Архива

Archive for април 2015

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

29. априла 2015. Коментари су искључени

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

BUDZETSKE PARE STRANCIMA-1

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije

POLITIKA ZATIRANJA SRBA: KLEČANJE PRED EVROPSKIM PRAGOVIMA I VUČIĆEVA PONIŽAVAJUĆA MISIJA

27. априла 2015. Коментари су искључени

 

Tokom svoje novije istorije, Srbija je u očima Zapada uvek bila „Mala Rusija“. Ta dogma o „malim Rusima“ prerasla je u opaku mržnju, projektovanu kroz antirusku politiku. Umesto da se sada, na početku novog veka, prikloni svojoj pravoslavnoj braći i svemoćnoj Rusiji, koja je nesumnjiva globalna supersila, Srbija se, zahvaljujući izdajničkoj politici Aleksandra Vučića i njegove podivljale vlasti, uhvatila za tanak konopac koji mu je dobačen sa Zapada. Nada se da će se popeti uz njega do vrha. Njemu slični davljenici iz otpisanih zemalja su se vešali još na putu do gubilišta. Ali, on hoće nešto drugo. Da obesi i narod i državu da vise umesto njega. Na šta liči Srbija pod Vučićem i dokle će to trajati?

                       Nikola Vlahović

Vodja Srbije daleko od srpskog vodje-3

 

Ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a, Ivica Dačić ovih dana je bez imalo uvijanja otvoreno upozorio građane da Evropska unija ne želi da primi Srbiju u ovu zajednicu država i naroda, te da je to razlog zbog koga se pred njom stalno postavljaju novi uslovi.

Dačić tvrdi da bi, čak i u slučaju da Srbija pod pritiskom prizna samoproglašenu Republiku Kosovo, tek tada na površinu isplivali novi zahtevi. I tako, sve dok ova zemlja ne bude izbrisana sa gepolitičke mape, a njen narod sa spiska postojećih evropskih naroda…

Umesto da ovo dramatično upozorenje shvati na pravi način, jedna mala, ali ozbiljno bolesna družina, na čelu sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, svakodnevno se kune u „posvećenost evropskim integracija„, ponavljajući tu odvratnu frazu do iznemoglosti.

Ali, osim Dačića, i svi najvažniji emisari iz Brisela, redovno šalju diskretne (a, neki od njih i vrlo otvorene) signale, da Evropska unija, ustvari, ne želi Srbiju kao članicu svoje zajednice.

Podsećanja radi, treba reći da je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je sa gnušanjem primila ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, još pre dve godine rekla da je to poslednja država koja ulazi u članstvo i da novih proširenja više neće biti.

Vučića i njegovu poremećenu družinu to nije omelo, pa su nastavili da beznadežno kleče pre evropskim pragovima. Spremi su da daju sve samo da ih neko pohvali i da kaže kako su „dobri momci“.

Nedavno je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, Federika Mogerini, naterala Vučića da sa njom održi kratki „sastanak“ u jednom od hodnika u sedištu ove organizacije u Briselu.

Za svakoga bi to bilo ponižavajuće, i kap koja preliva čašu, ali ne i za Vučića. Jer, dok zemlja tone u najgoru bedu, njegova „evropska misija“ mora da traje, mada je svakome jasno da je reč o misiji jednog ludaka, a ne o realnoj potrebi EU da vidi Srbiju u svojim redovima. Na kraju, legitimno je pravo i Evropske unije da sama odlučuje ko će biti u njenom članstvu.

Za samo tri godine njegove vladavine, srpska sela, u kojima je još uvek bilo stanovnika, jednostavnu su ostala pusta. U Zaječaru je, na primer, prošle godine rođeno oko 400 beba, ali je zato u istom periodu umrlo 950 ljudi. Ovim tempom, za samo nekoliko godina, grad će biti prepolovljen!

Zaječar je uzet samo kao primer grada u kome vlada Srpska napredna stranka i gde je čak i porodiljama ukinut dodatak za prvo, drugo i treće dete. Slično je u svim sredinama u unutrašnjosti Srbije, gde su na vlast došli Vučićevi „vizionari“. Njegova vlada je rekla šta misli o „beloj kugi“ u Srbiji, pa je za poslednje tri godine, dva puta povećala PDV na opremu za novorođenčad!

Zbog svega toga, ko god može, odlazi u inostranstvo, bežeći od sigurne propasti koja je svakim danom sve izvesnija. Jer, posla nema, a gladi ima. Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanjem, samo u prošloj, 2014. godini, izbrisano je skoro hiljadu osoba koje su umrle čekajući na posao! Prethodnih dve godine, sa spiska onih koji traže posao, brisano je preko 700 ljudi koji su dočekali smrt, ali ne i radno mesto.

Vučićeva vlada skoro svakodnevno donosi nesreću i smrt najslabijim i najsiromašnijim građanima, „merama štednje“ koje su duboko antiljudske i anticivilizacijske.

Ovaj poremećeni čovek hoće i glavni grad Beograd, evropsku prestonicu na ušću dve međunarodne reke, da pretvori u islamski kalifat i bazu neke buduće evropske Al kaide, izgradnjom orijentalnih kula i džamija. Ali, o tome je u Srbiji zabranjeno pričati, jer je reč o Vučićevim „prijateljima“ iz Emirata.

Upućeni tvrde da kandidati za predsednika SAD-a, po svemu sudeći, neće u svojim predizbornim nastupima pominjati borbu protiv Islamske države niti islamski terorizam, jer je većima tih pokreta finansirana od strane njihovog saveznika Saudijske Arabije, koja je već decenijama, centar svetskog zla i izvoznik islamskog fašizma.

U takvim okolnostima, mučno je gledati i slušatu Vučićevu ministarku Jadranku Joksimović, kako beznadežno ponavlja: „…Evo, samo što nismu ušlu u EU“. Jer, ako postoji režim kome je Evropa okrenula leđa, to je ovaj Vučićev.

Američka administracija smislila je i ideju da dovede ratnog zločinca Hašima Tačija u Beograd. Ako ga Vučić primi, biće to samo još jedan dokaz da je on obični američki otirač za noge. Ako ga ne primi, nego inscenira njegovo hapšenje (nakon čega bi usledila diplomatsko-obaveštajna akcija njegovog oslobađanja), onda bi to bila javna predstava njegove nemoći. U oba slučaja, to će ubrzati njegov kraj.

U slučaju da Tači ipak ne dođe u Beograd, Vučić će to da iskoristi kao „pobedu pravne države“. Bilo kako bilo, Vučić van Srbije pregovara sa ovim ratnim zločincem, potpisuje sa njim međunarodne sporazume i planira „zajedničku budućnost na Balkanu„.

Tužilac za ratne zločine, istovremeno tvrdi da je Tači „nedostupan našim organima„! To je prava slika Vučića-tiranina: on je podvojena ličnost i ima jednu sliku pred sobom, a drugu u sebi! Ali, šta je sa Srbijom i kako će i da li će ona preživeti ovo ludilo?

Po svemu sudeći, poslednje dane ove 2015. godine, Srbija će dočekati sa najvećim budžetskim deficitom od osam odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i javnim dugom koji će do kraja godine dostići čak 70 odsto BDP.

Ukratko, dok je Vučićev režim širio lažne informacije o ulasku u Evropsku uniju, Srbija se našla u bankrotu. Razlog je vrlo jasan: samo za dotacije „Galenici“ i Železari u Smederevu, godišnje je iz budžeta plaćano i do 100 miliona evra. Ali, budžet Srbije od prosečno osam milijardi evra, za Vučića ne znači ništa. Rasipa gde ne treba, i otima gde stigne.

Udario je na milion i po građana, koji nose ceo teret ovog društva i na njihove plate. Udario je na penzionere koje je javno slagao u predizbornoj kampanji rekavši da su penzije „svetinja u koju niko ne sme da dira“.

Budžet Srbije dodatno opterećuju godišnje subvencije od 600 miliona evra godišnje za 161 državno preduzeće, koje je trebalo da bude prodato (za dobre pare) ili sačuvano, i to još pre deset i više godina.

Ali, zahvaljujući Vučićevoj ludačkoj ideji da ih proda budzašto ili čak pokloni, raznim „prijateljima“, stranačkim preduzetnicima, tajkunima i mešetarima bez imena i prezimena, posledice danas trpe građani Srbije. Njemu je važnije da sprovede masakr nad celom Srbijom, da poveća poreze, da nametne nova smanjenja plata i smanjenje subvencija, da ukine pomoć najsiromašnijima, porodiljama, deci, nemoćnim i starim licima. Politika zatiranja Srba ide u korak sa otimanjem najplodnije zemlje, oranica, razaranjem čitavih gradova, uništenjem ili pljačkom svih prirodnih resursa…

Više od pola radno sposobnog stanovništva u Srbiji danas nema nikakav posao. Zato je početkom ove godine, Timoti Eš, glavni analitičar Standard banke za tržišta u razvoju (Srbiju i dalje tako tretiraju), izjavio je za AFP da Vlada Srbije „previše očekuje„, da je nerealna i da će pravi bankrot da nastupi onda kad Vučić bude zatražio od investitora da daju pozajmice državi, a oni ga odbiju.

Timoti Eš pominje i prosečnu platu od 350 evra, zbog čega je većina građana Srbije spremna samo da izađe na ulicu. Pre toga, zaključuje EŠ, Srbija će da doživi finansijski slom. Njegova prognoza govori da bi to moglo da se desi najdalje do kraja godine.

Neko je sa razlogom današnju Srbiju nazvao metafizičkom farsom. Jasno je i zašto: Vučić vrlo dobro zna da će smanjivanje plata i penzija imati nulti efekat. Udar na njih je bio „vaspitne“ prirode! Da ih opljačka, da pokaže moć i da utera strah!

Ipak, da bi došao do velikog novca, mora da proda Telekom Srbije, udeo u Elektroprivredi Srbije, Aerodromu, Državnoj lutriji, RTB Boru…Ukoliko ne bude uskoro smaknut sa vlasti, Vučiću neće trebati mnogo vremena da sahrani sve što je ikada bilo u vlasništvu Republike Srbije. To nije mali posao, ali nije ni on mala štetočina.

Srbija je za samo tri godine Vučićeve vladavine postala najveća evropska deponija najgoreg prehrambenog otpada, pre svega mesa i mesnih prerađevina, koji se u zemljama EU tretiraju kao neupotrebljivi za ljudsku ishranu.

U Vučićevoj Srbiji, to meso se uvozi kao prvoklasni proizvod i prodaje po najskupljim cenama. Mafija koja se bavi ubiranjem profita od uvoza, istovremeno određuje i ko će biti državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i koji će se „evropski“ zakoni protiv interesa srpskih poljoprivrednika i stočara doneti.

Nijedan ugovor (poput onog sa „Etihadom“) koji je Vučićeva vlada potpisala sa strancima, do sada nije javno objavljen. Javnosti nisu poznate ni obaveze Srbije, subvencije, plate menadžmenta, imovina, podela dobiti, posrednici, advokatske naknade…

Poznato je samo to da je Vučić nekoga doveo u Srbiju i dao mu na upravljanje srpsku imovinu. Da li je u pitanju, poljoprivredni kombinat, železara, avio-kompanija ili nešto drugo, to je sve prodato, predato ili poklonjeno, daleko od očiju građana koji su tu imovinu decenijama sticali svojim radom.

Osim što krije, za Srbiju očigledno višestruko štetne ugovore, samozvani vođa pokušava da sakrije i činjenicu da do današnjeg dana nisu prebrojane ni sve žrtve prošlogodišnje katastrofalne poplave.

Krije i prave razloge pada vojnog helikoptera u martu ove godine. Krije Vučić i istinu o kompaniji Tonija Blera koja mu „savetuje“ ministre i Vladu, iza koje stoji, ustvari, transnacionalna investiciona banka JP Morgan (jedna od najodgovornijih za kreaciju svetske ekonomske krize).

Krije Vučić i to da „suvereni fond Abu-Dabija“ ima strategiju da uvede islamski kapital u Evropsku uniju preko Srbije (i zato, između ostalog, Srbija nikad neće postati članica EU!).

Jedno, ipak, ne može da sakrije, a to je strah! Strah od gadnog zadaha prošlosti koja ga prati i strah od neizvesne budućnosti.

Pontije Pilat je makar ulagao sve napore da spasi Isusa Hrista. Gubernatori zapadnih sila u Srbiji, Amerike i Evropske unije, Majkl Kirbi i Majkl Devenport, ne čine ništa da spasu građane Srbije… Oni javno hvale Vučića, a privatno ga se gade i zgražavaju.

 

 

      A 1. Od gvožđare do Mi 6

Aleksandar Vučić voli da putuje, o državnom trošku, i da se promoviše. Vučić je tako 27. oktobra prošle godine održao predavanje u Londonu. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije premijer je održao govor na temu „Pogled u budućnost – Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji„.

On je na početku podsetio prisutne kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. „Vi ste u boljoj poziciji“, rekao je on okupljenima.

Tokom obraćanja studentima, srpski premijer je istakao da zajedno moramo ponovo da izgradimo region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju s medijima. „Ali za mene najveći izazov u regionu nije političkog već ekonomskog karaktera, zato što su ekonomske teškoće te koje bacaju mračnu senku na naša stremljenja“, naglasio je Vučić.

Svakog dana menjam sam sebe, napredujem. Mi nismo idealni, ali pokušavamo da Srbiju učinimo boljim mestom„, rekao je Vučić. Srpski premijer je rekao da je Srbija posvećena evrointegracijama, ali da neće nikoga moliti. „Nikoga nećemo moliti da nas primi. Sprovešćemo reforme kako bi smo zaslužili članstvo“, istakao je Vučić.

On je izjavio da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. U prvom redu, u sredini za predavanje Vučića na LSE – Veton Suroi.

Nakon uvodnog dela, prisutni su postavljali pitanja premijeru Srbije. Vučić je upitan za cenzuru u medijima rekao da u Srbiji nema cenzure i da je njega lako napasti zbog njegove prošlosti.

Čujem ozbiljne optužbe za koje ne postoje dokazi„, rekao je on.

Na pitanje kakvi su odnosi Srbije i Albanije, Vučić je izjavio da su ti odnosi dobri, a da je incident na utakmici Srbija-Albanija izazvan bespilotnom letelicom sa zastavom.

„Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava„, rekao je Vučić. On smatra da treba da Srbija i Albanija treba da se usredsrede na povezivanja u ekonomskom smislu, a da se manje govori o ranijim odnosima dve zemlje.

Kao dokaz pomirenja Srbije i Albanije, naveo je ponovno uspostavljanje leta Beograd-Tirana. Predavanje na Londonskoj školi ekonomije je trajalo oko sat vremena. Vučić je boravio u dvodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, tokom koje je imao i susrete sa predstavnicima britanskih kompanija zainteresovanih za ulaganje u Srbiju i učestvovati na Ekonomskom samitu.

Vučić će se sastao i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa novim direktorom britanske obaveštajne službe MI 6 Alexom Jangerom, koji je bio izabran na ovu funkciju, ali je, zvanično, tek za tri dana i stao na čelo ove službe, jer je njegov prethodnik Sojer podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obavštajac Snouden.

Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu, Ognjen Pribićević, imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Jangera.

Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Urednik Redakcije je tim povodom uputio pismo srpskom ambasadoru Pribićeviću, tražeći odgovor na pitanje da li je i on prisustvovao tom razgovoru, i da li je gospodin Vučić sa sobom nosio diskete sa narezanim podacima (kao da MI 6 ne zna više od sumanutog Vučića, svog doušnika). Pretpostavljate da nismo dobili zvanično objašnjenje od gospodina Pribićevića.

On voli da se igra špijuna. Tako je Aleksandar Vučić najavio da je Aleksa Žunić.

 

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BIOGRAFIJA NOVOG NAČELNIKA POLICIJSKE UPRAVE PANČEVO ZA SVAKU OSUDU…

24. априла 2015. Коментари су искључени

 

Rešenjem ministra unutrašnjih poslova Srbije dr Nebojše Stefanovića, načelnik Policijske uprave (PU) Pančevo Zvezdan Radojković je vraćen na mesto pomoćnika direktora policije, javila je Agencija Beta. Odluci ministra prethodili su javni protesti i izlivi nezadovoljstva njegovim radom. Naročito kriminalom kojim se bavio. Radojković je za pomoćnika direktora policije Milorada Veljovića, imenovan 2010. godine, ali je nastavio da obavlja i dužnost načelnika PU Pančevo. Njegovim povratkom na mesto pomoćnika direktora policije, na mesto načelnika policije u Pančevu biće postavljen Nikola Popovac, čovek koji je dokazani kleptoman, reketaš i nasilnik. U njegovoj radnoj biografiji nema ništa osim krivičnih dela i skandala koje neko želi da prećuti i sakrije.

 

                  major Goran Mitrović

NACELNICI POLICIJE PANCEVO-1

 

Kako je agenciji Beta rekao izvor u policiji, na upražnjeno mesto načelnika pančevačke policije biće imenovan Nikola Popovac, dosadašnji pomoćnik načelnika Policijske uprave za grad Beograd. On je karijeru počeo kao policijac u Beloj Crkvi, a pre odlaska na službu u Beograd, bio je zamenik načelnika Odeljenja policije u Pančevu.

Da li će dolaskom ovog policijskog službenika za prvog čoveka Policijske uprave u Pančevu vratiti poverenje u organe reda? Redakciji dostavljen je “Izvod iz kretanja u službi" novog načelnika Policijske uprave Pančeva. Proverom na terenu, istraživači Redakcije su dobili potvrdu za većinu navoda iz ovog “izveštaja“.

“Novi načelnik pančevačke policije, bivši komandir PS Bela Crkva, a sada je pomoćnik gradskog sekretara PU za grad Beograd. Njegov kum je Mladen Kuribak general MUP-a, doskorašnji načelnik Uprave policije MUP-a Srbije.

Nikola Popovac se zajedno sa Čigoja Stevanom, sadašnjim načelnikom Odeljenja policije PU Pančevo, pre dolaska u policiju, nalazio na Vojnoj akademiji, međutim, verovatno od malih nogu Nikola Popovac ima bolest koja se zove ‘kleptomanija’.

On je na Vojnoj akademiji u Beogradu ukrao kompjuter, što može da se proveri kod vojnih organa. Tu svoju sklonost je preneo i na policiju, gde je radeći na rukovodećim mestima dolazio do povoljnih trenutaka i uzimao novac kao i druge predmete, a s obzirom da je bio starešina, njegovu kancelariju i njega, niko nije kontrolisao.

Tako je u 2004. godine, u zgradi PU Pančevo nestalo 250.000 dinara, gde su vršene kontrole svih kancelarija, osim Nikole Popovca. Ne bi se na njega ni sumnjalo, da isti nije triputa hvatan od strane obezbeđenja (i to dva puta u uniformi , i jednom u civilu) u bivšem Maxi Diskontu u Pančevu, u ulici Vojvode Radomira Putnika, preko puta zgrade Opštinskog suda u Pančevu, gde inače iznad tog Maxi Diskonta stanuje i Nikola Popovac, .

Možda bi se i ranije završilo sa ovim kleptomanom da nije bilo njegovog prijatelja sa vojne akademije Stevana Čigoje, koji je ove događaje ispeglao sa radnikom obezbeđenja Maxi Diskonta Ivković Željkom, rekavši mu da je Nikola Popovac isprobavao kako radi obezbeđenje, i da li rade kamere?!

Ovo je mogao da potvrdi inspektor u PU Pančevo Toni Radeski, koji je takođe bio na licu mesta, ali je nesrećnik tragično izgubio život u Hrvatskoj, pri povratku za Pančevo, kada su mu iz nepoznatih razloga otkazale kočnice na kombiju!?

Radeći u policijskoj stanici u Beloj Crkvi kao komandir, Nikola Popovac je zajedno sa tadašnjim načelnikom OUP-a Bela Crkva Živković Živkom izvršio krivično delo ubistva mučenjem i vešanjem, gde je u kancelariji Nikole Popovca prvo mučen, a zatim ga je Nikola Popovac želeći od njega da izvuče još nešto, stavio mu kaiš oko vrata, međutim, čovek se okliznuo o stolicu, i obesio se.

Taj slučaj je zataškan, i prikazan da se čovek sam obesio u hodniku OUP-a Bela Crkva, dok su Nikola Popovac i Živković Živko (sada u penziji – advokat), prebačeni u druge policijske stanice ( jedan od svedoka je Heraković Radojica iz Bele Crkve, policajac u penziji… ).

Radeći u Beloj Crkvi Nikola Popovac je kradene kompjutere iz kasarne u Požarevcu ( u periodu od 2001-2003 godine ) prebacivao vatrogasnim kamionom iz Bele Crkve u Kovin, kod svoje mame u stan u centru Kovina, na 4 spratu, a zatim iste prodavao.

Dok je radio u Pančevu kao komandir PS, preko Popović Gorana sektorskog operativnog radnika na buvljoj pijaci, od šibicara, keglaša i džeparoša uzimao je određenu mesečnu sumu novca, i upućivao oštećene da podnesu prijave putem suda. Zauzvrat, kada je postao načelnik Uprave policije u PU Beograd, on je Popović Gorana zaposlio u Odeljenju policije PU Beograd…".

U “izveštaju“ koji nam je dostavljen, navode se i druge “aktivnosti“ načelnika PU Pančevo Nikole Popovca, ali ih do zaključenja ovog broja nismo mogli proveriti.

 

     A ovo je njegov prethodnik…..

Redakciji se obratila grupa policijskih službenika Policijske uprave Pančevo, Odeljenja policije i Odeljenja kriminalističke policije

……

„Povod je samo jedan, tortura i pretnje prema radnicima ove Uprave, bahatost i kriminal počinjen od strane Zvezdana Radojkovića, načelnika PU Pančevo, koji se na tom mestu nalazi već sedam godina. Spisak radnika ove Policijske uprave, koji su izloženi pretnjama i pritiscima je podugačak, a nezadovoljnih je mnogo i sve njih može svako vrlo lako identifikovati ukoliko se malo ozbiljnije pozabavi radom ove Uprave.

Naglo materijalno Radojkovićevo bogaćenje vidljivo je na svakom koraku. S obzirom da je njegovo materijalno stanje pre nego što je postao načelnik bilo poznato svima nama, i može se opisati najkraće tako da nije imao sredstava ni za redovno plaćanje redovnih mesečnih obaveza za stan u kojem je živeo, a sada se to bogatstvo meri sazidanim stambenim zgradama, stanovima u Pančevu i Beogradu, automobilima, onda se postavlja samo jedno pitanje: ko ovde štiti zakon, a ko od zakona štiti njega?

U trenutku kada policajac na ulici nosi izlizane pantalone, pocepanu jaknu i probušene cipele, sa platom od 35.000 dinara jedva sastavljajući kraj sa krajem, kada se inspektori voze u vozilima sa probušenim patosom, dotle gospodin Radojković i njegovi najbliži saradnici čine čuda u svetu biznisa, a navešćemo primere:

– Radojković se bavi zidanjem stambenih zgrada sa venčanim kumom, koji je inače lice iz kriminalne sredine i čiji je nadimak opštepoznat u gradu,

– učestvuje u ilegalnoj trgovini cigaretama na graničnom prelazu "Vatin" kod Vršca, preko fri-šopa koji je u vlasništvu njegovog prijatelja, takođe lica iz kriminalne sredine, koji se preziva Uzelac (proverite ko, kako i za čiji račun prebacuje cigare iz i u Rumuniju, fiktivne cene i ostalo).

– obezbeđuje ilegalnu trgovinu nafte i naftinih derivata preko granične linije sa Rumunijom, kopnom i rekom Dunav, preko lica iz kriminalne sredine, čije nadimke i imena nismo naveli jer su opšte poznati u ovom gradu i na području opštine Kovin i vrlo lako ćete utvrditi o kome se radi i kako to rade,

– preko posrednika je obavio nekoliko zanimljivih transakcija sa preduzećemPetrohemija, preko posredne firme. O kojoj firmi je reč, saznaćete proverom preduzeća iz Pančeva, koja su u toku prošle godine radila sa Petrohemijom, a čiji vlasnik je odličan prijatelj sa gore pomenutim. Inače, direktor Petrohemije je zaposlio i švalerku dotičnog na mesto šefa svog kabineta, a ona je prethodno radila u PU Pančevo i o tome ceo grad bruji,

– poseduje više tezgi na buvljoj pijaci u Pančevu, preko rođenog brata, i pruža zaštitu trgovcima ilegalne robe (petarde, devize), na koji način to radi i koga u tim poslovima štiti, nije teško otkriti…

– Radojković se takođe bavi zloupotrebom mera nadzora nad telefonskim komunikacijama političara iz ovog grada i policijskih službenika naše Uprave.

(Zloupotrebio je tužioca i prikazujući nedokazane činjenice naveo ga da potpiše predlog o primeni mera nad ovim licima, dovodeći ga u zabludu.) Treba proveriti ko, kad i zašto je bio na merama i koja je osnovanost primene, odnosno da li je mera dala rezultate ili je služila privatnim potrebama Radojkovića.

S obzirom da Radojković po gradu priča da ga niko ne može smeniti, jer je kum sa Jelenom Trivan, pitanje je da li je u funkciji njegovih kriminalnih radnji i Demokratska stranka, odnosno ko mu daje legitimitet da se u ovom gradu ponaša kao da je njegov?

Pošto MUP Srbije nije do sada reagovao na mnoge činjenice na koje su mnogi iz ovog grada ukazivali, jer se zna da Radojković preko svojih prijatelja u MUP-u unapred sazna radnje koje se prema njemu preduzimaju, odlučili smo da se više ne obraćamo MUP-u, jer isti očigledno ne rade svoj posao profesionalno.

Grupa policijskih službenika PU Pančevo“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VAGANJE PO SRBIJI: DRŽAVNI ŽIGOVI U RUKAMA PRIVATNIH SERVISERA, PROIZVOĐAČA I UVOZNIKA MERILA

22. априла 2015. Коментари су искључени

 

Redakcija je dobila pismo koje je uputilo nekoliko stručnih lica iz Direkcije za mere i dragocene metale, u kome razotkrivaju kako je politička vrhuška u Srbiji stavila svoju nestručnu ruku na Zavod za mere i dragocene metale, i ko danas upravlja i ko profitira od metrologije. Objavljujemo njihovo pismo bez skraćenja.

 

 

VAGANJE PO SRBIJI

 

„Treba imati na umu da je još davne 1873. godine Kraljevina Srbija donela prvi Zakon o merama, dok je Kneževina Srbija bila potpisnik Metarske konvencije još 1879. godine i da metrologija u Srbiji ima veoma dugu i bogatu tradiciju što svakako predstavlja simbol državnosti svake moderne države.

Posle petooktobarskih promena, na rukovodeće mesto Zavoda za mere i dragocene metale dolazi kadar Liberala Dušana Mihajlovića, asistent Rudarsko-Geološkog fakulteta, Dragan Milošević.

Za vreme njegove „vladavine", svojski je unazađena i upropašćena metrologija u Srbiji, jer taj čovek nije prezao ni od čega, a sve zarad lične koristi. Simptomatično je da je on u tadašnji Zavod kročio u ućebanom džemperiću, a danas je vlasnik kuće u Novom Sadu i firme koja se bavi metrologijom iz oblasti zapremine, sa opremom vrednom preko 300.000 evra!

Njegova je zasluga što je Zavod spao sa konja na magarca, tj. postao Direkcija za mere i dragocene metale (kao da je Direkcija za puteve!). Srećom, zaposleni u Direkciji (koji su uvideli njegove kriminalne radnje i nisu se plašili posledica) su se organizovali u sindikat, i 2008. godine ga prijavili Republičkom odboru za sukob interesa, posle čije reakcije je i smenjen od strane Vlade.

Nažalost, to nije kraj propadanja i urušavanja metrologije u Srbiji, jer je na Direkciju odavno stavio šapu Mlađan Dinkić, pa je Direkcija redovno bila u sastavu Ministarstva kojim je on rukovodio, bez obzira kako su se ministarstva i države menjale (SRJ, SCG, RS)!

Na mesta pomoćnika direktora dovodi kadrove G17, koji nisu ni u prolazu čuli za nauku o merenju, Borisa Laštra, dipl.fiz. i Luciju Dujović, diplomiranog pravnika (bilo bi dobro da neko objasni vezu između prava i metrologije).

Zbog gospođice Dujović je čak morala biti izmenjena i sistematizacija radnih mesta, jer ni po zvanju ni po godinama staža, ona nije mogla biti postavljena na mesto pomoćnika direktora Sektora za kontrolu i nadzor!

Na mesto glavnog direktora postavljena je mr Vida Živković, dipl.fiz, kadar DS, tako da se Akreditacionom telu Srbije posrećilo što nije više tamo! Zadatak Dinkićevog rukovodstva je bio donošenje novog Zakona o metrologiji, jer je državne poslove overavanja merila trebalo poveriti privatnim subjektima i na taj način oštetiti budžet Republike Srbije za približno tri miliona evra godišnje! Taj zadatak je besprekorno obavljen, jer trenutno radi više od 75 tela ovlašćenih za poslove overavanja merila i državni budžet je svake godine uskraćen za 3.000.000 evra!

Tu nije kraj, jer treba ući u suštinu, pa se postavlja pitanje – ko su danas ovlašćeni privredni subjekti, odnosno nosioci poverenih državnih poslova koji im donose lepu zaradu, a svake godine oštećuju budžet Republike Srbije?

Odgovor je poprilično neverovatanto su nazovi serviseri, proizvođači i uvoznici merila u Srbiji koji su za vreme vladavine pomenutog Dragana Miloševića, šurovali (čitaj: korumpirali) deo zaposlenih Zavoda za mere i dragocene metale zaduženih da overavaju merila!

Sadašnje rukovodstvo zajedno sa resornim Ministarstvom (pomoćnica ministra Jelena Popović, desna ruka Mlađana Dinkića) čini još goru stvarovlašćuje te nazovi servisere, proizvođače i uvoznike merila (čast izuzecima) i daje im državne žigove u ruke!

Možete samo zamisliti kakav haos i samovolja sada vlada pri overavanju merila u Srbijimuljatori i secikese rade šta god požele! Ni to nije kraj, jer je smenjen je načelnik Odeljenja za metrološki nadzor (da ne bi imao uvid u kriminal), a nadzor nad ovlašćenim privrednim subjektima je preuzeo čovek koji nema nikakvo iskustvo u radu sa njima, niti ima iskustvo u oblasti metrologije!

Na ovaj način rukovodstvo ostavlja praktično bez pravog nadzora sva ta ovlašćena tela koja rade šta god požele – naročito u slučajevima gde su ti privredni subjekti (kao direktna zaineresovana strana) servisirali, proizveli ili uvezli merilo koje potom sami overavaju državnim žigom, što automatski znači da je merilo provereno i tačno?!

Treba li napominjati da su na ovaj način krajnji korisnici (vlasnici merila i svi mi, potrošači) potpuno nezaštićeni u državi Srbiji, jer država mora da garantuje tačnost merenja svakog merila sa državnim žigom, bila to vaga, benzinska stanica, električno brojilo, vodomer ili neko drugo!

Rad mnogih ovlašćenih subjekata je nadziran, otkrivene su mnogobrojne njihove zloupotrebe, ali su ukinuta samo dva (oni koji direktoru Vidi Živković nisu po volji) – svi ostali su amnestirani (korupcija na delu)!

Velika bruka za Republiku Srbiju je to da je Direkcija za mere i dragocene metale, odnosno njen Odsek za kontrolu i nadzor Beograd, po izričitom naređenju pomoćnika direktora za taj sektor, Lucije Dujović, žigosao bez ispitivanja merenja brzine šest policijskih presretača (merila brzine vozila u saobraćaju) tipa Vascar, proizvođača Traffic System, Velika Britanija (o ovome možemo nadugačko i naširoko jer je mućka u MUP-u Srbije oko nabavke tih presretača)!

Takođe, Odsek za kontrolu i nadzor Novi Sad je žigosao bez ispitivanja merenja brzine, po izričitom naređenju Lucije Dujović, 25 komada merila brzine vozila u saobraćaju (radara) i to 20 kom, tipa TLaser III, proizvođača TELIX, Novi Sad i 5 kom, tipa Fama Laser III, proizvođačaVideo HTKft, Mađarska.

Najpogubnija posledica svega navedenog je da se u državi Srbiji koriste merila (i uvezena i domaće proizvodnje) koja ni pod tačkom razno ne zadovoljavaju propisane norme, a svi to trpimo i plaćamo iz sopstvenog džepa, na primer kazne za prekoračenje brzine, kilogram mesa u prodavnici, ogromne račune za utrošenu struju, vodu, grejanje itd!

Za ove činjenice postoje brojni dokazi. Smenjeni načelnik Odeljenja za metrološki nadzor, Dejan Kovačević diplomirani inženjer, još pre smene i hajke protiv njega, uvideo je kriminalne radnje rukovodstva i protiv njih podneo krivičnu prijavu zbog zloupotrebe službenogpoložaja i kršenja zakona, a sada trpi šikaniranje i odmazdu. Predmet pod brojem KTP 855/14 se trenutno nalazi u Tužilaštvu za organizovani kriminal, a kakav će epilog imati, saznaćemo uskoro!“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DIVLJAČKОМ PRIVATIZACIJОМ SRBIJA PRETVORENA U PRIVATNU KOLONIJU HRVATSKIH MONOPOLISTA

20. априла 2015. Коментари су искључени

 

Petnaest godina kompanije iz Hrvatske ulaze u Srbiju kao na svoje tržište. U tome im svom snagom pomaže razapeta mreža ekonomske špijunaže i lobista koji više i ne kriju da rade za interese Hrvatske privrede. U pretvaranje Srbije u ekonomsku koloniju, kojom će upravljati Hrvatska, uključila se i Evropska banka za rekonstrukciju EBRD, koja obilatim i povoljnim kreditima finansira najvećeg hrvatskog tajkuna, Ivicu Todorića, kako bi srpske proizvođače i trgovce lakše izbacio iz konkurencije. Istovremeno, srpski privrednici u Hrvatskoj ne mogu ni da privire, jer je ova država organizovala institucionalnu i vaninstitucionalnu opstrukciju bilo kakvih srpskih ulaganja.

 

                        Nikola Vlahović

HRVATI POKUPOVALI FIRME U SRBIJI.-2

 

I dok hrvatski tajkuni haraju Srbijom, a srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem širom otvara vrata Hrvatima da upravljaju srpskim institucijama, niko i ne pita za sudbinu srpske imovine u Hrvatskoj, raskomadane i rasprodate nakon rata.

Nepunih dva meseca posle takozvanog petooktobarskog prevrata, 17. novembra 2000. godine, na veliko iznenađenje javnosti, u Beograd je došla privredna delegacija iz Hrvatske.

Tog dana, u beogradskom hotelu "Hajat", bilo je više od hiljadu hrvatskih privrednika iz 450 firmi. Sa strane domaćina (ondašnje SRJ), okupili su se predstavnici više od 500 domaćih preduzeća. Bio je to, po brojnosti, impresivan skup, kakav se ni pre ni posle toga u Srbiji nije desio, ni sa jednom drugom stranom državom.

Uvodna izlaganja predstavnika tadašnje Privredne komore SRJ, Draga Šofranca i Hrvatske gospodarske komore, Nadana Vidoševića, saslušana su na nogama, jer je bilo tri puta više posetilaca od broja stolica koje je hotel mogao da ponudi!

U pokušaju da objasni razloge ovakvog "desanta" hrvatskih privrednika na uništenu i od ratova osiromašenu Srbiju, tadašnji predsednik Hrvatske gospodarske komore, Nadan Vidošević, izgovorio je nekoliko uopštenih rečenica o tome da je u pitanju obnavljanja prekinutih poslovnih odnosa, te da će to biti korisno za privrede dve zemlje i da vlade svojim merama treba da olakšaju saradnju.

Ubrzo će se ispostaviti da je to bilo dobro samo za Hrvatsku. Već sutradan su potpisana dva, za Hrvatsku vrlo povoljna ugovora iz oblasti metalske industrije, dok je najveća farmaceutska kuća "Pliva" iz Zagreba već pripremala isporuku svojih preparata u Srbiju, najveću od raspada bivše Jugoslavije (istovremeno dok je trajala pljačka "Galenike"). Investicije SRJ odnosno Srbije u Hrvatsku, samo su pomenute kao mogućnost i nikada se nisu ostvarile.

Četrnaest godina kasnije, pokazalo se da je ovaj skup bio od presudne važnosti za ekonomsku kolonizaciju Srbije od strane Hrvatske. U periodu od kraja 2000. godine, pa sve do danas, hrvatske investicije u Srbiji su daleko prevazišle sve prognoze, pa je danas reč o milijardama evra. Da bi bilo jasnije o kakvoj se invaziji radi, treba napomenuti da je Hrvatska među onih pet najvećih ulagača, koje u Srbiji ostvaruju i najveći profit.

Do januara 2015. godine, u Srbiji je registrovano više od 200 hrvatskih kompanija, a najznačajnije i najveće su Agrokor, Atlantik Grupa, Nekse grupa, Magma, Vindija, Podravka, DIV Samobor, Lura…

Sa druge strane, u Hrvatskoj postoji odbojnost prema srpskim proizvodima i ulaganjima, a preduzećima iz Srbije se sprečava dolazak brojnim necarinskim barijerama, nelojalnom konkurencijom domaćih firmi i diskriminacijom srpskih preduzeća u privatizaciji hrvatskih firmi. Kršeći sve evropske norme slobodnog tržišta, Hrvatska ovo sprovodi već čestrnaest godina. I uz pomoć otvorene medijske kampanje i satanizacije Srba, i Srbije kao države!

Hrvatska strategija ekonomskog porobljavanja Srbije, stavila je kao prioritet svoje investicije u Vojvodini. Zahvaljujući kriminalnim političkim koalicijama u Srbiji, koje su se smenjivale, ali nisu menjale svoju veleizdajničku narav, Hrvatska je uspela da danas postane dominantan faktor ekonomske moćni u ovoj srpskoj pokrajini.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere hrvatske okupacije Vojvodine, treba pogledati samo neke od rezultata njihovih investicija. Tako su, na primer, hrvatske trgovinske firme „Biljemerkant", „Pevec", KTC i „Boso", kupile su više od 70 velikih prodajnih objekata širom Vojvodine.

Hrvatsko preduzeće „TNOR" kupilo je paket 42 posto akcija u firmi za gajenje žita i drugih useva „Erdevik". Investitorima iz Hrvatske prodata su i preduzeća „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje", „Džoly travel".

Kompanija „Našice cement" koja posluje u okviru „Nekse grupe" je u Srbiji postala delimični vlasnik pet najvećih preduzeća koja se bave proizvodnjom građevinskog materijala: kamenolom „Jelen do", „Stražilovo", „Opeka", „Polet" iz Novog Bečeja i „Potisje" iz Kanjiže.

 

      Ko su hrvatski lobisti u Srbiji?

 

Punih četrnaest godina, kompanije iz Hrvatske su radile na stvaranju "lobističke infrastrukture" u Srbiji. Cilj je bio jasan: ekonomsko pokoravanje dojučerašnjeg neprijatelja i izvlačenje što više profita iz Srbije, sa što manje ulaganja.

Tako je Hrvatska u Srbiji instalirana vrlo jaku i rasprostranjenu mrežu ekonomske špijunaže i institucionalne podrške, koja njihovim kompanijama danas omogućavaju privilegovan položaj i dalje pretvaranje Srbije u privrednu koloniju.

Sa koliko ozbiljnosti Hrvatska pristupa ekonomskom pokoravanju Srbije i njenom pretvaranju u regionalnu koloniju, svedoči i činjenica da je njihova državna kompanija "Janaf", na položaj direktora podružnice u Beogradu, postavila bivšeg direktora hrvatske tajne službe, Joška Podbevšeka. Iz te službe, regrutivana je mala armija ekonomskih "konsultanata" koja radi i u Srbiji.

U praksi, Sigurnosno-obavještajna agencija Hrvatske, povremeno raspisuje i konkurse za prijem ovih kadrova, što se može prepoznati i u uslovima za prijem u ovu službu. Između ostalog, traži se dobra informatička pismenost, poznavanje ekonomskih i spoljnopolitičkih (regionalnih) pitanja...Ali, uprkos tome, na ceni su "stari kadrovi", koji, po mogućnosti, imaju porodične ili poslovne veze u Srbiji.

Ali, ono što posebno raduje hrvatsku obaveštajnu službu, to je činjenica da su danas vođe hrvatskog ekonomskog lobija u Srbiji, postavljene na najviše državne funkcije. Tako je, zahvaljujući izdajničkoj politici koju sada u Srbiji vodi Aleksandar Vučić, bivši predsednik Privredne komore Srbije, Hrvat Željko Sertić (najbliži rođak ustaškog zločinca iz Drugog svetskog rata, Tomislava Sertića), postavljen na mesto ministra privrede.

Na njegovo mesto u Privrednoj komori Srbije, Vučić je postavio još jednog Hrvata, Marka Čadeža, koji je, uzgred, u ovoj ustanovi "oslobodio sve potencijale" i pretvorio je u okupljalište sebi srodnih homoseksualaca, ali i nekoliko mlađih uživalaca droge, kojima je ponudio važne uloge u ovoj instituciji.

Cilj je, naravno, njeno dalje urušavanje i kompromitacija. Ali, i Čadež i Sertić, predstavljaju samo vrh ledenog brega ispod koga se krije impresivna piramida hrvatskih lobista i doušnika hrvatske tajne službe.

Zahvaljujući dobro postavljenom ekonomskom lobiju u Srbiji, hrvatske kompanije su ovde ostale i posle ulaska u Evropsku uniju (uprkos zakonima i ograničenjima EU). Između ostalog, hrvatske kompanije uspele su da zadrže i sve privilegije na srpskom tržištu, pa čak i da ostvare nezapamćen monopol!

Među hrvatskim ekonomskim lobistima u Srbiji, ima i domaćih tajkuna i kriminalaca koji to rade za velike pare, često ulazeći sa njima u poslovne odnose iz kojih zajedno izvlače profit na štetu Srbije.

Krajem prošle godine, opljačkani radnici vojvođanskih poljopriovrednih zadruga, zajedno sa poljoprivrednicima-kooperantima, odlučili su da, posle kriminalnih opstrukcija koje su doživeli od srpskog pravosuđa, pokucaju na vrata Evropske komisije u Briselu i predaju svu dokumentaciju o slučaju otimanja 514.105 hektara državne i zadružne zemlje, koja je završila u rukama tajkuna i njihovih kompanija.

Među istaknutim otimačima, nalazi se i hrvatski tajkun Marko Pipunić, inače blizak prijatelj ratnog zločinca Branimira Glavaša. Reč je o sudskom predmetu gigantskih razmera, jer je njime obuhvaćeno 37 poljoprivrednih preduzeća i zadruga. Reč je o pljački oko pola miliona hektara najplodnije zemlje (200.000 hektara je bilo zadružno, a ostalo je državna svojina).

Hrvatski tajkun Marko Pipunić je od malih akcionara oteo poljoprivredno preduzeće "Ratkovo" sa više od 2.000 hektara zemlje. Pipunić je vlasnik kompanije "Žito grupa" iz Osijeka, a u ovoj kriminalnoj radnji obilato mu je pomogao i srpski tajkun, Miodrag Kostić ("MK Komerc"), čiji su prsti umešani i u druge hrvatske "investicije" u Srbiji.

Jedan od najvažnijih ljudi koji "iz daljine" diriguju mnogim hrvatskim privrednim desantima na Srbiju, svakako je i Marinko Zadro (sada novi vlasnik splitskog "Dalmacijavina"), koji je stekao ogroman kapital kao trgovac i mešetar šećerom. Dugo godina, Zadro je bio direktor šećerane u Sremskoj Mitrovici, a uoči raspada Jugoslavije, preselio se u Zagreb i tamo je radio kao direktor Emona Commerca.

Na kraju je postao većinski vlasnik šećerane Viro iz Virovitice, i tu počinje njegov veliki finansijski uspon. Danas, kao jedan od osam najbogatijih Hrvata, ima značajnu ulogu u svemu što hrvatske firme rade u Srbiji, jer je u Sremskoj Mitrovici, Beograd i Novom Sadu (gde je završio studije), ostavio značajne poslovne, privatne i porodične veze. Njegov novac i njegov uticaj, našli su se u svim važnijim privatizacijama u Sremu ali i drugde u Vojvodini.

Jedan od poznatijih slučajeva koji su se loše po domaća preduzeća završili, bio je i skandalozan pokušaj privatizacije Poljoprivrednog preduzeća "Erdevik" kod Šida.

Kad je "đavo odneo šalu", Zadro je prodao svoj udeo od 41,3 % kapitala i tu su se njegova direktna ulaganja u srpska preduzeća završila. Ali, ne i ona indirektna, preko drugih lica i kompanija. Danas je Marinko Zadro jedan od glavnih savetnika hrvatskim, privrednicima koji kreću u "pokoravanje" Srbije.

 

      Kako su kompanije iz Hrvatske, otele poznate srpske brendove

 

Najveći hrvatski tajkun i sigurno najbogatiji čovek u Hrvatskoj, Ivica Todorić, čijoj kompaniji "Agrokor" je postalo "tesno" u Hrvatskoj, danas igra jednu od dve glavne uloge na tržištu hrane u Srbiji. Tačnije, zajedno sa belgijskim "Delezom".

Naime, Torodićev prodajni lanac u Srbiji pod imenom "Idea", kontroliše četiri petine prodaje prehrambenih i drugih artikala široke potrošnje. Njegovi dobavljači su uglavnom iz Hrvatske, te se na takav način i poljoprivredni proizvođač iz Hrvatske svakodnevno pojavljuje na tržištu Srbije. Istovremeno, nadležna ministarstva Vučićeve vlade (Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo finansija), sve čine kako bi srpskog seljaka uništili i učinili nekonkurentnim, što ima za posledicu masovno pražnjenje srpskih sela.

Naravno, nije Todorić došao u Srbiju bez saglasnosti srpskih vlasti nego uz bogate provizije koje on (kroz razne forme) i danas isplaćuje srpskim vlastodršcima na čelu sa Aleksandrom Vučićem.

Neposredno pre nego što je krenuo u akciju kupovine srpske prehrambene industrije, Todorić je u ondašnjoj hrvatskoj vladi dobio saglasnost za njegov "istočni greh", ali samo pod uslovom da sa sobom povuče i kompletnu hrvatsku poljoprivredu. Tako je i bilo. „Agrokor" Ivice Todorića je već u februara 2003. godine, za 10,25 miliona evra, kupio fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom".

Do tada, "Frikom" je bio profitabilan i uspešan i nikakvih potreba za njegovom prodajom nije bilo, osim interesa ovdašnjih političko-kriminalnih grupa i hrvatskih ekonomskih lobista. Uskoro je „Agrokor" u Srbiji postao vlasnik fabrike ulja „Dijamant", Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina", lanca hipermarketa „Idea", kao i vode "Mivela", „Nove sloge" iz Trstenika i „Zlatnog traga" iz Leskovca. Ali, to je bio tek početak. Todorić je u Srbiji postao vlasnik novih šest poduzeća i preuzeo kompaniju "Victoriaoil", uljaru iz Šida, koja je prisutna sa brendom "Iskon".

Na srpsko tržište ulja ušao 2004. godine kupovinom fabrike iz Zrenjanina koja je godinama držala više od trećine tržišta. Pravi primer otimačine srpskih brendova je i slučaj jestivog ulja "Iskon" koje je Todorić iskoristio za proizvodnju svoje robne marke "K plus". Kupovinom kompanije "Victoriaoil", Todoriću je palo u ruke posao godišnje prerade preko 250.000 tona suncokreta, i skoro 100.000 tona soje.

Ali, nije samo Todorić zgazio srpsku industriju hrane, otvorio srpsko tržište za hrvatske proizvode i pretvorio srpske dobavljače u najamnike treće kategorije. Na isti način je to uradila i hrvatska „Atlantik grupa" (čiji je predsednik i vlasnik Emil Tedeski), koja je postala vlasnik „Soko štarka", „Grand proma", „Palanačkog kiseljaka" i mnogo toga još.

Tedeski se dokopao srpske firme "Fudlend" poznate po organskoj proizvodnji srpskog ajvara. Da cinizam bude veći, Tedeski je ovo dobio uz specijalno odobrenje srpske Komisije za zaštitu konkurencije!

Oduševljen lakoćom kojom je došao u posed srpske firme, Tedeski je izjavio da srpsko tržište tretira kao "domaće". To ne bi bilo loše, kad bi se hrvatski tajkuni ovde ponašalo domaćinski, ali je njihova zamisao da iz Srbije što više otmu, da se Srbija opljačka, ponizi i pretvori u beznadežnu koloniju kojom mogu da haraju kako hoće.

Znatno ranije, zagrebačka mlečna industrija "Lura", kupila jeSomboled" iz Sombora, dok je „Vindija" iz Varaždina kupila „Mlekaru Lajkovac", fabriku stočne hrane „UNIP" iz Valjeva i čak osam farmi „Agroživa" u Plandištu.

Hrvatski kupac „Našice cement" je kupio četiri firme i to: „Jelen Do", „Polet", „Stražilovo" i „Opeka". Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin", „Potisje Kanjiža", „Inteks" iz Mladenovca, „MIN holding" iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd", ciglana „Udarnik", „Milenijum osiguranje"…

 

      Kako EBRD pomaže Hrvatskoj da ekonomski pokori Srbiju

 

Mnogo pre nego se iko u Srbiji setio da pita, odakle novac Ivici Todoriću da investira u svoje širenje na ovaj prostor nekadašnje Jugoslavije, štampa u Hrvatskoj je objavila podatke da iza Todorića stoji novac Evropske banke za rekonstrukciju (EBRD), te da ona zajedno sa Todorićem nastupa u Srbiji.

Pretenzije ove gigantske bankarske korporacije nisu samo bankarske i to je odavno poznato. U slučaju Todorića i hrvatskih interesa u Srbiji, EBRD je otvoreno krenuo da pomaže prilikom kupovine i monopolizacije srpske industrije hrane.

Hrvatska i njeni tajkuni smatraju da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode direktno iz Srbije. „Agrokor" u Srbiji godišnje ostvari promet od blizu milijardu evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Koliko Todorić uveze hrvatskih proizvoda u Srbiju, to još niko nije sabrao.

Po svemu sudeći, jasno je šta je cilj EBRD: da Hrvatska bude „lider u regionu" i da ona komanduje daljim tržišnim procesima u Srbiji, i kada je u pitanju tržište prehrane. Da je to tako, govore činjenice: 2006. godine, EBRD je u „Agrokor" investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji, a u oktobru mesecu 2008. godine, „Agrokor" je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea" u Srbiji!

To je bio i prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, ali ne za Srbiju, nego za Ivicu Todorića! Vlada Srbije je tada slagala javnost rekavši kako EBRD "pomaže razvoju srpske trgovinske mreže", a zapravo je pomogla hrvatskom tajkunu. U maju mesecu 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru", ovaj put u vrednosti od 50 miliona evra.

 

      Kako su srpske kompanije prošle u Hrvatskoj

 

Srpska kompanijaGaleb group" iz Šapca (vlasnik i direktor Radoslav Veselinović), bila je jedna od retkih koja je makar pokušala da se pojavi na hrvatskom tržištu. Bezuspešno je pokušavala da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto" iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan".

Kompanija Danube Food Group", u čijem sastavu se nalaziImlek" i „Mlekara Subotica", čak tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru" u Hrvatskoj.

I kompanija „Delta", vlasništvo srpskog tajkuna Miroslava Miškovića, propala je prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije Zagrepčanka" u Zagrebu i mesnu industriju „Improm" iz Križevaca.

Loše se proveo i biznismen Rodoljub Drašković sa svojom kompanijom "Svislajon". Drašković je krajem prošle godine zamalo uhapšen u Hrvatskoj zato što je protiv njega krivičnu prijavu podnela preduzetnica Sandra Vavra. U hrvatskoj štampi osvanuo je naslov: "…Srpski kralj čokolade osumnjičen da je 2008. godine fabriku čokolade u Sisku ‘DRD Svislajon’, prilikom kupovine, oštetio za oko tri miliona evra". Hapšenje se nije desilo, ali je i Draškovićev "Svislajon" propao u Hrvatskoj.

Retki pokušaji i nekih manjih kompanija da dođu na hrvatsko tržište, takođe su propadali. Do današnjeg dana, nijedna ozbiljna investicija srpskih firmi u Hrvatskoj se nije desila. Snažan otpor, opstrukcije i ometanja (zakonska i nezakonska) i dalje postoje.

 

      Šta je sa srpskom imovinom u Hrvatskoj

 

Pre raspada Jugoslavije, veliku imovinu u Hrvatskoj imala su srpska preduzeća kao što su „Tigar", „Putnik", „Centrotekstil", "EI Niš, „Utva", „Simpo", „Kristal", Robne kuće „Beograd", „Žitopromet", „Mašinoprojekt", FAD – Gornji Milanovac, PIK „Bečej", „Pionir" iz Subotice, „Prvi maj" Pirot, „Kekec" iz Subotice, „Sartid-Jugometal", kragujevačka „Zastava", „Kluz", "Beobanka", "Jugobanka" i više od trista drugih privrednih subjekata…

Najveću imovinu u Hrvatskoj imali su: „Geneks", „Železnice Srbije" i NIS (više od 80 benzinskih pumpi, odmarališta i udeo u Jadranskom naftovodu). Ta imovina nikada na pravi način nije ni popisana niti je valorizovana u međusobnim potraživanjima nakon rata.

Epilog događaja sa privatnom imovinom Srba zabeležio je Dokumentaciono informativni centar "Veritas". Prema njihovim podacima, bežeći da sačuvaju živu glavu od represalija hrvatskih vojnih i paravojnih formacija, Srbi su za sobom ostavili 400.000 poljoprivrednih mašina, 64.000 vozila, 440.000 opremljenih spavaćih i dnevnih soba, kuhinja i trpezarija, 760.000 aparata i tehničkih uređaja, 980.000 grla krupne stoke (200.000 goveda, 20.000 konja, 380.000 ovaca, 260.000 svinja, 100.000 koza…), 14 miliona čokota vinove loze, osam miliona stabala voća, 120.000 košnica, 1,550 miliona umetničkih predmeta, 24 bunara i cisterne, 980.000 grama zlata, 38.000 predmeta od krzna. O kućama, stanovima i drugim nepokretnostima, teško je i govoriti, jer se podaci i dalje sabiraju i dokumentuju.

Konačno, ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je takozvanim Božićnim ustavom Franje Tuđmana, iz 1990. godine, Hrvatski sabor srpskom narodu ukinuo status konstitutivnog naroda i proglasio ga manjinom!

 

    A 1. Todorić kupuje i bioskope u Srbiji

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor", preko marketa „Idea", postao vlasnik beogradskih bioskopa „Jadran" i „Voždovac" , koji se nalaze u najstrožijem centru grada.

 

    A 2. Protiv svojih

U Odeljenju BIA u Novom Sadu, čiji je načelnik iz Ljubovije (male varoši na Drini), za kontraobaveštajne poslove za praćenje delovanja službi bezbednosti iz Hrvatske, zadužen je operativac koji je po nacionalnosti Hrvat! Očigledno, srpska služba bezbednosti, na čijem je čelu direktor Aleksandar Đorđević, služi za sprdnju.

 

    A 3. Na šta Hrvatska cilja u Srbiji?

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru, najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor", „Pevec", „Vindija", „Idea", „Lura", „Našice cement", „Kroacija osiguranje" i „Magma". Ove firme su se u Srbiji usmerile ka kupovini fabrika prehrambene industrije i prirodnih resursa, što se vidi i iz strukture hrvatskih ulaganja.

Najviše sredstava je uloženo u poljoprivredu, lov i usluge (47 odsto); proizvodnju ostalih nemetalnih i mineralnih sirovina (19 odsto); proizvodnju hrane i pića (18 odsto). Daleko ispod ovih privrednih grana su izvršena ulaganja u proizvodnju mašina i uređaja (dva odsto); proizvodnju električnih mašina i aparata (dva odsto); osiguranje i penzijske fondove (dva odsto); trgovinu na veliko i posredovanje u trgovini (dva odsto).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

17. априла 2015. Коментари су искључени

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

UNISTAVANJE DOMACE POLJOPRIVREDE I SELFI MINISTARA-7

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

15. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

PROSVETA VERBIC-10

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: