У СЛУЖБИ АЛБАНСКИХ ВЛАСТИ: ОСВРТ НА ИНСТИТУЦИОНАЛНУ ИЗДАЈУ ГРАДОНАЧЕЛНИКА ОПШТИНЕ ШТРПЦЕ!!!

 

Висока политика и рат учинили су да варoшица Штрпце на Шар-планини, надалеко чувено туристичко место, добије статус енклаве, а становништво да живи у сталном страху за своју безбедност.

Овдашњи Срби којих је пре рата било 98 %, а 2001. године 67 % (данас још мање), одолевали су албанским притисцима све док појединци жељни новца и моћи нису преузели полуге управљања. Ону главну данас у рукама држи Братислав Николић, "градоначелник" варошице по систему албанских власти али и члан привременог органа општине по систему Р. Србије.

 

                     Иван Максимовић, (Косовска Митровица)

OJACAVANJE KOSOVSKE VLAST1

 

Николић потиче из генерацијски комунистичке породице завидног утицаја. Отац му је био дугогодишњи председник Општинског одбора СПС Штрпце. И сам је био члан младих социјалиста али је одмалена ипак играо само у свом филму. Као изузетно лош ђак, пргав, безобразан често се тукао што је бољка коју ни до данас није у потпуности „прележао".

У својој средини је познат и по томе што је у слободно време, пре политичког ангажмана, обијао бутике, трафике, аутомобиле и све што се могло обити и из тога нешто украсти. Али је врло рано и почео да ради. Најпре као радник обезбеђења (чувар) у ОСЦЕ-у Штрпце, затим као возач бившег председника општине Штрпце Слађана Илића.

Након тога успева да се запосли и у америчкој војној бази Боднстил где пролази обуку за ватрогасца и одатле, заједно са својим братом Браниславом, данас саветником Хашима Тачија, и Далибором Јевтићем, садашњим "министром за повратак у Влади Косова", одлази на рад у америчку војну базу у Авганистану.

Постоји тврдња да је његов брат спасао неког Американца током боравка у Авганистану на основу чега њих двојица после тога добијају одређене „бонусе", привилегије и заштиту. Такође, Бранислав је постао и почасни грађанин америчког градића чијег је становника спасао.

Упућени верују да су обојица „заврбована" у америчким базама да раде за рачун албанских сепаратиста јер одмах по повратку на КиМ почињу да се баве политиком. По повратку у Штрпце, Николићи заједно са Јевтићем, почиње да ради на формирању испоставе СЛС у Штрпцу, односно Сиринићкој Жупи чиме директно јачају утицај шиптарских сепаратиста и њихових институција, намећући „косовску државност" као неопходност и неминовност.

За то време активно раде на миноризацији утицаја и гашењу српских институција што посебно поздрављају Американци у својим дописима објављеним на Wикиликсу. Бранислав Николић  2009. године постаје кандидат СЛС-а (Српска либерална странка, прва политичка ћелија Срба са КиМ при "независном Косову") за градоначелника општине Штрпце по систему сепаратиста и учествује на шиптарским локалним изборима те године.

Срби су те изборе на целој територији КиМ бојкотовали а како је у општини Штрпце уписано у бирачки списак негде око 8.500 бирача српске националности, на биралишта излази не више од 300 људи, углавном родбина кандидата за одборнике.

Остали бојкотују, јер је у то време СРС у Штрпцу водила снажну анти изборну кампању. Међутим, негде у поподневним сатима Питер Фејт и Кристофер Дел дају налоге да се почини изборни фалсификат што је и урађено. До 20 часова у кутије је убачено око 4.600 гласачких листића чиме се привидно постиже легитимитет и легалитет нове власти. Од тог момента креће период отворене издаје српских интереса на свим нивоима а коју предводе Николић и Јевтић са групом људи коју су окупили око себе.

Те године браћа Николић, Братислав и Бранислав, пружају руку Тачију у време када је овај био и јавно оптужен за трговину органима од стране Дика Мартија. Наиме, Братислав Николић је у то време већ био сарадник Џевата Хаљитија, једног од главних људи у ШИК-у (албанској обавештаној служби).

Према извештају БНД-а Хаљити има врло лош углед међу Албанцима на Косову и Метохији а такође је повезан и са шверцом и организованим криминалом. Такође има јаке везе са светским контраобавештајним службама а посебно са МОСАД-ом. Основао је и илегалну радну групу (тзв. "специјална јединица полиције" са око 100 Албанаца са КиМ и из Албаније са војним искуством, који оперишу у Ђаковици, Пећи, Клини и Истоку и углавном елиминишу политичке противнике странке ПДК чији је и он један од оснивача.

Након изношења у јавност оптужби на рачун Тачија за трговину органима, Хаљити је 2009. године спровео акцију „Јучинац" и наредио хапшење Бранислава Николића са још тројицом Срба који су, према тврдњама, успели да ступе у контакт са сведоцима трговине ораницама на Косову и Метохији, спремних да се појаве на суду и сведоче против Хашима Тачија.

Захваљујући Николићу чији је задатак био да омета сведоке у намери да говоре о злочину, као и да ступе у контакт са ухапшенима и организују сведочење, српско Тужилаштво било је онемогућемно да пробави изузетно драгоцене доказе. Од четворице ухапшених једино је Николић одмах пуштен.

У јавност је експресно процурео снимак хапшења и наводни транскрипт прислушкиваног разговора. Посебно је чудно што се то догодило у току истражног поступка што показује да је неко активно стварао привидни утисак да српска страна жели да произведе лажне доказе против оних који су од киднапованих Срба вадили и трговали органима на северу Албаније.

Следећи велики корак у разбијању српске државности, одиграо се наредне 2010. године. Када су обијене службене просторије општине Штрпце у згради изграђеној средствима Републике Србије.

Користећи одсуство Звонка Михајловића, тадашњег председника Општине по систему Републике Србије који се налазио у Београду где је у руској амбасади договарао посету деце из Русије Штрпцу, Николићи су на дан православне Нове године обили и упали у просторије Општине уз помоћ косовске полиције и „крајње насилним средствима" преузели зграду.

Просторије су обили јер српске власти нису хтеле да им предају кључеве с обзиром да су то биле легално изабрани представници власти по систему Србије. Тако је узурпирана српска институција од огромног значаја и у њој почиње да функционише друга, према српској држави непријатељски настројена, на чијем се челу налазио Братислав Николић!

Случај је пријављен српској полицији у Лесковцу али до дана данашњег није било никакве реакције, чак ни саслушања због овако тешког антидржавног чина. Уместо тога водећи људи српског МУП-а Урошевац искористили су овај догађај да са Николићима направе дил и тако за себе остваре некакав бенефит.

Од тог момента креће и институционална издаја. Албански сепаратисти са еуфоријом подржавају овакав гест јер по први пут имају људе и зграду у којој ће сместити своје квази-институције а да се она налази у већински српској средини. Наиме, на Брезовици живи око 15 хиљада Срба а до доласка Николића на власт број Албанаца је био процентуално изузетно мали. Сепаратисти од тада улажу у Штрпце велики новац што за крајњи циљ има протеривање српских институција и истовремено јачање такозване „косовске државности".

Николић од албанских власти добија најшира овлашћења те у складу са тим уводи страховладу код својих потчињених тако сада сви директори поступају беспоговорно, по његовој директиви. Из приштинских фондова пристижу велике количине новца на име развоја општине Штрпце. Тако се отварају нови извори прихода легални, нелегални, полулегални

Николић је био осумњичен па чак и осуђиван због сумње на злоупотребу службеног положаја и новчаних малверзација. Временом Николић бива све краће задржаван у полицијским станицама успевајући да се без последица одржи на положају.

Преузимање све већег дела власти створило је плодно тле за отимачину и оног најважнијег што Брезовица има Ски-центра, чије је озваничавање наишло на оштре критике у јавности али је критика изгледа била тек режирана представа за јавност.

Наиме, идеју о изградњи новог Ски-центра ради економске експлоатације „пласирала је Европска унија 2010. године а ми у Штрпцу са ентузијазмом прихватили" рекао је (заправо прилично сричући, прочитао) Братислав Николић на представљању „Мастер плана" 2013. године. Из непознатих разлога Николић је тада додао да „протеклих 15 година ништа није улагано у Ски-центар" што је зла намера која треба да „покаже" запуштеност овог комплекса и нужност његовог обнављања али још горе од тога његово преотимање!

Ски-центар Брезовица власништво је Јавног предузећа „Скијалишта Србије" чији је оснивач Република Србија а права оснивача остварује Влада Републике Србије. Формиран је као зависно предузеће ЈП „Скијалишта Србије" 2008. и од те године до данас је тамо уложено 1,6 милиона евра. Опремљен је са 5 ски-лифтова, 5 жичара и 3 машине за табање снега и припрему стаза. Инсталирани капацитет жичара и ски-лифтова је превоз 10.000 скијаша на сат што је и капацитет скијаша на стазама а најдужа износи 3.500 метара.

Ски стазе имају ФИС сертификате што их чини погодним за организацију међународних такмичења и то у дисциплинама слалом, велеслалом, спуст и супер Г. а Ски центар Брезовица је до 1999., организовао два европска првенства у алпском скијању, девет државних првенства. Годишње се у просеку остваривало преко 103.000 ноћења у свим објектима Ски центра Брезовица и у просеку 13.000 ноћења у другим изнајмљеним.

Јасно је да економско-политички положај Брезовица као центра Сиринићке Жупе представља основу опстанка овдашњих Срба. Продаја „инвеститорима" изнудиће и експропријацију земљишта (која је на кратко заустављена али не и насељавање Албанаца) које је махом овде у власништву Срба. Тим потезом директно ће се угрозити опстанак око 15.000 Срба који вековима на тим просторима живе од те планине. Радна места која би била отворена пре свега би припала Албанцима док би Срби могли да рачунају евентуално на сезонске, физичке послове што не може да буде гарант опстанка.

За случај узурпације ЈП Скијалишта Србије је најављивало реакцију Владе у циљу заштите својине, међутим…

Србијом одјекује невероватна вест. У једном дану у Штрпцу се у СНС учланило чак 3.000 људи током трибине одржане у Дому културе „Свети Сава". Оно чиме се готово нико није бавио била је проста математика. Сала у којој се ово десило прима око 500 људи (толико има места за седење) на трибину Српске напредне странке је дошло три пута, а у ту партију се колективно учланило чак шест пута више грађана. Радило се углавном о некадашњим члановима СЛС (чији је кандидат за градоначелника био Николић) а које су представници власти из Београда до недавно звали „Тачијевим Србима". Све њих срдачно и усхићено у табор напредњака примио је лично Марко Ђурић.

Иако је увелико отпочео процес преотимања Ски-центра, Вучић је сада имао 3.000 нових разлога да Влада Србије не реагује одлучно иако се то очекивало. Октобра те године Вучић је дао шокантну изјаву да ће у циљу одбране Брезовице „Србија покушати да плати оглас у неким од највећих и најзначајнијих британских часописа у којем бисмо саопштили да нам је отета имовина на Брезовици"(!?!)

А пошто је већ тако(!) он неће дати Газиводе за које је видео, током преговора у Бриселу, да је документ који се односи на то језеро „језив" јер „све оно што нису успели преговорима написано је у том документу". Према Вучићевом мишљењу, тај документ ситуацију чини гором „и од формалног признања Косова".

Ово је шок бомба за јавност чиме се пажња одвлачи са Ски-центра Брезовица и скрива прећутни пристанак да се изврши промена власника и из државних пређе у руке франсуцко-андорског конзорцијума „Компаниди Алпи" .

Упућени наводе како ће за прихватање овог „пословног плана", односно продају Ски-центра, Александар Вучић и Марко Ђурић бити награђени милионским износима.

„У прилог томе иде и именовање Братислава Николића за председника привременог органа општине по српском систему у Штрпцу" наводе упућени. Николић је тако постао челни човек најважније институције на локалу при оба система који овде функционишу.

Са преузимањем свеукупне власти Братислав Николић почиње да располаже и државним земљиштем што је значило корак даље у сатирању српске државности али и народа.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

КЛИМАВА БОРБА ДА ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ СРБИЈЕ НЕ ПОСТАНЕ ЛАК ПЛЕН ЕУ И ГОМИЛЕ СТРАНАЦА!!?

 

Иако се властодршци у Србији позивају на законе Европске уније, законско регулисање коришћења и заштите пољопривредног земљишта није условљено ниједним параграфом у Бриселу! Дакле, нико није Србију приморао да продаје земљу странцима, нити да је продаје само ономе ко има новца. Од ЕУ Србија нема ни забрану ограничења обима поседа, наслеђивања…

Нико српске креаторе агроекономске политике није спречио да катастар у целини буде у служби народа и државе. За овакве послове се чак добијају и паре из ЕУ, а неке земље су то и искористиле па данас сваки њихов грађанин на свом рачунару може да види све земљишне међе.

Дакле, самовоља владајућег режима у Србији, како у време потписивања такозваног Споразума о стабилизацији и придруживању, па тако и данас, довела је пољопривреднике у Србији до тога да ће од 1. септембра ове године постати најамна радна снага на сопственим ораницама.

 

                    Арпад Нађ

CUVANJE AGRARA SRBIJE3

 

Приликом једног скупа (2013. године), посвећеног проблемима аграра и извозу хране, тадашњи шеф делегације Европске уније у Србији, Венсан Дежер, овако је одговорио на питање, може ли се покренути ревизија Споразума о придруживању и стабилизацији (због тога што ће Србија у супротном изгубити своје оранице): "…Морате да питате Брисел!"

Шта, уосталом, Србија може да уради да минимизира могућу штету?

Бивши министар пољопривреде, Горан Кнежевић, потврдио је, да је "једна од замисли", да Србија стварно пита Брисел! Као да смо ђаци прваци! Да се од свих 27 чланица Уније затражи да нам омогуће оно што су друге земље у приступању ЕУ себи обезбедиле – да им странци за будзашто не разграбе необновљив ресурс као што су плодне оранице!

Може ли се, другачије речено, неким домаћим прописом добити мало на времену док не ојачамо и цена наших хектара не буду приближно кретањима у ЕУ. Пољопривредно земљиште је велики ресурс који не смемо да распродамо, као што смо распродали предузећа, рекао је министар.

Једно од решења, кажу у Вучићевом Министарству пољопривреде, могло би да буде да странци као будући власници земље буду ограничени тиме да само они који имају пребивалиште на територији Србије могу да купују земљу. Неко друго решење могло би да буде да се странцима ограничи величина поседа који могу да купе. Такво решење постоји и у другим законодавствима земаља чланица ЕУ.

Проблем са продајом земљишта странцима није једини који је настао услед лоше испреговараног ССП-а, већ и због почетка либерализације трговине пољопривредним производима које је наступило још од 1. јануара 2014. године. Нико након тога није изричито од Брисела захтевао да се са том "либерализацијом" сачека или да се са њом опрезније приступи.

Све ово се веома лоше одразило и на сточарство. Наиме, у време када сточарство Србије нестаје, јер је вишедеценијски годишњи пад два до три одсто, стаја код велепоседника углавном нема крупне стоке (читај говеда)! Изузетак је ,,Делта“, али и то је занемарљиво у односу на хектаре које обрађују!

Када би они по сваком хектару имали само по једно грло стоке (сад у Србији имамо 0,30 грла по хектару), решио би се проблем српске пољопривреде. Само код домаћих велепоседника то би би било готово 100.000 грла у стајама. Толико нам треба како би испунили квоту извоза ,,беби бифа“ у ЕУ.

Јер, већ две деценије имамо дозволу за годишњи извоз од 8.875 тона. У Србији нема јунади, тек између 15.000 и 20.000 хиљада па ни ,,беби бифа“ за извоз. Пре две године извезено је мање од 600 тона… Није га било више.

Претходних година достизали смо извоз највише до 2.000 тона годишње. Међутим, и то је мало. Јер, примера ради, рецимо 1990. године из СФРЈ је извезено у свет чак 50.000 тона ,,беби бифа“. Од тога је са данашњих простора Србије отпремљено чак 30.000 тона!

Тада се месо извозило за САД, (шунка у конзервама је ишла за америчку војску) и за тај новац су, рецимо, купљени ,,лејланд“ аутобуси за Београд и стигло је много инвестиција. Данас нема стоке, нема меса, а од страних директних инвеститора последњој деценији које су стигле у Србију у аграр је улагано тек 0,6 до 1,7 одсто новца!

Дакле, у време када је у Србији потпуно празних 50.000 кућа и у још око 150.000 нико не живи, то значи да је празно исто толико стаја и обора за тов стоке. Када би се оне напуниле, било би меса и за извоз. Сад га морамо увозити.

Смо у 2014. години у Србију је увезено 18.000 тона меса, 330.000 живих товљеника и 35.000 тона меса треће категорије…Данас се у Србији производи годишње до 450.000 тона меса и троши по становнику годишње мање од 43 килограма. Колико је то мање него само пре две и по деценије него само пре две и по деценије. је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику, најбољи податак је чињеница да се тада производило 650.000 тона годишње и трошило 65 килограма по становнику.

На постојећим површинама (5,1 милиона хектара) у Србији узгаја се 908.990 говеда, 3.403.288 свиња, 1.729.278 оваца, 235.576 коза, 26.627.308 живине и 673.651 пчелиње друштво. Од механизације утврђено је да газдинства поседују 408.734 двоосовинских трактора и око 25.000 комбајна. Све та механизација је давно била пунолетна, данас у просеку имају око 25 година!

Учешће пољопривреде у бруто домаћем производу је око 11 одсто, а са прехрамбеном индустријом то је око 15 – 16 одсто. У укупном извозу Србије аграр учествује са 23, а у увоз са са осам одсто.

Ове године, 11. марта, први пут се десило да су аграрне организације Србије спремне за самоодбрану од онога што ће да уследи 1. септембра, кад ступи на снагу законска одредба (према ССП-у) којом странци могу слободно да купују српске оранице.

Наиме, Иницијативни одбор Савета аграрних организација Србије, на својој седници одржаној 11. марта, донео је општи закључак да је пословно окружење које утиче на пољопривредни сектор је разочаравајући. У наставку је речено и ово:

"…Србија у периоду 2012-2017. бележи раст БДП-а изражен у еврима за само 8,50%. Са друге стране укупан јавни дуг (пре свега спољни) изражен у еврима нагло расте у истом периоду за чак 40,50% (а курсне варијације код страних валута од којих зависи јавни дуг се тумаче периодично у медијима као успех у контроли јавног дуга!).

У општинама је од 2012. године нарушена равнотежа унутрашњег и спољног дуга наглим повећањем спољног дуга! Лоше стање у финансијама, општинама, јавном управљању (ниска продуктивност) и привреди (дефицит новчаног тока и дефицит улагања у основна средства у привреди и иновације, нелојална конкуренција, корупција код јавних набавки и др.) се преноси и на стање у пољопривреди. Железнице Србије још увек нису спремне за ефикасан транспорт робе, а са друге стране, пољопривредници плаћају највећу цену дизела у региону (заједно са пољопривредницима у Албанији).

Србији је потребна поред кровне организације пољопривредника и кровна организација која ће обједињавати истинске интересе привреде (већим делом домаћих инвеститора), других субјеката локалне добробити и добротворног рада и финансијски одговорних општина (јединица локалних самоуправа које имају финансијску платформу стабилности, које подстичу развој заједнице, и дају подршку младим високообразованим и пољопривредницима) у складу са политиком укупног смањење јавног дуга (на испод 50% БДП-а) уз повећање продуктивности у јавном сектору; оснаживање домаћег агропривредног, финансијско- осигуравајућег, инжењерског и грађевинског сектора; јачање зелене и социјалне економије; и повећање конкурентности привреде побољшањем пословног амбијента и подстицањем иновација.

Дакле, у наредном периоду је неопходно развијати локалну техничку сарадњу – подстицањем добрих примера у пракси и то на различитим нивоима (локалном и централном координацијом у управљању).

Учесници VI Сабора пољопривредника Србије са жаљењем су констатовали да су мала и средња газдинства и задруге због слабе организованости (и последично слабог утицаја на доносиоце одлука) на једној страни, док је крупан капитал и то често онај у сфери олигопола, шпекулација или опадања квалитета хране у индустријској производњи заједно са министарством пољопривреде на другој страни.

Тако долазимо у ситуацију да у Србији утицајни олигополисти фактички поручују уредбе (након што пропадају изборна обећања пољопривредницима) и да су они газде буџета министарства пољопривреде.

Оваква драстична неравнотежа погубна и за произвођаче, праве пољопривредне прерађиваче као и саме потрошаче – је надаље неодржива. У пракси, због изостанка организације- регулације-контроле, трпимо данак на тржишту а пољопривредним газдинствима није омогућено да имају посебан правилник за прехрамбене производе (јер се у Србији изједначавају газдинства са великим индустријским објектима у смислу потребних захтева за прехрамбену производњу).

Такође је указано надлежном министарству да обрати пажњу на Републички геодетски завод (РГЗ) који намерним или ненамерним лошим радом односно евиденцијом непокретности омогућава велике злоупотребе и наноси енормне штете како пољопривредницима и задругама тако и буџету Републике Србије.

Највиталнији део генерација наших предака је дао животе за ову нашу земљу! Сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије су се једногласно сагласили да се по хитном поступку донесе законска одредба по којој страна физичка лица која оснују предузеће као правно лице у Србији не могу више у неограниченим количинама куповати оранице (јер је до 0,1 ха у Аустрији а највише до 10 ха у Литванији тај условни лимит у државама ЕУ).

Овим се изједначава статус за страна физичка лица и страна правна лица (са већинским власништвом страних физичких лица) у смислу промета пољопривредног земљишта. У исто време се тражи, од министарства надлежног за пољопривреду да донесе подзаконска акта да локални пољопривредници могу куповати оранице у државном власништву (и под којим условима) а што је предвиђено Законом о земљишту  .

Најважнији догађај VI Сабора пољопривредника Србије је формирање иницијативног одбора за оснивање кровне организације пољопривредника у Србији – Савета аграрних организација Србије (САОС). Овим треба да се створе неопходни услови да се или кроз подршку надлежног министарства (доношењем Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства) или на добровољном принципу дође до репрезентативне организације у придруженом а затим и пуноправном чланству са професионалним пољопривредним организацијама и задругама на нивоу ЕУ.

У оквиру потписаног меморандума о сарадњи којим се дефинишу основни циљеви деловања кровне организације пољопривредника – предвиђена је заштита интереса не само у области пољопривреде већ и животне средине – одрживог развоја и др. повезаних делатности са локалним заједницама. Ову иницијативу су подржали сви учесници VI Сабора пољопривредника Србије при чему је потписом на меморандуму о сарадњи формиран Иницијативни одбор САОС.

За председника Иницијативног одбора САОС именован је Ненад Манић, секретар Банатске асоцијације пољопривредника "Банатски паори" са још седам репрезентативних представника пољопривреде и повезаних делатности (аграрни новинари, стручњаци за животну средину – одржив развој, добробит животиња, итд.) са целе територије Србије.

Они заступају све гране пољопривреде како сточаре тако и ратаре, воћаре, повртаре и редом са циљем да се омасови чланство под кровном организацијом и то на нивоу сваке јединице локалне самоуправе. За стручну помоћ обезбеђени су најквалитетнији студенти са Београдског универзитета (са различитих факултета) уз подршку високо-стручних ментора који ће у наредних пар месеци радити на упоредном истраживању у вези искустава у раду пољопривредно-шумарских комора у Чешкој, Словачкој, Мађарској, Словенији и Хрватској и др. типа кровне организације као што је то на добровољном принципу у Швајцарској и Бугарској.

Као координатор за програмску и пројектну активност у оквиру иницијативе и даљи развој будуће организације САОС (кровне организације пољопривредника) именован је Ненад Илић, директор Задруге добрих домаћина "Срб мед".

Један од закључака је и да се о овој иницијативи обавести министар пољопривреде, да се по овом питању затражи пријем код министра пољопривреде и да се код министарства пољопривреде затражи да активно учествује на овом пројекту (у смислу процедуре доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори са обавезним чланством за сва газдинства). Сарадња на међународном плану, стручно-техничка подршка развоју кровне организације и јачање чланства и утицаја на нивоу читаве Србије – јесте трајан приоритет.

На велико задовољство свих за деветог члана Иницијативног одбора САОС, у складу са потписаним меморандумом о сарадњи од 03.03.2017. године у Врњачкој Бањи, а у циљу развоја међународне сарадње именована је Ксенија Симовић (запослена у ЦОПА-ЦОГЕЦА у Бриселу). За чланове Иницијативног одбора САОС за унапређење задружног организовања Задружни савез Србије и Задружни савез Војводине по основу званично упућеног позива треба да делегирају по једног члана.

За чланове медијско-комуникационог тима Иницијативног одбора САОС се именују: Ненад Манић из Ковачице, Ференц Мајор из Бачке Тополе, Душан Ивановић из Гуче и Бранислав Гулан из Новог Сада. Циљ медијско-комуникационог тима је да јасно изнесе основне аргументе везане за потребу оснивања кровне организације пољопривредника у Србији, да квалитетно преноси ставове организације, и да подстицајно делује на омасовљење чланства.

За координатора за правно-имовинске послове САОС именован је дипл. правник Александар Жигић из Београда.

Једногласно је усвојен предлог за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

Потребна стручно-техничка анализа се састоји у решавању следећих дилема (питања):

Шта то карактерише Србију (уколико разлика постоји) у смислу ограничења у вези са формирањем кровне организације пољопривредника? Односно, која су очекивана уска грла (високи ризици) у току формирања кровне организације пољопривредника у европским државама?

Шта су специфични захтеви (и да ли они постоје) које треба да испуни кровна организација пољопривредника да би постала придружена (и у наредном периоду пуноправна) чланица ЦОПА- ЦОГЕЦА?

Шта је боље за кровну организацију пољопривредника у Србији? Доношење Закона о пољопривредно-шумарској комори (са обавезним чланством за сва газдинства?) или добровољно организовање (као у Швајцарској или Бугарској)?

У случају добровољног организовања да ли је бољи децентрализовани модел кровне организације (као напр. савет 12 организација у Бугарској) или унитарни модел кровне организације (као напр. Швајцарска унија пољопривредника у Швајцарској)?

Који су очекивани оквири сарадње који су предвиђени за кровну организацију пољопривредника у односима са министарством надлежним за пољопривреду? Каква су искуства пре свега у транзиционим државама?

Колико је значајно и постоје ли посебни фондови за подршку у формирању Центра за квалитет и безбедност хране  (лабораторије) као ентитета у оквиру кровне организације пољопривредника? Која су позитивна искуства нарочито у транзиционим земљама на ову тему? На који начин можемо ојачати секторску организацију пољопривредника у свињогојству? На који начин можемо ојачати секторску организацију малинара у циљу стабилности извоза квалитетне малине и др. јагодичастог воћа (борбом против нелојалне конкуренције хладњачара)?

На који начин нам ЦОПА-ЦОГЕЦА може помоћи у заштити имовине и пословања задружног сектора у Србији?

Да ли можемо очекивати сарадњу задруга у ЕУ са задругама у Србији, у смислу елиминације посредника у ланцу (напр. за млекарске задруге, пчеларске задруге, енергетске задруге и др.), и јачања задружне конкурентности кроз међузадружну европску сарадњу?

 

      А 1. Из Записника са прве седнице иницијативног одбора Савета аграрних организација Србије

Именовано је девет члана Иницијативног одбора САОС за развој међународне сарадње и званичан позив Задружном савезу Србије и Задружном савезу Војводине за делегирање њихова два представника у Иницијативни одбор САОС; Именовани су чланови медијско-комуникациони тима Иницијативног одбора САОС; Именован је координатор за правно-имовинске послове САОС;

Усвајен је предлога за листу стручно-техничких и институционално-организационих потреба САОС са циљем јачања кровне организације пољопривредника кроз међународну сарадњу (повезивање са кровном организацијом пољопривредника у Европи).

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРИВАТИЗОВАЊЕ СИТЕМА ЈАВНОГ ЗДРАВСТВА: ШИРОКО „ТРЖИШТЕ ЗДРАВСТВЕНИХ УСЛУГА“ И ЈОШ ШИРА ЗЛОУПОТРЕБА У ПОДЕЛИ ПЛЕНА!!??

 

Како се убрзано распада српско здравство према "моделу Европске уније", ко је и како из Србије протерао најбоље здравствене кадрове, како је обављена криминална акција јавно-приватног партнерства у здравству, и на какав начин је Александар Вучић са својим братом, кумовима и пријатељима, постао владар приватног здравственог сектора преко инвестиционог фонда из Холандије под именом "Блуе сеа цапитал".

Ко је у Ургентном центру у Београду опремио посебно одељење којем ни запослени немају приступ, а на којем се лече и оперишу угледни чланови напредњачког картела и геy лобија? Да ли ће нас ускоро лечити бабе врачаре, јер лекара у Србији више бити неће, а у приватним клиникама места ће бити само за фину и пробрану господу.

 

                     Пише: Инсајдер Л-7

TRAUME ZDRAVSTVA SRBIJE

 

Криминал у Клиничком центру у Београду се неометано развија и још већим интензитетом, без наде да ће се зауставити и потпуно је ван контроле државе.

Министар здравља Златибор Лончар је започео реновирање Ургентног центра у Београду одлуком да се испостава МУП-а Србије, која је у Ургентном центру од његовог оснивања угаси и полиција најури из Клиничког центра.

Одлуку је потписао Милика Ашанин, без ваљаног правног образложења, а на позиве тадашњег начелника Полицијске станице Савски Венац Поповића није се јављао, да објасни овај скандал, него је потурио помоћника директора Клиничког центра задуженог за безбедност, који је рекао да БИА преузима КЦ Србије.

Стварни разлози протеривања полиције из Ургентног центра су у отварању луксузног одељења за криминалце и педере у Ургентном центру, чији је прави начелник и даље Златибор Лончар.

У тај део нико не позван не сме ни да уђе. Раде се операције у највећој тајности, без историја болести и било каквог трага о лечењу људи. Стога је јасно да ни Лончар ни Вућић немају намеру да искорене криминал у Клиничком центру, већ га поспешују.

И кад је Вучић хтео да смени Лончара стигла је подршка овом члану земнуског клана од Андреја Вучића и Мила Ђукановића, против којих Александар Вучић није смео нити могао, а нити ће смети у будућности.

Дакле, педери, политичка елита и “контроверзни бизнисмени“ се лече у Ургентном центру, без увида у њихове здравствени картоне, далеко од очију јавности, јер је Лончар убедио Вучића да са ВМА цуре информације, јер Војно-безбедносна агенција њушка по ВМА!

Ко плаћа лечење ове ВИП господе? Из којих фондова? Како се те услуге и коме фактуришу?

Да ли је, захваљујући овим информацијама, Златибор Лончар несмењиви уништитељ српског здравства?

На жалост честитих и поштених лекара по Клиничком центру, више их неће бити, јер ће по свим клиникама бити искорењени и остаће само хохштаплери без икакве стручности и знања.

Гама нож у Клиничком центру набављен је за 11 милиона евра, при чему се зна да је 10 милиона права цена, а са 10% се уградио министар Лончар, јер му је Вучић одобрио тако низак проценат, јер су његови претходници узимали од набавки и по 20 и 30%, и тиме се Вучић отворено хвали да је најмања провизија и рекет у историји српског здравства, а што је најгоре, у праву је.

Зато на пример сви који су учествовали у афери гама нож око тога ништа не причају, укључујући и професорку Даницу Грујичић, која се клела запосленима да ако динар буде фалио од гама ножа, све ће да изнесе у јавност, али на њеним интернет објавама само паушално се оцедњују криминалци у здравству одговорни за одлив интелектуалаца, а никако да се спомене конкретна афера.

Такође, њена канцеларија је прекопута нове зграде Клиничког центра Србије коју оптерећују милионске афере. Познато је да су повучене две транше кредита Европске банке – 2002. од 400 милиона и још толико 2010. а динара нема у новој згради.

Доктор Арсен Ристић је приликом преузимања функције директора нове зграде поликлинике, утврдио да недостаје 5.000 м2 керамичких плочица, највише могуће цене, које су уредно проведене кроз фактуре и наплаћене са рачуна Клиничког центра Србије, а нигде их нема по магацинима.

Залазећи све дубље и дубље у папире дошао је и до претњи смрћу, после чега је напустио ту функцију, као сви пре њега, док није довeдено уцењено лице које те афере неће отварати.

Министар Лончар је обећавао да ће решити питање криминала клинике за пластичну хирургију у којој 20 година ординира повереник новог синдиката здравства познат МУП и правосуђу по бројним кривичним и прекршајним делима, а због којих је клинику напустило 17 врхунских стручњака.

Шеф правне службе Јован Атанасијевић потврдио је да је тај преступник са пластичне хирургије има највећи број пријава у историји Клиничког центра и да је нејасно како је професор Предраг Пешко успео да га заштити од затвора, али и да истражни судија Снежана Кантар воид поступак против њега.

Међутим, после увида у документацију у којој се документују и сатанистички обредни ритуали које је повереник новог синдиката вршио на пластичној хирургији, Лончар се повукао, највероватније због савета једне видовите бабе из околине Арандјеловца, код које он често иде иде по савете.

СПЦ је око реновирања храма Светог Козме и Дамјана у Клиничком центру, апсолутно поверење дала свештенику Керезовићу. Међутим, Клинички центар је одредио др Арсенијевића из Ургентног центра за председника Црквеног одбора, иако се зна да је реч о наркоману и хомосексуалцу, па је тиме јасно какав став Клинички центар има и према СПЦ и свештеницима који покушавају да олакшају муке болесницима који тамо леже. Све у свему, Содом и Гомора!

Горка је иронија да се наводне реформе у српском здравству одвијају у форми "борбе против корупције" чији је главни узрок толерисање приватних пракси лекара запослених у државним здравственим установама.

У прошлој, 2016. години, по ко зна који пут је најављен почетак реформе здравственог система. У септембру 2015. године је на конференцији имена Сталне конференције градова и општина у Београду формирана некаква Мрежа за здравље чији је циљ побољшање основне здравствене заштите, а државни секретар Министарства здравља Србије, Берислав Векић, изјавио је том приликом да ће до 2016. бити завршено електронско умрежавање здравствених установа у Србији и да ће реформа моћи да почне.

Том приликом је дрско констатовао да је Уредбом о рационализацији у државном сектору коју је он назвао "природним одливом", отпуштено 4.500 и најавио отпуштање још њих 3.500. Од тада, па до почетка ове 2017. године, из Србије је отишло око 7.000 здравствених радника, међу њима и углавном угледних лекара специјалиста и мала армија медицинских сестара.

Читав здравствени сектор у Србији већ годинама пролази кроз трауме (које овде зову "променама") које се правдају процесом придруживања Европској унији. Истина је да се овде ради о интересима мале групе моћника на власти, укрупњавању капитала у здравственом сектору и повећању њихових интереса на "тржишту здравствених услуга".

Прва велика промена од које су све невоље српског здравства почеле, десила се неконтролисаним увођење приватне здравствене праксе почетком деведесетих година када настају прве приватне ординације од којих су неке током 25 година израсле у приватне поликлинике и домове здравља који запошљавају десетине, па и стотине лекара, медицинских сестара и другог особља.

О њиховом раду, квалитету посла који обављају и последицама које такав хаос има за сваког грађанина Србије, нико до данашњег дана није направио ниједан целовит и стручан извештај.

Корупцији на највишем нивоу приликом улагања у здравство и куповине опреме, траје већ четврт века. Право дивљаштво траје и данас, можда у још горем облику него мрачних деведесетих.

Нигде у данашњој Европи нема толико медицинског особља које истовремено ради и у државном сектору и одвлачи пацијенте у своје ординације закидајући тако буџет из кога и сами примају плату. У сређеним, правним државама, то је практично немогуће.

Прва Национална стратегија за борбу против корупције у Републици Србији усвојена је 2005. године, а Акциони план 2006. године. Осам година касније, у уводу Националне стратегије за борбу против корупције у Републици Србији за период од 2013. до 2018. године наводи се да је неконзистентна садржина Стратегије из 2005. године и Акционог плана из 2006. године, узроковала недоумице у погледу тога које је активности потребно спровести и у чијој су оне надлежности.

Из Извештаја Агенције за борбу против корупције о облицима, узроцима и ризицима корупције у систему здравства, лаконски је закључено да "…поље ризика на корупцију представљају јавне набавке, допунски рад лекара, трошење средстава (из буџета или донација), примање поклона, сукоб интереса, листе чекања, пружање ванстандардних услуга, однос између фармацеутских кућа и лекара, пријем у радни однос здравствених радника и сарадника…"

Преведено на једноставнији језик, свака власт, а посебно ова Вучићева, диктаторска, законски је омогућила пљачку на највишем нивоу. Отуда је битка за страначке директоре здравствених установа толико важна властодршцима.

Много раније, још 2008. године, усвојен је нови Правилник о раду лекара у коме је "тезгарење" регулисано тако да приватни послодавац, уколико жели консултанта из државне установе, мора да плати не само допунски рад, него и један део радног времена тог лекара.

Некадашњи министар здравља (у четири мандата), Томица Милосављевић, још некажњен за многе криминалне послове, први је увео такозвано приватно-државно партнерство у здравству, и то тако да је највећи број озбиљних стручњака напустио државне установе или, у "партнерству" почео да ради против здравствених институција у власништву државе.

Почетком 2010. године, јавни и приватни здравствени сектор у великој мери се преклапају, а у приватном сектору настаје све више приватних пракси и мањих медицинских установа.

Ово се битно мења крајем 2012. године када на сцену ступа приватни инвестициони фонд Блу си капитал (Блуе сеа цапитал) из Холандије који у новембру преузима поликлинику "Др Ристић", а која је са преко 170.000 пацијената годишње у том тренутку била, а и данас је, највећа приватна поликлиника у Србији.

Свакоме ко зна позадину овог случаја, свакако је јасно да иза тога стоји Александар Вучић, његови кумови, његов брат и њихови пријатељи и "стратешки партнери".

Наредне 2013. године Блу си капитал преузима још две приватне здравствене установе – приватну гинеколошку болницу Јевремова  и приватни дом здравља Једро који преузима од компаније Делта Генерали осигурање.

Оваква "консолидација тржишта" приватног здравства у Србији није ништа чудно или неочекивано, у већини земаља у окружењу увелико постоје ланци приватних здравствених установа. Блу си капитал затим крајем 2013. обједињује ове здравствене установе у "приватну здравствену платформу МедиГроуп" којој 2014. године придодаје и офтамолошку клинику Милош Клиника.

Врло брзо се у јавности поставило питање колика је вредност улагања Блу си капитал фонда приликом преузимања ове три установе у Београду. За јавност је далеко важније од питања висине улагања, остало питање идентитета власника финансијског капитала који су формирали Блу си капитал али је јасно као дан да без породице Вучић није могао ниједан евро некаквог "финансијског капитала" да прође, а да они нису учествовали у подели плена.

Ипак, оно што јесте јавно су подаци о менаџменту Блу си капитала. Реч је о групи људи у тридесетим и четрдесетим годинама, који су пореклом са наших простора али су факултетско образовање из области бизниса и финансија углавном стекли у англо-саксонским образовним установама, након чега су радили у финансијском сектору.

Такође, троје од шесторо руководећих људи Блу си капитала заузимали су врло високе позиције у Агрокору, највећој приватној индустријској групацији у Југоисточној Европи. Пре мање од годину дана, у априлу 2015., Блу си капитал је као део конзорцијума окупљеног око инвестиционог фонда Мид Еуропа Партнерс учествовао у преузимању компанија Имлек, Бамби и Књаз Милош.

Министар здравља, Златибор Лончар, говорећи стално о реформама здравства, најавио је да ће грађани "ускоро свог лекара опште медицине, педијатра и гинеколога моћи да изаберу о трошку здравственог осигурања и у приватном сектору", што су многи дочекали са одобравањем и похвалама.

Крајњи исход читаве игре је здравствени систем у коме ће, захваљујући "јавно-приватним партнерствима", корисници обавезног здравственог осигурања моћи да са здравственом књижицом иду у приватне здравствене установе.

На тај начин ће се новац из буџета Републичког фонда за здравствено осигурање, који износи око 1,5 милијарде евра годишње, у који сви запослени и пензионери у Србији издвајају за здравствено осигурање, одливати из јавног у приватни сектор уместо да буде искоришћен за обнову система јавног здравства.То су финансијски интереси који иза кулиса вуку конце реформе и у чијем се интересу мења здравствени систем Србије.

У међувремену, лекари, специјалисти, читави хируршки тимови, најбољи анестезиолози, најспособније медицинске сестре и медицински техничари, масовно одлазе. Својевремено је бивши министар здравља Томица Милосављевић подстицао њихов одлазак у земље ЕУ речима: "…Европска унија је наша породица кроз коју годину, и у њој, глобално гледано, постоји мањак и лекара и медицинских сестара…"

Исто то ради и Златибор Лончар, који спровођењем мафијашке политике у здравству, протерује најбоље кадрове из Србије. Да помогне "европску породицу", а Србија нека се распада од свих могућих болести и без лекарске заштите.

Министар је најавио да ће се ускоро расписати конкурс за пријем 2.000 медицинских радника. Колико треба да протекне времена да се примљени лекари оспособе, да заврше специјализацију и суб специјализације? Да ли ће и они, након специјализације, одбити да даноноћно раде за 500 евра, покупити се и отићи? Да ли ће нас ускоро од најтежих болести лечити видари, бабе врачаре?

Стотине хиљада болесних у Србији скуваће се у лонцу министра Лончара.

(Позивамо лекаре и запослене у здравству да нам описују криминал у својим установама.)

 

      А 1. И Дом здравља Земун у рукама напредњака

Октроисиани доктори-директори

Као и у бројним другим здравственим установама у Србији, насилно и по диктату из Вучићевог кабинета, и у Дому здравља Земун постављен је директор по партијском кључу, те је нас допала напредњачка узданица др Ксенија Узуновић. Од почетка управљања установом показује ароганцију и нетрпељивост према запосленима које је затекла кад је дошла ко зна одакле.

Прво што је урадила да збрине страначки кадар на већ познати начин, и то углавном немедицинско особље. Сви су добили незаконите стимулације и постављени су на непостојећа радна места. Једини критеријум за постављање сарадника је послушност и страначка припадност.

Од првог дана директорка је заузела став бахатог опхођења према свим запосленима. Иживљавање, психичко малтретирање, понижавање и исмевање колега је свакодневна појава. Сва средства која користи у комуникацији са запосленима, имају сврху застрашивања. Од њеног доласка Дом здравља као установа је у потпуном распаду. Награђују се нерадници, а вредни и паметни се ућуткују, и прети им се отказом.

Недостатак основних средстава за рад, материјала, резервних делова и свега осталог је такође свакодневно присутан. Не улаже се ништа у обнављање Дома здравља тако да је све у распаду. За наводне јавне набавке, задужен је, такође напредњачки кадар, која је за исте саветник у другој установи, док ми плаћамо човека са стране.

Не зна се где одлази новац који добијамо од фонда, од медицине рада, а за све што се тражи једини одговор је " нема пара " уз повишен тон, ругање, и исмевање колеге који јој се обратио.

Главне сестре не предузимају ништа да унапреде рад својих служби, јер се неактивност и незаинтересованост преноси са главне сестре Дома на све њих. Не постоји никаква комуникација између запослених и руководства Дома здравља.

Навала простаклука и примитивизма довела је до тога да су се фини људи и стручњаци повукли и заћутали. Последице њеног руковођења осећају и запослени и пацијенти, који се непрестано жале, јер недостатак кадра доводи до тога да нема ко да ради, да нема чиме да се ради , што изазива свакодневни хаос. Ово је само део проблема, слика целокупне ситуације у Србији.

Запослени Дома здравља Земун

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ТУМАРАЊЕ У МРАКУ СРПСКЕ ПРОСВЕТЕ: ПРОСВЕТНИ ЕКСПЕРИМЕНТИ НА ШТЕТУ ПРОСВЕТАРА И СРПСКОГ ШКОЛСТВА!!?

 

Просвета у Србији никад није била у горем стању него данас. Њоме харају режимски "менаџери" и лопови свих калибара, полуписмени доктори и магистри разних апстрактних наука. Министар просвете је тајкун, бизнисмен, који је од високог школства направио милионске профите.

Ђаци и студенти немају никаквог узора нити су мотивисани да школовањем напредују у животу и каријери. Траже се краћи путеви. Они који су свесни важности знања и школовање, данас су на улици, очајни, а многи од њих спремају се за пут у једном правцу, у иностранство. Многи од њих су већ тамо.

 

                          Игор Милановић

ISTORIJSKE REFORME SRPKOG SKOLSTVA

 

И просветни радници су на улицама (а, масовни излазак се тек очекује) и не протестују више само због јадно ниских плата, него и због скандалозно лоших услова рада, a Вучићева влада је усред бруталног закидања на платама просвети (али и здравству, полицији…), нашла за сходно да финансира интернет портал невладине организације "Квирија центар", који се бави информисањем хомосексуалне популације.

Наиме, НВО „Квирија центар" је преко надлежног министарства на конкурсу за суфинансирање пројеката у области јавног информисања, добила подршку за дугогодишњи пројекат те организације намењен геј, лезбијској, бисексуалној, транссексуалној и трансродној популацији.

А, како је познато, и ова и неке друге њој сродне организације, баве се интензивно подривањем породичних вредности, променом свести школске омладине и гушењем ионако малих права просветних радника.

Наставници у свим школама у Србији добили су званичну препоруку да ђацима сугеришу да у потпуности изједначавају геј и хетеросексуалну љубав, а Министарство просвете, које је одговорно за ово, на прве критике професора и родитеља, цинично је констатовало реченицом: "Мораћемо то да дорадимо"!

Да буде јасније, у такозваном "образовном пакету" за учење о теми сексуалног насиља, који је Министарство просвете поделило свим школама, дословце пише да ученицима треба објаснити да је "љубав између два дечака потпуно исто осећање као љубав дечака и девојчице". Овај пакет намењен ђацима основних и средњих школа за изучавање на часовима биологије педагози и психолози сматрају скандалозним" јер популише хомосексуализам и личи на експеримент".

И док Влада заједно са оваквом геј-идеологијом руши темеље овог друштва, у школству влада хаос и распад, безнађе и дивљаштво (законски је све тако "уређено" да један малолетни насилник може да терорише и своје вршњаке  и бедно плаћене наставниke и професоре, а да му нико ништа не сме). Због свега тога, али и због чињенице да највећи број школа изгледа као да је из каменог доба, почели су и стални протести.

Дана 17. марта ове године, након вишемесечних покушаја да дођу до дијалога са Министарством просвете, Унија синдиката просветних радника је испред Владе Србије у Београду поставила ултиматум: уколико њихови захтеви за побољшање услова рада не буду испуњени, организоваће потпуну обуставу наставе у школама.

У међувремену је ресорни министар Младен Шарчевић панично тражио од оног корумпираног дела синдикалних вођа, да "добије на времену". Тај мали вакум још увек траје. Део просветних радника је стално на улицама са побуњеним студентима, синдикатима војске и полиције, опљачканим малим акционарима уништених државних предузећа…

Да би се боље видело како просвета тоне, као кроз живи песак, треба се сетити и неких, не тако давних догађаја… У сред лета, августа месеца 2015. године, тадашњи министар просвете Срђан Вербић (који се показао на тој функцији као комплетан идиот), објавио је спискове за отпуштање просветних радника.

Настао је хаос, спискови су "ревидирани" у више наврата, па је цео посао предат у надлежност директора просветних установа. Тек тада почињу међусобни обрачуни међу просветним радницима, а један стари део корумпираних синдикалних представника, ставио се по обичају на страну режима.

Годину дана касније, у децембру 2016. године, помоћница министра за предшколско и основно образовање Весна Недељковић, помпезно је најавила да ће Министарство просвете за наредну 2017. годину годину увести "низ новина".

Знатно пре тога, на функцију министра просвете уместо феминизираног и слуђеног Вербића, дошао је смирени али опаки мешетар, Младен Шарчевић, Вучићев пријатељ и некадашњи директор школе који је помогао да његов неуки син Данило дође до дипломе.

Шарчевић је за награду добио одрешене руке да отвара некакве приватне више школе и универзитете, услед чега се нагло обогатио. Велика вила на Дедињу, само је симболични део имовине коју он данас поседује у Србији и ван ње.

Шта је овом режимском милионеру после свега остало, него да се бави "реформама"! То је за овдашње преваранте и политичаре увек била посебна забава. Тако је, са позиције министра просвете почео да најављује "епохалне промене" у српском школству. Не било какве, него историјске!

Тако је дао предлог да Основна школа траје девет, уместо садашњих осам година, а деци се не би додавала година школовања, већ би се садашње предшколско рачунало као први разред.

Такође, основно образовање би било подељено у три циклуса, по три разреда. Било је аргумената и за и против увођења овог модела, који није поменут у националној стратегији развоја образовања.

Дилема је била и ко би изгубио и ко добионаставници или учитељи. Да ли би учитељи предавали у четири и по или у пет разреда. Поменуто је да би период од четвртог до шестог разреда био комбинација предметне и разредне наставе.

Проф. др Александар Липковски, председник Националног просветног савета, поводом ове Шарчевићеве идеје, подсетио је на неке чињенице. Пре свега, да због увођења оваквог система околне државе имају низ проблема и да се та промена подстиче споља, због уштеда у образовању, које нам намећу кредитори и финансијери.

Липковски је такође констатовао да се "…за последњих 20 до 30 година, образовни систем се доста променио", и да су "…многе ствари рађене на брзину, многе упропаштене, па је систем доведен у незавидну ситуацију…"

Липковски је такође изричит био у погледу издвајање за науку, тражећи да се издвајања за њу повећају са три на шест одсто и да се уведе једносменски рад у школама.

Тако мисли стручњак, а министар Шарчевић размишља како да се још више допадне Вођи, па предлаже "историјске" промене  у српском школству које данас више личи на сиротиште, јер нема пара ни за основна учила, за табле и креде, у коме има некакве застареле компјутерске опреме (а, углавном је нема) и у коме главну реч воде локални политичари и ловци у мутном, а не просветни радници.

Ова, 2017. година, почела је још једним хаосом, због надокнаде изгубљених часова, а наставак је уследио 29. марта, кад је министар Шарчевић најавио повећање плата у просвети, и то два пута (једном у јуну, а други пут пред крај године), да би се на крају показало да лаже, јер је истовремено нагласио да "…о повећањима плата одлуке доноси Влада".

За шта онда постоји министар, питали су га поједини бесни просветни радници и присутни новинари. Али, Шарчевић има "задњу линију одбране", па га је његова саветница за медије дословно изгурала са прес-конференције, како не би упао у вртлог питања на које нема одговор.

Узгред, треба напоменути да Младен Шарчевић има чак 11 помоћника и четири државна секретара, са платама од преко 130 хиљада динара и разним другим финансијским "принадлежностима".

У његовом кабинету седе још три посебна саветника, један саветник, четири државна секретара и секретар. Овај и овакав министар просвете има чак и помоћника за инвестиције, европске интеграције и инспекцијске послове! Број разних сталних и хонорарних саветника није познат.

Унија синдиката просветних радника Србије позвала је 17. априла своје чланове да подрже свакодневне протесте омладине на улицама већине српских градова. Унија, међутим, није најавила и организовано прикључење тим протестима.

У тренутку када настаје овај текст, још је неизвесно када ће и за колико бити повећане плате просветним радницима и осталим запосленим у просвети, тако да УСПРС не жели радикализацијом протеста и прикључењем својим ученицима да доведе у опасност финализацију скоро окончаних преговора.

Наиме, председница Уније Јасна Јанковић је још почетком ове године изнела јасне захтеве синдиката од којих се, како је тада речено, неће одустајати.

По њеним речима, захтеви су, између осталих, да се уведе однос плата 1:2:3, при чему би полазна основа биле плате теткица и домара, на средини би било администартивно особље са најмање четвртим степеном, а на врху би било наставно особље са најмање седмим стручним степеном.

Према мишљењу Јанковићеве, у том тренутку је однос био 1:1,8, при чему су најмање плаћени (хигијеничарке и домари) имали плате на нивоу законом загарантованог минималца, што значи да су наставници имали просечне плате испод републичког просека.

Према тадашњим најавама, из министарства образовања, минималци у просвети неће бити обухваћени повећањем плата договореним крајем 2016. године у висини од шест одсто. Како је Јанковићева објаснила, минималац се повећао са 121 динар на 130 динара по сату, што је више од шест одсто обећаних просветарима. Министарство је, очигледно, сматрало да би запосленима у просвети могло да позли, ако добију обећано линеарно повећање плата.

После тог, прошлогодишњег повећања плата, Јанковићева је изјавила како су просветни радници по платама и даље испод републичког просека и то за 14 одсто! Како је онда, у таквим околностима, могуће стварати модерну, савремену, технолошки оспособљену државу са школством у коме раде предавачи који су социјални случајеви?

После вишемесечних преговора и штрајкова упозорења, министар просвете Младен Шарчевић је пристао да се плате у просвети повећају 15 одсто и то из два дела: први пут у јуну 2017. и затим у четвртом кварталу исте године.

Наравно, обећање је пало 29. марта, тачно четири дана пред председничке изборе, кад је Вучићу било најпотребије! Још интересантније је то што републичка Влада до тренутка настанка овог чланка није потврдила овај договор. Упркос свему, просветари се не прикључују масовним протестима својих ученика и студената.

Међутим, и ако се испуне обећања министра Шарчевића, ово повећање би у најбољем случају довело просветаре на ниво просечне плате у Републици, што је и даље далеко испод онога што просветни радници у Србији морају да имају, како не би били очајници и социјални случајеви. Зато се може рећи да су побуне просветних радника тек су почеле. Без обзира на исходе преговора, статус просветних радника се неће променити. И они то знају.

 

      А 1. Подршка протестима: део нишких професора стао уз студенте!

Крајем априла месеца, београдски студенти позвали су своје професоре да им се придруже у „Протесту против диктатуре", али су на позив студената професори углавном остали неми.

Нишки студенти нису морали да зову јер им се део професора сам придружио. Реч је о неколицини професора који шетњу уз студенте виде као своју дужност и задатак. На жалост, дрски властодржац се лажним обећањима и силеџијском пропагандом умешао и међу предаваче и асистенте, па је тако један део професора нишког универзитета, уместо уз своје студенте, стао је уз, Александра Вучића као председничког кандидата, који треба да заседне на ту функцију ускоро.

Током изборне кампање, на срамном списку 650 јавних личности, својим потписом Александра Вучића подржали су ректор нишког Универзитета, декани Медицинског и Грађевинског факултета у Нишу, али и десетак професора, углавном медицине.

Већина професора нишког универзитета студентске протесте посматра са дистанце и без намере да им се придружи. Већина. У мањини је декан Филозофског факултета Наталија Јовановић која је подржала своје студенте том приликом рекла:

"…Они нама из вечери у вече показују колико још има енергије у овој земљи, иако је Србија, као што знате, на врху оних држава које су извезле своју памет…". Професор Медицинског факултета у Нишу, Срђан Пешић, кратко је констатовао: "…Ја мислим да су они осетили моменат и да им је довде свега, да виде да се један накарадни систем који је изнедрио овакву власт и све политичаре у последњих 20 година најзад мора променити, мора да буде мало другачији."

Професор Пешић наглашава посебно да његове колеге немају други задатак, него да буду уз своје студенте.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ВРЕМЕ АЛБАНАЦА: СПОРАЗУМНО НАСИЉЕ НАД ПРЕОСТАЛИМ СРБИМА НА КиМ ОД СТРАНЕ СЕПАРАТИСТИЧКИХ И ДОМАЋИХ ИНСТИТУЦИЈА!?

 

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба са Косова и Метохије, што је уз прогнане Србе из Крајине скоро пола милиона људи. То је највећи насилни егзодус једног народа на европском континенту и једини такав након Другог светског рата.

Упркос томе, ни домаћи ни страни медији, ни политичари, нигде о томе не говоре на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе, констатује Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                     Иван Максимовић

LAKA BRISELSKA POSLEDICA2

 

Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.

Такозвани „министар за заједнице и повратак" при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић  искористио је то да се похвали „резултатима". Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што то није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система" албанских сепаратиста.

Како преноси „Јединство", иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио касније и на званичном сајту „институције" коју представља.

На терену ситуација сасвим другачија – у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!

Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство" свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори.

Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.

Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика" и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!

Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца" чији је злочин повратак на своја имања. Њиховог представника, Жарка Зарића, оптужују да је као полицијски представник одговоран за страдање Албанаца током рата на Косову док протест обезбеђују косовски полицајци, вероватно већина њих пресвучени припадници терористичке УЧК, док међу демонстрантима шетају најострашћенији, баш они који су рушили и палили куће, уништавали гробља и цркве, пљачкали и узурпирали имовину…

На више места у Љубожди излепљени плакати којима се позива на протест против повратка „Срба криминалаца". Преносећи вест о Љубожди, РТС је емитовао видео прилог у коме Зарић, сам али и у друштву видно забринутих Срба искрено говори о свом повратку.

„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље". РТС јавља како су повратници наишли на „отпор" Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемирио" иако то нико од повратника не каже, напротив.

На крају прилога новинар обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне.

Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада – ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла – нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?

О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција".

Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути" већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате" особе, ни помена о Албанцима.

Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.

Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК.

Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у  препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.

Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.

Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум / на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску", угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада…

Појава „споразумног" насиља над Србима, као што видимо, није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.

Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста".

Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицaјци" који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.

Као када је „КПС" полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони.

Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања.

Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу…

Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш" одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега?

Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе", „инцидентима", „групом екстремиста".

Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјавама од жртава иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косвској Митровици где је смештена и већина медија на српском језику.

Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични" случајеви. Зато је напад на Србина Б.Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.

Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, Србице, Гњилана

Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града.

У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер" и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама.

Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.

У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција" мисли, сматра и какве ће мере предузети…

Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције". Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту – неисправно.

Зимус су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!

Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.

„Проблем" медија на српском се састоји у само једном – буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе – оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ.

И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним". Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија", врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских!

Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!

Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени.

Последњих дана најмање један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „…Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!" каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.

Не увек али понекад ће „косовска полиција" примити тужбу и „проследити је даље" где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време"…

Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.

Сваки потез који данас повуку Александар Спирић, председник привременог органа Косовске Митровице при Влади Србије или Горан Ракић, албански градоначелник српске половине града а по систему сепаратиста, јесу по налогу из врха српске Владе у сврху маркетинга. Зато је повучен „стратешки потез" обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје" никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом…

„Благодарећи чињеници , што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године , ми знамо шта се тамо дешавало Србима.

Да она тада није то учинила , ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак , од српских конзула , који су радили у Приштини , остали су нам конкретни извештаји , белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године , односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом" подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима".

Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.

Према доступним подацима у време од првог српско – турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца ". Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде – силовања, пребијања, отимачине и убиства.

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0.

 

      А 1. Да ли нам се понавља XIX век?

У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: "…Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце – мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима…

Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену…После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији.

Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали . Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других…"

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАДНИЦИ У СРБИЈИ ЖИВЕ У ВРЕМЕНУ У КОМЕ ЈЕ ПОСТАЛО ВАЖНИЈЕ ИМАТИ ПОСАО НЕГО ПРИМАТИ ПЛАТУ!??

1. маја 2017. Коментари су искључени

 

Три четвртине запослених у Србији су дословно голи, боси, гладни и понижени, јер, или нередовно добијају плате, или их уопште не добијају. А те и такве "плате" су најниже у Европи и међу четири најниже у свету.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Радник кога у Србији данас изнајмљују "на лизинг" за плату од 25.000 динара месечно, дужан је да у прва три месеца од 25.000 динара месечне плате одваја по 10.000 динара лизинг фирму која му је "нашла посао".

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране. Новца има само за највише кадрове партија на власти, нешто се нађе и за активисте, а остали грађани су препуштени понижавајућем и спором умирању од глади.

 

                   Милан Маленовић

RADNICKO ROBLJE SRBIJE2

 

Држава не плаћа више никоме, осим онима који су у стању да принудно наплате своја потраживања, као и за пројекте у којима лични финансијски интерес имају највиши државни функционери.

Пензије у Србији нису више ни социјална категорија.

До радног места се долази искључиво плаћањем провизије функционерима из СНС-а, а то важи и за посао у предузећима која су из српског буџета добила десетине милиона евра субвенција како би запослила нове раднике. Имати посао, међутим, у Србији одавно више не значи и имати плату, а то правило важи и у јавним службама.

Србија је једина земља у Европи која не плаћа дугове никоме ко није у стању да их принудно наплати. Повериоци из иностранства, посебно велике банке и финансијске институције, као што су Међународни монетарни фонд, Светска банка  или Европска банка за обнову и развој имају одличне механизме за наплату својих потраживања од свакога, па тако и од Србије. Обичан народ то нема и зато умире од глади. Много људи данас живе у агонији, па су масовна и самоубиства.

У фабрици „Гоша шинска возила" недавно се убио још један радник, а то је други овакав случај у последњих десет месеци. О оном првом се ћутало, јер није била изборна кампања, па медијима ова вест није била значајна, пошто је у Србији на нашу жалост и срамоту власти постало уобичајено да гладан народ себи прекраћује муке на овај начин.

Радници „Гоше" годинама не примају плате, осим повремено неку милостињу коју им да власник из Словачке и то са сакривених рачуна преко којих се послује, јер су званични рачуни предузећа већ дуго времена блокирани. А, блокирала их је управо држава.

Истовремено, сама држава поменутој фабрици дугује новац, односно „Железнице Србије" још нису платиле по фактурама које сада, годинама после извршених радова, неко од моћника оспорава.

Неколико пута су безуспешно били заказивани разговори представника власти и иностраног власника фабрике, како би се договорило „пребијање" међусобних потраживања и деблокада рачуна, после које би фабрика могла нормално да послује, а радници редовно да примају плате. На ове разговоре пре самоубиства несрећног радника нико није долазио, нити се озбиљно трагало за неким решењем.

До скоро су запослени у „Гоши" имали макар бесплатан ручак у фабрици. Ништа посебно – нека чорба или слично, мало салате и хлеба, али им је то био једини сигурни оброк током дана, јер за други нису имали пара. И то мало што су добијали им је укинуто на сам дан када се несрећни радник убио. Могуће је да је он себи одузео живот не желећи да полако умире од глади, што чека његове колеге из ове, али и многих других фабрика у Србији.

Након овог последњег самоубиства, преостали, још увек живи радници, одлучили су да започну протесте како би пажњу јавности скренули на своје проблеме, односно на чињеницу како држава са једне стране не плаћа своје дугове, док са друге стране одмах креће у принудну наплату ако се њој дугује.

Гладни радници указују и на још једну чињеницу преко које се олако прелази: месечна плата несрећног радника (коју годинама није примао) вреди мање од цене емитовања једне секунде предизборног спота Српске напредне странке на телевизији. Његова једногодишња плата вреди мање од једног јединог емитовања целог спота који се приказује на стотине пута свакодневно на телевизијама у целој Србији. Да ли су партијске рекламе и билдборди вреднији од живота радника?

Радници би одавно напустили „Гошу" да имају где да оду. У њиховом крају, међутим, не постоје ни фабрике које је држава субвенционисала, а у којима запослени, упркос томе, део плате морају да одвајају за политичаре.

Председник Владе ове унесрећене и опљачкане државе, Александар Вучић, више пута се јавно хвалио како је заинтересованим страним инвеститорима истицао да је Србија земља са високо квалификованом, али јефтином радном снагом. Пред странцима се хвалио како је код нас нормално да запослени радник гладује, а да његови укућани немају ни за лекове?!?

По званичним, државним подацима само 300.000 запослених у Србији редовно прима плату. Исти ти извори, међутим, не наводе сурову истину да више од половине тих радника добија мање од законом загарантоване минималне плате, која ни сама није довољна да би неко преживео месец дана у Србији.

Званично је увек и у сваком предузећу све у реду, јер се у документима наводи како је радник добио и више од минималца, али се део пара преко фирми за лизинг враћа послодавцу, док остатак одлази властодршцима.

Државна, умивена статистика упозорава како је, наводно, тек сваки четврти запослени на граници сиромаштва. Истина је, међутим, да је три четвртине запослених голо, босо, гладно и понижено, јер или нередовно добија плате, или их не добија уопште, али су у сваком случају оне толико ниске да једва од њих могу да се покрију рачуни за комуналије.

Нижу просечну плату од Србије (369,70 евра) у региону има само Македонија (363,80 евра). Ово су номинални подаци, док реални, који у обзир узимају и куповну моћ, показују да је српски радник најслабије плаћен у региону, ако је уопште плаћен.

Министар за рад, Александар Вулин, у свему овоме не види никакав проблем. Недавно је за медије прокоментарисао како је тржиште рада у Србији стабилно (шта год да то значи), а да ће евентуалне неправилности истражити надлежни органи. За самозваног социјалисту самоубиство гладног радника у „Гоши" је „евентуална неправилност"?!?

Када погледамо званичне податке о броју запослених у приватном и државном сектору, видимо да је поменутих 300.000 радника који редовно примају плату мање од броја запослених у државној управи и локалној самоуправи, што открива да ни државна служба више није гаранција за редовну и добру плату. Напротив.

Примера ради, десетине радника које је градска управа у Нишу запослила на привременим и повременим пословима ради укњижавања легализованих објеката месецима нису примали плату нити било које додатке који су им следовали. Чак су првих месец дана сами морали да плаћају путне трошкове, јер им је у опису радног места био и обилазак околних села.

Уговоре са овим висококвалификованим радницима је по овлашћењу градске управе на челу са градоначелником Дарком Булатовићем потписивао начелник Градске управе Љубиша Јанић, али се на томе завршавала сва његова надлежност, па после није хтео ни да разговара са запосленима. Део плата које нису примали четири месеца уплаћен им је уочи митинга СНС-а у Нишу, како би и они на њему узели учешће глумећи срећан народ.

Уместо да плати раднике који су месецима по цичи зими помагали избеглицама, а за шта су регуларно као спољни сарадници потписали уговоре са Комесаријатом за избеглице, Владимир Цуцић је милионе евра које је добио као наменску помоћ од Европске Уније и из буџета Србије преусмерио у свој џеп и за потребе финансирања предизборне кампање СНС-а.

Како нам се пожалила једна од жена које су зимус радиле као преводиоци за арапски језик, она и њене колеге и колегинице су морали да раде свакодневно, свих седам дана у недељи, да сами плаћају своје путне трошкове и оброке које су узимали на путу, да им је још почетком године било обећано да ће Комесаријат убрзо исплатити не само заостале хонораре, већ им надокнадити и све остале трошкове.

Од тада се иста обећања редовно понављају, пара нема, а на послове се примају нови радници који ће, уместо старих, наредних месеци радити бесплатно у нади да ће се Цуцић једног дана смиловати.

Држава је у овогодишњем буџету предвидела преко сто милиона евра за такозвана „подстицајна" средства која ће добити страни „инвеститори" како би могли бесплатно да израбљују овдашњу радну снагу, јер под овом влашћу ни они више не морају редовно да плаћају своје запослене.

Новац је могао да се искористи и паметније, на пример да се тако запосленим радницима директно из буџета уплаћује део средстава, док би други део плаћао сам послодавац.

У неким земљама се управо овако ради, баш из разлога да би се избегле злоупотребе. У Србији је властима, међутим, важније да део буџетских средставаоперу" преко страног „инвеститора" и прелију у џепове политичара који су цео систем осмислили и омогућили.

Напредњачка партијска књижица је услов за добијање посла у некој од фабрика италијанског произвођача обуће „Леони" у Србији, који је за отварање нових радних места од државе добио десетине милиона евра субвенција. Део плате овако запослени морају да уплаћују директно Српској напредној странци, а ко то не учини добија моментални отказ!

Сарадња са владајућом олигархијом је веома корисна за власнике фабрике, јер им се кроз прсте гледа што раднике плаћају мање него што би морали по уговору са државом. Почетна плата у "Леонију" је око 25.000 динара нето, али само на папиру. Радницима се на њихове рачуне уплаћује између 18.000 и 20.000 динара, док за остатак они потписују као да су га наводно добили на благајни предузећа.

Од тако мизерне плате они још морају да издвајају за Српску напредну странку. У другим фабрикама се нови радници запошљавају искључиво преко предузећа за лизинг радника, која су у власништву напредњачких функционера, а којима запослени морају да дају део своје плате, у појединим случајевима скоро половину.

У протесте су недавно кренули пензионери, просветни радници, полицајци, војници… Сви они који немају партијску књижицу егзистенцијално су угрожени. Нико поштен више у овој држави нема пара, нити приходе довољне да преживи. Пензије се смањују, укидају се социјални додаци и помоћ породиљама, а глад прети и онима који раде у државној служби.

Просветни радници већ годинама указују на чињеницу да су њихове плате понижавајући ниске. Ресорно министарство им, међутим, стално одговара како у буџету нема довољно пара за повећање.

Исти одговор добијају и запослени у здравству, који због општих услова рада и малих плата напуштају Србију и одлазе на рад у неке друге, нормалне земље. Ускоро становници Србије неће имати ни ко да их лечи, нити онога ко ће децу да им васпитава. Управо то и јесте прокламовани циљ ове власти: од становништва створити јефтину и неквалификовану радну снагу која неће доживети пензију.

Посао напуштају и припадници Војске Србије, јер од плата које добијају не могу ни да се прехране, а од њих се очекује да по потреби положе и свој живот за државу која их је одбацила. Осим што су им мале плате, већина професионалних војника нема више ни илузије да ће до краја свог радног века решити стамбено питање, а осим за кирије они од своје скромне плате издвајају и новац за храну у кантини касарне.

Тешко је рећи чија је трагедија већа, ако оне уопште и могу да се измере, да ли онога ко је цео свој радни век провео поштено радећи, а да у старости нема довољно пара за живот достојан човека, или онога ко ради вредно и поштено, а за свој рад не прима никакву плату, или мизерију мању од социјалне помоћи.

Просечна пензија у Србији износи 24.000 динара, али половина пензионера добија месечно само 14.000 динара. Ни када не би имали незапослене чланове породице које издржавају, пензионери од ових пара не би могли да живе.

Власт у свакој изборној кампањи најављује повећање пензија, односно враћање једног малог дела онога што је неуставном "Уредбом о привременом обрачуну исплате" од њих узела за све ове године.

Да би се створио привид „домаћинског" пословања актуелне Владе и приказао измишљени суфицит у буџету, стотине хиљада пензионера и чланова њихових породица које издржавају ускраћено је за укупно више стотина милиона евра. Од тих пара се, на другој страни, није побољшала финансијска ситуација никога, осим лопова на власти и њихових саучесника.

Сама Уредба прецизира како се, наводно, ради о „привременом" смањењу исплате раније обрачунатих пензија, тако да је јасно да се на овај начин терет реформи којих нема пребацује не само на леђа садашњих пензионера, већ и будућих генерација које ће ове дугове буџета морати да враћају. Тако је актуелна влада унесрећила не само данашње грађане Србије, већ и будуће генерације.

Пара би било довољно за све, када би власт престала да краде, али и када би спречавала приватне послодавце да отимају од радника. Највећи проблем, међутим, и јесте управо у потреби властодржаца да свом енормном богатству додају још неки милион евра, не водећи рачуна о томе колико ће грађана због тога умрети од глади.

Да би се платили већ поменути рекламни спотови на телевизијама, мора да се извуку милиони евра из државног буџета, пребаце на приватне рачуне и затим искористе за предизборни маркетинг. "Прање" буџетских пара се у последње време појачано врши преко такозваних „радова од јавног значаја" који се или никада не приведу крају, или су обављени тако лоше да у најскоријој будућности морају да се понове.

„Београд на води" би требало да буде приватни пројекат у који новац даје наводни страни „инвеститор", односно разбојнички клан породице Вучић. Уместо страног, прави инвеститори су сви грађани Србије који плаћају порез, јер се новац за изградњу "Београда на води" издваја из буџетских средстава „опраних" на другим пројектима.

Дневница обичног радника на градилишту две зграде које се граде у Савамали по договору износи 20 евра, док је мајсторима обећано између 35 и 45 евра дневно. Не постоје никакви писани уговори између фирми послодаваца и радника, већ само усмени договори. Нико од радника није пријављен, нити му се плаћају доприноси, а не исплаћују се ни плате.

Како смо сазнали од једног од подизвођача, који је из разумљивих разлога тражио да остане анониман, наводни страни „инвеститор" не уплаћује паре ни за раднике, али ни за искоришћени грађевински материјал.

Све те трошкове морају да сносе сами подизвођачи који, за узврат, добијају од Републике и града Београда средства за извођење других радова, као што су на пример рушење дела зграде генералштаба оштећене током НАТО агресије 1999. године, или реновирање Палате правде у Београду.

За те пројекте „од јавног значаја" они од државе добијају више пара него што ови радови заиста коштају, тако да се део буџетских средстава троши на наводно приватни пројекат наводног страног „инвеститора" у „Београду на води". Како предност у плаћању има грађевински материјал а не људи, радници месецима чекају на плату, а многи верују да је никада неће ни добити.

Управо овај пример јасно показује како се власт опходи са буџетским средствима која су јој поверена на чување. Порези и доприноси остају високи, давања најугроженијима из буџета су прескромна, ако их уопште и има, али се зато стотине милиона евра годишње из буџета пребацују у џепове малобројних на власти.

Поштеним радницима и пензионерима остаје да и даље гладују, да би неколико стотина лопова на самом врху имало на својим рачунима стотине милиона, а неки и више милијарди евра.

 

      А 1. Само за елиту

За обичне смртнике пара у нишком градском буџету има само повремено, али за истакнуте кадрове Српске напредне странке плате нису проблем. По информацијама Националне службе за запошљавање у овом граду од јуна 2016. до сада, само у ову институцију је примљено 16 нових запослених и то искључиво са списка чланова СНС-а и без икаквог јавног конкурса.

Посао је на овај начин добило пет "саветника за запошљавање", по један "саветник за запошљавање у Клубу за тражење посла", "саветник за запошљавање особа са инвалидитетом" и "саветник за каријерно информисање, евидентичар".

Посао је добио један возач, али и "организатор образовања одраслих" и "организатор програма запошљавања" и чак два "саветника за правну помоћ".

Поред Марка Рајића, доскорашњег портпарола градоначелника Ниша, и Вање Стојковић, секретарице једног од градских већника, у НСЗ су на овај начин запослене и још најмање две напредњачке функционерке – Александра Колунџић и Милена Бојић.

 

      А 2. Половина за Вучића

Финска компанија ПКЦ је за свој погон у Смедереву добила бесплатно земљиште са свим неопходним прикључцима и инфраструктурним објектима, али и саму зграду у коју се сместила прва производна хала. Укупна вредност овог поклона сиромашног града богатом „инвеститору" износила је десет милиона евра, за колико се Смедерево задужило код „Интеза банке", кредитом који ће отплаћивати наредне генерације, између осталих и сами радници запослени у погонима ПКЦ-а.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ДРЖАВНИЧКА СКРИВЕНА МИСИЈА ПРИЗНАВАЊА ДРУГЕ АЛБАНСКЕ ДРЖАВЕ НА ДЕЛУ ТЕРИТОРИЈЕ СРБИЈЕ!??

28. априла 2017. Коментари су искључени

 

Кад је 23. јануара ове, 2017. године говорио о албанским политичким вођама са Косова, Вучић се овако изјаснио: "…Не постоји сигурно нико ко познаје разговоре с Албанцима као ја. Зато што их познајем понекад сам и депримиран због реакција које долазе из Србије и то од људи који појма немају шта се у тим разговорима догађа…".

Али, и Албанци познају њега. Нису му 28. марта ове године дали да доведе напредњачку хорду у Лепосавић, али га чекају да дође у званичну посету "званичној" Приштини. На само три сата.

 

                  Н. Влаховић

00001b.ZAVRSNI UDARAC ZA SAMOUNISTENJE SRBIJE2

 

Министар иностраних послова самопроглашеног Косова, Енвер Хоџај, на конференцији за штампу (28. марта ове године) коју је одржао заједно са министром иностраних послова Луксембурга, јавно је демонстрирао како то изгледа кад се Александру Вучићу, председнику Владе Србије и кандидату за председника Републике, "одобрава" улаз на територију ове назови-државе на дан 29. марта, и то у трајању од три сата, како би одржао свој предизборни митинг у Лепосавићу.

Енвер Хоџај (које је већ једном смењен па враћен на ову министарску функцију), имао је и још увек има разне незаконите послове, међу којима неке које је радио и са Вучићевим тајкуном Звонком Веселиновићем, али и још неким "бизнисменима" блиским Вучићу. Треба подсетити да је Хоџаја својевремено, док је такође вршио исту функцију у ранијој Тачијевој влади, претресала и пратила полиција Еулекса због оптужби за криминалне послове.

Након 24 сата условљавања из Приштине (Тачи је захтевао да са Вучићем не дође министар одбране Зоран Ђорђевић и министар полиције Небојша Стефановић), дошло је до споразума "пословних партнера", али, као и обично у оваквим ситуацијама, Вучић је онда одустао од пута, објашњавајући да је он "поносан човек" и да "неће трпети уцене".

Наравно, проблем није био у његовом "поносу" него у томе што је из владе самопроглашеног Косова стигло упозорење да 50 аутобуса са Вучићевом страначком војском не може прећи административну линију. А он сам може само на три сата.

Ма како изгледало, овај догађај је био тек мали увод у Вођине намере да ускоро дође у званичну посету Приштини, чиме би остварио "мисију" признавања албанске државе на територији насилно отетог Косова и Метохије.

Пре више од једне деценије (тачније 19. марта 2006. године), сајт Wикилеакс објавио је бројне компромитујуће податке о Александру Вучићу, тада још увек генералном секретару Српске радикалне странке. Између осталог, објављен је и део његовог разговора са "контактом" у америчкој амбасади у Београду.

У том разговору, говорећи о државном статусу јужне српске покрајине, Вучић "контакту" каже: "…Статус Косова је у највећој мери решен". Био је то први корак ка његовој "амнестији" од стране владе САД, јер га је администрација у Вашингтону дуго држала на црној листи као Милошевићевог блиског сарадника.

Након више од десет година, Вучић се налази пред задатком који му је дат још пре избора Доналда Трампа у Америци: да промени Устав Србије и призна независно Косово.

Чим је Вучић је 27. марта ове године саопштио да је планирао да пре избора посети Лепосавић и Грачаницу, албански медији су одмах објавили да ће он ускоро посетити и Приштину, где би га дочекао Хашим Тачи, председник ове парадржавне творевине. Вучићев циљ је да том приликом долазак у Приштину замаскира обиласком српских општина.

Већ пет година, злосрећни Вођа упорно ради на признању непризнате албанске државе на Косову и Метохији. Повремену му добро иде, а понекад га албански политичари и бивши команданти терористичке ОВК, спрече у томе, тражећи да он то изведе без маски и умотавања у некакве реторичке форме.

Узгред, Вучић не може мимо воље српског народа и мимо Устава Србије. Али, упркос томе, он је у овом тренутку спреман да призна албанско Косово, да промени и Устав, да по могућности заобиђе референдум или да га лажира. За разлику од Вучића, коме се жури да призна лажну албанску државу и да избрише српску прадомовину, не само из Устава него и из колективне свести Срба, многим албанским политичарима у Приштини одговара овакво "бестежинско стање", у коме и имају и немају државу.

То је добро за њихове криминалне послове, савршено је повољно за општу анархију у којој је битнији шверц наркотика и оружја, него успостављање некакве правне државе по европским стандардима, која би потпуно срушила интересе водећих албанских породица и њихове мафијашке пирамиде.

Косово је камен о врату Александра Вучића. Жарко жели да га се ослободи и да албанским вођама, како њиховим политичарима и тајкунима, тако и обичном свету, широм отвори и врата југа Србије и насели их у најмање седам сиромашних општина у којима је наталитет Срба на најнижем нивоу у последњих два века новије историје.

Шта је Вучићева тежња? Он, очигледно, не крије мржњу према држави којом самовољно управља и према народу који формално представља. Иза његове болесне потребе да искомада и подели Србију, стоје јасни циљеви његових дојучерашњих налогодаваца из САД, који су тамо поражени на последњим изборима.

Нова влада предвођена Доналдом Трампом нема намеру да се даље ангажује на овом делу Балкана на начин како је то до сада радила. Из Трампових наступа, јасно се види да његова влада неће наставити саучесништво у прљавим играма албанских нарко-картела и трошењем милијарди долара зарад очувања ове импровизоване надри-државе.

То је јасно и Хашиму Тачију и свим албанским вођама. Последњи његов сусрет са шефом НАТО пакта Јенсом Столтенбергом протекао је у веома непријатној атмосфери, где је Столтенберг одбио да разговара о формирању војске Косова (према сведочењу једног од сведока овог разговора, рекао је: "…Срби могу војно за четири сата да уђу у Приштину, присуство НАТО је неопходно а не војска Косова…").

По свему судећи, Вучићева бесомучна трка да се докопа места председника државе, има само једно сврху: промена Устава Србије и признање Косова као независне државе. У својству председника Републике Србије, Вучићу би се отворила могућност да тај издајнички посао обави низом противзаконитих радњи, али опет мимо воље народа и мимо Устава. Било би то "Вучићево признање Косова" а не признање од стране Републике Србије!

Вучићев кључни задатак, избацивање Косова и Метохије из Устава  Србије и признање лажне албанске државе на овој територији, нашао се пре две године као тема његовог интервјуа који је у америчком Вол стрит Џорналу (Wалл стреет Јоурнале) дао новинару-истраживачу, Лоренсу Норману, који је још тада констатовао да ће Вучић предложити измене Устава којима ће се избацити одредба о Косову као српској покрајини, зарад стицања чланства у Европској унији.

И заиста, у том разговору, Вучић је најавио могућност измене преамбуле Устава у којој пише да је "Косово саставни део територије Србије". Тачније, та реченица би била избрисана, а са њом и отворен пут ка признању албанске парадржаве са седиштем у Приштини.

Вол стрит Џорнал је у мају 2015. године такође писао и да ће Вучић обавити промене Устава у Србији "у наредне две, три године како би задовољио захтеве Брисела око европских интеграција Србије", додајући да измена Устава неће уследити само због Косова.

Наиме, овај угледни амерички лист, цитирао је веома чудну Вучићеву изјаву у којој он каже: "…Мораћемо о томе да причамо са српским народом…Ја не говорим о томе, али само кажем да морамо да имамо веома отворену дискусију о будућности Србије. И то је то…"

Опште је позната чињеница да су Вучићеве изјаве у иностраним медијима редовно супротне од изјава у домаћим медијима. Тако, на пример, Вучић на РТС-у никада неће изјавити да припрема брисање Косова и Метохије из преамбуле Устава.

У време кад је са њим обављен поменути интервју, новинска агенција Тањуг је дословно цензурисала оригинални наслов из Вол стрит Џорнала из кога се јасно види да ће уследити брисање Косова из Устава. Овако цензурисану вест у Србији су одмах пренели и остали режимски медији.

Већ неколико месеци, Тачијева влада у Приштини покушава да нађе излаз из стања у коме се нашла. Јер, нити има америчку и европску подршку за формирање своје војске , нити ће као до сада добити бесповратна средства за попуњавање буџета, нити има савезника међу исламским земљама које би помогле економску обнову.

Наиме, из земаља попут Саудијске Арабије, стижу донације али за потребе подизања медреса, џамија и удружења грађана који у "програму" имају подизање "исламске свести". Ипак, Албанци са Косова традиционално никада нису издизали верску страну изнад овоземаљских проблема.

Огромна незапосленост, културна и економска изопштеност, а посебно криминал, узрок су масовних исељавања у земље Европске уније или САД. Али, од како је промењена влада у Вашингтону, и Албанци са Косова и Метохије нашли су се међу непожељним, како у ЕУ, тако и у САД и земљама Комонвелта. За њих је одређен "специјални третман" и знатно теже него раније пролазе кроз "западне капије".

Са друге стране, многе државе које су подстрекивале Албанце да стварају на територији Србије своју државу, данас не желе ни да чују за Косово. Вучић, наравно, зна да ће се овај однос и даље мењати на штету његове стратегије о "добросуседским односима" са лажном државом на Косову.

Зато и жури да што пре обави акцију брисања Косова и Метохије из Устава и након тога успостави пуне дипломатске односе осакаћене Србија са лажном албанском државом, по матрици коју је још 2006. године поставио специјални изасланик УН за Косово, Марти Ахтисари (због чега је и добио Нобелову награду за мир).

У стратешком документу под називом "Стратегија сарадње УСАИД на Косову за развој земље, 2014-2018", а чија реализација је и даље на снази до краја следеће године, за главни циљ предложено је "да Косово постане просперитетна земља, прогресивно се интегришући у евро-атлантску заједницу, уз делотворније и одговорније управљање", те да се "…овај део Балкана, са дугогодишњом проблематиком међуетничке тензије и насиља, придружи Европи цео, слободан и у миру".

Такође, у складу је са Заједничком регионалном стратегијом УСАИД-а/Стејт департмента, којом се преноси посвећеност Администрације томе "…да се Балкан у целости интегрише у евроатлантске институције као део демократске и просперитетне Европе".

Али, стратези који су ово замислили 2014. године, озбиљно су рачунали на Вучића и његову владу како би ово успело. И он се свом снагом труди да помогне стварању "просперитетне државе" на простору отетог Косова и Метохије, онако како му је својевремено Обамина влада у Вашингтону "нацртала".

Вучићев проблем је што су Америци на сцени нови стратези. И то што нови председник Доналд Трамп захтева детаљну истрагу о финансирању балканских диктатора и бараба, утврђивањем количине долара која је стигла у њихове џепове из буџета САД. На високом месту међу таквима је Александар Вучић.

А, што се самопроглашеног Косова тиче, оно за нову америчку владу више није на листи приоритета. Тачније, председник Трамп је јасно ставио до знања да САД више неће финансирати ову парадржавну творевину, нити ће бити жирант бивших ОВК терориста.

Међутим, у политици ништа није сигурно, па ни предходна тврдња да ће тако и остати……..

Остало је само да грађани Србије уклоне Вучића који је и даље спреман да из њихових џепова гради бољи живот албанским сепаратистима на Косову, па чак и њиховој сабраћи у Албанији.

Кад се Вучић ускоро буде појавио у Приштини (а, људи из његовог блиског окружење тврде да он то жарко жели!) и кад га тамо дочека Хашим Тачи биће то крај њихових режима. А, каква ће након тога бити будућност Срба и Албанаца у покрајини, одредиће неки други људи и неке веће силе, а не мали балкански диктатори и браћа по криминалу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: