ASIMILACIJA KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA KROZ ALBANSKE INSTITUCIJE UZ AMINOVANJE VLASTI SRBIJE!!?

 

Dok sa TV ekrana vlastodršci u Srbiji i njihovi izaslanici na sav glas proslavljaju sopstveno „zalaganje" za interese srpskog naroda u južnoj srpskoj pokrajini, istovremeno sa uzročnicima stradanja, albanskim separatistima i njihovim zločincima, vode pregovore čineći im do skoro nezamislive ustupke na štetu tog istog naroda. I ne samo to već imenuju i kadar u srpskim redovima koji će činiti sve suprotno od onoga što od njih čujemo.

 

                         Ivan Maksimović

ASIMILACIJA SA FUNKCIJE

 

Od okupacije NATO pakta 1999. godine , srpski narod na Kosovu i Metohiji sam se borio za svoj opstanak. Vraćajući i osnivajući institucije koje će mu pomoći u organizovanju života i istrajnosti da opstane. Zavidne mogućnosti su ostvarene, uprkos čestom protivljenju i srpskih državnih vlasti. Mahom su proradile škole i opštinska administracija. A onda su se vratili oni koji su znali da će svojim metodama i računajući na dobroćudnost izmučenog naroda, moći da se "ostvare". Za to im je bila potrebna podrška vlasti te mahom prilaze strankama, vladajućim naravno.

"…Dok je na vlasti bio SPS uglavnom su svi bili članovi SPS-a. Kad je pobedio DOS, svi su prešli u DOS. Zatim su postali članovi Srpske radikalne stranke, pa DSS-a, DS-a, JS-a…Kad su počeli da se organizuju izbori na KiM od strane novoformiranih albanskih kvazi-institucija naprasno smo dobili članove SLS-a, pa onda i članove ‘Srpske liste’ i na kraju članove Srpske napredne stranke (SNS). I kad su sa grbače Srba sjahali Albanci uzjahali su janjičari…" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Njihov život danas opisan je jednostavnom izjavom Srbina iz Kosovske Kamenice, varošice koja se oslanja na Bujanovac, Vranje i Leskovac, o kojoj će biti reči u ovom tekstu:

"…Mi, Srbi na KiM uvek smo bili pod nekim pritiskom. Kad je taj pritisak dolazio od naših vekovnih neprijatelja Albanaca opirali smo se na različite načine. Taj pritisak smo doživljavali kao nešto normalno pa smo katkad gunđali, katkad govorili a bogme ponekad ćutali i trpeli.

Od najnovije okupacije 1999. godine Albanci su nas kidnapovali, ubijali iz zaseda, maltretirali a onda se zasitili i prestali. Sad nas povremeno maltretiraju preko institucija koje grade ali se nad nama nadvilo novo zlo, zlo iz našeg naroda. Narasla je nova generacija kojoj ništa sem novca nije sveto. E, takvi danas preuzimaju institucije i što uz pomoć Albanaca, što uz pomoć novca države Srbije prete da bace pod noge svu borbu za opstanak od 1999. do sada i da nas definitivno dokusure. Ono što vekovima nije uspelo Albancima uspeće poarbanašenim Srbima bez morala, znanja, sposobnosti, pa ni elementarne kulture…".

Vlast koja omogućava „superiornost" kroz strahovladu, iako tek na lokalnom ili nivou određene institucije, glavni je pokretač i snaga beskrupuloznih bandita kojima na koncu to uvek obezbeđuje vrhovna vlast, vladar. U ovom slučaju – „vrhovni Vođa" srpskog naroda, Aleksandar Vučić. Osnivač i guru "Srpske liste" koji u društvu sebi sličnih na KiM kroz nasilje, strah i mržnju ka i najmanjem otporu, obezbeđuje podršku za sopstveni položaj.

U okviru priprema za održavanje kvazi-izbora na KiM, a na opštem nivou kako je to dogovoreno u Briselu, ukinute su srpske Opštine i formirani Privremeni opštinski organi kojima je, uzgred, validnost istekla posle tri meseca kada je Skupština bila dužna da po Ustavu raspiše nove lokalne izbore što ni posle 3 i po godine nije učinjeno.

Po osnivanju "Srpske liste" kojom je SNS (čitaj Vučić) želela da uspostavi kontrolu na terenu putem ljudi koje je uhlebila u srpskim ali i kvazi-institucijama albanskih separatista, članu stranke Jedinstvena Srbija, Milošu Filiću je, prema koalicinom dogovoru, pripalo mesto predsednika privremenog organa opštine Kosovska Kamenica.

Pomenuti Miloš Filić je sin Branimira Filića, predsednika Opštine do 1999. godine koji je odmah po dolasku NATO snaga i UN misije prodao svoju imovinu, kuću i, kako ovde kažu, "oteti stan" i odselio se za Niš da bi nešto kasnije došao u Vranje i to na mesto operativca BIA-e.

Tvrde upućeni da je stariji Filić, na mestu operativca BIA-e jedino efikasno postizao da svojim rođacima „omogući nesmetano bavljenje kriminalom" kao posrednicima u poslovanju srpskih sa albanskim biznismenima svih nivoa i vrsta.

Za vreme bombardovanja, Miloš Filić je svake noći je, kažu upućeni, „operisao" po Kosovskoj Kamenici opremljen automatskim oružjem upadajući u albanske kuće i stanove, pljačkajući ih a onda i paleći. Imao je samo 15 godina ali je bio „prvoborac" sa grupom vršnjaka. Zbog njegovih aktivnosti preko 60 Srba u opštini je ubijeno u znak osvete. Mali je porastao, završio srednju školu i upisao pravni fakultet koji nikad nije završio ali živimo u vreme koje nas uči da je, izleda, tako i bolje".

Pod velikim pritiskom ljudi koji ovde žive i rade, sa mesta predsednika privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica pre nekoliko meseci Miloš Filić je smenjen a na tu poziciju imenovan je član SNS-a, Slađan Jordanović.

Tokom medijskog haosa izazvanog opasnim cirkusom na šinama poznatim kao "Crkveni voz" i potonjom navodnom „odbranom potpornog zida" u Kosovskoj Mitrovici januara ove godine, kada je pažnja javnosti bila usmerena na te događaje, usledila je „kruna bezakonja" vlasti iz Beograda, kako ovde kažu.

Filića je Marko Đurić ugovorom o delu, a pod maskom inicijative Kancelarije za Kosovo i Metohiju, van svih zakonskih propisa što ovoj instituciji nije ni malo strano, privukao nezvaničnom, polukriminalnom ali brutalnom miljeu koje je Srpska napredna stranka razvila na Kosovu i Metohiji od dolaska na vlast. Filić je vraćen na mesto predsednika privremenog organa Kameničke Opštine ali pod uslovom da „promeni boje svog kluba" Palmine Jedinstvene Srbije i zaigra za SNS. Filić je to, naravno, prihvatio. Uslov je uobičajen jer Aleksandar Vučić ne podnosi da bilo ko, ako nije član njegove stranke bude na iole uticajnom mestu, pa makar se radilo i o nekom zabačenom selu.

Ipak, promena nije protekla glatko. Izneveren od svoje stranke, neočekivano smenjeni predsednik privremenog organa Slađan Jordanović, ušao je u otvoreni sukob sa Markom Đurićem jer je zahtevao da umesto Filića budu uhlebljeni neki drugi stranački aktivisti koji su krvožedno čekali svojih pet minuta vlasti na tronu ove varošice i njenim izmrcvarenim Srbima nad kojima ovde jedino mogu imati vlast.

Miloš Filić je istovremeno i odbornik opštine Kamenica ispred separatističkih kvazi-institucija. Pozicija mu je donela prilično dobar deo kolača lokalne vlasti jer je „u ovdašnjim školama po sopstvenom nahođenju menjao i imenovao kadrove po podobnosti, ne po stručnosti. Gde god je mogao zaposlio je svoje ljude" što u okruženju u kome za Srbe kod Albanaca posla nema a od državnih institucija jedino škole i, simbolično, opštinska administracija još uvek funkcionišu, i te kako mnogo znači.

Marko Đurić se nije složio sa takvim mišljenjem, čak ga nije ni zanimalo te duboko revoltirani ovakvim potezom i njegovom samovoljom, više članova stranke napustilo je naprednjački tabor. Zbog čega je onda vlast tako istrajna u Filićevom slučaju?

Poznajući narav aktera o kojima govore žitelji Kosovske Kamenice razlog regrutovanja kadrova sa izraženim kriminalnim dosijeom objašnjavaju namerom Marka Đurića „da iz državnog budžeta plaća ljude na terenu da rade i lobiraju za račun SNS-a pred predstojeće predsedničke a možda i parlamentarne izbore. Baš takvi ljudi koji ne prezaju ni od čega, garant su pribavljanja glasova ovoj stranci" što je već dokazala ne samo na Kosovu i Metohiji već i u ostatku Srbije.

Nakon što je na zahtev ovdašnjeg naroda smenjen pa od Đurića vraćen na mesto predsednika privremenog organa, Filić je i dalje ostao odbornik albanske „opštine" a njegova uprava nad Školskim odborima u najmanju ruku je krajnje avanturistička.

Tako je u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović" nekoliko puta menjao Školski odbor dok ga nije podesio da glasa za direktorku Jadranku Vasić, rođenu Nikolić.

Njen suprug, Negovan Vasić, profesor geografije u Gimnaziji od 01. septembra 2016. godine nalazi se na mestu direktora Osnovne škole „Desanka Maksimović", imenovan od strane kvazi-institucija kosovskih separatista. Tako je udešeno da bračni par vodi jednu školu a svako od njih na čelu po jednog od sistema.

„Uz pomoć Dalibora Jevtića, tzv. ‘ministra u kosovskoj vladi’, renoviraju gotovo sve školske zgrade. Svaki projekat koriste da se ‘ugrade’ , da zapošljavaju ili otpuštaju, reketiraju i otimaju a nastavnici škrguću zubima ili ćute ali i dalje iz straha od gubitka posla, podržavaju" kaže naš sagovornik i dodaje kako je brat Jadranke Vasić, Dejan Nikolić, kao srednjoškolac bio sitan diler droge dilujući uglavnom „travu"vojnicima KFOR-a.

Dejan je predavao Geografiju u Gimnaziji a kada su mu prosvetne vlasti to zabranile jer nije imao neophodno obrazovanje i stručnost, izdejstvovao je sebi mesto direktora Gimnazije ispred kvazi-institucija separatista pomažući im da i tu ustanovu podvedu pod svoj uticaj.

Poslušni profesori lako se nađu na spisku za evro koji isplaćuju separatističke vlasti a nad čime Nikolić ima vlast da raspolaže. Ako neko pokaže mrvu nelojalnosti ili kritičke misli, odmah biva izbrisan sa spiska. Oni malobrojni preostali časni profesori ne smeju da se pobune jer Nikolić ne preza ni od fizičkog zastrašivanja. Pored jedne profesorice je na ulici prošao kolima u punoj brzini, drugoj je odlazio kući, na vrata, pretio.

Zajedno sa zetom Negovanom Vasićem i Dragišom Savićem, muževima njegovih rođenih sestara, mesečno uberu od reketa radnika oko 5 hiljada evra koje dele sa predsednikom separatističke "opštine Kamenica", Albancem Begzadom Sinanijem. Pred izbore se uglavnom posvete ucenjivanju i to primaoca socijalne pomoći prisiljavajući ih da im daju glas.

Negovan Vasić je osuđivan za šverc cigareta, zaposlen je kao direktor ispred paralelnih institucija separatista u Osnovnoj školi u Strezovcu  , profesor Geografije, takođe član SNS. I njemu je svojstvena pretnja u situacijama kada deci svojih prijatelja ne mogu regularnim putem da obezbede dobre ocene ili uspeh.

Dragiša Savić je još jedno šarenilo u kompoziciji gotovo nestvarnih likova. Do skora je bio, kako kaže naš izvor, „polupismen čovek, instruktor vožnje". Učešće u albanskim paralelnim institucijama donelo mu je uticaj koji ga čini „dodatnim predsednik Opštine Kamenica" po sistemu separatista. Kako je i njegov slučaj primer čoveka sa potpunim nedostatkom stručnosti on obavlja funkciju „službenika departmana za obrazovanje" u tzv., „kosovskom sistemu" ali i člana privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica u sistemu Republike Srbije.

Kolaž ne bi bio potpun bez pominjanja Nebojše Simića. Sa KiM je izbegao 1999. godine da bi se u svojstvu „povratnika" vratio u velikom stilu. Ispočetka kao profesor hemije u Tehničkoj školi, a kasnije istovremeno i direktor te iste škole ispred paralelnih „kosovskih institucija". S obzirom na svoje slobodno vreme i kapacitet kojima je procenio da poseduje, osnovao je Nevladinu organizacije „Centar za depolitizaciju kosovskog društva". Skup ovih aktivnosti pomaže mu da sa svim pomenutim akterima „obrće novce odobravajući projekte onima koji pristaju da mu od toga vrate polovinu".

Izlaz iz ovakvog stanja gotovo se i ne vidi. Kao preporuka može se uzeti reklamni natpis iz Sarajeva, već dugi niz godina aktuelan na društvenim mrežama: „Advokat Alija Zaklan u dvorištu".

Vreme vapaja za pravdom, u kome se bezakonje zacarilo naspram izrazite nemoći sasvim običnog čoveka, kao da neku od ovih reči nameće za moguće rešenje…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUDNA OPČINJENОST VISOKE PREDSTAVNICE: PRIVID JEDINSTVA EU I USTA PUNA OBEĆANJA!!!

 

Evropska Unija već odavno nema nikakvu politiku prema zemljama Zapadnog Balkana. Njeni visoki predstavnici ili ne zastupaju nikakve stavove, ili zastupaju sami sebe i sive eminencije koje ih plaćaju.

Federika Mogerini već dve godine faktički nema nikakva ovlašćenja Evropske komisije , niti učestvuje u rešavanju ozbiljnih spoljno-političkih problema EU, jer se pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. Slično je i sa Austrijancem Johanesom Hanom, koji se sa liderima sa Balkana obavezno ljubi prilikom zvaničnih susreta, kao i gospođa Mogerini, mada jedva da znaju i njihova imena. Balkan je prepušten samom sebi, ili onome kome EU želi da ga preda.

 

                Fridrih Emke, (dopisnik iz Frankfurta)

CUDNA OPCINJENOST VISOKE PREDSTAVNICE EU1

 

Nemački publicista Ulrih Ladurner u svojoj kolumni u listu „Die Zeit" ukazao je početkom februara na činjenicu da je EU Balkan prepustila samom sebi, odnosno drugim silama. „Najveća moderna laž je da zemlje Balkana nemaju alternativu članstvu u EU", piše Ladurner i tvrdi: „Moguće da su nam te alternative nezamislive, ali one postoje".

Evropska Unija, međutim, uprkos ovim upozorenjima, ne nalazi ni snage, a ni načina na koji bi mogla da utiče na balkanske zemlje, jer ni sama spoljna politika EU nije jedinstvena.

Na jednoj strani su zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, a na drugoj one koje to ne žele da učine. Tu je, zatim, i grčko uporno odbijanje da prizna Makedoniju pod tim imenom i da joj omogući evro-atlantske integracije. Na kraju, evropsku spoljnu politiku bi trebalo da vodi Federika Mogerini koja to niti ume, niti želi, niti joj dopuštaju.

Žan Klod Junker predsednik Evropske komisije, još 17. februara 2015. je Mogerinijevu lišio dela ingerencija koje je uobičajeno imao predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, što je zvanična titula koju ona ima.

Na samitu o Ukrajini te iste godine, na kome je učestvovao Vladimir Putin, u ime Rusije, dok su Evropsku Uniju zastupali Angela Merkel i Fransoa Oland, izostanak Mogerinijeve je bio više nego uočljiv . Samo godinu dana pošto je postavljena da vodi spoljnu politiku Evropske Unije ona je bila faktički uklonjena sa te funkcije. Njena jedina uloga od tada je da se bavi malim i nikome u EU zanimljivim nacijama sa Balkana i njihovim svađama.

Britanski dnevni list „The Guardian" početkom meseca je napisao kako je Mogerinijeva sve usamljenija čak i u svojim političkim izletima na Zapadni Balkan. Evropski lideri u ovom trenutku imaju više nego dovoljno sopstvenih problema da bi se još mučili oko jednog regiona koji, kako je napisao Ladurner, po navici smatraju svojom interesnom sferom, a čiji su lideri pokazali gotovo mitsku sposobnost da svoje političke stavove prilagođavaju onome ko im da više para i vlasti.

Zbog svega toga evropska predstavnica za spoljnu politiku na svoja putovanja više ne nosi ni štap ni šargarepu, jer njena ovlašćenja ne obuhvataju ni moguće uvođenje kaznenih mera (kao što bi, na primer, bio trgovinski embargo), kao ni dodelu nagrada (na primer u vidu bržeg ulaska u Evropsku Uniju). Mogerinijeva ovog puta na Balkan dolazi praznih ruku, ali zato prepunih usta obećanja.

Britanski list „Express" je u decembru 2016. ukazao na činjenicu da ni sama Mogerinijeva nije više zainteresovana za vođenje spoljne politike Evropske Unije. Pošto je podsetio čitaoce da je u toku priprema za referendum o ustavnim reformama u Italiji, koje je inicirao Mateo Renci, ona svom starom prijatelju i zaštitniku otkazala podršku kada je shvatila da je ishod referenduma veoma neizvestan (Rencijevi protivnici su na kraju dobili 60 odsto podrške birača), novinar Patrik Kristis je ukazao na to da je Mogerinijeva ovo učinila kako bi za sebe obezbedila mesto predsednika italijanske vlade. Poslednje o čemu ona ovih dana iskreno brine jeste sudbina malih balkanskih despota koji joj ionako pitomo jedu iz ruke.

Na konferenciji o Balkanu 1878. nemački kancelar Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu koja i sada ima određenu težinu u političkim krugovima Evropske Unije: „Balkan mi nije vredan ni jedne zdrave kosti nekog pomeranskog grenadira". I danas je, kao i tada, jedina politika Evrope prema Balkanu pokušaj da se problemi gurnu pod tepih.

Britanija napušta EU, u Nemačkoj na jesen predstoje savezni izbori sa više nego neizvesnim ishodom, u Holandiji i Francuskoj na vlast mogu još ove godine da dođu političari koji ne žele ostanak u EU, američka spoljna politika se drastično promenila prema Evropi od dolaska Donalda Trampa na vlast, a odnosi Brisela i Moskve su još uvek veoma hladni. Ovo je samo mali deo problema sa kojima se suočavaju evropski lideri, nevoljni da se uz sve to upuštaju još i u razmršavanje balkanskog kolopleta.

Prepuštena samoj sebi, Mogerinijeva radi upravo ono što je godinama ranije samo propovedala, a što je na kraju i dovelo do njenog pada odmah posle postavljenja na mesto visokog predstavnika. Ona radikalni islam smatra „legitimnom političkom snagom u Evropi" i tvrdi kako je „islam prva žrtva terorističkih udara".

Njena opčinjenost islamskim fundamentalistima nije nikada bila tajna i, u nedostatku jasne i zvanične sveevropske politike prema Balkanu, ova ljubav prerasta u poluzvanične stavove. Bar to tako izgleda posmatraču sa strane.

Njena poslednja poseta Balkanu ovo je jasno pokazala. U Sarajevo nije htela da ode izmišljajući loše vremenske uslove, jer joj je unapred stavljeno do znanja da je njen zvanični sagovornik predsednik predsedništva BiH Mladen Ivanić, a ne član Bakir Izetbegović.

U Skoplju je neuspešno ubeđivala makedonskog predsednika Ivanova da pristane da muslimanski Albanci pocepaju njegovu zemlju, dok je u skupštini Srbije ponavljala već svima poznatu bajku o brzom ulasku u EU čim se reše sporna pitanja sa Prištinom. Konačno, Ediju Rami i Hašimu Tačiju ona nije imala šta drugo da referiše, osim da je bezuspešno pokušala da njihove interese nametne ostalima na Balkanu.

Ni sam predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker ne može da pruži veću podršku svojoj potpredsednici, čak i kada bi to hteo. Njegova spoljnopolitička pozicija je postala veoma nestabilna, pošto ga je napustio i Martin Šulc, trenutni kandidat nemačkih socijal-demokrata za mesto kancelara. Britanski mediji, ne bez određene doze zadovoljstva, konstatuju kako Evropsku komisiju svi napuštaju, baš kao što to čine i pacovi na brodu koji počinje da tone.

Junkerova prva obaveza je da pokuša da sačuva makar privid jedinstva Evropske Unije, a u tome Mogerinijeva može samo da mu smeta, jer se već više puta u praksi pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. I zbog toga, ali i iz drugih razloga, predsednik EK gleda da ona što manje boravi i radi u Briselu, pa njena putovanja po balkanskim državicama mogu da izgledaju i kao svojevrsno progonstvo. U svakom slučaju, najvažnija spoljnopolitička pitanja (kao što je rešavanje ukrajinske krize, odnos prema Turskoj ili trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama) rešavaju se isključivo bez njenog učešća.

Kada je Srbija u pitanju, ona odgovore na pitanja koja bi mogla da ima prema EU ne može da dobije ni od stalnog predstavnika u Beogradu, Majkla Devenporta, čija je pozicija posle Bregzita postala prvo neodrživa, a u međuvremenu i farsična. Zvanični London je posle odluke britanskih birača da njihova zemlja treba da napusti Evropsku Uniju najavio povlačenje svojih kadrova sa visokih funkcija u Uniji do kraja 2016. To se, iz nekog razloga, još uvek nije desilo, tako da je Devenport u besmislenoj situaciji da Srbiji objašnjava kako treba da pristupi međunarodnoj organizaciji koju njegova država napušta.

Zbog svega ovoga EU prema Balkanu nema nikakav, a ponajmanje jedinstven stav. Možda ovo i nije tolika slučajnost, kao što izgleda na prvi pogled. Kao nekada Bizmark, tako i danas Merkelova ili Oland, a ponajmanje britanska vlada (ko god da je vodi) ne žele da žrtvuju ni jednog jedinog svog vojnika u nekoj balkanskoj avanturi i ovo područje ili tiho, ili u skladu sa nekim ranijim dogovorom prepuštaju nekom drugom.

 

         A 1. Izgubljen interes

Bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Mekšejn za portal Euraktiv tvrdi: "Ministri spoljnih poslova i lideri velikih evropskih država su izgubili interes da pomažu Zapadnom Balkanu u pronalaženju načina za rešavanje iscrpljujućih konflikata. Više se ne javljaju ni Berlin, ni London, ni Pariz ni Rim. Sve je na Mogerinijevoj koja mora da pokaže da Evropa ima način da uspostavi konačan mir u tom delu Evrope".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

STVARNOST U SRBIJI2

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, BošNemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

NASIM OCIMA PRIZELJKIVAN KRAJ EU

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanjeimigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINAL I IZDAJA: OPASNO PODMETANJE DRŽAVNIH SEKRETARA U MINISTARSTVU ZDRAVLJA!?

 

Kako su državni sekretari iz Ministarstva zdravlja hteli da proguraju nacrt Zakona o psihoaktivnim supstancama, da u zakonske norme ugrade sve što farmaceutskoj mafiji odgovara i da sa takozvanim nezavisnom Kosovom bude sklopljeno uzajamno priznanje dozvola za lekove, čime bi posredno i na ovaj način došlo do priznavanja ove samoproglešene nadri države.

 

                   Vuk Stanić

MESETARENJE U MINISTRSTVU ZDRAVLJA1

 

Državni sekretar u Ministarstvu zdravlja, prof. dr Berislav Vekić i dr Dragana Vujičić, iz Sektora za lekove i medicinska sredstva, psihoaktivne kontrolisane supstance i prekursore, učestvovali su u pisanju, a kasnije i predstavljanju zakona u Privrednoj komori Srbije kojim se doslovno priznaje suverenitet Kosova kao države!

U pitanju je bio Nacrt Zakona o psiho aktivnim supstancama. Tekstom nacrta bilo je predviđeno da mi priznamo dozvole za lekove koje izdaje Kosovo kao država i da Kosovo prizna dozvole za lekove koje mi izdajemo. Te dozvole bi se potom spajale u jedinstvenom međunarodnom birou Ujedinjenih nacija za kontrolu narkotika u Beču. Na taj način Kosovo bi bilo de fakto priznato od strane našeg Ministarstva zdravlja.

Ovo je, zapravo, bio samo jedan detalj u nacrtu ovog predloga zakona koji ministar zdravlja Zlatibor Lončar nije trebalo da primeti. U poslednjem trenutku, Lončaru je dojavljeno šta smeraju Vekić i Vujičić, pa je lično intervenisao da se prekine javna rasprava o nacrtu tog zakona.

Kada su Lončarevi saradnici detaljno pročitali nacrt zakona, shvatili su da nije sporno samo priznanje Kosova, već da je u pitanju pokušaj da se u zakonske norme ugrade norme koje bi pogodovale farmaceutskoj mafiji, ali i policijskim strukturama koje se zvanično bore protiv prodaje narkotika.

Na raspravu o pomenutom nacrtu Zakona o psihoaktivnim kontrolisnanim supstancama, u Privrednoj komori Srbije (PKS) iz nekog razloga nisu pozvane sve farmaceutske kuće, koje su članovi Privredne komore.

Glavni akter rasprave bila je firma "Farma Logist". Javna rasprava zapravo i nije bila javna, jer se od medija i javnosti krilo o čemu će se raspravljati. Dakle javna rasprava je bila organizovana suprotno pravilima javne rasprave. U samom pozivu u koji je novinar Magazina Tabloid imao uvid, pisalo je: "Rasprava će možda biti javna!"

Cilj ovako sročenog poziva bio je da javnost ne dođe, a da se nakon održanog sastanka u zapisnik unese da je rasprava bila javna. Ovakav zapisnik bi omogućio da se zakon kao dokument o kome je javno raspravljano uputi na Vladu Srbije i to na neku sednicu gde se usvaja stotine akata, a sve sa ciljem da niko u Vladi ne vidi sporne članove tog predloga.

Najspornije u zakonu bilo je uzajamno priznanje dozvola za lekove koje bi Srbija imala sa Kosovom, jer, ne samo da bi na taj način Ministarstvo zdravlja priznalo Kosovo, već je to i u suprotnosti sa već Važećim zakonom o spoljno trgovinskom prometu! Vekić i Vujačićeva će narednih dana ministru zdravlja imati priliku da objasne zašto su to upisali u nacrt zakona, a u objašnjavanje će morati da se uključe i Zoran Vučić i Jelena Janković koji su takođe bili članovi komisije Ministarstva zdravlja koja je sročila ovaj sramni dokument.

Interesantno bi bilo da javnosti neko objasni koja policijska struktura je učestvovala u pisanju ovog predloga zakona. Neko iz policije ko voli da hapsi kako mu se prohte uticao je da se u predlog unese da će policija imati svoje laboratorije za kontrolu psiho aktivnih supstanici.

Ovo bi značilo da više nema nezavisnih provera onoga što je policija zaplenila, odnosno, policajci bi mogli da uđu u stan uzmu brašno sa police u kuhinji i kažu: ovo je sumnjivo i sigurno je droga! Potom da odnesu to brašno umesto u nezavisnu laboratoriju, pravac u policijsku stanicu, gde bi njihovi ljudi u njihovoj laboratoriji pisali analizu kakva istrazi odgovora.

To bi bilo loše, jer su pojedine policijske strukture u Srbiji odavno umešane i u preprodaju droge, samo se o tome ćuti. Transporti droge sada se obezbeđuju tako što se plati policajcima da upale rotaciona svetla da idu ispred i iza kamiona u kome je droga.

Ovo je otkrio policijski službenik iz pomoravlja koji je primetio takve transporte na putevima za koje je on bio nadležan. Sa kolegama je zaustavio transport i kolega koje su ga obezbeđivale, proverili su kamion i u njemu je bila droga, dok policajci sa rotacijama nisu bili ni u kakvoj poteri niti su imali naredbu pretpostavljenih da obezbede to vozilo.

Došlo je čak i do tuče između poštenih policajaca i ovih koji rade za narkokartel, ali slučaj nije dobio sudski epilog. Ovo je inače način za transport većih količina, a manje količine se daju direktno policajcima da ih voze svojim kolima.

Osim MUP-ove laboratorije, nacrt je predviđao i da MUP bude uključen u izdavanje dozvola za otvaranje apoteka. I ne samo MUP i Ministarstvo pravde zajedno sa Ministarstvom zdravlja.

Sumnja se da su na taj način kolege iz Vlade Srbije htele da ministra Lončara liše aktuelnih ovlašćenja. Posle priznanja Kosova najveći skandal u ovom nacrtu je činjenica da će se dozvoljeno prisustvo THC koji se u prirodi nalazi u biljkama, konoplje, koprive, marihuane, biti spušten sa 0,3 odsto na na 0,2 odsto.

Na taj način Vekić bi, smatraju njegovi protivnici, uništio poljoprivredne proizvođače industrijske konoplje u Srbiji. Jer je industrijsku konoplju nemoguće preraditi a da prisustvo ne bude veće od 0,2 odsto. Krivac bi naravno u budućnosti opet bio Zlatibor Lončar, na čije mesto bi mnogi voleli da sednu.

Sve je ovo već regulisano zakonom o Zdravstvenoj zaštiti stanovništva, ali zašto se ne primenjuje, to je pitanje za Ministarstvo zdravlja. Tim istim zakonom se u svim zemljama reguliše da li se mogu primenjivati nove tehnologije u sredstva u lečenju ljudi i koliko nivo THC može biti prisutan u pomoćnim lekovitim sredstvima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRUGI ISTORIJSKI PAD NOVOG BRDA UZ POMOĆ LOKALNIH POHLEPNIKA SA SRPSKE LISTE!?

 

Kao i na mnogim drugim mestima gde Srbi žive u neprijateljskom okruženju i neprestanoj opasnosti po svoju bezbednost, i na Kosovu i Metohijhi je ruka koja davi sužnja – srpska. U ovom slučaju, onih Srba koje je režim Aleksandra Vučića kroz „Srpsku listu" nametnuo narodu da ga mori glađu, nepravdom i strahom kakve teško pamti i ono naselje s početka razvoja ljudske civilizacije.

U Novom Brdu, "Vučićevi Srbi" su braća Ivanović, Svetislav i Sreten, o čijim zulumima piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice.

 

                 Ivan Maksimović

GRADONACELNIK NA TACIJEVOM BUDZETU

 

Opština Novo Brdo na Kosovu i Metohiji, koja je, kako na njenom sajtu po sistemu takozvane „Republike Kosovo" piše „bila naseljeno područje još od najranijeg razvoja čovečanstva" ali ne piše da su tu ikada živeli Srbi. To je, naravno, namerno izostavljeno. Radi se o još jednom je od primera u kome tiranija lokalnih moćnika i pohlepnika, nalazi svoje sigurno utočište.

Pedesetdvogodišnji Svetislav Ivanović je čovek sa dugogodišnjim političkim iskustvom. Do nedavno stari kadar SPS-a i miljenik Ivice Dačića, što u njegovom slučaju ni malo ne smeta lokalnim Albancima.

Nakon kraće karijere Diplomiranog agronoma i opštinskog službenika, posle lokalnih tzv. „kosovskih" izbora 2002. biva izabran za Potpredsednika opštine Novo Brdo i na tom položaju ostaje sve do 2007. kada je izabran za člana opštinske Skupštine a od 2013. godine na održanim kvazi-izobrima izabran je za gradonačelnika Novog Brda, sa četvorogodišnjim mandatom, po sistemu separatista i to ispred „Srpske liste".

Kako Vučićev režim želi da sve drži pod kontrolom, tako je i ovom čoveku koji frapantno krši Ustav Srbije otvoreno se zalažući za ostvarenje težnji separatista, priznajući okupaciju i sarađujući na otimanju dela državne teritorije, poverena uprava srpske polurasformirane opštine Novo Brdo, svedene na privremeni organ, čiji je on predsednik.

Ovo precizno ilustruje potpuno odsustvo želje srpske vlasti da „pomogne" ugroženom srpskom stanovništvu postavljajući kadar na položaje suprotstavljenih strana koje je fizički i tehnički nemoguće voditi istovremeno. No, Svetislav nije sam. U rukovođenju poslova, najčešće u potpunoj suprotnosti sa Krivičnim zakonom, pomaže mu rođeni brat Sreten.

Braća Ivanović su široj javnosti postala poznata posle raskrinkanog lažnog kolektivnog učlanjenja u SNS kada je toj stranci 14. januara 2016. u mestu Zebince, navodno kolektivno pristupilo 2.000 novih članova. Vrlo brzo laž je otkrivena jer je u salu, u kojoj je skup održan, uspelo je da uđe oko 300 ljudi dok je nešto više od toga ostalo vani pa je cifra od 2000 članova ostala puka fantazija.

Da odokativno prebrojavanje nije pogrešno u ovom slučaju, dokazuje i republička izborna komisija koja je na svom sajtu, u pregledu rezultata izbora za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije održanih 24. aprila i 4. maja 2016. godine, navela da sama opština Novo Brdo ima 945 upisanih glasača sa pravom glasa te je nemoguća veća brojka članova bilo koje stranke negoli glasača u tom mestu.

Taj događaj, koji je Kancelarija za KiM dan ranije najavila kao javnu tribinu, pretvorio se u miting Srpske napredne stranke uz svu prateću scenografiju a sa koga su poslate stranačke poruke što predstavlja još jednu grubu zloupotrebu ovdašnjih Srba. U svom nakaznom tonu događaj je verno najavio vladavinu braće Ivanović i prekretnicu kojoj je Vučićev kadar kumovao.

Rođeni brat Svetislava Ivanovića, Sreten Ivanović, „krunisan" je tada za povernika SNS za Novo Brdo i tokom svog izlaganja doživeo nekoliko gafova. Ushićeno se obraćajući okupljenima rekao je kako „nema više podela, svi smo mi danas isti…" na šta je neko iz mase glasno dobacio „lopovi!" a Sreten se savio od smeha kao na dobru šalu, bez imalo nelagodnosti i navijački nastavio obraćanje dodajući da „smo svi mi okupljeni oko jedne ideje, ideje Srpske napredne stranke". Njegov brat, Svetislav, u još teatralnijem nastupu saopštio je narodu da su ih na tom mestu okupili lično „Gospod Bog i Aleksandar Vučić".

Najupečatljiviji utisak ostavio je incident na koji se Marko Đurić ni malo nije obazirao. Na svega nekoliko metara od njega jedna žena je počela da viče na sav glas „gospodine Đuriću, upravo preti mome ocu!" (misleći na batinaše braće Ivanović koji su silom smirivali neistomišljenike a neke čak i tukli na ulazu u salu što je telefonom snimio kosovski policajac koji tada nije bio na dužnosti).

Gospodine Đuriću, molim Vas da zaštite moju porodicu, preti iza vaših leđa a vi nećete da stanete. Vi ste nas ugrozili na ovaj način" sa čim su se složili i okupljeni Srbi ali ne i Marko Đurić koji kao da se nalazio u nemom filmu, bez grča na licu, udaljio se iz mase ignorišući ženu u potpunosti.

Tako je ovim skupom nedvosmisleno pokazano Srbima šta ih dalje čeka. Tiranija lopova i lokalnih kriminalaca koji pod punom zaštitom države na svaki način terorišu preostale Srbe. Sve ovo kamerom je zabeležio novinar „Glasa Amerike" što se može pogledati na internetu pod nazivom „B92 Info- VOA 14.01.2016. Javna tribina u selu Zebince kod Novog Brda"

Nije preterano reći da je tog dana Novo Brdo doživelo drugi istorijski pad, ovaj put pod vlast SNS-a i to možda sa još pogubnijim posledicama nego prilikom pada pod tursku vlast. Tog trenutka počinje nezaustavljivi pritisak i obračun sa svim preostalim neistomišljenicima a to su svi oni Srbi koji se ne slažu sa sopstvenim nestankom.

Uskoro stiže vapaj Srba ovog kraja koji su od nadležnih srpskih institucija zahtevali zaštitu kako bi im bilo omogućeno da ostanu na svojoj zemlji a to su učinili pismom upućenom direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću…

Upozorili su „…da je moguć organizovani odlazak upravo zbog postupaka koji čine braća Ivanović prema preostalim Srbima u Novom Brdu tako se i obraćaju pismom Direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću sa molbom da pomogne zaštitu preostalih Srba u opštini Novo Brdo, koji su u više navrata bili na meti pljačkaškog terora od strane Albanaca". Albanski zulum su uspeli da izdrže ali ovakve Srbe na vlasti, neće moći. Jedini odgovor Marka Đurića, i preko njega i srpskih državnih organa, na ovaj vapaj bio je nastavak terora nad njima.

Kao glavnog krivca za takvo stanje u pismu nedvosmisleno imenuju gradonačelnika opštine Novo Brdo Svetislava Ivanovića jer ga „sem imenovanja i kadriranja svojih rođaka na mestima u javnim ustanovama ništa drugo ne zanima niti mu predstavlja prioritet". Ne retko Srbi su izloženi i fizičkom maltretiranju od strane batinaša braće Ivanović a pokriće za ovakvo ponašanje nalazi se u tesnim prijateljskim vezama Svetislava Ivanovića sa Šukri Ajvazijem komandirom policijske stanice Novo Brdo.

Ajvazija je na to mesto imenovao upravo Svetislav što je vrlo čudno jer ova opština većinski naseljena Srbima i po „zakonima" separatista komandir bi morao da bude Srbin, osim ako suprotno ne dozvoli gradonačelnik.

Ajvazi je svoju dužnost obavljao prilično neodgovorno pa su zbog njegove nezainteresovanosti za sprečavanje rastućeg talasa nasilja nad Srbima i ranije pripremani proteste do kojih nikada nije došlo.

No, neiskreno bi bilo reći da nije bilo Srba za koje Ivanovići nisu bili zainteresovani da im pomognu. Problem u tome je samo taj što su svi ti Srbi bili njihove snaje, šurnjaje, sestrići i ostala rodbina koja se našla na vodećim položajima svih javnih ustanova Novog Brda po oba sistema. Ovo je postalo nepisano pravilo koje se održava uprkos frapantnom kršenju zakona.

Tako je povodom imenovanja vršioca dužnosti direktora u Osnovnoj školi "Miladin Popović" u Bostanu. 2. 6. 2016. godine, zasedao Školski odbor o čijem je formiranju rešenje doneo predsednik Privremenog organa Opštine Novo Brdo, Svetislav Ivanović (koji na to, naravno, nema zakonsko pravo). Jedan od članova Školskog odbora je Sreten, njegov rođeni brat i poverenik SNS za Novo Brdo. Odbor u istom sastavu je za v.d. direktora imenovao njihovog sestrića Jugoslava Stankovića što je bio drugi pokušaj da se to učini.

Protiv Ivanovićevog rešenja prigovor je bezuspešno uložio tadašnji vd direktora jer su dva člana Ivanovićevog Školskog odbora bila u sukobu interesa a jedan od njih dvojice je učesnik prvog (nasilnog) pokušaja imenovanja sestrića za v.d. direktora u decembru mesecu 2013. godine. Pokušaj je propao iako je tadašnji Školski odbor razvalio vrata kancelarije i pisaći sto direktorke i ukrao pečat koji nije vraćen školi pa ostaje mogućnost da bude zloupotrebljen za falsifikovanje eventualnih rešenja i dokumenata. Treći član je takođe sporan, zbog nepotpunog osnovnog obrazovanja (dva razreda osnovne škole).

Ne samo što su sporni kao članovi Školskog odbora već ova trojica nisu ni učestvovala sednici na kojoj je za v.d. direktora izabran sestrić braće Ivanović! Zarad što masovnijeg pridobijanja lojalnog i podobnog kadra u javnim institucijama, Svetislav Ivanović je konkurse sam raspisivao i lično odlučivao ko će biti na kom položaju.

Primer koji nedvosmisleno dokazuje ovu tvrdnju jeste i postavljenje Janković Nikole na poziciju Rukovodioca Centra za Socijalni Rad u opštini Novo Brdo br. Ref: MSK /110, po uslovima konkursa koji je bio raspisan 01.9.2016. godine a koji je strogo definisao uslove koji moraju biti ispunjeni.

Za poziciju Rukovodioca Centra za Socijalni Rad br. Ref: MSK /110, uslovi zapošljavanja po konkursu (univerzitetska diploma Društvenih nauka u oblastima Soiciologija, Psihologija, Pedagogija i Pravni, Radno iskustvo pet (5) godina). Iako je bilo više kandidata koji su ispunjavali ove osnovne uslove na ovu poziciju imenovan je Janković koji nije ispunjavao gotovo ništa od navedenog.

Jedini i najosnovniji uslov koji je ispunio Janković jeste da je bio šef kabineta gradonačelnika Svetislava Ivanovića, tako da ga je Ivanović postavio kao sebi odanog čoveka na ovu vrlo odgovornu poziciju. Osionost braće najbolje se ogleda u njihovom organizovanom tiranisanju i to u koordinaciji sa albanskim specijalnim jedinicama „ROSU" koje su pozvali u pomoć kako bi pohapsili njima „nepodobne" Srbe!

Nikada ni jednog Albanca nisu optužili za zločine nad Srbima niti zahtevali da budu procesuirani oni za koje se pouzdano zna da su izvršili neke od najtežih zločina ovog kraja, uprkos činjenici da kao ljudi na vlasti to mogu mnogo lakše da učine.

Naime, njihovo orkestrirano nasilje nad politički nepodobnim sunarodnicima odigralo se prošle godine i to na jedan od najznačajnijih datuma srpske istorije, na Vidovdan. S obzirom na to da je deo Srba otišao u Gračanicu na obeležavanje Kosovske bitke a deo na otkrivanje spomenika Knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici, što narodu ovog kraja još i više znači jer je ovaj srpski velikan i svetitelj i rođen u njihovom kraju, u mestu Prilepac, stvorili su se povoljni uslovi.

Mnogima je to bila i radna obaveza da bi u što većem broju pred kamerama odigrali masovnu podršku režimu Aleksandra Vučića sa ciljem da ubede javno mnjenje u Srbiji kako njegova politika ima podršku na KiM (o čemu smo takođe pisali ranije) dok u to isto vreme od članova njegove stranke bivaju najteže prebijani.

Naime, nekoliko Srba ovog kraja koji nisu mogli da izdrže torturu i prisilu vlasti burno su reagovali zvižducima protestujući na pomen imena velikog Vođe zbog čega su na nekoliko metara odatle bili pretučeni od strane režimskih batinaša a ista sudbina snašla je i one koji nisu došli u Kosovsku Mitrovicu jer su okolnosti u kojima je broj Srba znatno smanjen Ivanovićima išle na ruku.

Ovo je od vlasti i medija prećutano slično onome kada je autobus sa Srbima iz Goraždevca, koji su po obavezi pošli da uvećaju podršku Vučiću tokom njegovog boravka na KiM prošle godine, bio kamenovan od strane Albanaca. Podrška nije uzvraćena, čak ni osude nije bilo. Vođinu slavu, koji je tog dana oprostio Srbima sa KiM bombu koju su u marketinške svrhe podmetnuli njegovi ljudi, ništa nije smelo da poremeti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IZBORNI MARKETINŠKI TRIKOVI I VUČIĆEVA ZONA SUMRAKA!!?

10. март 2017. Коментари су искључени

 

Za svoj rođendan, 5. marta ove godine, Aleksandar Vučić je građanima poklonio sebe kao predsedničkog kandidata, kao najveću nacionalnu vrednost. Nažalost, u ovoj zemlji su sve vrednosti poremećene. On to dokazuje ličnim primerom.

U novu izbornu avanturu upustio se s nadom da će mu predsednički mandat omogućiti pet godina opstanka na vlasti. Hteo je da poleti, a kad je pogledao ispod sebe, na svoje rođake, kumove i stranačke saradnike, shvatio je da već pada. Što god da uradi, neće uspeti da sačuva vlast ni u svom kartelu, a kamoli u državi.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje…

 

                   Predrag Popović

DRZAVNICI SRBIJE. ILI DRZAVNICI U SRBIJI1

 

Vučić je sinovljevsku ljubav prema Nikoliću produbio novim ranama. U svom stilu, podlim spletkama, mesecima mu je podgrevao nadu da će ga podržati u još jednoj predsedničkoj kandidaturi. Javno ga je hvalio, grlio i ljubio, a tajno je pripremao uslove za njegovu političku likvidaciju. Doveden pred svršen čin, Nikolić nije mogao ništa drugo da uradi, nego da podvije rep i prizna poraz.

Tako trenutno izgleda odnos među dvojicom ključnih ljudi u SNS. No, nije uvek sve onako kako se čini. Nikolić je jednom rečenicom, kojom je najavio samostalnu kandidaturu na predsedničkim izborima, razotkrio suštinu naprednjačkog kartela i vrstu motiva koji okupljaju njegove članove.

Mnogo nezadovoljnih, razočaranih i prevarenih naprednjaka obradovala je Nikolićeva pretnja otporom Vučićevom apsolutizmu. Stranka je počela da se rašiva po svim šavovima, od mesnih odbora do Predsedništva. Nikolić je podelu stimulisao puštanjem glasina o finansijskoj i logističkoj podršci koju ima iz Rusije i Kine. Njegovi saradnici su plasirali informacije o formiranju „Izvorne SNS", samostalne poslaničke grupe u kojoj će se naći između 34 i 52 poslanika i podršci 42 opštinska i gradska odbora.

Bez obzira na to što navedene brojke izgledaju kao plod mašte, Vučić je dobro shvatio poruku. Svestan da mu eventualni raskol može raspršiti san o pobedi u prvom krugu, odgovorio je na jedini način koji zna – nasiljem, pritiscima i pretnjama. Političkog tatu provukao je kroz medijsko blato, a stranačko članstvo je izložio staljinističkoj torturi.

Kako bi u korenu sasekao mogućnost slobodnog izjašnjavanja, naredio je da svi odbori po hitnom postupku organizuju predstave u kojima će ritualno podržati samo njega, voljenog i jedinog vođu. Na sastancima odbora, pre i tokom glasanja, funkcioneri su fotografisali članove, da ostane trag o tome kako se ko izjasnio. Uredno su popisani svi koji su se ohrabrili da posumnjaju u Vučićevu nepogrešivost.

Istovremeno je i Nikolić pravio svoje spiskove. Pažljivo je gledao Pink i čitao „Informer" i „Srpski Telegraf". U veliku crnu svesku, u kakvu je nekad, na kragujevačkom groblju upisivao parcele, sada je zabeležio koji vučićevci su ga klevetali i vređali.

Kad se ukrste podaci s ta dva spiska videće se linija po kojoj će se pocepati Srpska napredna stranka. Svojom „listom nepodobnih" Vučić je uspeo da zaplaši pojedince i prinudi ih da lažu kako podržavaju njegovu kandidaturu. Slaba vajda od toga. Nikolićeva lista je teža, ozbiljnija i, po celu SNS, mnogo opasnija. To se videlo odmah po Nikolićevom priznanju poraza.

Bajčetinski vojvoda je još među radikalima dokazao da se u kriznim situacijama ponaša kao njegov nekadašnji idol đeneral Draža Mihailović: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je kasno…" S takvim karakterom i temperamentom, da je sam odlučivao, da ga Vučić nije gurao, Nikolić bi još bio zamenik Vojislava Šešelja, sedeo bi u Magistratu i gruvao po Evropskoj uniji, Americi i haškom antisrpskom kazamatu. Da nije takav, spor i slab, na vreme bi se suprotstavio Vučićevoj nameri da ga najuri iz stranke i politike. Ipak, da se opametio, Nikolić je pokazao čim je dotakao dno.

Pomiren sa sudbinom, bez gicanja je prihvatio Vučićevo obaveštenje da ne računa na funkciju premijera. To je mogao i da očekuje. Vučićev krajnji cilj cele akcije svodio se na oduzimanje, a ne povećavanje Nikolićevog političkog uticaja. Nokautiran, još s patosa, stari lukavac je ipak poslednjim trzajima krenuo u kontranapad. Ne na Vučića, on je trenutno nedodirljiv.

– Dobro, ne moram ja da budem premijer, ali to neće biti ni Ivica Dačić, Zorana Mihajlović ili Nebojša Stefanović. Toliko su vređali mene i moju porodicu da na njih ne mogu pristati – rekao je Nikolić.

Opet je upao u Vučićevu zonu sumraka. Majstor manipulacije jedva je dočekao da javi Dačiću kako bi ga on, kao što su se dogovorili, rado postavio za premijera, ali ne dozvoljava zli i osvetoljubivi Toma. Ako nijednu drugu, Vučić je odlično savladao šešeljevsku lekcijuzavadi, pa vladaj.

U onih nekoliko dana Nikolićevih pretnji kandidaturom, Vučić je ćutao. Što je mislio, govorili su Dačić, Mihajlovićka, Stefanović, Vulin i čopor podobnih analitičara. Da bi delovali uverljivije i agresivnije, Vučić ih je uveravao da je s Nikolićem zauvek završio, da nikad više neće biti nikakvog dogovora.

Kao da ne znaju s kim imaju posla, poverovali su mu. Kao kad ajkule osete krv, sjatili su se oko Nikolića, otkidajući mu komad po komad preostalog dostojanstva. U želji da se dokažu i dodvore Vučiću, takmičili su se ko će jače da udari i povredi žrtvu.

U tu zamku upao je i Dačić. Izneverio je vlastitu inteligenciju i bogato mešetarsko iskustvo, pa se poveo za ogoljenom ambicijom da opet sedne u premijersku fotelju. Na sva usta hvalio je Vučića kao jedinog kandidata vladajuće koalicije koji može da pobedi nepostojeću ujedinjenu opoziciju, a šapatom je trgovao, tražeći veći deo plena za sebe i SPS. Dačić je, kako bi umerio nezadovoljne partijske kolege, zahtevao da se raspišu i parlamentarni izbori, pa da SPS na zajedničkoj listi dobije veći broj poslaničkih mandata, a zatim i direktorskih mesta. Naravno, Vučić je sve obećao.

Međutim, prvo obećanje, Dačiću najvažnije, povukao je čim je Nikolića ispresavijao i stavio u džep. Sav skrušen, uživljen u svoju omiljenu ulogu patetičnog mučenika, Vučić je obavestio Dačića da od premijerskog položaja nema ništa, ne da Nikolić, mnogo je ljut.

Da bi bio uverljiviji, Vučić je naglasio da Nikolić insistira da za predsednika buduće vlade bude izabrana Jorgovanka Tabaković. U svom maniru, gospodar sudbina se izvinio što ne može da održi reč, ne sme da rizikuje novi haos u svojoj stranci, ali kad sve prođe, posle izbora, naći će način da se iskupi i zadovolji Dačića.

Lider socijalista je odmah shvatio da mu je Vučić ovom prevarom vratio istom merom za izdaju 2008. godine. Odnos snaga se promenio, ali ne i stil komunikacije. Kao što je onda nesuđeni beogradski gradonačelnik Vučić urlao i pretio, tako se sada Dačić pomamio. Kao Mirko Topalović, lupio je šakom o sto i tražio svoj deo. Ogorčen, podsetio je Vučića da još poseduje dve kartonske kutije dokaza spornih radnji njega, njegovog tate Anđelka i batice Andreja.

Vučić samo što nije zaplakao. Od smeha. Na svaku Dačićevu ide deset Vučićevih kutija s kompromitujućim dokumentima, tako da se zna ko je u toj igri mačka, a ko miš. Da bi pokazao da ne postoji ravnoteža straha, već samo ravnoteža mržnje, Vučić je preko svojih medija plasirao ponižavajuću priču o tome kako pohlepni Dačić „cvili od tuge" jer ne može da dobije onoliko parče plena koliko je želeo. Pedagoško upozorenje da se smiri, proguta knedlu i ne talasa, Dačić je dobro razumeo.

U sličnom tonu Vučić je obavio razgovor sa Zoranom Mihajlović i Nebojšom dr Stefanovićem. I njima je raspršio premijerske snove, optužujući Nikolića. Oni su sportski prihvatili objašnjenja vođe, što se ne može reći za Aleksandra Vulina.

Uveren da se lepo namestio u Vučićevoj piramidi vlasti, Vulin nije očekivao da će se naći na udaru spletki. Za pet godina srpski Če Gevara pogazio je sva svoja ideološka uverenja i lično dostojanstvo,prodao je dušu vragu svome i pristao da bude sve što hoće … Zauzvrat, dobio je ministarske mandate, solidnu apanažu i sve drugo što vole mladi. Kao grom iz vedrog neba ošinulo ga je obaveštenje da je Nikolić stavio veto na njegov ostanak u vladi.

Odgovornost za prevare Vučić je prebacio na Nikolića, takođe prevarenog. U svoje prljave igre uvukao je i ostale parazite iz vladajuće koalicije. Bogoljub Karić, Rasim Ljajić, Vuk Drašković i Milan Krkobabić dali su blanko podršku njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Na taj način sami su sebi oslabili pregovaračku poziciju u pregovorima o budućem savezu pred sledeće parlamentarne izbore, kad god oni bili. Ostaje im samo da se zadovolje mrvicama s njegove trpeze.

Na Vučićeve trikove naseli su i mnogi opozicionari. Umesto da se posvete demontaži njegovog zločinačkog režima, oni se bave međusobnim nadgornjavanjem i prebrojavanjem. Saša Janković, bivši zaštitnik građana trenutno u ulozi zaštitnika Dragana Šutanovca, predsedničku kampanju vodi protiv Saše Radulovića i Vuka Jeremića. Iako je svestan da mu je krajnji izborni domet četvrto mesto, pristao je svu odgovornost preuzme na sebe i tako sačuva Šutanovca. Usput, pokušaće da Jeremiću otme što više glasača, ali njega bar neće direktno kompromitovati.

U takvim okolnostima Vučiću ostaje da se pozabavi svojom kampanjom i opasno poljuljanim rejtingom. Rezultati februarskog istraživanja, naručenog za diktatorovu internu upotrebu, pokazuju da je rejting SNS pao na 31%, najniže od 2012. godine.

Vučić se drži na 38 odsto. Solidno, ali nedovoljno za pobedu u prvom krugu. Pošto zna da dobar deo socijalista, pa ni članova ostalih koalicionih partija, neće poslušati svoje rukovodstvo i glasati za zajedničkog predsedničkog kandidata, Vučić je svestan da će opet morati da se služi podmićivanjem, pretnjama i krađom. To mu nije strano, zato su naprednjaci već počeli da dele ulje i brašno, obećavaju poslove i prete otkazima svim nepodobnim pojedincima koji rade u javnim preduzećima.

Prošle izbore Vučić je pokrao. I to trapavo, s višednevnim natezanjem u Republičkoj izbornoj komisiji. Da bi olakšao posao, sad je sa spletkama krenuo na vreme. Nekoliko dana pred raspisivanje predsedničkih izbora vlast je odlučila da overu potpisa poveri javnim beležnicima.

Do sada su to obavljali sudovi, po ceni od 60 dinara, a ubuduće će notari, koji će naplaćivati 360 dinara u svojim kancelarijama i do 2.700 dinara za izlaske na teren. Za učešće na izborima kandidat mora da sakupi 10.000 validnih potpisa. Umesto dosadašnjih 600.000, sada će morati da plate između 3.600.000 i 27.000.000 dinara.

Pored astronomske cene, koja će sigurno onemogućiti nekoliko najavljenih kandidata da učestvuju na izborima, ovim trikom Vučić je ugrozio i kandidaturu najozbiljnijih konkurenata Jeremića i Jankovića. U Srbiji ima 189 opština i 162 javna beležnika. Uz problem transporta zainteresovanih građana iz jedne u drugu opštinu, veliki problem predstavlja i njihov prijem kod notara.

Svi notari su akreditovani od naprednjačke vlasti, tako da nema dileme ko će imati prednost pri overi potpisa. Vučićeva kandidatura će biti overena, a ostali kako se snađu. Pri tome, liste moraju da budu zaključene u roku od deset dana. Bez obzira na broj saradnika i finansijske mogućnosti, ni štab Vuka Jeremića, za koji se veruje da je najbolje organizovan, neće uspeti da lako i brzo prikupi potpise.

U još težoj situaciji je Saša Janković. On ima podršku Demokratske stranke, koja bi trebalo da obavi sve te logističke poslove. Međutim, valja podsetiti, na stranačkim predsedničkim izborima, pre nekoliko meseci, glasalo je oko 8.000 članova DS-a. Čak i kad bi svi oni potrčali da potpisom podrže Jankovića, opet neće biti dovoljno. O ostalih desetak političara koji su najavili kandidaturu da se i ne govori.

Ni to nije poslednja predizborna prevara Vučića. U strahu od velike izlaznosti, diktator je odredio da se drugi krug izbora održi 16. aprila, na pravoslavni Uskrs. Naprednjačka armija idolopoklonika, lopova, podmićenih i ucenjenih nesrećnika sigurno će izaći na biračka mesta. Za razliku od njih, glasači čiji kandidat ne prođe u drugi krug, imaće slabiji motiv da umesto na uskršnji ručak odu na glasanje.

Vučić se uzda i u vlastiti medijski arsenal. Još dok je bio radikal, pametno je govorio: „Uzalud je ukinuta smrtna kazna, ostao je Pink". Konkurencija među režimskim biltenima sve je žešća, ne zna se ko više laže. S obzirom na katastrofalne rezultate vladavine, Vučićevi urednici moraju da budu izuzetno maštoviti, pa da ih predstave kao najveće uspehe u savremenoj istoriji.

Za skretanje pažnje dobro će mu doći zveckanje oružjem u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Umesto da se građani bave svojom egzistencijom i naprednjačkim aferama, mediji će ih zamajavati pričama o ustaši Stepincu, baliji Bakiru Izetbegoviću i albanskom teroristi Tačiju. Za obračun s domaćim izdajnicima Vučić će, kao i do sada, koristiti usluge kuma Šešelja.

Odlukom da se otkaže redovna prolećna sednica Narodne skupštine Vučić je sprečio predsetavnike opozicije da makar u njoj iznose svoje stave. Bez prenosa skupštinskih debata, sa strogo kontrolisanim televizijama i novinama, diktator je zaveo medijski mrak u kome će da svetli samo njegova zloupotreba službenog položoja, tokom koje će kao premijer voditi predsedničku kampanju, otvarati nezavršene puteve, postavljati kamen-temeljce budućih nepostojećih fabrika i hvaliti se istorijskim uspesima, koji su uništili Srbiju.

Sve mu je uzalud. Iako u Srbiji ima tek nekoliko slobodnih medija, po gledanosti i tiražima značajno manjim od režimskih, i u tom mraku Vučić više ništa ne može da sakrije. Većina građana ne zna detalje zločina u Savamali, ne zna za Asomakum, kovinske vetro-parkove, malverzacije s „Beogradom na vodi", nameštene tendere i ostale skandale.

Građani možda ne znaju da je javni dug Srbije stigao do cifre od 23 milijarde evra i da svaki dan raste za 3,6 miliona evra, ali dobro znaju koliki su njihovi lični dugovi. Vučićevi mediji ne objašnjavaju zašto je Vlada iz budžeta poklonila četiri miliona evra Željku Mitroviću, 22 miliona evra Arapima, vlasnicima „Er Srbija", 24 miliona evra „Srbijagasu"…

Niko ne objavljuje informacije o razlozima zbog kojih vlast ne naplaćuje porez državnim preduzećima, na čijem čelu se nalaze naprednjački kadrovi, a čiji godišnji dug je veći od 25 miliona evra. Ali, nikome nije ni potrebno da na naslovnim stranama Vučićevih biltena ili u emisijama Pinka ili RTS-a vidi pravu sliku stvarnosti.

Istina o realnom životu ne može da se sakrije.U Srbiji nema čoveka koji ne balansira na ivici egzistencije, ili on ili neko njemu blizak. Nema radnika koji nije ponižen i ucenjen, to ne mogu da sakriju ni mediji koji se čude što radnici štrajkuju zbog višegodišnjeg kašnjenja plate, a deca im gladaju. Nema domaćinstva u kome ne postoji strah od računa, dugova i izvršitelja. Nema porodice koja već nema nekog svog u inostranstvu ili se, što je još gore, nada da će se neko spasiti bekstvom iz otadžbine.

Nema nikoga ko može da pravi planove za budućnost, ne duže od dva-tri dana. Tu sudbinu dele i pripadnici naprednjačke biračke mase. Podmićeni obećanjem da će dobiti posao u nekoj državnoj firmi pristaju na šikaniranje, na leđima nose stranačke bilborde, lažu rođake i komšije, smrzavaju se kod štandova, napadaju političke protivnike… Nema roditelja koji nije zabrinut kad mu se ćerka učlani u SNS, jer zna da će joj tamo šefovati nekakvi limari, frizeri i automehaničari s kupljenim diplomama.

Vođa, najpametniji na svetu, opet će biračima ponuditi staru zamenu teza. Umesto rasprave o činjeničnom stanju, svoj primitivni populizam preneće na nivo emocija. Svaku kritiku vlasti proglasiće mržnjom.

Ko nije zadovoljan načinom Vučićeve vladavine, taj mrzi Srbiju. I obrnuto, ko glasa za SNS, taj voli Vučića. Naravno, zaista postoji i određen broj takvih lakovernika. Vučića nije teško voleti, potrebno je samo da se ima koeficijent inteligencije manji od broja cipela. Takvi nesrećnici su spremni da vođu dižu u nebesa. Iako ima i onih kojim se ta ideja sviđa, red bi bio da mu se prvo priredi fer i pošteno suđenje.

Bog je Srbima poslao Vučića", navodi se u jednoj naprednjačkoj internet-reklami. To nije daleko od istine. Bog je nekad pravi šeret, na strmini doda teret. Možda nam je zato dao Vučića. Kao kaznu.

Izbori su prilika za iskupljenje. Opozicija je prošle godine propustila priliku da Vučića kazni za krađu izbora. Srećni što su preskočili cenzus i dobili poslaničke mandate, opozicioni lideri su odustali od isterivanja pravde i postali saučesnici u naprednjačkom zločinu. Sada, pred predsedničke izbore, nisu hteli da se dogovore o zajedničkom kandidatu. Napravili su štetu, ali ostala je nada da će običan svet, normalni građani, postupiti zrelije.

Ako se to desi, drugi krug predsedničkih izbora pretvoriće se u referendum protiv Vučićeve diktature. Niko, bez obzira kojeg kandidata je podržao u prvom krugu, neće imati izgovor da ne glasa za, kako sada izgleda, Vuka Jeremića. Kad se izbor svede na njih dvojicu svi birači, koji imaju ozbiljan odnos prema svojoj budućnosti, neće morati da se dvoume. Kakav god bio i bez obzira na sve što može da mu se prigovori, Jeremića treba iskoristiti za oslobođenje Srbije od petogodišnje torture naprednjačkog klana i početak oporavka od pošasti koja je poharala narod i državu.

To nije lak posao. I da je Vučić normalan, bilo bi teško animirati građane i njihovu energiju kanalisati u pravom smeru. Pošto je ovakav kakav je, biće još teže. Za razliku od Jeremića, Jankovića i ostalih kandidata, Vučić je fatalistički na izbornu kocku stavio sebe, svog brata Asomakum Andreja, sve kumove, dvorsku svitu i ostale štetočine.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje. Uostalom, to je i najavio kad je, prihvatajući kandidaturu, istakao da „izlazi na crtu svima". On ne može da, kao normalan čovek, izbore shvati kao proveru volje birača, nego kao surovu borbu protiv svih koji nisu članovi njegovog klana.

Nažalost, postoji mogućnost da on opet porazi Srbiju i osvoji predsednički mandat. Uveren da je vanknjižni vlasnik države i svih podanika, dobiće sve što hoće. Što kaže mudri Milojko Pantić, uzeo je sve, još mu nedostaje samo pravo prve bračne noći. Možda prisvoji i to pravo, ali sigurno će noći provoditi u nesanici, svestan da svaka diktatura ima kraj.

Kakva god bila, opozicija će u nekom trenutku morati da preuzme inicijativu i upali svetlo u Srbiji. S druge strane, što Vučića još više brine, Tomislav Nikolić neće odustati od borbe za svoj deo kolača. Lukavi tesar s grobarskim iskustvom, dobro zna, što i sam voli da ističe, koliko je život kratak i kakva sve iznenađenja donosi. Primirio se i čeka na povratak u SNS.

Čim se raskomoti, počeće da okuplja nezadovoljne naprednjake, pravi svoju frakciju i priprema kontraofanzivu. Odustajanjem od vanrednih parlamentarnih izbora Vučić je pokazao strah od raskola u stranci. Haos je odložio, ali nema trajnog rešenja za problem koji postoji i koji jača iz dana u dan. Zato, treba mu pomoći da se ne muči, da što pre ode u prošlost, gde mu je i mesto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: