U VRANJE NEMA LAGANJE: UŽIVANJE ČELNIKA POLICIJSKIH UPRAVA NA JUGU SRBIJE

 

Načelnik Policijske uprave Vranje i njegovi pijuni, sklopili su savez sa politikom i kriminalom, a svoje veze učvrstili su i u pravosuđu, tužilaštvu, zdravstvu, medijima, i svugde gde je njima potrebno da vladaju suvereno, mimo zakona. Tu su i veze u vrhu MUP-a koje im omogućavaju da ovaj "savez" bude što čvršći i dugovečniji…Ovo je samo deo činjenica koje je grupa radnika PU Vranje iznela u pismu upućenom glavnom uredniku magazina Tabloid.

 

 

“Moramo da Vas upoznamo sa dešavanjima, akteri (kanceri) ove drame ostali su isti. Dolazilo je do turbulencije, ali, ništa se bitno nije promenilo. Često je agencija za legalizovanje i rešavanje problema (Sektor unutrašnje kontrole) boravio u PU Vranje.

Nakon izvršenih kontrola, stvari su uvek bile ispeglanije i čistije. Čistili su brljotine starešina, a svoj bes i nadmoć iskazivali na policajce (ništa novo). Ono što ne znate jeste da smo „istinom" uspeli da pridobijemo na našoj strani Sindikat ujedinjene policije, Vranje. Jadni predsednik je ispisao brdo dopisa, čak je i javno putem medija pozvao načelnika da postupi moralno i da ostavku na mestu načelnika PU Vranje.

Načelnik Slađan Velinović učvrstio je svoje pozicije, popunio pukotine i obukao novo ruho. On nije više ona osoba koje se sumnjičila za silovanje Romkinje i seksualno zlostavljanje supruge dilera droge koga je smestio u zatvor.

Nastupila je narodna amnezija i mi smo zaboravili ko je krao („zadržavao za sebe") oduzetu drogu, podmetao dokaze, ucenjivao i fingirao dela. Sada je humanitarni radnik i novcem prikupljenim od kolega i humanih ljudi, izgrađuje kuću pokojnom kolegi. Svoj kolač deli sa ministrom Dačićem, sa kojim zajedno pred mnogim televizijskim kućama uručuje ključ od sagrađane kuće, nasledniku pokojnika.

Ali, ima onih koji pamte i onih koji su rekli ne kriminalu. Kao rezultat toga, anonimno i putem tajnih kanala podnosi se krivična prijava načelniku za zloupotrebu službenog položaja ; što je zajedno sa načelnikom odeljenja logistike Nebojšom Spasićem neovlašćeno prodao sekundarne sirovine vlasništva MUP-a RS, PU Vranje. Roba je prodata njegovom dobrom prijatelju, vlasniku otpada kome je omogućio pribavljanje imovinske koristi na štetu MUP-a RS. Inače, vlasnik se u više navrata pojavljivao kao sponzor načelniku Velinoviću (razne proslave i poslovne večere).

Takođe, podneta mu je krivična prijava za zloupotrebu službenog položaja što je omogućio Petrović Marjanu da napreduje u službi i ako imenovani ima status ratnog vojnog invalida i krivično je odgovarao. Podneta mu je i krivična prijava za sindikalno sprečavanje.

Samouveren da će ga njegove političke i kriminalne veze i ovog puta odbraniti, načelnik nastavlja sa anarhijom. Bilo je slučajeva da je službeni autobus i pride nekoliko policajca angažovao kako bi omogućio crkvenom horu i muzičkoj školi „Stevan Mokranjac" u Vranju, odlazak do „Kolarca" u Beogradu i povratak.

Nekoliko puta pod nerazjašnjenim okolnostima jedna „policajka" odlazi sa njim na službena putovanja a vodi se na rasporedu kao da radi u stanici. Ta koleginica je zbog terenskog rada brzo napredovala u službi.

U jednom primeru načelnik Velinović angažovao je zatvorenike iz Okružnog zatvora u Vranju i službeni kamion. Jeftina -besplatna radna snaga i službeni kamion poslužili su svrsi da se njegova prijateljica useli u lokal „Tradicija" (pekarska radnja).

Njegovoj darežljivost nema kraja. Organizuje proslavu osmog marta u Bugarskoj i sada je i agent turističke agencije. Na dvodnevnu proslavu vodi svoju „debelu drugaricu", kuvara i nosi hranu i piće vlasništva MUP-a. Noć je proveo u svojoj sobi?

Naravno, ova neonska uprava nije se mogla izgraditi bez svoje „braće po kriminalu i šifri". Da se malo podsetimo i ostalih uloga:

Protiv načelnika PS Bujanovac Dragana Vučkovića i komandira PS Bujanovac, Voje Mihailovića, podneto je nekoliko krivičnih prijava po službenoj dužnosti. Načelnik PS Bujanovac Dragan Veličković poznat je kao „Tito" i „ Kralj šverca".

Lično vrši kontrolu i balans šverca preko zvaničnog i nelegalnog prelaza prema Kosovu. Prati i usmerava rad na kontrole licima- albancima koji kasnije dobiju državljanstvo Srbije. Ova operativna provera radi se po tarifi za iznos od 1000 do 2000 evra.

Načelnik PS Preševo Bajrami Avdija radi na radnom mestu sa falsifikovanom diplomom zbog koje mu je podneta krivična prijava.

I na kraju, sećate se šifranta Marjana Petrovića? E, njemu je podneta krivična prijava zbog zloupotrebu službenog položaja. Tereti se da je po osnovu bolesti ostvario pravo na RVI sa statusom 40 odsto trajnog invaliditeta i šifrom (F) težak poremećaj anksioznog-depresivnog stanja i neuroze .

Petrović je na osnovu statusa ostvario pravo na mesečna primanja a o statusu i šifru nije obavestio poslodavca, a sebe prikazao radno sposobnim na periodičnom pregledu, lekarskoj komisiji MUP-a. Razlog neprikazivanja svoje bolesti je strah od uredbe kojom je regulisano da policijski službenici, koji na osnovu lekarske komisije ili lekarskih izveštaja, imaju utvrđenu bolest u obliku psihičkog poremećaja, anksiozno-depresivnog stanja, sve dok bolesti traju nisu sposobni za obavljanje poslova policijskog službenika sa nošenjem vatrenog oružja.

Prikrivanjem ove činjenice, kao i da je Petrović pravosnažnom presudom oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela zlostavljanje i mučenje, načelnik ga je, od mesto pomoćnika komandira, unapredio u mesto zamenika komandira PI Vranje!

Ova krivična prijava je malo poremetila ambicije Petroviću koji je u jednom momentu ciljao na mesto načelnika policije, ili zamenika načelnika Policijske uprave.

Kako je i sam načelnik na meti, u ovom slučaju ne može mu pomoći. Tu Petrović koristi Sindikat i nekoliko puta odlazi kod direktora (tate) po pomoć. Kako nije mogao suprugu da zaposli u MUP-u, koristi se "protivuslugom": zapošljavanje sina direktora RTV Vranje u PS Bujanovac, kako bi zaposlio svoju suprugu u televiziji, sa visokom stručnom spremom, na radnom mestu „kamerman".

Obratite pažnju na novu ulogu, u drami ničim izazvan, na scenu izlazi vršioc dužnosti načelnika saobraćaja Tomislav. Gazda Toma iz Trgovišta je svoju porodičnu kuću u Vranju izdao firmi AKTOR-a, grčka firma koja vrši radovi na izgradnji auto-puta na koridoru 10. Od stanarine u visini od 1.500 evra, sebi je iznajmio stan u Vranju po ceni od 110 evra.

To mu nije smetalo da od PU Vranje naplaćuje putne troškove kao da putuje na relaciji Vranje – Trgovište. Javna je tajna da je „Gazda Toma" zaštitnik Aktora i Kavim Jedinstva a da zaštitu u vidu aboliranja saobraćajnih prekršaja debelo naplaćuje. Često se viđa po kafanama ali račune on nikad ne plaća.

Takođe moramo da vas upoznamo sa raskidom veze između načelnika i predsednika NUNS-e Vukašina Obradovića. Naime, nakon žestoke psovke i fizičkih nasrtanja od strane narodnog poslanika SNS na načelnika, oglasio se Obradović. U njegovom tekstu imenovani navodi da je razočaran načelnikom i traži njegovu smenu. Odjednom, svi se okreću i puštaju ga niz vodu, a načelnik koristi trenutnu političku situaciju i pokušava da se podigne iz blata.

Ono što nas i javnost posebno zabrinjava jeste piromanija u Vranju. Ovaj rat, bande na preotimanju teritorije izazvao je strah kod Vranjanca.

Tačno je da su vozila paljena lokalnim kontraverznim biznismenima i političkim mafijašima. Paljevine su često puta zahvatale i neplanirane objekte, pa se zato sad građani Vranja plaše da parkiraju svoja vozila pored lokalnih mafijaša. Tako je kao kolateralna šteta izgorelo Narodno pozorište koje se graničilo sa diskotekom koja je bila meta paljenja. Mi smo mala sredina i većinu stvari znamo. Tako znamo, ili sumnjamo, da su trenutno uhapšeni na neki način povezani ili su izvršioci paljenja.

Da se ne bi pogrešno razumeli, želimo da kažemo da kao profesionalci takve osobe osuđujemo, ali da i kao takvi oni imaju prava na pravično suđenje. Takođe iz iskustva znamo da su dokazi mnogo tanki i zabrinuti smo da će zbog nečije bahatosti i nestručnosti građani srbije platiti ceh nezakonitog pritvaranja i oslobađanja ovih od krivične odgovornosti. Moramo da Vam naznačimo da je hapšenje ove grupe usledilo u času kada se digla ogromna prašina i povika po načelniku PU Vranje.

Mišljenja smo da je njihovim hapšenjem kupio sebi mir i nastavak vladavine. Nakon toga je usledila reakcija nezapamćena u našim redovima. Svi mi smo kao profesionalci hapsili, podnosili krivične prijave i po nekad bi dolazilo do vređanja ili sitnih čarki, ali nikad da neko preti i to iz zatvora. Ova grupa preko svojih kanala počela je otvoreno da preti inspektorima i načelniku. Tada su čule teške optužbe da su dokazi montirani i nameštani.

Ubrzo se pronela vest o tome kako su pronađeni dokazi DNK na flaši 100 metara od lica mesta i kako su se na garderobi osumnjičenih pojavile čestice benzina. Ogorčeni smo, ne možemo da poverujemo kuda ide ljudska zloba. Na ovaj način ako je to istina, ova operativna grupa inspektora je bolesna i društveno opasna. Mi se ovom prilikom ograđujemo od takvih pojava i oštro ih osuđujemo. “

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PAJTIĆEVA GRAĐEVINSKA MAFIJA: BULEVAR PROFITERA, PUTEVI DROGE I VOJVODINA NA RASPRODAJI

 

Šta je sve policiji ispričao svedok saradnik Zlatibor Paunov zvani Torbica (67), bivši član Komisije za planove Skupštine grada Novog Sada, i bivši načelnik Gradske uprave za urbanizam i stambene poslove. Zbog čega u izveštajima CIA i DEA Novi Sad predstavlja važnu raskrsnicu droge, i kako preko građevinskih prevara vojvođanska politička vrhuška pere novac od narkotika…

 

        A. Nađ

 

Svaki pametan gradonačelnik zna da je najskuplja roba koja postoji u nekom gradu građevinsko zemljište. Ono šta je uradio Šarićev kartel u Novom Sadu je mrvica prema onome šta je uradio kum Bojana Pajtića i bivši gradonačelnik Novog Sada Igor Pavličić u Novom Sadu u dogovoru sa Bojanom Pajtićem i odabranom grupom ološa koji sebe naziva Demokratskom Strankom.

Zbog činjenice da Pavličić, koji je nekada sa trulim "Jugom" došao iz Subotice, na poziv Bojana Pajtića, ima uknjiženih devet stanova a šef policije Miloš Krstić samo jedan manje, prošlog petka je beogradska policija došla da izvrši "uslužno hapšenje" novosadskoj policiji koja godinama zbog korumpiranosti neće da se meša u svoj posao.

U početku je izgledalo da su poplašeni i uhapšeni samo babe i dede koji su godinama radili u urbanizmu, ali, čim su vremešni ljudi još prvog dana shvatili koliko je hladno u zatvoru, otvorili su dušu i pokazali ko su, šta su radili, i koga su u gradu zastupali trinaest godina, umesto države i građana Novog Sada.

Posle dugačke i iscrpne priče koja direktno vodi od tajkuna Vojislava Gajića i Petra Matijevića do Bojana Pajtića, oni su pušteni da se brane sa slobode a poslednja fioka u istrazi nepočinstva pokrajinske vlasti je ostala otvorena. Pri tome je neverovatno dragocen bio prethodnih dana i Dušan Borovica koji je na ovo ukazao i kome sve više prija kafa u zatvoru na koji treba da se navikne i Dušan Elezović.

Pošto je Borovici prihvaćena uloga zaštićenog svedoka u istrazi protiv Bojana Pajtića i Dušana Elezovića, on sve više otvara svoju veselu dušu! Takođe se u posebnim krugovima spominje i poslednji boravak pokojnog Ratka Buturovića kod istražnih organa, čiji je iskaz direktno iz policije prenošen na pet šest službenih telefona, jer su se mnogi iz policije, koje je Buturović plaćao, bojali da nisu spomenuti!

Ovaj interesantni iskaz pušten je odabranim članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i u njemu Buturović poslednji put baca puno svetlo na kriminal Pajtićeve lopovske bande u Novom Sadu i pokrajini, u kojoj je zatvoreno 300.000 radnih mesta, privreda uništena a oni priterani u ćorsokak, i sada nude za podršku “rezoluciji o Vojvodini “ 2.700 evra po glavi stanovnika.

Zlatibor Paunov (67), vremešni čičica sa večitom torbicom pod miškom, u poslednje vreme je posetilac zdravstvenih ustanova radi trošnog organizma koji mu je uništavan dok je posredovao između građevinske mafije i želja Bojana Pajtića. Ovaj dugogodišnji direktor urbanizma je prvi otkrio veliki talenat Vojislava Gajića, njegovih sinova i Petra Matijevića i njegovog mlađeg sina narkomana. Kad priča u šali, kako je počela ta saradnja, on se nasmeje i ispriča anegdotu kako je Vojislav Gajić, koji je na slici "Tajna večera" stavio svoju glavu umesto glave Isusa, pa je prozvan od meštana iz njegove rodne Bobote iz koje bolje da nikad nije došao-“ Isus iz Bobote“.

Gajić, sa neartikulisanom verbalnom komunikacijom, dolazi po prvi put kog njega, izuva cipele i penje se u čarapama na sto sa građevinskom maketom Novog Sada i počinje da pomera zgrade od stiropora pravdajući da se grad tako vidi bolje iz aviona! Pre toga nikad nije video ništa veće od Bobote, gde je ceo život varao svoje meštane. Kada ga je Zlatibor Paunov upitao, iz čega to misli da finansira, on je pritisnuo jednim prstom nos kao kad se ušmrkava kokain i tako objasnio iz čega…

Vojislav Gajić je devedesetih krenuo u biznis sa starim babama kojima je bagerima potkopavao i rušio kuće, puštao svoje kriminalce da stare ljude, uglavnom samce, presreću i tuku po mraku, ili ih je terao da potpišu da daju kuće za utočište u staračkim domovima.

Tako je počeo sa par građevinskih mašina devedesetih, izgradio kod Novosadskog Sajma ono što svi danas zovu "bulevar ratnih profitera", zapravo, oblast sadašnje mesne zajednice “7 Juli“ gde ima čitave ulice u kojima je kasnije DS-u poklanjao stanove, pa je krenuo na Liman, gde sada svi funkcioneri DS-a imaju stanove, a neki od su dobili i zgrade da po nekoliko puta prodaju stanove raznim vlasnicima!

U mesnoj zajednici 7 Juli nalazi se i privatna policijska stanica Vojislava Gajića i Petra Matijevića, u kojoj oni drže svoje automobile gde se policija uvek i svemu iščuđava, pa se čudila i kada je na deset metara od stanice ispaljen rafal u prolazu iz ruke "malog Kićuna" u trenerci sa kapuljačom, i kada je izrešetan "Žabac", kao upozorenje Matijeviću i Gajiću čiji su sinovi sedeli oko njega, jer nisu platili na vreme ratu za drogu.

Naime, Šarić je u okviru boravka u Novom Sadu kreditirao na mig Bojana Pajtića – Petra Matijevića i Vojislava Gajića, koji su mislili da je Šarić nestao zauvek, ubijen ili bilo šta, pa će im dugovi ostati nevraćeni, kao i pokojnom Arkanu ili ubijenim Zemuncima.

Bulevar Evrope je najveće ruglo od zgrada koje su iznikle na veoma skupom zemljištu koje je kupljeno za bagatelu. Ovaj deo grada zahvaljujući Bojanu Pajtiću i ostaloj kamarili koja je napunila džepove sada liči na siromašno sindikalno odmaralište u Solunskoj regiji.

Hotel Holiday Inn je najveća krađa Pajtićeve klike u saradnji sa Gajićem i Matijevićem, na čijem placu je građeno šest spratova više od dozvoljenog, gde je Vojislav Gajić hteo krišom, uticajem na Bojana Pajtića, u maniru primitivnog prevaranta, da napravi još tri sprata sa unutrašnjim pregradama. Ali, ispostavilo se, da će to sada teško dobiti.

Vojislav Gajić je izgradio i ogromnu zgradu koja polako tone, jer nije rađena statika. Nalazi se preko puta pokrajinskog SUP-a i tone! Tu nema prodatih lokala ni stanova, ali, njemu posao cveta i dalje i niko u pokrajinskom SUP-u ne sme da se pita kako mu to "ide", nego sada beogradska policija mora da vrši uslužna hapšenja po Novom Sadu.

Novi Sad je po podacima CIA i DEA glavna raskrsnica puteva droge koji vode u Evropu i iz Evrope. Bojan pajtić i Dragoslav Petrović su smislili da narko mafiji prodaju gradsko zemljište i zgrade, parama od provizije na trafiking droge, parama od pozajmica od narko bosova i parama za koje su narko bosovi dobijali sve sto je prestižno a posle čak i ono upropašteno u privredi Vojvodine.

Posao je internacionalni, a prao se novac od narkotika i žmurilo na njegovom transferu preko ovog grada. Veza pokrajinske vlasti i njenih tajkuna sa inostranstvom je u početku bila droga a sad je proširena na “deklaraciju o Vojvodini“ radi lične zaštite tih istih funkcionera.

Za te pare su Gajić i Matijević gradili i kupovali (jedan hotele a drugi mesare i poljoprivredne komplekse) a proviziju od zemljišta i zgrada je tajno i na tajne račune ubirao Bojan Pajtić sa svojom odabranom grupom koja sada čeka hapšenje. Međutim njihovim zatvorom se ne rešava problem siromašnog društva – oni moraju te pare vratiti natrag narodu i za to postoji uvek način!

Pajtić je dozvolio izgradnju i drugim sumnjivim licima od kojih su pet njih umrli (ili su ubijeni) pošto su višestruko prodali stanove u tim zgradama. Ljudi koji su kupili stanove od ubijenih sada čupaju kose, jer te stanove ne mogu uknjižiti zato što ima po deset vlasnika na jedan stan.

Jedan od investitora ovakvih zgrada, Živa Popović je u ulici Koste Racina dao celu zgradu DS-u kao nagradu, a uvaženi Pajtićevi prijatelji su stanove iz nje preprodavali građanima više puta uz znanje i saglasnost gradskih urbanističkih čelnika i njihovih advokata. Jedan od poznatijih DS čelnika i preprodavaca stanova je i sadašnji direktor Studentskog Centra, Jovan Bjelobaba, koji je sa svojim timom iz pokrajinske vlasti i sa Goranom Radićem koji se predstavljao kao “sainvestitor“, prodao preko sedamdeset stanova po ceni svakog od sto hiljada evra!

Po ovome šta je uradila zadnja Pajtićeva garnitura kadrova iz DS-a bivši direktor ZIG-a Borislav Novaković, zvani Bora Konj je sitan amaterski lopov, i zato je sklonjen, uprkos brojnim krivičnim prijavama koje čekaju na njega kad se promeni tužilaštvo.

Takođe, i Aleksandar Jeftić koji je Nenadu Čanku morao mesečno plaćati po 500.000 dinara dok je bio na funkciji direktora javnog preduzeća "Zavod za Urbanizam“, sitna je i ispušena lula, mada je sagradio velelepnu kuću u ulici Vojvode Knićanina, u kojoj su sva stakla zatamnjena da se ne vidi kako njegova zaključana žena po ceo dan liže jezikom prozorsko staklo iznutra, jer je u Jeftićevoj krađi bila zapuštena pa je poludela!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUBOTICA: MAFIJAŠKO LOPOVSKA DRUŽINA ZA SPROVOĐENJE STEČAJA U SEVERNOBAČKOM OKRUGU

 

 

Stečajna mafija u severnobačkom okrugu školovana je u najgorim i najokorelijim kriminalnim krugovima, sa ciljem uništavanje preduzeća u tranziciji, ali i sa namerom da pojedinci zgrnu veliku materijalnu korist u odsustvu države, prava i pravde. Ono što se odigralo sa preduzećima u stečaju (a kako su pala u stečaj, posebna je priča) širom Srbije i Pokrajine Vojvodine, možda se ponajbolje vidi na primeru Subotice, kao neusmnjivom centru severnobačke regije.

 

          A. Nađ

 

Vrlo dobro pripremljena grupa ljudi, radeći strogo po nalogu političkih moćnika, krenula je da vodi stečaje do tada dobrih preduzeća, a sve zarad lične koristi, što se ubrzo pokazalo kao tačno.

Kolektivi su propadali, radnici ostajali bez posla, a cela sela i naselja bez najosnovnije egzistencije za život. Ovo je bio kriminal bez presedana prema svome narodu, gori svakog prošlog rata ili bilo koje druge pustoši na ovim prostorima. Ako samo pogledamo šta se dešavalo u Severnobačkom okrugu sa sedištem u Subotici, a gde pripadaju opštine Bačka Topola i Mali Iđoš, dolazimo do frapantnog podatka da su praktično pojedinci i uigrane grupacije uspele da unište sve što je valjalo od privrede.

Ali, ono što je najgore, svi su poznati policiji, sudovima, tužilaštvu, po imenu i prezimenu, po nedelima, ali im ni sa glave do sada ne fali. Stečajna mafija je uspela da uništi kolektive kao što su Sever iz Subotice, Agrokombinat iz Subotice, Bratstvo Subotica, Poljoprivredna imanja Krivaja iz Krivaje, Nova Brazda iz Đurđina, Pačir iz Pačira, Mala Bosna, Medoprodukt i Jukom iz Tavankuta, ZZ Bajša iz Bajše, Tetečka, Bačka sz Čonoplje, Enomag iz Bačke Topole, ZZ Čantavir, ZZ Stara Moravica, PD Mali Iđoš, ZZ Mali Iđoš, Njegoš iz Lovćenca, Antilop iz Feketića i mnoga druga imanja…

Protagonisti ovakvog uništenja firmi su bili čelnu ljudi Trgovinskog suda iz Subotice, na čelu sa predsednicom tog suda Ilonom Stajić. Ranije je tu nečasnu ulogu obavljala Marki Bin Ana.

Najveće uništenje i stečaj severnobačkih firmi odigravao se tokom 2003. godine pa nadalje. Ako znamo da je u tom periodu predsednik Trgovinskog suda bila Ilona Stajić, znači sve se odigralo pod njenom palicom. Da zlo bude veće, ona je i danas predsednik Privrednog suda, ali sada preimenovanog kao Privredni sud Subotica. To mesto je, izgleda, po zaslugama nekih moćnika zaslužila.

U svemu ovome se apostrofira kao njen mentor Jožef Kasa koji je skoro zbog pljačke ovog naroda i njegove imovine zaglavio u zatvor. To nam je slika i prilika našeg pravosuđa i političke oligarhije na seveeru Bačke.

Šta je ovde najinteresantnije u svemu ovome, kada je stečajni sudija bila Ilona Stajić predsednik stečajnog veća je bio Čeljuska Ivan, dok su za stečajnog upravnika postavljali Stevana Moldovana sa Palića ili Šandora Šomodija iz Stare Moravice, ali su oni imali i rezervne varijante za stečajne upravnike poput Vladimira Zužića i drugih, ili njima posebno vernih osoba.

Ovde je takođe interesantno, da je stečajni sudija bio Ivan Čeljuska, a tada je predsednik stečajnog veća bila Ilona Stajić…I tako u krug, neviđenom i beskonačnom rotacijom, sa osnovnim ciljem da se što više napljačka.

Supruga Ivana Čeljuske u to vreme je bila zamenik Okružnog javnog tužioca u Subotici, a predsednica suda je bila Marki Bin Ana, ovo se vidi kako su dobro bili umreženi i kako je sve dobro funkcionisalo.

Da ne bi bilo nikakve dileme, u pitanju je začarani krig mafijaško lopovske družine, jasno se identifikuju pljačkaši konkretnih firmi, kao i pljačkaši novca malih akcionara, koji su godinama stvarali i gradili te kolektive, da bi ih na kraju ova mafija prigrabila za sebe.

Sve u svemu hronologija ove pljačke je izgledala ovako:

Ilona Stajić i Čeljuska Ivan imenuju stečajne upravnike, da odrade to što treba. Uočljiv primer kako to funkcioniše desio se u mestu Šupljak kod Subotice, dok su kasnije "olešili" Krivaju, Čonoplju, Telečku, Mali Iđoš, Đurđin, Bajšu i druge.

Pomenuti Stevan Moldovan je bio u Upravnom odboru u Šupljaku, a zaposlen u to vreme kod Ledenjaka. Protiv njega je bila podneta krivična prijava, međutim kao takav obeležen poslužio je da bude stečajni upravnik u mnogim firmama, pa čak i u Šupljiku gde je ranije bio član UO – koji apsurd i neka čudna slučajnost. Na taj način su mnoge firme do kraja opljačkane i prodate bud-zašto.

Ako znamo da je vlasnik firme Ledenjak iz Subotice Antal Ledenjak, koji je u bliskim odnosima sa Jožefom Kasom, onda nam je jasno da je ova pljačka legalizovana. Ovo pogotovo potvrđuje činjenica da je u tom periodu Kasa bio potpredsednik vlade Srbije. Znači, pljačka je legalizovana uz podršku iz samog vrha države Srbije!

Ovde treba pomenuti da je supruga Stevana Moldovana zaposlena kao direktor jednog od preduzeća, a čiji je vlasnik "pošteni bogataš" po imenu Laslo Čakanj koji je u posebno dobrim odnosima sa Kasom i Ledenjakom.

Da apsurd i zlo budu veći, već ozloglašena Ilona Stajić je i danas predsednica Privrednog suda u Subotici, i dalje sa svojim vernim poslušnicima (sudijama) presuđuje u korist mafije, a na štetu zaposlenih i malih akcionara. Umesto da sa Kasom i sličnim njemu budu u zatvoru, takve osobe sumnjivog morala i poštenja i dan danas dele pravdu u Subotici.

Na ovaj način mali akcionari iz Severnobačkog okruga sa sedištem u Subotici bili su prinuđeni da se obraćaju svim relevantnim činiocima i javnosti u državi Srbiji da do kraja raskrinkaju ovu kriminalnu organizaciju i da ih privedu pravdi, a da bivši zaposleni i država Srbija budu namireni konfiskacijom imovine od ovakvih kriminalaca.

Oni se naivno još uvek nadaju da će pravosudni organi po ovim pitanjima ubrzo početi da rade, jer dokazi o ovim pljačkama postoje, a koji se čak mogu pronaći u arhivu navedenih sudova u Subotici i u tužilaštvu i policiji. Ipak, kažu i da će, ukoliko postoji dobra volja da se sve ovo do kraja razotkrije i reši, i mali akcionari uvek će biti na raspolaganju da pomognu oko rasvetljavanja i dokazivanja ko je sve učestvovao u pljački ovog naroda i zajedničke imovine svih nas.

Na kraju, posebno je zanimljiv podatak da su dokument sa neporecivim dokazima o kriminalnim stečajnim postupcima mali akcionari doneli 12. marta 2013, u trenutku dok je on jednoglasno usvajan na sednici Upravnog odbora Saveza udruženja akcionara Vojvodine 19. marta 2013. godine. A kad će nešto po tom pitanju država da radi, ne zna se.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRVA DAMA SRBIJE: DRAGICA NIKOLIĆ SE VIŠE NE BAVI TRAVAMA I IKONOPISANJEM, VEĆ SKUPLJANJEM PARA

 

Srpsko dno isplivalo je na površinu! Dragica Nikolić, žena bivšeg građevinskog tehničara-terenca a sadašnjeg predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, postala je takozvana prva dama. Od tog momenta, ova tragikomična pojava ne izlazi iz škola, bolnica, fakulteta, biblioteka, muzeja, arheoloških lokaliteta, naučnih rasprava…Ova neuka žena, po svim merilima baba, nalazi se u stanju novog devojaštva, prenemaže se pred kamerama, oblači kao preljubnica iz te-ve sapunica, i pokušava svim silama da se predstavi kao duhom bogata dobrotvorka.

 

                     major Goran Mitrović

 

Stvar je potpuno suprotna: ona je slika i prilika opšte duhovne bede, a njenu humanitarnu fondaciju pomažu i vode lica sa kriminalnim biografijama. "Upraviteljka" njenog fonda je Violeta Karić, okrivljena za pljačku stambenog i poslovnog prostora u "aferi Mobtel", a "donator" joj je i Miodrag Kostić-Kole, tajkun koji još nije kažnjen za multmilionske prevare i pljačke…Na poklonjenje joj dolazi i Bojan Pajtić sa buketima cveća, šaljući poruku da je sluga pokoran i da je spreman na podelu plena. Da li je ova žena opasna koliko je i smešna?

Tek što je zasela uz svoga muža u predsedništvu Srbije, Dragica Nikolić, žena koja sebe u javnosti predstavljala kao "ikonopisca" i "sakupljačicu lekovitog bilja", osnovala je fondaciju koja nosi njeno ime. Na čelo tek osnovane fondacije "Dragica Nikolić", postavljena je Violeta Karić (upisana kao "upravitelj" humanitarnog fonda). Ova članica porodice Karić poznata je i po tome što je učestvovala u čuvenoj aferi "Mobtel" (pljačka 13.000 kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora u Beogradu), a proces protiv nje ni do danas nije okončan.

Dragica Nikolić, do nedavno sakupljačica lekovitog bilja, danas sakuplja novac i imovinu od režimskih tajkuna, preko svoje fondaciji u kojoj prima sve vrste donacija. u novcu i "naturalno".

Najveći lopovi u Srbiji, najbrže su shvatili o čemu se ovde radi! U toku je sezona novih iskupljenja grehova u robi i novcu, pa je tako i predsednik "MK Grupe" Miodrag Kostić-Kole, početkom juna 2013. godine, "rešio" da svoju porodičnu kuću u Petrovaradinu prepiše na Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

Ova "primopredaja" dešavala se u prisustvu Dragice Nikolić, koja se u Kostićevoj kući pojavila u dva svojstva: kao žena Tomislava Nikolića koja šalje poruku iz predsedništva da je Kostić zaštićen, i kao režimska blagajnica, kojoj tajkun plaća zaštitu. Jedan bliski posmatrač ovoga skandala, primetio je da je i čuveni kralj droge, Pablo Eskobar, gradio škole i kuće u naseljima gde je živeo!

Umesto da odgovara pred sudovima ove zemlje zbog niza multimilionskih prevara, Miodrag Kostić, zahvaljujući naprednjačko-demokratskoj pljački, i dalje širi svoju imperiju-on treba njima, oni trebaju njemu!

Ovom skandaloznom i besramnom događaju pridružio se i Bojan Pajtić, sa "kitom cveća", klanjajući se Dragici Nikolić do zemlje, šaljući tako poruku naprednjačkim partnerima da će opljačkano pošteno deliti sa njima.

Da bi sve ostalo unutar porodice, kako i priliči pravoj mafiji, Dragica Nikolić je postavila za članice Upravnog odbora fondacije, svoje snajke Milenu i Milicu, udate za njene sinove Branislava i Radomira. "Poslovni prostor" fondacije "Dragica Nikolić", nalaze se odmah do vrata kabineta Tomislava Nikolića. Tako je dojučerašnja travarka Dragica postala prva žena nekog srpskog vladara novijih vremena, koju je muž službeno uselio u Predsedništvo Srbije, zajedno sa decom, snajkama i ostalom mnogobrojnom rodbinom.

Tomina Dragica-domaćica-travarka, izbezumljena je od sreće! Nosi suknje sa šlicom, paradira u najskupljoj garderobi kupljenoj u eminentnim svetskim modnim kućama, doživljava svoje drugo devojaštvo, ali još uvek ide gladnih očiju željnih svega. Ne tako davno, hrvatski "Jutarnji list" je pisao kako "Nikolićeva supruga u službenom vozilu obilazi skupe butike po Beogradu", i izneo podatak da je samo za talijanske cipele marke Elisabetta Franchi platila 200 hiljada dinara. Sve čini da zaboravi svoju prošlost, ali ne ide! Ipak je ona žena bivšeg građevinca-terenca!

U pomoć njenoj stalnoj terapiji od kompleksa niže vrednosti, priskočili su i mediji. Došlo je do provale nezapamćenog udvorišta u srpskoj štampi, koja na udarnim mestima klikće kako je "…Dragica Nikolić otvorila Bazar na Beogradskom Sajmu", "Dragica Nikolić posetila prirodnjački muzej", "…obišla Istorijski muzej", "…uveličala otvaranje muzeja Srpske pravoslavne crkve", "…posetila porodilište u Čačku", "…obišla Opštu bolnicu u Novom Pazaru", "…posetila Sajam knjiga u Beogradu", "…sa ministrom kulture Bratislavom Petkovićem obišla arheološki lokalitet Viminacijum"…

U srpskoj istoriji su zapamćene razne nevoljene vladarke, poput kraljice Drage Mašin, ali, nijedna od njih nije bila neobrazovana. Svaka od njih je bila školovana, govorila je strane jezike i poznavala brojne veštine ophođenja, pravila komunikacije i znala gde joj je mesto u društvu.

U godini kada je pljačkom i veleizdajom došlo do potpunog poraza srpske nacionalne i državne ideje, pokušaj stvaranja institucije "prve dame" sa osobom kakva je Dragica Nikolić, više je nego drzak.

Srećom po ojađeni narod, za Dragicu-sakupljačicu više nema nade. Kasno je da jedna šumadijska travarka u odmakloj dobi ode u školu za dame. Kad se staro drvo nakrivi, više niko ne može da ga ispravi!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KROKODILSKI ZAPAD: PAMET SRBIJE FINANSIRA NAROD, A ZAPAD JE UZIMA ZA DŽABE….

 

Iako je privreda Srbije je odavno na klimavim nogama, da je i punjenje budžeta postalo otežano, a gomilu svršenih studenata iz Srbije Zapad dobija besplatno, naše visokoškolstvo proizvodi kadrove za izvoz u inostranstvo.

 

       Piše: Aleksa Mijajilović, poljoprivrednik iz Rušnja

 

Svakoga dana prolazim pored naših državnih fakulteta u bulevaru kralja Aleksandra i gledam ispred njih našu mnogobrojnu a najpametniju mladost. Začuđujuće je to da i pored totalnog uništenja srpske ekonomije, privrede, industrije, kao i mnogobrojnih organizacija vanprivrede, u poslednjih deset i kusur godina na našim državnim fakultetima se ne smanjuju kvote za upis novih studenata. Broj studenata se ne smanjuje a potrebe za njima su u Srbiji iz dana u dan sve manje i manje.

Opravdano se nameće pitanje kome toliki broj svršenih studenata, novih akademskih građana uopšte i treba?

Nije sporno da oni trebaju samim fakultetima jer od ogromnih iznosa upisnina i od onih drugih plaćanja studenata zaposleni na fakultetima veoma lepo, čak i za naše uslove neprimereno lepo žive. Privredi, državi i ostalima toliki broj studenata svakako ne treba.

Ono malo preostalih uspešnih firmi koje su pokupovali stranci i nije propalo privatizacijom dovelo je u Srbiju iz svojih zemalja rukovodeće kadrove te im naši akademci ne trebaju.

U državnim i paradržavnim strukturama vlasti vladajuće političke stranke zapošljavaju svoje kadrove, poslušnike, među kojima skoro i da nema fakultetski obrazovanih ljudi sa diplomom naših državnih fakulteta.

Danas su nam na primer Skupština i Vlada prepune, sve do najodgovornijih funkcija diplomaca sa privatnih fakulteta koji služe da se političkim kadrovima brzom brzinom dodeljuju diplome visokog obrazovanja iza kojih ne stoji ama baš nikakvo znanje a samim tim ni muka tj. napor.

Sve menadžer do menadžera. Ponavlja se priča iz perioda neposredno posle Drugog svetskog rata, samo što su tada za to služili ubrzani kursevi i partijske škole a ne privatni fakulteti, da se partijskim kadrovima dodeljuju diplome neophodne da bi oni obavljali odgovorne poslove u društvu.

Dakle, u vreme velike nestašice para u budžetu Republike Srbije postavlja se pitanje zašto država ne smanji broj studenata na svojim fakultetima na optimalan, odnosno neophodan nivo, čime bi uštedela ogromna sredstva?

Jedan od odgovora nameće se na prvi pogled, prosto bode oči, naročito kada su u pitanju studije tehničkih i prirodnih nauka.

Ukoliko se zna da je od 5. oktobra 2000. godine Srbija postala država ograničenog suvereniteta, da su od tada na vlasti ljudi koje postavljaju Vašington i Brisel, kvote za upis studenata mogu da se smanje samo uz njihovu dozvolu. (Pre nedelju-dve, gostu u jednoj TV emisiji mrtav-ladan javno izjavi da svakog četvrtka naš ministar prosvete dobija naloge i uputstva iz Brisela šta treba da radi!).

Pa zašto ih onda ne smanjuju? Nije Zapad lud da to učini tj. odobri, jer sva ta naša pametna deca kada završe fakultete, pre svih elektrotehnički, mašinski, tehnološki, medicinski, rudarsko-geološki i slične, nemajući šta da traže u srpskoj privredi niti u srpskom društvu, zaposliće se pre svega na Zapadu.

Ne menjajući postojeće stanje što se tiče broja studenata država Srbija tj. njeni poreski obveznici kao i roditelji studenata finansiraće i dalje školovanje veoma stručnog, u svetskim razmerama kvalitetnog kadra, mladih punih energije stručnjaka koje će na kraju Zapad da dobije kao na tacni i to još za džabe.

U njihovo stvaranje neće on da utroši ni jednog jedinog evra. Srpsko društvo će da uloži ogromna sredstva u njihovo školovanje ali neće njihovo stečeno znanje da upotrebi u svoju korist, radi svog razvoja i prosperiteta, već će to znanje da prigrabi i eksploatiše pametni, lukavi i podmukli Zapad a u cilju svog napretka i svog blagostanja.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆ ŠERIF: U SRBIJI HAPŠENJA POČINJU PREKO MEDIJA, A NJEGOVE ŽELJE SPROVODI VELJOVIĆ

 

Samo najprimitivniji režimi na svetu, među kojima je i sadašnji režim u Srbiji, koristi metode javnog linča, likvidaciju preko novina, osudu pre suda i zatvaranje pre zatvora. U naprednjačko-demokratskom režimu nema pretpostavke nevinosti, ima samo naručenih procesa.

 

          M.G.

 

Naprednjačko-demokratska mafija patentirala je hapšenje petkom, kao najdelotvorniju metodu kojom zastrašuje i političke protivnika i narod. Kad uhapse odabranu žrtvu petkom, ona je u stanju šoka tokom vikenda u beogradskom Centralnom zatvoru i spremna je da prizna sve, čak i ono čega nikada nije bilo. Ali, pravo ubijanje počinje nekoliko dana ranije! Kao u naučno-fantastičnim filmovima, gde se budućnost već desila, samo se teško navići na nju…

To, ustvari, režimski mediji ubijaju već ubijenog. Poslednji slučaj hapšenja bivšeg ministra Predraga Bubala, morao bi da otvori oči svakome ko još ne zna u kakvoj državi živi. I najava Bubalovog hapšenja desila se dan ranije! Pisalo je: "Danas pada Bubalo!". Kao i toliko drugih hapšenja od kojih se većina završila oslobađanjem usled nedostatka dokaza ili odsustva krivice.

Ali, bez obzira da li je Bubalo kriv ili nevin, postoje zakoni, postoji pretpostavka nevinosti i njegovo pravo na odbranu. Svega toga u Srbiji nema. U Srbiji je na sceni vladar i njegova volja. Vladar je jedan i nedeljiv, i njegovo je pravo mimo svakog drugog prava. Kao neka vrsta verskog vođe. Ako je on kazao da je Bubalo kriv, šta će mu suđenje?

Bivši izvršni direktor Agencije za privatizaciju Goran Mrđa, uhapšen je istog dana kad i Bubalo. Njega nisu najavili. "Pevačica" iz MUP-a zadužena za odnose sa medijima, Marija Nenić, nije bila obaveštena da će Mrđa biti "na kafi" sa Milanom Bekom. Niti je znala da je Beko u ovom slučaju glumio "svedoka saradnika".

Da nekim čudom ustane iz groba pokojna Verica Barać, koja je priterala uza zid Milana Beka i suočila ga sa njegovim pljačkama, krstila bi se sa obe ruke! Zar Beko da bude potkazivač, saradnik policije u istrazi gde je on glavni osumnjičeni!?

Prvi podpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, kada želi nekog da opljačka, naruči proces od Milorada Veljovića i njegove desne ruke Rodoljuba Milovića.

Njihov zadatak je da “opserviraju žrtvu“, ispitaju koliko ima para, koliko keša, a koliko u nekretninama, posebno. Onda oni angažuju Mariju Nenić, bivšu novinarku TV B 92, koju su primili na rad po ugovoru u Direkciju srpske policije.

Marija služi inspektorima oko Milovića za odmor i razonodu. Saopšte Mariji šta treba da saopšti, ona onda javi svojim ljudima na vezi u Informeru, u Kuriru, Blicu i listu Alo. Ej, vikne, daje se na znanje, da Bubalo sutra mora pasti! Ili, Mišković je bolestan, ali se ukurvio, to kod Vučića ne pali!

U razgovoru za Tabloid, tužilac za organizovani kriminal čašću tvrdi da nikada nikom iz medija nije dao nijednu informaciju o predmetu. Umesto njega, to čine Veljović i Milović, preko gospođe Nenić.

Protiv Marije Nenić, autorke i voditeljke emisije „Patrola", koja se prikazivala na TV B92, komšije su podnele krivičnu prijavu zbog nelegalne izgradnje višespratnice na Voždovcu, i to na zemljištu čiji je vlasnik Milorad Dimić, nestao pod nerazjašnjenim okolnostima! Komšije tvrde da je Marija Nenić do vlasničkog lista došla brisanjem stvarnog vlasnika Milorada Dimića u svoju korist. A po svemu sudeći, uz pomoć žestokih momaka sa Voždovca, vlasnika placa i kuće ona je prethodno, izbrisala i iz života. Vlasnica desetine stanova, uprljanih ruku do lakata, ugovorna je saradnica Direkcije srpske policije, zadužena za medije.

Kada Vučić zatraži od Veljovića da nekog uhapsi, onda njegova klika napuni Mariju novce, spermom i dezinformacijama, i ona, za velike pare, telali po medijima ko će biti uhapšen, šta specijalni tužilac namerava da im čini, i pritom zastraši i sudije i tužioca. Oni samo treba da hapse, tamniče, sve dok uhapšenima srce ne pukne od straha, tuge i nasilja.

Sva hapšenja u režiji Aleksandra Vučića su tragikomična. Đinđićev šef kabineta Nemanja Kolesar je optužen kao vođa organizovane grupe koja je prodala Smederevsku železaru, za propast Razvojne banke uhapšeni su činovnici i izvršni direktori, građevinsku mafiju u zatvoru predstavljaju službenici katastra i referenti, a bivši ministar Bubalo predvodi mafiju koja je Milanu Beku, tajkunu umešanim u sva nedela u Srbiji, prodala Luku Beograd, bez da su se oni lično okoristili. I što je najgore, hapšenjem rukovodi najopasniji lopov koji je ikada kročio na tlo Srbije – Milan Beko, finansijer Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića i njihove stranke.

Kada Informer najavi da će patrijarh Irinej naredne nedelje biti uhapšen, znajte da ga Veljovićeva banda priprema za Vučića – da ga on opelješi do zadnjeg dinara. Za Vučićeve bandite u Srbiji nema nevinih. Oni bi Isusa Hrista označili kao vođu zločinačkog poduhvata! Da li treba smaći Vučića, zbog mira u Srbiji. Ubiti ne pomilovati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KULTURNA KRNJAČA? UGOVOR ZA KULTURNO ČERUPANJE DRŽAVNE KASE

 

Ugovor o poslu koga nema.

Kako je nedavno procurela vest o arčenju para na kiriju za magacin koji nikada nije korišćen. Ko je sve i kako umešan u ovaj korupcionaški skandal. Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina? Šta je tim povodom izjavio ex ministar kulture Dragan Kojadinović a šta je još 2007. godine preduzeo Dragan Đilas?

 

              Stanislav Živkov

 

Pre izvesnog vremena čitava javnost ostala je zatečena vešću po kojoj je javno saopšteno da bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom „Kunsttransu" najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej (NM) trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove.

Sama po sebi ovakva sudska presuda je skandalozna iz više razloga, ali je notorna činjenica da je sve to zapravo rezultat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri.

Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunstransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštunicinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje, te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom.

Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom da je "Kunsttrans"… kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posao… Magacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunstrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen!

Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre deset godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke dr Cvjetičanin Tatjane i bulumente okupljene oko nje , zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunstrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina.

Pri tome je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

 

     Poslovno tehnička saradnja

 

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, odnosno deo već postojećeg magacina koji je opisan kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova na katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, a u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. godine.

Pošto je Branković očito mislio da je najpametniji od svih, verovatno mu nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine.

Bilo bi stoga jako zanimljivo videti da li je neko iz Kunsttransa ikada ikoga konsultovao pri izboru lokacije na kojoj se nalazi kupljeni magacin, ili je pri kupovini daleko bitnija bila verovatno povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi.

Naravno nikome ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, nikome nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota usporavanja Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 te da se stoga recimo veliki deo godine kraj Pančeva Dunav uliva u Tamiš, da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da nikome ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda!

O tome da je to ipak bilo poznato ali po nekima apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Uglavnom je novo kupljeni depo zvrjao neuređen duže vremena, a povod za njegovo uređenje bilo je sklapanje ugovora o poslovno -tehničkoj saradnji muzeja i Kunsttransa.

 

     Iznajmljen depo koga nema

 

Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1.300 mkv). O tome da je ovaj ugovor zapravo sročen po meri Kunsttransa najbolje govori činjenica iz istog člana ugovora po kome rok od 6 meseci teče u okviru kalendarskih meseci u kojima se obično odvijaju građevinski radovi.

No, ako se zna da je ugovor o poslovno tehničkoj saradnji zaključen još 15 maja 2006. godine a prema saopštenju pravne službe Kunsttransa adaptacija i rekonstrukcija depoa i tehnički prijem depoa su izvođeni u periodu od marta do decembra 2007. godine, jasno je vidljivo da je Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji, Narodni muzej zapravo iznajmio depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao!

Članom 6, stav 1 pomenutog ugovora precizirano je da se Narodni muzej obavezuje da plaća mesečnu zakupninu za korišćenje predmetnog prostora u iznosu od 35. 251 evro mesečno, i to svakog petnaestog u mesecu, za tekući mesec korišćenja predmetnog prostora, a pošto Narodni muzej nikada nije preuzeo na korišćenje depo niti je u njega preneo umetnine, jasno je da ne postoji obaveza Muzeja da plati uslugu koja nije izvršena, tim pre jer ni Vlada Srbije nikada nije izdala bankarsku garanciju koja je bila predviđena ugovorom!

Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006. godine.

Tako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor, iz čega proizilazi da se u enterijeru magacina nije moglo raditi u toku kalendarskih meseci u kojima se obično ne odvijaju građevinski radovi što je totalna budalaština jer kiša i sneg nemaju nikakvog uticaja na radove u enterijeru.

Međutim, pravi galimatijas nastao je skandaloznim članom 13 ugovora gde doslovno piše da ugovor stupa na snagu kada vlada republike Srbije ili drugi nadležni organ Republike Srbije izda garanciju za ispunjenje obaveza Narodnog muzeja iz člana 6 ovog ugovora.

Ukoliko garancije iz prethodnog stava ne bude izdata u roku od 90 dana od dana potpisivanja ovog ugovora, Kunsttrans ima pravo da jednostrano raskine ovaj ugovor i da od Narodnog muzeja zahteva naknadu svih troškova koje je predujmio za izradu glavnog projekta, kao i ostalih troškova koji su nastali na teret Kunsttransa.

Ali, o tome da je nekome iz tadašnjeg sastava ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine, čime je zapravo zakupninom trebalo finansirati uređenje depoa koji se uopšte u tom trenutku nije koristio! Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda tadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić?

Ipak, još 2007. godine, zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu "baština Srbije", javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije narodnog Muzeja, što je već za vreme sledeće vlade, zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću, definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog muzeja.

Pošto se na ovaj način nedvosmisleno dokazalo da Potemkinova sela Đorđa Brankovića više nikome ne mogu zamazati oči, siroti nedužni Đorđe Branković preduzeo je akciju ućutkivanja Večernjih novosti i to tako što je 28.10. 2010. podneo tužbu za propuštanje objavljivanje informacija sa predlogom za određivanje privremene mere kojom se zabranjuje svako dalje spominjanje svega onoga što se Brankoviću ne sviđa pošto to navodno vređa prava tužioca!

 

    Manojlo fizičko lice?

 

Tako je, i pored objavljenih fotografija na kojima se videlo da je dvorište ispred magacina dobrim delom pod vodom, koja se takođe slivala niz betonski sokl magacina na kome se jasno vide jako vlažne partije, Brankoviću jako zasmetala činjenica da je dana 1. septembra 2010. u tekstu pod nadnaslovom Magacin Kunsttransa u Krnjači tokom poslednjih meseci poplavile kiše i naslovom Sporni depo u vodi, napisano da se magacin nalazi u Velikom Blatu što je toponim za tu lokaciju, te da je sporni depo smešten u močvari (što je jasno vidljivo iz vojnih topografskih i geoloških karata tog područja) te iz Eko atlasa Beograda (morfogenetska karta br 11 te karta nivoa podzemnih voda br. 15).

Naravno ovde priči nije kraj jer je Brankoviću jaaaako zasmetao i nalaz iz izveštaja ekspertskog tima Ministarstva kulture kojim je nedvosmisleno ustanovljeno da u trenutku sklapanja ugovora između tužioca i Narodnog muzeja u Beogradu sporni depo nije postojao pri čemu ni najmanje nije smetala činjenica da je uređenje depoa započelo tek 10 meseci nakon sklapanja ugovora.

Ono što je posebno zanimljivo je činjenica da su sve informacije vezane za ugovor i visinu zakupa i sada javno dostupne preko sajta Ministarstva kulture gde je u celini objavljena informacija upućena tadašnjoj vladi Srbije gde se pored ostalog navodi kako u momentu zaključenja ovog ugovora, depo u Pančevačkom ritu nije bio ni sagrađen!

Tako "Kunsttrans" nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole."

Tako je i ugovoren zakup od 35.251 evra, pre nego što je objekat završen, pa "nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju". Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom.

Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena – previsoka , odnosno naduvana. Naravno, Brankoviću nije pošlo za rukom da ućutka Ministarstvo kulture koje do dolaska sadašnje vlade nije moglo da izađe na kraj sa Velikom Ložom Tatjane Cvjetičanin i svečanim odborom za zaštitu imena i dela Đorđa Brankovića!

Iako su sve informacije bile javno poznate našao se upravo Branković, da i pored podeblje količine putera na glavi, utvrdi da prenošenje svih ovih informacija vređa navodna prava tužioca te da postoji mogućnost da postoji opasnost od ponovnog objavljivanja takvih i sličnih po Brankoviću nedopuštenih informacija kojima bi se i ubuduće tužiočeva prava vređala. Ovde se postavlja koja su to tužiočeva prava vređana. Da li je to možda pravo samovoljnog kupovanja magacina na potpuno neodgovarajućoj lokaciji i kasnije uvaljivanje istog tog magacinu po paprenoj ceni Narodnom muzeju i kuma Tanji Cvjetičanin?

Da li je to možda monopol koji je u vreme strahovlade kume Tanje Cvjetičanin bio uspostavljen na relaciji Kunsttrans – Narodni Muzej? Da li je to možda iznajmljivanje postojećeg ali neuređenog magacina, dakle u smislu funkcionalnosti nepostojećeg magacina? Da li je prethodna zamisao možda bila da se uređenje magacina zapravo plaća sredstvima od zakupnine? Da li je slučajna činjenica da se krajem 2006. godine neko iz Ministarstva kulture našao pametan pa da predloži da se zakup u to vreme nepostojećeg i nefunkcionalnog magacina plati za godinu dana unapred.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš? Uglavnom , kako bi se zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno, tv snimatelja Đorđa Brankovića, sudu je upućen predlog da se primenom odredbi Zakona o javnom informisanju donese presuda kojom se zabranjuje tuženom da u dnevnom listu "večernje novosti" kao i u internet izdanju objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo u ulici Pančevački put broj 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno društvo Kunstrans doo Beograd i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje adt depoa predviđena Ugovorom o poslovno tehničkoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog muzeja fiktivna i naduvana.

U nastavku se još zahteva da se u Večernjim novostima objavi presuda, ali s obzirom na činjenicu da kod nas suđenja po pravilu predugo traju, kum Đorđe Branković je, kako bi i tokom sudskog procesa omogućio zaštitu svog i Kunsttrasovog imena i dela, sudu predložio da donese rešenje, odnosno privremenu meru do okončanja postupka, kojim se "Večernjim novostima" privremeno zabranjuje da objavi sve ono što je zahtevano tužbenim zahtevom.

Zanimljivo, ali je činjenica da za ovu tužbu uopšte nije postojala pasivna legitimacija tuženog jer je tužba podneta protiv Manojla Vukotića kao fizičkog lica a ne kao glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista Novosti, a Vukotić kao fizičko lice nema nikakvu vezu ni sa spornim tekstom, niti je na bilo koji način vezan za ovu pravnu stvar, što pored ostalog ni najmanje nije smetalo Višem sudu u Beogradu, da pod brojem 3-P.br 312/10 donese traženu privremenu meru kako bi se zaštitio lik i delo sirotog jadnog Kunsttransa. Ukratko sve po starom sistemu: salepdžija za bozadžiju; ja tebi grofe – ti meni vojvodo, platiće neko treći!

Kome nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina. Kome je jako smetala istina i ko je sudskim putem naredio Večernjim Novostima šta smeju a šta ne smeju da pišu kako se time ne bi vređala nečija prava

Šta je tim povodom izjavio ex i sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRAVOSUĐE: POLITIČARI HAPŠENJIMA I ZLOUPOTREBOM NADOKNAĐUJU GUBITAK KOSOVA I METOHIJE, A DOKAZIVANJE NEVINOSTI SE PODRAZUMEVA

 

Koliko Srbija nije daleko odmakla u iskrenoj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala pokazuju i nedavno donete presude po pitanjima raznih mafija i raznih izmišljenih afera. Najgori vid korupcije predstavlja koalicioni sporazum o podeli ministarstava kao interesnih sfera vladajućih stranaka na osnovu kojih stranke koje formiraju Vladu postavljaju na ključna mesta svoje kadrove bez ikakavih kriterijuma i to po pravilu najgore od najgorih kadrova.

 

                Josip Bogić

 

Kakva je pogubnost takvog kadrovanja najbolje se vidi u praksi gde takvi kadrovi u početku svog mandata progone sve one koji iole više znaju od njih, a često se ne libe da takvim kadrovima „nameštaju" i krivični progon. Šta vredi tim kadrovima što dokažu svoju nevinost nakon golgote doživljene kroz „nezavisni i samostalni" sud kada su im karijere, porodice, biznis i čast uništeni. Ovih dana smo svedoci oslobađanja mnogih koji su nepravedno bili proganjani, piše Josip Bogić, bivši pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala.

Međutim diplomci iz Donje Livadice opet „jašu" pravo. Mnogi od onih koji su učestvovali u montiranim procesima ponovo učestvuju u progonu neistomišljenika ali sada za druge gazde. Umesto da budu kažnjeni za svoje brljotine oni su nagrađeni. Miškovići i njihovi saradnici terete se za utaju poreza više od 300.000.000 dinara koje je trebalo da uplati preduzeće u vlasništvu Miroslava Miškovića.

O kakvom pomaganju se radi kada ne postoji dogovor optuženih a knjigovođa se držao uputstava odnosno mišljenja ministarstva finansija i Zakona!? Predlažem ubuduće da svaki knjigovođa pre nego što proknjiži bilo koji dokument traži pismeno odobrenje policije ili tužioca da li može da vrši knjiženja i na koji konto.

Ovo se pre svega odnosi na stručnjake iz policije koji su stručna znanja sticali na „prestižnim fakultetima" na kojima se ova materija nije ni izučavala. Optužnica za krivično delo poreske utaje bazira se na rešenju poreske uprave koje nije postalo pravosnažno!? Mišković najveći tajkun među tajkunima spao na malog knjigovođu, izbeglicu sa ratnih prostora da mu pomaže u krađi države!?

Kod krivičnih dela zloupotreba službenog položaja i poreske utaje jedno krivično delo bi isključilo drugo. Ili je zloupotreba ili je poreska utaja. Ne može i jedno i drugo krivično delo, pogotovo ne u privatnim preduzećima(društvima). Ako bi se radilo o krivičnom delu zloupotreba službenog položaja ili zloupotreba položaja odgovornog lica tada ne može za to činjenično stanje da postoji i krivično delo poreske utaje zbog toga što država ne može iz nezakonitog posla da „ubire legalne prihode".

Takođe ne može da postoji krivično delo bez odštetnog zahteva pošto su preduzeća u privatnom vlasništvu odnosno vlasništvu akcionara. Optuženima se stavlja na teret da su utajili porez na kapitalnu dobit iako takva dobit nije isplaćena kao što to stoji u slovu zakona. Mislim da će diplomci iz Donje Livadice uskoro optužiti i nekoga iz Holandskih Antila ili sa Kipra za poreske utaje iako sa njima postoje međunarodni ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Kada su mogli Šarića da optuže za krivično delo izvršeno u Južnoj Americi zašto ne bi mogli i u ovom slučaju.

Koliko su se u kampanju uključili i novinarski eksperti koji ne znaju da u Srbiji ne postoji kumulativni sistem kazni. Međutim, ako se zna da studenti Pravnog fakulteta u Kragujevcu, sada sudije i tužioci u praksu izgleda uvode i stvaraju sistem sudskog precedenta, onda ne čudi što ih dosledno prate i novinari.

U Srbiji, koliko me pamćenje služi postoji sistem jedinstvene kazne po kome za oba krivična dela kazna ne može da bude veća od 10 godina zatvora bez obzira na to da se za svako pojedinačno delo izrekne kazna zatvora od 10 godina. Ali kakvi su nam tužioci nije ni čudo što se novinarskim poslom bave ljudi koji nisu dorasli poslu da prate tokove suđenja i postupanja policije, tužilaštva i sudova.

Opisana dela u optužnici su u potpunoj nesrazmeri sa onim što je sve objavljivano iz poverljivih izvora iz policije. Osim toga ovi razlozi nisu nikako razlog da se pojedinci zadržavaju u pritvoru mesecima osim ako se pod fer suđenjem ne podrazumeva pravo samo jedne stranke u postupku, a to je tužilaštvo.

Sada ispada da su glavni krivci za propast putarskih preduzeća u Srbiji isključivi krivci Mišković i Milo Đurašković. Putarska preduzeća su osamdesetih godina prošlog veka izvodila radove po celom svetu, a devedesetih su skoro sva propala što zbog ratova što zbog propasti ekonomije.

Trenutno se sva krivica za njihovu propast stavlja na teret Miškovića kao da je on jedini krivac. Pod pretpostavkom da je to tačno postavlja se pitanje odgovornosti svih onih iz državnog aparata koji su sedeli u upravnim odborima tih preduzeća, direktori agencija za privatizaciju, bankari i drugi?

Osim toga kazna za nezakonito trgovanje hartijama od vrednosti, član 117 prekršaj, a maksimalna kazna je dve hiljade evra. Kao kazna za nepropisno parkiranje.

Sve je u ovoj zemlji deo jedne „šire" priče, sprege politike, policije (stara dobra DB, aktivni i penzionisani kadrovi) i poslušno pravosuđe. Tu priču je koristio i Miško, i verovatno nikad nije mislio da će mu doći glave. Ovo sa akcijama i obaranjem/podizanjem vrednosti firme se radi i danas u nekoliko firmi, pa niko ne odgovara. Reč je, o proceni veštaka da su akcije koje ne vrede prodate po većoj ceni kao da vrede.

Koliko su veštaci pouzdani, potvrđuje i afera „Agrobanka". Iz mojih izvora optužnica je tanka ili gotovo nema elemenata za optužbu ali sa državom se teško boriti. Kakva bi bruka bila da je Mišković pušten. Zato su neki u Kriminalističkoj policiji unapređeni.

Pet meseci konstruisanja optužnice zbog koje je menjan zakon usred istrage, pet meseci u kojima uvedena nova krivična dela, pet meseci nezakonitog pritvora zbog volje jednog čoveka kako bi se dokazalo da je on u pravu!

Policija i Tužilaštvo tvrde da su Đurašković i Mišković upropastili putarska preduzeća. Kada je to tako zašto je takva „uspešna" preduzeća država uopšte prodavala?. Putari su inače bili oslonac našeg privrednog razvoja. Novac koji se optuženima stavlja na teret a koji je po tvrdnji policije i tužilaštva od početka istrage sa 30 do sada narastao na 170 miliona eura, geometrijskom progresijim!

Ali pošto su istrage radili veliki stručnjaci sa „pribavljenim diplomama" fakulteta sa prestižnih univerziteta, a „njihovo delo" nastavili tužioci iz Donje Livadice ništa ne čudi. Mislim da će do kraja suđenja Miškovića optužiti i za čitavi javni dug Srbije.

Izgleda da su pojedini političari iskoristili priliku da gubitak Kosova i Metohije nadoknade hapšenjima najviđenijih ljudi u Srbiji. Ali u tim hapšenjima nisu svi jednaki. Postoje i oni koji su jednakiji od drugih. Kako je moguće da dva aktera jedne od najvećih afera u Srbiji imaju nejednak tretman, da jedan bude u zatvoru a drugi da se šeta slobodan a radili su zajedno?

Ali kako smiriti narod?. Neka visi Mišković i svima beda lakše pada. Isto tako izmenama krivičnog zakonodavstva kada je u pitanju odgovornost odgovornog lica u pravnom licu mnogi se puštaju na slobodu dok se drugi hapse ili im se izriču kazne za delo koje nije postojalo u momentu izvršenja!?

Hapšenja biznismena vrše ljudi koji nikada nisu imali dana radnog staža, ljudi koji nisu nikada zaradili niti jedan dinar, ljudi koji se nisu uhvatili za motiku, kvazi političari i demagozi koji su u svoje timove uzeli takve stručnjake koji su ostali zamrzniti u prostoru i vremenu. Davno su bile osamdesete i devedesete. Sada je vreme tržišne ekonomije u kojoj se hapse biznismeni koji se drže zakona ponude i potražnje,a hapse se prema zakonima koji su bili u vreme socijalizma.

Bitno je da su takvi političari zaposlili svoje partijske drugove, familiju, švalerke. U tom smislu se oglasila i Evropska komisija koja je dala ozbiljne primedbe na nacionalnu strategiju za reformu pravosuđa kao i na Zakonik o krivičnom postupku. Što se tiče krivičnog postupka, umesto da se poboljšaju istrage uvođenjem tužilačke istrage ovakav način u praksi su uveli inkvizitorsku istragu u kojoj samo tužilaštvo ima pravo na izvođenje dokaza iako Zakon predviđa ravnopravan status i tužioca i odbrane. Ovo je bitno iz razloga što se takav zakon može obiti o glavu onima koji su ga doneli. Demokratska stranka to najbolje zna. Bumerang efekat nije uvek dobrodošao.

Da je to tako govori i najnovija oslobađajuća presuda Blagoju Jakšiću, članu Visokog saveta sudstva i njegovim saradnicima. To potvrđuje i oslobađajuća presuda ministru Kneževiću i saučesnicima u tzv „građevinskoj mafiji", gde je iza optužnice stajao specijalni tužilac za organizovani kriminal. Ali pošto i danas osnovu krivičnih prijava čine „isfabrikovani dokazi" u policiji koje ne smeju tužioci da odbiju već takve „baronske prijave" pretaču u optužnice ništa čudno. Takvi slučajevi se godinama „razvlače" po sudovima raznih stepena dok se svi ne oslobode. U međuvremenu dolazi i do promene vlasti i nikom ništa. Ali sve to pada na teret poreskih obveznika.

Sve je počelo tako da se Jakšić ućutka za sve brljotine za koje je znao u radu Visokog saveta sudstva.

Izvršna vlast i dalje zloupotrebljava specijalnog tužioca za organizovani kriminal koji je ucenjen za brljotine koje je činio u prošlosti i nije u pitanju nikakava iskrena borba protiv organizovanog kriminala i korupcije. Da je to tako potvrđuju i nedavne presude stečajnoj mafiji gde je od oko 60 optuženih na početku istrage broj osuđenih spao na 16 sa tendencijom da i oni budu oslobođeni zbog nedostatka dokaza.

U toj „mafijaškoj grupi" postoje osuđeni pojedinci koji su „faktički" bili odgovorna lica u privatnim preduzećima, bez ijednog dokaza, bez rešenja o postavljenju ili upisu u APR. Kao što tužilac ili sudija ili bilo koje drugo lice ne može dobiti status bez rešenja odnosno ne može faktički da obavlja neku dužnost isti je slučaj i sa odgovornim licem u pravnom licu. U tom smislu postoje razni upisi gde se upisom u odgovarajuće registre i donošenjem rešenja o postavljenju stiče status odgovornog lica. Ali diplomci iz Donje Livadice to ne znaju iako zakoni kažu da oni to moraju da znaju odnosno postoji pretpostavka da znaju odnosno moraju da znaju.

Umesto da se sudi za korupciju političarima koji su uvek stajali iza svih marifetluka i kriminalnih radnji kod nas se sudi privrednicima koje su ti isti političari ucenjivali i ucenjuju. Ti isti političari se samo kod nas busaju u prsa i pozivaju na poštenje, dok se u zemljama u okruženju ti isti političari hapse i izdržavaju kazne.

I Dalje se zloupotrebljava najpre policija koja uz asistenciju „vrhovnog revizora" servira tužilaštvu fabrikovanu krivičnu prijavu, koje ne sme da odbije jer im se preti policijom, koja je kao „nezadovoljna radom tužilaštva" iako policija nije stranka u krivičnom postupku, a po zakonu je tužilaštvo naredbodavni organ policiji.

Tako sklepane optužnice se razvlače po sudovima do zastarevanja ili odustajanja tužilaštava ili oslobađanja optuženih. A upravo je to cilj političara da na perfidan način vrše diskvalifikaciju neistomišljenika i za to nikada ne odgovaraju. Sa druge strane svi ti poslušnici u policiji i tužilaštvu su nagrađivani za svoj rad i svima su dobrodošli. Ko se sada više seća čuvenog stručnjaka Homena ili bivše ministarke pravde koji su stajali iza svih ovih izmišljenih mafija?. Ono što je najgore i dalje je na snazi „pretpostavka krivice", a ne „pretpostavka nevinosti"! Od koga je, ništa čudno!.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

ČOVEK NA VLASTI: VUČIĆEVA VLADAVINA DEBELO NAGRAĐENA, A SRBIJA RAZORENA I OPLJAČKANA

 

Samoproglašeni gospodar Srbije, Aleksandar Vučić, suočen je sa međunarodnom izolacijom i unutrašnjim haosom u svim institucijama. Njega danas izbegava svaki ozbiljniji političar, od Vašingtona do Berlina. Ostalo mu je još samo to uz pomoć svoje demokratsko-naprednjačke klike, nastavi sa prevarama i pljačkom građana Srbije. Ali, prilike su za njega najgore moguće! Posle svih laži, obećanja i pretnji koje je izgovorio od dolaska na vlast, pobegao bi i od samog sebe. Ajkule bivših režima neće mu dozvoliti to bekstvo, posao ima da uradi do kraja!

 

          Milovan Brkić

 

Krv je osetila i bivša potpredsednica kompanije Delta Milka Forcan. Tražila je od Vučića da je imenuje za ministra za privredu u Vladi Srbije! Na red ispred Vučićevih vrata čeka i kolona poverilaca koji su mu davali novac da obavlja prljave poslove. Oni sada traže da im ponudi kompenzaciju. Da im preda vlast, ili da im vrati pare! U međuvremenu, srušen je socijalni sistem u Srbiji, ubijena je ekonomija, likvidirano je pravosuđe. Anarhija je na sceni. Gde Vučić može da pobegne od besa građana koji ga čeka?

Službeni glasnik Aleksandra Vučića, dnevni list Infomer, već mesecima najavljuje, poimenično, koga prvi podpredsednik Vlade Srbije, ministar odbrane i “koordinator rada svih službi bezbednosti“ namerava da uhapsi. Obeleženima se šalje poruka da ih očekuje hapšenje, progon i zaplena imovine. Ako žele to da izbegnu, treba da se jave gospodinu Vučiću, da odreše kesu i sa svojih računa novac prebace na njegov. Pohlepa Aleksandra Vučića je životinjska, i neutoljiva je.

Uloga Informera je izuzetno značaja u dokazivanju zločinačke prirode sadašnje vlasti, koju predstavalja Aleksandar Vučić sa malom grupom ljudi iz vrha Demokratske stranke i direktorom policije Miloradom Veljovićem. Budućim istražiteljima zločina Vučićeve mafije, list Informer može poslužiti kao dokaz o postojanju zajedničkog zločinačkog poduhvata prvog potpredsednika Vlade Srbije Vučića, direktora policije Milorada Veljovića i specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića.

 

     Zaljubljen u šefove kabineta

 

Od kada je ušao u politiku, a naročito odlaskom Vojislava Šešelja u Hag, u februaru 2003. godine, Vučić se politikom bavi radi ličnog bogaćenja. Prve velike pare zarađuje kada Vojislav Koštunica postaje premijer Srbije, u februaru 2004. godine. Aleksandar Vučić postaje veoma blizak i intiman sa šefom kabineta tadašnjeg predsednika Vlade Aleksandrom Nikitovićem.

Kao član anketnog odbora Narodne skupštine Srbije, koji je razmatrao malverzacije oko uvoza i izvoza struje u Srbiju, Vučić teško optužuje energetsku mafiju za milionske krađe. U toj mafiji su tajkuni Vuk Hamović i Vojin Lazarević. Aleksandra Nikitović, i sam ovejani kriminalac, dovodi Vučića u kontakt sa prozvanim mafijašima, koji su Srbiju, u tom periodu opelješili za nekoliko stotina miliona na uvozu i izvozu električne energije.

Nakon što je dobio dve miliona evra, Vučić prestaje da se zanima za poslove pomenute mafijaške grupe. Danas je ućutkao ministarku energetike koja je nameravala da izvede na sud gospodu Hamovića, Vojina Lazarevića, Vladu Šekerevskog i ostale mafijaše. Vučićeva ponuda za zaštitom pre nekoliko nedelja bila je teška osam miliona evra. Isplaćen je. I ućutao je.

Bezbedonosne službe su registrovale preko dve hiljade prevara Aleksandra Vučića! A Vučić je varao nemilosrdno. Nijedna količina novca nije mu bila dovoljna. Uzeo je velike pare od Stanka Subotića, Sretena Jocića zvanog Joca Amsterdam. Obećavao im je punu zaštitu, čim dođe na vlast.

Nakon što je Koštunica otišao s vlasti, istog momenta Vučić uspostavlja najsrdačnije odnose sa Miodragom Rakićem, šefom kabineta tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Njihova ljubav postaje patološka, i neraskidiva, čini se. Vučić je pseći služio interesima žute mafije, koja je nemilosrdno pljačkala Srbiju, dovodeći je na prosjački štap.

Nekoliko desetina miliona Vučić je zaradio tako što je u Narodnoj skupštini Srbije, navodno, žestoko napadao predloge zakona, a kada bi dobio novac, terao je poslanike da napuste zasedanje, da bi tadašnja vlast mogla da te zakone izglasa. Oponašajući Miodraga Rakića, psihopatu i ludaka koji je bio Tadićev šef kabineta i uterivač para, a sve zahvaljujući činjenici da je, umesto predsednika Tadića, kao predsednika Saveta za nacionalnu bezbednost, on, kao sekretar, dakle kao tehničko lice, primao izveštaje bezbedonosnih službi, i praktično, njima rukovodio, Vučić traži od Nikolića da ga, neustavno, promoviše kao “koordinatora rada svih službi bezbednosti“.

I dok je iz Vašingtona stigao izveštaj federalne komisije da je za poslednjih deset godina iz Srbije izneta 51. milijarda dolara, na inostrane račune srpskih političara, i oko 20 milijardi evra diplomatskom poštom, sa brojevima računa, Aleksandar Vučić se kune i obećava svom voljenom Miodragu Rakiću da će zaštiti sve njihove lopovluke.

Po Rakićevom nalogu Vučić, na veliko iznenađenje diplomatskog kora, ostavlja na mestu direktora srpske policije Milorada Veljovića, penzionisanog policajca, koji je već sedam godina na čelu srpske policije, i za čijeg mandata je srpska policija postala najopasnija kriminalna organizacija u Evropi, i koja je pokrila pustošenje Srbije.

Takođe po Rakićevom nalogu, Vučić nastavlja da sumanuto razara srpsko pravosuđe i tužilaštvo, a tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević služi mu za najcrnje obračune sa onima koji ne plate rekete njemu i Rakiću.

 

Pogoršanje bolesti Miodraga Rakića, koji je, dok ovo pišemo, na lečenju u Njujorku od metastaze raka na oku i mozgu, teško je destabilizovalo Aleksandra Vučića.

Izigravajući Gospodara Srbije, Aleksandar Vučić je obećavao međunarodnoj zajednici da će, zajedno sa Rakićem potpuno uništiti Srbiju, da će je teritorijalno razgraditi, da će se obračunati sa “ruskom linijom“ u srpskom društvu…

Aleksandara Vučić je, znaju oni koji ga poznaju, vešt mešetar, vešt manipulator, ulizica i varalica. Odsustvo Miodraga Rakića on je pao u tešku depresiju. Dest dana se nije pojavio u javnosti. Naduven je u licu, svakodnevno je na tretmanu na VMA zbog izuzetno visokog pritiska, i stresnog stanja.

Uvidevši da je Vučić običan lažov, i čovek bez ikakvog osećaja za realnost, u dogovorima u međunarodnoj zajednici, on je precrtan kao čovek sa kojim se može razgovarati. U Briselu su sa njim razgovarali kao sa staničnom kurvom, i ovaj skot je ronio suze pred gospođom Keti Ešton, koja je bila preneražena činjenicom da se potpredsednik vlade jedne zemlje rasplače kada mu se zapreti objavljivanjem dosijea.

 

     Igrao je samo jedno leto

 

Za godinu dana, koliko izigrava Gospodara Srbije, Aleksandar Vučić je inkasirao ogromne pare. Miodrag Rakić mu je ustupio diplomatsku službu i svoje ljude koje je postavio u strane ambasade, da mu iznose novac.

 

Uvidevši da je Srbiju doveo do pakla, da je ona opelješena i da nam nema više spasa, Vučić nas uverava da mafiju Borisa Tadića ne može da izvede na sud, jer nema dokaza! Nalaz Global financijal Integrity (GFI) američke organizacije za praćenje tokova novca u zemljama sa kojima SAD imaju diplomatske odnose, prema kojem je iz Srbije u periodu od 2001. do 2010. iz Srbije izneta 51 milijarda dolara, ne zanima Aleksandra Vučića. Kakvi su to dokazi, sa brojevima računa članova Tadićeve mafije!

Ali, svaka ptica svoga kopca ima, pa se Vučić, preko noći, nakon dogovora na relaciji Moskva-Berlin-Brisel, našao na crnoj listi najmoćnijih administracija sveta!

Veliko gađenje diplomatskog kora u Beogradu Vučić je izazvao kampanjom koju vodi preko svog službenog lista Informer i lista Kurir protiv vlasnika kompanije Delta. Pozivajući se na neimenovane izvore u policiji, tužilaštvu, sudu i visokog zvaničnika u Vladi Srbije, Vučić se sprda sa bolešću gospodina Miškovića.

Nije nikakva tajna da se već godinama Mišković leči od bolesti, koje su sa lošom prognozom, ali ga Informer predstavlja kao simulanta, preteći lekarima sa VMA koji ga leče. Vučić je homoseksualac koji je brutalan prema svojim partnerima. Izjave onih koji su bili Vučićevi ljubavnici su potresne. On je nasilan, muči partnere i fizički ih zlostavlja. Posle im se umiljava.

Proces protiv Miškovića je lažan, i optužnica se zasniva na podacima koje je falsifikovao direktor policije Milorad Veljović i načelnik kriminalističke policije Rodoljub Milović. Iako je odbrana priložila dokaze da su podaci na kojima se zasniva optužnica lažni, policija uspeva, pretnjama smrću sudijama koji odlučuju o Miškovićevoj sudbini, da ga drže, teško bolesno, u pritvoru, u najneljudskijim uslovima. Šokantno deluje saopštenje Informera da će se tužilac radosavljević saglasiti da Mišković bude premešten u kućni pritvor, uz kauciju od 50 miliona evra, u kešu!

Ovo je, nema sumnje, najskuplja kaucija koju je ikada tražilo neko tužilaštvo na planeti, zbog finansijskog prestupa, koji, uz to, i ne postoji!

I to sve da bi teško bolestan čovek, umesto u bolnici, bio lečen u kućnom pritvoru. Očigledno je da taj novac Vučić želi da prigrabi za sebe. On, doduše, svojim saradnicima priča da ga američki ambasador Kirbi tera da ubiju Miškovića, jer je on “pretnja američkoj bezbednosti“. Međutim, službenici američke ambasade, u depešama svojim matičnim službama, opisuju Vučića kao “impresivnog nelimitiranog ludaka“.

Šta, ustvari, stoji iza progona Miškovića i njegove porodice?

Bivša potpredsednica kompanije Delta Milka Forcan, koja se “razdružila“ sa gospodinom Miškovićem pre tri godine, ponudila je Vučiću nekoliko miliona evra, koje je dobila od kompanije, u zamenu da Miroslav Mišković bude likvidiran. Opsednuti novcem, a uveren da će steći popularnost u narodu, Vučić se latio ovog zločinačkog poduhvata.

Međutim, i apetiti gospođe Forcan su veliki. Ova poslovna žena u ostavci, traži da je Vučić imenuje za ministra za privredu u Vladi Srbije! Ona je, pritom, instruisana od direktora policije Milorada Veljovića, Vučiću servirala lažne podatke o navodnim milijardama kojima Mišković raspolaže!

Nije namera potpisnika ovih redova da brani gospodina Miškovića od eventualne krivice, finansijske zloupotrebe, ali je obaveza svakog čoveka da brani i njegovo pravo na zakonito i javno suđenje. Pritvor i nasilje koje se nad gospodinom Miškovićem vrši, za svaku je osudu. Likovanje nad njegovim mučnim umiranjem u zatvoru, predstavlja ovu zemlju kao mračnim društvom, kao što je, recimo, Turska!

 

     Orlovi rano lete

 

Za samo godinu dana, koliko je na vlasti, iza Vučića je ostalo toliko smrada, da će se i on u njemu ugušiti.

Odbijajući svako pomisao da Srbiji vrati opljačkani novac, Vučić računa na podršku direktora srpske policije Milorada Veljovića. Grupa koja je uz Vučića svodi se , danas, na umirućeg Miodraga Rakića, pomenutog Veljovića, njegovog saradnika Rodoljuba Milovića, tužioca Miljka Radisavljevića i na v.d. predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milojevića, koji je okrvavio ruke donoseći desetine presuda kojima je stotini ljudi, služeći vlasti, uništio živote, a danas, sa te pozicije, pokriva zločine srpskog pravosuđa, počinjene po Vučićevom nalogu.

Potpredsednik srpske vlade okružio se stranačkim podmlatkom, koje je postavio na najznačajnije funkcije. Nekoliko stotina članova SNS-a rasprodavali su imovinu u predizbornoj kampanji, dajući Vučiću po par hiljada evra, navodno za kampanju, koje je Vučić stavio u svoj džep.

Snimci Vučićevih telefonskih razgovora pokazuju da je on čovek niske bezbedonosne kulture, niskih srasti i opasan ludak, opasna i po sebe i po državu. Iza politike Aleksandra Vučića ostaju njegova ludačka obećanja o milijardama investicija, o milijardama koje će nam doneti šeici, američke kompanije, prijatelji iz Turske, Azerbejdžana…

A stvarnost je surova. Dve trećine građana Srbije žive danas u paničnom strahu od umiranja od gladi. Sve je u Srbiji razoreno i opljačkano. Sve te pljačke pokrivala je banda Milorada Veljovića i Rodoljuba Milovića.

Budžet Srbije više je nemoguće napuniti. Srušen je socijalni sistem. Građani u Srbiji, valjda po prvi put u njenoj dugoj istoriji, nemaju nikakvu socijalnu ni pravnu zaštitu. Divljačkom energijom Vučić kidiše na pravosuđe. Svaki građanin, u svakom trenutku, može biti pritvoren, osuđen, mučen, može ostati bez stana kojeg je kupio legalnim putem, može biti izbrisan iz spiska živih.

Za vreme Prvog svetskog rata Srbija je, i njena izbeglička vlada, redovno vraćala dugove Austrougarskoj, sa kojom je bila u ratu, isplaćivala je penzije…U opljačkanoj Srbiji koju je zajašio Aleksandra Vučić, mesecima se ne isplaćuju dečji dodaci, socijalna pomoć najugroženijim, mesecima se ne plaćaju kupljeni lekovi, a zdravstvena zaštita je niža nego u najsiromašniim afričkim državama.

Dve trećine građana u Srbiji je GLADNO. Đaci u škole dolaze gladni, sanjajući dan kada će se najesti! Penzioneri masovno umiru. Stručnjaci predviđaju da će u Srbiji, do kraja godine, umreti oko 500 hiljada ljudi! Ipak, i u ovako nesrećnoj Srbiji, mala grupa pripadnika gornje strukture vlasti i Tadićeve partijske mafije, žive kao da su šeici, truli milijarderi, ili iz gornje kaste u Indiji. Žive u raskoši.

Tako svaki funkcioner u Srbiji, počev od predsednika opštine, gradonačelnika, srpskih ministara i partijskih drmatora, voze crne limuzine, prati ih tuce policajaca, spremnih da u svakom trenutku upucaju građanina koji njihove gospodare, ili štićene ličnosti, popreko pogleda.

Vučićeve televizije, RTS i PINK svakodnevnom prikazuju najprizemnije zabave i razonodu priprostih ljudi, nudeći nam umesto hleba, da gledamo razonodu i uživanje bogatih i osionih ljudi.

Živimo u Srbiji u kojoj je masovna smrt sasvim normalna, a razonoda političke elite je perverzna, osiona i prostačka.

I što je najgore, banda oko Vučića želi da Srbiju dugoročno drži u ropstvu, nastojeći iz petnih žila da odbije svaku ponudu iz Rusije za investicijama, zajedničkim ulaganjima, jer ih u životu i na vlasti i održava mržnja prema sopstvenom narodu.

U Srbiji se, najesen, očekuje pobuna gladnih koji čekaju na strašniju smrt – smrt od gladi. Krv će se liti ulicama srpskih gradova. I to sve zbog male grupe zlikovaca i ludaka, koji su okupljeni oko Aleksandra Vučića.

 

   A 1.

Don Pepito i Don Tomazino

 

U sredu, 12. juna, ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Čepurin priredio je prijem povodom nacionalnog praznika ove države.

Prijemu nisu prisustvovali srpski zvaničnici. Ipak, predsednik Srbije Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić, poslali su snimljene poruke, zamolivši ambasadora Čepurina da prenesu njihove čestitke i pozdrave ruskom predsedniku i narodu. Izostanak su opravadali, jer su bili u zvaničnim posetama, predsednik Nikolić u Slovačkoj, a premijer Dačić je boravio u Njujorku, na zasedanju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Prvi podpredsednik vlade Aleksandar Vučić odbio je da dođe na proslavu, izmislivši jednodnevni boravak u Rimu! Bio je u poseti, ali izgleda da se susreo sa svojim kolegama Don Pepitom i Don Tomazinom. Gospodin Vučić je hteo na taj način da pokaže svoju mržnju prema Rusiji, za koju su predsednik i premijer ustvrdili da nam je ona najverniji saveznik!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

 

 

 

 

IŠTVAN PASTOR: AMNESTIRAN SVAKE KRIVICE, NA LINIJI AUTONOMAŠTVA SPROVODI NAREDBE PAJTIĆA I ORBANA

 

 

Pre nego što je napravio veliku političku karijeru, Ištvan Pastor, predsedniku SVM, ubio je vozilom čoveka (Imre Križana) kod Čantavira u opštini Subotica.

Bio je u alkoholisanom stanju, ali je, uprkos tome, hitno pozvao advokata Mihalja Njilaša iz Kanjiže da ga on brani i odbrani, a nakon toga je podmitio sudiju u Subotici (ime poznato redakciji) da predmet zastari i da bude oslobođen krivične odgovornosti.

Pastor je posle toga samo napredovao! U međuvremenu je sa mesta direktora Zemljoradničke zadruge ‘Čantavir’, postao potpredsednik pokrajinske vlade.

 

 

          A. Nađ

 

Nakon saobraćajne nesreće koju je svojevremeno počinio, sadašnji predsednik Saveza vojvođanskih Mađara (SVM), Ištvan Pastor, nagovorio je advokata Mihalja Njilašija i njegovu ćerku da odu u Ameriku o njegovom trošku, na „političku obuku„. Posle toga je Njilašija postavio za predsednika SVM u Kanjiži i imenovao ga za predsednika te opštine.

Sprega Mihalja Njilaša i Ištvana Pastora svima je poznata u Kanjiži kao i njihove kriminalne radnje kao naprimer kada se Pastor dogovorio sa Njilašijem da opština Kanjiža kupi vojnu kasarnu za 800.000 evra pa da uloži u nju dodatnih 5.000.000 dinara a da se to posle proda savetnici Mihalja Njilaša za 750.000 evra (!) – znači, opština je kupovala skuplje a naznačenom pojedincu posle prodala jeftinije!

Njilašijeva savetnica, Sečaj Buš Klara je kupila kasarnu za 750.000 evra a to su omogućili u dogovoru Mihalj Njilaš i Ištvan Pastor. Sečaj Buš Klara je vlasnica firme Geneza. Na ovaj način se Ištvan Pastor odužio Mihalju Njilašu za ubistvo u saobraćaju i neodgovaranje po krivičnom zakonu Srbije.

Da je sve ovo tačno potvrdila je žena predsednika DS-a u Kanjiži -Hajder Vladimira, Hilda Hajder koja je potvrdila našem dopisniku iz Kanjiže da je Ištvan Pastor vozio neprilagođeno preko 100 kilometara na sat, na sporednom putu, u alkoholisanom stanju, zbog čega je izazvao udes u kome je poginuo Imre Križan a teško je povređena njegova snaja Zorica kada je Pastor prešao na levu stranu i direktno udario u drugo vozilo. Ćerka poginulog se žalila tužilaštvu i Vladi Vojvodine, ali je Bojan Pajtić preko Đorđa Ostojića, sve lepo zašuškao…

Hilda Hajder vlada DS-om u Kanjiži i svađa se sa dr Slobodankom Drndarski, direktorkom Banje Kanjiža, terajući Mađare iz DS-a da pređu u SVM. Isterala je ona i Kermeci Karolja, bivšeg potpredsednika DS-a Vojvodine a njen suprug Vladimir Hajder, predsednik DS-a Kanjiža bavi se kriminalom tako što silom nagovara babe u Gerontološkom Centru da prepišu kuće i imanja na njega kako bi on brinuo o njima.

Vladimir Hajder maksimalno radi na isterivanju svih Mađara iz DS-a, navodno to je od njega tražio Mihalj Njilaš, predsednik opštine Kanjiža, koji je dobio instrukcije od Ištvana Pastora. Kontaktirali smo predsednika DS-a u Senti , Aniko Ziroš Jankelić, koja je potvrdila karakterne crte predsednika DS-a u Kanjiži Vladimira Hajdera: samoživ, nezreo i strašno pohlepan u svakom pogledu, a služi se kriminalnim radnjama koje su svima u Kanjiži poznate i velika su bruka za DS.

Ponašanje ovog bračnog para toliko je iritiralo sam vrh Demokratske Stranke u Beogradu jer su Hajderi čak i njihovog rođenog kuma Lazu Zrnića isterali iz stranke, nateravši ga da se učlani u SVM(!).

 

Zrnić nije pristao i žalio se vrhu stranke gde je ukazao na kriminal i korupciju kao i rušenje ugleda DS-a u Kanjiži. Na ovu politiku u Kanjiži je Mihalj Njilaši nagovorio Vladimira Hajdera da bi svi postali članovi SVM pred “Rezoluciju o Vojvodini“ gde Ištvan Pastor zahteva ispravku iz 1918. godine, kada Mađari i Nemci kao sile gubitnice nisu mogli uticati na odlučivanje o Vojvodini, jer ima naređenje iz Budimpešte od Viktora Orbana da se što više ostalih nacionalnosti prevede u Mađarsku u Vojvodini kao što se vec ne može naći niti trag od Srba u Mađarskoj o čemu novine sve više pišu (NS Reporter) jer je Viktor Orban sve očistio i preveo u Mađare.

Ištvan Pastor je zaboravio kako je bio totalno pijan kao i obično kad je izazvao saobraćajni udes sa tragičnim posledicama pa nije ni čudo što ispunjava ove Orbanove zahteve za Mađare u Vojvodini i ne grize ga uopšte savest ni u jednom slučaju jer je politički zaštićen zbog ciljeva Bojana Pajtića u kojima aktivno učestvuje ali Bojanu nije nikad priznao da mu je pravi gazda Viktor Orban u Budimpešti. Ponekad Ištvan Pastor ide po ambulantama u Novom Sadu gde leči visok pritisak od mnogo jela i pića, ali osnovna bolest od koje treba da se leči su alkohol i nacionalizam.

Bojan Pajtić predsednik Izvršnog Veća Vojvodine, zna za ubistvo koje je izvršio Ištvan Pastor, izbegavajući krivičnu odgovornost i ucenjuje Ištvana Pastora preko Đorđa Ostojića, zamenika republičkog tužioca, koji je zajedno sa Bojanom Pajtićem na istoj liniji autonomaštva i odvajanja Vojvodine od Srbije i zato ništa ni ne preduzima kada Bojan Pajtić, Dragoslav Petrović, Dušan Elezović, Goran Ješić i Nenad Čanak svojim izjavama ugrožavaju ustavni poredak Srbije.

Donetu Rezoluciju o Vojvodini, ovih dana je Ištvan Pastor nesmetano poslao u Vladu i Skupštinu Srbije iako zna da Ustavni Sud Srbije o tome treba prvo da raspravi. Koliko su naivne vlasti u Srbiji pokazuje podatak da je očigledno da se Bojanu Pajtiću i Ištvanu Pastoru iz nekog razloga jako žuri dok Ustavni sud Srbije ima za to vremena do kraja godine!

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije