VLADA U SRBIJI: LEPA SLIKA DRŽAVNE VLASTI ILI NAJBOLJI MEŠETARI VISOKOG RANGA!!?

 

Horda Vučićevih ministara u vladi kojom on samovoljno rukovodi, predstavlja skup ordinarnih bitangi koje ne bi prošle ni na jednom ozbiljnom konkursu za predsednika mesne zajednice. Sastavljena od lopova, secikesa, sociopata, ludaka, homoseksualaca i lezbijki, narkomana i osoba sa kriminalnim apetitima, ona danas ponajviše liči na mozaik sastavljen od Vučićevih psihopatskih devijacija.

I dok oni vladaju, Srbija lagano nestaje u brlogu kakav nikada u njenoj istoriji nije viđen: bez morala, ambicija, bez materijalnih resursa, opljačkana do gole kože, sa stravičnim padom nataliteta i još stravičnijim porastom neizlečivih bolesti. Nasilje koje ovakav skup probisveta sprovodi, ubrzaće svaki od ovih procesa, ne bude li im se uskoro stalo na put.

Ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

                     major Goran Mitrović

NAJBOLJI RUKOVODIOCI SRBIJE4

 

U vreme kad je diktatura Aleksandra Vučića već zagazila u drugi mandat, 2. avgusta 2016. godine, svi njegovi bilteni i sve njegove televizije, objavile su udvoričku vest: "…Čestitke Vučiću sa svih strana: nova vlada kao simbol jačanja moći Srbije!".

Ova lažirana euforija, bila je uvod u najcrnju epohu zastrašujućeg propadanja privrede, ekonomije, državne uprave i slom svih institucija bez kojih ne postoje ni savremena društva ni države. Ali, Vučić je tada privremeno ostvario svoj cilj: formirao je vladu prepunu prevaranata, hohštaplera, mafijaških prijatelja, lopova i secikesa.

Ministarstva je popunio specijalno regrutovanom vojskom homoseksualaca, narko dilera i "vojnika podzemlja", čiji je jedini zadatak da "po vertikali", a kad treba i "po horizontali", pokažu lojalnost svome vođi i slome otpor zdravih, slobodnih i mislećih ljudi u Srbiji. Vučić im je za taj posao u ruke stavio najjače oružje-medije, koji se, inače, nalaze pod njegovom apsolutnom kontrolom.

Sve svoje ministre iz tek formirane vlade, prošetao je kroz "toplog zeca" (termin logoraša sa Golog otoka, kad je svaki pridošlica-robijaš morao da prođe kroz špalir starih robijaša koji bi novajliju tukli na putu do ćelije). A, Vučićev "topli zec", to su njegovi prljavi bilteni, koji na naslovnim stranama vešaju, streljaju, satiru i u septičku jamu bacaju svakoga ko mu nije po volji.

U slučaju njegovih ministara i državnih sekretara, običaj nalaže da im Vođini kerovi najpre objave prljavi veš, da im zaprete zatvorom (dva puta se to desilo u slučaju Ivice Dačića, pa čak i njemu bliskog Aleksandra Vulina, a kasnije i skoro svih redom), da bi ih on lično nakon toga javno uzeo u zaštitu! Tek da pokaže da on sve može. Da je dovoljno moćan da ih pospe govnima i opere nakon toga. Da im izmakne stolicu, ali odmah poturi i fotelju. Da ih zastraši i izbezumi, a onda smiri i stavi pod svoju kontrolu.

U istoriji najmračnijih diktatura, na čijem čelu su bili klinički neispitani ludaci sa najopasnijim mentalnim dijagnozama, Vučić će svakako zauzeti visoko mesto.

Znatno pre formiranja sadašnje vlade, dva ugledna evropska lista, jedan iz Nemačke (Frankfurter algemajne cajtung) a drugi iz Švajcarske ("Noje ciriher cajtung"), vođeni očito istom autorskom idejom, opisali su i Vučića i njegovu stranku za koju su rekli da će "…da proglasi bankrot, zato što nema stručnjake za potrebne korenite reforme…".

U tekstu "Noje cirihe cajtunga" pod naslovom "Politička zvezda mračne prošlosti", opisano je kako se "…Vučić danas prikazuje kao liberalni proevropski političar sa verom u tržišnu privredu, dok je pre šest godina još bio antizapadni ultranacionalista sa velikosrpskim idejama".

List ironično zaključuje da "…To doduše otvara pitanje da li je budući srpski premijer zaista, kao što tvrdi, uvideo da je ranije išao pogrešnim putem". Švajcarski novinari nisu propustili da podsete kako je Vučić bio "…na školovanju kod ratnog huškača najgore vrste, Vojislava Šešelja" i da je kao "ministar informacija u vreme režima Slobodana Miloševića pokušavao da se profiliše pre svega gušenjem prema režimu kritički orijentisanih medija".

Ali, prošlost nije omela Vučićeve bolesne ambicije, pa je pored sebe zadržao ljude poput Nebojše Stefanovića, na mestu ministra policije, mada je on, po svim merilima, uvreda za svakog časnog policajca. Reč je o malom ljigavom prevarantu, koji je opčinjen svojim Vođom i kome je toliko bilo stalo do titule doktora nauka, da je i nju stekao falsifikatom i prevarom.

Stefanovićeve providne prevare, njegov diletantizam, slugeranjski odnos prema vođi, sve ga je to preporučilo za ministrovanje u vladi probisveta i lopova, u kojoj je svaki drugi službenik kupio diplomu na nekom od privatnih fakulteta. Već u prvoj godini ministarskog mandata, Stefanović je postao vlasnik kuće na Bežanijskoj kosi, u naselju gde su građene vile, takozvane „Vojvođanke". Potom je kupio fakultetsku diplomu i doktorsku disertaciju, a u međuvremenu je postao i vlasnik kuće od 350 kvadratnih metara u Petrovcu na moru.

Vučićev ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin je sa suprugom Natašom kupio trosoban stan u novoizgrađenoj zgradi na Zvezdari, u širem centru Beograda, u julu 2012. godine za 229.620 evra, a mesečno kao ministar zarađuje tek 100.000 dinara.

Ali, to je tek mali deo imovine koju Vulin poseduje. Skoro dve godine mreža njegovih divljih prevoznika zaradila mu je ogromne pare od prevoza migranata do zapadnih granica Srbije (što mu je uspelo, zahvaljujući progonu konkurencije na koju je poslao Stefanovićevu policiju).

Vulin je dobio na poklon u julu 2010. godine i stan u Novom Sadu od Olgice Milošević, sudije novosadskog Osnovnog suda. Sudija Milošević je kasnije tvrdila da je stan poklonila zbog "regulisanja odnosa njihovih roditelja". Kakve su "regulacije" bile u pitanju, ostalo je tajna.

No, Vulin je Vučićev partner u vlasti još iz devedesetih godina od kada među njima postoji animozitet ali i "nužna kohabitacija". Pare i vlast su ih opet dovele do te nužnosti. Vulinova gej-mreža odlično radi, teku i pare i intrige na sve strane. Ovaj besramni čovek, klovn ozbiljnog lica, danas poziva invalide, sirotinju i sve one koji su "na kazanu", da "zarade" svoju socijalnu pomoć, inače je neće ni dobiti!

Za takvu svinjariju, u svakoj normalnoj državi bi bila dignuta revolucija protiv ovog lažnog levičara, tačnije opasnog prevaranta koji je lišen bilo kakvog morala ili, ne daj bože, kakvih emocija, samilosti prema gladnim građanima!

Za ministra odbrane, Vučić je odabrao bivšeg stranačkog šofera Jorgovanke Tabaković, Zorana Đorđevića, čoveka koji je prethodno, kao državni sekretar u Ministarstvu odbrane, bio saučesnik (a negde i nemi svedok, tačnije "čovek od poverenja") u multimilionskim pljačkama koje su se dešavale oko šverca oružja i rasprodaje vojne imovine.

Đorđević, osim slepe odanosti Vučiću, pokazuje povremeno i svoje poetske ambicije (piše pesme i rado ih recituje, tamo gde se niko ne nada!). Kad je stupio na dužnost ministra odbrane, odmah je došao u sukob sa načelnikom Generalštaba Ljubišom Dikovićem. Obračun je usledio zbog iseljavanja izbeglica iz kasarne u Surčinu, gde je Đorđević bio za to da se obavi što ranije, a Diković da se to prolongira. Svedoci kažu da je Diković toliko pobesneo na njega da je podviknuo: "…Šiljokuranu jedan, šta ti znaš o tome!"

Takav "šiljokuran", danas je Vučićev "posilni". Salutira mu gde god ga vidi.

Vučić u svojoj vladi drži i ministarku bez portfelja Slavicu Đukić Dejanović, ženu koja je nanela nemerljivu štetu ovoj državi i njenom zdravstvenom sistemu. Ali, istovremeno, reč je o osobi koja je, kao psihijatar, "ispovedala" Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković, kad su pali sa vlasti.

Kako je Vučić sve luđi, a njegov pad sve bliži, sasvim je izvesno da će ona svoje psihijatarske veštine opet da pokaže i sadašnjem Vođi, kad ubrzo udari glavom o pod u Vladi Srbije i počne da plače, zavija i balavi, kao što to inače čini u turobnim časovima teških mentalnih kriza.

Vučićev najbliži saradnik, Dušan Vujović, ministar pljačke, koji u režimskim medijima važi za "učenog čoveka", običan je šarlatan za koga je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Boris Begović u više navrata kazao, da on nema nikakvu predstavu o ulozi ministra privrede u Vladi Srbije.

I ne samo to, nego je precizno, u samo jednoj rečenici, definisao o kakvoj se ličnosti radi: "…Za dve decenije koliko poznajem Vujovića, ja nisam uspeo da čujem nijedno njegovo konkretno mišljenje o bilo čemu!". Takav čovek danas donosi čitave strategije o masovnim otimačinama novca od građana i laže u parlamentu da je budžet transparentan a pljačka najsiromašnijih jedini izlaz iz krize.

Vučić je u svoju vladu pozvao i društveno neintegrisane osobe poput Ane Brnabić (ministarka državne uprave i lokalne samouprave) i Nele Kuburović (ministarka pravde), kako bi još više otuđio tako važne državne funkcije od građana koji traže oslonac i poverenje na tim pozicijama, a ne diletante, osobenjake, ljude bez iskustva, neprilagođene i u ličnom i u profesionalonom životu.

Aktuelna ministarka državne uprave i lokalne samouprave, čija je imovina procenjena na oko milion evra, danas propoveda odricanje, štednju, rodnu ravnopravnost, pokornost Vođi …A, pred Agencijom za borbu protiv korupcije je prećutala da poseduje određen broj hektara građevinskog zemljišta u Hrvatskoj, na ostrvu Krk, na kome je planirana izgradnja poslovnog centra u koji će biti uloženo nečijih dva miliona evra. Tamo ima i dve nasleđene kuće. Ali, Vučić je odlučio da njene psihološke i seksualne probleme reši tako što će je imenovati na ovako važnu funkciju, uprkos tome što je bilo mnogo boljih kandidata od nje za to mesto.

Među probisvetima, mračnim tipovima i službinim doušnicima u Vučićevoj vladi, ušunjao se u fotelju ministra za kulturu i informisanje, Vladan Vukosavljević, koji sa kulturom i informisanjem nikakve veze nema (osim ako nije reč o bezbednosnoj kulturi i sklonosti ka informisanju Službe o stanju u čaršiji). Radio je nekada u spoljnoj trgovini (beogradsko preduzeće "Univerzal"). Vučiću se dopao nakon što je smenio ćerku književnika Filipa Davida, Miu David, sa mesta direktorke Kulturnog centra Beograda (važan prostor u samom centru Beograda). Tim činom je sebi otvorio put u ministarski kabinet. Mračne je pojave i spreman da služi Vođi.

Kad je Vučić imenovao Branislava Nedimovića iz Sremske Mitrovice za ministra poljoprivrede, malo ljudi je znalo da je kriminalni milje iz regiona Srema, inače, dugo godina naslonjen na Srpsku radikalnu stranku (kasnije na SNS) kao svoje "političko pokriće", doslovno preporučilo Vučiću ovog čoveka za tako važnu državnu funkciju.

Kako bi osvojio i ovaj društveni talog i učinio ga korisnim za svoje ciljeve, Vučić ga je oberučke prihvatio jer je reč o čoveku koji je pomagao "žestoke momke" iz regiona Srema.

Tek kad se na listi Srpske napredne stranke za odbornike u skupštni grada našao osuđivani silovatelj i ubica Dragoljub Laketić, saznalo se i da ga je na to mesto postavio lično Branislav Nedimović, tada omiljeni gradonačelnik Aleksandra Vučića.

Laketić nikada nije odgovarao za ubistvo, a Nedimović mu je, 2010. godine, preko veza u DSS-u, čiji je tada bio član, pomogao da izađe iz zatvora zbog silovanja. Nakon puštanja iz zatvora na urgiranje Nedimovića, Laketić je nagrađen zaposlenjem u "Vodovodu".

Ali, ovo je tek jedna od brojnih usluga koje je Vučićev ministar učinio opasnim protuvama, koje su svoje sklonište potražile kod Vučića, u Srpskoj naprednoj stranci.

Profil Vučićeve vlade u sebi sadrži i mešetare visokog ranga, poput sadašnjeg ministra prosvete, Mladena Šarčevića , inače pasioniranog osnivača raznih privatnih škola (između ostalog, osnovao je Prvu privatnu ekonomsku školu, Prvu privatnu gimnaziju "Luča" u Podgorici, beogradsku gimnaziju "Ruđer Bošković"…). naravno, u svakoj od tih škola, Šarčević ima svoj udeo, što jasno govori da je sukobu interesa i da svoj položaj na čelu Ministarstva prosvete korisiti za sticanje lične dobiti.

U privatnoj gimnaziji "Ruđer Bošković", Šarčević je više puta intervenisao kako bi Danilo Vučić, bahati sin razularenog oca, Aleksandra, nekako završio tu školu, po ceni od 12.000 evra godišnje. To mu Vođa nije zaboravio pa ga je nagradio foteljom ministra prosvete.

Uzgred, valja znati da je Šarčević od svoje prosvetne plate postao vlasnik troiposobnog stana na Kanarevom brdu u Beogradu i još jednog stana u naselju Braće Jerković, takođe u Beogradu, kao i kuće od 201 metra kvadratnog na beogradskom Dedinju, vredne preko 600.000 evra. Kćer ministra Šarčevića, Stanislava Šarčević je vlasnica kuće u Beogradu koju je u aprilu 2010. godine kupila za 146.000 evra.

Slučaj Vučićevog ministra omladine i sporta, Vanje Udovičića , bivšeg kapitena vaterpolo reprezentacije Srbije, posebno je zanimljiv, jer je reč o "dražesnom geju" kako ga pojedine devojke iz okolnih ministarstava ponekad nazivaju, i koga Vođa posebno ceni zbog takvih i sličnih sklonosti.

Ali, "topli Vanja", ima smisla i za biznis. Vlasnik je velike nelegalno sagrađene kuće u vikend naselju u podnožju Avale, od 797 metara kvadratnih, procenjene vrednosti od blizu 200.000 evra i suvlasnik kompanije "M.K.Bresnik", registrovane za proizvodnju osvežavajućih pića i flaširane vode. Udovičić 2010. godine nije Poreskoj upravi u Srbiji prijavio koliko je novca zaradio igrajući vaterpolo, zbog čega nije bilo moguće da mu se odredi porez koji je trebalo da plati.

Vučićev omiljeni sluga je i Goran Knežević, višestruko problematični ministar privrede (ranije ministar poljoprivrede koga je Vučić smenio pa opet unapredio u ministra!). Kao člana građevinske mafije koji je dopao i u zatvor zbog mešetarnje nekretninama, Vučić ga je rado prihvatio, znajući da može uvek da ga ucenjuje.

Ali, Knežević je duboko zagazio iz jednog u drugi kriminal. Radeći po volji (i za velike pare) stranih lobista mlekarske industrije, odobravao je povećanje opasnih aflatoksina u mleku. Nadao se da će i to pomoći njegovoj karijeri prodavca magle, pa je zavrnuo nogavicu i ritualno u vodu ugazio prilikom prijema u masonsku ložu …Ipak, staro pravilo i dalje važi: ko se ukrca na Vođinu lađu, potonuće zajedno sa Vođom.

Kao najbogatiji penzioner u Srbiji i čovek koji je diplomirao tek u 47 godini svog ugodnog života, Milan Krkobabić, postao je ministar u Vučićevoj vladi zahvaljujući činjenici da je pretio penzionerima da će i bez one "skraćene" sirotinje koju primaju ostati, ako ne glasaju za Vučića!

Krkobabić u svom vlasništvu ima čak 2.035 metara kvadratnih nekretnina, koje vrede oko dva miliona evra. Milanov sin, Stefan Krkobabić u svojoj 24. godini postavljen na mesto funkcionera u Privrednoj komori Beograda. Krkobabić je idealan kadar za vladu koju vodi samostalno Aleksandar Vučić. Takva dva hohštaplera, nikako ne mogu jedan drugom da zasmetaju. naprotiv! Krkobabić zna kad treba da pohvali Vođu, a kad treba da ćuti. Uostalom, taj manir je nasledio od svog pokojnog oca, Jovana, od koga je nasledio i ministarsku fotelju.

I Vučićeva ministarka, Jadranka Joksimović je zbog svoje šizofrene, histerične i eksplozivne psihologije, doslovno blamaža za državu koju zastupa, ali, on od nje ima iskonski strah, još iz zajedničkih vremena u Srpskoj radikalnoj stranci. No, Vođa obožava taj mazohistički položaj, da ga žene bičuju, makar i verbalno, a muškarci maze, makar i pogledom.

Njegovi ministri iz drugih stranaka (poput Aleksandra Antića ili Rasima Ljajića), uvek spremni da lažiraju činjenice i da učestvuju u otimačini budžetskog novca, istovremeno su spremni da napuste brod koji tone. Posebno Rasim Ljajić, koji je u svim režimima za poslednjih petnaest godina opstajao i nanovo se pojavljivao, kad god neko skrpi pobedničku koaliciju.

učićeva ministarka Zorana Mihailović (ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture), morala bi što pre da odluči: sa Vođom u blato ili bez njega u neka bolja vremena. To isto čeka i Ivicu Dačića, večitog trgovca na srpskoj političkoj pijaci. Pogrešna odluka koštaće ih skuplje nego što mogu da zamisle.

Ova i ovakva vlada, sastavljena od loših glumaca i još gorih ljudi, prevaranata, mafijaša, bolesnika i ludaka svih kalibara, zalutalih marginalaca, diletanata i mediokriteta, dovela je Srbiju i njene građane do zida. Dalje nema. Prirodno bi bilo da usledi kontranapad. Ognjem i mačem.

 

      A 1. Kandidat za Lončarevu fotelju

Priča o ministru zdravlja još nije do kraja ispričana. Ali, kandidat za novog ministra vidi da je njemu došao kraj pa je krenuo u akciju…Naime, državni sekretar Ministarstva zdravlja Berislav Vekić pokušava da postane ministar zdravlja umesto Zlatibora Lončara. Vekić smatra da je Lončar uzdrman napadima Velimira Ilića, i da će uz pomoć pomoćnika ministra Zorana Vučića, uspeti da ubedi premijera Aleksandra Vučića, da sklone Lončara i imenuju njega za ministra.

Sve ovo se već danima prepričava među zaposlenima u Ministarstvu zdravlja u koje Lončar i onako retko svraća, zbog obaveza u Urgentnom centru. Vekić ovu situaciju koristi i već sada često predstavlja i u odnosu na zaposlene postavlja kao da je glavni u Ministarstvu zdravlja. Sa sobom nosi i Lončarov faksimil i gde smatra za potrebno on ga i koristi. Vekić je osim što radi u Ministarstvu Zdravlja zaposlen i na Alfa fakultetu Braće Karić, gde je profesor za sportski menadžment.

Pre dva dana Vekić je pokušao da stopira prijavu, koju su radnici ministarstva zdravlja podneli protiv bivšeg pomoćnika minstra zdravlja Zorana Vučića.

U prijavi Agenciji Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, navodi se da je:

Vučić godinama vodio registar dijetetskih suplemenata, a potom je izdao više knjiga koje su sponzorisali oni kojima je izdao dozvole da se bave prodajom suplemenata. Registar onih koji mogu da se bave prodajom dijetetskih suplemenata je gotovo identičan sa spiskom knjige njegovih sponzora. U Agenciji su već dali procenu da se je u pitanju poseban i teško dokaziv vid korupcije, koji u zemljama Zapadne Evrope označavaju kao tanka korupcija.

Inače knjige koje Vučić izdaje su sve samo ne naučne i interesantne, u pitanju su konglomerati javnih dokumenata, kao što su spiskovi registra dijetetskih proizvođača, koji se može videti na sajtu ministarstva. Osim spiska proizvođača, u knjigama su pobrojani drugi javni propisi, prepisani iz Zakona i Službenih glasnika.

Koautori knjige su njegova supruga, Majda Grubač-Vučić koja radi u nacionalnoj službi za zapošljavnje i Ivan Stanković, sa farmaceutskog fakulteta u Beogradu koji je za sitan novac izrađivao dokumentaciju onima koji žele da budu upisani u registar onih koji mogu da prodaju dijetetske suplemente.

Knjiga je objavljena 2014. godine kada je bio pomoćnik ministra, pa je uzimanje sponzorstava od onih koje je prethodno upisivao u registar ministarstva zdravlja po Zakonu čist sukob interesa. Osim sponzorisanja knjige sponzori su platili i da im u knjigama budu objavljene reklame. Interesantno je da su službenici Agencije za borbu protiv korupcije utvrdili i da njegova knjiga koja se zove "Vodič kroz propise, sadrži gomilu propisa koji više ne važe.

Danas je Zoran Vučić viši savetnik u Ministarstvu zdravlja i istaknuti člana Srpske napredne stranke.

Često se hvali da je u srodstvu sa porodicom Aleksandra Vučića, a u priču da je sa njim rođak počeo je i sam da veruje.

Na njegovo mesto u ministarstvu primljen je Zoran Panajotović koji na svom stolu drži Vučićeve knjige. Registar suplemenata je danas u njegovoj nadležnosti. Neki od sponzora Vučićevih knjiga su "Farma nova", "Ivančić i sinovi", "International Helt".

 

      A 2. Nekad je proklinjao Đinđića, a sad iz budžeta plaća fondaciji sa njegovim imenom

Da nije Ružica Đinđić odbila zbog poslova koje ovde vodi, Vučić je bio spreman da i njoj, kako kažu dobro upućeni izvori, ponudi ministarsku fotelju. Ali, kad već nije htela tako, on je na konferenciji za novinare 23.12. 2016. godine, obavestio je građane o tome šta joj daje "za kompenzaciju":

"…U budžet za sledeću godinu ćemo da ubacimo finansiranje Fondacije Zorana Đinđića. To je prvi put da to bude stalna kategorija u budžetu. Nije malo! Razgovarao sam i s Ružicom Đinđić. Mislim da je to važno, jer je to deo srpske istorije. Ne morate da delite s nekim viđenja, to su stvari koje su vaša obaveza kao državnika da uradite!"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

OOD RADNIKA - BELO ROBLJE

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

СТРАНЕ ДОНАТОРСКЕ ХОБОТНИЦЕ И СПОНЗОРИСАЊЕ НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА КАО ПИЈАВИЦА И РАЗБИЈАЧА ОТАЏБИНЕ!!!

 

Спекулације о могућностима нових ратова на Балкану, нагло појачане непосредно уочи председничких избора у САД, а још више након њих, говоре о напорима поражене вашингтонске бирократије, да се освети новом председнику Доналду Трампу, на начин који би његову владу одмах гурнуо у конфликт који она не жели.

Срећом, није ни председник Трамп сишао са врха своје куле у Њујорку без озбиљне геополитичке стратегије, па се може очекивати да ће под овим балканским небом доћи до коначног расплета у коме Србија може и мора остати кључни фактор, без кога нема ниједног политичког решења у региону.

Али, какву улогу у завереничком злу и ратним покличима на Балкану има новац који је из САД стизао на рачуне невладиног сектора и како ће бити прекинут ланац "невладиног" финансирања исламског фашизма?

 

                  мајор Горан Митровић

PIJAVICE I RAZBIJACI9

 

Пред крај прошле године и бивши заменик шефа ЦИА за Балкан, Стивен Мејер отворено је говорио о новим променама граница на Балкану, пре свега у Македонији и Босни и Херцеговини, додајући да је уверен да ће Република Српска опстати, али да је "најопасније место на Балкану постала Македонија, не само због проблема македонских Албанаца и македонских православаца, већ и због тога што међу самим православцима у Македонији постоје несугласице…".

Наравно, Мејер то није рекао, али је позната чињеница да је Обамина влада довела до сукоба у Македонији, да је још у време док је Хилари Клинтон била државни секретар САД, Албанцима понуђена сва стратешка помоћ у настојању да "интернационализују свој проблем" и да заузму делове Грчке, Македоније, Црне Горе и јужне Србије (тачно према мапи такозване "природне Албаније", коју сваки министар у Тирани и у Приштини држи на свом зиду.

За те потребе, исплаћене су милијарде евра промотерима "хуманих циљева" и разних политичких коректности, који су имали задатак да медијски и на сваки други начин убеде јавност и политичка вођства у Србији, да Албанцима треба помоћи да направе своју државу, у границама коју они сматрају "природном".

Истом методом и истом бојом новца, раније америчке администрације су финансирале пропаганду о праву босанско-херцеговачких муслимана на хегемонију, на њихово "природно право" да суверену владавину овом бившом југословенском републиком (упркос чињеници да тамо живе три народа а не само један).

На такав начин, искључујући православне хришћане са Балкана из права на сопствену државну и политичку орјентацију, раније владе САД, а посебно оне које је предводио брачни пар Клинтон, дале су одрешене руке муслиманским екстремистима, од Македоније, преко Косова, југа Србије, Санџака и Босне и Херцеговине, да чине што год им је воља, ширећи пожар исламизма чак и у сред парламената, од Скопља, Приштине и Београда, до Сарајева.

Истим новцем којим је Хилари Клинтон као ондашња државна секретарка финансирала организацију Муслиманска браћа у Египту и рушење египатске владе под Мубараком, побуне унутар Сирије и рушење влада у Либији и Тунису, а пре тога и финансирање ултрадесне палестинске странке, финансиране су и најмрачније исламистичке групације у бившим југословенским републикама. Реч је о стотинама милиона евра које су разним путевима исплаћиване такозваном невладином сектору, омиљеном упоришту глобалистичке мафије.

На простору некадашње Југославије, данас делује око 100.000 разних невладиних организација! Само у Србији постоји више од 20.000 регистрованих удружења грађана, у Хрватској (према Регистру Удруга Републике Хрватске), има их чак 42.000, у Црној Гори сваки стоти грађанин управља неком невладином организацијом, на Косову и Метохији их има око 8.000.

У Босни и Херцеговини делује близу 7.000 реистрованих НВО (нешто мање у Македонији, око 6.000), од којих најмање једна трећина постоји са искључивим циљем да учествује у политичком животу, да га мења и прилагођава потребама својих донатора.

А, донатори су по правилу, стране геостратешке агентуре које имају за циљ да "преобрате" суверене државе у колоније, стране корпорације са својим интересима, стране државе и њихове политичке институције…У том послу равноправно учествују и њихове домаће филијале, франшизе и испоставе, које финансира, директно или индиректно, Влада Србије (упркос томе што је невладин сектор у питању).

Многе од ових донаторских хоботница, које делују широм света, имају јасну стратегију: новац добијају оне организације и појединци које могу снажно да утичу на промену јавног мишљења и политичких ставова код најширих маса.

Неке од њих, попут УСАИД-а, у оснивачким актима имају јасан извор финансијског и политичког деловања, где пише: „…На основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност" у којем пак седе и директор ЦИА, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске…". За очекивати је да нови председник САД Доналд Трамп, коначно промену филозофију деловања и ове глобалистичке хидре, која је многе државе и њене облике суверености дословно сахранила. Србија је свакако једна од њих.

По злу позната Међународна кризна група (МКГ)  , коју плаћају амерички мултимилијардер Џорџ Сорош и њему сродни сатрапи, и данас шири ратну атмосферу на Балкану. Њени суоснивачи, Марти Ахтисари, бивши специјални изасланик УН за Косово, Бернар Кушнер , некадашњи шеф мисије УН на Косову (УНМИК), оптуживан да је са неким члановима ОВК учествовао у трговини људским органима на КиМ, и Карл Билт, некадашњи дипломата, познати су и по финансирању такозваних обојених револуција у свету, у коме су учествовале и бројне западне владе.

МКГ сваке године објављују извештаје о оружаним сукобима који се очекују у наредном периоду и по потреби политичко-финансијског подземља у САД хушка могуће протагонисте тих сукоба на оружане обрачуне. Преко своје моћне мреже у подјармљеним и окупираним државама, МКГ развија снажну кампању против оних влада које не раде по диктату нових неофашиста, лажних либерала и крупног капитала.

У Србији и око ње, снажно делује и Фонд браће Рокфелер (велики финансијер Фонда за хуманитарно право, Хелсиншког одбора за људска права у Србији и "Центра за евроатлантске студије"  ).

Међу руководиоцима овог фонда налази се и Николас Бернс, у Србији добро познат као некадашњи амерички амбасадор у НАТО, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију и ондашњи трећерангирани човек у Стејт департменту између 2005. и 2008. године.

Овај механизам ружења Срба и Србије, и даље одлично функционише кроз силовање разним методама, попут лицемерне приче о "суочавању са прошлошћу", односно, оптужбама за колективну кривицу због ратова из деведесетих година.

И док су српским политичким факторима сваком приликом трпали у уста папире препуне обавеза, понижавајућих аката и читавих поема о поштовању људских права, дотле је у сред БиХ, цветала веза "Исламског фронта", односно Ал каиде  са главним политичким факторима у Сарајеву, о чему је бринуо Мароканац Абдел Касем, са италијанским држављанством.

Овај "војник ислама" обилазио је једном годишње земље Блиског истока, све до Туниса, Алжира, и даље до Пакистана, а у повратку је обавезно свраћао у Зеницу, "да обиђе старе пријатеље". Ипак, италијанска полиција је открила да је држао на вези све босанске политичаре и њихове сараднике из федерална владе у Сарајеву!

Као "резидент" исламске терористичке организације, Касем је регрутовао млађе босанске муслимане за кампове Ал каиде у Авганистану. Али, након што је откривен, испоставило се да је иза себе оставио читаву мрежу својих људи, добро наоружаних, увек спремних за "свети рат".

Данас, на почетку 2017. године, преко поменутог "Исламског фронта" у БиХ, и даље се регрутују они који су спремни да погину за ислам, али, пре свега, да побију пола света у име ислама. То зна и Бакир Изетбеговић и сваки политичар у Сарајеву.

Сличан посао ради и Кур’ан Фондација Косова, под чијим покровитељством је финансирано и организовано пет шиитских организација на КиМ. Новац у огромним количинама за те потребе долази из Саудијске Арабије и неколико земаља Персијског залива.

Приштински лист "Коха диторе", једини је објавио списак исламистичких невладиних организација на КиМ, које су постале и претећа опасност и за актуелне албанске власти. Хашим Тачи је због тога био принуђен да неке од њих формално исели са Косова (реч је о класичним филијалама исламског фашизма, под именима: Ал- Хараманеи, ИWЦ, КОФФ, Истамбул…) а суштински препусти исти посао невладиним организацијама по имену Трагови, Фондакос, Сфера, Једнакост, Понос, Реалност, Куран

Неке од њих отворено прете умереним албанским политичарима и подржавају сваки великоалбански пројекат и све идеје о оружаном "тумачењу" ислама, а планирају и упаде на територију јужне Србије, западне Македоније, делове Црне Горе уз границу са Албанијом…

Швајцарски лист "Ле Тан" из Женеве, објавио је последњих месеци чињенице о регрутовању војно способних Албанаца са Косова и Метохије, муслимана из Босне, Албаније, са југа Србије и Санџака, који су преко невладине организације Ал Носра Фес до сада одлазили у Сирију да би ратовале против сиријске државе и владе и њеног великог савезника, Русије.

И док је исламски фашизам цветао Балканом и другде, Институт за мир Сједињених Држава (Унитед Статес Институте оф Пеаце – УСИП) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)" и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, давао је антисрпским пропагандистима у Србији годишње донације вредне неколико милиона долара, само да би форсирали признавање албанског Косова и унитарне БиХ.

Исто то радила је и ради Национална задужбина за демократију (НЕД), исплаћујући милионе долара за невладин сектор у Србији. А, какви су јој циљеви говоре следеће чињенице: у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила на високој позицији у Бироу за обавештајне послове и информације (Тхе Буреау оф Интеллигенце анд Ресесарцх, ИНР) „чија је примарна мисија да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД".

Међу њима су и Бери Џексон који је био представник САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност и Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

Ваља поменути и „Чарлс Стјуарт Мот" фондацију која је оснивач невладине организације "Балкански фонда за демократију", чији је посао и данас да сугерише званичним властима у Србији, на какав начин да сарађују са сепаратистичком владом у Приштини и како да "што безболније" дођу до признања албанске државе на Косову и Метохији.

За очекивати је да ову злочиначку пирамиду заувек сруши нови председник САД, Доналд Трамп….

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

SIROMAŠENJE I PLJAČKANJE SRBIJE DO PUKOG BIOLOŠKOG PREŽIVLJAVANJA NAJUGROŽENIJIH!??

 

Besparica, siromaštvo, glad, strah od sutrašnjeg dana, to su reči koje opisuju kliničku sliku opljačkane, ponižene i zgažene Srbije, kojom danas hara manijakalna vlast Aleksandra Vučića. Dok sa njegovih televizija i iz njegovih biltena cveta hiljadu cvetova, stvarna slika socijalnog stanja u državi je zastrašujuća, a teror njegove administracije nad milionima siromašnih ljudi koji nemaju novca ni za puko preživljavanje, sve je gori.

Načela kojima se ovaj tiranin rukovodi, ravna su načelima kojima su se u Drugom svetskom ratu rukovodili kreatori "radnih logora", u kojima je robovski rad trajao do potpunog iscrpljenja i smrti. Ubijanja u Vučićevim radnim logorima (stranim kompanijama) još nisu počela, ali nema ni potrebe jer je, zbog strahota kojima su ljudi izloženi, stopa smrtnosti u Srbiji brža od svake ubilačke mašine.

 

                          N. Vlahović

IZRAZENA SRPSKA MATERIJALNA DEPRIVACIJA-CITAJ SIROTINJA3

 

Kad god milioni siromašnih ljudi u Srbiji pomisle da su dotakli dno, Vođa im doda lopatu da se zakopaju još dublje.

Naime, lični režim Aleksandra Vučića, u poslednjih šest meseci uveo je još teže oblike najcrnjih antisocijalnih mera, koje brzo i efikasno ubijaju svakoga ko mu se nađe na putu. Divljačkim udarom na građane preko nasilnih naplata komunalnih dadžbina, nečuvenom masovnom pljačkom preko kriminalno uvećanih računa za struju, nezapamćenim povećanjem cena hrane u trgovinskim lancima (gde marže pojedinih artikala dostižu i do 300 odsto), pa čak i enormnim podizanjem cena takozvanih grobnih usluga (sahrana), što govori da su Vučićevi džeparoši spremni da pljačkaju i na ovom i onom svetu.

Banditske akcije režimskih inkasanata, danas zadaju smrtni udarac ne samo najsiromašnijim, nego čak i prosečnim porodicama, koja imaju i po dva prosečna primanja, sa kojima ne mogu da plate zelenaške dadžbine nezasitoj i ozbiljno u kriminal ogrezloj državi.

Osim zastrašujuće pljačke koju vladajući režim sprovodi preko siledžijskih naplata takozvanih komunalnih usluga u gradskim sredinama, i seosko stanovništvo, inače već iscrpljeno i skoro proterano sa svojih imanja, suočeno je sa diktatom prinudnih naplata poljoprivrednicima.

Naime, Vučićeva mafija, predvođena njegovim bivšim ministrom Dušanom Vujovićem, umesto da amnestira seosku sirotinju, koja nema čime da plati doprinose za socijalno osiguranje, izračunala je da je njihov dug dostigao 90,8 miliona dinara, pa je počela sramna akcija oduzimanja zemlje poljoprivrednicima (što je čak i u Srbiji pod Obrenovićima bilo zakonom strogo zabranjeno).

Drskosti Vučićevoj nema kraja, jer u ovu sumu nisu uračunate i kamate! A, njegovim zakonima je određeno da predmeti prinudne naplate kod poljoprivrednika mogu biti pokretne stvari, nepokretnosti, novčana potraživanja, zarada, odnosno penzija (mada je reč o stečenom pravu!) i gotov novac.

Na delu je zastrašivanje i onih koji su platili (imali čime da plate) doprinose! Naime, prema podacima Poreske uprave, u 2016. je 34.556 poljoprivrednika redovno plaćalo doprinose za obavezno socijalno osiguranje i tu ne postoje dugovi. Ipak, prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji, svakome od njih je Poreska uprava poslala opomenu, samo da ih zastraše!

Divljanje Vučićevih strvodera, tek je počelo. Prebijanja i slične metode, nisu isključene. Lopovska klasa, dokopala se boljševičkih metoda, pa sve liči na prisilni otkup žitarice posle Drugog svetskog rata, kad su ljudima čupali brkove i bacali ih u bunare. Bude li Vučićeva mafija, kao što je već i parlament zadnjeg radnog dana u decembru prošle godine izglasao (Zakon javnom privatnom partnerstvu), treba očekivati da razni "crnokošuljaši" krenu po selima i gradovima, kako bi Vođa namaknuo milijarde dinara potrebne za održavanje njegove diktature.

Na takozvanoj svetskoj mapi siromaštva, urađenoj protekle godine kao specijalna publikacija Svetske banke, objavljeno je da u Srbiji čak 630.000 ljudi živi sa 11.340 dinara mesečno. Svetska banka ne kaže kako ti ljudi žive i da li su uopšte živi. Niti tamo ima podataka da u Srbiji više od 34 odsto dece do 12 godina života odrasta u nasleđenom siromaštvu, sa perspektivom da to siromaštvo za dve decenije (ili ranije) prenese i na naredne generacije.

Ali, kako i priliči bolesnom diktatoru, umesto da sprečava ovakvo stanje, režim Aleksandra Vučića, podelio je svu srpsku sirotinju u tri kategorije. Jedna je nazvana "administrativno siromaštvo" i tu je reč o građanima koji nekim čudom žive sa 7.900 dinara mesečno. Takvih nesrećnika, prema podacima Zavoda za statistiku ima 268.000.

Do koštane srži pokvarena i sadizmom zadojena politička mafija koja vodi ovu državu, izmislila je i termin "relativno siromaštvo", u kome se, prema navodima Republičkog zavoda za statistiku, nalazi skoro dva miliona ljudi. Reč je o ljudima koji doslovno gladuju sa mesečnim prihodima od 14.920 dinara.

Treći termin koji je u upotrebi (specijalno namenjen za Vođine osetljive uši) glasi: "izražena materijalna deprivacija"!?

Ovu ciničnu kovanicu, banditski režim koristi kako bi izbegao da govori o surovim činjenicama na terenu. Naime, Vučićevi strvoderi na duši imaju još dva miliona ljudi za koje zvanična statistika kaže da imaju "donji minimum materijalnih potreba", mada Evropska komisija jasno kaže: "ispod donjeg minimuma". Preko četiri miliona građana Srbije (preciznije, 4,6 miliona) jedva preživljava od meseca do meseca.

Savet Evrope je nedavno upozorio vladare u Srbiji da je broj apsolutno siromašnih u Srbiji izuzetno alarmantan, pa u pismu između ostalog navodi: "…Država je uspela da zaštiti samo deo tih ljudi, a po oceni Saveta Evrope nivo (državnih) davanja najugroženijem stanovništvu je izrazito neadekvatan, jer ne omogućava zadovoljenje ni osnovnih životnih potreba".

Srbija je država sa najvećim brojem socijalno nezbrinutih građana na evropskom kontinentu, u pravom smislu tih reči: gladnih, bosih, golih i očajnih, bez ikakve nade da će ikada u svom životu videti život dostojan čoveka. Zvanično, prosečna socijalna pomoć u Srbiji po prvom odraslom članu domaćinstva iznosi oko 5.000 dinara mesečno, a sledeći odrasli član domaćinstva dobija pola od tog iznosa! Za dete se ova "pomoć" smanjuje na trećinu iznosa.

Vučićeva vlada besramno tvrdi da taj iznos pomaže primaocima da zadovolje najosnovnije potrebe! Nedavno je neko od retkih kuražnih novinara na jednoj konferenciji za štampu pitao Nenada Ivaniševića, državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja, da objasni kako mogu da se zadovolje osnovne potrebe za biološki opstanak čoveka sa 166,66 dinara dnevno (1,3 evra), a Ivanišević im je hladnokrvno odgovorio da su "tolike budžetske mogućnosti".

Zbog surovog odnosa vlasti u Srbiji prema siromašnima (što je već postalo endemska pojava, jer tri četvrtine građana nemaju ni za hranu) predstavnik Saveta Evrope Fransoa Vandam prošle godine je izdao saopštenje u kome je kazao da Srbija ne ispunjava ni elementarne Evropske socijalne povelje koji se odnose na visinu socijalne pomoći po članu socijalno ugroženog domaćinstva i da se po toj tragičnoj slici ne može porediti ni sa jednom drugom državom na kontinentu.

Zvanična (vladina) mapa siromaštva u Srbiji pokazala je da je stanje najgore u Tutinu, gde je siromašno dve trećine stanovnika, odnosno 66,1 odsto, dok je najmanje siromašnih u Novom Beogradu, gde stopa siromaštva iznosi 4,8 odsto. Istina je znatno gora, jer ovakvih Tutina je prepuna Srbija. Gladuju stotine hiljada ljudi u sred Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Niša, Valjeva, Loznice…

Beda je, kao što se i može pretpostaviti, najveća na jugoistoku Srbije, gde više polovine stanovnika živi u siromaštvu – Preševo 63,6 odsto, Bojnik 63,4 odsto, Bujanovac i Lebane 54,6 odsto, a slede Babušnica, Bosilegrad, Vladičin Han, Gadžin Han, Doljevac, Žitorađa, Medveđa, Trgovište i Crna Trava. Ali, zvanična statistika kao da živi negde na drugoj planeti! Naime, reč je o tome da ukupan broj siromašnih, samo u Beogradu, daleko prevazilazi broj stanovnika u nabrojanim opštinama!

Opet prema zvaničnoj statistici, oko polovine stanovnika siromašno je u Krupnju, Vladimircima, Novom Pazaru, Novoj Crnji, Koceljevi i Merošini. U Šapcu je siromašan svaki treći stanovnik (32,3 odsto) a, svaki četvrti siromašan je u Kragujevcu (23,7 odsto), Valjevu (24,5) i Čačku (24,3) dok u Užicu stopa siromaštva iznosi 17,9 odsto.

Ništa od ovih podataka nije sasvim tačno, jer je "indeks bede" koji važi za Vučićevu vladu, sasvim različit od realnog stanja koje je barem dvostruko gore. U pomenutim opštinama, preko 70 odsto stanovništa se nalazi u dubokom siromaštvu, samo mnogi to ne žele da prijave socijalnim službama, zbog stida i zbog onog poslednjeg što još imaju-ponosa!

Zvanična propaganda tvrdi da se najbolje živi u Beogradskom regionu (gde, prema toj propagandi prednjači opština Novi Beograd sa stopom siromaštva od 4,8 odsto), a slede Vračar (5,3), Stari grad (5,4) i Savski venac (5,7). Istina je i tu drastično različita. Naime, troškovi života u Beogradu ravni su onima u Minhenu, Beču, Berlinu (kad je iznajmljivanje stanova u pitanju ili cene hrane, u mnogo čemu je Beograd skuplji od ovih evropskih metropola).

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verhejen, objašnjavao je na koji način vlasti u Srbiji vrše ovo rangiranje, pa je rekao da je ta tema upravo ono čime se Svetska banka bavi i naveo njihovo istraživanje: "…Ako pogledamo mape, vidimo da je najveći rizik siromaštva u jugoistočnoj Srbiji i delovima Vojvodine. Uzrok je nedostatak infrastrukture u tim regionima. Pitanje saobraćajne povezanosti, a iznenađujuće da u tim regionima postoje velike razlike između opština i okruga".

Naravno, Verhejen, koji je ovde predstavnik jednog od tri najveća poverioca koji drži šapu na celokupnoj srpskoj imovini, ne kaže da takvo stanje otvara mogućnost Vučićevoj propagandi da tvrdi šta god joj je volja i da "filuje" mračnu statistiku siromaštva tako, da ona bude znatno manje poražavajuća nego što stvarno jeste.

Polovinom prošle godine, londonski "Gardijan" objavio je članak u kome, između ostalog piše, da tri četvrtine građana Srbije živi ispod granice najsiromašnijih građana Evropske unije, ali da je Beograd "zabavan i opušten grad". Idealan za safari, da zapadnjak može da uživa među retkim zverima koje žive bedno ali su ponosne i krotke.

U Srbiji koja je dotakla dno za pet godina Vučićeve vladavine, došlo je dotle da i hleb i neke druge artikle prodaju na komad i gram: hleb "na parče" iznosi pet dinara "po komadu", jedna cigareta je 10 dinara (one skuplje i do 30 dinara), obična bombona je pet, a prelivena čokoladom šest dinara, komad trešnje je prošlog leta na pijaci koštao četiri dinara, a stara vekna hleba od prethodnog dana je 15 dinara. U pojedinim mestima Srbije, čoveku sa tamošnjom prosečnom platom nedostaje čak 50.000 dinara da bi kupio prosečnu mesečnu korpu namirnica i usluga koja vredi 67.117 dinara.

Kako u Srbiji skoro niko živi životom dostojnog ljudskog bića, osim onih na vlasti, niko nema toliko para da bi uzimao prosečnu korpu hrane. Zbog toga su državni statističari izmislili takozvanu "minimalnu korpu"-to je zbir cena za najobičnije preživljavanje, vegetiranje poput biljke. Takva "korpa" vredi 34.965 dinara, ali ne sadrži ništa od onoga što bi se moglo nazvati kvalitetnom hranom.

Takozvana minimalna korpa, kojom danas drsko barata Vučićeva državna televizija (a za njom i svi njegovi mediji), predstavlja ispunjenje sna Hitlera i Rozenberga kako Slovenima, kao nižoj rasi, ne treba priuštiti nikakvo obrazovanje niti kulturu, već taman onoliko hrane koliko im je potrebno da prežive i rade za Rajh.

Već ni u takozvanoj „prosečnoj potrošačkoj korpi" nije bilo puno sredstava izdvojenih za higijenu, obrazovanje, kulturu, ali ni za godišnje odmore ili izlete, dok toga u minimalnoj korpi skoro uopšte ni nema. Po ovome se vidi da prosečni građanin od prosečne plate jedva pokrije troškove sopstvene ishrane i stanovanja, a garderobu menja jedino ako ga se seti neki rođak iz inostranstva, pa mu pošalje paket humanitarne pomoći.

Ne kupuju svi u Srbiji hleb "na parče", ali je zato mala grupa sitih i zadriglih bandita, spremna da i taj ostatak građanstva koje živi koliko-toliko uspravno, slomi i svede na lumpen-proleterijat.

Vučićeva priča o državi socijalne pravde je najobičnija laž i propaganda, što govore i činjenica da, recimo, porodiljski i dečiji dodatak se u Beogradu i Nišu dobijaju neredovno, a u nekim opštinama je jednostavno obustavljena svaka isplata. U Beogradu od početka prošlog leta nove porodilje ne dobijaju ništa, jer nisu isplanirane u budžetu, dok je takva situacija u Nišu još od aprila prošle godine.

U poslednje vreme Centri za socijalni rad pokušavaju na svaki način da izbegnu plaćanje materijalnog dodatka najugroženijem sloju stanovništva. Ranije su ove zahteve odbijali, ako tražilac ima bilo kakvu prijavljenu imovinu, a sada se sve češće odbijaju pod obrazloženjem da je "tražilac radno sposoban i da može da se zaposli" (što je proizašlo iz sadističke naravi Vučićeve i Vulinove politike koju sprovode nad onim najugroženijim ljudima).

Kad takva sirotinja potraži posao, njega je tako reći nemoguće dobiti (najteže je doći do posla uz koji ide i redovna plata, makar to bio i minimalac). Više od dve trećine preduzeća neredovno isplaćuje plate, isto toliko njih kasni sa uplatama doprinosa, a skoro četvrtina njih duže od šest meseci nije platila radnike. Kako je ovde reč o zvaničnim podacima, treba odmah posumnjati u njihovu tačnost, jer državna statistika ne obuhvata zaposlene na crno, kojima je obećana isplata „na ruke", ali koji posle obavljenog posla nisu videli ni pare, a ni gazdu.

Prosečna plata u prosveti u Srbiji iznosi oko 40.000 dinara. Prosečna plata čistačice sa osnovnom školom, zaposlene u EPS-u, iznosi oko 45.000 dinara. Broj siromašnih u prosveti je prešao polovinu svih zaposlenih. Da bi samo preživeo i platio najosnovnije račune prosečnom stanovniku Srbije je potrebno skoro hiljadu dinara dnevno.

Sa druge strane, minimalac iznosi manje od te sume, tako da većina stanovništva gladuje. A, gladan čovek gubi dostojanstvo i moć da ispravi kičmu. Tako je Srbija stigla do kritične mase sagnutih koje Vođa uspešno jaše već pet godina. Ali, iskustvo govori da je svaki jahač jednom morao da se spusti na zemlju. Neko u blatu, neko u prašinu, a neko malo dublje…

 

      A 1. Za sirotinju nema para

Na hladnom pločniku trotoara u Nemanjinoj ulici, kod takozvanog Finansijskog parka, u strogom centru Beograda, svakog dana, čak i na zimskim, sibirskim minusima, sedi jedna ostarela i iscrpljena žena i prosi. Kaže da nema ni za hranu, a i lekovi su joj potrebni. Tridesetak metara od nje je ulaz na parking Vlade Republike Srbije, gde su parkirane besne limuzine koje na raspolaganju stoje ne samo premijeru i ministrima, već i državnim sekretarima, pomoćnicima, zamenicima, ljubavnicima…

Luksuzne automobile, od kojih je svaki vredan koliko i izdržavanje prosečne porodice u trajanju od deset godina, niko ne kontroliše, nikoga ne interesuje gde se oni nalaze i za šta se koriste. Para za njihovu kupovinu, održavanje i sipanje goriva uvek ima više nego dovoljno u srpskom budžetu. Za sirotinju, na protiv, nema ni dinara.

 

      A 2. Dužničko ropstvo, siguran put u siromaštvo

Koliko su građani Srbije osiromašili poslednjih godina jasno se vidi iz pregleda strukture kredita koje podižu fizička lica. U poslednjih 10 godina prosečna zaduženost po glavi stanovnika povećala se dva i po puta, sa 401 evra 2006. na 986 evra na kraju 2016. godine. Ako se posmatraju samo ovi rezultati, brzo se dolazi do pogrešnog zaključka kako su nam skočila primanja, pa možemo više i da se zadužujemo. Situacija je, međutim, sasvim suprotna.

Zbog teško osiromašenog stanovništva, bankari su u poslednje dve godine počeli drastično da obaraju kamatne stope kako bi običnom građaninu uopšte omogućili pristup kreditnim linijama. To su mnogi iskoristili kako bi uzimanjem novog kredita, za koji veruju da je sa nižim kamatama, otplatili starije kredite sa višim kamatnim stopama. U suštini, time građani ništa nisu dobili, jer se novac iz jedne banke prebacio u drugu.

Osim toga, uvođenjem nezakonitih dažbina (kao što je kamata na kamatu, skriveni troškovi odobravanja i „održavanja" kredita koji se više ne obračunavaju preko kamata i slično) ovi novi krediti uopšte nisu značajnije povoljniji od starih, iz vremena kada je Narodna banka Srbije još držala stvari pod kontrolom i primoravala banke da se drže zakona.

Krediti za refinansiranje su samo u toku prošle godine zabeležili rast od čak 52 odsto!

Druga vrsta kredita koja je doprinela povećanju zaduženosti stanovništva su gotovinski ili danas popularno nazivani keš krediti, koji su 2016. porasli za 18,5 odsto. Ovi krediti su među najnepovoljnijima, a samo odlazak u minus (dozvoljeni ili nedozvoljeni) sa sobom povlači veće kamate.

Gotovinski krediti se isključivo uzimaju za takozvane male kupovine: nabavku hrane, odeće i obuće, ili školskog pribora za decu. Roba trajnije vrednosti, kao što je bela tehnika ili automobili, uzimaju se povoljnijim namenskim kreditima. Ovo pokazuje da stanovništvo preživljava najviše zahvaljujući povećanju sopstvene zaduženosti, odnosno da ulazimo u kreditnu spiralu koja neminovno dovodi do dužničkog ropstva.

Da bi se sagledao sav pad solventnosti građana poslednjih godina, mora da se naznači kako su za razliku od refinansirajućih i gotovinskih kredita, daleko manje traženi stambeni krediti, koje retko ko uopšte više uzima.

Sa jedne strane, stanovništvo se ne usuđuje da se dugoročno zaduži, jer niko više danas nije siguran da će do kraja otplate stambenog kredita imati posao i prihode od kojih će moći da plaća rate. Srbija je u poslednjih osam godina prošla kroz čak tri recesije, a poslednjim izmenama Zakona o radu poslodavcu su date odrešene ruke da može da otpusti bilo kog zaposlenog bez ikakvog obrazloženja.

Osim toga, nov stan malo vredi ako se nema para za nameštaj i uređaje, a kada se i oni nabave (skoro isključivo u polovnom stanju, gotovinskim plaćanjem), ne ostaje dovoljno para i za namirnice. Bez sopstvenog krova nad glavom se može (kada se mora), ali bez hrane nikako.

Zbog toga se obični građani odlučuju ili da uopšte ne uzimaju kredite, ili, ako moraju, da se zadužuju kako bi sebe prehranili i deci kupili udžbenike. U 2016. godini zabeležen je najveći rast vrednosti kredita po glavi stanovnika, pa je ukupan dug građana prema bankama na kraju te godine iznosio zastrašujućih 6,97 milijardi evra.

Više je nego očigledno da je narod opljačkan do gole kože i da jedva biološki preživljava, posebno kada se pogledaju statistički podaci o odnosu prosečnih depozita (štednje) u bankama i prosečne zaduženosti u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BUDŽETSKE PARE ZA PRANJE PROŠLOSTI I LIČNU PROMOCIJU OD KOJE SRBIJA NEMA NIKAKVE KORISTI!??

 

Desetine miliona evra su iz republičkog budžeta isplaćene raznim marketinškim agencijama, koje su trebale da u inostranstvu poprave imidž Aleksandra Vučića. Umesto toga, još je više ukaljana slika same Srbije.

Ono što ni jedna od agencija ne može da ulepša, jeste istina kako je premijer Srbije baksuz koji sa sobom u ponor povuče svakog sa kim dođe u kontakt. Zbog toga svetski lideri više ne žele sa njim ni da se rukuju.

 

                  Igor Milanović

POPRAVLJANJE IMIDZA DRZAVNIM PARAMA3

 

Aleksandar Vučić ima veliko iskustvo u uzimanju para od građana za svoje lične potrebe. Još pre nego što je došao na vlast, on je karijeru gradio tuđim novcem, plaćajući svoje „savetnike" i „prijatelje" da mu pomognu da izgradi karijeru, mada su oni na taj način uništavali sopstvenu.

Kada je 2012. krenuo u pohod na mesto gradonačelnika Beograda, Vučić se u javnosti pojavio sa osobom koju je od tada uporno predstavljao kao „velikog prijatelja". Radi se o nekadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je u to vreme uveliko radio kao savetnik raznih organizacija i stranih vlada.

Lobista iz Amerike, Obrad Kesić je tada potvrdio srpskim medijima kako je Đulijani plaćen da dođe u Beograd, ukazavši da takve posete ne koštaju manje od 100.000 evra, a da bivši gradonačelnik Njujorka spada među najskuplje lobiste. "New York Public Radio" je za vreme same posete objavio kako je Đulijani „plaćeni savetnik" Aleksandra Vučića.

I Vučić i Đulijani su u to vreme najoštrije demantovali da je poseta plaćena, ali se u međuvremenu otkrilo kako je posetu organizovala britanska lobistička firma PLMR, kao i da su joj sponzori SNS-a uplatili pola od 850.00 evra za tu i slične usluge. U izveštajima koje je Srpska napredna stranka predala Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne spominje plaćanje bilo kojoj stranoj konsultanstskoj, marketinškoj ili lobističkoj kompaniji. Očigledno je i u ovom slučaju novac uplaćen sa nekog od tajnih računa ove stranke, ili sa računa nekog od ucenjenih donatora.

Čim je na američkim predsedničkim izborima pobedio Donald Tramp, u čijem je najužem saradničkom krugu bio i Đulijani, Vučić je izjavio kako će „njegov stari prijatelj" pomoći da on bude prvi lider sa Balkana koji će se susresti sa novim američkim predsednikom i da će se to desiti još pre inauguracije 20. januara. Ova nezabeležena netaktičnost jednog političara, predstavljala je kap koja je prelila čašu strpljenja američke javnosti, pa je Đulijani bio primoran da u poslednjem trenutku odustane od bilo kakve funkcije u novoj administraciji.

Desetine miliona dolara su iz srpskog budžeta date „Klinton fondaciji" kao podrška izbornoj kampanji Hilari Klinton. Četiri miliona dolara preko toga je dato namenski za podmićivanje nekog u američkoj administraciji kako bi se Vučić sreo i fotografisao sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom. Osim toga, bilo je zamišljeno da se on sretne i sa Hilari Klinton kada ona, kako je bilo planirano, pobedi na američkim predsedničkim izborima.

Klintonova nije pobedila, a FBI je pokrenuo istragu protiv bračnog para Bil i Hilari Klinton, kao i protiv drugih saradnika njihove fondacije, sumnjajući da su, kako to američki zakon definiše, kovali zaveru za plaćanje mita visokim državnim funkcionerima. Zbog toga je Bil Klinton sredinom januara najavio gašenje svoje fondacije koje je već i pokrenuto.

Sledeća na spisku marketinških agencija koje su radile za Vučića, bila je još jedna britanska, „Bell Pottinger", koja je bila angažovana najverovatnije samo godinu dana posle PLMR-a, odnosno 2013. godine, iako za tu godinu nisu bili planirani nikakvi izbori u Srbiji. Bez obzira na to, ovi spin majstori su punih osam meseci plaćeno promovisali Vučića i njegovu politiku i to od para koje su dobili iz republičkog budžeta Srbije.

„Bell Pottinger" je stara i veoma uticajna marketinška i lobistička agencija Velike Britanije. Osnivač preduzeća, Timoti Bel, jedan je od najzaslužnijih za stvaranje imidža Margaret Tačer kao „Čelične Ledi". Zauzvrat ga je ona predložila za dobijanje aristokratske titule, tako da je on danas Timoti Džon baron Bel od Belgravie, sa doživotnim pravom da bude oslovljavan sa „lord Bel".

Bell Pottinger" se od druge polovine 2011. nalazi pod istragom nevladine organizacije „Biro za istraživačko novinarstvo" iz Londona. Jedan od razloga za ovaj postupak je otkriće kako je agencija za ukupno 520 miliona dolara honorara za račun Pentagona proizvodila lažne priloge čije je autorstvo bilo pripisivano islamistima, a koji su zatim postavljani na internet. Bezbednosne službe SAD su potom pratile gledaoce tih sadržaja proglašavajući ih za islamske teroriste. Zahvaljujući ovim montažama, mnoga sela u Iraku su bila osumnjičena kao uporište islamista, a zatim surovo bombardovana.

Osoba koja je bila najzaslužnija za angažovanje „Bell Pottingera" za ovaj prljavi posao, koji je života i slobode koštao mnoge, bio je tadašnji komandant združenih koalicionih snaga u Iraku, američki general Dejvid Petreus. Novinar Adam Kari u svom izvanrednom istraživačkom članku pod naslovom „US paid for fake Al Qaeda videos, Bell Pottinger and former CIA chief Petraeus involved" navodi kako je Petreus lično odobravao svaki prilog koji su proizvodili saradnici agencije "Bell Pottinger".

U istom članku Kari odmah ukazuje na dolazak u međuvremenu penzionisanog generala Petreusa u Srbiju. Naime, pošto je napustio američku armiju, Petreus je samo godinu dana bio direktor CIA, odakle odlazi 2012. posle afere sa davanjem poverljivih informacija svojoj ljubavnici i preuzima funkciju direktora investicionog fonda KKR koji odmah stiže na Zapadni Balkan, gde počinje da ulaže u osnivanje i kupovinu medija. Prvo je kupljena muzička produkcija „Grand" sa pripadajućim novinama i TV emisijama, zatim je osnovana „Grand TV", kao i „N1 TV", a konačno su kupljeni portal blic.rs i najveći provajder kablovskih TV programa SBB.

Po pitanju SBB, svoju dozvolu za kupovinu je morala da da Komisija za zaštitu konkurencije koja je to učinila odmah posle susreta Petreusa i Vučića u Beogradu. Šta su se tokom tog razgovora njih dvojica sve dogovorila bilo je do sada, osim njima samima, poznato jedino još njihovim najbližim saradnicima.

Novinar istraživač Kari u pomenutom članku ukazuje na to da je upravo Petreus povezao Vučića sa „Bell Pottingerom". Koliko je poznato, da bi bez problema mogao istovremeno da bude vlasnik i televizije i kablovske mreže koja prenosi televizijske programe (što je u demokratskim zemljama nezamislivo) Petreus je Vučiću ponudio saradnju sa britanskom PR agencijom i to skoro za džabe.

Da je klijent „Bell Pottingera" bila Srpska napredna stranka, a da je račune za to platila srpska Vlada i to iz budžeta, prvi je obznanio 14. marta 2014. godine poznati saradnik CNN-a, Tim Džuda, tvrdeći kako je to saznao u samoj pomenutoj marketinškoj agenciji. Ne treba zaboraviti kako je tada u punom jeku bila kampanja za vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Kako je iz izveštaja samog „Bell Pottingera" poznato, srpske vlasti su mu za osam meseci rada u 2013. godini i pola godine u 2014. platile 450.000 evra, što je za ovu agenciju beznačajno mala svota. Iako je i ovaj novac isplaćen iz državnog budžeta, a ne sa računa Srpske napredne stranke ili samog Aleksandra Vučića, predsednik srpske vlade je odlučio da se razlika u ceni isplati uslugom koja će Srbiju daleko više da košta, a to je upravo pravo fonda na čijem je čelu Petreus, da po Srbiji osniva i kupuje medije mimo zakona.

Po izveštaju koji je „Bell Potinger" predao " britanskoj Asocijaciji profesionalnih političkih konsultanata" (Association of Professional Political Consultants) stoji kako su 2013. i 2014. njegovi klijenti bili i srpska Vlada isto kao i Srpska napredna stranka.

U finansijskim izveštajima koje je SNS predao Agenciji za borbu protiv korupcije nigde se ne pominje da je ta stranka platila makar jedan dinar londonskoj agenciji. Sa druge strane, jedino što je poznato da su Britanci učinili za zvaničnu Srbiju bila je medijska podrška za projekat "Serbia Investment Day 2014". Skoro pola miliona evra iz srpskog budžeta plaćeno je za neke druge usluge, a ne za promociju Republike Srbije. Nešto je potrošeno za ličnu promociju samog Aleksandra Vučića, mada je najveći deo honorara za to isplaćen pomenutim uslugama učinjenim KKR-u i Petreusu, dok je ostatak otišao na plaćanje urušavanja imidža Srba i Srbije, odnosno na rezoluciju o Srebrenici koju je pripremila i osmislila Baronesa od Milbanka, u običnom životu poznata kao Arminka Helić iz okoline Tuzle.

Helićeva je od ranije radila za „Bell Pottinger", iako je zvanično bila zaposlena u kabinetu tadašnjeg britanskog ministra spoljnih poslova, Vilijama Hejga, koga je špijunirala za potrebe pomenute agencije (o čemu postoje verodostojni izveštaji britanskih službi i medija). Ona se sa Vučićem upoznala na samom početku saradnje „Bell Pottingera" sa njim, koju je osmislio Petreus, i to na jednom sastanku u Beogradu. Ona je ponovila obećanja koja je ranije dao i predstavnik „Bell Pottingera" da će srpski predsednik Vlade biti zvanično primljen od ministara u Londonu, kao i da će biti „oprana" njegova zvanična biografija.

Istovremeno, Helićeva je tražila da joj se plati rad na rezoluciji o Srebrenici, kojom je srpski narod označen kao počinilac genocida, a koju je trebalo da usvoji Savet bezbednosti UN. Navodno će na taj način, tvrdila je ona, Vučić na najbolji način celom svetu pokazati da se odrekao svojih ranijih ideala, čime će najefektivnije biti „oprana" njegova biografija. Vučić je na to pristao i najveći deo pomenutih skoro pola miliona evra je otišlo Helićevoj za rezoluciju koja nije prošla zbog ruskog veta.

Da su informacije o saradnji Vučića i Helićeve tačni, vidi se iz daljih pokušaja „Bell Pottingera" da „opere" biografiju prvog čoveka SNS-a. U svoje usluge koje pruža klijentima, londonska agencija navodi i uticaj na Wikipediu, otvorenu internet enciklopediju. Engleskoj redakciji krajem 2013. dolazi mejl: „Dobar dan, ja radim za ‘Bell Pottinger’ i Vlada Srbije je moj klijent. Želeo bih da vam sugerišem da promenite članak pominjući Vučićeve aktivnosti kao prvog potpredsednika Vlade". U septembru iste godine osoba prijavljena kao Vivj2012 izvršila je promenu članka hvaleći Vučićeve napore da se u Srbiji iskorene korupcija i kriminal, ali i njegovu ulogu u smirivanju Srba na Kosovu.

Potpuno u skladu sa „pranjem" prošlosti samog Vučića, autor pomenute izmene je isticao kako je tadašnji prvi potpredsednik Vlade apelovao na kosovske Srbe „da zaborave prošlost i okrenu se budućnosti".

Na Wikipedii na srpskom jeziku je jedan od administratora članak o Vučići 15. juna 2016. prokomentarisao rečima: „Članak je ranije, u još goroj mjeri, bio pun hvalospjeva i politikantstva. Političkog obožavanja. Sada je to pristojno."

Za dobijenih pola miliona evraBell Potinger" nije skoro ništa učinio za Srbiju, dok je za Vučića i Srpsku naprednu stranku samo pomogao da se formiraju timovi botova koji do dana današnjeg terorišu sajtove na internetu. Ostatak su usluge plaćene KKR-u i Petreusu, a odnose se na izradu rezolucije o Srebrenici.

Ne zna se ni ko plaća druge promocije Aleksandra Vučića od kojih on nema nikakve koristi, ali Srbija ima štetu. Svake godine on učestvuje na većem broju „privrednih" foruma koji se organizuju o državnom trošku. Osim „Biznis foruma Kopaonik", i sličnih, tu su i razni bilateralni forumi, kao što je onaj srpsko – bavarski čiji je jedini učinak to što se premijer prošetao Minhenom.

Vučić je i neizbežan gost na „Svetskom ekonomskom forumu" u švajcarskom gradiću Davosu. Ove godine on se ničim izazvan po treći put uzastopce obreo tamo, a da javnost nije osetila nikakve benefite od njegova prethodna dva boravka.

Svaki učesnik Foruma mora da plati kotizaciju od 19.000 dolara, ali uprkos tome on je dužan da troškove svog i boravka članova delegacije sam snosi. U vreme Foruma, najjeftinije prenoćište po gostu košta 1.000 dolara, dok je za pristojan ručak potrebno platiti 300 dolara. Nije verovatno da Vučić sam plaća svoj boravak, kao ni da koristi najjeftinija prenoćišta. Sve troškove snosi republički budžet, bez obzira da li plaća direktno, ili posredno kao u slučaju Petreusa i KKR-a.

Ove godine je član Vučićeve pratnje i Aleksandar Vlahović, ministar privrede iz vremena početka pljačkaške privatizacije. Kao da mu je malo ono što je onda oteo od gladnog narod, pa se sada na račun tog istog naroda luksuzira po Švajcarskoj.

Tokom svog prvog boravka u Davosu, 2015. godine, Vučić je preko domaćih medija poručivao da je obavio značajne razgovore kojima je obezbedio završetak brzih pruga u Srbiji do oktobra 2017. (ni jedna do danas nije ni počela da se gradi), kao i da će Srbija do 2019. ispuniti sve uslove za punopravno članstvo u Evropskoj Uniji.

Strani državnici i predstavnici pravog džet-seta te godine još nisu poznavali malog autokratu sa Balkana, pa je Vučić u holovima ogromne kongresne dvorane uspeo da prepadne nemačku kancelarku Angelu Merkel i da se sa njom slika, kao što bi to uradio i svaki drugi turista na njegovom mestu. Već sledeće, 2016. godine, svetski lideri su dobro pazili da ne budu na ovaj način zaskočeni.

Razlog zbog koga svake godine osiromašeni i opljačkani srpski poreski obveznici moraju da plate najmanje 100.000 evra za put i boravak Vučića i njegove svite u Davosu, jeste njegov neispunjeni san da bude gost na najprestižnijem prijemu koji se tamo organizuje.

Tradicionalno sredom u najluksuznijem hotelu u Davosu, „Štajgenberger Belvedere" , nemački izdavač i milijarder Hubert Burda (vlasnik „Hubert Burda Media" grupe) organizuje žurku pod nazivom „Nightcap" (engleski izraz za alkoholno piće koje se uzima pred spavanje). Pozvani su samo predstavnici prave elite, pa je to i svojevrsni „Ko je ko" leksikon najbogatijih i najtraženijih gostiju Davosa. Onaj ko nije na Burdinoj žurci džaba se gura u džet-set i plaća paprene troškove da bi bio viđen u Kongresnom centru.

Prošle godine je ulaz uspeo da sebi obezbedi šeik Muhamed bin Zajed al Nahjan, nekadašnji veliki Vučićev prijatelj. Za srpskog premijera ni te, kao ni prethodne godine, nije bilo mesta. Zbog toga je on odlučio da ponovo angažuje PR agenciju PLMR da bi makar jednom u životu bio zajedno sa najmoćnijim i najbogatijim ljudima na planeti. Koliko će ovo njegovo ludilo da košta srpski budžet, saznaće se uskoro.

 

     A 1. Našminkan i u Wikipediji

O tome da je srpska Vlada iz državnog budžeta platila usluge „Bell Pottingera" pružene predsedniku Spske napredne stranke izvestila je i nevladina organizacija „Open source investigations" na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji, tvrdeći da za to poseduje materijalne dokaze.

U vreme kada se londonska agencija obratila Wikipedii sa predlogom da se poboljša imidž Aleksandra Vučića, ona je već bila pod lupom administratora ove slobodne enciklopedije upravo zbog sumnje da iznosi „prečišćene", odnosno ulepšane informacije o svojim klijentima, tvrdi OSI.

Završavajući svoj izveštaj o tome kako je i o čijem trošku Vučić angažovao „Bell Pottinger", OSI zaključuje: „Nesposobni i korumpirani lideri unajmljuju lobiste da im u lepšem svetlu prikažu režime. Aleksandar Vučić ima puno toga da sakrije. Zbog toga je Vlada Srbije, jedne od najsiromašnijih, najmanje demokratskih i najkorumpiranijih država Evrope, najveći klijent lobističkih firmi".

Ovo ukazuje na to da OSI raspolaže podacima o angažovanju većeg broja agencija koje se plaćaju iz republičkog budžeta.

 

     A 2. Slučaj šarenog voza

Bez obzira što se iz republičkog budžeta plaćaju milioni evra da bi se u inostranstvu popravio imidž Aleksandra Vučića, strani političari i mediji o njemu imaju loše mišljenje. Za razliku od većine srpskih birača, oni znaju pravu istinu.

Ugledni nemački dnevni list „Frankfurter Allgemeine Zeitung" (FAZ)  nedavno je objavio članak iz pera svog novinara Mihaela Mertensa, u kome se kaže: „Kao i Mitrovića, i Vučić je dvostruk: postoji u verziji za izvoz, za inostranstvo, gde istupa kao trezveni pragmatičar, što zaista i ume da bude. Ali, postoji i Vučić za domaće tržište…"

Objašnjavajući čitaocima kako postoji redovna linija Kraljevo – Kosovska Mitrovica, koja funkcioniše bez problema, nemački novinar zaključuje svoj tekst konstatacijom: "Vlast u Srbiji je na slučaju šarenog voza pokazala kako ume da istovremeno kreira neki problem, pa da se onda pojavljuje kao neko ko će taj problem da reši."

Stranci su pročitali Aleksandra Vučića.Ni sve marketinške agencije ovoga sveta ne mogu više da ga "operu".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

СУШТИНА ВУЧИЋЕВОГ ПЛАНА ИЛИ БЛЕФА У ВЕЗИ РУДАРСКО ТОПИОНИЧАРСКОГ БАСЕНА БОР!??

6. фебруар 2017. 1 коментар

 

Паклени планови српског диктатора о отимачини државне имовине, пљачки државног новца, штетним уговорима, преварама и сакривању таквих ствари од јавности, више нису могући. Чак и у далекој Кини знају да је у питању Влада на чијем челу стоји психопатска личност којој не треба веровати ниједну реч.

 

                  Н. Влаховић

DOBAR DRZAVNI PLAN ILI BLEF2

 

У фебруару месецу ове године, биће тачно годину дана од како је Ендру Бромберг, шеф директорског борда угледне пројектанстске фирме "Аедас" (који је и аутор пројекта станице ‘Вест Каулун’ у Хонг Конгу), видео илустрацију будућег железничког чвора Прокоп у Београду. Била је објављена у београдској "Политици" и неко од сарадника му је скренуо пажњу на њу. Шокиран оним што је видео, Бромберг се само горко насмејао. Одмах је препознао свој рад и схватио да је је неко у Београду направио дрски плагијат!

Овим поводом, Бромберг је написао "…Било је одмах јасно да се ради о дорађеној илустрацији пројекта за изградњу железничке станице Вест Каулун (Wест Коwлоон) у Хонгконгу, делу великог железничког пројекта ‘Експрес рејл линк’ – пројекта који сам лично осмислио и на којем се већ увелико ради, почевши од 2009. године. Нико из Србије и Београда никада није контактирао са нама тим поводом. Јасно је да је неко узео позадину Београда и налепио је на нашу макету…".

Тај неко био је "тим" Синише Малог, који је и сам плагијатор и фалсификатор. Но, кад је Вучићева дружина у питању, преварама и продајама магле никад краја…

У недељи која је претходила изласку Магазина Таблоид, несумњиви заштитник и предводник преписивачке банде са лажним дипломама и докторатима, Александар Вучић, састао се неформално са кинеским амбасадором, Ли Манчингом, са намером да још једном покуша да кинеским властима и кинеским инвеститорима, предложи да "уђу" у РТБ Бор, под условима који би само њему одговарали.

Наиме, Вучић је аматерски замислио да он лично изабере приватизационог саветника за РТБ Бор, који би се кинеској страни представио као неприкосновени стручњак, што је амбасадор ове најмногољудније земље на свету љубазно саслушао и још љубазније саопштио да ће у Србију тим поводом доћи (после Кинеске нове године, 8. фебруара) на разговор у вези Бора група њихових врхунских стручњака.

Очито, Вучић се гадно преиграо кад је 29. децембра прошле, 2016. године, наложио директору РТБ Бор, Благоју Спасковском, да свој криминални карактер ангажује до максимума. Спасковски је одмах објавио тендер за избор професионалног менаџмента "у складу са обавезама" из унапред припремљеног плана реорганизације.

У њему пише да управљачки и саветодавни тим који конкурише по овом позиву има јасне задатке: да повећа профитабилност, обезбеди нова тржишта, нову организацију рада и план пословања…Форма је на тај начин била задовољена што се Вучића тиче.

Фазом Б, предвиђено је да Спасковски и његов тим подметну Кинезима лажна истраживања која говоре о двоструко већим резервама, а Планом Ц, да се Кинезима понуди и спектакуларни сценарио који предвиђа за 50 одсто већи профит од реалног!

Чињеница је да су барем две компаније из Кине заинтересоване за Бор. То је потврдио и кинески амбасадор. Али, њихове компаније траже документацију, материјале о пословању, до последњег папира.

Овај аматерски, шибицарски и простачки чин, требао је да буде увод у договор о провизији коју би Кинези требало да плате "независном консултанту" који још није изабран, јер се другови из Пекинга не дају преварити.

Реч је, ипак, о цивилизацији старој 5.000 година, и њихова искуства са лоповина на свим континентима су несагледива. Већ су упознати са суштином Вучићевог блефа: тражене консултантске услуге односе се на припрему јавног поступка за реализацију трансакције са потенцијалним инвеститорима. Рок за достављање понуда је 8. фебруар (Кинеска нова година!). Кад дођу из далеке Кине, да их сачека "понуда".

Уместо овакве приче о Бору, амбасадор Кине, Ли Манчинг, пренео је Вучићу мишљење своје владе, да од посла неће бити ништа, све док се њихова делегација не упозна са комплетним пословањем и док се из Бора не уклони Благоје Спасковски са својим криминалним пословима.

Година 2017., која је тек почела, свакако ће за кинеске инвеститоре на овом делу Балкана бити више него значајна, тим пре што из САД Трампова администрација најављује да "Западни Балкан више није од интереса за америчку спољну политику". И Вучић је то схватио, па покушава на све начине да се, након пропале авантуре са Немачком и Арапима, докопа Хонг-Конга и веза са кинеским бизнисом.

Но, велика Кина има своје планове у који се његови пљачкашки науми никако не уклапају. Јер, тамо главе падају за проневеру 100 државних јуана.

Наиме, Кина је ових дана отворила своју прву банку у Србији ("Банк оф Цхина"). Амбасадор Ли Манчанг најавио је да ће Кинеска банка, која почиње да ради у Србији, покривати подручје целе бивше Југославије, Румунију, Бугарску, Албанију и Грчку. То је доказ да званични Пекинг гледа у будућност и да пролазни, мали, локални диктатори, немају никакву важност.

Запад је одавно потрошио Вучића. Али, званична Кина гледа у Србију као пријатељску земљу, преко које може да врши дистрибуцију своје робе и услуга даље на европски континент. Проблем са којим се Вучић одмах суочио, био је досадашњи однос Брисела према кинеским улагањима у овај део Балкана, који ЕУ, сматра својим феудом.

Не могавши да седи на више столица (упркос томе што би жарко желео), Вучић се определио да покуша још један плес, овај пут са Кинезима. Ни ту му не иде. Влада у Пекингу је одредила да две кинеске националне авио-компаније дођу у Србију и тако директно конкуришу Вучићевом "чеду", Аир Србији, која и даље живи на леђима Аеродрома "Никола Тесла", од кога сурово отима зараду и шаље је директно у буџет компаније "Етихад" из Емирата.

Увођење директног лета између Пекинга и Београда, посредством кинеских авио-компанија, значи штету за Аир Србију. Но, Вучић је у свом лудилу отишао толико далеко да му је решавање случаја РТБ Бор, важније од свега у овом тренутку. Како подвалити Кинезима да преузму овог губиташа (250 милиона евра годишње из буџета), како преузети онолике дугове…

Амбасадор Кине, Ли Манчинг, предложио му је да сагледа колику би зараду Србија имала од 100 хиљада кинеских туриста (нова средња кинеска класа). Али, диктатор хоће све и одмах.

Хоће да опљачкани новац из Србије пребаци на име неколико фирми у Хонг Конгу, хоће да му Кинези купују и инвестирају у Србији (по његовим ценама и по његовим правилима пословања), хоће да му Европска унија "зажмури" на кинеска улагања која Бриселу нису по вољи, хоће…Хтео би. Али му време и прилике нису савезници. Сигурно је само то да му је дошао крај.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

KOMADANJE SRBIJE: IZNENADNA NOVČANA I POLITIČKA PODRŠKA ZAPADA UVEK JE VEZANA ZA IZDAJU….

3. фебруар 2017. Коментари су искључени

 

Srpska napredna stranka je projekat napravljen da bi se iza bučne i lažne patriotske demagogije sakrilo faktičko priznanje samoproklamovane republike Kosovo.

Veći broj depeša iz 2008. godine, koje je objavio Wikileaks, potvrđuju da je ta stranka osnovana pod budnim okom američkih diplomata i finansirana od partija i pojedinaca iz inostranstva.

Već na prvim razgovorima su tadašnje i današnje vođe te stranke isticali da priznanje Kosova za njih nije sporno, kao što nije sporno ni da će, kada dođu na vlast, odustati od podrške Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i da će se u pogledu privrede ponašati kao kolonija Zapada.

 

                  Milan Malenović

NAPREDNJACKA VIZIJA SRBIJE1

 

Uoči zvaničnog preuzimanja dužnosti izabranog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, veći broj viših agenata CIA i diplomata dala je otkaz, bez obrazloženja. Predsednik Tramp je pokazao razumevanje za njihov “lični čin“, navodeći da će neki od njih, koji su bili ekonomske ubice potlačenih naroda i organizatori i finansijeri Islamske države i Al Kaide, morati, ipak, da polože račune.

Jedan od projekata ekonomskih ubica iz Lenglija i Stejt Departmenta je i takozvana Republika Kosovo, čije priznanje je trebalo, u ime ostatka Srbije, da sprovede monstrum partija – Srpska napredna stranka koju su stvorili agenti i protektori CIA i Stejt Departmenta, a finansirali iz i Nemačke i Francuske.

Na Kosmetu su, nakon NATO okupacije, državna sekretarka Medlin Olbrajt, general Vesli Klark, i njihovi saradnici odmah postali vlasnici javnih preduzeća, pošte, rudnika, banaka…Bil i Hilari Klinton dobili su spomenike  dobili su spomenike u prirodnoj veličini, a deo autoputa nazvan je imenom umrlog sina doskorašnjeg potpredsednika Džozefa Bajdena…

Takva pljačka državnog rukovodstva okupatorske zemlje nad okupiranim narodima, nije upamćena još od pada Osmanskog carstva!

Osim protektora Kamerona Mantera, Roberta Kokte, Meri Brus Vorlik, u surovim planovima komadanja i nestajanja Srbije učestvovali su i diplomate Metju Palmer, penzionisani ambasador Bil Montgomeri, koji je i danas plaćeni savetnik u SNS-u, kao i doskorašnji protektor Majkl Kirbi, koji je surovo opljačkao Srbiju, i kojeg bi morali Srbi da pronađu i da ga priupitaju…

Američki senat nije priznao takozvanu Republiku Kosovo, i predsednik Tramp bi mogao da povuče takvo priznanje, ili prizemi aspiracije balkanskih Albanaca.

U depešama koje je američka ambasada u Beogradu slala Stejt Departmentu, a koje je Wikileaks (Vikiliks) objavio, nalaze se i četiri sa kraja 2008. godine, koje dokazuju da se naprednjački vrh dogovarao sa stranim diplomatama o formiranju nove stranke i da je u tim razgovorima odustao ne samo od svoje ranije ideje Velike Srbije, već i od same pokrajine Kosovo i Metohija.

Glavni pregovarač je bio sadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, koji je službenicima američke ambasade redovno podnosio izveštaje šta se dešava u SNS-u, a to je činio uz puno znanje i dozvolu Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Ovo je odsudna godina za Srpsku naprednu stranku, jer u njoj ističe poslednji rok koji je njena vrhuška samoj sebi postavila i obećala svojim američkim mentorima u kome mora da bude trajno rešeno pitanje Kosova.

U depeši koju je američka ambasada 19. novembra 2008. poslala Stejt Departmentu, a koju je objavio sajt Wikileaks, prepričava se razgovor iz sredine oktobra vođen između člana Predsedništva SNS-a Nebojše Stefanovića i saradnika ambasade, u kome Stefanović tvrdi kako će trajno rešenje za Kosovo biti postignuto najkasnije pet godina pošto SNS bude preuzeo vlast. Kako ne bi bilo zabune na kakvo "trajno rešenje" je Stefanović mislio, on u sledećoj rečenici moli da „EU bude suzdržanija prilikom slanja pozitivnih signala, dok birači (u Srbiji) ne budu pripremljeni da prihvate rešenje za Kosovo".

"Trajno rešenje" je, dakle, u skladu sa očekivanjima Evropske Unije, a suprotno onome što narod u Srbiji želi. Radi se, dakle, o priznanju samoproklamovane republike, a jedino otvoreno pitanje, oko koga bi beogradska vlast još možda mogla da pregovara, jesu konačne granice koje će Kosovo imati.

Rok koji je Stefanović tada dao ističe ove godine, tako da SNS sada mora da krene u izmenu Ustava da bi se stvorio prvo ustavni okvir za priznanje Kosova koje će zatim neminovno i da usledi.

„Svaki Srbin se pre spavanja pomoli da dođe do podele Kosova", tvrdio je Stefanović saradniku ambasade, Poloffu, a prenela depeša od 24. decembra 2008. Za naprednjake je, očigledno, nezavisnost samoproklamovane Republike Kosovo bila svršena stvar i bilo im je jedino stalo do toga da nađu zgodan izgovor kako bi to prezentovali biračima.

Navodna podela Kosova, o kojoj američka administracija nije želela ni da razgovara, predstavljala je poslednju slamku za koju bi naprednjačka vrhuška (koja je još na početku saradnje sa američkom ambasadom pristala na nezavisnost južne srpske pokrajine) mogla da se uhvati lažući birače kako je, navodno, ipak nešto spašeno.

Ta "podela" Kosova, koja u suštini predstavlja samo drugi izraz za priznanje samoproklamovane Republike Kosovo u punim granicama, je isto što i u Briselu dogovorena Zajednica Srpskih Opština-mrtvo slovo na papiru koje Prištinu ni na šta ne obavezuje. Sve je to Nebojša Stefanović sa neimenovanim visokim funkcionerom američke ambasade u Beogradu dogovarao i dogovorio još tokom 2008. godine.

Pomenuti razgovori Stefanovića nisu bili i jedini njegov raport američkim gazdama, niti jedini kontakt između vrha naprednjaka i američke ambasade.

U depeši poslatoj 16. oktobra 2008. godine, navodi se kako je Tomislav Nikolić još dok je bio zamenik predsednika Srpske radikalne stranke dolazio da se konsultuje sa ambasadorom Kamerunom Manterom oko formiranja, kako se tvrdi, „moderne centrističko-desničarske evropske partije". O sadržini tih razgovora nema nikakvih podataka u do sada objavljenim depešama, ali je sve očiglednije kako je Srpska napredna stranka projekat koji se dugo i pažljivo pripremao u stranim ambasadama.

Ovo potvrđuje i jedan naš izvor iz samog vrha Srpske radikalne stranke, po kome su se nekoliko meseci pre majskih izbora 2008. u jednom hotelu na Crnom Vrhu kod Kraljeva sreli Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Gordana Pop Lazić sa Miroslavom Miškovićem. Tema razgovora je upravo bilo osnivanje nove, pro-evropske desničarske stranke. Američka depeša od 18. oktobra 2008. potvrđuje da je najvažniji finansijer SNS-a, pored Milana Beka, u to vreme bio Mišković.

U SRS-u se, po našem izvoru, i pre izbora znalo da Nikolić namerava da napusti stranku i formira novu. Ko je Šešelja o ovome obaveštavao, da li Vučić ili Pop Lazićka, nikome nije poznato.

U istoj depeši od 16. oktobra pominju se i neki tajni izvori novca za buduću Srpsku naprednu stranku. Osim na domaće tajkune, pažnja se skreće i na dva strana izvora: jedan iz Francuske, a drugi od posebnog fonda jedne od partija u Nemačkoj. Francuski izvor, koji se u depeši ne otkriva, mogao bi da bude krug ljudi oko kuma Aleksandra Vučića, Nikole Petrovića, koji je francuski državljanin.

Ne pominje se u depeši ni ime nemačke partije koja je donirala SNS, ali je po ulagivačkom stavu Vučića prema aktuelnoj kancelarki Angeli Merkel više nego jasno da se radi o nekom fondu njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

U depeši upućenoj 19. novembra 2008. iz američke ambasade u Beogradu, Stejt Departmentu u Vašingtonu, navodi se kako je u jednom razgovoru (ne navode se ni datum ni mesto održavanja tog sastanka), tadašnji šef kabineta predsednika Srbije Borisa Tadića, Miodrag Rakić, rekao zameniku ambasadora da ga je pre majskih izbora te godine Tadić uputio da „ohrabri Nikolića da se odvoji od SRS-a, jer bi SNS-ova biračka baza bila važna za napredovanje srpske pro-evropske struje".

U vreme razmišljanja o otcepljenju od radikala, već se znalo i ime nove strankeSrpska napredna stranka.

Sve je, po sadržaju otkrivenih depeša, bilo unapred isplanirano i pripremljeno. Nekoliko detalja indirektno otkrivaju da je i politički program naprednjaka urađen u američkoj ambasadi, ili je, u najmanju ruku, tu zajednički razrađivan.

Po depeši od 19. novembra 2008, Nebojša Stefanović se sredinom oktobra susreo sa Poloffom koji ga je pitao o napredovanju u izradi programa SNS-a. Član naprednjačkog Predsedništva Stefanović mu je odgovorio kako postoje okviri programa, a da su to na prvom mestu ekonomska pitanja koja tište birače (kao što su niska primanja, visoka stopa nezaposlenosti i slično). I sama Srpska radikalna stranka je dugo vremena insistirala na pitanjima koja interesuju obične radnike, penzionere i nezaposlene-komentariše u pomenutoj depeši ambasador Manter.

Na oktobarskom sastanku Stefanović raportira da će se u narednom periodu SNS fokusirati na pridobijanje umerenijih članova DSS-a i NS-a i pohvalio se činjenicom da im prilaze i članovi, kao i finansijeri same Demokratske stranke, kao što je jagodinski tajkun Miodrag Nikolić Feman.

Pošto u tom trenutku naprednjaci nisu imali nikakv politički program, Stefanović je svom sagovorniku objašnjavao da SNS „ne insistira na krutom programu, već više na stranačkoj ‘ideji’ (?) oko koje bi se birači okupili". Problem, koji u depeši nije izgovoren, ali je primetan, ležao je u tome da su Nikolić i Vučić od stranaca očekivali da im predaju program njihove stranke. To se ubrzo i desilo.

Nedelju dana posle Stefanovićevog raportiranja Poloffu, održana je osnivačka skupština SNS-a na kojoj je članovima prikazan u međuvremenu od američke ambasade dobijeni program. Nebojša Stefanović je u to vreme bio zadužen za izbor i kontrolu govornika na skupštini. U depeši od 24. oktobra 2008. ambasada je podnela veoma detaljan izveštaj o radu osnivačke skupštine.

Posle kratkog prepričavanja ko je i šta govorio, izveštaj se osvrće na razgovor Poloffa i Stefanovića, u kome se Stefanović pravda da je učinio sve od sebe da pripremi govornike da ne budu previše radikalni i da je, u suštini, zadovoljan učinkom. Nijedan od govornika nije više pominjao ideju Velike Srbije, a i po pitanju odnosa Srbije prema Kosovu svi su bili umereni. Čak je i navodni predstavnik Srba sa Kosova bio podmetnut i uopšte nije bio iz južne srpske pokrajine, prenosi depeša reči Sime Spasića, Srbina sa Kosova, koji je demonstrativno napustio skup.

Relativno zadovoljan svojim cenzorskim radom, Stefanović se žali Poloffu kako je prebačen na niže funkcije. Iako ostaje član Predsedništva stranke, njegovo polje delovanja neće više biti propaganda za celu stranku, već rad na jačanju beogradskog odbora. Ulagivački, Stefanović poziva Poloffa da, uprkos tome, ostanu u kontaktu. Kako se u depeši prenosi, on je izrazio nadu da će se sa Poloffom ubuduće viđati i na zvaničnim, ali i na društvenim događajima. Šta se sa njima dvojicom posle toga dešavalo, depeše ne pominju.

Depeša od 24. oktobra o Osnivačkoj skupštini SNS-a pominje još jedan detalj koji pokazuje nivo ulagivanja do koga su spremni da se spuste ovdašnji političari pred stranim mentorima i okupatorima. Nikolić se tako posle zvaničnog dela skupštine pred novinarima i uključenim kamerama obratio Poloffu, zahvaljujući mu se što američka ambasada prati rad novosnovane stranke.

U depeši se posebno ističe činjenica kako je ovo bilo prvi put da se Nikolić u javnosti nekom stranom zvaničniku obratio na engleskom jeziku, – do tada je to izbegavao, a u vremenima dok je bio zamenik predsednika SRS-a je tvrdio kako taj jezik iz protesta ne bi nikada koristio.

Bez ikakvog srama, Aleksandar Vučić je čak dva puta to veče predložio Poloffu da se ubrzo ponovo sretnu kako bi razgovarali o „viziji njegove stranke u vezi Srbije", kako je to formulisano u depeši. Po onome što znamo iz drugih depeša, ovo je bio kodiran naziv za davanje daljih instrukcija za rad naprednjaka.

Uticaj američke ambasade na kaljenje naprednjačkih funkcionera vidljiv je na svakom koraku.

U depeši od 24. decembra 2008. se opisuje razgovor sa Jorgovankom Tabaković, koja se opisuje kao vodeći ekonomski stručnjak naprednjaka (za čuđenje je, da je Jorgovanka sa zamrznutim članstvom u SNS-u, imenovana za jedinog zamenika predsednika stranke Vučića). Sastanak je održan 19. novembra, a po opisu se može zaključiti kako je to bio samo jedan u nizu susreta.

Razlog za ovaj sastanak, objašnjava se u depeši, bila je inicijativa SNS-a kako republička Vlada treba da bude aktivnija u privredi i da se distancira od makroekonomskog fundamentaizma. Zbog ovog odstupanja od neo-liberalnih doktrina koje su Amerikanci namenili pokorenim državama, Ambasada je na razgovor i objašnjenje pozvala Tabakovićevu.

Na kraju depeše, ambasador Manter je za trenutak zaboravio na diplomatsku suzdržanost i zgroženo napomenuo kako su Tabakovićkini stavovi „odraz njenih socijalističkih korena iz vremena kada je bila ministar u Miloševićevoj vladi" i da je „ekonomski plan SNS-a orijentisan na prošlost i socijalizam".

Kako se navodi u depeši, Tabakovićeva je podvukla kako monetarna politika mora da bude labavija, jer jak dinar šteti domaćoj privredi. Tvrdila je kako Srbija, u slučaju odgovornije monetarne politike, ne bi više imala potrebe da se zadužuje kod Međunarodnog monetarnog fonda, kao i da Narodna banka Srbije treba više da brine o povećanju standarda, nego o inflaciji.

Zagovarala je tada veći protekcionizam u spoljnoj trgovini, tvrdeći kako Srbija ne treba bezrezervno da implementira Sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, jer bi to uništilo domaću ekonomiju. Čak je kao primer korisnog izolacionizma istakla primer Sjedinjenih Američkih Država i kvote koje su uvele na uvoz automobila iz Japana.

Kada se uporede ondašnja Jorgovanka Tabaković i ova današnja, reciklirana, vidi se da su joj američki instruktori u potpunosti promenili mišljenje. Po onoj narodnoj „što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno magarcu", Amerikanci rado uvode zaštitne mere korisne za sopstvenu privredu, ali su apsolutno protiv toga da iste mere primenjuju njihove kolonije, pa tako isto i Srbija.

Isto tako, u njihovom je interesu da se kolonije dalje zadužuju i dublje upadaju u dužničko ropstvo, tako da je guvernerka NBS-a Jorgovanka Tabaković potpuno zaboravila šta je mislila i zagovarala članica predsedništva SNS-a Jorgovanka Tabaković-Srbija se, od kako je ona na čelu Narodne banke, iz dana u dan sve više zadužuje.

Osnivači Srpske napredne stranke, na prvom mestu Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Nebojša Stefanović su za svaku sitnicu trčali na konsultacije sa američkim predstavnicima. Ni jednu jedinu iole važnu odluku u to vreme nisu mogli samostalno da donesu, kako se više nego jasno vidi iz otkrivenih depeša.

U depeši od 24. decembra 2008. prenosi se i razgovor sa Nebojšom Stefanovićem, koji je on 11. decembra 2008. održao sa Poloffom. U to vreme su postojale špekulacije kako bi tek formirana Srpska napredna stranka mogla u Vladi da zameni G17 Plus, ali je Stefanović svom američkom naredbidavcu preneo jedinstven stav vrha stranke kako bi to bilo ravno političkom samoubistvu.

Na jednom mestu u stavu 4 depeše upotrebljena je formulacija „Stefanović je iznosio argumente", što bi moglo da sugeriše da je njegov sagovornik bio drugačijeg mišljenja, odnosno da SNS treba da iskoristi priliku i da uđe u koaliciju sa DS-om i SPS-om.

Razgovor se završio očigledno bez pronalaženja zajedničkog stava, pa je nastavljen 17. decembra kada je Stefanović poentirao tvrdnjom vrha stranke kako bi opoziciono delovanje dovelo do daljeg povećanja članstva. Posebno je istakao ono što je njegovog američkog sagovornika najviše interesovalo, a to je da bi kao konstruktivna opozicija (koja podržava sve što Vlada čini na pro-evropskom putu Srbije) SNS u narednih godinu dana privukao veliki broj razočaranih članova SRS-a. Konačno je zaključeno kako je to dobro rešenje, a zajedničkim radom sa američkom ambasadom SNS je zaista postigao da na narednim izborima 2012. Srpska radikalna stranka ostane ispod cenzusa.

Još u depeši od 16. oktobra, poslatoj pet dana pre osnivačke skupštine SNS-a, protektor Manter obaveštava Vašington kako smatra da treba obratiti veliku pažnju na stranku u nastajanju, iznoseći kao jedinu zebnju činjenicu da je Nikolić bio blizak saradnik Vojislava Šešelja. Interesantno je da on tom prilikom ne pominje da je i Vučić bio blizak sa vođom Radikala i da je, čak, planirao da nasledi Nikolića na mestu zamenika predsednika Srpske radikalne stranke.

Američkoj ambasadi je u to vreme bilo veoma dobro poznato da je Vučić jedna od pokretačkih snaga stranke u formiranju. Čak se na jednom mestu otkriva kako je on, još dok se navodno dvoumio da li da napusti SRS i pridruži se Nikoliću, iznoseći plačljivo i mogućnost potpunog povlačenja iz politike, tajno posvetio izradi političke platforme buduće Srpske napredne stranke. Neimenovani izvor, koji se citira u depeši od 16. oktobra, potvrdio je američkoj ambasadi da je Vučić nedeljama pre davanja ostavke na funkcije u SRS-u 14. septembra 2008. bio angažovan na stvaranju SNS-a.

Najveći problem koji su u početku imali Nikolić i Vučić, a kako su u više razgovora zaključili Poloff i Stefanović, jeste nekadašnje zalaganje za Veliku Srbiju. Američka strana je insistirala na tome da se vrh naprednjaka jasno i brzo distancira od svojih ranijih stavova o srpskoj granici na liniji „Karlovac-Karlobag-Ogulin-Virovitica". Njihov pritisak je bio toliko snažan, da je Stefanovć stalno morao da se pravda i izmišlja nove razloge zašto se to ne čini.

U depeši od 19. novembra 2008. godine, Stefanović se pravda kako bi brzo i preglasno odbacivanje ideje Velike Srbije učinilo da birači Nikolića i Vučića smatraju „licemerima i oportunistima", ali je odmah podvukao kako vrh SNS-a u potpunosti prihvata sve američke sugestije u pogledu granica Srbije bez Kosova. U istoj depeši se navodi kako SNS neće podržavati separatističke grupe i pokrete u Republici Srpskoj.

U vezi Srba u Hrvatskoj, ambasada šalje depešu 24. decembra 2008. izveštavajući Vašington da je Stefanović podneo izveštaj o svom zajedničkom putu sa Vučićem u Hrvatsku, gde su boravili od 8. do 10. decembra iste godine.

Bez obzira na zvaničan stav stranke, tvrdio je Stefanović, SNS neće tražiti da Vlada finansijski pomogne Srbe u Krajini, jer bi to oslabilo poziciju Borisa Tadića. Sa druge strane, SAD bi mogle da poprave svoj imidž među Srbima, predlaže Stefanović, tako što bi finansijski pomogle obnovu nekolicine kuća srpskih povratnika (u depeši se koristi izraz „handful" što znači „koliko stane u šaku", odnosno izuzetno malo).

Istovremeno je Stefanović, po izveštaju iz pomenute depeše, jasno stavio do znanja da bi ova „humanitarna" pomoć predstavljala dimni zavesu iza koje bi SAD nastavile da faktički promovišu podelu Kosova.

General Božidar Delić, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, nakon povratka u Srpsku radikalnu stranku, napuštajući je dana 28. februara, 2011. godine, izjavio je da se vraća u Srpsku radikalnu stranku "jer je Srpska napredna stranka, koju je osnovao sa Tomislavom Nikolićem, prevara u kojoj patriote i pošteni ljudi nemaju šansu".

Delić je tog dana novinarima u Skupštini Srbije rekao da je ušao u naprednjake jer je mislio da će to biti stranka poštenih ljudi i patriota, ali da za dve i po godine nije saznao kakav je program naprednjaka i da mu je rečeno da je to zbog toga što je na engleskom jeziku, pa je još dodao i ovo: "…To znači da program SNS nije pisan u Srbiji"

Delić je naveo da "pošteni ljudi i patriote u SNS nemaju nikakvu šansu" i da se o svemu pitaju samo Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Republička vlast pod kontrolom Srpske napredne stranke nastavlja da dosledno sprovodi program konačnog odvajanja Kosova od Srbije, kako je 2008. u američkoj ambasadi dogovorio Nebojša Stefanović. O tome kako se to sve sprovodi iza leđa srpskog naroda, govori pismo narodnog poslanika i člana Odboraza Kosovo i Metohiju od 11. januara 2017. čije najvažnije delove prenosimo:

„…Nedopustivo je da je Odbor za Kosovo i Metohiju do sada održao svega tri sednice od kojih je prva bila konstitutivna održana 28. juna 2016. godine. Drugu sednicu, a prvu radnu, Milovan Drecun je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika je zakazao tek nakon zahteva grupe opozicionih poslanika koji su u skladu sa poslovnikom Narodne skupštine tražili njeno održavanje i ona je napokon održana 17. oktobra 2016. godine. Treću sednicu odbora koja je održana 11. januara 2017. godine bez prisustva javnosti predsednik odbora je takođe zakazao tek nakon pismenog zahteva sedam opozicionih narodnih poslanika koji su to tražili u skladu sa skuštinskim poslovnikom.

Podsećam da su ostali skupštinski odbori, kojih je ukupno 19, održali daleko veći broj sednica, a pojedini i preko 20! Odbor za evropske integracije održao je 12 sednica.

Na žalost, i ovaj pokušaj opozicionih poslanika da se na sednici Odbora otvore važne teme, koje se namerno kriju od javnosti, je propao zbog odluke predsednika odbora Milovana Drecuna da sednicu zatvori za javnost.

Cilj je da se od javnosti sakrije da je Briselski sporazum najgori sporazum ikad potpisan u srpskoj istoriji kada su u pitanju srpski nacionalni i državni interesi. Zajednica srpskih opština koja je predviđena u okviru ovog sporazuma je samo fasada, ili reći dekor, koji treba da sakrije činjenicu da je ova vlast sama ukinula institucije srpske države na Kosovo i Metohiji. Ona treba da amnestira vladajući režim od neodgovorne nacionalne politike.

Iako se zna da ona treba da funkcioniše u okviru separatističke tvorevine Republike Kosovo, Marko Đurić direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju obmanjuje javnost da će ZSO funkcionisati u okviru pravnog sistema Srbije. Na drugoj strani predsednik odbora Milovan Drecun pre nekoliko dana moli separatističke vlasti u Prištini da jednu takvu zajednicu ugradi u okvir svog ustava.

Izjave visokih funkcionera SNS da će na Sretenje početi da funkcioniše Zajednica srpskih opština su neozbiljne. jer je svima u Srbiji jasno da ova vlast zbog navodnog ulaska u Evropsku uniju nema smelost da tako nešto uradi.

Zato i kriju istinu od javnosti Srbije izbegavanjem da se na dnevni red Skupštine Srbije stavi rasprava o Kosovu i Metohiji, dok sednice Odbora za Kosovo i Metohiju zatvaraju za javnost. Verovatno će u narednom periodu pojačati retoriku lažnog srbovanja i patriotizma uoči predstojećih izbora, a na Kosovu i Metohiji će zajedno sa svojim poslušnicima nastaviti da ruše institucije države Srbije"

 

     A 3. Koji od Manterovih zamenika?

U depešama se, osim tadašnjeg ambasadora SAD u Beogradu Kamerona Mantera niko više od američkih sagovornika ne pominje poimence. Na jednom mestu se navodi kako je Stefanović razgovarao sa „DCM", što je skraćenica za engleski naziv „Zamenik šefa misije".

Budući da je Manter imao nekoliko zamenika, ostaje otvoreno pitanje koji je bio u pitanju. Na nekoliko mesta se pominje da je sa američke strane razgovarao „Poloff", što bi moglo da bude i prezime (u SAD i u američkoj administraciji postoje osobe koje se ovako prezivaju). Međutim, pošto se ni u jednoj depeši ne pominje ime činovnika verovatnije je da se iza ove reči krije skraćenica za „political officer", jednu od službenih oznaka unutar Stejt Departmenta.

 

     A 4. "…Kad se Šešelj vrati iz Haga"

Depeša 08BELGRADE928 od 9. septembra 2009 : "…Braca Grubačić tvrdi da je Nikolić odlučio da podrži SSP posle sastanka s predsednikom Tadićem krajem avgusta, koji je navodno organizovao vlasnik ‘Delte’ Miroslav Mišković (…) Gradonačelnik Beograda Dragan Đilas rekao nam je 5. septembra 2008, pre Nikolićeve ostavke, da je SRS zauzela daleko konstruktivniji, proevropskiji stav od DSS-a (…)

Kontakt iz međunarodne zajednice koji se 1. septembra 2008. sreo s Nikolićem izvestio je da je on izrazio nezadovoljstvo SRS-om i govorio o planovima da osnuje novu partiju kada se Šešelj vrati iz Haga.

Naš kontakt zaključio je da je nesporazum sa Šešeljem oko SSP-a bio poslednja kap za Nikolića". Dok je potpredsednik DSS-a Aleksandar Popović 9. septembra, na pitanje da li bi „Nikolićeva grupa bila privlačnija DSS-u kao partner u opoziciji, odbrusio, ‘pitajte vaše SRS stručnjake u Vašingtonu, oni znaju više o radikalima od nas’ (komentar: Popović je uputio naširoko rasprostranjenu glasinu da su tokom majskih izbora Sjedinjene Države finansirale radikale kako bi ohrabrile evropska priznanja Kosova).

Logika se sastojala u tome da bi, ako bi radikali preuzeli vlast, Kosovo pridobilo više simpatija za svoju nezavisnost)". U zaključku ove depeše navodi se i da, ako Nikolić „uspe da sastavi umereniju i konstruktivniju opozicionu grupu, biće više prostora za angažovanje. Nasuprot tome, neuspeh bi ostavio SRS u svojoj punoj snazi u Skupštini i bez umerenog uticaja u svom vođstvu, stvarajući rizik od dalje polarizacije i ometanja srpskih evropskih aspiracija…".

 

     A 5. Vučić i loš i dobar momak

U jednoj od depeša koju je prosledila ambasada SAD iz Beograda, u martu mesecu 2009. godine, nadležni službenici ovog diplomatsko-konzularnog predstavništva govore o svojim novim saznanjima u vezi učešća Srpske radikalne stranke i njenih tadašnjih lidera, Vučića i Nikolića, u slučaju napada na zgradu ambasade i paljevine:

"…U martu mesecu 2007. godine, pripadnici Srpske radikalne srpske stranke (SRS), predvođeni svojim liderima, održali su demonstracije ispred ambasade SAD. To su bile dobro organizovane demonstracije u kojima je SRS davala svoje obezbeđenje, "da stvari ne bi izmakle kontroli".

Ambasada SAD u Beogradu doživela je dva napada od strane Srba ljutih zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i Sjedinjenih Američkih Država koje su priznale Kosovo kao nezavisne države, a koje su članovi i vođstvo Srpske radikalne stranke izveli na ulice. Dana 17. februara 2008, velike demonstracije koje su, prema saznanjima ambasade SAD organizovali Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić i drugi rukovodioci njihove stranke, dovele su do toga da je oko 200 izgrednika oštetilo zgradu ambasade. Ista grupa (kojom je Vučić komandovao) pružila je otpor policiji nakon prvog napada…"

Međutim, još dosta pre ovih demonstracija, Aleksandar Vučić je tesno sarađivao sa ambasadom SAD u Beogradu, tako da je neverovatno da je pomenute demonstracije organizovao bez dogovora sa svojim kontaktima iz američkih obaveštajnih službi.

U depeši 06BELGRADE612_a od 19. aprila 2006. prepričava se raportiranje koje je Vučić podneo svom neimenovanom kontaktu iz ambasade povodom 24. februara održanih demonstracija na Trgu Republike u Beogradu.

Pošto je prvo konstatovano kako se okupio relativno mali broj ljudi, oko 3.000, u depeši se iznosi mišljenje kako su demonstracije samo upozorenje Vladi šta može sve da joj se desi u slučaju proglašenja nezavisnosti Kosova. I sam Vučić je to priznao u pomenutom razgovoru.

Tadašnji generalni sekretar SRS-a je svoj ključni kontakt iz ambasade (u originalnom tekstu "key Embassy contact") obavestio kako stranka ne namerava da ruši tadašnju vladu dok se ne završi sa odvajanjem Kosova. Demonstracije od 24. februara su, dakle, bile običan ćorak.

Vučić je u pomenutom razgovoru izneo svoje planove za ubuduće. Na prvom mestu je smatrao da jednom snažnom, ali jalovom retorikom, pokuša da privuče što je moguće više birača iz DSS-a i da tek onda krene u rušenje vlade i nove izbore.

Govoreći o Kosovu Vučić je davao do znanja kako on smatra da je sudbina južne srpske pokrajine rešena i da su on i stranka koju je tada predstavljao, Srpska radikalna stranka, zainteresovani samo za sopstvenu političku korist od tog čina. To se jasno vidi iz njegovog obećanja da se ništa značajnije neće preduzimati od strane SRS-a do konačnog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Godinu dana posle ovog razgovora došlo je do uličnih nemira u Beogradu, kojom prilikom je stradala američka ambasada. Još tada su se pojavile špekulacije da su Amerikanci sami inscenirali napad na svoju ambasadu, odnosno da su želeli preko diplomatskog skandala da destabilizuju tadašnju vladu Srbije.

Kada se uzmu u obzir podaci koji se iznose u depeši od 9. septembra 2009. kako je dolazak radikala na vlast u Srbiji u interesu bržeg priznavanja Kosova, lako je zaključiti da je i napad na američku ambasadu dobro dogovoren između Aleksandra Vučića i njegove veze prema američkoj obaveštajnoj službi CIA.

     A 6. Dostupni linkovi

Sve depeše mogu u originalu, na engleskom jeziku da se nađu na ovim internet-adresama:

16. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1072_a.html

24. oktobar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1108_a.html

19. novembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1189_a.html

24. decembar 2008. – https://wikileaks.org/plusd/cables/08BELGRADE1326_a.html

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: