Архива

Posts Tagged ‘finansijeri’

KO LI ĆE NAS SPASTI OD NAS SAMIH: STRANI I DOMAĆI FINANSIJERI NVO SEKTORA U CILJU BRŽE I SIGURNE SRPSKE PROPASTI!!?

28. децембра 2018. Коментари су искључени

 

Za sedam godina autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nije se desilo da takozvani "civilni sektor" (nevladine organizacije) kolektivno (kao devedesetih) dignu svoj glas protiv rušenja institucija sistema, krađe glasova na izborima, pljačke budžeta, medijskog mraka, progona političkih protivnika, kriminalnih poslova, uništavanja nacionalne ekonomije, kulturnog genocida i svih drugih oblika otvorene diktature. Umesto toga, nevladin sektor je sklopio pakt sa tiraninom, pa čak i plan podele donacija i budžetskih sredstava.

 

                       Nikola Vlahović

NVO SEKTOR ZA URUŠAVANJE SRBIJE,

 

Poslednja promena Zakona o udruženjima građana u Srbiji se dogodila 2009. godine. U tom zakonu, kao i onom iz 1990. godine, jedna rečenica je ista. Naime, u njemu se navodi da su nevladine organizacije, neprofitna i nevladina udruženja građana.

Međutim, istina je sasvim drukčija, jer sva dosadašnja iskustva govore da se radi o veoma profitabilnom sektoru, gde ima i multimilionera, pravih "nevladinih tajkuna" koji se ne bave samo sticanjam bogatstva nego, uzgred, diktiraju i pravila političkog, ekonomskog, prosvetno-naučnog, pa i kulturnog života u Srbiji. Takozvani nevladin sektor u Srbiji, "ovladao" je čak i dobrim delom vojno-policijskog aparata i obaveštajne zajednice, pa se često dešava da "sugestije" predstavnika NVO o bezbednosnim pitanjima, dobijaju oblik "svetog pisma".

Devedesetih godina, u vreme diktature Slobodana Miloševića, nevladin sektor bio je, u pravom smislu tih reči, koalicioni partner ondašnjoj opoziciji. Tako udruženi sa slobodnim medijima činili snažan demokratski front, što je konačno imalo za posledicu i pad tadašnjeg režima. Ali, pravi problem je nastao kad je nevladin sektor posle prevrata 5. oktobra 2000, ušao u institucije sistema i počeo njima da upravlja za račun novih vlasti.

Od tada, pa do današnjih dana traje i teror "nevladinih" lidera i organizacija koji doslovno diktiraju spoljnu i unutrašnju politiku, ekonomsku strategiju, takozvane pravosudne i druge reforme, pa čak i neke, samo na prvi pogled "periferne poslove", poput kulture i ekologije.

Da je NVO sektor postao neka vrsta paralelne vlasti u Srbiji, postalo je jasno kad je 19. juna 2015. godine, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, pozvao njihove predstavnike "da iznesu predloge o oblicima saradnje sa državnim organima, kao i preporuke o onome što je neophodno promeniti…" pa je tom prilikom skoro zavapio: "…Potrebna nam je politička stabilnost kako bismo mogli brže da se razvijamo…" Naime, Vučić je otvoreno zatražio od nevladinih organizacija da se uključe u rad Vlade Srbije, da stanu uz njegov režim i da odmah i bez odlaganja suspenduju "nevladino" delovanje i bilo kakvu kritički orjentisanu strategiju.

Tog 19. juna, Vučić se, dakle, našao u koaliciji sa onima koje je do tada nazivao "izdajnicima srpstva", "stranim plaćenicima", "bandom Soroševom" i slično. Nastupilo je "novo doba". Formirana je prethodno i Kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom. Počela je "muzika za fine uši", baš onako kako su anglo-američke obaveštajne službe i zahtevale od Vučića.

Tako su Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Foruma za etničke odnose, Centar za istraživanje etniciteta, Grupa 484  i Društvo za razvoj dece i mladih (OKNIS) , prišli Vučićevom režimu raširenih ruku i počela je "konstruktivna saradnja" oko svih gorućih pitanja, koja traje i danas.

Ili, kako je to već pomenutom prilikom (oduševljena Vučićevom "novom retorikom") rekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko: "… da jeDržavi potrebna sinergija društva u ovako teškoj situaciji i saradnja sa vladom treba da počiva na zajedničkim ciljevima". Naravno, gospođa Biserko se odmah ponudila "Vođi" da za njegov račun vodi glavnu reč u tom "procesu" .

Ostalo je prilog za istoriju beščašća. Novac je počeo da teče iz vladinih fondova u "nevladin sektor", pa je tako ugašena svaka mogućnost konflikta između dojučerašnjeg ratnog huškača i navodnih pacifista i "neprofitnih" multimilionera.

I Vlada Srbije pod komandom Aleksandra Vučića, od 2013. godine pa sve do danas, uključena je u lov na donacije i druge oblike bespovratnih sredstava. Mehanizam prisvajanja tog novca ide toliko daleko da je saradnja između vladinog i nevladinog sektora dostigla najviši nivo.

Podela novca je ovde "interna stvar", a donatora ima dve vrste: jedni se bave demontažom Srbije kao suverene države, a drugi samo pranjem novca.

Istina, Vučić je nastavio gde su njegovi prethodnici stali i to znatno žešće što se i vidi iz sledećih činjenica. Naime, poslednjih sedam godina iz budžeta Republike Srbije izdvojene su desetine milijardi dinara za finansiranje nevladinih organizacija, a 2014. godine je za nevladine organizacije izdvojeno skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Najveći deo sredstava opredeljenih za NVO i to za one organizacije koje imaju snažnu podršku vodećih zapadnih zemalja.

Činjenice govore da je 2012. godine iz budžeta bilo izdvojeno 7,7 milijardi dinara za civilno društvo, a već sledeće, 2013. godine, dodeljeno im je gotovo dvostruko više – 14,38 milijardi dinara. Tako je i nastavljeno sve do kraja ove 2018. godine, a i novim budžetom Srbije za 2019. godinu, za NVO sektor predviđene su značajne sume. Ali, podatak da Srbija, tačnije vladajuća koalicija, iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca za nevladin sektor i za razvoj nauke i tehnologije, govori samo o veleizdajničkom karakteru Vučićeve vlasti.

Grupa američkih hakera i aktivista koji čine organizaciju "DC Leaks", objavila je više od 2.500 raznih fajlova i na stotine internih dokumenta organizacije Open Society Foundations (OFS), čiji je osnivač i predsednik 88-godišnji milijarder Džordž Soroš.

Nešto ranije, "DC Leaks" je objavio više desetina dokumenata koji govore o strateškim planovima ove organizacije. U oba ova "curenja" isplivali su i dokumenti koji govore o donacijama koje je Soroševa organizacija realizovala u Srbiji. Među primaocima ovih donacija nalaze se uglavnom nevladine organizacije, udruženja građana i mediji – među njima i za projekte pod nazivom "Obrazovanje za 21. vek" i "Građani za medije – Samoregulacija i regulacija u online sferi".

Osim medija i NVO, na "provaljenom" spisku nalaze se i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije, Društvo sudija Srbije, Univerzitet Singidunum– Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kao i Arhitektonski fakultet u Beogradu…

Prema podacima delegacije Evropske unije u Srbiji, u jednom posmatranom periodu od četiri godine Evropska unija je Srbiji dala više od tri milijarde evra donacija – bespovratnih sredstava, u čitavom nizu oblasti – od poljoprivrede i životne sredine do vladavine prava i reforme javne uprave.

Osim toga, bilateralne donacije iz EU tokom prethodnog perioda iznose dodatnih tri milijarde evra. Od 2007. pa do danas, svake godine Srbija preko IPA fondova (Instrument for Pre-Accession Assistance  – Instrument za pretpristupnu pomoć) dobija oko 200 miliona evra.

Zvanično, prioriteti programa IPA bili su sektor demokratije i upravljanja, vladavina prava i osnovna prava, energetika, obrazovanje, zapošljavanje i socijalna politika. Nezvanično, to su sredstva kojima EU zadržava Srbiju dalje od težih socijalnih konflikata i drži je "na dugačkom štapu" kad su evropske integracije u pitanju.

Tako je neostvaren san Vučićevih prethodnika, da objedine "besplatne pare" iz evropskih donacija za vladin sektor i donacija za takozvano civilno društvo, postao java.

Među onim organizacijama za koje je teško utvrditi jesu li "vladine" ili "nevladine", svakako je i takozvana Nacionalna alijansa za lokalni i regionalni razvoj (NALED), u kojoj je glavnu reč vodila i sadašnja premijerka Ana Brnabić, a koja je i dalje na budžetu Đerđa Soroša, golobaslitičkog mešetara i multimilijardera (u Mađarskoj, gde je rođen, spremaju čak i zakonski akt protiv Soroševe fondacije i zajednu sa Trampovom vladom u SAD, rade obimnu istragu njegovih "poslova").

Pomenimo samo jedan od poslova koje je NALED sproveo Soroševim milionima. Reč je o sertifikatima koji se izdaju opštinama u Srbiji "sa povoljnim poslovnim okruženjem". Dakle, Soroš preko NALED-a "selektuje" gde je povoljno poslovno okruženj u Srbiji, ili, jasnije rečeno, gde ima jeftinije sirotinje za rad u lihvarskim kompanijama koje nigde u zapadnoj Evropi ne bi (zbog jakih sindikata i socijalne države) mogli da prave ekstraprofit kao što ga ovde prave, na krvi i znoju skoro ubijenog radništva.

Takozvani civilni sektor u Srbiji finansira Fond braće Rokfeler, pa su tako glavni korisnici tog novca Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za regionalizam, Beogradski fond za političku izuzetnost

U poslednjih pet godina, na račune ovih nekoliko NVO, "leglo" je barem deset miliona dolara. Među rukovodiocima ovog fonda nalazi se i Nikolas Berns, nekadašnji američki ambasador u NATO, zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost zadužen za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju…

Institut za mir Sjedinjenih Država (United States Institute of Peace – USIP) federalna institucija koju je osnovao američki Kongres 1984. sa ciljem da „služi narodu i vladi (SAD)" i u čijem bordu direktora sede i američki državni sekretar i sekretar za odbranu, finansirao je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko u proteklom periodu sa više od 300 hiljada dolara, a Fond za humanitarno sa 40.000 dolara. Iz ovog Instituta novac je dobio Cesid (Centra za slobodne i demokratske izbore koji "aminuje" sve Vučićeve izborne prevare).

Prema podacima najveće američke donatorske organizacije USAID-a, iz Sjedinjenih Američkih Država je tokom 2014. i 2015. u Srbiju stiglo više od 61 miliona dolara pomoći (još toliko i tokom 2017. i 2018.), najviše za civilno društvo (6,2 miliona dolara), razvoj poslovanja (više od 5,5 miliona) i reformu sudstva (skoro pet miliona dolara).

Sa druge strane, zvanični podaci Informacionog sistema za koordinaciju razvojne pomoći u Republici Srbiji (isdacon – Intersectoral development assistance coordination network) pokazuju da je tokom prethodne dve godine i Vlada Srbije primila više stotina donacija od različitih zemalja, organizacija i ustanova.

Pomoć se odnosila na mnoge oblasti života a pre svega na vladavinu prava, reformu krivičnog zakonodavstva, podršku interno raseljenim licima sa Kosova, održivi razvoj u Južnoj Srbiji, reformu javne uprave, integrisani sistem upravljanja čvrstim otpadom i još mnogo toga. Nijedan dolar ili evro od toga nije stigao gde je bio namenjen, a da se o njega nije "očešao" režim Aleksandra Vučića. Tačnije, samo deseti deo donacija je možda zalutao tamo gde je zaista i morao biti potrošen.

U 2014. pristiglo je skoro 160 donacija – iz EU, SAD, Švajcarske, Švedske, Norveške, Japana, Kine, Francuske, ali i iz OEBS-a i Ujedinjenih nacija. Sabirajući samo (započete i završene) donacije vrednije od milion evra, dolazi se do brojke od 173 miliona evra za 2014, pri čemu postoji još nekoliko desetina donacija manjih od milion evra.

U 2015., nivo započetih i završenih donacija bio je na oko 55 miliona evra (uz već nabrojane zemlje-donatore, tu su još i Nemačka, Luksemburg i Ujedinjeno Kraljevstvo), a najavljeno je još preko 210 miliona evra donacija – ukupno 266,5 miliona evra. Od 2016. do kraja ove 2018. godine, "upalo" je još skoro 300 miliona evra.

Ovde treba podsetiti da USAID deluje, kako stoji u njegovim osnivačkim aktima, „na osnovu spoljnopolitičkih smernica predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost" u kojem sede i direktor CIA, i direktor Nacionalne obaveštajne zajednice, i američki sekretar za odbranu, i načelnik Generalštaba američke vojske…

Osim što direktno daje pare Fondu za humanitarno pravo koji zauzvrat daje instrukcije srpskom ministru odbrane i načelniku Generalštaba koji zauzvrat te instrukcije ispunjavaju, USAID zajedno sa „Čarls Stjuart Mot" fondacijom i Maršalovom fondacijom, takođe iz SAD, koja deluje učestvuje u formiranju nekakvog Balkanskog fonda za demokratiju  (Ivan Vejvoda je bio njegov izvršni direktor) koji finansira i Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije, dok se spomenuti partner USAID-a, „Čarls Stjuart Mot" fondacija, pojavljuje kao finansijer i Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom (50.000 dolara, prema jednom godišnjem izveštaju).

Svakako je među zanimljivijim slučajevima rad takozvanog Centra za evroatlantske studije (CEAS) na čijem čelu se nalazi Jelena Milić koji kroz projekte poput „Odgovori na lokalne, regionalne i globalne bezbednosne pretnje" ili „NATO, Srbija i Zapadni Balkan – Konferencija o novom NATO strateškom konceptu", dobija novac iz NATO odeljenjem za javnu diplomatiju.

Među finansijerima CEAS-a je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) ali ovde treba imati u vidu da se NED gotovo u potpunosti finansira iz budžeta SAD (budžetska linija Stejt departmenta namenjena USAID-u) i da se finansiranje projekata u inostranstvu obavlja uz konsultacije sa Stejt department.

U njegovom bordu su bili i Eliot Abrams, bivši zamenik nacionalnog savetnika za bezbednost u administraciji Džordža Buša Mlađeg, Mišel Dan koja je radila u Birou za obaveštajne poslove i informacije (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „čija je primarna misija" – stoji na njegovom zvaničnom sajtu – „da prikuplja obaveštajne podatke od koristi za diplomatiju SAD", zatim Beri Džekson koji je bio asistent predsednika SAD za strateške inicijative i spoljne poslove, Stiven Šestanovič, nekadašnji stariji direktor za razvoj politike u Nacionalnom savetu za bezbednost, Vin Veber iz Savetodavnog komiteta američkog sekretara za odbranu…

"Centar za evrotlantske integracije", čiji je šef Jelena Milić, dobio je više od pola miliona evra za samo jednu godinu rada, a takve donacije se u poslednje vreme dramatično uvećavaju.

Da je ova gospođa prevršila svaku meru svojim skoro javnim špijunskim poslovima koje obavlja za veliki novac, govori i nedavni skandal kad su svetski poznati hakeri pod imenom "Anonimus"  objavili dokumenta sa imenima britanskih agenata! Naime, šefica Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelena Milić radi i za britanske tajne službe, govore i dokumenta do kojih su došli. Ova glavna lobistkinja NATO u Srbiji pripadnik je organizacije Integriti inisiejtiv, koja deluje pod direktnim patronatom britanske vlade i njenih tajnih službi, a čiji je cilj suzbijanje uticaja Rusije u svetu i mešanje Londona u unutrašnje stvari drugih država.

Organizacija, čiji je Milićeva član, jeste projekat pokrenut u jesen 2015. sa ciljem da se navodno bori protiv ruske propagande i dezinformacija, koje Kremlj plasira. Integriti inisiejtiv u svakoj zemlji ima svoje agente, koji prikupljaju i manipulišu određenim informacijama, dele ih međusobno i šalju u centralu u Londonu.

Imena tih agenata nisu bila poznata sve dok Anonimusi nisu objavili tajna dokumenta organizacije. Iz njih se vidi da je Milićeva deo šire mreže ljudi po Evropi, koji rade u potpunoj tajnosti. U tim dokumentima, objavljena su imena svih kontakata u diplomatskim predstavništvima, te se saznalo da je u Srbiji za projekat Integriti inisiejtiv zadužena službenica britanske ambasade u Beogradu Lusi Mejsels.

Kako se Britanija preko mreže Integriti inisiejtiv meša u unutrašnje stvari nezavisnih evropskih država najbolje pokazuje primer iz Španije, u kojem je učestvovala i ovde pomenuta srpska NATO lobistkinja. Naime, španska vlada objavila je 7. juna da je jedan od kandidata za mesto šefa direktorata za nacionalnu bezbednost pukovnik Pedro Banjos, istaknuti vojnik i ekspert za geostrategiju, terorizam i obaveštajne aktivnosti.

Iako ima besprekornu biografiju, britanskim službama je zasmetalo to što je naklonjen Rusiji. Pokrenuli su svoju mrežu Integriti inišiejtiv kako bi sprečili da Banjos bude postavljen na mesto na kojem će tesno sarađivati sa premijerom i imati veliki uticaj na krojenje politike zemlje. Španski agenti su već istog dana napravili dosije o Banjosu i oslikali ga kao čoveka ruskog predsednika Vladimira Putina.

Pokrenuli su kampanju na Twiteru kojom su raširili priču uz pomoć agenata iz drugih zemalja i uticajnih pratilaca ove društvene mreže. Kompromitujući materijal poslat je i medijima u Španiji, pa je tako popularni "El Pais" objavio tekst pod naslovom: "Kandidat za šefa za nacionalnu bezbednost brani Rusiju".

Akcijom nazvanom "La Menkloa", kako se zove palata u kojoj su rezidencija i kabinet španskog premijera, koordinisali su ljudi iz Londona, i to preko aplikacije Vocap. Osim Španaca i Britanaca, među agentima pomagačima našla se i Jelena Milić. Dokaz za to je objavljena slika prepiske agenata preko Vocapa (What’s up), u kojoj se vidi da se Milićeva uključila u akciju.

Konačno, treba podsetiti i na činjenicu da su ovakvi i slični finansijeri srpske propasti duboko svesni važnosti svojih lokalnih saradnika, špijuna, agitatora, ekonomskih ubica i sličnog ološa. Za najbolje uvek slede i nagrade!

Tako je raniji ambasador SAD, Majkl Kirbi dodelio je pre odlaska sa dužnosti (na svečanosti u svojoj rezidenciji) donaciju za devet odabranih organizacija takozvanog civilnog društva u visini od 2,7 miliona dolara, što je bio poklon od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Nije teško zaključiti čime su zaslužili ovaj novac i "priznanja za svoj rad".

Među njima su bili Beogradski fond za političku izuzetnost, čiji je osnivač Sonja Liht, Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid), Fondacija Ana i Vlade Divac, konzorcijum Srpske asocijacije menadžera, DNA Communications (jedna od međunarodnih marketinških organizacija koja ima svoje predstavništvo u Beogradu), Ženski edukacioni centar, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost, Smart kolektiv (koji promoviše društveno odgovorno poslovanje) i Trag fondacija (nekada je delovala pod imenom Balkanski fond za lokalne inicijative, a promoviše razvoj lokalne zajednice).

Nova generacija malih i velikih cinkaroša već je regrutovana. Bude li Srbija u narednim decenijama još uvek država, biće to veliko čudo i božja promisao. Jer, pored ovakvih armija dobro plaćenih veleizdajnika, i jači su padali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKA: SKRIVANJE KRIMINALNIH AFERA FUNKCIONERA VLADAJUĆE STRANKE

29. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Primer ATP "Vojvodina" u stečaju pokazuje kako u Srbiji nije važno koliko se para ulaže u poslovanje, već koliki se mito daje vlastima. Ilija Dević je investirao milione evra svojih para, nije ni dinara uzeo od države, povećao broj zaposlenih i na kraju ostao bez svega, zbog sprege korumpiranih političara i sudija i njihove veze sa narko-mafijom.

 

                Milan Malenović

RED VOZNJE I PLJACKA

 

Evropska komisija je još 2012. od vlade Republike Srbije tražila da preispita 24 sporne privatizacije i da je obavesti o rezultatima. Uprkos silnim obećanjima da će to biti učinjeno, Vlada ništa nije uradila po tom pitanju.

Među spornim privatizacijama nalazi se samo jedna u kojoj je, po mišljenju Evropske komisije, oštećen investitor. U pitanju je Autotransportno preduzeće „Vojvodina" a.d.  i njen vlasnik Ilija Dević.

Po izveštaju Centralnog registra za hartije od vrednosti, na dan kada je nastajao ovaj članak, Agencija za privatizaciju poseduje 42,81 odsto akcija ovog preduzeća, dok Ilija Dević ima 38,84 odsto akcija nad kojima postoji zaloga prvog reda. A sve je počelo da bolje ne može da bude, i dugo je izgledalo da je ovo najuspešnija privatizacija ikada izvedena u Srbiji.

Već u prvoj godini po preuzimanju firme Dević je ispunio celokupne investicione obaveze. Proširio je i delatnost uzimajući na lizing 30 autobusa za nove međugradske i međunarodne linije. Potpisao je saSetrom" i „Mercedesom" ugovore o zastupništvu. Rezultat svega ovoga bilo je i zapošljavanje novih 200 radnika, a realizacijom svih započetih poslova ATP „Vojvodina" bi otvorila još 1.000 novih radnih mesta.

Za sve ovo Dević nije tražio ni dinara subvencija od države. Iako je sve lepo zamislio i veoma uspešno sprovodio, on je u svojim kalkulacijama, međutim, napravio jednu fatalnu grešku koja će ga skupo koštati: zaboravio je na obaveznu stavku „podmićivanje vlastodržaca" u Srbiji.

Iako to mnogima zvuči neverovatno, sadašnja autobuska stanica u Novom Sadu jenelegalna. Vlasnik te stanice nije registrovan za međumesni i međunarodni saobraćaj, a da bi to učinio mora prvo da se promeni osnivački akt, za šta je zadužen grad Novi Sad.

Čak i kada bi se to desilo, mada je malo verovatno da bi GSP „Novi Sad" uveo međunarodne linije, stara stanica bi morala da bude rekonstruisana kako bi ispunila zakonske standarde, a to bi koštalo više od izgradnje nove stanice.

Da bi se prevazišao ovaj problem gradska uprava 2007. potpisuje ugovor sa ATP „Vojvodinom" da ona izgradi novu autobusku stanicu. Tadašnja gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković  ovaj sporazum je javnosti predstavljala kao veliki uspeh, jer ni država, a ni lokalna samouprava za ovaj, inače hitan i neizostavan posao, neće potrošiti ni jedan jedini dinar iz budžeta. Sve troškove snosio je privatni investitor, odnosno Dević.

Finansijska konstrukcija je bila brzo sklopljena, jer su banke rado davale kredite, pošto je po poslovnom planu bilo predviđeno dnevno 2.000 polazaka sa stanice. Već 2008. objekat je bio gotov i mogao je da počne sa radom.

Da bi nova stanica, nazvana MAS (međumesni autobuski saobraćaj) / uspešno poslovala, stara stanica je morala da prestane sa radom. Ilija Dević tvrdi kako je Ministarstvo infrastrukture tek posle višemesečnog natezanja donelo rešenje o zabrani naplate staničnih usluga na staroj stanici (čime bi ona faktički prestala da posluje), ali da ono nikada nije potpisano ni realizovano. Kako tvrdi Dević, jedan izvor iz Ministarstva mu je poverio kako tadašnji ministar Velimir Ilić ne dozvoljava potpisivanje.

Prolazile su tako nedelje, pa i meseci. MAS nije mogao da ostvaruje prihode, pa tako ni ATP „Vojvodina" nije mogla da vraća dugove. Konačno je 15. decembra 2008. proglašen stečaj nad ovim preduzećem.

Zahtev za uvođenje stečaja podnela je „Čačanska banka", tada u većinskom državnom vlasništvu. Realnog povoda za ovakav zahtev nije bilo, jer je dug bio mali u odnosu na celokupnu imovinu preduzeća. Osim toga, kredit je bio osiguran hipotekom i garancijom „Dunav osiguranja". Međutim, pošto je država bila većinski vlasnik „Čačanske banke" odmah je upućenima bilo jasno da je naređenje o podnošenju zahteva došlo sa „više instance".

Ovo je posebno postalo jasno kada je samo osam dana po početku stečajnog postupka Agencija za privatizaciju raskinula ugovor o privatizaciji, iako je Dević blagovremeno podneo zahtev za odlaganje uplate pristigle rate. Iako je Agencija uvek bila više nego velikodušna prema privatizacionim kupcima i u pojedinim slučajevima čak na više godina odlagala uplatu već druge rate, u ovom slučaju je bila nemilosrdna.

Uopšte nije bilo teško utvrditi pravi razlog za eliminaciju ATP „Vojvodine" i MAS-a i čiji su interesi bili iza tog čina. Godinama pre toga je uočeno da autotransportna preduzeća i njima pripadajuće autobuske stanice u Vojvodini u najvećem broju slučajeva kupuju nepoznati ljudi koji se nikada ranije nisu bavili ovom delatnošću, a nisu bili poznati ni po tome da su dovoljno bogati za taj posao.

Kada je počelo da se razmotava klupko oko aktivnosti Darka Šarića, utvrdilo se da iza privatizacije pomenutih preduzeća u najvećem broju slučajeva stoji njegov kompanjon Anton Stanaj, ali i zaštićeni svedok protiv Šarića i ljudi koji su za njega „prali" pare, Mile Jerković.

Ovi ljudi su intervenisali kod tadašnjeg državnog vrha da se onemogući da lice koje im ne pripada preuzme najvredniji deo kolača – ATP „Vojvodinu" i MAS. Za Stanaja je utvrđeno da je bio jedan od najvažnijih finansijera Srpske radikalne stranke u Vojvodini, iz koje je ponikla Maja Gojković (čiji brat mu je bio advokat u krivičnom postupku). Višegodišnji predsednik Gradskog odbora SRS Novi Sad, a sadašnji visoki funkcioner Srpske napredne stranke, Igor Mirović, bio je u periodu od 2004. do 2008. direktor Zavoda za izgradnju grada u Novom Sadu.

Po tvrdnjama Ilije Devića, koje je izneo i u svojoj krivičnoj prijavi iz decembra 2014, njih dvoje su „2005. i 2006. godine prvo doneli odluku i sklopili ugovor s njim o izgradnji nove međumesne autobuske stanice u Novom Sadu, da bi potom počeli da opstruišu sprovođenje ugovora i da namerno ometaju početak rada nove međumesne autobuske stanice".

Kada se ova saznanja uporede sa onima iz postupka protiv Darka Šarića i njegove kriminalne grupe, postaje jasno da su Maja Gojković i njeni saradnici od pomenutih kriminalaca dobijali novčani podsticaj da ne dozvole da Devićev MAS zaživi.

Pomenutom krivičnom prijavom Dević je obuhvatio i bivšeg direktora javnog preduzeća „Urbanizam" iz Novog Sada Aleksandra Jeftića, sadašnjeg zamenika gradonačelnika Miroja Jovanovića i bivšeg predsednika Skupštine grada Novog Sada Zorana Vučevića, a protiv njegovog sina i aktuelnog gradonačelnika Miloša Vučevića podneo je prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu.

Konkretan razlog za podnošenje ovih prijava bila je pravnosnažna sudska presuda Privrednog apelacionog suda po kojoj je Novi Sad Deviću morao da isplati odštetu od 14 miliona evra zbog kršenja ugovornih obaveza.

Vrhovni kasacioni sud je sumu smanjio na 4 miliona evra, koliko je i uplaćeno "Vojvodini", tada već pod stečajnim upravnikom, a gde su pare otišle nije poznato.

Umesto da se regresno naplati iz imovine funkcionera koji su skrivili štetu, gradska vlast Novog Sada novac isplaćuje iz budžeta koji solidarno pune svi stanovnici ovog grada.

Iako se očigledno radi o organizovanoj kriminalnoj grupi, Više tužilaštvo ne prosleđuje predmet Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal, niti samo preuzima istragu, već prijavu šalje Osnovnom tužilaštvu, kao da se radi o krivičnom delu male vrednosti. Narko evrima dobijenim od Stanaja, Gojkovićeva u ovoj zemlji očigledno može sve da postigne.

Tužilaštvo za organizovani kriminal nije, međutim, bilo neodlučno kada je trebalo uhapsiti samog Iliju Devića  i to po iskonstruisanoj optužnici koju bi bolje sastavio neki prosečni osnovac.

Naime, srpska Vlada je do kraja decembra 2013. morala da obavesti Evropsku komisiju o napretku u istrazi 24 sporne privatizacije. Pošto je jedini investitor koji je oštećen u ovim slučajevima bio Dević, osoba bez odgovarajućih političkih veza, policija je predala tužilaštvu neke materijale navodno nađene u dokumentaciji ATP „Vojvodine", pa je Vlada mogla ovaj slučaj da proglasi rešenim i da se time pohvali pred EK.

Tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević je u februaru 2014. kao poseban primer „borbe protiv kriminala" označio privođenje Ilije Devića. Pošto su mediji zadovoljili svoju znatiželju, a Vlada dovoljno izeksploatisala ovaj slučaj za svoju sopstvenu promociju, Dević je pušten iz pritvora, a ceo slučaj zaboravljen. Ispostavilo se, naime, i to već u prethodnom postupku da su priloženi dokumenti u suštini fragmenti tendenciozno izvučeni iz konteksta i kao takvi nepodobni da se na njima zasniva optužnica.

U svom dopisu upućenom redakciji „Tabloida" Ilija Dević, osim pomenutih političara i državnih funkcionera, za glavne progonitelje smatra: zamenika načelnika UKP-a i šefa rasformirane Radne grupe za ispitivanje spornih privatizacija Bogdana Pušića, zamenike Republičkog javnog tužioca Đorđa Ostojića i Snežanu Marković, kao i sudije Stojana Jokića i Nevena Vukašinovića.

Lista bi mogla da se proširi sa još desetak imena, jer su mnogi pohitali da za novac narko-kartela upropaste jednu od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Konačno se u celu priču umešao i Vrhovni kasacioni sud sa namerom da ponovo nepravdu prikaže kao pravdu, pa je presudio kako je grad Novi Sad ispravno postupio što nije ispoštovao svoje ugovorne obaveze, jer bi time, navodno, bio uspostavljen monopol i to u korist privatnog preduzeća.

Sudije, verovatno, nisu čule da ni u jednom gradu u Srbiji ne postoje dve autobuske stanice za međumesni i međunarodni saobraćaj i da su u većini slučajeva one u vlasništvu privatnih pravnih ili fizičkih lica. Osim toga, da bi se sprečila zloupotreba monopolskog položaja, zakon predviđa da Privredna komora Srbije određuje cene korišćenja tih stanica, a ne njihovi vlasnici.

Kako god se ova afera bude završila, najveći gubitnici biće bivši zaposleni. Njih 500 je dobilo otkaze istog dana kada je pokrenut stečajni postupak. Radnika u ATP „Vojvodina" više nema, ali ima zaposlenih i to čak tri direktora: Bojan Škrbić, Ljubinka Živković i Milan Plećaš. Kako bi sakupili pare za svoje plate oni sprovode bezobzirnu rasprodaju pokretne i nepokretne imovine preduzeća.

Konačnu reč u ovom slučaju daće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropska komisija koja i dalje vodi istragu, bez obzira što ovdašnja vlast tvrdi da je predmet rešen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: