu, koja godinama traje od strane SAD i EU, omogućila je albanskim kriminalnim klanovima da doslovno rade šta hoće.

Kome albanska mafija koristi, najbolje govori i podatak da, na primer, tekst britanskog lista „London dejli njuz", u kome autor naziva Albance sa Kosova, koji su se nastanili u Londonu (pretežna većina njih su bivši pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova – OVK) „najsposobnijim plaćenim ubicama u Londonu i celoj Britaniji…".

Jedan od čelnika albanske kriminalne grupacije dao je i izjavu za ovaj list u kojoj između ostalog kaže: „…Mi znamo da rukujemo oružjem, mi kontrolišemo prostituke u Sohou i time investiramo u London. Nikoga se ne bojimo, i zakon ne može da nas zaustavi".

Albanska emigracija u Evropskoj uniji duboko je povezana sa razgaranatom mrežom globalne kriminalne organizacije, čiji je glavni posao proizvodnja i isporuka heroina i kokaina u evropske i druge zemlje sveta.

Prema različitim procenama, albanska mafija kontroliše oko 75 odsto heroina koji stiže na zapadnoevropsko tržište i oko polovine ukupne količine heroina na "tržištima" u SAD. Ovaj zastrašujući podatak nimalo ne zabrinjava američku okupacionu vlast na Kosovu. Naprotiv, odavno je već jasno da je reč o zaštiti narko-klanova, a ne borbi protiv njih.

Tako, na primer, albanski narko kartel pod imenom „Kamila", spada među nekoliko najjačih narko kartela sveta. Za isporuke heroina u Evropu odgovara oko 30 albanski narko-klanova, svaki od kojih kontroliše „svoju" deonicu narko trgovine.

Za narko trgovinu koristi gotovo cela teritorija Kosova, a jedna od ključnih karika te magistrale je „drenički potez" koji obuhvata Prizren, Klinu i Istok i povezuje Kosovo sa Crnom Gorom i Makedonijom. Osnovni izvor prihoda takozvane dreničke grupe, osim heroina, čini šverc oružja, kradenih automobila, cigareta i alkohola, kao i trgovina ženama, decom, prostitucija…

Godišnji promet samo heroina  iznosi oko dve milijarde dolara, a novac od toga peru u preko 200 privatnih menjačnica i banaka, koje pripadaju albanskim narko-klanovima.

Vojne komande dve američke baze na Kosmetu (Bondstil i takozvani Mali Bondstil), rade na punoj zaštiti ovih narko klanova, što čini da se oni osećaju se savim bezbedno.

Apetiti albanskih narko-kartela su oduvek bili veliki. Osvojivši sve institucije lažne države Kosovo, klan Hašima Tačija, zavladao je i zapadnim delom Makedonije. I Menduh Tači, predsednik makedonske Demokratske partije Albanaca, direktno je povezan sa albanskom mafijom na Kosovu, koja kontroliše promet heroina, kokaina i automobila. Jednostavnije rečeno, Kosovo pod albanskom vlašću danas predstavlja veliko skladište narkotika, oružja, kradenih automobila…

To i jeste razlog zbog koga danas albanska sirotinja na Kosovu nema ni šta da jede ni gde da pošteno radi. Ostaje im samo bavljenje kriminalom, mada je i tu prostor zagrađen od strane klanova bivših komandanata OVK, a danas ldera kosovskih Albanca – Tačija, Haradinaja, Čekua, Ljimaja i mnogih drugih, koji su na zločinima postavili temelje svoje paradržavne nakaze.

Mada i američki FBI, Interpol i Europol stalno upozoravaju da je albanska mafija postala "krovna" kriminalna organizacija u Evropi, politička elita Evropske unije sve čini da uspostavi ovu narko-državu i učini je ravnopravnom sa svojim zemljama-članicama.

Ipak, američkim i evropskim pokroviteljima nepriznatog Kosova, nije potpuno jasno kako je funkcionisalo albansko društvo. Krvna osveta je bila privremeno suspendovana i sada, u nedostatku obziljnih pretnji od Srba, kosovski Albanci namiruju međusobne račune. A, palo je more krvi i naplata počinje. Takođe krvi. To je, onda, spirala zločina koja se teško zaustavlja.

Na Kosovu postoje organizovane bande, narko klanovi, korumpirani predstavnici međunarodne zajednice i milion gladnih. Takvoj državi nema spasa, ni budućnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO KOMANDUJE TUŽILAŠTVOM SRBIJE? KO I KAKO POSTUPA PO NJEGOVIM NALOZIMA???

1. новембра 2015. 3 коментара

 

Kako je moguće da premijer povremeno najavljuje hapšenja kriminalaca, akcije i druge radnje iz nadležnosti tužioca, a kada je on zauzet, to u njegovo ime radi ministar policije, nebojša Stefanović, koji je, izgleda, postao nekakav ekspert i za prisluškivanje i za poligraf i za mnoge druge stvari koje mu po zakonu ne pripadaju!?

Kad bi smeli da rade svoj posao, nadležni tužioci bi morali konačno da nauče ministra unutrašnjih poslova, direktora policije i druge koji uzimaju ulogu tužilaca, da policija ne sarađuje sa tužilaštvom već da policija izvršava i postupa po nalogu tužioca.

 

                  Josip Bogić

CIJE JE TUZILASTVO

 

Pre izvesnog vremena pratio sam aktuelne vesti vezane za prisluškivanje predsednika Izvršnog veća Vojvodine Bojana Pajtića, a glavni glasnogovornik je, ko drugi, nego ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović. Iako sam odavno prestao da pratim dešavanja na službenim glasilima aktuelnog režima, TV i drugim medijima, ovaj put sam se zainteresovao da čujem šta to ministar ima da kaže svome narodu, a što nije rekao premijer.

Na toj mini konferenciji bio je prisutan i direktor BIA-e. Ministar je kategorički tvrdio da policija i BIA nisu prisluškivali predsednika Izvršnog veća Vojvodine. Iskreno sam mu poverovao i mislim da Stefanović ovaj put govori istinu.

Podaci koje je on izneo o prisluškivanju Vučića i čitao pojedine detalje o tome su krajnje zabrinjavajući. Ali, Stefanović ide čak i do toga da određuje i procenjuje rezultate poligrafa i slično. Te podatke po zakonu on nije smeo da zna, jer takve podatke može da ima samo sudija za prethodni postupak (istražni sudija), tužilac i operativci.

Zašto ti materijali nisu uništeni? Ali odavno nije onako kako to propisuje ZKP i Zakon o javnom tužilaštvu. Primeri su očigledni.

Prema Zakonu o javnom tužilaštvu , Javno tužilaštvo je samostalni državni organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti. Ono vrši svoju funkciju na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona.

Javni tužilac i zamenik javnog tužioca je samostalan u vršenju svojih ovlašćenja. Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Da li je u stvarnom životu tako?

Svi se sećamo obraćanja javnosti u Vladi Srbije povodom hapšenja najvećeg dilera droge u istoriji ovih prostora, za koga je premijer AV rekao da niko ne sme da izgovori njegovo ime, raznih akcija GROM (od 1 do beskonačno), i ko je glavnu reč imao.

Najprvi i najvažniji tužilac, AV, je čak objašnjavao detalje same akcije gde je rekao da će biti procesuirano najmanje 500 lica i poručio narko dilerima da im pakao tek predstoji, jer akcije protiv njih tek predstoje i neće prestajati dok se potpuno ne izleči društvo od te pošasti!

Osim toga AV je precizirao da je tog jutra od 4,30 časova u akciji privođenja narko dilera privedeno 128 lica. Otkuda ti podaci iz istrage kada on to ne sme da ima, pa makar bio i najveći i najbolji ikada zabeležen u istoriji premijer.

To nije njegov posao i po tome se vidi koliko dotični ne poštuje sam Zakon. U normalnim državama ti podaci nisu dostupni premijeru niti te stvari premijeri rade, pa se i po tome razlikujemo od njih. Tamo svako radi svoj posao.

A šta bi se desilo ako sam premijer krši Zakon? Ko će njega da procesuira? Samostalni tužilac koga šetaju od jedne konferencije do druge!? Smešno. A kakvi su rezultati udaranja gromova vidi se ovih dana gde je taj “najveći, ikada pronađeni diler“(Dragoslav Kosmajac, prim. redakcije) optužen za podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja i poresku utaju!? Nigde pomena droge! Koliko mi se čini, daleko je on od pakla. Pre bi se reklo da je u nekom slabom čistilištu!

Ukoliko je tužilac samostalan u svom radu, šta će A.V. na toj konferenciji? Ako je on stvarno rukovodilac pretkrivičnog postupka, a sada i organ koji vrši istrage i daje naloge policiji šta da radi šta će Republički tužilac na konferenciji za novinare u ministarstvu unutrašnjih poslova?

Izgleda da je tu doveden da se vidi ko je stvarni rukovodilac pretkrivičnog postupka, a da je tu doveden izdeklamuje ono što mu je napisano. Po tome se vidi ko stvarno vrši krivični progon, a ko je samo izvršilac!

Glavnu reč ima, naravno, Stefanović, koji u svojim izjavama čas sarađuje sa tužilaštvom, čas mu ono izdaje naloge šta da radi. Bilo je tužno, na tim nevešto izrežiranim konferencijama za novinare, gledati vrhovnog javnog tužioca.

Kada je u pitanju obaveštavanje javnosti, javni tužilac može da upozna javnost o stanju kriminaliteta i drugim pojavama koje zapazi u radu, u skladu sa Pravilnik o upravi u javnim tužilaštvima gde nema ni pomena premijera ni prostorija Vlade i MUP-a!

U granicama svojih zakonom određenih ovlašćenja i u skladu sa interesima postupka, vodeći računa o zaštiti privatnosti učesnika postupka, javno tužilaštvo može obaveštavati javnost i o pojedinim predmetima u kojima postupa.

Republički javni tužilac je odgovoran za rad javnog tužilaštva i za svoj rad Narodnoj Skupštini. Ali, na žalost, to je mrtvo slovo na papiru. Ako Republički tužilac ne poštuje Zakon i Pravilnik, kako očekivati to od drugih?

Prema Zakonu o krivičnom postupku osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca je gonjenje učinilaca krivičnih dela. Ako su ZKP-om tačno precizirane nadležnosti tužioca a to su da: rukovodi predistražnim postupkom, odlučuje o nepreduzimanju ili odlaganju krivičnog gonjenja, sprovodi istragu, zaključi sporazum o priznanju krivičnog dela i sporazum o svedočenju, podiže i zastupa optužbu pred nadležnim sudom, odustane od optužbe; izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv pravosnažnih sudskih odluka i preduzima druge radnje kada je to određeno ovim zakonikom.

Kako je onda moguće da ponekad premijer najavljuje hapšenja, akcije i druge radnje iz nadležnosti tužioca, a kada je on zauzet, to u njegovo ime radi Stefanović, koji je, izgleda, postao ekspert i za prisluškivanje i za poligraf i za mnoge druge stvari koje mu po zakonu ne pripadaju!?

Naime, prema Zakonu o policiji , njom rukovodi direktor policije, a ne ministar. Ali, pošto je sve odavno izgubilo svaki smisao, gde svako radi tuđi posao a ne svoj, tako se u ovom izvlačenju direktor  negde sakrio i prikuplja kompromitujuće podatke o onima za koje sada radi, kako bi u sledećem izvlačenju zadržao fotelju. To je sve vreme radio od kada je na toj funkciji.

Mnogo je zabrinjavajuće stanje u odnosu tužilaštva i policije kada su u pitanju izvršavanje naredbi. Prema ZKP-u svi organi koji učestvuju u predistražnom postupku dužni su da o svakoj radnji preduzetoj u cilju otkrivanja krivičnog dela ili pronalaženja osumnjičenog obaveste nadležnog javnog tužioca, te da postupe po svakom zahtevu nadležnog javnog tužioca.

A, šta se dešava ako oni to ne urade ili dobiju nalog od nekog pretpostavljenog? Tada će tužilac odmah obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti nadležnog ministra, Vladu ili nadležno radno telo Narodne Skupštine. Ovo sve pod uslovom da je taj neko protiv koga se vodi postupak politički neistomišljenik.

Ali, šta se dešava kada se protiv nekoga vodi istraga, a on je član vladajuće stranke? Ministar, član stranke, premijer, član stranke, a nadležno telo pod kontrolom šefa stranke!

Nedavno se desio u beogradskoj policiji nezabeležen slučaj smenjivanja operativca koji je rukovodio istragom oko ubistva vođe navijača, bio čovek revnosan, pribavio sve dokaze protiv izvršilaca, postupao po nalogu tužioca, ali je za svoj revnosni rad smenjen je i poslat u vatrogasnu brigadu!

Mnogo je primera koji pokazuju da smo daleko od toga da u državi Srbiji funkcioniše sistem podele vlasti kako to propisuju Ustav i zakoni. U takvoj državi je moguće i da vojna lica obezbeđuju civilna, da se vrše zloupotrebe od strane bezbednosnih službi u politička razračunavanja i slične stvari.

Ukoliko bi svako radio svoj posao, najprvi i najpametniji to ne bi mogao. Zna se šta se radi sa onima koji krše Ustav i zakone, jer to piše u ZKP-u i Krivičnom zakoniku. "Bezobrazni novinari" su nedavno objavili podatak da se u Vladi Srbije od 15.04.2004. godine nalazi jedan ministar koji je vrbovan od strane zapadnih službi za koje radi i odaje važne podatke.

Međutim, u državi gde jedan čovek odlučuje o svemu, i daje sebi za pravo da njegova reč bude prva i poslednja, sve je moguće. Ali, to nije toliko zabrinjavajuće koliko činjenica da oni koji su dužni da ga spreče u tome ne rade svoj posao.

Kad bi smeli da rade svoj posao, nadležni tužioci bi morali konačno da nauče ministra unutrašnjih poslova, direktora policije i druge koji uzimaju ulogu tužilaca, da policija ne sarađuje sa tužilaštvom već da policija izvršava i postupa po nalogu tužioca. Jer je tužilaštvo naredbodavni organ prema policiji i tu se nikako ne može govoriti o saradnji, već o izvršavanju naloga. A to nije isto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MINISTROV „NAPAD“ NA POLICIJU I SRAČUNATO PENZIONISANJE SPOSOBNIH

29. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji, koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Sve što raddi, ministar se poziva na premijera, hvaleći ga.Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela.

 

                     major Goran Mitrović

PRVI POLICAJAC SRBIJE

 

I dok se Srbija nalazi u smrtnoj opasnosti, opkoljena članicama NATO alijanse, ekonomski napadnuta sa svih strana, desna ruka šizofrenog premijera Aleksandra Vučića, ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović zvani Neša Slina  , uz pomoć nesmenjivog direktora policije Milorada Veljovića, na sve načine pokušava, i pri kraju je cilja, da bezbednost u Srbiji svede na najnižu moguću meru, i dovede u pitanje opstanak države.

Slina je čovek iz Vučićevog homoseksulanog korpusa. Svaki njegov nastup započinje velikom pohvalom Aleksandru Vučiću: “…Premijer Srbije zna šta je najbolje za Srbiji…“, "…premijer Vučić će o tome da odluči…“, “…premijer Vučić je taj koji donosi odluku…".

Takav stepen udvorištva svojstven je muškarcima ženske naravi, kakav je i ministar unutrašnjih dela. Nema dana da se Slina ne oglasi, da ne održi konferenciju. U sve se razume. Od proizvodnje sivog livenog gvožđa, do aflatoskina u mleku, pa do poligrafskog ispitivanja i geopolitičkih odnosa u svetu.

Nema ni dve godine od kako je zajašio policiju, a Slina je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, kuće u Petrovcu na moru, u Crnoj Gori, nekoliko vikendica na srpskim planinama, a uknjižio je i stanove na ime svoje službene žene Ane, i rodbine. Uzima Slina i levom i desnom. I ovakav kakav je, Slina je krenuo da napadne i na policiju.

 

       Slina vrši mobing i anketira zaposlene

 

Ovih dana svi zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije dobili su anketni list na kome doslovno piše: "… Anketni list se popunjava u cilju utvrđivanja broja zaposlenih,koji bi pod uslovima navedenim u anketi sporazumno raskinuli radni odnos u Ministarstvu spoljnih poslova i u druge svrhe se ne može koristiti".

U anketi se poručuje: "…Zaposlenom koji se opredeli za sporazumni raskid radnog odnosa Ministarstvo može ponuditi sporazumni raskid radnog odnosa, uz isplatu novčane nadoknade, pod uslovima navedenim u anketi.

Novčana naknada će se opredeljivati prema sledećim uslovima: preko dve godine do ispunjenja uslova za penziju, u skladu sa propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju – u visini 1/3 prosečne plate, odnosno u visini 1/3 prosečne zarade u Republici Srbiji za mesec koji prethodni mesecu prestanka radnog odnosa prema podatku organa nadležnog za poslove statistike, u zavisnosti od toga šta je za zaposlenog povoljnije uvećanje za 30 odsto za svaku godinu rada u radnom odnosu u javnom sektoru, s tim da ukupna visina novčane naknade ne može biti veća od 8.000 evra u dinarskoj protivvrednosti."

U vreme kada se Srbija davi u dugovima i nemaštini, slanje najstručnijih, najsposobnijih i najiskusnijih u penziju, deluje sumanuto. Osim za Slinu i njegovo društvo.

Odakle toliki novac, koji treba odvojiti za isplatu onima koji treba da se “razreše dužnosti“. Anketa je deo strategije koju su Slini nametnuli oni koji žele da toliko oslabe Srbiju i njenu bezbednost.

Do kraja godine, prema spiskovima koji su sačinjeni u Sektoru ljudskih resursa, u penziju odlaze zaposleni koji su rođeni 1961, 1962 i 1963 godine. Među njima je najviše onih koji rukovode odeljenjima, upravama i sektorima u policiji.

Oni su, iako su bili izloženi trijaži, ipak, profesionalno i stručno osposobljeni za obavljanje odgovornih poslova bezbednosti u policiji. Jedino nije obuhvaćen direktor policije Milorad Veljović, koji je rođen 1958. godine, i koji je, još pre pet godina, morao da ode u penziju. Ali, on je izuzet, i sa ovog mesta će otići pravo u zatvor, ili na groblje.

Cilj Sline i njegove organizovane kriminalne grupe je da iz policije otera nekoliko hiljada policijskih službenika, i na njihovo mesta dovede članove Spske napredne stranke, koji treba da osiguraju kriminalnu i zločinačku aktivnost političke elite naprednjaka.

Nezadovoljstvo u policiji zbog mizernih plata i nepodnošljivih uslova za rad može kulminirati opštom pobunom. Zato je ministar Slina odlučio da promeni zakon o policiji , koji će se pred Narodnom skupštinom Srbije naći po hitnom postupku. Ovim zakonom se policijski službenici lišavaju svakog prava.

Starešina može zaposlenog premestiti na radno mesto, bez obzira na školsku spremu i radno iskustvo, bez obrazloženja. Tako se načelnik uprave, sa završenim fakultetom i dvanaestogodišnjim stažom može rasporediti da radi u službi mrtvozorstva, za koje je propisana osnovna škola.

Potreba posla, predviđa nacrt zakona. Samo mašta bolesnog Sline to može da smisli. Svi zaposleni, osim direktora policije, zavise od milosti ministra, ili direktora policije. Poruka je jasna – radite i ćutite. A i ako ćutite, kaznićemo vas za primer.

Koliko je alarmantno stanje u srpskoj policiji svakodnevno se uveravaju i građani. Policijske stanice nemaju kompjutere, gde bi trebale biti zabeležene izjave od građana, redovan je nedostatak osnovnih sredstava, poput tonera i papira (!), u toaletima nema sapuna, često padaju sistemi, postojeći kompjuteri kojima je je odavno istekao rok upotrebe, ne zamenjuju se novim i savremenijim, tako da građani satima čekaju da se oslobodi neka kancelarija koja ima tu čudnu stvar (kompjuter).

Da bi vladali policijom, Slina i direktor podstiču mobing. Teraju načelnike da šikaniraju policijske službenike, do besvesti. Podaci govore da se desetina službenika ubila, zbog nasilja na poslu, a nekoliko stotina je na bolovanju, zbog teških stresova.

Bolje plaćeni deo srpske policije su službenici koji rade na obezbeđenju ličnosti. Više od hiljadu policajaca čuva ministre, njihove supruge, decu, tazbinu, partijske funkcionere, njihove sudije i tužioce.

 

       Srpska policija se pretvorila u pretorijansku gardu

 

I dok nemaju novca za rad kriminalističke policije i pratećih službi, koje servisiraju građane, Uprava za obezbeđenje ličnosti i objekata raspolaže novim automobilima, automatskim naoružanjemSlužbenici dobijaju nova civilna odela, skupe cipele i mirise, da se dopadnu “štićenim ličnostima“. Nigde na svetu policija ne obezbeđuje toliko državnih funkcionera i članova njihove šire porodice.

Petina budžeta MUP-a Srbije opredeljenja je za rad Uprave za obezbeđenje lica i objekata! Konkubine političara i onih iz gornje strukture partije na vlasti, imaju policijske značke i celodnevno obezbeđenje!

Na meti stalnih napada ministra Sline i direktora Veljovića su službenici iz kriminalističke policije. Oni su, takoreći, bez osnovnih uslova za rad, koje nalaže struka. Nikada u Srbiji nije bilo više nerasvetljenih ubistava.

Prošlog meseca ubijena su trojica vođa navijačkih grupa Partizana i Crvene Zvezde, a pravdi nije priveden ubica i nalogodavac vođe navijača Crvene Zvezde Velibora Dunjića, mada je policija utvrdila njegov identitet.

Mnogo afera je na duši ministra Sline. Počev od slučaja "Kantrimen“, kada je lažno optužen Marko Milićev, kao vozač autiomobila koji je na mostu usmrtio Luku Jovanovića. I direktor srpske policije Milorad Veljović je umešan u najteža krivična dela.

Njegovi sinovi su, da podsetimo, bili na platnom spisku šabačkog mafijaša Miroslava Bogićevića, sa mesečnom platom od sedam hiljada evra, mada se nisu pojavljivali na poslu. Veljović je glavni zaštitnik narko dilera sa Kosova, koji transportuju drogu do Austrije, Švajcarske, nemačke, Švedske, Danske…

Takođe, Veljović ima i organizovanu grupu , koja drži narko tržište. Evropske bezbednosne službe iz zemalja u kojima Albanci truju njihove građane, smatraju Milorada Veljovića opasnijim  od kolumbijskih bosova. On je nemilosrdan. Poseduje stotinu miliona evra, i parama i ucenama osigurava svoj status. Vučić se jedino njega plaši.

Da podsetimo, Veljović je lični prijatelj sa Ćazimom Osmanijem, vođom albanskog narko kartela, kojem je izdao pasoš na drugo ime (Petrović). Novine su objavile i snimak njegovog susreta u toaletu hotela "Zira" u Ruzveltovoj ulici u Beogradu, kada mu je Ćazim uručio nekoliko stotina hiljada evra, a Veljović njemu tražene podatke o srpskim narkodilerima, koji su mu konkurencija. Veljović za velike pare uklanja konkurenciju Ćazimu Osmaniju.

Spisak imovine Milorada Veljovića tajno je sačinila jedna srpska služba, uz saglasnost državnog vrha. Reč je o najgorem kriminalcu koji je živeo na teritoriji Srbije, u poslednjih pola veka!

Milorada Veljovića obezbeđuje više od 120 policijskih službenika! Kada on dođe da obiđe svoje zamkove na Goliji, Žandarmerija postavlja snajperska i mitraljeska gnezda. Seljacima se zabranjuje da izlaze na svoje njive, ili da idu u šumu. Da li to Milorad pokazuje svoju snagu, ili mu je srce u petama? Mnogo je dužan. Mnogima je uništio živote.

Nedavno je boravio u Ivanjici, i ceo grad je bio blokiran! Niko nije smeo da izlazi na balkone svojih kuća, prozori su bili zatvoreni, a policija je okupirala grad. Oni koji čuvaju Milorada, njegove sinove, teške narkomane i ženu mu Stanicu, ne mogu da se čudu načude. Vremešni direktor policije toliko drži do svoje bezbednosti, da se o njegovom kretanju održavaju radni sastanci i donose programi obezbeđenja, kao da je reč o američkom, ruskom, ili nemačkom predsedniku!

Oni koji rade na poslovima obezbeđenja ličnosti su posebna fela. Tako je pre mesec dana jedan policijski službenik, koji čuva odlazećeg tužioca za ratne zločine, Vladimira Vukčevića, imao prekršajni postupak pred sudijom za prekršaje u Aranđelovcu, zbog prebrze vožnje. Uhvatio ga je radar, a on se nije zaustavio. Saobraćajna policija je podnela prekršajnu prijavu, ne znajući da je on tako važna ličnost. Ej, telohranitelj tužioca Vukčevića!

Da bi ga podržao svojim prisustvom, Vukčević je došao sa svojim teohraniteljem na suđenje. Obojicu je obezbeđivala policija. Sud je ispraženjen od svih lica – stranaka i advokata, izvršena je KD provera, zgrada suda je opkoljena, a telohranitelj je posebno bio obezbeđivan. Da se prekršajnom sudiji stavi do znanja o kakvom važnom čoveku je reč!

Neša Slina je lažnjak, sa lažnom diplomom fakulteta, sa prepisanim doktoratom . Sve je kod njega lažno, osim slepe poslušnosti i podilaženja svom vođi. I ljubav prema novcu mu je nestvarna.

Policajcima se teško piše. Milorad Veljović kontroliše sindikat, a za predsednika najveće sindikalne organizacije postavio je protuvu, izbeglicu iz Zagreba Veljka Mihajilovića, koga je uvukao u kriminal, i koji preti policajcima koji mu plaćaju članarinu! Zanimljivo je da ga je Veljović izuzeo od penzionisanja, mada ispunjava uslove za penzionisanje, po sili ministre uredbe!

Da li će policijski službenici, kada odluče da se ubiju, cev usmeriti prema onima koji su im uništili život.?

 

    A 1. Slinu čuvaju žene

Teško vuku, koga tice hrane, i junaku koga žene brane, zabeležio je davno Marko Miljanov.

Ministar unutrašnjih dela Neša Slina, zbog sumnje da je alternativni muškarac, odlučio je da ga obezbeđuju, kao Momaera Gadafija, žene-policajci. Slina se u njihovom prisustvu šepuri, a one uplašeno stalno drže ruku na obaraču, što deluje vrlo neukusno, i vređa one koji prisustvuju njegovim konferencijama i šepurenju po klubovima rezervisanim za gey poulaciju.

Čak se ni Aca Vučić ne okružuje ženama, draža su mu muška momčad. Koliko je tragičan, toliko je Slina i smešan. Dok njega čuvaju žene, njegova supruga Ana okružena je muškim telohraniteljima i tešiteljima. Oni koji Slinu zamenjuju kod njegove Ane, dobijaju stimulaciju, od 20 odsto na osnovnu platu.

 

    A 2. Hrkalovićka

Da Slina ima poverenje u žene, svedoči i slučaj Dijane Hrkalović, psihologa iz Požarevca. Ona je u SNS radila u grupi botova, ispred opštinskog odbora Palilula. Njene poruke i komentari su svi ocenili.

Dijana je, bez dana radnog staža, kao pripravnik, bez obavezne bezbednosne provere postavljena za zamenika šefa kabineta Neše Sline! Promenila je odmah telefone, prestala da se javlja prijateljima i kolegama iz stranke. Postala je važan čovek u policiji. I to sa 28. godina života!

Kao poverljivu osobu, Slina je namestio Dijanu za sekretara Uprave kriminalističke policije, kojom rukovodi nesmenjivi direktor Milorad Veljović. Dijana ima zadatak da vidi, čuje i zapiše. Njenim imenovanjem Slina je nameran da na neki način ograniči Veljovićevu moć.

Pomenuta gospođica iz Požarevca je određena da ispituje glavnog urednika Telepromtera Danila Redžepovića, bolje reći da od njega iznudi priznanje, da otkrije ko mu je dostavio podatke o prisluškivanju Bojana Pajtića. Njen pokrovitelj, ministar je najavio da će “…Danilo Redžepović biti prinuđen da otkrije izvor", tvrdeći, suprotno od svog Vođe, da on nije novinar!

Redžepović je za Vučića novinar-ološ, a za Slinu je samo ološ. Takvima on šalje Dijanu iz Požarevca. A, one koji ne veličaju njenog vođu, ona šalje u Požarevac!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: