PROJEKTI ZAVODA ZVANIČNI, A NAPLAĆENI RAD SLIVA SE U PRIVATNE DŽEPOVE

17. april 2014. Ostavite komentar

 

Grupa zaposlenih u Zavodu za statistiku Srbije, čiji je direktor prof. Dragan Vukmirović, odlučila je da se obrati srpskoj javnosti u upozna je sa tamnom stranom svoga pretpostavljenog. Naime, prema njihovom svedočenju, Vukmirović u Beogradu poseduje dve kuće i više stanova (jedan stan ima u Segedinu u Mađarskoj), splav na beogradskim obalama, primanja koja dostižu i pola miliona dinara mesečno, te pripadajuću ljubavnicu koju je prethodno unapredio u "pomoćnu sekretaricu".

 

 

 

„Obraćamo vam se u jeku opšte kampanje za štednju, borbu protiv korupcije na svim nivoima, i kampanju u kojoj od nas traže da sa razumevanjem i bez roptanja prihvatimo „solidarni porez", kojim će se, po drugi put, oporezovati sve visoke plate (kao što je poznato iznad 60.000 dinara). Gospodin Vučić je to lepo i strogo obrazložio, objasnivši pri tom da u Srbiji nema mesta za proteste i nemire, viđene u našem okruženju.

Do sada, primetili smo, ova kuća nije bila predmet interesovanja, nikakvih agencija za borbu protiv korupcije, sukoba interesa i sličnog. Verovatno iz ubeđenja da je sve u najboljem redu. Međutim, ta ušuškana zgrada u ulici Milana Rakića br 5. ima i neke svoje specifičnosti

Prof. Dragan Vukmirović je na čelu ove kuće od 2004. godine, od tada je po mišljenju malog broja zaposlenih , koje je uglavnom on i zaposlio, kuća "procvetala" zahvaljući projektima koje donosi.

To "cvetanje" su osetili već pomenuti saradnici, preko svojih primanja (ne plata) koja su višestruko viša u odnosu na ostale zaposlene , visoko obrazovani kadar (inženjeri statistike, matematike, informatike i pravnici čija su prosečna primanja oko 60.000 dinara. O zaposlenima sa nižim stepenom obrazovanja da ne govorimo (oko 20.000 dinara).

Kada pominjemo primanja, ne mislimo na plate. Gospodin Vukmirović mesečno prihoduje oko 350.000 dinara u samom Zavodu ( plata + projekti) + ( plata sa fakulteta FON + mesečna redovna nadoknada kao član Republičke izborne komisije ). Inače član je ove komisije od momenta dolaska u Zavod, što je oko 40.000 dinara mesečno, unazad oko deset godina.

Slične prihode (oko 300.000 – plata + projekti) ima i gospođica Jelena Budimir, mlada dama, iz Kragujevca, koja je zaposlena od strane direktora, kao pomoćnica sekretarice (sa završenom PTT školom).

Od pomoćnice sekretarice , zahvaljući ličnom šarmu i posebnoj naklonosti direktora, kao i u međuvremenu završenom FON-u, master, doktorat…(na kome je predavač profesor Vukmirović), napredovala je do mesta načelnika za saradnju sa EU i koordinaciju projekata. Od njene dobre volje sada zavisi ko će učestvovati u kom projektu, pa samim tim biti i ekstra plaćen, kao i ko će na putovanja po Evropi, takođe povodom istih projekata .

U trenutku slabosti gos’n Vukmirović je predložio gospođicu Budimir i za zamenika direktora Zavoda, ali je to, na svu sreću, izostalo. Uz gospođicu Budimir primljena je naravno i njena najbolja drugarica. Sa nešto nižom platom (oko 120.000 dinara).

Kada su u pitanju već pomenuti projekti, u njih su uključene gotovo uvek iste osobe, koje za to dobijaju nadoknadu, najčešće falsifikujući broj radnih sati, tako da i to bude negde oko 40-50.000 dinara.

Mi smo, možda malo naivno, u početku shvatili da se projekti ne donose u privatnu kuću direktora , već u Zavod, kao republičku ustanovu, i da će od njih ceo Zavod imati koristi. Pred sadašnje izbore objavljena je lista od 150 zaposlenih, koji će raditi i za vreme izbora, i za to naravno biti dodatno plaćeni, i ono što je bitno, to je lista koja je manje – više godinama istog sastava.

Zahvaljući gospodinu Vukmiroviću, u Zavod je stigla i supruga čoveka koji je gradio splav direktoru ( u inače zabranjenom delu za gradnju, na Savskom nasipu, kod beogradskih reni bunara).

Pomenuta gospođa je do dolaska u Zavod, prihodovala kao estradna umetnica u beogradskim ugostiteljskim objektima. Po dolasku Zavod, i završenim pravima na „Union Univerzitetu", postavljena je na mesto načelnika pravne službe (130.000 dinara). U znak zahvalnosti u prigodnim situacijama se prihvati i mikrofona.

Tu je svakako i kum gospodina Vukmirovića. Lečeni heroinski zavisnik, koji je takođe jedan od načelnika sa sve svojim kabinetom, sekretaricom i odgovarajućom platom, i ljubavlju prema skupim motorima. Napominjeno da o visini plate odlučuje direktor!

Ovaj privatni posed prof. Dragana Vukmirovića zaista funkcioniše po principu sultana.

Njegov službeni vozač ponekada provede i po par sati ispred nekog restorana u čekanju direktora, kuma, i gospođice Budimir, dok završe ručak. Ponekada ga čeka i ispred "gnezda" gospodina direktora i gospođice Budimir, ( koja je u međuvremenu u Beogradu kupila i stan, ostvarivši tako "američki san" provincijalke, ali ne radeći teško kao u pomenutoj Americi, već zahvaljući dugogodišnjoj vezi sa gospodinom Vukmirovićem. Možda se to zove ljubav, ali se ipak plaća iz budžeta.

O poznatom materijalnom statusu direktora možemo samo da nagađamo. Poznato je da ima već pomenuti splav, pored koga se sada gradi i kuća (Reni bunar 48), kuću u Resniku, stanove u Beogradu, ali i Segedinu ... ( sa ovakvim prihodima možda je to i moguće u ovako siromašnoj zemlji). Vozni park porodice je takođe impresivan, obzirom da ima suprugu i troje dece, luksuzni automobil ne vozi samo najmlađe dete.

U Zavodu radi i bivši direktor, koji je pre par godina stekao uslov za penzionisanje sa takođe pristojnom platom, kao i njegova bliska prijateljica. Supruga gospodina Vukmirovića je profesor u beogradskoj Višoj poslovnoj školi, na predmetu Marketinška istraživanja.

Od kraja 2013. godine, ćerka gospodina Vukmirovića je registrovala Društvo za istraživanje marketinga (STRATA) sa sedištem u ulici Milutina Milankovića br 132/9 .

Nije teško zaključiti da će se već pominjani delovi projekata „koje direktor donosi Zavodu" odlivati u ovu agenciju. Podatke će, pretpostavljamo, obrađivati što studenti poslovne škole, što studenti FON-a, a ćerka će biti obezbeđena stalnim prilivom posla i finansija. Mislimo da bi to moglo da se zove sukob interesa (mada u Srbiji postoji i „neću , časna reč" ali svi znamo kako to funkcioniše).

Tako, uglavnom, funkcioniše ovo malo privatno gazdinstvo gospodina Vukmirovića.

Zahvaljući ovakvoj organizaciji, u kolektivu su veoma loši odnosi. Pošto veći broj veoma školovanih i stručnih ljudi radi za mnogostruko manja primanja, i zavise od dobre volje direktora, ljubavnice, ljubavničine drugarice, estradne umetnice … i majstora koji se predstavlja kao službenik DB-a, a koji ne dozvoljava novoprimljenom majstoru pristup u radionicu (takođe veza prof. Vukmirovića).

Razumeli bi smo sve ove "samarićanske" napore gospodina direktora i ne bi nas mnogo pogađalo, da u sklopu pomenutog "solidarnog oporezivanja" nećemo zaista biti na granici egzistencije. Jer, morate da priznate, da kada od 60.000 dinara oduzmete 20%, treba da opstanete sa 48.000 dinara. Dok, od 120.000 dinara zvanične plate, ipak ostaje 84.000 dinara + već pomenuti RIK, + FON + Projekti.

Zbog sličnih problema oko nadoknade u radu RIK-a 2012. godine prof. Vukmirović , i gospođica Budimir su bili predmet pisanja jednih od beogradskih dnevnih novina. Napominjeno da sa izuzimanjem ovih stvari u Zavodu, izuzetno uvažavamo stručnost profesoraVukmirovića, čija je profesionalna biografija markantna.

S obzirom na sve nama poznato, ostaje pitanje za koga mi u stvari treba da se opredelimo na sledećim izborima, ako su ovakve (sve) stvari nepromenjene.

(Zaposleni u Zavodu za statistiku Republike Srbije)

P.S. Rezultati izbora su poznati; i njih je obradjivao Zavod za statistiku!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. april 2014. Ostavite komentar

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BAŠ NAS BRIGA ZA AMERIKANCE, ALI SIROMAŠNA ČETVOROČLANA PORODICA U SRBIJI SE NE BI BUNILA DA DOSTIGNE LINIJU SIROMAŠTVA AMERIKANACA – 23000 $ GODIŠNJE

15. april 2014. Ostavite komentar

 

Na postolju Kipa slobode, simbola Njujorka i Amerike, uklesan je sonet Eme Lazarus, američke Jevrejke, a iz njega najpoznatiji su sledeći redovi: „Dajte mi vaše umorne, vaše siromašne, vaše zgurene mase žudne za slobodom".

Mnogi sebi postavljaju pitanje da li su Americi još potrebni ti siromašni, budući da su oni, siromašni, sudeći po nekim ispitivanjima, postali domaći proizvod. Podatak koji se najviše „vrti" je da u Sjedinjenim Državama ima 50 miliona ljudi koje žive ispod granice siromaštva, a neki insistiraju da je taj broj mnogo veći, dok drugi tvrde da su sami metodi merenja siromaštva zastareli i pogrešni. Jedno je sigurno – bogatiji postaju sve bogatiji, ali, da li ako ima više bogatih automatski raste broj siromašnih? Da li je to uopšte povezano jedno s drugim?

 

          Milan Balinda

 

U svom prvo obraćanju naciji, pre 50 godina, tadašnji predsednik Lindon Džonson objavio je „beskompromisni rat protiv siromaštva u Americi". A 24 godine kasnije, 1988, u svom Obraćanju naciji, predsednik Ronald Regan izjavio je da je „Federalna vlada objavila rat siromaštvu i da je siromaštvo pobedilo".

Ovome bi mogle da se prikače dve ispravke: taj rat nikada nije bio „beskompromisan" i nije baš tačno da je „siromaštvo pobedilo". A prošlog januara Bela kuća objavila je izveštaj o rezultatima decenijske borbe protiv siromaštva, podvučeni su napreci i najavljeno šta bi još trebalo uraditi. Osnovna tvrdnja tog izveštaja je da je od 1967. godine siromaštvo smanjeno nešto više od trećine.

Jedna analiza Kolumbija univerziteta tvrdi da bi, da nije bilo vladinih intervencija, broj siromašnog stanovništva u 2012. godini iznosio 32 odsto, a ne osam, u 2010, kako tvrdi izveštaj Bele kuće.

Ipak, sve na kraju zavisi od toga kako se meri siromaštvo, ali mnoge su tvrdnje da postoji nešto nazvano „novo američko siromaštvo", siromaštvo empatije, siromaštvo predanosti i siromaštvo kreativnosti. Drugim rečima – rat protiv siromaštva posustaje. Malo koga interesuje blagostanje drugih, malo ko je posvećen borbi protiv nemaštine, i ne postoje dobre ideje šta bi trebalo uraditi u tom ratu.

Neki podaci ukazuju da je danas većina siromašnih Amerikanaca u svojim najboljim radnim godinama. Među siromašnima 57 odsto imaju od 18 do 64 godina starosti. Takođe se tvrdi da je manje siromašnih među onima starijim od 65 godina.

Nakon nekoliko decenija pada broja siromašne dece, do 18 godina starosti, ta cifra je sada u blagom usponu. A siromaštvo među stanovništvom crne rase je u opadanju i sada su u tom pogledu u procentima približno pogođeni kao belci. Podaci takođe pokazuju da osim kod belaca, broj siromašnih je uvećan i među Latinoamerikancima, a samohrane majke čine najveći procenat među siromašnim porodicama. I mada još najveći broj siromašnih žive u južnom dele zemlje, severni deo im se približava u toj neslavnoj „trci".

Takođe se primećuje da siromaštvo više nije „privilegija" geta u centrima gradova, već da se proširilo i na predgrađa gde već po tradiciji živi srednja i radnička klasa. Nisu svi siromašni siromašni celog svog života. Podaci pokazuju da četiri od pet odraslih Amerikanaca u nekom trenutku imaju problema sa zaposlenjem, nalaze se blizu siromaštva i zavise od socijalne pomoći, a to je znak nestabilne ekonomske sigurnosti u zemlji koja dovodi do gubljenja vere u „američki san"

Globalizacija američke ekonomija dovela je do pada broja zaposlenih u manufakturi, što se odražava na povećan broj osiromašenih ranije dobro stojeće radničke klase. Neki podaci ukazuju na činjenice da mnogi radnici bele rase prolaze kroz ekonomske teškoće u najmanje jednom vremenskom periodu, pre nego što napune 60 godina života. S druge strane, jaz između onih vrlo bogatih i poprilično siromašnih svakim danom je sve dublji.

Broj brakova se smanjuje među svim rasama, a broj belkinja samohranih majki postao je nivo koje su imale samohrane majke crne rase. Više od 19 miliona belaca spali su ispod linije siromaštva, koja iznosi 23.000 dolara godišnje za porodicu od četiri člana.

Belci koji uglavnom žive na periferijama velikih gradova ili u manjim mestima, sada već čine 60 odsto među siromašnima. Ukoliko se sadašnji trend razlike u primanjima bogatih i radničke klase nastavi, do 2030. godine 85 odsto svih odraslih sposobnih da rade doživeće neku vrstu ekonomske nesigurnosti i lične nemaštine.

Krajem prošle godine predsednik Obama je obećao pomoć fabrikama da bi mogli da vrate proizvodnju u Sjedinjene Države, što se, ima indikacija, polako i događa, ali je rano predviđati bilo koju revolucionarnu promenu.

Čini se da se pojavljuje novi fenomen: „imućni siromasi" zamenjuju srednju klasu. Oko 70 miliona Amerikanaca žive u familijama koje imaju solidne plate, koja su vlasnici kuća, ili stanova, automobila, poseduju penzijski plan, a neki čak i čamce i vikendice, ali koje potroše bukvalno do poslednjeg dolara od svojih primanja na regularne mesečne troškove. Te familije žive od prvog do prvog, naročitu ukoliko imaju decu koja idu na fakultet.

Čak i među onima koji imaju primanja nešto iznad proseka, ekonomska nesigurnost nastaje nakon svakog potrošenog dolara zarađenog tokom tekućeg meseca. Njihov je novac uglavnom uložen u kuću u kojoj stanuju, u automobile i slične stvari koje ne mogu da se brzo pretvore u gotovinu. Drugim rečima – nemaju znatnu ušteđevinu na bančinim računima, ili likvidna ulaganja u berzanske akcije.

Čak i familije koje imaju visoka primanja mogu da prolaze kroz ekonomske teškoće zato što nemaju dovoljno novca u gotovini ili u vrednosnim papirima koje brzo mogu da se pretvore u keš. Primera radi, od 2011. do 2013. godine, više od 65.000 kuća vrednosti preko pola miliona dolara svaka bilo je oduzeto od strane finansijskih organizacija jer njihovi vlasnici nisu bili u mogućnosti da redovno plaćaju svoju hipoteku.

Svakim danom sve veći broj Amerikanaca živi u iznajmljenim kućama i stanovima i mada na tržištu postoji sasvim dovoljno slobodnog stambenog prostora, kirije se neobično visoke. Za većinu Amerikanaca postoje samo dve vrste kirija: skupe, i one koje ne mogu da priušte

Tipično, familija koja živi u iznajmljenom prostoru, mora da plati više od 30 odsto svojih mesečnih primanja za kiriju. Oni sa manjim dohocima i do 50 ili više odsto. U samo četiri godine, od 2007. do kraja 2011, broj familija koje su plaćale pola, ili više od svog prihoda na kiriju, porastao je za 43 odsto. Sve skupa 8,5 miliona ljudi pola plate svakog meseca potroše na iznajmljeni stan. Federalna vlada, zbog „stezanja budžeta", nije bila u stanju da ulaže u programe pomoći onima koji plaćaju kirije.

Drugi problem koji je očigledan u Americi je postojanje oko jedan odsto ljudi koji su ekstremno bogati. Većina njih su to bogatstvo stekli sami, ali svakim danom sve više među njima se uvrštavaju i naslednici porodičnih bogatstava.

Da li se Amerika vraća u „nasledni kapitalizam", u kome rođenje više vredi od sopstvenog rada i talenta? Rizik odlaska u oligarhijski sistem već je mnogima uočljiv. Dominacija bogatstva je ono što u suštini i jeste „nasledni kapitalizam". Godine 1979. jedan odsto stanovništva raspolagao je sa 17 odsto prihoda od biznisa. Već 2007. ista grupa ljudi posedovala je 43 odsto biznis prihoda i 75 odsto od kapitalne dobiti.

Veliki novac takođe ima veliki uticaj na političare koji vode zemlju i oni insistiraju da svoj kapital uvećaju makar i na šetu ostatka društva.

Opšti je utisak, bez obzira koliko različitih i ponekad kontradiktornih podataka se objavljuju o stanju siromaštva, da tokom nekoliko poslednjih godina pripadnik srednje (radničke) klase gubi ekonomsko tlo pod nogama. Zašto se onda Amerikanci, za razliku od Evropejaca, ne pobune protiv sistema?

Problem leži u činjenici da postoje dve nejednakosti: nejednakost prihoda i materijalna nejednakost. Prihodi mogu da budu veoma različiti, ali svaka američka kuća ima, na primer, mikro-rernu.

Oni bogatiji imaju bolju rernu, oni s manje prihoda koriste ne toliko dobru, ali u tom pogledu niko ne oskudeva. Isto je i sa ostalim kućnim potrepštinama i, recimo, automobilima. Apstraktna ideja o rastućoj nejednakosti bogatstva može samo da probudi osećaj izvesne nepravde, ali ne utiče na svakodnevni život.

Svi mogu da koriste javne parkove, državne škole, biblioteke, i da očekuju bezbedne ulice. Ekonomska nepravda nije nešto što kod Amerikanaca izaziva bes i pobunu, osim kod onih koji su gladni, hladno im je, ili nemaju krova nad glavom, a njih nema dovoljno da bi izazvali „narodnu bunu", kao što o njima se ipak povede neka briga, bilo iz državnog ili privatnog sektora.

 

      A 1.

   Siromašni više puše

Pušenje, koje uzrokuje najveći broj smrtnosti koja je mogla biti sprečena, rastuća je navika među siromašnima i radničkoj klasi u Sjedinjenim Državama. Na nacionalnom nivou drastično se smanjio broj pušača, ali je porastao u nekim geografskim zonama, pre svega na jugu, u kojima žive najveći broj osoba sa nižim prihodima.

Obrazovanje takođe ima uticaj na naviku pušenja. Amerikanci koji imaju završenu samo srednju školu, ili još niže obrazovanje, čine 55 odsto među 42 miliona pušača u zemlji. Sve skupa, od 1977. godine broj pušača se smanjio za 27 odsto, ali među siromašnijima samo 15 odsto. Među najsiromašnijima, koji žive na dubokom jugu zemlje, skoro da se i nije smanjio broj onih koji puše.

U tim geografskim zonama paklica cigareta košta oko pet dolara, ali je takođe veoma nezgodno biti siromah i živeti u Njujorku gde ta ista paklica košta 10 dolara. Iz tog razloga najveći broj onih koji pućkaju elektronske cigarete su stanovnici velikih i skupih gradova.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

RAČUN PUN LJUBAVI: KO KONTROLIŠE PARE IZ DONACIJA SLIVANE U POLITIČKO PREDUZEĆE???

13. april 2014. Ostavite komentar

 

Objašnjavajući pre dve godine kako je "Viktorija grupa" (kompanija za trgovinu hranom i poljoprivrednim proizvodima), dobila najpovoljniji kredit od 250 milione evra, Zoran Mitrović, generalni direktor ovog "demokratskog" giganta, shvativši da je "na klizavom terenu", počeo je da se pravda da on nije vlasnik "Viktorija grupe", nego Ružica Đinđić, udovica pokojnog premijera Zorana Đinđića! Tako je, za one neupućene, odjeknula "senzacionalna" vest da je Ružica multimilionerka.

 

          Igor Milanović

 

Istina, do javnosti su i pre toga stizale vrlo oskudne informacije o tome čega je sve ova "vesela udovica" vlasnik, šta se sve od pokretnih i nepokretnih stvari vodi na njeno ime, šta joj je Zoran ostavio u nasleđe i šta su njemu sve ostavili njegovi finansijeri iz zemlje i sveta.

Ali, posle Mitrovićeve izjave, više nije imalo šta da se krije. Reč je o ženi koja je bila i ostala "siva eminencija" demokratske pljačke. Tu činjenicu, oberučke je prihvatila i naprednjačka vlast. Njen novi zaštitnik je Aleksandar Vučić. Posao ne sme da stane.

Udovica Zorana Đinđića, Ružica (rođena Pavlović), rođena je u selu Popučke kod Valjeva. Kao studentkinja Pravnog fakulteta u Novom Sadu, radila je kao garderoberka. Ova "pozicija" sa koje je upoznala dosta viđenijih ljudi, ubrzo je "Rušku" dovela u prisnu vezu sa jednim od najviših funkcionera ondašnje DB. Ubrzo je napustila proleterski zanat garderoberke i uz pomoć moćne veze postaje službenica Sektora pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada (1985. do 1988. godine).

Ovaj detalj je važan u njenoj biografiji, jer, delimično, može da objasni kako je upoznala Zorana Đinđića, ali i kako su njih dvoje kasnije postali tvorci jednog neformalnog centra moći, u kome su glavnu reč, osim njih dvoje, vodili i predstavnici kriminalnog kapitala.

O tome je u svojoj knjizi detaljno pisao i pokojni Georg fon Hibbenet, dugogodišnji dopisnik nemačkog radija "Dojčlandfunk" iz Beograda. Poreklo bogatstva Đinđićevih vezano je za prisvajanje ogromnih donacija koje su stizale devedesetih godina direktno u Zoranove ruke, ali i ulaganja kriminalnih krugova u svoju "bolju budućnost".

Tokom raspada Demokratske stranke, u martu mesecu 2014. godine, udovica Ružica opominje "one koji su se malo zaneli", pa kaže: "Nije Demokratska stranka ni Đilasova ni Borisova!".

Jasno je o čemu se radi: posle likvidacije stare demokratske elite na početku devedesetih, Zoran je napravio političko preduzeće u koje su ulagali svi kojima je obećan "slobodan pristup robi i kapitalu", čim Milošević bude svrgnut sa vlasti. Ružica je u tom preduzeću posle Zoranove smrti počela da igra ključnu ulogu. Svi ostali su samo marionete koje vode stranku ali ne i stranački biznis.

Svi multimilioneri vezani za DS (Miodrag Kostić, Miroslav Bogićević…), počeli su da koriste status Ružice Đinđić zaštićene od strane svake vlade, kao da je "sveta krava", pa je imenuju za člana raznih upravnih odbora i ulažu u razne fondacije kojima ona upravlja.

Ima je doslovno svugde, ali, pre svega, ona je siva eminencija u Demokratskoj stranci i u njoj pripadajućim preduzećima. Sa takve pozicije je u sred izbora 2014. godine i dala izjavu: "…Iako je bilo razloga da u prošlosti budem i nezadovoljna politikom koju je sprovodila DS, da kažem da je ona izdala ideje Zorana Đinđića, nije mi padalo na pamet da izlazim iz stranke, nego sam sve vreme ostajala u njoj. Tako će biti i ubuduće!" .

I zaista, neposredno uoči martovskih izbora, Ružica na Glavnom odboru stranke kaže da je "potpuno okupirana vođenjem fonda" i da joj je profesionalni politički angažman još višak, ali da će biti prisutna i u politici.

Kada se u Srbiji ponovo, posle dugo godina našao i Stanko Subotić-Cane, nekadašnji poslovni prijatelj Demokratske stranke i Zorana Đinđića, oglasio se i Siniša Simić, bivši republički javni tužilac, koji je rekao da bi "Subotić mogao da dokaže više krivičnih dela", misleći na utaju poreza i pranje para od strane Ružice Đinđić kojoj je Subotić isplatio 1,1 milion evra u kešu!

Ali, mnogo veći novac od onoga kojim operiše srpska štampa, Zoran Đinđić je držao u inostranstvu. Osim nemačkih obaveštajnih službi, samo još Ružica zna na kojim stranim bankama taj novac postoji i koji su brojevi računa. Zbog toga, kad god je Nemačka država pozove da joj dodeli neku počast, istovremeno je pozovu i nemačke obaveštajne službe da još jednom utvrde kako se troši novac uložen i Zorana.

Bolji poznavaoci "ranih radova" Zorana Đinđića znaju da je on duboko verovao "jaka poslovna i politička leđa" preko nemačke poslovne porodice.

Mnogo ranije, za vreme boravka u Nemačkoj, Zoran Đinđić se upoznao i sa Joškom Fišerom (bivšim kancelarom koji je bio jedan od ideologa bombardovanja Srbije 1999.) s kojim je u to vreme, tokom druge polovine sedamdesetih godina, delio radikalne levičarske stavove.

Fišer se zbog toga početkom 2000. godine suočio sa optužbama da je bio u vezi sa "terorističkim" grupama iz tog razdoblja kao što je RAF i da je za to dobijao orgromne sume novca. "Revolucionarne" milione, Fišer je delio "partizanski" sa Đinđićem. Taj novac Zoran nikada nije preneo u Srbiju. Mada su i Fišer i Đinđić kasnije radikalno napustili levičarsku poziciju, ostali su dobri poslovni prijatelji, a fondovi BND, bili su im širom otvoreni kao retko kome u posleratnoj istoriji nekadašnje Zapadne Nemačke.

Uzgred, Đinđić, koji se kasno oženio, u Nemačkoj je živeo zahvaljujući vremešnim damama koje su ga izdržavale. Jedna od njih, grofica sa velikom zaostavštinom, otvorila mu je račun u jednoj nemačko-švajcarskoj banci, sa blizu pola miliona ondašnjih maraka.

Ni za taj novac nije poznato ko njime upravlja, mada ozbiljne bankarske korporacije u Evropi imaju obavezu da obaveštavaju porodice umrlih ili poginulih o stanju na računima koji su ostali iza njihovog srodnika. Utoliko je lakše pretpostaviti da udovica Ružica može da koristi i ovaj Zoranov "zaboravljeni" konto.

Procena američkih obaveštajnih službi, početkom 2000. godine, bila je da Demokratska stranka na čelu sa Đinđićem može da ekonomski satre Srbiju. Računali su i na njegove koalicione partnere, koji su stvoreni, obučavani i plaćeni da kao interesna grupa očerupaju i unište Srbiju.

Nakon petooktobarskog CIA prevrata došlo je do kobnog saveza između tajkuna, kriminalnih bosova i vrha DOS-a. Taj pakleni savez je cementirao totalitarni sistem u Srbiji, obesmislio demokratiju i opljačkao građane Srbije.

Ružica Đinđić je u tom savezu, nakon Zoranove smrti, praktično postala mafijaški bos! Ona, skrivena iza bezazlene uloge Zoranove udovice, preko lanca podređenih vlasnika i direktora, kontroliše desetine milionskih investicija i kompaniju vrednu makar milijardu dolara (Viktorija grupa).

Đinđić će ostati zapamćen po tome, što se obogatio prodajući svoju zemlju onima koji su tako nemilosrdno vodili rat protiv nje, svega nekoliko godina ranije. Ali, to u njegovom testamentu, bio on državna tajna (ili samo Ružicina tajna), ne piše.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKA ZA OBMANU I RAZARANJE DRŽAVE: CILJ JE OBLIKOVANJE DRUŠTVA ONAKO KAKO TO ODGOVARA DAVAOCIMA PARA

11. april 2014. 1 komentar

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), vlasnik je srpskih preduzeća, srpskih dugova i gospodar mračne srpske budućnosti. Razorna moć ove čudovišne organizacije, uveliko prevazilazi odnos države sa bankom. EBRD već odavno nije banka nego investitor-monopolista, koji daje malo, da bi na kraju uzeo sve. Ova višeglava hidra, bezobzirno otima srpski agrar, telekomunikacije i sve što donosi visoke profite. Gotovo da nema segmenta srpske privrede u kome ova banka nije zastupljena i koji ne pati od njenog štetočinskog delovanja omogućenog Zakonom o privatizaciji, koji su čelnici EBRD-a bukvalno diktirali tadašnjoj srpskoj vladi.

 

          Milan Malenović

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) spada u red najmlađih međunarodnih finansijskih institucija, osnovana 1991. godine sa ciljem da finansijski potpomogne razvoj zemalja proizašlih iz nekadašnjeg Sovjetskog bloka i Jugoslavije. Banku čini 40 nacija donatora sa tri kontinenta, a najveći davaoci para su Sjedinjene Američke Države, Evropska Unija i Evropska investiciona banka.

Zadatak EBRD-a je da finansijski pomaže projekte od opšteg značaja u zemljama koje teže demokratiji, a koje države spadaju u tu grupu odlučuje sama banka, odnosno njeni mentori u Vašingtonu. Tako se na spisku zemalja – korisnika nalaze i Egipat (još od vremena Hosnija Mubaraka), Jordan i Maroko (jedan od osnivača), čija je jedina veza sa demokratijom to što takođe služe Vašingtonu i američkim interesima.

U toku svog skoro četvrtvekovnog postojanja EBRD je uspeo da samo jedina, od desetina zemalja koje primaju kredite, od uzimaoca postane davalac para, a to je Češka Republika. Sve ostale države su tamo gde su i ranije bile, ako ne i na nižem mestu.

Sama EBRD je, primera radi, 2007. godine objavila rezultate jednog istraživanja, po kome 67 odsto ljudi sa teritorije njenog delovanja smatra da je korupcija 2006. bila ista ili čak i gora nego pre početka angažmana ove banke. Borba za poboljšanje uslova života u zemljama korisnicama nije, očigledno, cilj EBRD-a.

Nije ni sticanje profita, mada ova banka nije ni humanitarno društvo. Osnovni i najvažniji cilj je oblikovanje društva onako kako to odgovara davaocima para, najkrupnijim vlasnicima kapitala sa ove i one strane Atlantika.

Srbija je EBRD-u pristupila 19. januara 2001. godine, dakle neposredno posle petooktobarskog puča. Pre toga, Srbija nije bila „demokratska" zemlja, jer se njena vlast birala na izborima, a ne na uličnim protestima. Od tada do danas ova banka je u našu zemlju, navodno, investirala 6,6 milijardi evra.

Ukupno interesovanje EBRD-a za Srbiju, izraženo u nekoj čvrstoj valuti, daleko je veće od pomenute sume, jer je ova banka istovremeno i vlasnik najmanje petine (pojedini stručnjaci smatraju i više od trećine) celokupnih spoljnih dugovanja Srbije. Zbog toga je uticaj banke na vlast u Beogradu enorman, što potvrđuju svi upućeni u ovu problematiku.

U pismu koje je 6. juna 2001. uputio jednom svom beogradskom prijatelju, tadašnji predsednik Svetske banke Džejms Volfenson, obelodanio je kako je srpska vlada zloglasni Zakon o privatizaciji, kojim je privreda zemlje bukvalno opljačkana, napisala po diktatu Svetske banke, EBRD-a i britanskog Odeljenja za međunarodni razvoj! Već na samom početku svog delovanja u Srbiji, za manje od pola godine, EBRD je uspeo da potpuno razori i pokori srpsku privredu.

 

     Srpska tazbina ukrajinskog oligarha

 

EBRD je u Srbiji u značajnoj meri prisutan i kao direktan investitor, a ne samo kao kreditor. Dokapitalizacijom Komercijalne banke (berzanska oznaka KMBN), vrednom 120 miliona evra, evropska banka je postala najveći pojedinačni akcionar u njoj, a pošto je dogovoreno da država do 2015. godine proda svoj udeo u ovoj najzdravijoj domaćoj banci, EBRD će tada postati dominantan akcionar.

Stručnjaci se slažu da je dokapitalizacija KMBN-a 2009. bila potpuno nepotrebna, budući da je banka i tada veoma solidno stajala, ostvarujući godišnji prihod od prosečno 34 miliona evra.

Pošto je idejni tvorac ove dokapitalizacije bio Mlađan Dinkić, blizu je zdrave pameti zaključiti kako je 120 miliona evra u tom trenutku trebalo vlastima, a ne KMBN-u ili srpskoj privredi. U slučaju da Srbija odluči da ne proda svoj udeo EBRD-u tokom ove godine, moraće da vrati 120 miliona sa sve kamatama.

Opet će običan narod da plaća rasipništvo vlastodržaca, pri čemu nije bez značaja ni činjenica da KMBN u poslednje vreme posluje veoma loše i da se nalazi na spisku banaka – potencijalnih kandidata za bankrot. Petogodišnje učešće EBRD-a u Komercijalnoj banci tako je pokazalo svu razornu moć i želju ove međunarodne institucije.

EBRD je je svojevremeno sa najmanje 40 miliona evra dokapitalizovao Viktorija Grupu, konglomerat sa više od 2.000 zaposlenih, i time stekao četvrtinu vlasništva. Ubrzo iz Viktorije odlazi jedan od njenih osnivača, Stanko Narcis Popović, a na njegovo mesto dolazi Nandi Ahuja, biznismen sa nasleđenim milijardama dolara.

Otac pomenutog plejboja bio je bankar iz Indije, zemlje porekla i današnjeg direktora EBRD-a, Sume Čakrabartija. Možda je sve ovo samo slučajnost, a možda i nije?

U svakom slučaju, odlaskom Popovića iz Viktorije, u suštini je iz ovog konglomerata istupila Ružica Đinđić koja je preko ovog mladog Šapčanina upravljala delom zaostavštine svog pokojnog supruga Zorana Đinđića.

Pretpostavlja se da je ovom transakcijom udovica premijera zaradila bar 50 miliona evra, na koliko se procenjuje vrednost jedne četvrtine akcija Viktorija Grupe. Ostaje otvoreno pitanje da li je Stanko Popović (odnosno Ružica Đinđić) zaista napustio Viktoriju, ili je sve samo fingirano zbog afere sa subvencijama za veštačko đubrivo u koju se Popović upetljao.

Preko pomenute grupe EBRD ima snažan uticaj na srpski agrar, najvažniji poslovni sektor Viktorije. Po podacima same banke, novac koji ona ulaže u Srbiju ide prvenstveno u agrarni sektor (samo u agrobiznis u regionu do kraja 2011. godine EBRD je uložio 350 miliona evra). Jasno je, zato, da EBRD pokušava da preuzme kontrolu nad srpskim poljoprivrednim resursima i to ne samo preko Viktorija Grupe.

Avgusta 2011. direktor EBRD-a za poljoprivredu Žil Metetala obznanjuje kako je ova banka odobrila kredit od 80 miliona evra za unapređenje poljoprivrednih aktivnosti MK Grupe tajkuna Miodraga Kostića Koleta, odnosno njene filijale MK Komerca. Pre toga je EBRD još 2007. dao deset miliona evra Agroinvestu iz MK Grupe za podršku razvoju primarne poljoprivrede u Ukrajini.

U maju prošle godine MK Grupa je izdala saopštenje iz koga bi moglo da se zaključi kako je direktor EBRD-a bukvalno opčinjen srpskim kraljem šećera. Da nije u pitanju samo marketinški potez i pokušaj da se sopstvenom gazdi da na značaju, već da iza veze ove dvojice biznismena stoje čvrsti poslovni interesi, videlo se ubrzo.

Direktor EBRD-a za Srbiju Mateo Patrone i Miodrag Kostić 5. jula 2013. u šećerani u Pećincima potpisali su ugovor po kome EBRD Kostićevoj korporaciji daje kredit od 50 miliona evra. Uz sve to, banka je iskazala interes da otkupi sedam odsto akcija MK Grupe! Kroz različite kredite, EBRD je, međutim, već postao faktički vlasnik Kostićeve imperije, čija je vrednost procenjena na pola milijarde evra.

Miodrag Kostić, preko svog Agri Europe holdinga drži MK Grupu, MK Komerc, Sunoko, Karneks i Agroinvest iz Ukrajine. On je drugi po snazi spahija u Srbiji sa 13.000 hektara zemljišta u vlasništvu i još 9.000 ha u zakupu.

Pored toga, Kostić u Ukrajini ima oko 60.000 hektara zemlje, a preko svog zeta Damira Ahmetova (sina ukrajinskog oligarha Rinata Ahmetova, "teškog" oko 40 milijardi dolara), oženjenog Dajanom, rođenom Kostić, ima upliv i u metalurški sektor Ukrajine.

Evropska banka za obnovu i razvoj u srpski agrar ne ulazi samo preko Viktorije i Miodraga Kostića, koji su u odnosu na druge igrače čak sitna riba.

 

     Devet kora Agrokora

 

Posle 13 godina koje je provela u EBRD-u Vedrana Jelušić – Kašić se 2006. vratila u Zagreb sa titulom starijeg bankara (najviše zvanje u EBRD-u), odakle upravlja projektima na regionalnom nivou.

O svom radu ona je zagrebačkom Jutarnjem listu ispričala sledeće: „…Pet godina smo radili sa Podravkom u kojoj smo imali suvlasnički udeo. Bili smo više od sedam godina suvlasnici i kreditori Getrou. Kreditirali smo Vetropack, Spar, Dukatovo širenje u Srbiji, Panonsku pivaru, sa Zagrebačkom bankom smo razvili mehanizam raspodele rizika, kako bi se potpomoglo finansiranje primarne poljoprivrede na temelju zaloga nad žitaricama i industrijskim biljem."

EBRD je, prema priznanju gospođe Jelušić – Kašić, finansirao hrvatski prodor u Srbiju. Da bi sve bilo još jasnije, vredi napomenuti i koje još funkcije ima pomenuta bankarka. Ona kao funkcioner EBRD-a sedi u odborima najvećih kompanija koje posluju zahvaljujući finansijskim injekcijama ove banke iz Londona: Atlantik Grupe (članica Nadzornog odbora) i Agrokora (članica Upravnog odbora).

Smeštena u Zagrebu, Atlantik Grupa, kojoj je na čelu Emil Tedeski, kupovinom slovenačke Droge Kolinske postala je i vlasnik srpskih preduzeća, kao što su Soko Štark, Grand kafa i Palanački kiseljak. Od u Srbiji poznatih brendova ova hrvatska kompanija poseduje: Smoki, Najlepše želje, Štarkove čokoladne bananice, Grand kafu, Koktu, Jupi i kiselu vodu Karađorđe. Sve više je na srpskom tržištu prisutna i slovenačka pašteta Argeto koju takođe proizvodi jedna od kompanija u sastavu Droge, odnosno Atlantik Grupe.

Atlantik Grupa je 2001. od hrvatske Plive kupila Cedevitu, a proizvođač je i Multipower-a, prehrane za sportiste. U prodajni i distribucijski portfolio ove kompanije spadaju i: Wrigley, Ferrero, Hipp, Johnson & Johnson, Nestle Purina, Vivera, Durex, Duracell i drugi. Najveću ekspanziju Atlantik Grupa je doživela u 2010. i 2011. godini kada je skoro utrostručila broj zaposlenih (danas upošljava nešto manje od 5.000 ljudi).

Još veći regionalni igrač je Agrokor, osnovan 1976. godine kao proizvođač cveća i cvetnih sadnica. Kompanija danas zapošljava skoro 40.000 ljudi, najveće je preduzeće u Hrvatskoj i nalazi se na 18. mestu među 500 najvećih kompanija Centralne Evrope po istraživanjima američkog Dilojta.

Poslovna imperija Ivice Todorića, osnivača i direktora Agrokora, zaista je impresivna i obuhvata sledeća preduzeća: Agrofructus, Agrokor Vina, Agrokor – Zagreb, Agrolaguna, Agroprerada, Belje, Dijamant a.d, Dijamant agrar a.d, Fonyodi Kft, Frikom a.d. (prodat ćerki firmi Ledu), Irida, Jamnica, Kikindski mlin a.d, Ledo, Ledo d.o.o. Čitluk, Ledo Kft, Ledo d.o.o. Podgorica, (prodat Ledu), Mladina, Nova Sloga a.d, PIK Vinkovci, PIK Vrbovec, Sarajevski kiseljak, Sojara, Solana Pag, Vupik, Zvijezda, Bootleggers, Centropromet, Duhan trgovina, Euroviba, Idea, Jadrankomerc, Jamnica d.o.o. Maribor, Japetić, Konzum, Konzum d.o.o. Sarajevo, Krka d.o.o, Ledo d.o.o. Ljubljana, Ledo d.o.o. Kosovo, Tisak, TPDC Sarajevo, Zvijezda d.o.o. Ljubljana, Zvijezda d.o.o. Sarajevo, Žitnjak, Ciglane Zagreb, Lovno gospodarstvo Moslavina, Media d.o.o…

Gospođa Jelušić – Kašić u svojoj biografiji ima i podatak da je bila u Upravnom odboru Viktorija Grupe i to u isto vreme kada je upravljala i Agrokorom. Ona je, tako, u jednom trenutku bila zadužena ne samo za nadzor kreditnih i investicionih poslovanja EBRD-a, već je kontrolisala i najveći deo regionalnog agrobiznisa, pri čemu su jedino hrvatske firme mogle da kupuju preduzeća i zemljište u Srbiji, dok je obrnuto bilo nezamislivo.

Uopšte nije slučajno što se EBRD zalaže za prodor hrvatskih i slovenačkih preduzeća u srpski agro-biznis, dok istovremeno žmuri na činjenicu da srpska preduzeća ne mogu da kupuju zemljište u Hrvatskoj i Sloveniji. Zbog svog stava „dao bih sve da budem kandidat za EU" Srbija je, za razliku od svojih suseda, izuzetno podložna različitim ucenama.

Najvažniji davalac kapitala EBRD-a su Sjedinjene Američke Države, istovremeno i najveći svetski proizvođač genetski modifikovane (GM) hrane. Amerikanci istovremeno insistiraju na tome da i druge zemlje prihvate GM proizvode, kako bi njihove kompanije ostvarivale još veći profit.

EBRD je svojevremeno doneo odluku da isplati kredit od 40 miliona evra američkoj kompaniji Monsanto, poznatom svetskom lideru u proizvodnji genetski modifikovane hrane, i to, očigledno, za poslovanje u Srbiji.

Iako se ovo nigde ne navodi, posao sa Srbijom je zaista bio jedini razlog davanja para, budući da kada je EBRD, pod pritiskom javnosti, odustao od kreditnog aranžmana, Monsanto je istovremeno odustao i od dolaska u Srbiju.

I Viktorija Grupa i Kostićeva imperija u javnosti su optuživani da su uključeni u posao sa GM proizvodima. I jedni i drugi su to demantovali, nekada iskazom da rade samo zakonom dozvoljena istraživanja, a ponekad negirajući bilo kakvu vezu sa GM hranom. U jednom slučaju je Kostić čak sudski uspeo da dokaže kako je tvrdnja da uvozi GM proizvode kleveta, iako su materijalni dokazi upućivali na suprotno.

 

     Program za sluđivanje naroda

 

Osim u agraru, EBRD je značajan igrač u još jednom strateški važnom sektoru srpske privrede – telekomunikacijama. Ova banka stoji iza Orion Telekoma, drugog funkcionalnog operatera fiksne telefonije u Srbiji, što je medijima priznao generalni direktor Oriona Slobodan Đinović.

Zbog toga ne iznenađuje da je RATEL svojevremeno naredio srpskom Telekomu da poveća svoje cene kako bi i Orion mogao da bude konkurentan na tržištu, posle čega je ovo preduzeće steklo svog stohiljaditog pretplatnika. Bez EBRD-a telefoniranje u Srbiji bi bilo znatno jeftinije.

Ulazak stranog kapitala u srpske telekomunikacije nikako se ne ograničava samo na EBRD i telefoniju (fiksnu ili mobilnu).

EBRD je manjinski vlasnik u SBB-Telemahu od 2007. godine, kada je većinski vlasnik postao Mid Jurop Partners (Mid Europa Partners). Svoje vlasništvo banka nije izgubila ni pošto je sredinom oktobra prošle godine SBB prodat američkoj investicionoj grupi Kolbert Kravis Roberts (KKR) za preko milijardu evra. SBB-Telemah grupa posluje u Srbiji, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji i ima oko 1,7 miliona kablovskih i pretplatnika na satelitsku TV, internet, fiksnu i mobilnu telefoniju.

KKR je američki investicioni fond osnovan 1976. godine, koji je od osnivanja pa do 2014. obrnuo oko 400 milijardi dolara tuđih para. Fond posluje tako što kupuje preduzeća u koje investira, da bi ista uz zaradu prodao posle, u proseku, pet do sedam godina.

Odmah nakon kupovine SBB-a KKR se odlučio za još jednu investiciju u srpske telekomunikacije, ovog puta, međutim, za svotu koju menadžment kompanije uopšte ne smatra značajnim. Za 15 miliona evra KKR je otkupio 51 odsto Grand Produkcije, ali ne da bi nastavio izdavanje muzičkih albuma sumnjivog kvaliteta, već da bi iste prikazao što je moguće široj publici.

Neposredno posle ove kupovine došlo je do čudnog preokreta u delovanju RRA, koji je prethodno mesecima odbijao da izda dozvole za upražnjene frekvencije koje je nekada koristila TV Avala.

Enormna količina novca kojom raspolaže KKR bio je dovoljan razlog da čelnici radiodifuzne agencije na prečac prelome i najveći deo pomenuth frekvencija dodele TV Grandu u osnivanju, koji planira da program emituje iz devet zakupljenih studija na Košutnjaku i to tako što će gledaoci ubuduće imati priliku da Grandove spektakle sa TV Pinka prate 24 sata dnevno, svih sedam dana u nedelji. Pa, ko preživi neka priča.

KKR je, tako, faktički zaokružio svoju priču u Srbiji, gde poseduje daleko najvećeg provajdera satelitskog i kablovskog prenosa, ali i sopstvenu televiziju sa pripadajućom muzičkom produkcijom. Po mišljenju upućenih, TV Grand će biti ono što je TV Pink bio početkom devedesetih: televizija "lakih nota" za zaluđivanje naroda.

Na primeru EBRD-a i njemu sličnih vidi se da je dolazak stranih investitora u Srbiju ravan pljačkaškom pohodu srednjevekovnih Mongola, koji bi odlazeći za sobom ostavljali samo pustoš.

Srbija će uskoro ostati bez sopstvenih, svetski priznatih brendova u agraru, a zauzvrat će uvoziti seme za genetski modifikovane proizvode koje se isključivo proizvodi u Sjedinjenim Američkim Državama. Uskoro će i kompletna srpska telefonija da bude u rukama stranaca, pa se opravdano postavlja pitanje na koji način će naši najviši državni funkcioneri moći međusobno da komuniciraju, a da izbegnu prisluškivanje.

Sve ovo je jedan od rezultata genocidnog Zakona o privatizaciji, koji je stranim kompanijama širom otvorio vrata srpskog tržišta, a za donošenje tog zakona najzaslužniji je upravo EBRD, banka za obmanu i razaranje.

 

     A 1.

   Kovači srpskih nesreća

Čak i kada bi strane investicije i donacije imale za cilj napredak Srbije, one se potpuno obesmisle delovanjem domaćih zvaničnika. Tako je još 2001. Srbiji donirano 10 miliona američkih dolara za razvoj informacionog sistema u školstvu. Još 2,4 miliona evra dato je za vreme ministrovanja Žarka Obradovića, a da projekat ni do danas nije završen. Jasno je i zašto: kada se završi prestaće i davanje para za njegovu realizaciju.

Zaslužna osoba za nenamensko trošenje ovih para je Tinde Kovač Cerović, nezamenjiva visoka službenica Ministarstva prosvete.

Za novac dobijen od Evropske Unije Kovačeva je izradila i projekat reforme srednjeg obrazovanja, a ispred srpskog Ministarstva nadgleda njegovo sprovođenje. Iako Srbija sa 10 odsto učestvuje u troškovima realizacije pomenute reforme, iako ista utiče na sudbine budućih generacija srpskog naroda, naša zemlja nema nikakvog uticaja na realizaciju projekta. Za šefa projekta Evropska Unija je postavila jednog bugarskog državljanina, a naše Ministarstvo mu je za zamenika dodelilo Austrijanca iz Graca, čija je jedina zasluga ta što je aktuelni muž gospođe Kovač.

O samom ovom projektu, odnosno o njegovoj štetnosti, govorili su članovi komisije SANU obrazovane da nadgleda reforme srpskog obrazovanja, Ivan Ivić i profesorka Pešikan: "Ovaj projekat do kraja ruši naš ionako poljuljani obrazovni sistem."

Ali, šta je značaj obrazovanja budućih generacija u odnosu na finansijski benefit porodice Kovač? EU se na ovim prostorima, ionako, vodi Hitlerovom maksimom kako Slovene ne treba obrazovati, već ih treba istrebiti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUT ZA REHABILITICAJU I PROGRESIVNE NAMERE DIREKTORKE SA MNOGO PUTERA NA GLAVI!!!

 

U Institutu za rehabilitaciju u Sokobanjskoj 17. u Beogradu, zavladala je takva hipokrizija, laž, pritvornost, kurvarluk, i preko svake mere foliranje, da to poprima dimenzije ludila. A ko je glavni krivac za te nedostatke? Tu je jedini i isključivi krivac profesor dr Milica Lazović, poznatija kao Kim II Sung MiKca – navodi se u pismu zaposlenih upućenom redakciji.

 

 

 

„Direktorka Lazović je osoba iz siromašne seljačke sredine, koju ona na zadivljujući način nije uspela da prevaziđe, i pored sve moguće visoke edukacije, i to sa elementom inostranosti. Tu osobinu do perfekcije je dovela u njenoj prepoznatljivosti u svim situacijama i svim okolnostima – A GDE SAM TU JA?

Ako treba popraviti rendgena gde sam tu ja, ako treba servisirati "Hitači" u laboratoriji – a gde sam tu ja, ako treba popraviti aparat za fotokopiranjea gde sam tu ja, ako treba popunjavati kapacitete u Vrmcu- a gde sam tu ja?

Pažljivim sagledavanjem ponuđača sa kojima je zaključen ugovor o javnim nabavkama uočljivo je da je 80 % ponuđača iz Niša, odakle je ona došla. Jeste da se sada javne nabavke centralizuju, ali ne za sva dobra i usluge, tako da njoj i dalje ostaje veliki manevarski prostor za protivpravno sticanje imovinske koristi.

I stalno tako. Nije bitan Institut, on je kolateralna šteta. On je, by the way, njena lična korist koja je uvek na prvom mestu. I to se odmah uočava i vidi. Doduše, nama u Sokobanjskoj, i medicinskim i nemedicinskim radnicima je trebalo pune tri godine da je provalimo, jer smo svi od reda slončići i sporo kapiram. Ali, kad nekog najzad pročitamo i provalimo, to je pročitano ko na rendgenu.

Ona je puna sopstvene hvale i ne pada joj ni na kraj pameti da odnose u Institutu za rehabilitaciju sagledava po principu SWOT analize, nego samo nezaustavljivo prede kako Institut nije imao nikakav nivo, kako u svetu nije ništa značio, kako su ljudi mnogo nezahvalni, a ona je dostigla vrhunski nivo

Jedno je samo tačno: svako poređenje sa njenom prethodnicom je neuporedivo, jer je Stanka Vidaković bila pokvarena komunistička direktorka, koja nije znala ni jedan strani jezik, bojala se kompjutera ko đavo krsta (da je ne drmne struja kad grmi), nije objavljivala radove ni u domaćim, a kamoli stranim časopisima. Tako da je kompariranje sa nultom vrednosti stvarno neumesno i nesvrsishodno.

Ali, to nije razlog da joj se ne kaže i ne ukaže: da u Institutu se ništa nije za sve ove njene godine učinilo na komercijalnim programima, da nema dopunskog rada, da nema nagrađivanja prema radu, i ono što najviše smeta – napravila je užasan poremećai sistema vrednosti.

Doktor koji u smeni pregleda 50 pacijenata, u istoj je vrednosnoj osnovi sa doktorkom koja ne pregleda više od 6 pacijenata. Ako unesete aranžmanskim poslom 50.000 evra u Institut, to nije ništa, to se ne računa, mnogo je važnije proknjižavanje tog iznosa, zavođenje dokumenta i vršenje intelektualne radnje stavljanja pečata. Nije važan aranžman, nije važan unos sredstava, nije važna tržišna osmišljenost, nego je važno evidentiranje, a onaj ko samo evidentira tuđi unos kapitala, obavlja najsloženije poslove.

Ako jednog sekunda mislite da Lazovićka nije svesna poremećenog sistema vrednosti, silno se varate. Zna ona veoma dobro da poremećenim sistemom vrednosti i te kako omogućuje osobama sa dva grama mozga da rukovode procesom rada, o kome naravno nemaju pojma, ali baš zato što su glupe i nesposobne i imaju putera na glavi, veoma su pogodne za njene manipulacije, jer može u svako doba da im prebaci stotinu grešaka i nesposobnosti kako im na pamet ne bi palo da primete koliko ona sa svoje strane sprovodi mutne radnje.

Osim vidno poremećenog sistema vrednosti (a koji vešto koristi kako rekosmo za svoje manipulacije) zaposlenima kod Lazovićke smeta jednostavna činjenica da ona – uopšte ne zna da leči ljude. Ona se u sve razume, i u međunarodna predavanja, i sve moguće seminare, i svakakve oblike nastave, i objavljivanje radova u stranim i domaćim časopisima, samo se ne razume u lečenje. To je stvarno u zdravstvu retka pojava.

Evo imamo eklatantne primere u našem neposrednom susedstvu. Prof Đukanović direktor KBC Dedinje je njihov najbolji hirurg iako je direktor, pa Prof Jović direktor Klinike za rehabilitaciju je izvanredan kliničar, iako je direktor, pa naša Prof Dr Gordana Popović, iako je bila na Medicinskom fakultetu profesor balneologije, ona se u Institutu nije bavila profesurom, nego je obavljala istraživanje mineralnih voda širom Srbije, i za to je Institut dobijao silna sredstva.

A zašta je ona stručnjak, u šta se ona razume, osim u predavanja, i valjda ne misli da može da pređaje i na fakultetu i u Institutu. Sve osobe koje su se to javno pitale, smesta i odmah je smenila i poslala u penziju (dr Raonić, dr Konstantinović, dr Komnenić, dr Rotović).

Usled takvog sleda okolnosti mi imamo situaciju da nam organizacioni deo ,,Vrmac"- Prčanj produkuje gubitak od hiljadu evra dnevno. Kako je moguće da jedan objekat na moru posluje sa gubitkom, što je inače nezamisliva kategorija?! Pa upravo zbog njenog principa – a gde sam tu ja. Šta i kakve ona ima koristi od toga ako se posluje pozitivno?!

Pokušala je sa privatizacijom, kako bi i ovde dobila procenat, ali je shvatila da će joj to đavolski teško poći za rukom u drugoj državi, pa je onda digla ruke od svega, pa i od pozitivnog poslovanja.

Interesantne su njene menadžerske ,,sposobnosti": ona je ubeđena da Vrmac može da posluje 365 dana u godini! Pri tome je uopšte ne interesuje što jedan Institut „Simo Milošević" u Igalu ima tehničku pauzu od tri meseca, što hotel Avala u Budvi u vansezonskom delu radi sa tri sobe, što po kapacitetu sličan hotel ,,Mimoza" u Tivtu radi šest meseci.

Ona nekako van sezone nabaci grupu od 30 ljudi koji borave 10 dana i to prikazuje kao izvanredan uspeh. Pri tome mora da ima u vidu da bi hotel pozitivno poslovao mora da ima popunjenost 50% dnevno, na mesečnom nivou!

Znači, ako imate 200 kreveta mora da je popunjeno 100 kreveta svih 30 dana. A ona se ponaša kao Mališić, koji je umeo da primi neke veslače, njih desetak u sred januara, kada je izuzetno velika potrošnja energenata, oni borave nedelju dana, a on kaže, eto, mi radimo i zimi. Ali to je moglo u političkom sistemu socijalističkog samoupravljanja, periodu šarene laži i vešte obmane, ali sada u koliko-toliko tržišnim uslovima privređivanja, takva obmana nije moguća, čak je i kažnjiva, jer jasno postavlja pitanje odgovornosti za tolike gubitke.

Lazović koristi kadrovski stan u Maksima Gorkog 56, i pošto je reč o jednosobnom stanu od 40 kvadrata, što je njoj premalo, iako je u centru, ona je došla na morbidnu ideju (koju će nažalost sprovesti) da uz pomoć svojih veza i podmićivanja ljudi iz Republičke direkcije za imovinu Srbije, taj stan otkupi.

Čoveku zdravog razuma je to neshvatljivo: kako je moguće otkupiti državnu svojinu?! Jer pošto je Institut javna služba u oblasti zdravstva, on nije vlasnik nego samo korisnik državne imovine. Ali za nju to nije nepremostiva prepreka. Umislila je da taj stan ipak na navedeni način otkupi, onda ga dobro proda, pa da uz pomoć kredita, i tako dobijenih para, kupi stan od 100 kvadrata, bez da tom prilikom i ne pomisli da proda svoj društveni stan u Nišu.

Zapitaćete se kako je to moguće? Vrlo jednostavno, jer je ona upravo takvim ponašanjem i vezama uspela da postane redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu, i pored velikog protivljenja svih kolega profesora, a najviše prof. Tomislava Jovanovića.

Zašto je to toliko čudno? Zato što u visokoškolskoj nastavi vlada princip nepokretnosti (kao uostalom i u sudstvu). Da biste uopšte postali profesor na određenom fakultetu, morate najpre da završite taj fakultet, sa izuzetno visokom ocenom, da budete potom imenovani za asistenta, zatim docenta, vanrednog profesora i na kraju redovnog profesora, ali tog fakulteta.

Prelazak za redovnog profesora na drugom fakultetu uopšte nije moguć, upravo zbog rečenog principa nepokretnosti i autonomije. Ali njoj je i to uspelo i ona sada više nije redovni profesor na niškom, nego beogradskom Medicinskom fakultetu.

Upravo to njeno mešetarenje je jako pogubno, jer da bi izdejstvovala takve morbidne anomalije, ona upravo predstavlja generator negativnih tokova u ovoj kući.

Saglasno Pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenim ustanovama: za obavljanje pravnih, ekonomsko finansijskih, tehničkih i drugih poslova u zdravstvenim ustanovama koje obavljaju stacionarnu zdravstvenu delatnost, na 100 postelja obezbeđuje se 30 nemedicinskih radnika.

Pošto organizacioni deo ,,Selters" u Mladenovcu saglasno Planu mreže zdravstvenih ustanova ima 300 postelja, znači da nemedicinskih radnika može biti 90. A mi imamo situaciju da tamo radi 204 nemedicinska radnika.

Najveću tragediju predstavlja činjenica da u Ekonomsko finansijskoj službi radi čak 28 ljudi, koji normalno nemaju šta da rade, nego preko celog dana pričaju kako se ubiše od posla.

Kako je moguće i ko dozvoljava takvu nedopustivu kategoriju da radi dvostruko više zaposlenih i to na nemedicinskim, pratećim, odnosno neprofitabilnim poslovima. Pa upravo ona, jer je to pogodno tlo za njene mahinacije i trgovinu. Ja ću vas držati u šaci, jer vas neću otpustiti, a mogla bih, a vi nećete pričati o mojim hohštaplerskim radnjama, vezano za javne nabavke i slične delatnosti.

Šta radi direktor koji nema elementarno medicinsko znanje za lečenje pacijenata, koji ne ume da razvije komercijalne programe, koji ne ume da prevaziđe problem gubitka u objektu na moru, a koji pod glavnim operativnim aktivnostima podrazumeva samo seminare, predavanja, edukaciju, akreditaciju, standardizaciju

Pa okruži se osobama koje će joj ljubiti skute, misliti kao ona, hvaliti svaku njenu izgovorenu reč, podanički joj se klanjati uz izricanje maštovitih komplimenata, biti spreman i na nečasne, seksualne radnje sa komitentima sve zarad uspešnog poslovanja.

A stvarno je rođena da vlada. Najpre izabere najbliže saradnike, za koje niko nije verovao da će joj baš oni biti, a onda sa njima briše patos i izražava se najpogrdnijim rečima.

Pa idemo redom: njena glavna pomoćnica, i to za medicinske poslove dr Snežana Draganac je egzemplar. Način na koji je ona polagala doktorsku disertaciju je i danas u živom sećanju. Pošto se istakla u svom političkom radu, kao izvanredno napredna julovka, drugovi julovci su joj omogućili da njenoj odbrani lično prisustvuje general Ojdanić, tadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG.

Ali ne samo on, nego i njegovi najbliži saradnici, verovatno svi medicinski stručnjaci, baš kao i on. Tada dolazi do nezapamćenog incidenta: iznenađen takvom gomilom nepoznatih ljudi, kojima nije strano ojkanje i u amfiteatru pevanje, ugledni profesor Jovanović usplahireno pita šta se to ovde dešava, na šta mu momak iz obezbeđenja prilepi šamar, uz zaprepašćene izraze lica osoba iz sveta medicine. Možete misliti kako je odbrana disertacije bila uspešna.

A možete misliti kakvo je raspoloženje zaposlenih u organizacionom delu Selters bilo, kada je, i to nakon demokratskih promena, smogla snage da se prijavi na konkurs za direktora Instituta!

Kao bolesno ambiciozna žena forsirala je svoga muža da u svojstvu inspektora Ministarstva zdravlja globi vlasnike privatnih apoteka i zdravstvenih ustanova. On je to revnosno činio, sve dok policija nije obeležila novčanice, a ona im pomogla da ga uhapse za stolom restorana u kome je ručao.

Stvarno jedinstven lik. I sa tolikim puterom na glavi i sa takvim karakternim osobinama, naravno da je podobna za prvu saradnicu Lazovićke, jer takvoj stručnoj i kompetentnoj osobi može uvek, i u svako doba, da skreše šta hoće, a što je još važnije, može da joj poveri neki gadan i nedostojanstven zadatak, koji će ona sa zadovoljstvom da izvrši.

Još se nije srela osoba koja o Draganac pohvalno govori, nasuprot, ljudi primećuju mržnju koja iz nje izbija, probleme koji se postave rešava na način da je uvek neko drugi kriv, a ne ona, posebne animozitete ima prema osobama koje su mlađe od nje, i živi je primer da se politika nigde ne sme da meša, ali u zdravstvo baš nikako. Jer, kada ste u medicini stručno najjači, svi vas poštuju, a kada ste stručno slabi, a došli ste na jako rukovodeće mesto, onda to izaziva tektonske poremećaje.

Ali vreme je da se prede na drugu Lazovićkinu pomoćnicu, i to za edukaciju, u liku dr Olivere Ilić-Stojanović. Njeno činodejstvovanje još je živopisnije od prethodnice Draganac. Jer, kao što je Draganac oličenje zlobe i pakosti, tako je Olivera oličenje pokvarenosti i nemorala, sa do perfekcije dovedenom pritvornošću.

Znači, više nego idealna kombinacija za Lazovićkine standarde, izbora najpoverljivijih osoba za saradnju. Ceo Institut bruji o njenim naizgled prikrivenim intimiziranjima sa više muškaraca: od bivšeg direktora dr Obrenovića, zatim doktora Anđića, pravnika Stanojevića… Ona koristi situaciju što joj muž radi u Moskvi, a sin studira u Milanu, pa mudro ordinira u svom raskošnom stanu u ulici Dimitrija Tucovića.

Zato Lazovićki služi za zadovoljenje delikatnih potreba poslovnih partnera na egzotičnim karipskim ostrvima (Bahami), jer je sve to u funkciji stručnog razvoja Instituta i posebne ,,edukacije" zaposlenih.

Postoje još dve pomoćnice iz oblasti pomoćnih, nemedicinskih poslova u liku Gordane Tašić i Gordane Milovanović, ali su one zbog sopstvene ograničenosti i retke tupavosti nivoa blage retardiranosti, do te mere marginalne osobe da ih vredi spomenuti jedino u kontekstu bespogovornog izvršenja svih prljavih zadataka koje pred njih postavi Lazovićka.

Zbog njihovog velikog putera na glavi usled naglašenog nepotizma i traženja 10% od ponuđača da bi dobio javnu nabavku, one su jako diskreditovane u očima zaposlenih, ali je to izvanredna prilika za Lazovićku da takve osobe forsira, da ih na sva usta ogovara i predstavlja kao klovnove, a u stvari da se tajno dogovara šta može da se muva.

Ali, ne leži vraže, i pored takvih dešavanja i pljačkanja društvene imovine Lazovićka se u poslednje vreme na sednicama Upravnog odbora javno hvali kako je, navodno, sa Ivicom Dačićem u jako dobrim odnosima, da On stoji iza njenih poteza, i da je On jako zadovoljan njenim radom.

To Lazovićka na sebi svojstven način diskretno saopštava, svoje dalje progresivne namere. Osoba koja je iz Jul-a prešla u G-17, nije se libila da postane (u pravo vreme) član SPS, da bi se danas hvalila kako je istaknuti član SNS! A sve to iz samo jednog razloga: ona sebe vidi kao novu ministarku zdravlja!?“

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LIČNI STAV: JA NEĆU OVAKO, I ZBOG TOGA PROTESTUJEM!!!

 

Ako ste primetili, na društvenim mrežama pa i na mreži ,,Fejsbuk,, sloboda govora i mišljenja dobila je svoju punu potvrdu.

Sopstvenici profila izražavali su u velikom stepenu slobodna razmišljanja i mogli su da govore o raznim aspektima življenja, pojava i društvu.

Mogli su da kažu sve ono što ih tišti, ono što im u društvu smeta, da kažu protiv koga su i protiv čega su, da kažu ko im se sviđa i ko ne, koga vole , a i koga ne vole.

Naravno da kažu i koga ili šta, i zašto jako, ali jako ne vole.

Slika 1

Ljudi uveliko pišu poeziju, objavljuju ih javno, tugujući u potaji što im verovatno niko iste, za života, neće objaviti, i poezijom takođe govore o tome šta vole, o ljubavi, ali i o tome šta ne vole, ili šta jako, jako ne vole.

Lično mislim, da je upravo u toj slobodi, u slobodi izražavanja u pisanoj formi, i poseban fenomen koji se zove Fejsbuk. 
I, onda, kao rak rana ove slobode, javlja se i stvara afera oko Radomira Počuče. 
Ne poznajem lično gospodina Počuču. I nikada, verovatno, ga ne bih ni upoznao da se igrom slučaja nismo susreli,, upravo ovde, na Fejsbuku.

Povod je bio davanje pijeteta arnautskim ,,žrtvama,, od strane tzv. NVO ,,žene u crnom,, i to na dan koji je određen da Srbija i Srbi odaju počast žrtvama fašističkog NATO bombardovanja, počast svim ubijenim tokom bombardovanja SR Jugoslavije, 24. marta 2014. godine.

Na taj dan, uvek se osvrnem, pa i na sopstvenon profilu, na nedužne žrtve, sa suzama i posebnom tugom, na ugašeni život Milice Rakić, na ugljenisane žrtve bombardovanog autobusa, na ruševine mojih gradova, na mostove mog Novog Sada, setim se lepotice Ljiljane Žikić– Karađorđević, srpskog dobrovoljca, koja je poginula 01. aprila i čiju uspomenu na njeno rodoljublje, osim mene, čuva njeno šestoro dece. Setim se i moje rodbine sa Kosova i Metohije, mnogobrojne i umnožene od pre Kosovske bitke do danas.

Setim, jer ih je NATO bombama rasterao tako da polivini rodbine ni traga nemam od tada. Setim se i moje braće, Dojčina, ubijenog iz zasede arnautske poslednjeg dana bombardovanja, ili Tomislava koji je podlegao ranama kada su ga arnauti izbacivali iz stana u Prištini. Setim se i mojih najmilijih kojima je na poklon donet kancer od istih zlotvora kojima sada, vidim , hrlimo…

I onda , u toj tuzi, pojavljuju se ,, žene u crnom,, sa onakvim ,,performansom,, koji samo iritira, izaziva mržnju i bol, koji svakoga normalnog, a ne mora biti ni patriota ni rodoljub, izluđuje ili u najmanju ruku proziva na nelagodnost.

Ta pojava je upravo kažnjiva po Zakonu, jer ,,performans,, jeste javno objavljivanje ideje, a ideja kojom se podstiče diskriminacija ( u ovom slučaju srpskih žrtava ), mržnja usmerena prema pripadnicima nacije ( u ovom slučaju srpske ) je ideja o veličanju ,,tuđih,, neprijateljskih žrtava ( u ovom slučaju šiptarskih ) u sred Beograda, koji predstavlja srpsku prestonicu. ( član 38. Zakona). Naravno, da sve navedeno izaziva i gnev, pa i mržnju, pa i reakciju. I niko od prozvanih ili zvaničnika, ne reaguje.

Reagovao je Radomir. Isto ili slično razmišljanje su imali mnogi na ,,njegovom,, zidu fejsbuka, ja sam dobio povod da imam prijatelja ne FB, istomišljenika. Sećam se i šta je rekao ( napisao). ,, Ovo nije smelo da se dogodi…..,, I..da takve pojave zaslužuju batine. Kao i malo, bezobrazno dete, kada nešto, stvarno, zasere.

A, to jeste bilo to. Taj, performans. I mene su pogodile slike ispred spomenika ,,kod konja,,.Ostali dopisnici su bili daleko suroviji u svojim komentarima… Ali trebalo je naći žrtvu za nauk drugima. I sankcionisati… Ali, pažljivo, sve po Zakonu…. I promeniti svest ljudiDa ne smeju da se zajebavaju na račun ,,ženskih u crnom,, Nataše Kandić, na račun stranih nalogodavaca, na račun sopstvene slobode………

Pozvan je na razgovor i ekspresno uhapšen. Šarić je hapšen nekoliko godina. Kakav će biti epilog , možemo da naslutimo. Lično mislim da će morati da mu nađu još ,,ponešto,,. No , to ćemo videti, tek…

Dakle, kao što Srbi dobro znaju: ,,Vlast je vlast, bilo Srpska bilo Turska,,
Svaki misleći Srbin protestuje u sebi zbog ovoga. Sve više – ne sme da kaže. Strah je moćna stvar i svaka kuraž se zatire.

Šta će biti rezime?

Hoće li Srbi nakon ovoga promeniti svest?

Hoće li preko noći zavoleti svoje NATO krvnike kao što su ih već zavolele devojčice, slikajući se pod reklamom ,,MI VOLIMO NATO,, umesto da pevaju u nekom horu, na primer?

Hoće li doživeti promenom svesti naknadnu sreću shvativši da nam je NATO učinio veliku uslugu da se preporodimo ( kao što izlete iz nekih ,, kompetentnih,, usta ovih dana)?

Hoće li prestati da vole same sebe i obožavaju Tačija, i ostale zlikovce?

Hoće li prestati da na fejsu pišu ,, neprimerene komentare,, na račun PPV Vučića? Ili bilo koga drugog, jer nemaju drugog mesta to da kažu?

Hoće li preko noći zavoleti homoseksualce, koje smo do juče zvali pederima.?

Hoće li zavoleti naglo Evropu koja svoj kraj ni ne nazire u pojavama ozakonjivanja pedofilije ili seksualnog odnosa sa životinjama?

Hoće li početi, konačno, da mrze Ruse i ostale slovenske narode?

Hoće li se potentni Srbi okrenuti sa simpatijama ,,ženama u crnom,, koje veličaju arnautske žrtve?

 Hoće li Srbi shvatiti da trebaju da odgajaju pokolenja čiji će vrh odgoja biti da na mobilnom upute poruku : ,,Ekrem do pobede,,?

Hoće li se Srbi , konačno, rasrbiti????

JA NEĆU!  

I ZATO, NAJOŠTRIJE PROTESTUJEM!!!

Dragan Pajantić-FB

Preuzeto sa fejsbuka

©Geto Srbija

Prati

Dobijte svaki novi članak dostavljen u vaše poštansko sanduče.

Pridružite se 3.938 drugih pratioca

%d bloggers like this: