НАЈУНОСНИЈИ ПОСЛОВИ ГЛОБАЛНЕ МАФИЈЕ И ДОБИТНА КОМБИНАЦИЈА ФАМИЛИЈЕ БРАНАБИЋ КРОЗ КЉУЧНЕ НАРЕДБЕ ВЛАДИ СРБИЈЕ!!?

 

Процес електронског управљања поробљеном Србијом и увођење електронске владе (Е-Говернмент), поверено је Ани Брнабић, сивој еминенцији геy ложе у Немањиној 11. На конференцији невладине организације НАЛЕД, министарка Брнабић је најавила да "више неће бити папира, шалтера и печата", чиме ће, наводно, живот напаћених грађана бити олакшан.

НАЛЕД сива књига садржи 100 нових директива влади, са фокусом на процес електронског управљања. Израда адресног и централног регистра грађана ће заједно са електронским здравственим документима олакшати даљинску контролу поробљене нације и људских ресурса. О правим намерама електронског управљања становништвом, за Магазин Таблоид, пише Периша Рељић, сликар из Шумадије и грађански активиста.

 

                     Периша Рељић

 

На конференцији "резултати и правац реформи 2017", доскорашња министарка у Влади Србије, Ана Брнабић, најавила је да више неће бити папира, шалтера и печата. Сива еминенција невладине организације НАЛЕД је том приликом представила нову Сиву књигу, која садржи 100 наредби влади Србије!

Овде треба подсетити да је Ана Брнабић, од 2002. до 2011. радила у америчкој владиној организацији УСАИД , по чијем налогу је и основан НАЛЕД током 2006. године. Такође, не треба заборавити ни чињеницу да је, такође по вољи УСАИД-а, Ана Брнабић постављена за потпредседницу Управног одбора НАЛЕД-а 2013., а од априла 2016. године је унапређена на функцију председника Управног одбора ове организације.

Међу кључним наредбама влади Србије министарка је посебно издвојила израду адресног и централног регистра грађана, који ће знатно олакшати електронску управу становништвом. Једна од новина је и сервис "Е-инспектор", који ће према најавама бити прекретница у борби против сиве економије.

У НАЛЕД-овом билтену под називом "Славимо реформе", поред награде Зорани Михајловић и похвала амбасадора америчког Кајла Скота, те доскорашњег стечајног управника Мајкла Девенпорта, налази се и интервју сада већ бивше министарке, Ане Брнабић.

Тамо је НАЛЕД-ов процес увођењем електронске управе подразумева јединствену базу виталних државних институција: централног регистра социјалног осигурања, пензионог фонда, пореске управе, полиције, службе за запошљавање и министарства државне управе и локалне самоуправе.

За све то је наравно неопходна модернизација рачунарске опреме и одговарајућег софтвера, а пуком случајношћу се у добитној "комбинацији" помиње још један члан фамилије Брнабић. Наиме, рођени брат бивше министарке и будуће председнице владе, Ане, Игор Брнабић, налази се на челу компаније "Ассецо СЕЕ", која бележи највећи приход од продаје компјутерске опреме и програма "у региону" југоисточне Европе.

Према подацима мреже за истраживање криминала и корупције (КРИК) компанија министаркиног рођеног брата "Ассецо СЕЕ" је само у прошлој години имала приход од невероватних 32.600.000, евра!

За оне са слабијим памћењем, прошла година је упамћена по пројектима биометријског пописивања новорођене деце ("Е-беба") и електронским здравственим документима.

Мењајући слободу за илузију демократије, грађани Србије су транспарентно реформисани у депо резервних људских делова Глобалистана.

Да би ствари биле јасније, овде је реч о томе да се најављеном изменом Закона о трансплатацији органа уводи термин "претпостављена сагласност" донирања органа. Да би трговина људским органима била потпуно легалан процес, новим законом је, у члану 15, предвиђена могућност да се телесни орган понуди одговарајућем страном лицу или организацији – као што је рецимо холандска ЕуроТрансплант Интернатионал Фондатион.

Међународна корпорација Еуро Трансплант Интернатионал са седиштем у холандском граду Лајдену (Вербеекстраат 21) део је глобалне хоботнице тржишта људским телесним органима. Због ефикасности и већег профита од кључног је значаја да сви људски ресурси поробљених народа буду не само биометријски идентификовани, већ помоћу РФИД микрочипа и централног регистра грађана увек расположиви.

Реформа здравства у режији америчке привредне коморе АМЦХАМ ради што тачније пописа људских ресурса предвиђа и увођење обавезних скрининг тестова. Биометријска идентификација материнства задужена је за пописивање "Е-беба", а електронско здравство и скрининг тестови за инвентарисање резервних људских делова Глобалистана.

Након трговине оружјем и наркотицима, траффицкинг људским органима је један од најуноснијих послова глобалне мафије. Према подацима УНОС (Унитед Нетwорк фор Орган Схаринг) цене људских органа су више него примамљиве за домаће "органско тржиште": срце кошта 80,400 долара, једно плућно крило 73,100 долара, оба плућна крила (на снижењу: два за један!) 90,300 долара, јетра кошта 71,000 долара, а цена бубрега је "само" 67,200 дилара .

Ружне њушке НАЛЕД-а су уједно и главни промотери изузетно профитабилне "хумане" акције препродаје деце одузете од родитеља страним невладиним организацијама.

Септембра прошле године је израелска невладина организација Атид Хаиеладим приликом радне посете влади Србије договорила извоз српске деце у Израел! Да би ова мрачна "комбинација" била што уноснија, донети су и одговарајући закони, којим је олакшано одузимање деце од родитеља.

НАЛЕД-ов билтен под именом "Славимо реформе" је морбидна прослава напорног десетогодишњег рада на уништењу грађана Републике Србије и свих њених ресурса. Поред физичке и слободе говора, Срби су као поробљени народ изгубили право на породицу, морал, историју, образовање, личну имовину, а однедавно чак и власништво над сопственим телесним органима.

Централни регистри грађана и електронско управљање становништвом кључни су део глобалног пројекта јединствене светске владе.

Невладина организација НАЛЕД као један од значајних пипака хоботнице новог светског поретка на овом простору , задужена је за биометријско пописивање људских ресурса окупиране Србије и електронско управљање поробљеним народом.

Америчка невладина организација Еуронет већ годинама обавештава своју централу у САД о стању рачуна свих грађана Србије. Захваљујући ангажовању ружних њушки из НАЛЕД-а, глобални систем "Великог брата" ће помоћу РФИД микрочипова имати реал-тиме (у реалном времену) увид у све активности наших грађана и здравствено стање њихових телесних органа!

Досадашња ресорна министарка Ана Брнабић, пројектом електронске управе, завршава овај процес јединствене светске владе идеолога Римског клуба и покојног Збигњева Бжежинског, који укратко гласи: "…Ускоро ће бити могуће остварити скоро потпуну контролу над сваким грађанином и отварати досијеа, која ће садржати и најличније детаље о здрављу и понашању сваког грађанина. Ови досијеи ће стајати на располагању властима. Власт ће прелазити у руке оних који буду контролисали информације…"

Глобална агенда "жигосања марве", убацивањем електронског чипа у тело, састоји се од три фазе: "…холдабле – wеараблес – имплантабле". У првој (холдабле) фази чип се носи у "држаћим" уређајима као што су таблет рачунар и паметни телефони.

У другој фази чип постаје "носећи" (wеараблес), што су електронска документа или уређаји са биометријском идентификацијом (банковна, здравствена књижица, лична карта).

Финална фаза "жигосања марве" је убацивање електронског чипа у тело (имплантабле), а судећи по труду који улаже НАЛЕД – Србији је намењена улога "лидера". Тачније, најгорег заморчића на коме ће све ово бити испробано.

Од целе бајке о демократији и људским правима, једина преостала слобода избора је РФИД микрочип у десну или леву руку.

То је, дакле, посао који Ана Брнабић мора да спроведе у што краћем року, без скупштинске расправе, без референдума, дакле, без сагласности грађана који ће бити, као у најпримитивнијим цивилизацијама, жртвовани у славу глобалистичког зла.

 

       А 1. Чиме се бави НАЛЕД?

Национална алијанса за локални економски развој (НАЛЕД) је највећа приватно-јавна асоцијација у Србији која у свом чланству окупља око 200 компанија, локалних самоуправа и невладиних организација које, како у службеном опису стоји, "…раде заједно на стварању бољих услова за живот и рад у Србији".

Од оснивања 2006. године до данас, НАЛЕД је постао кључна адреса одакле се спроводи такозвани мониторинг регулаторне активности и мерења перформанси јавне управе.

У сарадњи са режимским институцијама и уз подршку међународних организација реализовао је преко 40 великих пројеката попут Цертификација општина са повољним пословним окружењем, Регулаторни индекс Србије (РИС), такозвана Сива књига, кампања "Питајте када", Барометар прописа, Калкулатор трошкова пословања и многи други. Међу кључним партнерима НАЛЕД-а истичу се Делегација Европске уније у Србији, Фонд за отворено друштво (Сорош фондација)...

 

      А 2. Рани радови Игора Брнабића

Дана 13. фебруара, 2014. године, а поводом продужетка спонзорског уговора фирме Ассецо СЕЕ, Фудбалском савезу Београда (ФСБ), шира јавност у Србији први пут чује за Игора Брнабића. Наиме, у малој агенцијској вести пише да се фирма Ассецо СЕЕ бави "информационим технологијама у Југоисточној Европи".

Игор Брнабић се те 2014. године представљао као "менаџер за кључне кориснике" а поводом поменутог спонзорства, водио је разговоре са тадашњим председником ФСБ Славишом Кокезом и генералним секретар ФСБ Јованом Шурбатовићем.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ТРЕЋА НЕМАЧКА ОКУПАЦИЈА: ВЛАДA СРБИЈЕ СВИМ СРЕДСТВИМА ДОПРИНОСИ НЕМАЧКОЈ ТАКТИЦИ ЕКОНОМСКОГ ПОРОБЉАВАЊА ОТАЏБИНЕ!!?

 

У току је прави рат за сировинска богатства, широм европског континента. Велике немачке корпорације, уз политичку логистику своје државе, из тог разлога подржавају све криминалне балканске режиме, па чак и оне најодиозније албанске политичаре са Косова којима су и ратни злочини доказани.

Али, Немачка има циљ да у наредних пола века нема никакве проблеме са енергетиком. У том смислу је за владу у Берлину, најважнији део Балкана, Косово и Метохија.Од Србије и самозваног Вође, Александра Вучића, Немачка очекује што скорије формално признање самопроглашене албанске државе, размену дипломатских мисија, али, пре свега, апсолутно подршку, политичку и финансијску, у правцу развоја великоалбанске идеје.

Тренутна стратегија Берлина има два задатка: да натера Србију да озакони отимачину Косова и да за то време задржи Хашима Тачија на власти. Да би то успело, Немачка је припремила план под именом Агенда "Берлин плус", која подразумева да ће Србија помоћи у разградњи сопствене државе и успостављању некакве "модерне" Велике Албаније.

 

                         Никола Влаховић

 

Хитлеров генерал Франц Беме, који је управљао Београдом за време Другог светског рата, похвалио је 1943. године репресивне мере које је Недићев апарат предузима против “комуниста“, а самог Недића хвалио је као једног "национално свесног Србина који успешно води Србију и обезеђује јој трајно место у новом европском поретку!"

Приликом своје последње посете Србији, половином априла месеца ове, 2017. године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, дао је једну од својих бројних изјава које вређају здрав разум понижених и опљачканих грађана Србије.

Наиме, други човек у политичкој номенклатури одлазеће канцеларке Ангеле Меркел, рекао је дословно и ово: "…Србија је, упркос свим захтевима Европске уније, остала на курсу евроинтеграција, захваљујући раду владе премијера Александра Вучића, која европске стандарде није представљала као наметнуте, већ као стандарде у интересу земље и грађана…"

Да би немачком вицеканцелару дао још више на важности али и да би што више понизио Србију и њене грађане, Вучић је одмах, сервилно, изнео на сцену једно поређење, рекавши да "…Србија још стотину година неће моћи да се приближи Немачкој" (чему онда безнадежни покушаји приближавања Европској унији, у којој је Немачка главни фактор сваке политичке одлуке?)

И док се тих априлских дана забављао са Вучићем, који је од среће што има тако високог госта, дословно балавио, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је на улицама Београда приметио и оне који протестују против диктатуре, а посебно је обратио пажњу на транспарент на коме је писало "Вучићу-Шредеру!", па је тим поводом питао домаћина и пратиоце, шта би то требало да значи. Кад су му објаснили да је бивши немачки канцелар Герхард Шредер синоним за изолацију, санкције и бомбардовање, те да би то што пише на транспаренту требало да значи и увреду за Вучића, Габријел је весело добацио: "…Дајте транспарент да однесем Шредеру, радовао би се!".

Било је то, врло кратко и јасно објашњење, шта званична Немачка мисли о Србији, у свим временима, политичким приликама, епохама и кроз целу модерну историју.

Непорецива је истина да се свака немачка влада увек радовала, кад год би у Србији диктатура била на власти. Тако се и данас радује овој Вучићевој диктатури и пљачки државних ресурса под паролом транзиције и реформи.

Стара немачка спољнополитичка стратегија добро позната као "Дранг нах Остен" ("Продор на Исток"), увек је ишла преко Балкана, али некако најтеже преко непокорене Србије. У том смислу је неуким, дрским и властохлепним владарима Србије, Немачка увек давала подршку. Што горе за српску државу и њен народ, то боље за Немачку и њене освајачке планове.

Некада су ти планови били чиста војна окупација, а данас је на сцени тактика економског поробљавања, која се спроводи узимањем најбољих радника или врхунских стручњака за рад у Немачкој, а шта преостане, да ради у Србији за немачке фирме и за најнижу надницу у Европи (и међу најнижима у свету!).

На дан 1. јуна ове године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, поново је кренуо у акцију излуђивања Србије, па је на сва звона најавио спровођење новог плана под именом Агенда "Берлин плус", званично замишљен као "…додатни подстицај Берлинском процесу са циљем да се од региона направи атрактиван економски простор а локалном становништву донесе видљиви бољитак".

Коме ће Габријелов план донети бољитак, постаје јасно чим се погледају детаљи, очито разрађени у кабинету Ангеле Меркел, са циљем да се финансијски помогне економско, саобраћајно и безбедносно повезивање самопроглашене сепаратистичке државе Косово и Албаније.

Наиме, у тексту Габријеловог плана пише: "…Морамо сада да убрзамо велике инфраструктурне пројекте који су од економског значаја. Пројекте који имају и специјалан симболични значај као што су аутопту између Србије, Косова и Албаније. Да би се то финансирало, предлажемо да успоставимо додатни фонд за инфраструктурне пројекте" . Истина, ову реченицу је он већ раније прочитао на седници Осме конференције министара спољних послова југоисточне Европе, али је тада нико у Србији није схватио озбиљно.

Јасно је, Немачка хоће да финансира Велику Албанију, а да би прикрила суштину те прљаве идеје, ставила је Вучићев режим као "гаранта регионалне стабилности". Преведено на једноставнији језик, Србија би према овом Плану требала да се задужи код немачких кредитора за стварање путне и друге инфраструктуре, а већина донаторских (бесповратних) средстава отићи ће у руке албанских влада у Приштини и Тирани.

Недавно је посланица у немачком парламенту, Севим Дагделен, директно оптужила своју владу да помаже албанским ратним злочинцима на Косову и Метохији, и то из чистог интереса (само експлоатација лигнита у овој српској покрајини процењена је на наредних 200 година). Дагделен је рекла том приликом: "…Бундесвер, Косово и политика Немачке – то је кршење међународног права. Наша политика се није придржавала принципа неутралитета на Косову. Нама нису потребни војници који штите јучерашње бојовнике"

Србија на оваква упозорења не реагује. Вучићева клика нема много избора: Немачка ће и са њима и без њих учинити све да добије комбинацију мале и поражене Србије и велике и Берлину лојалне Албаније. Буду ли ствари овим путем ишле, није далеко дан кад ће представници великоалбанске владе заједно са немачком владом заседати у Нишу, баш као што се 1914. године десио и састанак немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, а са циљем да "нацртају" нове границе та два царства, на којима Србије неће бити.

Данас су прилике само мало различите од оних на почетку Првог светског рата. Јер, Немачка данас Србију не види више као војну и геостратешку опасност за себе и за своје планове као што је то онда било. Има доста и разлога да њени спољнополитички стратези тако резонују: Србије је онда имала морал, војску и државу, а данас је јадна, разоружана, без јасних граница, без савезника и са великим оркестром издајника који се налазе на кључним државним функцијама. И методе данашње Немачке су различите.

Тако на пример, 2. јуна ове године, Немачка свечано саопштава Влади Србије да је Бундестаг "одобрио" отварање преговарачког поглавља 29, које се односи на царинску унију, и поглавља 7, које се тиче интелектуалне својине.

Ту информацију, Влада Србије је требала да добије од надлежних институција из Брисела а не из Берлина, али је јасно да је и овим гестом Србији стављено до знања да су механизми Четвртог рајха важнији од било које друге државе на европском континенту. Због тога се данас вицеканцелар Зигмар Габријел у Србији понаша тачно онако како су се понашали сви њени окупациону управници за време нацистичке Немачке. Односе из Србије све што је вредно. И људе и ресурсе. Оно што остане, завршиће преко "дуалног образовања" као најамна радна снага.

Најбољи доказ да је то тако је и састанак одржан у Привредној комори Србије у среду 31. маја у Београду, којом приликом је проглашен "Дан добављача Западног Балкана" за 24 немачке компаније које траже људе и фирме из Србије спремне да будзашто продају и свој рад и своје сировине.

Кампању за Немце води Вучићев "топли" пријатељ, сада у својству председника Привредне коморе Србије. Хвалио се Марко Чадеж како се на ову акцију пријавило преко 400 компанија, али да је "тек свака трећа успела да испуни услов". Јер, како искуство са Немцима говори, они хоће само најбоље људе и најбоље ресурсе за најмање новца.

Кад се говори о Немачкој и њеним интересима на овом делу Балкана, треба имати у виду да у Србији послује близу 400 немачких компанија са немачким капиталом и да у њима (званично) запошљавају 35 хиљада људи.

Незванично, али лако проверљиво: две трећине од тог броја је запослена на одређено време, дакле, са уговоромн за привремено-повремене послове. Кад крене да лаже о Немачким инвестицијама у Србији, Вучић потеже цифру од око милијарду и по евра.

Али, то нису инвестиције у Србију и њен развој, него инвестиције немачких компанија у сопствену производњу и сопствени извоз. Немачке компаније у Србији имају апсолутно повлаштен положај у односу на домаће и користе све привилегије које су им широкогрудо даване, од владе покојног Зорана Ђинђића све до диктатуре Александра Вучића.

Кад Вучић говори о трговинској размени са Немачком, онда то опет лажно представља, говорећи да је српски извоз у Немачку скоро милијарду и по евра. А, реч је о извозу немачких компанија које су у Србију дошле само да би имале јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру, како би сопствену производњу учинили још јефтинијом.

Кад је 28. маја ове године, амбасадор Немачке у Србији, Аксел Дитман, заједно са Александром Вучићем отварао представништво немачке фирме Континентал, која планира да ускоро покрене велики истраживачки центар у Новом Саду, рекао је једну врло битну чињеницу, коју грађани Србије морају да знају: "…Премијер је рекао да нас ставља на прво место. Имамо доста немачких компанија, 33 или 35 хиљада људи ради у њима и интересовање расте…Немачке компаније показале да воле овде да послују, а што је пример веома блиских билатералних и снажних економских односа."

Јасно је, то ни Вучић није крио, само ова немачка фирма тражи 500 српских инжењера, да раде овде, у Србији, за плату која је подједнака плати комуналног радника у Берлину.

Такође, на примеру немачког Континентала, треба видети како функционише нова форма окупације и експлоатације Србије, њених ресурса и њених стручњака. Наиме, Континентал ће од 1. јула ове године у Новом Саду почети развој софтверских и иновационих решења са домаћим стручњацима који су дипломирали на техничким факултетима.

Зашто држава, својим средствима и са том малом војском домаћих ИТ стручњака (а, има их, врхунских!) није кренула у своје истраживачке пројекте у потрази за профитабилним иновацијама, које може да вишеструко уновчи на светском тржишту?

Зашто су Влада Србије, Развојна агенција Србије и Развојна агенција Војводине, стали на страну немачке фирма а не на страну сопствене државе и њених потенцијала? Одговор је дао амбасадор Немачке, Дитман, рекавши да ће "наставити да ради на довођењу нових немачких инвестиција, на развоју дуалног образовања, јачању приватног сектора и владавини права", те да ће Немачка наставити да подржава "реформски пут Србије и њен пут ка Европској унији".

Да би се боље разумела трећа Немачка окупација Србије и филозофија "Четвртог Рајха" под командом Ангеле Меркел, треба подсетити да је још 2013. године, посебна парламентарна делегација Немачке дошла у Београд, која је Вучићевој влади донела "програм рада у седам тачака", у коме су хронолошки постављени сви ултиматуми, од којих зависи улазак Србије у Европску унију.

То су захтеви за реформу правосуђа и проналажење криваца за паљење Амбасаде Немачке у Београду, захтев да Србија прихвати термин "геноцид" (а не "злочин") у Сребреници, да Србија тражи опроштај и помирење широм региона, да прихвати захтеве Албанаца и обезбеди границу ка Косову, да Србија укине све своје преостале институције на Косову и Метохији, да Срби на северу своје покрајине "промене свест" и прихвате Еулекс и Кфор као "пријатеље" и да гласају у Уједињеним нацијама да Косово буде пуноправна чланице ове организације као и да у Уставу признају тзв. независно Косово.

У "програму рада" из 2013. године који је делегација Бундестага бацила на сто Вучићу, нигде не пише, али се подразумева, да Србија широм отвори врата и омогући монополски положај за немачке компаније. Наравно, Вучић је учинио много више него што су очекивали.

На дан 12. маја 2017. године, на скупштинску расправу дошао је Предлог закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке по задужењу Електро-мрежа Србије (ЕМС)  у износу од 15 милиона евра и Предлога закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке за по задужењу Електро-привреде Србије (ЕПС) у износу од 45 милиона евра. Дакле, држава Србија да гарантује да ће Немачка развојна банка добити своје паре назад са каматом.

Народни посланици нису добили никакву документацију на основу које би могли да имају увид у сврху и смисао задуживања ЕМС-а. Познато је само да Немачка има отворену могућност да куповином делова ЕПС-а, коначно и постане власник целог електро-енергетског система Србије. Вучић и његова дружина стоје на услузи стратезима треће Немачке окупације Србије.

Јасно је као дан да ће, уколико ЕПС и ЕМС не буду поштовали Споразум о зајму, Србија овај дуг враћати из буџета, а Немачка развојна банка ће (под маском "ефикасног пословања") моћи тако да утиче на обарање цене ЕПС-а у околностима врло могуће приватизације.

На сцени је директно угрожавање безбедности електроенергетског система Србије. Институт "Михаило Пупин" је у овом случају заобиђен, мада је баш он изградио наш домаћи систем за управљање преносним системима, раван сличнима у свету. Немачки циљ је да убаци "Сименс" у посао управљања ЕПС-ом и преносним системима и да наше, у свету доказане стручњаке, стави у положај најамника.

Коначно, Немачка ових дана поново постаје све агресивнија кад је у питању "брзо решење" за признавање насилно отцепљеног Косова. Након пола године без техничког дијалога у оквиру такозваног Бриселског споразума, председничке кампање на српским председничким изборима и хапшења Рамуша Харадинаја у Француској, дошао је у Београд вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел да опет захтева нешто у вези Косова ("…Хитно нормализујте односе уз обавезујући споразум!").

Био је то позив да се призна независност албанског Косова. Али, Габријел је Вучићу замерио да "фингира" преговоре од 2014. године и предложио му да "убрза ствари", да именује политичког преговарача, да направи један тим који би координирао са владом и надгледао преговоре.

Већ 5. јуна ове године, у Београду се изненада појавила скоро заборављена бароница Кетрин Ештон, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Више руских медија је већ објавило да ће она бити будућа саветница Александра Вучића, који је, очигледно, послушао диктат Немачке, да себи пронађе "политичког преговарача" у вези са признавањем албанске државе на Косову и Метохији.

Хоће ли Ештонова уместо Вучића обавити и промену Устава Србије? Неће, наравно. То ће покушати Немачка да уради, новим уценама и економском окупацијом. Стратези за Балкан у Бундестагу одлично знају да је Вучић ординарни преварант, човек без личности и става, те да ће све учинити како би неко други за њега обавио све прљаве послове. Садашње прилике не говоре да ће му газде из Берлина дати пуно времена. И да ће га натерати да сам загази у септичку јаму коју је себи ископао.

Историја српско-немачких односа морала би да буде довољна мотивација, да Србија као држава једном заувек направи најригиднију стратегију према својим вековним експлоататорима и окупаторима.

Треба нешто научити и од старих асова у светској политици као што је Пол Крејг Робертс, амерички политиколог и бивши саветник Роналда Регана, који је недавно детаљно описао како је Немачка разбила Југославију како би од ње направила збир државица без суверенитета, у којима ће моћи да спроведе своју колонијалну политику. Тако смо и дошли до тога да је данас реални бруто друштвени производ у Србији мањи 97 пута од Немачког.

 

       А 1. Сав профит иде за Берлин…

Све испод Јулијских Алпа, од Словеније, преко Хрватске, Србије, Македоније и Грчке, Немачка сматра својом економском, политичком па чак и културном колонијом. Да је то тачно, тврди и познати словеначки социолог Растко Мочник, који је приликом недавног гостовања у Београду то једноставним речником објаснио, на примеру Словеније:

"…Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у спољној трговини је Немачка, размена је очигледно неједнака. Значи, наша новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку а некада смо имали привилегован приступ југословенском тржишту од 22 милиона становника".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ВЕЛИКИ ИГРАЧИ ОПАСНЕ ФАРМАЦЕУТСКЕ ТРГОВИНЕ И ФАЛСИФИКОВАЊЕ СКУПИХ ЛЕКОВА У МАКЕДОНИЈИ!!

 

Овај текст је македонски новинар Зоран Божиновски 19. априла прошле године предао Министарству унутрашњих послова Србије, а испоручен је 24. априла у Скопље. За њим је била расписана потерница Основног суда у Скопљу, под оптужбом да је шпијунирао Русе у корист Мађара! Провео је више од шест месеци у екстрадиционом притвору у Новом Саду, а потом је, због реакција међународног удружења новинара пуштен да одлуку суда чека на слободи.

Објављујемо овај текст колеге Божиновског, као прилог доказу да је мафија мафији мила, ма одакле била. Српска политичка и мафија из Македоније тесно сарађују. Колега Божиновски се још налази у притвору у Скопљу. Да ли ће нови премијер Зоран Заев да се Божиновског, који је без длаке на језику, а у ћелији истражног затвора већ је две године.

 

                        Зоран Божиновски

 

Лекови из Сирије који су од компаније под контролом ИСИС (Исламска држава), стижу у Турску. Тамо их препакују (имају паралелан закон за увоз и извоз) а исти такав закон има и Македонија.

Посредник у овом бизнису између Турске и Македоније је словеначки држављанин Јанез Јелникар, који за време владавине Николе Груевског био директор Здравственог фонда Македоније. Исти има преснимљену целу базу података.

Јелникар има све податке код себе и тачно зна цене лекова и од којих се лекова може највише да заради. У Сирији фармацеутска индустрија била је доста развијена, све до грађанског рата. Са заузимањем Алепа и Жаспе, ИСИЛ осваја три велике Фабрике лекова. У структури ИСИЛ-а бизнис са фалсификованим лековима, светских компанија, води АЛ НУСРА фракција Ал Каиде.

У току 2014-2015 године велике количине фалсификованих лекова, који су произведени у ове три сиријске фабрике под контролом ИСИЛ-а, преко Турске увезени су у Македонију. Велики број тендера у Македонији добијају фирме које су регистроване за паралелан увоз. Македонија доноси закон који ће бити усаглашен са турским законима, јер од овог бизниса зарађују Груевски и његова фамилија.

Најјача фирма у Македонији која ради са овим лековима и преко које иде увоз је МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ, где фигурира личност Оливер Тодоров. Удео у овој фирми има и фирма САЛУС из Љубљане, чији власник је Јанез Јелникар.

Он поред раније функције у македонском здравственом фонду, био је деценијам играч фармацеутске трговине у Југославији и има јаке везе и контакте на Балкану. Пре него што је био директор Здравственог фонда Македоније, био је директор Здравственог фонда Хрватске.

Пре тога био је и главни представник компаније ЛЕК ЉУБЉАНА. По одласку из Македоније ангажован је на КиМ. Друга фирма која је тесно повезана са МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ је МЕДЕX ФАРМ. Задужена да обезбеди увозну документацију, дозволу за увоз, да да изјаву да лек потиче из оригиналне фабрике из Турске и сл.

МЕДЕX ФАРМ је имао само једног запосленог, но како се бизнис ширио, запошљава се више људи и купује једно возило. Од Турске и Македоније лекове обично извозе три фабрике: ЕЛБИЕСЗА ДЕПОСУ, КУЗЕY ПХАРМА и ЦО-РЕ-НА. Једна је из Анкаре, а друге две из Инстамбула. Ове фабрике су задужене лековима које ИСИЛ доноси у Турску из фабрике у Сирији, и других освојених територија, да препакују у своју амбалажу и израде докуметацију, да је њихова призводња и да је турског порекла.

Овде је реч о фалсификовању углавном скупих лекова, познатих светских фирми, јер је зарада највећа: цитостатици, лекови за хепатитис, болести јетре и сл. То су фалсификати фирми: ЕЛИ ЛИЛЛY, ХОФФМАНН ЛА РОСХЕ, ФАЛК ПХАРМА, БАYЕР  и др.

За ове лекове македноска влада расписује тендере у девизне милионске суме. Тендере за увоз по правилу добијају МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ и МЕДЕX ФАРМ. Представници познатих светских компанија учествују у тендерима и муку муче са нелојалном конкуренцијом, која је заштићена законом, на који нико ништа не може.

Што се тиче продаје, по апотекама, дистрибуција добијају две веледрогерије од којих је највећа ЗЕГИН. У ЗЕГИН-у лекови су убедљиво најјефтинији и то на пример, АСПИРИН изгледа овако: МЕДЕX ФАРМ пријави ЗЕГИН-у да има јефтин увоз АСПИРИНА из Турске, затим МЕДЕX ФАРМ увози из Турске за 20 динара, ЗЕГИН-у продаје по 40 динара. И тако одједном зарађује 100%. Потом, ЗЕГИН у својој продајној мрежи предаје АСПИРИН за 110 денара и зарађује 110%.

Да је АСПИРИН купљен од БАYЕР-а тада би ЗЕГИН платио 90 денара, а продавао би га по 100 денара и зарадио само 10 денара.

Ово се дешава са свим лековима који из Сирије преко Турске стижу у Македонију. Однос евро денар је 1:62,5. У међувремену велике светске компаније платиле су регистрацију својих лекова у Македонији. Инвестирали у маркетинг, у едукацију лекара за примену лекова које преписују, у рекламе и сл. Заузврат добили су пуне апотеке ЗЕГИН-а са турским лековима.

У суштини фалсификовани турски лекови виде се и по упутству на позадини. Упутство на мекедонском језику не одговара са упутством на турском, апсолутно не одговара са оригиналних лекова светских компанија. Турски лекови нису штетни, али у односу на светске оригинале дејствју са 30%-40%. Тако да пацијенти не купују оно што мисле.

У Македонији највећи проблем је са инсулином. Пацијенти одједном осећају промену, осећају да турски инсулин не делује. У питању је некаква превара. Узалуд се се бунили, писали петције, пошто је контрола у промету и медијима у Македонији од стране власти је апсолутна. Најтрагичније је са пацијентима којима су неопходни цитостатици, за оне који имају карцином.

Умиру редом и не могу да протествују. Њихове породице верују да им није било спаса. У Македонији цитостатика има из Сирије тј. Турске, а негде има и цитостатика из Индије. Све су то паралелни производи пандан светским оргиналима. Целокупни увоз фирми МЕДИКА ИНТЕРНАТИОНАЛ и МЕДЕX ФАРМ врши се преко магацина који је смештен у спортској сали Борис Трајковски  у Скопљу.

Месечни бруто обрт ових лекова, преко овог магацина, износи око 10 милиона евра. Магацине издаје Сашо Мијалков, еx директор македонске тајне полиције и Владимир Мијалков његов рођени брат, који је помоћник директора македонске царине. Владимир контролише целокупни увоз робе у Македонији. Десет година у назад, ни пиле није смело да прође преко македонске границе. Иза увоза стоји Влада Републике Македоније и еx премијер Никола Груевски. Са подршком албанског коалиционог партнера Дуи и Али Ахмети.

Због великог притиска светских фармацеутских компанија, на једној од седница македонске владе, у октобру прошле године, била је расправа о томе да се турска стави на листу земаља за паралелан увоз лекова и да буде донета одлука да се такав увоз дозволи само земљама ЕУ, САД, и Швајцарска.

Обично превлада интерес бизниса и таква одлука није донета. Осим браће Мијалкови и Николе Груевски, кључну улогу у овом бизнису игра и министар здравља НИКОЛА ТОДОРОВ. Осим веледрогерија ЗЕГИН, део турских лекова, са мање успеха дистрибуира и веледрогерија Пановски. Велику штету претрпела је веледрогерија ПРОМЕДИКА, избацивши, уништивши, цитостатике од светских познатих компанија у вредности од 500.000 евра, зато што су турски били јефтинији.

Веледрогерија ЗЕГИН од почетка 2015 године, ради и у Србији. Власник Благоје Механџиски – ЗЕГИН закупио је радни простор веледрогерије ВЕЛЕФАРМ, која је у стечају и отвара апотеке по градовима у Србији, као и преко фирми из Новог Сада.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

„АРАПСКИ НАТО“ У НОВОЈ ТРАМПОВОЈ ВИЗИЈИ: НОВИ САВЕЗ У ЦИЉУ ВЕЋЕ ШТЕТЕ НЕГО КОРИСТИ!??

 

Током свог првог путовања у иностранство након што је изабран за председника, Доналд Трамп није ни покушавао ни намеравао да јавно промовише демократију и људска права у Саудијској Арабији, већ је и изјавио да он није тамо да држи лекције. У Израелу и на Западној обали није помињао америчку дугогодишњу подршку за „решење две државе" и као да је оставио Израелцима и Палестинцима да се сами међусобно договоре.

У Европи Трамп је „изгрдио" НАТО савезнике јасно их подсећајући на њихов финансијски пристанак на веће учешће у трошковима. Такође није хтео да отворено подржи одбрамбену доктрину „један за све, сви за једног", доктрину која је током деценија била камен темељац транс-атлантске одбране.

Он јесте изгледом подсећао на типичног америчког председника, али његови ставови, његова, а америчка, спољна политика није овог пута били типична. Типично је Трампово спровођење свега онога што је обећао у предизборној кампањи својим гласачима. Током свог пута није одржао ни једну конференцију за штампу, а то се догодило по први пут у оваквим ситуацијама, пише Милан Балинда, дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.

 

                   Милан Балинда

 

Када је председник Трамп стигао у Ријад он је изнео своју визију за регионалну одбрамбену структуру. У Белој кући то су незванично назвали „Арапски НАТО" који би требало да се бори против тероризма и да одврати Иран од агресивних намера.

Као темељ те конструкције, Трамп је потписао са Кућом Сауди највећу продају оружја у историји. Након година разочарења са Обамином администрацијом, Ријад је био више него спреман да закључи посао са Америком. Тим Беле куће уручио је Саудима листу Трампових приоритета позивајући краљевство да појача своју борбу против радикалног ислама, против Исламске државе и да подели одговорност регионалне безбедности.

За тај процес са америчке стране сада је задужен државни секретар Рекс Тилерсон, а главни циљ је да се уобличи план и основни принципи за коалицију држава Сунитаl што би створило ситуацију за касније основану формалнију организацију НАТО стила.

Идеја „Арапског НАТО" постоји већ годинама и увек је имала јаку подршку Сунита, али до сада то није отворено подржано од Сједињених Држава.

Извештаји из региона о почетним разговорима указују да би осим Саудијске Арабије у коалицији били укључени Уједињени Арапски Емирати, Египат и Јордан, док би Америка подржавала и помагала у организацији, али би остала ван те коалиције.

Међутим, многе земље у региону историјски имају доста несугласица и, примера ради, када је Египат 2015. покушао да оснује пан-арапске борбене снаге то није успело због размирица између земаља региона. Најконкретнији део договора је америчка мамутска продаја оружја Саудијској Арабији.

Приликом посете Трампа потписан је купопродајни уговор у вредности од 110 милијарди долара, а планира се да током следећих десет година та цифра достигне до 350 милијарди. Продаја укључује модернизацију саудијске армије и морнарице и садржаће неколико борбених бродова, ТХААД ракетни одбрамбени систем, блиндирана и наоружана возила за превоз трупа, ракете, бомбе и миницију.

Делови производње и склапање оружја радиће се у Саудијској Арабији, али ће већи део бити произведено у Сједињеним Државама. Америка нарочито инсистира на јачању саудијске морнарице сматрајући да би се на тај начин смањиле могућности за сукоб са Ираном. Поређења ради, Обамина администрација је током последњих осам година продала Арабији оружје у вредности од 100 милијарди, сума коју је Трамп постигао у року од неколико дана.

Уопште, идеја о војном савезу Блиског истока промовисана је педесетих година прошлог века од стране Британије и позната је била под називом Багдадски пакт. Тај пакт је требао да промовише војне и економске циљеве. Чланови су били Иран, Ирак, Пакистан, Турска и Велика Британија. Укинут је 1979. због Иранске револуције.

Можда би нова арапски савез представљао проблем за Израел. Неке од арапских земаља, као Египат и Јордан, имају формалне везе са Израелом, па се поставља питање да ли би Израел у новом савезу играо неку улогу, или би био „изван игре".

С друге стране, Ирак у последње време има све јаче везе са Ираном и не зна се на чијој страни стоји Багдад. Друга је ствар што многи аналитичари тврде да нови војни регионални савез не би функционисао у пракси и да би могао да нанесе више штете од користи.

Ријад такође има намере да покуша да у овом, или било ком, блискоисточном савезу буде укључена и Русија, али то неће ићи много глатко. Прво, Кремљин не жели никакво супротстављање Ирану. Русија може да не воли све аспекте иранске регионалне политике, као што је, на пример, однос Техерана према Израелу, али билатерално односи нису помућени с било којим већим изазовом.

То је супротно у односу Москве и Ријада због помоћи коју Арабија пружа терористичким групацијама. Укратко – Москва не верује Ријаду. Да ли ће се нешто променити након најављене посете краља Салмана Москви, остаје да се види. Нова војна коалиција, ако се оформи, пресликавала би НАТО у детаље, укључујући и Члан 5, члан који гарантује да ће остатак коалиције бранити било коју земљу из савеза уколико је неоправдано нападнута.

Нови савез би размењивао безбедносне информације са Израелом. Ипак, Русија може да буде спремна да помогне Саудима у неким њиховим кризама као што је рат у Јемену. Једно је сигурно, Ријад је кренуо у свеобухватну дипломатску мисију и кренуо је у велики трошак јер су Сауди проценили да је сада најбољи тренутак да повећају снагу, утицај и престиж свог краљевства.

А након огромне куповине најмодернијег оружја и софистициране опреме, интересантно је да се Израел уопште није побунио. Не смета им ни нове ракете, ни авиони, ни радари, а све то говори у прилог да се ситуација на Блиском истоку променила. Односно, чим се реши ситуација у Сирији, а како ће се решити остаје да се види, Блиски исток ће бити „под контролом".

У ултраконзервативну муслиманску Саудијску Арабију амерички председник је царски примљен. Домаћини су Трампу све време ласкали и општи утисак је био да се њему то више допало него како се према њему опходе у самој Америци. Стигавши у Мараба палату на краљевску вечеру, Трампа је дочекало на стотине Арапа у дугачкој белој одећи играјући традиционални плес Арда, махајући мачевима и сабљама

Тај плес се изводи за време националног празника и у част веома високих специјалних гостију. Трамп им се придружио и клати се с мачем уруци заједно са осталим плесачима и званицама. Није баш ухватио ритам, али то се није ни очекивало.

Ријадова веома срдачна добродошлица указивала је на решеност Сауда да побољшају односе са Сједињеним Државама, односе који нису баш били добри за време председника Обаме. Приметно је било и ћутање америчке делегације о људским правима у Саудијској Арабији, о правима жена и о неселективном бомбардовању Јемена од стране Ријада.

Доналд Трамп је такође одликован највећим саудијским одликовањем за странце. Док су Трамп и краљ Салман часкали након церемоноје одликовања, могло је да се чује да је краљ Трампу рекао и следеће: „Сирија је такође била једна од најразвијенијих земаља. Ми смо доводили професоре из Сирије. Служили су нашем краљевству. Нажалост, и они су сами донели разарање своје сопствене земље. Можеш да уништиш земљу у пар секунди, али је за то потребно много напора".

Врхунац Трампове посете Ријаду било је његово обраћање пред самитом арапских лидера а односило се на ислам. И док је током своје кампање Трамп екстремно лоше говорио о муслиманима, он је у Ријаду говорио о толеранцији позивајући Арапе да се прикљуће борби Сједињених Држава против исламских терориста и „злу у региону".

Он је борбу против радикализма назвао „борба између добра и зла". „Ово није борба између различитих вера, различитих секти или различитих цивилизација", рекао је амерички председник. „Ово је борба између варварских криминалаца који теже да униште људски живот и пристојних људи из свих религија који се труде да га заштите. Ово је борба између добра и зла".

А потом је у понедељак, 22. маја, Трамп стигао у Израел. Одлазећи на ручак са израелским премијером Бењамином Нетањахуом, рекао је да је открио при свом доласку у регион, у Саудијску Арабију, да „има много присутне љубави". Објашњавао је свој став о коалицији у којој би и Израел и сунитски Арапи сарађивали са Америком у заједничкој борби против радикалног исламског тероризма и утицаја на Иран.

Савез између Израела и Саудијске Арабије, земаља које немају дипломатске односе, у односу на Иран као њиховог смртног непријатеља, није ништа ново. Ипак, Сауди су сигнализирали своју спремност за блиску сарадњу са Израелом, али обе стране знају да питање Палестинаца поставља границе тој сарадњи.

Трамп је направио и кратку посету палестинском лидеру Махмуду Абасу, али са њим није разговарао никакав план о евентуалном договору Израела и Палестине. Трамп није ни у једном тренутку говорио о „решењу две државе" по којем би се Израел и Палестина међусобно признали као суверене државе. Није чак поменуо никакав облик палестинске територије.

Можда су неки наивно очекивали да ће амерички председник извршити неку врсту притиска на Израел да пристане на компромис, али то се уопште није догодило. Ипак, игнорисао је захтеве да јасно призна израелски суверенитет над источним делом Јерусалима, дела који је пре тачно 50 година, у јуну, прешао у израелске руке.

Израелски лидери нису позвани да му се придруже посети Цркви Светог Гроба и Западном Зиду у јерусалимском Старом Граду. Такође није показао никакве индикације да је спреман да испуни своја предизборна обећања да премести америчку амбасаду из Тел Авива у Јерусалим. Таква одлука о амбасади покварила би све односе са сунитима, са Саудијском Арабијом и са Арапима генерално.

Ипак је током своје 24-часовне посете Израелу Трамп имао лепе речи за Нетењахуеве уши. Можда је највише музике носила његова изјава да „ирански лидери свакодневно призивају на уништење Израела – не са Доналдом Трампом. Верујте ми!" Једно име које се није помињало у Израелу је било име бившег америчког председника Барака Обаме.

У једном тренутку Трамп је упоредио своје односе са Израелом у поредјењу са бившом администрацијом рекавши да је то „велика, велика, прелепа разлика". Истина је да се Обама и Нетењаху нису много „готивили", мада односи две земље нису били уопште лоши. Нарочито америчка војна помоћ и дељење безбедносних информација. Претходна америчка администрација је такође радила оно што су све Беле куће покушавале већ деценијама, да склопе уговор између Израелаца и Палестинаца и у томе нису успели, као ни претходници.

Из Израела Трамп је стигао у Рим и тамо се срео са Папом. До тог тренутка један о другом нису имали лепе речи. Папа је корио Трампа због његових намера да гради зид на граници са Мексиком јер „то није хришћански", а Трамп је одговорио на себи својствен начин – „Папа је срамотан".

У Америци католици представљају око четвртину гласача и било је велико питање за кога ће они гласати. Али, 24. маја током сусрета са бискупом Рима, Трамп је био веома љубазан. Описао је получасовни састанак у папиној приватној канцеларији као „велики" и „фантастичан". Кратки ватиканско саопштење описао је сусрет као „пријатељски", а додата је и нада да ће бити сарадње са америчком администрацијом по питањима „здравствене заштите, едукације и помоћи имигрантима".

Папа, који је продају оружја назвао „индустријом смрти", највероватније да се није сложио са мултимилионским договором о продаји оружја Саудијској Арабији. Има и других разлика између становника Ватикана и Беле куће.

Папа је својевремено назвао новац „ђаволском балегом", цени скромност, а председник Трамп и не баш. Због свега тога и много више, обојица су се држали безбеднијих тема. У ватиканском саопштењу стоји да су обојица за „живот" (без обзира на своје либералне ставове по многим питањима, Папа је против абортуса), слободу религије и против прогона хришћана на Блиском истоку. Сусрет са Папом, односно пријатан сусрет са њим, било је важно Трампу и због чињенице да је, након што је Обама 2008. и 2012. добио већину католичких гласова, он, Трамп, добио је 52 одсто тих гласова а Клинтонка само 45. Трампу је однос са католицима важан због тога што му популарност у земљи није на завидном нивоу. Иначе, међу америчким католицима већина од 87 одсто гледају на Папу с позитивним осећањима.

При крају сусрета двојица лидера измењали су поклоне. Амерички председник дао је Папи прву едицију комплета књига Мартина Лутера Кинга. Папин поклон Трампу састојао се од неколико ствари: медаља са гранчицама маслине и копије његовог личног писања. Ту је била књига Евангелии гаудиум, у којој је осудио економију слободног тржишта и Лаудато Си, његови текстови о промени климе у којима критикује скептике и њихово „порицање". Трамп је приликом примања поклона рекао да ће књиге прочитати.

Трампово међународно путовање од девет дана и пет заустављања наставило се слетањем у Брисел у среду, 24. маја. Стигао је у град који је током предизборне кампање назвао „рупа пакла". Тада је рекао: „Ако идеш у Брисел – ја сам био у Бриселу, пре много времена, пре 20 година, тако лепо, све је тако лепо – сада изгледа као рупа пакла".

При тој изјави Трамп је мислио да велики број муслиманских избеглица. Стигао је у Белгију, поздравио се са краљем и краљицом, разговарао накратко са премијером те земље и започео састанке са лидерима земаља НАТО пакта.

Разговор о НАТО није ишао много глатко. Председник Трамп је испред нове зграде НАТО пакта „одржао лекцију" чланицама савеза да не плаћају свој део трошкова. Рекао је да „23 од 28 чланица још увек не плаћају онолико колико би требало, што би требало да плате за своју одбрану… Ово није фер према људима и пореским обвезницама Сједињених Држава… Многе од ових држава дугују масивну количину новца из претходних година и не плаћају за те године", између осталог рекао је Трамп. Европски лидери нису се осећали веома комотно, обашка што је Трамп побркао договор да свако користи два одсто свог националног бруто дохотка за војне трошкове, али то није повезано са НАТО савезом.

Доналд Трамп је такође рекао да није никада питао и да неће да пита колико кошта нова зграда НАТО у Бриселу, али да је „прелепа". Иначе, то здање коштало је тачно једну милијарду долара.

Проблем који имају европске чланице НАТО савеза је то што нови амерички председник никад није имплицитно потврдио Члан 5 НАТО конституције о „сви за једног, један за све". Касније је амерички државни секретар рекао да Трамп наравно подржава Члан 5.

Доналт Туск, који преставља лидере 28 чланица као председник Европског Савета, осветлио је чињеницу да је било неких нерешених проблема: „Нека питања остала су отворена, као климатске промене и трговина… И нисам 100 одсто сигуран да би могли данас да кажемо да имамо заједничку позицију, заједничко мишљење, о Русији".

Председник Трамп је такође подвукао да он мисли да би морало много строже да се контролише колико имиграната и избеглица улази у Европу: „Имате на хиљаде људи који улазе у ваше земље, ширећи се по Европи. У многим случајевима ми немамо појма ко све улази…"

А након што је Трампово путовање завршено, немачка канцеларка је пред неких две хиљаде људи у Берлину изјавила да Европа у овом тренутку не може више да се ослони на Велику Британију и Сједињене Државе : „Времена у којима смо могли комплетно да зависимо од других нестају. Приметила сам то током неколико последњих дана. Ми Европљани заиста морамо да узмемо нашу судбину у сопствене руке". Интересантно је да је она рекла „Европљани" а не „Немци".

Неповезано са изјавом Ангеле Меркел, пет министара спољних послова нордијских земаља састали су се на Исланду прошлог априла да продискутују свој војни савез. Три од пет нордијских земаља су чланице НАТО савеза, Норвешка, Исланд и Данска, а Финска, Шведска и Данса су чланице Европске Уније.

Без обзира на те чињенице многа су мишљења да војни савез ових земаља, налик НАТО не би био контрадикторан. Тај савез из више разлога не би било једноставно остварити, али је веома могућ. Могућ је макар исто толико колико је могућ Арапски НАТО.

Последњи крак Трампове прве међународне посете водио је на састанк Групе Г-7 на Сицилији. Одатле су се он и његова супруга Меланија 27. маја укрцали на Ваздушна снага, један авион у америчкој поморској бази Сигонела и упутили за Америку.

Стигавши натраг у Америку Трамп је прво потврдио договор Америке и Вијетнама о трговинској размени. По уговорима Вијетнам би купио робу и услуге америчких компанија у вредности од 15 до 17 милијарди долара. Само договор са Џенерал Електриком одразио би се у куповини генератора, авионских мотора и услуга у висини од 5,58 милијарди долара. Вијетнам је тражио да Америка престане са престрогом контролом увоза сомовине из Вијетнама, а обе земље су изразиле забринутост због кинеске војне присутности у зони Далеког истока.

Након тог пословног договора, председник Трамп је из баште Беле куће објавио да Америка излази из Париског договора о клими. Већи део света и њихових лидера нису ту његову објави примили са симпатијама. Неки аналитичари тврде та топљење леда на Артику само може да одговара Русији јер отвара нове пловне путеве и могућности за нове гасне и нафтне бушотине.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

МУЧЕНИЦИ СА МАЛОМ ПЛАТОМ И ИЗДАШНЕ ДРЖАВНЕ СУБВЕНЦИЈЕ ЗА ГОМИЛУ ОПАСНИХ „СКАКАВАЦА“ ИЗ ИНОСТРАНСТВА!??

 

У савременој Европи не постоји држава и режим који терорише свој народ на радост страних израбљивача. Изузетак чини Србија под диктатуром Александра Вучића. Робовски рад и бесплатни ресурси, то је последњи пут виђено за време нацистичке окупације у Другом светском рату.

Али, ко се на западу одлучи да крене у један прави сафари по Вучићевој криминалнпј џунгли, може одлично да профитира. Добиће бесплатно све, укључујући и раднике. Његово је само да извози, профитира и "на улазу" плати провизију малом тиранину који је одлучио да са својим лихварима и ројевима скакаваца из иностранства брзопотезно избрише Србију и њен народ са мапе.

За сад му одлично иде. Поробио је преко 60 хиљада махом младих људи, подвео их је непознатим газдама, да раде џабе. Јесмо ли, заиста, постали први европски радни конц-логор?

 

                      Никола Влаховић

 

За непуних шест година од како је увео личну диктатуру, Александар Вучић је спровео својеврсни погром над радницима у Србији, претварајући их у робове и најамнике страних компанија. Да би извео овај злочиначки подухват, упрегао је сву своју пропаганду са циљем да промени свест, пре свега младих и школованих људи, како би били захвални за сваку мрвицу коју им неко баци и пристану да раде за 25.000 динара месечно, у фабрикама са четири смене, осам сати стојећи на ногама, често без права на одлазак у тоалет, без плаћених путних трошкова, и, као што се показало у многим случајевима, без права на боловања или, не дај Боже, болничке трошкове у случају болести.

Пред страним дипломатама, представницима страних компанија, па чак и бирократама из Европске уније, Вучић је више пута јавно понижавао раднике говорећи:

"…Срби нису научили да раде. Научите их како се ради!" Учинио је то и пред кинеским амбасадором више пута, позивајући чак и директоре кинеских компанија да "упрегну наше раднике".

Недавно се и јавно похвалио како је током 2016. године лично учествовао у отварању 32 фабрике са 13.767 нових радних места и да је захваљујући државним субвенцијама у страним фабрикама укупно запослено око 16.000 радника. У потпуној еуфорији због ширење робовласништва, од Суботице до Сјенице, узвикнуо је Вучић са једне високе трибине: "Не одустајемо, још јаче ћемо се борити у 2017. години!"

Спрдња и понижавање са здравим разумом кулминирали су 9. маја ове године, кад је 9. маја 2017. године) кад је "најавио" да ће просечна плата у Србији до краја 2018. године бити 500 евра.

Истина је горка: оних 16.000 мученика који раде у сменама за страног израбљивача, са просечном платом 200 евра, могу само да сањају такав просек. Вучић, једноставно, лаже и краде! Краде из буџета и даје страним компанијама субвенције какве нико и нигде на свету не даје.

Нуди на све стране, пољопривредно земљиште, руде, шуме, питку воду, концесију на путеве, бесплатно градско грађевинско земљиште, бесплатну инфраструктуру у индустријским зонама, масу белог робља за мизерну дневницу…Све нуди, као да је Султан од Брунеја, као да је Србија најбогатија земља "на оба света".

Приликом посете Казахстану, 8 и 9 јуна ове године, на велико одушевљење казахстанских руководилаца, понудио је све српске руднике, да их кроз "стратешки уговор преузму", са свим субвенбцијама из српског буџета, а да у њима ради домаћа сиротиња за плате које они одреде.

Понудио је Казахстану и све српске бање, да раде са њима шта год хоће. Истовремено је, у камере РТС-а и Пинка најавио изградњу "…Базена, хамама, фонтана, паркова са цвећем" и других чудеса у већим српским градовима, да личе на оне азијске посткомунистичке градове у којима и даље "цвета хиљаду цветова", где има грандиозних здања, али где је лични стандард мали и где су људска права још мања.

Воли Вучић да прича "о пословној клими" па се скоро похвалио како ће и компанија Јохнсон Елецтриц ускоро имати 3.000 запослених, Астер Теxтиле 1.500 запослених, Леони више од 2.200 запослених…Нико не пита шта пише у уговорима са тим компанијама. Какве су њихове обавезе према овој држави и њеним радницима и да ли их имају уопште? То је табу тема!

Диктатор ради како он хоће. Направио је лични договор са филипинском компанијом Мини и понудио је улагања у Нишу и Новом Саду, под условима који они одреде! Истина, понудио је и 1.600 робова и "препоручио их" јер су, како се он похвалио, “…најлојалнији и најјефтинији радници у Европи".

Да не би испало како баш директно даје туђе паре из буџета у руке страних компанија, недавно је локалној самоуправи из Шапца исплаћено више од десет милиона евра како би тај новац пребацили јапанској компанији Yазаки.

Док је 300 радника из Шапца чекало на обуку, Вођа је обећавао како ће чак 1.700 радника да буде запослено у компанији Yазаки, те да ће почети са радом у септембру. Истина је само то да је Јапанцима обећана субвенција за оних 300 најамника који су узети на обуку.

Вођа се, такође, хвали како је Србија ове године напредовала за 12 позиција на такозваној Дуинг бизнис листи Светске банке о условима пословања, као и да је Србија за две године направила највећи помак у целом свету, од 44 места, на тој листи. Наравно да "бумбаре" из Светске банке, имају ли плате да преживе месец, имају ли било каква права или случајно синдикат! Њихову статистику занимају само услови лакшег остваривање профита!

Иако је пре доласка на власт неколико пута обећавао да Србија више неће субвенционисати стране инвеститоре, Александру Вучићу се јако допало да сваког месеца (а нарочито током изборних кампања) отвара нове фабрике и погоне.

Сва ова његова дивљања су платили грађани Србије, а стварна и фиктивна запошљавање српске сиротиње која ради за најнижу надницу у Европи и троши своје најбоље године живота, смишљена су како би банда лихвара остварила своје екстрапрофите. То је смисао и суштина Вучићеве криминалне мисије: уништавање највиталнијег слоја становништва и пљачка ресурса. Убијање Србије.

Према званичним подацима Министарства привреде за три године, од 1. јануара 2014. до краја 2016. потписан је 41 уговор са страним инвеститорима који су субвенциони у износу од преко 200 милиона евра. Незванично, таквих компанија троструко више, а субвенције прелазе две милијарде евра!

Невероватно звуче ови подаци, али само за фирму Хутцхинсон (Рума), из буџета је дато више од два милиона евра, за компанију Меи Та Еуропе Обреновац , преко 20 милиона евра, Кромберг & Сцхуберт (Крушевац) , преко 10 милиона евра, Делпхи (Нови Сад) , преко осам милиона евра, Теклас Аутомативе (Владичин Хан) , преко пет милиона евра…

А, шта од тог силног новца из буџета Републике Србије имају несрећни најамници који раде за плате које су најниже на Балкану, у Европи и међу најнижим на свету? Ништа осим голог преживљавања, а ни оно није сигурно, јер за 200 евра месечно у просеку, не могу ни основне биолошке потребе да подмире.

За нешто више од пет година Вучићеве диктатуре, скупио се у Србији читав рој опасних скакаваца из иностранства. Добро им је овде. Сишу крв српској радничкој класи и Вођа им у томе помаже. Његова мржња према Србији је несагледива.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

ОПАСНО ШИРЕЊЕ: БОГАТИ АРАПСКИ БИЗНИСМЕНИ У СУМЊИВИМ ПОСЛОВИМА КУПОВИНЕ И СРПСКИХ ПРЕДУЗЕЋА И ЗЕМЉИШТА!!??

 

Приватизација „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ) улази у завршну фазу, а најозбиљнији кандидат за куповину овог гиганта је истовремено и најмистериознији учесник у надметању – саудијска групација „Ал Схидди" која, како и њени власници кажу, послује само у складу са шеријатским принципима!

Центар пословања овог, наводно озбиљног инвеститора, је Босна и Херцеговина у којој је пре више година посао одрађен на начин који је касније био прекопиран за пројекат „Београд на води".

 

                    Милан Маленовић

 

Два дана пред последње председничке изборе у Србији, у Београд је допутовао саудијски бизнисмен Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор пословне групе „Ал Схидди" из Ријада. На сам дан избора, у недељу 2. априла ове године, он се у потпуној конспирацији срео и са министром привреде Гораном Кнежевићем, са којим је разрађивао план куповине „Митросрема" и ПКБ-а, чија приватизација спада у ингеренцију његовог министарства.

Иако су домаћи медији тих дана громогласно објављивали долазак сваког уличног продавца из иностранства, представљајући то као „посету значајног страног инвеститора", о посети Ал Шидија нигде није писано.

Већ ово указује да је она била у склопу тајних разговора који већ дуже времена трају између Ал Шидија и представника овдашње власти, а о којима јавност из разумљивих разлога не сме ништа да зна.

Да продаја „Пољопривредне корпорације Београд" (ПКБ)  наводном „саудијском инвеститору" улази у завршну фазу видело се и по томе што је само неколико дана после ове тајновите посете Ал Шидија Београду Министарство привреде одрадило и последњу формалност која је по закону потребна за приватизацију: основало је Комисију за праћење приватизације у коју улазе и представници запослених, али се она до тренутка када овај чланак настаје још ни један једини пут није састала. Очигледно је реч о чисто формалном потезу којим би се на цео поступак ставио смоквин лист законитости.

Иако је у Србији скоро непозната, „Ал Схидди Гроуп" је веома позната у нашем комшилуку – у Босни и Херцеговини, где послује већ неколико година. Чак шта више: од укупно 13 предузећа која се као чланице групе појављују на њеној званичној интернет презентацији, њих најмање седам искључиво делује на простору Федерације БиХ, мада се за два уопште не зна ни шта раде, ни где послују.

Значајан инвеститор, каквим је Група својевремено представљена у БиХ, сигурно не би овако крио своје активности, под условом да су оне легалне. „Ал Схидди" је, међутим, предузеће које је најмање заинтересовано за инвестирање легално прибављеног новца – његов примарни интерес је исламизација државе у коју долази, а што се видело управо из примера БиХ.

Ал Шиди је 2006. преко компликованог ланца фирми, од којих су поједине имале седиште на Кајманским острвима, купио до тада државну фирму „Магрос велетрговина" из Сарајева. Прави разлог за ову куповину било је атрактивно земљиште у самом центру Сарајева на коме је одмах најављена изградња пословно-трговинског објекта у чијем саставу ће бити и хотел.

Шет година касније, како се у изградњи није далеко одмакло, у посао се као суинвеститор укључује међународна „Интернатионал Инвестмент Банк" и то њено представништво у Бахреину, које је у том тренутку располагало капиталом од само 110 милиона долара (у сарајевски пројекат банка је одмах уложила 39.119.100 КМ, односно нешто мање од 20 милиона евра).

Тим поводом је Мохамед Хеди Миџај, извршни директор банке за инвестиције и пословни развој босанским медијима изјавио: "…Избор реномираног хотелског оператора који послује у складу са шеријатским принципима је у току". У међувремену је „Гранд хотел Бристол" изграђен у Сарајеву и познат је по томе што угошћује посетиоце из арапских и других исламских држава.

„Пословање по шеријатским правилима" не обухвата само забрану точења алкохола и конзумирања свињетине , већ муслимана разрешава обавезе да држи реч дату невернику. Ово је веома важно запамтити како би се лакше разумело пословање „Ал Схидди" пословне групе.

Поменутих скоро 20 милиона евра са рачуна јавности непознатог власника у бахреинској банци било је уплаћено кајманској фирми "…Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-ИИ Лтд" и то преко фирме "Истетхмарy Сарајево Цитy Центер-И Лтд", такође са седиштем на Кајманским острвима, а за коју се једино зна да њоме управља поменута међународна банка из Бахреина за рачун клијента чије име не жели да ода. Сарајевски медији су својевремено изнели тврдњу како овај новац припада Бакиру Изетбеговићу , који се ни не труди да сакрије како је близак пријатељ и пословни сарадник Сулејмана Ал Шидија.

Изградња "Сарајево Цитy Центер"-а, у коме се налази и хотел „Бристол", као и насеља породичних вила „Пољине Хиллс" у Сарајеву и још неких пројеката одвијао се по моделу који је годинама касније прекопиран за „Београд на води": преко компликованог и замршеног ланца предузећа до чијих крајњих власника је немогуће доћи, као и преко анонимних рачуна у једва познатим банкама инвестира се новац који је претходно покрала политичка олигархија земље у коју се улаже.

Након што буде купио „Митросрем" и ПКБ, Ал Шиди ће у овим предузећима увести „пословање у складу са шеријатским принципима", као што је то урадио у „Гранд хотелу Бристол" у Сарајеву: добиће у оваквим пословима уобичајену провизију, а његове компаније ће од поменутих некадашњих гиганата српске пољопривреде узимати и новац за машине и алатке које ће им продавати.

Наиме, „Ал Схидди Гроуп" је позната по томе што производи тракторе, комбајне и остале машине потребне у пољопривреди, а које се више не праве у Србији.

Чланови Вучићевог клана, који ће „Митрос" и ПКБ купити новцем претходно опљачканим од грађана Србије, добиће, само у случају ПКБ-а, око 18.000 хектара изузетно плодног пољопривредног земљишта, 4.000 хектара грађевинског земљишта и 8.000 хектара под зградама, игралиштима, путевима и шумом. И све то у градској општини Палилула, надомак центра Београда.

 

     А 1. Алаха ми, то сам ја

„Ал Схидди Гроуп" је настала седамдесетих година прошлог века у време грађевинског бума у Саудијској Арабији. Временом се од локалног подизвођача развила у компанију шареноликих пословних интереса.

На званичном сајту ове пословне групе налази се 13 компанија које јој наводно припадају, али се ту не налази читав низ предузећа која се помињу у различитим пословима – на првом месту недостаје управо "Ал- Схидди Традинг Еаст" која је носилац већине послова групације у овом делу света.

„Схидди Цонтрацтинг", „Схидди Агрицултуре", „Схидди Интернатионал", СФПН, „Рабие Поултрy" и „Рабие Феед Милл" имају седиште у Ријаду, Саудијска Арабија и могу се сматрати компанијама које делују на међународном плану."

"Ал Схидди Гроуп” међутим, једва да је позната у свету, а и када се негде помиње то је скоро искључиво у области грађевинарства или производње и продаје пољопривредих машина.

Седам од поменутих 13 компанија поменуте пословне групе искључиво делује у БиХ, ако уопште негде и послује.

СЦЦ је скраћеница од „Сарајево Цитy Центер", предузећа које управља истоименим пословним центром у главном граду БиХ. У њему послује и „Хотел Бристол", још једно предузеће поменуте групације, а све је изграђено на плацу који је припадао приватизованом „Магросу", данас такође у саставу „Ал Схидди Гроуп". „Пољине Хиллс" је предузеће које управља пројектом изградње и продаје луксузних породичних кућа у Пољинама, Босна и Херцеговина.

„Схад Инвест" је још један члан групације, али једино што о њему може да се пронађе јесте податак да је у власништву Сулејмана Ал Шидија и да има 23,3 одсто у „Гранд Хотелу Бристол" у Сарајеву. Нигде не може да се пронађе чак ни адреса на којој је предузеће регистровано.

Исто тако је потпуно мистериозно и предузеће „СРЕ Инвестмент",  које, за разлику од многих других из групације, макар има своју интернет презентацију на којој се види да је седиште фирме у Сарајеву.

„Wестгате" је потпуна мистерија, посебно јер се не зна ни када ни како је постало члан групације „Ал Схидди". Ово предузеће је 2013. основао шеик Ариф Бин Фахад Алтваирки и било је активно у грађевинарству. Чиме се данас бави и где му је седиште, остаје непознаница.

Већински власник сарајевског предузећа "Ал Схидди Интернатионал", једног од власника „Магроса", јесте потпуно непозната саудијска компанија „Заwали", које нема на списку предузећа у саставу групације „Ал Схидди".

У пословима се неретко лично појављује и сам Сулејман Абдулах Ал Шиди, власник и директор „Ал Схидди Гроуп", али о њему нема никаквих релевантних података осим оних везаних за пословање у Босни и Херцеговини. Упућени тврде како је он обичан „позајмљивач имена", односно параван иза кога се крију прави власници капитала.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

КВАЗИ ИЗБОРИ – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ: НАМЕТНУТИМ СТАВОМ МАТИЦЕ, ПРУЖА СЕ ЛЕГИТИМИТЕТ СЕПАРАТИСТИЧКИМ ТЕЖЊАМА КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!??

 

Предстојећи парламентарни сепаратистички избори на Косову и Метохији, у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића.

Мада Вучић упорно тврди да има подршку од 80 одсто Срба у покрајини, реалност на терену говори нешто друго. Вучићеви "лидери" и "лидерчићи" који предводе његову "Српску листу", углавном су корумпирани од стране Албанаца који не жале новац да их придобију за себе и своје циљеве, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић

 

Квази-изборе албанских сепаратиста на Косову и Метохији српски медији прате са скоро истом пажњом и на исти начин као и оне које расписује Скупштина Републике Србије иако се заснивају на потпуно супротстављеним, чак суштински непријатељским ставовима.

Начин на који се то чини, посебно у поплави једностраних информација, не дозвољава да се суштина олако сагледа. „Имам велики проблем да чак и пријатељима и рођацима у централној Србији објасним да ово нису „покрајински избори" већ квази-избори такозване „републике Косово" каже Добросав Добрић, противник учешћа у овом политичком лудилу.

Коју год страну, идеологију или политику да заступају, Срби у паралелном систему косовских Албанаца представљају фактор легитимитета сепаратистичких тежњи а такво деловање је директно у супротности са позитивним прописима Кривичног закона као и Устава Републике Србије. Ипак, многи су доведени у безизлано стање какво је до недавно било незамисливо чак и као потпуна фантастика.

Апсолутни отпор могућ је још једино на северу покрајине и ту су одлуку о неизласку на ове квази-изборе пре свих објавили представници Окружних одбора Српске радикалне странке на Косову и Метохији који су 15. маја одржали састанак на коме је то једногласно одлучено и „никоме није пало на памет да помене како би из неког разлога можда било добро да учествујемо" каже за Магазин Таблоид Добросав Добрић, председник Окружног одбора СРС за север КиМ.

„Наш је став јасан, ми смо увек били против учешћа Срба у институцијама такозване „републике Косово" јер сасвим је логично да учешће у тим институцијама значи и признавање тих институција. Оживљавањем и утемљењем те такозване „републике Косово" односно у даљој перспективи Велике Албаније не знам да ли ће бити места за српски народ на Косову и Метохији који се губи, нестаје, и чија је судбина крајње неизвесна" упозорава Добрић који додаје и да радикали са КиМ позивају српски народ да на тим тзв. „изборима" не учествује.

Ако је „Српска листа", коју је за потребе албанских сепаратиста са Косова и Метохије основао Александар Вучић, једина која „може да заштити интересе Срба на КиМ" онда би четири године њиховог рада требале да буду више него довољно да то и њихови резултати докажу, додуше они и заиста доказују како се радило све ово време објашњава Добрић и додаје:

„…Ништа од побољшања нисмо видели ни осетили, напротив, стање је све горе. Ти који учествују у тим институцијама се боре само за своје плате и чекове и само ко нема очи тај не види. Нетачни су сви наводи који указују да су они ту да би бранили интересе Републике Србије, напротив, они су изгласали Хашима Тачија за председника Косова, а сада причају како они нису Тачијеви Срби него су ‘они други’ Тачијеви Срби тако да је то једна страшна контрадикторност.

Добро би било да нико од Срба не учествује на тим квази-изобрима, нажалост, све то иде у другом правцу. Али важно је да се чује да нису сви Срби са КиМ истог мишљења, напротив, сигуран сам да најмање 90% Срба мисли исто као и ми али због притисака не смеју да искажу свој став. Народ је стварно преплашен а много утиче на њега и то што нема никога на Косову и Метохији ко би јавно устао и повео народ против њих".

А страх од јавног изношења супротног става од званичне политике Александра Вучића, која је пре велеиздајнички подухват него било каква политика, присутан је свуда. Према сазнањима Магазина Таблоид структуре блиске Вучићевој власти јо пре извесног времена задужиле су воје људе да непрестано прислушкују разговоре на јавним местима како би сазнали шта народ заиста мисли.

Неки од угоститељских објеката, у власништву људи блиских режиму, наводно су и озвучени. Иако нема потврде за то довољно говори чињеница што међу Србима то никога не изненађује, напротив. На централном Косову један Србин је позван на разговор и запрећено му је послом зато што је „негде рекао" оно што мисли.

Када се после неколико дана размишљања сетио где је то рекао и ко је могао да чује упитао је „доушника" како то може да ради да би му овај одговорио потпуно равнодушно „ех, да сам ја једини". Дневнице за тај „посао" су од 10 до 25 евра у зависности од „околности" и прибављених информација.

Они који такве „оперативце" шаљу на терен то чине како из сервилности према диктаторском режиму „избараног нам председника" тако и из страха за своје позиције и приграбљену власт на локалу. Након гашења српских институција на северу покрајине, од стане диктаторског режима у Београду, и сламања овог центра српског отпора, добијено је неколико милиона евра да се за потребе такозване „републике Косово" обнови инфраструктура исцрпљеног северног дела града. Тако је припремљена промена демографске структуре становништва.

Међу најдрастичнијим случајевима је породица Милић која је избачена из куће коју је уредно купила и за то имала оверен уговор јер се Албанац на основу старих документа јавио као власник што су новопостављени Срби без проблема прихватили као готову ствар.

У међуврмену је на интернету објављено како привремени орган  Косовске Митровице пружа услуге „исељавања нелегално усељених станара" што једино може да се односи на избегле Србе који су одлучили да неко боље време сачекају у напуштеним албанским становима.

Данас то изгледа јако наивно… Све су то, најгрубље приказано, резулати оних људи са српским именима, иако нису сви Срби јер ту има и Рома али и других, који су пришли Српској листи спремни на све зарад нешто личне користи и новца а пре свих председник привременог органа Косовска Митровица, Александар Спирић и албански градоначелник Горан Ракић.

Ситуацију се у другим општинама на северу КиМ разликује једино по значају самих општина. Тако је Звечан, због близине Косовске Митровице, донекле запостављен али се ни овдашњи чиновници не жале, за сада. Од политичких резултата најкрупнији им је тај што су по први пут у историји у рад општинске администрације укључили двојицу „албанских одборника" иако чак ни по њиховим законима немају право на та места с обзиром на број Албанаца који у овој општини живи. Такође, ова општина је од Срба до сада дала два „министра" у такозваној „Влади" албанских сепаратиста.

Лепосавић одудара утолико што Јаблановићи, отац и син, су једини који држе власт на локалу а који су кроз Вулинов Покрет социјалиста успели да за себе макар једну општину истргну из контроле Вучићевих људи. Афере чији је повод увек била контрола новца који стиже од шиптарских сепаратиста достизале су државне размере.

Не тако давно брат Александра Јаблановића је ухапшен када је службеним аутомобилом регистарских таблица Владе Србије превозио наркотике што би у свакој иоле правној држави открило читав ланац кријумчара међу државним службеницима. У Србији је проблем једино то што су криминалци на свим владајућим позицијама.

Јаблановић се прочуо и када је преко њега Харадинај дао новац (100.000 евра) београдском режиму за обезбеђивање политичке подршке коју је Вучић већ почео да најављује. Он је оптужен да је пробао да руши листу „Српска" а онда је 15. маја основао своју странку.

У том подухвату Александар Јаблановић је од албанских власти два дана касније „подржан" са 843.000 евра што је додатни фактор нервозе врха српске власти који сада мора да дели ону суму новца на коју је на крају рачунао.

Албанској страни је битно да на њиховим изборима учествују Срби а ко ће од њих то да буде, потпуно им је свеједно јер они преговарају „на свој начин". Тај метод описују и браћа Вуловић из Зубиног Потока (Српска листа, тј. СНС). Како сами тврде, кад се састају са Албанцима постало им је уобичајено да се на столу нађе повећа кеса новца из које их Албанци, као голубове у парку, кљукају штосевима новчаница док се не постигне „договор".

Вуловићи су највише усредсређени на одржавање личних веза и стварање прилика за што повољније пословање њихових фирми од којих је „Колашин превоз" најрентабилнија а захваљујући ангажману у „листи Српска" успоставили су апсолутни монопол што је друге српске превознике довело на руб опстанка. Још један показатељ бриге за српски народ.

Против изласка и за бојкот сепаратистичких избора изјаснио се и покрет „Отаџбина са седиштем у Косовској Митровици у чијем се председништву налазе др Марко Јакшић и независни посланик Славиша Ристић а који су јавно за паљење просторија тог Покрета у Косовској Митровици окривили Александра Вучића и прогласили га за одговорног уколико се њима и њиховим „породицама нешто деси".

„Предстојећи парламентарни сепаратистички избори у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића у јужној српској покрајини. Право је чудо да власт у Београду, која се хвали подршком више од 80% Срба оствареним на изборима у јужној српској покрајини, не успева да на практичан начин уреди политички живот Срба на Косову и Метохији" примећују из овог Покрета.

Премијер, и у исто време и председник Републике Србије, Александар Вучић дословце каже да је само његова „Српска листа" патриотска док су осталих пет издајничке.

То звучи доста необично знајући да је управо „Српска листа" са њеним творцем Александром Вучићем потписала Бриселски споразум који је највећи акт националне издаје потписан икад у историји српског народа.

Ако је „Српска листа" патриотска какве ли су тек издајничке?" питају се у Народном покрету „Отаџбина".

Ни Метохија, данас готово без Срба изузев села око Клине и Гораждевца у коме још увек опстају, није успела да се отргне контроли СНС-а. Они малобројни, углавном старци, одличан су „материјал" за медијску промоцију Срба у албанским институцијама који на патњи свог народа убирају прекопотребне поене како за себе тако и за нову „државу" којој служе. Па чак и у том крају запошљавање и додела социјалне или хуманитарне помоћи зависе искључиво од чланства у СНС-у па и по цену исељавања преосталих Срба, о чему постоје и видео записи!

Недалеко одатле налази се Сиринићка Жупа са Брезовицом као још једним већим центром у коме су Срби донедавно чинили завидну већину, док представници „Српске листе" тј., СНС-а нису преузели власт.

Најновија пљачка Брезовице, која је према наводима из више извора чак и Марку Ђурићу донела још један стан у Београду а ни Вучић нема на шта да се пожали, додатно је осилила ионако бахатог градоначелника (при албанским институцијама) Братислава Николића који власт држи у рукама заједно са својим братом (!), уз већ стандардне претње и уцене најугроженијих Срба.

Горан М. са Брезовице је само један од Срба дубоко разочараних оваквим бахаћењем представника власти против којих нема коме да се пожали а који у народу немају баш никакав ауторитет, напротив.

„На листи коју је „Српска" из овог краја пријавила налази се и Саша Милосављевић звани “Коска“. Просто, он је љубитељ нерада и хедонистичког живота. Сам говори да је у ове квази-институције ушао искључиво због новца, привилегија и свега осталог што доноси добро плаћена издаја свог народа.

Јасмина Живковић је кћи отетог професора Пауна Живковића за кога се сматра да је био једна од жртава трговине људским органима. Кћи се није либила да буде у власти са главноосумњиченим за нестанак и вероватно трагичну смрт њеног оца. Бог нека јој прости. Ето, то су људи за које Београд тврди да ће најбоље штитити српске интересе на Косову" укратко резмира Горан у разговору за Магазин Таблоид.

Исто је и у Косовском Поморављу, где посебно доминира тренд протеривања Срба од стране њихових „представника" који ће преостали српски народ на КиМ довести до потпуног нестајања убеђен је Бошко Б. из овог краја и додаје:

„…Не знам много о учешћу досадашње "Српске листе" јер се овде у Косовском поморављу није осетила никаква добробит. Ми одавде нисмо имали представника. Те њихове активности су се односиле на Косовску Митровицу, Грачаницу и Штрпце.

Овде су подршку добијали наметнути елементи попут Милоша Филића, о коме сте већ писали, и Бранислава Здравковића, начелника Школске управе Ранилуг. Ђурић је још подржавао Сретена Ивановића у Новом Брду, писали сте и о његовим марифетлуцима.

Филић је на власт у школама довео оне дилере цигарета и дроге Јадранку Васић, њеног супруга Негована Васића и брата Дејана Николића – Буџу који су овде запослили стотине ‘наставника’ и тако уништили школе. Брига њих за школе, они су створили позамашну гласачку машину. Сад ће багра да гласа за ‘Српску листу’ која ће да нас докусури.

Здравковић је стари СПС кадар, невиђена џукела која је положај искористила да запосли своја три сина. Контролисао је целокупно образовање и крао новац од превоза ученика са ‘Колашин превозом’. Пратим сад како Ђурић, Вулин и остала багра плаше овај хипнотисани народ Харадинајем.

Као Харадинај ће да направи војску а гле, Српска листа (читај СНС) ће их зауставити. Дакле, ако у ту ‘косовску скупштину’ уђе неки други Србин он ће прећи на Харадинијеву страну а представници Српске листе неће. А заправо они ће бити Вучићеве пудлице које ће му јести из руке и гласати онако како им он каже.

Мислим да њима не одговарају Срби који би ушли у тзв ‘Скупштину Косова’ и размишљали својом главом’…Учешће Срба у косовским институцијама је прави тамни вилајет. Не ваља ни кад се учествује а не ваља и кад се не учествује. КиМ не можеш да посматраш као целину.

Другачија је ситуација у Косовској Митровици од оне у Грачаници, Поморављу или Штрпцу. Због тога би држава Србија требала да има селективну политику према различитим деловима КиМ али, која Србија?

Па, видиш шта ради онај с ума сишавши идиот Вучић? Он враћа Гашића на власт, планира ону лезбејку Хрватицу за премијера…А погледај јој имовинску карту. Пребогата је. Да ли нормалним радом може да се згрне толико богатство? Наравно да не може. Само криминал то може да омогући.

Сад ће криминална клика буквално да уништи целу Србију. Кога брига за КиМ? Вучић и његове слуге буквално раде за Харадинаја. Који српски политички субјект има програм? Нико. Њихов програм је програм СНС- а, програм лажи и превара. А хипнотисана гомила ће да блеји и гласа. Нема нама нормалнима опстанка…"

За четири године активне политике према КиМ политика Александра Вучића је толико учинила да Срби по први пут не могу да направе изборе са резултатом који би био у корист српске државе!

У Грачаници од 1999. године живи Бранислав Марковић, протеран из Приштине. Веровао је да је Србима могуће да се организују и себи обезбеде опстанак, наравно уз подршку државе Србије. После свега данас је приморан да сам покуша да учини било шта како би макар успорио пропаст у коју српски народ гура Вучићев режим. Пришао је једној од овдашњих странака одлучан да кандидатима „Српске листе" ускрати сву политичку моћ коју буде могао о чему говори за Магазин Таблоид.

„Народ је обогаљен и осиромашен, са 15000 динара издржава десеточлану порододицу а са друге стране су градоначелници косовских и српских институција и функционери “Српске“ који су поред српских плата ставили своје жене и рођаке и на косовске ваучере па се хвале како носе доњи веш, то јест гаће, које коштају 75 Евра.

Болнице без завоја, шприцева и обичних рукавица, лекови само за одабране који могу да плате, тоалети по школама препуни, наставници неписменији од ђака. Они који су без посла остаће без посла они који имају много пара имаће још више и то је крајњи продукт свега. Нико ништа није урадио до сада, нема никаквих дешавања осим оних што приреди Канцеларија за КиМ, влада апсолутна апатија" став је Марковића са којим се слажу сви осим оних блиских властима чији представници ни једном нису поменули неопходност повратка Срба у урбане средине из којих су протерани тако да се под „бољим условима" увек подазумевају умишљене олакшице живота у руралним и изолованим срединама.

Слобода говора и кретања помиње се искључиво у контексту албанског експанзионизма на север покрајине. Приче о запошљавању увек су креирање прилике за новим додатним радним местима уског круга рођака и интересних пријатеља:

„Сетили су се да спомену младе и незапосленост тек након четири године, онда када су се расписали избори. Та деца којој обећавају посао су њихови рођаци, деца пријатеља, комшије али то им не смета да их и даље лажу.

Бранимир Стојановић (заменик албанског тзв. „премијера" Косова, члан СНС) осим што је излагао народ да ће да доведе неке Грке и запосли 200 људи у 2014-ој а никад није, сада је излагао народ да ће опет да запосли још 200 људи ове године а наравно никада неће – не зато што не жели већ зато што не зна и што нема појма ни о чему и то потврђују његови „резултати" после неколико година проведених у тој власти!

Ишчекивање које траје 18 година не нуди решење већ се назире крај свега овога о коме се и плашим да размишљам. Оно што ми даје храброст и вољу да се не предам и борим јесте Косовска историја и голгота српског народа на КиМ па и судбина коју је Србија доживела кроз Косово.

Па зар има смисла оставити све ово иза себе тек тако? Косово је данас постало перон број 1 који на коме народ чека воз који ће их одвести према северу што пре… Једноставно смо гурнути у све ово и нема нам повратка назад. Или ће да остану ови из Српске сами на власти а народ побећи одавде или ће народ остати без њих. Зато сам и решио да се по први пут у животу кандидујем на било којим изборима и пришао једној од странака. Спремио сам своју листу али немам пара ни за уплату ни за гориво, плакате"…

Више није једноставно чак ни учествовати на сепаратистичким изборима јер свесни свог учинка актуелни властодршци на сваки начин покушавају да обезбеде себи подршку, а тиме и Вучићевом режиму до сада најкооперативнијем у снисхођењу према албанском сецесионизму. Марковићу овдашњи Срби све чешће шаљу информације о притисцима који се врше.

„Директори који прете људима како и за кога да гласају су они који покушавају да замажу свој нерад и своје незнање. Управо сам добио жалбу да директор О.Ш “Десанка Максимовић“ извесна Јадранка Васић прети отказом радницима који не желе да гласају за „Српску" или на терену протежирају неку другу опцију.

У томе се позива на Министра просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије, Младена Шарчевића и тврди како је лично Шарчевић звао и наложио овакав приступ" огорчено описује Марковић тортуру која се над Србима спроводи објашњавајући још и корен и узроке таквог понашања.

„…Оно чега се Београдски режим у ствари уплашио није листа људи која ће да гласа за Војску Косова већ која ће да се побуни против издајничке политике коју води Влада Србије. Оно чега се Београдски режим уплашио јесте група људи која сме да их погледа у очи и која неће да понизно прати издају Косова коју спроводе већ дуже време. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу група Косоваца која ће да одбије позив да у Београд седне са онима који су их издали. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу у ствари Срби са Косова и Метохије!" каже он.

Ниједан учесник било ког система не може средствима тог система да га озбиљно угрози. Тако ни Срби у такозваним „институцијама" сепаратсита са КиМ, нажалост, на општем плану не могу да учине ништа битно другачије од онога што је тај систем намерио да учини. Неки од будућих учесника су се на тај корак одлучили не ради бављења политиком већ у покушају да спрече своје потпуно пропадање у које их гура баш Вучић под паролом како Срби треба сами да одлучују о својој судбини.

И у тренутку када Срби, много више него раније, раде баш оно што Вучић говори, он постаје забринут! У чему је сада проблем? Одговор се можда крије у изјави од првог фебруара ове године када је Николић, што је касније и Вучић потврдио, у Бриселу рекао да су „Албанцима дали све што су тражили"  и да више немају шта да им дају осим независности. Биће да се Вучић уплашио да би неко могао изненада да му поремети планове у „заокруживању политике" према Косову и Метохији.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

УРУШАВАЊЕ ЕПС: ВЛАСТ У СРБИЈИ И ДАЉЕ ТОЛЕРИШЕ РАД НЕСТРУЧЊАКА И „ЛОПОВА“ НА КОЛУБАРСКИМ КОПОВИМА!!?

 

Мада је РБ Колубара средиште српске енергетске моћи, овај привредни гигант је данас у рукама нестручних кадрова, које је Српска напредна странка масовно запошљавала, без обзира на последице које су већ сада катастрофалне.

Колубаром владају дилетанти, каријеристи и бескрупулозни мафијаши. Владајућа странка и њен Вођа који је недавно обишао општину Лазаревац и "место злочина", колубарске копове, командују читавом овом деструкцијом. У међувремену, струја у Србији је све лошијег квалитета и све је мање има.

 

               Пише: Инсајдер Е-9

 

Производња струје је никад мања! Српски енергетски ситем постао је завистан од увозног угља! Увозимо и струју! Увозимо у месецима током којих никада у историји струја није увожена! У Новом Београду, читави блокови остали су без струје на неколико сати, прошле недеље! За овакву ситуацију крив је лично ВД директор ЕПС-а Милорад Грчић!

Наиме, Грчић, није благовремено усмерио инвестиције у алтернативне изворе електричне енергије, мада је имао строгу обавезу да то уради, али пре свега, није на време ремонтовао мрежу. Није ремонтовао ни производне капацитете!

Колико је ситуација алармантна најбоље показује и недавна изјава министра финансија Душана Вујовића који је признао да оволики пад производње струје није нормалан!

-Није пала производња у првом тромесечју јер је то неко желео, већ због тога што су се тада догодиле разне промене. Између осталог било је лоше време. Било је лоше време, али оволики пад није нормалан, закључио је Вујовић!

Вујовић, Антић и раније Зорана Михајловић упозоравали су председника државе, Александра Вучића, да Грчић није "баш најбоље решење" за руковођење Електропривредом. Новине су узалуд писале о томе да он има купљену диплому и да му је једино радно искуство пре ЕПС, било у обреновачкој печењари.

Вучић је међутим свима који су критиковали Грчића, поручио да треба да зачепе изјавом да је Грчић за њега један од најбољих руководиоца у државним фирмама, јер, наводно, једини има вишак средстава на рачуну рекавши и ово: "…Финансијски, Електропривреда Србије је стабилна и уз све муке и проблеме које је имала: на рачуну ЕПС-а има 440 милиона евра".

Истовремено док је Вучић то изјављивао урушавање ЕПС је од стране Грчића убрзавано!

Откад је Грчић постављен у фотељу генералног директора Колубаре, касније и на место ВД директора ЕПС-а, на руководећа места, шефова служби, постављени су кадрови сумњивих квалификација они су науштрб развоја форсирали дневну производњу и тако креирали статистички лепе резултате. На пример, ремонти електрана су одлагани да статистички не би пала производња струје пре него се одрже председнички избори.

Набавка ХТЗ, опреме и резервних делова рађена је преко везе, па често није стизала одговорајућа опрема одела и резервни делови у ЕПС-ове системе. На крају је крчмар испоставио рачун када су машине на коповима и системи у електранама почели да отказују…

Министар Душан Вујовић је током Скупштинске расправе уздржано критиковао овакво управљање електропривредом, али епилог свега је да се Грчић и даље грчевито држи фотеље ВД директора ЕПС!

По Закону, конкурс за директора ЕПС је требало одавно да буде расписан, јер је Грчић већ дуже од годину дана у статусу ВД-а. Конкурс се не расписује, а штета коју ова компанија и народ трпе због његовог незнања и нестручности је из дана у дан све већа.

Две трећине струје у Србији производи се у термоелектранама у Костолцу и Обреновцу, а до пре неколико година односно до пре чувених мајских поплава, ове две електране снабдеване су домаћим угљем углавном из Колубарских рудника. Тако је требало да буде до 2050. године, до када је процењено да има довољно залиха.

До тада би морали или да ослободимо окупирано Косово где су залихе угља за још пар стотина година, или да нађемо алтернативу за угаљ као извор струје. Ипак у време док је Грчић био директор Колубарских рудника, производња овог енергента је пала, а већ тада је почео да се увози део неопходног угаља за електране у Костолцу и Обреновцу…

Средином прошле године председнику Владе Александру Вучићу саопштено је да Србија већ дуго времена увози угаљ како би производила струју! Речено му је и да постоји опасност због не вршења редовних ремонта на електранама да дође и до пада производње струје.

Предложено му је да се хитно инвестира новац у алтернативне изворе, као и да на време треба ремонтовати постојеће производне системе, који због не редовних ремонта не раде пуним капацитетом. Вучићев омиљени руководилац јавних предузећа, ВД ЕПС Милорад Грчић, је све урадио да се по том питању ништа не уради...

Запошљавао је страначке кадрове у електранама Костолац и Обреновац, као и на коповима у Колубари, а стручњаци су шиканирани и њихово мишљење није уважавано. Резултати оваквог Грчићевог рада сада су више него видљиви, српски енергетски ситем је у никад горој ситуацији…

Чињеница да електране у Костолцу и Обреновцу дуже од две године не добијају довољно домаћег угља за континуиран рад, била је и разлог првомајске посете Колубарским коповима када је председник државе Александар Вучић изјавио да ће радници напокон добити ХТЗ опрему, нова одела и резервне делове како би ремонтовали машине и напокон вратили производњу угља на ниво пре мајских поплава 2014.

Вучић се "искрено надао" да ће се наћи решење за подизање производње угља, али је приликом посете обавештен и да то није могуће. У Колубари се пре неколико месеци догодио "руч" лоше наслагане јаловине која је затрпала копове угља, преко је пала киша, а машине са којима је требало да се нагомилана јаловина расклонити не раде. Не раде, јер на њима месецима није извршен ремонт.

Такође, Вучић је од својих чауша обавештен и да копање угља на новим локацијама, за које су доказане веће залихе, неће почети ускоро јер људима који треба да се иселе није плаћена експропријација земљишта. Али, Вучић се ни овом приликом није запитао где одоше вишкови од 400 милона евра са ЕПС-ових рачуна. Истовремено, пропустио је и прилику да јавно, на коповима, пита шта је са тим парама, зашто се ради на томе да се експропријације не уради!

Иначе Милорад Грчић био је на председничким изборима координатор за општину Лазаревац, где је Вучић уз сва намештања, остварио један од најлошијих резултата на последњим изборима.

Првог маја, он се на колубарским коповима званично, састао вођама подобних синдиката Миодрагом Ранковићем Пицијем и Милорадом Ђорђевићем Ђокином. То су синдикалци које је Вучић, док је био опозиција, оптуживао да им је Борис Тадић финансирао политичку организацију "Наша кућа", преко које су они постали део локалне власти у Лазаревцу.

Иначе те оптужбе су биле тачне, променило се то да је Вучић сада прихватио да му командују исти они који су Тадића држали на вези. Зато му данас Ђокин и Пици не сметају, већ заједно са њима политички наступа.

Пред камерама, Вучић је обећао да ће рудари напокон добити ХТЗ опрему, одела са којима је могуће радити. Иначе Магазин Таблоид већ четири године пише о томе да радници рударског басена Колубара немају одговарајуће ципеле и рукавице, да се на посао превозе распалим аутобусима, али до сада по том питању није ништа урађено.

Може се рећи да је наше писање делимично уродило плодом, пошто је Вучић изјавио: "…Биће набављене нове радне униформе, и безбедносни услови за рад ће бити унапређени на виши нивоу. Ове године уложићемо око 250 милиона евра за набавку неопходних машина и опреме у Рударском басену Колубара…"

Изјавом да ће његова Влада уложити 250 милиона евра у набавку машина и опреме, Вучић је уствари потврдио свима знане чињенице, да се у овој фирми већ годинама краду алат и резервни делови и да због тога машине годинама не могу да се поправе.

У РБ Колубра запослено је превише нестручног кадра, који и када буде добио резервне делове и алат, неће умети у разумном року да ремонтује машине и да ће проблем решавати ангажовањем подизвођача.

Иначе један од добављача ХТЗ опреме за Колубару је Слободан Пантелић, звани Жока, који је и члан Ђокиновог синдиката. Жока ће, како је Вучић обавестио Пиција и Ђокина, ускоро добити подршку од турске фирме којој је СНС продао конфекцију "Беко" из Лазаревца".

Та продаја је обављена тако што су из лазаревачког "Бека", отпуштени сви вишкови радника, онда је купцу гарантовано да ће све што произведе од опреме откупити јавно предузеће ЕПС, огранак Колубара, а онда су Турци, пристали да у ратама исплате ову компанију. На локалним телевизијама је обећано и да ће ускоро запошљавати 1.200 радника, али то су обећања партијских функционера, а не и турског инвеститора.

У другом неформалном делу посете, Вучића су вероватно обавестили о малверзацијама које су спроведене у договору са СНС, у циљу финансирања председничких избора.

Наиме, превоз угља за раднике намештен је фирми синдикалца Ђокина, а та фирма је финансирала предизборне активности СНС-а у Лазаревцу. Од вишка новца, Ђокин је у Лазаревцу купио пет станова. Он заправо има само један камион, за тај посао, а превоз организује тако што као под превознике ангажује оне које је СНС означила као подобне.

Активисти једног грађанског удружења кажу да је важно знати и то да је Грчић у Колубари запослио гомилу партијских кадрова без квалификација, са дипломама конобара и медицинских сестара, док Лазаревачка деца са дипломама рударског факултета раде на киосцима. Нико се не запошљава преко конкурса у огранку ЕПС Колубара, већ сви добијају такозване ПП уговоре, које је им касније преводе у стално запослење.

Иначе, у Лазаревцу против Ђокина и Пицина постоји неколико кривичних пријава, које се не процесуирају, њих за сада успешно стопира локални тужилац Гајић звани Фиока.

Судство у Лазаревцу је на најнижем нивоу, председник суда јесте учио право, али има и споредни посао! Бави се израдом слова за надгробне споменике, а повезан је и са синдикалцем Ђокином. У ЕПС је преко тог синдиката убацио и своју жену, која сада под заштитом Ђокина, ведри и облачи!

Истовремено, у Лазаревцу парнични случајеви масовно застаревају, јер судије за паре врше разне манипулације, попут незаказивања рочишта, а један број судија је одавно испунио услове за пензију али их је као добре послушнике руководство СНС оставила да им "врше посао".

У општини Лазаревац влада потпуно расуло. Начелник општине је поднео неопозиву оставку, а његову функцију преузео је Драгиша Живић, "дипломац" са Приштинског универзитета (огранка у Косовској Митровици).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

УБРЗАНА AЛБАНИЗАЦИЈА ЗБОГ ПАСИВНОСТИ ВЛАСТИ У СРБИЈИ И ПОРЕД АЛАРМА УСЛОВЉЕНОГ НЕПРЕКИДНИМ СЛАМАЊЕМ ДУХА СРПСКОГ НАРОДА У ГРАЧАНИЦИ НА КиМ!??

 

Недавно су службеници УНМИК-а посетили сепаратистичку администрацију „општине“ Грачаница и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама у процентима продато од 50, па до чак 90 одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је Вучићева власт из Београда предала и да су сада препуштени на милост и немилост албанским сепаратистима. Ову тему истраживао је Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић (Косовска Митровица)

 

Стратегија албанског продора на север покрајине Косово и Метохија, основна је идеја свих бивших и садашњих америчких дипломата из земаља региона, активираних на Косову и Метохији, што видимо и из аката које објављује Асанжов сајт Wикиликс и стара је већ неколико година.

Тај пројекат замишљен је тачно на пола пута, где би Албанци избили и пресекли коридор северног дела Косовске Митровица ка Лепосавићу. Тако би поделили Србе на два дела. Северни део Косовске Митровица, са Звечаном, би тако постао малтене енклава то јест гето а која би убрзано одумирала из неколико разлога. Већ сада видимо све учесталије нападе Шиптара на Србе у деловима које једни крај других насељавају и то би се проширило и на ове општине.

У рекордном року би настао и албански град са око 10.000 становника по узору на оне који су настајали на централном Косову и имали двоструку улогу. Цепање српског корпуса и бројчано појачање гласача. Албанци у тим ситуацијама нуде, би неминовно изазвао распродају српске имовине и убрзано исељавање које би у том случају била једина извесна будућност Срба на северу Косова и Метохије. Све ово ће се десити у најскоријем року, буде ли потрајала погубна политика Александра Вучића и његове „Српске листе“  која је инструмент потпуне албанизације српског Косова и Метохије.

Треба подсетити да је Закон о спречавању исељавања Срба и Црногораца са Косова и Метохије, Влада Србије први пут донела 1989. године, иако су тако напречац власници непокретне имовине били лишени права на располагање њоме, а све са циљем да остану у покрајини што дуже, макар тиме угрозили нека своја друга права, па и право на живот.

Средином 2000.год., Министарство финансија при српској Влади додатно је прогласило све склопљене уговоре о купопродаји некретнина на КиМ неважећим без обзира под којим околностима су закључени.

На инсистирање Срба, шеф УНМИК-а Ханс Хакеруп донео је средином јануара 2001. Уредбу о забрани продаје српских кућа и имања на Косову и Метохији са намером да се спречи отуђивање српске имовине и њен прелазак у руке Албанаца, јер је било очигледно да се купопродаја вршила под притиском или претњом. Лако је погодити, ништа од овога није тако утицало на то као стање на терену, а реакције Владе Србије биле су најоштрије, али, као и данас, само у форми протестне ноте упућене медијима на објављивање.

Са државном имовином бивало је још горе. Процес приватизације друштвених предузећа и имовине, почео је 2002. године, са бившом „КПА“ и наставио од 2008. године са „КАП“-ом. Од 2003. па до 31. марта 2016., тзв., „Специјална комора врховног суда Косова“, примила је 42. 593 предмета, од којих је наводно решила мање од половине.

Чак и ова „Специјална комора„, изузетно поводљива према насталој правној катастрофи на КиМ, примећује да према УНМИК-овим уредбама „…Чини се да Комисија за ликвидацију предузећа има право да прода сву имовину без претходног појашњења да ли је предузеће законски власник одређене имовине или није(!). Потраживања по основу власништва су рангирана далеко иза осталих потраживања а законски власник имовине која је продата у поступку ликвидације (углавном се ту јављају радници државних предузећа) нема право на правни лек којим се захтева укидање завршене трансакције или поништавање уговора закљученог током поступка ликвидације!

Законски власник ће, у ствари, легално усвојеним УНМИК-овим одредбама – изгубити имовину. Чак и да потраживање буде омогућено, кажу Срби са КиМ, „долазимо до закључка да смо им допустили отимање власништва над Косовом и Метохијом јер захтевом да нам исплате за отето, признајемо да смо им га продали„!

„Разлог зашто се све ово дешава је изостанак националног плана опстанка за стабилизацију српске заједнице на Косову„, 2012. је жалећи се на продају српских кућа у Ораховцу рекао Дејан Баљошевић из ове варошице приликом сусрета са Александром Вулином (који и даље својом прљавом, подлом, поквареном и социопатском појавом ради у корист Вучића а на штету нашег народа на КиМ).

На жалост, Срби су тим продајама својих кућа веровали да решавају „егзистенцијална питања“, па је цена била од 7.000 до 15.000 евра. Продавана је просечно по једна месечно. Са порастом продаје кућа учестали су и вербални инциденти према Србима…Наравно, реакција Влада је „немешање у овакве трендове„.

Када продаја српске приватне имовине није могла другачије да се обави пронађено је решење у формирању „мултиетничких општина“ али по „законима“ лажне државе Косово“.

Прве такве „општине“ основане су убрзо по самопроглашењу „независности“ а заживеле именовањем страначке личности (тада ДС-а) на место њиховог председника, Бојана Стојановића, човека са подебљим досијеом у полицији, који се једини кандидовао за албанског градоначелника а по препоруци Владе Србије односно Бориса Тадића.

Те 2009. српско истрајавање задобија озбиљан ударац а нагло пропадање уследило је након догађаја 2013. године. Упућени тврде да је Државна безбедност преко својих људи, у сарадњи са шиптарским структурама, начинила продор конкурисањем за средства за покретање мале првреде и предузећа што административно отвара простор за деловање квази-државе Косово.

Најагинилнијим актерима у Грачаници додељени су станови па је у оквиру једног таквог програма помоћи „интерно расељеним лицима и социјално угроженим породицама“2013. додељен стан и Радомиру Лабану, бегунцу од српског закона, осуђеном на казну затвора од шест година као члану тзв. „Царинске мафије“, раднику „Уставног суда Косова“, правнику и члану Асоцијације српских правника са седиштем у Грачаници коју финансирају стране амбасаде а кључ му је уручио Далибор Јевтић, тзв. „министар“ при албанској „влади“.

Али, они нису једини који су томе допринели. И припадници Цркве, сем декларативног, такође нису ништа учинили по овом питању. Како Црква тако и општинска власт као да су се утркивали ко ће више помоћи (у сваком смислу проблематичним) људима којима најмање треба помоћ. На тај начин су додатно иритирали људе домаћине којима би свака врста помоћи итекако добродошла али који се нису бавили никаквим марифетлуцима, нити припадали било каквом клану чиме су увек били искључени из таквих акција помоћи…

Још један реметилачки фактор јесте узурпација Епархије рашко-призренске која подстиче сеобу народа. Раније су се Срби окупљали у манастру и са својим свештеницима доносили одлуке шта и како да раде. У цркви данас нема Грачаничана.

Ту су данас они који се налазе на буџету Републике Србије било као некакви чиновници било као професори веронауке са два ђака у разреду, који бахатим понашањем иритирају овдашње Србе. Тако да манастир данас користе у маркетиншке сврхе кад дође неки политичар или нека јавна личност а саму цркву претварају у неку врсту музеја. О овоме сведочи и Драгољуб Поповић чија породица носи име по свештеницима из њихове породице од којих је већи број сахрањен управо у порти овог манастира.

„…Суштина је да је дух Грачаничана, који је вековима знао да се супротстави Шиптарима, сломљен преко Теодосија. Наши стари су некада прво обрађивали манастирско имање па тек онда своје њиве. Приходи од тога су служили да се некоме пружи помоћ. Манастир више не служи за окупљање народа“ подвлачи Поповић.

Данас се налазимо у ситуацији да када покушате да макар загребете овај проблем најчешће наилазите на одговор да прича о томе неће помоћи јер као прича о драгом покојнику – пробуди успомене али не и њега.

„…О тој теми се годинама пише међутим никакве вајде нема, стање је алармантно и плашим се да колико год се трудили да нешто спречимо нећемо успети у томе јер је народ једноставно, буквално речено, дигао руке. Ситуација на терену, што се тиче ‘општине Грачаница’, је алармантна, 99.5% људи мисли како да прода и једноставно оде што даље од Косова да бар не гледа и трпи ову багру која је натурена од стране Београда…“ каже један општински службеник коме је и самом свега преко главе.

И ту је корен највећег зла које је, изгледа, трајно сломило српски дух на Косову. Потписивање Бриселског споразума изнедрило је долазак „Српске листе“ на власт и истовремено гашење српских институција.

У Грачаници мештани тврде да је чак лако избројати колико пара су представници Вучићеве „Српске листе“ узели за додељивање општинског земљишта и грађевинских дозвола Албанцима. „Крените аутом у вожњу и избројите колико је парцела на којима се нешто град, а Срби не граде неколико година уназад баш ништа.

За једну дозволу „цена“ је 10.000 евра, помножите са бројем градилишта и знаћете колико је само од тога неко узео“ каже овај нижи службени тзв., „општине Грачаница“ по систему „републике Косово“ која те дозволе дели.

Недавно су службеници УНМИК-а посетили ову „општину“ и од надлежних захтевали податке о продатом земљишту како би стекли увид у тренд промене демографске слике. Службеници су одбили да им ту прикажу уз „другарско“ образложење да се углавном ради о обрадивим површинама и да то не утиче на етничку структуру становништва.

Из извора у овој „општини“ сазнајемо да је по катастарским зонама  у процентима продато од 50% па до чак 90% одсто непокретности! Све то дешава се у последњих неколико година и албанских квази-избора одржаних на целој територији КиМ када су Срби схватили да их је власт из Београда предала и да сада те не могу да очекују више ништа.

Можда још и горе од тога се прећуткује. Управо намера албанске стране у маниру који се Србима приписује – колонизација севера Косова и Метохије а у подручју у коме их никада није било нити их има.

Наиме, (по потписаном Бриселском споразуму) граница општине такозвана „Јужна Митровица“, то јест јужни део града насељен Албанцима, простире се ка северу територије насељеном Србима. Разграничење се наставља са источне стране још 12 до 13 км дубље, где се граничи са општином Лепосавић и ниже са општином Звечан.

Та међуопштинска тромеђа долази на свега 500 метара од Ибарске магистрале која повезује Србе из северног дела Косовске Митровице и Звечана са Лепосавићем. Албанци на тој тачки, уз Америчку помоћ и логистику, а преко фирме „Бехтел“, желе да изграде комплетну инфраструктуру, за нови мали град на 4 до 5 квадратних километара!

Како год невероватно звучало али проблем отуђивања српске земље није започео ни трагедијом на пољу Косову, нити насељавањем Турака, па ни великом сеобом Срба под Чарнојевићем. Проблем настаје тек по ослобођењу од отоманског ропства и тако створене прилике да се међу великим расподеле ослобођене српске територије или бар оствари контрола а то, са српским живљем на њима, не би било могуће.

Божићном побуном 1919. године, у организацији Краљевине Италије, која је имала велике интересе у јадранском приобаљу и јужним српским земљама, зачета је идеја о независности Црне Горе која ће се касније јасно оцртати у идеологији фашистичког покрета а чији ће се утицај кроз колонизацију КиМ прелити на остатак Србије.

Идентичном циљу тежили су од самог оснивања и комунисти који су за ову област још увек недефинисаних контура, 1938., створили истовремено „став о аутономности“ и кованицу „Космет“. Наиме, на четвртом Конгресу КПЈ, одржаном 1928. у Дрездену, Немачка, донете су одлуке о стварању независних држава: Србије, Косова и Метохије, Македоније, Хрватске, Босне, Словеније, Војводине и Црне Горе…

А дефинисању будућих територијалних претензија сепаратиста са КиМ највећи допринос Комунистичка партија је дала 1945. одлуком да се оснује Покрајина, прецизно одреде њене границе и дефинише засебан статус. Новим одлукама 1963. године, након дефиниције области подстакнут је и захтев за проглашењем Републике Косово у оквиру Југославије која би имала пуно право на самоопредељење. Војска је морала да интервенише чак у неколико наврата а први пут 1968. како би угушила албанску побуну.

Једна од области најгушће насељених Србима свакако је Косовско Поморавље. Судбина тог краја пресликана је верзија остатка покрајине.

„У периоду непосредно након рата у Новом Брду је живела само једна албанска породица док је у целом новобрдском крају било свега пар албанских села. Педесетих година Ново Брдо добија статус самосталне општине и почиње његов убрзани развој.

Али не лези враже, већ почетком шездестих година прошлог века, након нове административне организације, Ново Брдо спада на ранг Месне заједнице и прелази под окриље општине Приштина, удаљене скоро 50 км. Уместо да се запошаљава народ тога краја све више се примају радници из осталих крајева Косова, искључиво Албанци који нагло мењају етничку структуру овог подручја.

Одмах почињу са насиљем над Србима и српски народ постаје, без икога коме би се обратио, екстремно угрожен. Иако је рудник функционисао, села остају без основне инфраструктуре, школа, амбуланти… До првог аутобуса или лекара некима је потребно и неколико часова хода по планинском беспућу. Тада почиње одлазак људи овог краја „у Србију“  све приказујући из економских разлога“, присећа се за Магазин Таблоид један од најбољих хроничара новобрдског краја, Стојан К.

Незадовољство Албанаца фактички је смирено Уставом из 1974. којим иако у саставу Републике Србије, покрајине добијају исти статус какав има свака од југословенских Република.

„Када у другој половини седамдесетих година „умни“ комунистички руководиоци доносе одлуку да баш на њиховом имању почну са грађењем Нове Колоније, знало се да ће она бити насељена албанским породицама које ће се запослити у руднику. Тада нагло почињу сеобе Срба.

Последица такве одлуке је њихово комплетно исељавање у Србију, у насеље Поповац код Ниша. А као логични след је продаја комплетног имања, већином у околини старе Новобрдске тврђаве чиме су покренули незаустављиву лавину бесомучне продаје српске земље која, са већим или мањим интензитетом, ево траје и дан-данас.

Тако су све учесталији и колективни одласци па имамо читава насеља у Смедереву, Јагодини, Нишу у којима претежни број чине мештани многих села Косовског Поморавља која су у једном дану бивала исељена“ открива Стојан мало познате чињенице.

Ипак, упркос свему након Другог светског рата па све до читаве деценије иза НАТО окупације КиМ, Срби су се доста сложно држали, колико им је то било могуће а увек у насељима где су у огромној већини.

„…Ми смо знали како да се супротставимо Шиптарима. Постојало је неко неписано правило, искуство које су наши стицали вековима како да опстану на Косову, не само у Грачаници него и у другим српским местима. Ако је неки Србин и продавао своје имање он је о томе обавестио прво село, своје комшије или оне за оне које је мислио да би били заинтересовани али не и Шиптаре, нипошто.

Нико није хтео да прави дуплу штету тиме што одлази па још и да доведе нерпијатеља у двориште свог комшије. И после ’99. се одржао тај природни или Божији обичај да не продајемо Шиптарима“ каже за Магазин Таблоид Драгољуб Поповић из Грачанице, оснивач и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

Албанци који су долазили из забачених села, са планина посебно они из Албаније, разним повластицама и „плановима“, уз подршку Европске уније, добијали су имања и средства за изградњу кућа или започињање посла. Та се земља давала од државних парцела и то су често морале да буду на атрактивној локацији по прохтевима тог доба. Ту није било проблема јер су локалну власт у рукама углавном имали баш они.

Деведесетих година Срби почињу да осећају да њихова држава не само да мисли на њих већ им и пружа пуну подршку. Безбедност и могућност запослења више су него довољан мотив да се остане. Носиоци локалне власти на КиМ још увек су комунистички кадрови, готово одреда потомци оних досељеника и колониста који су кроз Комунистичку партију толико тога учинили у корист албанског питања.

Програми које спроводи држава у циљу спречавања исељавања и повратка расељених на терену бахато и за личне циљеве користе покрајински функционери.

Станове деле по рођачкој, пријатељској и партијској линији. Звонко Стевић и Вељко Одаловић посебно су успели да себе обезбеде некретнинама на више атрактивних локација у Приштини и околини а слично су прошли и њихови блиски рођаци. По окупацији КиМ сви који су уживали најшире повластице напустили су покрајину и народ а некретнине које су добили продали укратком року без да за то полажу рачуне било коме. На власти са јаким центром у Београду која им је уједно и залеђина у свему што чине, и данас опстају.

Народ препуштен немилости НАТО окупатора и албанских злочинаца нашао се у огромном страху али и чврстој решености да остане. Из средина у којима их је било у мањем броју, селе се у најближе српске центре, такозване енклаве и на неколико километара од својих узурпираних домова настављају животе у крајње нехуманим условима.

Слободан Милошевић наследник оних социјалистичких идеја које до данас представљају продужену руку комунистичког режима, најјачу подршку и најприврженији кадар имао је баш у Косовом Пољу.

Са потписивањем Кумановског споразума у Приштини и другим урбаним насељима почиње масовна продаја станова крајем јесени 1999. године, а интензивирана на пролеће 2000., када је Србима постало јасно да у догледно време неће моћи да се врате својим кућама. Продат је тада и највећи део самог насеља Косово Поље док су околна села опстала до данас.

Српска насеља тако су лоцирана да се блокадом пута Приштина одсецала од остатка покрајине у тренутку. Они који су Србе сатерали у гета на најмањи трзај и сами би остајали у гету. Такво стање се морало деструктуирати што хитније, неопходно је било изазвати нови талас насиља.

Један од најстравичнијих злочина догодио се у Ливадицама код Подујева 16. фебруара 2001. године када је аутобус „Ниш експреса“ миниран у терористичком нападу а убијено 13 Срба. Починилац, Фљорим Ејупи, идентификован уз помоћ ДНК анализе, наводно је побегао из Бондстила, најутврђенијег америчког војног кампа у Европи.

Но, до лета 2003. терористи су мировали. Почетком јуна трочлана породица Столић мучки је ликвидирана у Обилићу. У покушају да сакрију трагове убице су супружнике Слободана и Радмилу и њиховог сина Љубинка потом спалиле у њиховој кући.

Унмик је понудио 50.000 долара за информацију о нападачима. И то је било све што је учинио. Само месец дана касније догодио се злочин у Гораждевцу  који је згрануо свет. Док су се купали у Бистрици, из заседе су покошени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко је рањено још четворо српске деце. Пет дана касније Савет безбедности УН осудио је напад на српску децу. Срби из тог села су, пратећи трагове кроз траву, открили правац и село у које су се убице повукле. Они до данас нису пронађени, званично. Све то узнемиравало је Србе једно за другим одузимајући сваки осећај заштићености.

Обе ове трагедије као да су најавиле крваво пролеће 17. марта 2004. године. За само два дана разјарена албанска руља протерала је око 4.000 Срба, запаљено је 286 кућа и 35 цркава и манастира. Погинуло је 19 људи. По сценарију „Рачак“ повод за дивљање било је утапање двојице албанских дечака за шта су оптужени Срби за шта је тек касније утврђено да нису починили Срби.

Убиства, паљења кућа, терористичи напади и превише млака реакција српских власти, натерали су Србе да продају имања вековима у власништву њихових породица. Интригантна је чињеница да су се у Чаглавици тада, па све до данас, налазила два централна медија на српском језику јужно од Ибра. Они никако нису имали активно учешће у приморавању Срба на продају и исељавање али њихово извештање кроз које се тзв., „институцијама“ сепаратиста даје пуни легитимитет и тако указује на пуно остварење њихових циљева, снажно је утицало на доношење одлуке о овом можда најважније питању за Србе.

Тако је до 2008., на путу од Приштине према Урошевцу у дужини од 40 километара, на атрактивној локацији Ветерник у атару села Чаглавица, продато чак 90% земље док данас у власништву Срба нема ни сентиметра српске земљи на којој су некад гајили кукуруз, пшеницу или напасали стоку. Данас су ту палате, хотели, тржни центри, приватне болнице, бензинске пумпе, стамбени блокови…

– Готово сва земља Срба поред пута за Приштину је продата. Њихова проглашена независност, страх Срба и интересовање Албанаца за бизнис учинили су своје… Држава Србија ништа није предузела да заустави продају. Нико из Београда никад овде није дошао да поразговара са нама о овом проблему – јадао се ретким новинарима Јован Јевтић из Чаглавице.

Занимљив је податак да је Агим Чеку, један од најозлоглашенијих албанских зликоваца, првобитно становао у Косовом Пољу, од 1999. све до марта 2004. када се након Погрома сели у Чаглавицу у којој и данас живи.

„…Након продаје првог имања у комшилуку, почиње права помама, продаја у бесцење све што је наслеђено и вековима, ни из чега стварано. Није редак случај да се добра парцела, тик поред пута продата за полован ауто који се врло брзо поквари или слупа. Уобичајена цена данас је 20-ак евра за ар“ објашњава Стојан како барем у новобрдском крају стоје ствари.

Нико их није заустављао иако су пре свега Срби то прижељкивали а медији тек ретко. Писало се истовремено, у једном даху, како „Срби као да једва чекају да им неко понуди новац, па да се иселе“ а у наставку како вапе да остану и да им се у томе помогне јер су потпуно остављени.

„…Надлежни се никад нису бавили овом темом, напротив својим пасивним односом као да су им давали ветар у леђа и утврђивали их у исправност таквих поступака“ закључује Стојан и у праву је, барем када се гледа из угла из угла „обичног“ Србина, технички. А декларативних покушаја забране је било.

 

 

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије