Архива

Posts Tagged ‘sektor’

KO LI ĆE NAS SPASTI OD NAS SAMIH: STRANI I DOMAĆI FINANSIJERI NVO SEKTORA U CILJU BRŽE I SIGURNE SRPSKE PROPASTI!!?

28. децембра 2018. Коментари су искључени

 

Za sedam godina autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nije se desilo da takozvani "civilni sektor" (nevladine organizacije) kolektivno (kao devedesetih) dignu svoj glas protiv rušenja institucija sistema, krađe glasova na izborima, pljačke budžeta, medijskog mraka, progona političkih protivnika, kriminalnih poslova, uništavanja nacionalne ekonomije, kulturnog genocida i svih drugih oblika otvorene diktature. Umesto toga, nevladin sektor je sklopio pakt sa tiraninom, pa čak i plan podele donacija i budžetskih sredstava.

 

                       Nikola Vlahović

NVO SEKTOR ZA URUŠAVANJE SRBIJE,

 

Poslednja promena Zakona o udruženjima građana u Srbiji se dogodila 2009. godine. U tom zakonu, kao i onom iz 1990. godine, jedna rečenica je ista. Naime, u njemu se navodi da su nevladine organizacije, neprofitna i nevladina udruženja građana.

Međutim, istina je sasvim drukčija, jer sva dosadašnja iskustva govore da se radi o veoma profitabilnom sektoru, gde ima i multimilionera, pravih "nevladinih tajkuna" koji se ne bave samo sticanjam bogatstva nego, uzgred, diktiraju i pravila političkog, ekonomskog, prosvetno-naučnog, pa i kulturnog života u Srbiji. Takozvani nevladin sektor u Srbiji, "ovladao" je čak i dobrim delom vojno-policijskog aparata i obaveštajne zajednice, pa se često dešava da "sugestije" predstavnika NVO o bezbednosnim pitanjima, dobijaju oblik "svetog pisma".

Devedesetih godina, u vreme diktature Slobodana Miloševića, nevladin sektor bio je, u pravom smislu tih reči, koalicioni partner ondašnjoj opoziciji. Tako udruženi sa slobodnim medijima činili snažan demokratski front, što je konačno imalo za posledicu i pad tadašnjeg režima. Ali, pravi problem je nastao kad je nevladin sektor posle prevrata 5. oktobra 2000, ušao u institucije sistema i počeo njima da upravlja za račun novih vlasti.

Od tada, pa do današnjih dana traje i teror "nevladinih" lidera i organizacija koji doslovno diktiraju spoljnu i unutrašnju politiku, ekonomsku strategiju, takozvane pravosudne i druge reforme, pa čak i neke, samo na prvi pogled "periferne poslove", poput kulture i ekologije.

Da je NVO sektor postao neka vrsta paralelne vlasti u Srbiji, postalo je jasno kad je 19. juna 2015. godine, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, pozvao njihove predstavnike "da iznesu predloge o oblicima saradnje sa državnim organima, kao i preporuke o onome što je neophodno promeniti…" pa je tom prilikom skoro zavapio: "…Potrebna nam je politička stabilnost kako bismo mogli brže da se razvijamo…" Naime, Vučić je otvoreno zatražio od nevladinih organizacija da se uključe u rad Vlade Srbije, da stanu uz njegov režim i da odmah i bez odlaganja suspenduju "nevladino" delovanje i bilo kakvu kritički orjentisanu strategiju.

Tog 19. juna, Vučić se, dakle, našao u koaliciji sa onima koje je do tada nazivao "izdajnicima srpstva", "stranim plaćenicima", "bandom Soroševom" i slično. Nastupilo je "novo doba". Formirana je prethodno i Kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom. Počela je "muzika za fine uši", baš onako kako su anglo-američke obaveštajne službe i zahtevale od Vučića.

Tako su Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Foruma za etničke odnose, Centar za istraživanje etniciteta, Grupa 484  i Društvo za razvoj dece i mladih (OKNIS) , prišli Vučićevom režimu raširenih ruku i počela je "konstruktivna saradnja" oko svih gorućih pitanja, koja traje i danas.

Ili, kako je to već pomenutom prilikom (oduševljena Vučićevom "novom retorikom") rekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko: "… da jeDržavi potrebna sinergija društva u ovako teškoj situaciji i saradnja sa vladom treba da počiva na zajedničkim ciljevima". Naravno, gospođa Biserko se odmah ponudila "Vođi" da za njegov račun vodi glavnu reč u tom "procesu" .

Ostalo je prilog za istoriju beščašća. Novac je počeo da teče iz vladinih fondova u "nevladin sektor", pa je tako ugašena svaka mogućnost konflikta između dojučerašnjeg ratnog huškača i navodnih pacifista i "neprofitnih" multimilionera.

I Vlada Srbije pod komandom Aleksandra Vučića, od 2013. godine pa sve do danas, uključena je u lov na donacije i druge oblike bespovratnih sredstava. Mehanizam prisvajanja tog novca ide toliko daleko da je saradnja između vladinog i nevladinog sektora dostigla najviši nivo.

Podela novca je ovde "interna stvar", a donatora ima dve vrste: jedni se bave demontažom Srbije kao suverene države, a drugi samo pranjem novca.

Istina, Vučić je nastavio gde su njegovi prethodnici stali i to znatno žešće što se i vidi iz sledećih činjenica. Naime, poslednjih sedam godina iz budžeta Republike Srbije izdvojene su desetine milijardi dinara za finansiranje nevladinih organizacija, a 2014. godine je za nevladine organizacije izdvojeno skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Najveći deo sredstava opredeljenih za NVO i to za one organizacije koje imaju snažnu podršku vodećih zapadnih zemalja.

Činjenice govore da je 2012. godine iz budžeta bilo izdvojeno 7,7 milijardi dinara za civilno društvo, a već sledeće, 2013. godine, dodeljeno im je gotovo dvostruko više – 14,38 milijardi dinara. Tako je i nastavljeno sve do kraja ove 2018. godine, a i novim budžetom Srbije za 2019. godinu, za NVO sektor predviđene su značajne sume. Ali, podatak da Srbija, tačnije vladajuća koalicija, iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca za nevladin sektor i za razvoj nauke i tehnologije, govori samo o veleizdajničkom karakteru Vučićeve vlasti.

Grupa američkih hakera i aktivista koji čine organizaciju "DC Leaks", objavila je više od 2.500 raznih fajlova i na stotine internih dokumenta organizacije Open Society Foundations (OFS), čiji je osnivač i predsednik 88-godišnji milijarder Džordž Soroš.

Nešto ranije, "DC Leaks" je objavio više desetina dokumenata koji govore o strateškim planovima ove organizacije. U oba ova "curenja" isplivali su i dokumenti koji govore o donacijama koje je Soroševa organizacija realizovala u Srbiji. Među primaocima ovih donacija nalaze se uglavnom nevladine organizacije, udruženja građana i mediji – među njima i za projekte pod nazivom "Obrazovanje za 21. vek" i "Građani za medije – Samoregulacija i regulacija u online sferi".

Osim medija i NVO, na "provaljenom" spisku nalaze se i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije, Društvo sudija Srbije, Univerzitet Singidunum– Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kao i Arhitektonski fakultet u Beogradu…

Prema podacima delegacije Evropske unije u Srbiji, u jednom posmatranom periodu od četiri godine Evropska unija je Srbiji dala više od tri milijarde evra donacija – bespovratnih sredstava, u čitavom nizu oblasti – od poljoprivrede i životne sredine do vladavine prava i reforme javne uprave.

Osim toga, bilateralne donacije iz EU tokom prethodnog perioda iznose dodatnih tri milijarde evra. Od 2007. pa do danas, svake godine Srbija preko IPA fondova (Instrument for Pre-Accession Assistance  – Instrument za pretpristupnu pomoć) dobija oko 200 miliona evra.

Zvanično, prioriteti programa IPA bili su sektor demokratije i upravljanja, vladavina prava i osnovna prava, energetika, obrazovanje, zapošljavanje i socijalna politika. Nezvanično, to su sredstva kojima EU zadržava Srbiju dalje od težih socijalnih konflikata i drži je "na dugačkom štapu" kad su evropske integracije u pitanju.

Tako je neostvaren san Vučićevih prethodnika, da objedine "besplatne pare" iz evropskih donacija za vladin sektor i donacija za takozvano civilno društvo, postao java.

Među onim organizacijama za koje je teško utvrditi jesu li "vladine" ili "nevladine", svakako je i takozvana Nacionalna alijansa za lokalni i regionalni razvoj (NALED), u kojoj je glavnu reč vodila i sadašnja premijerka Ana Brnabić, a koja je i dalje na budžetu Đerđa Soroša, golobaslitičkog mešetara i multimilijardera (u Mađarskoj, gde je rođen, spremaju čak i zakonski akt protiv Soroševe fondacije i zajednu sa Trampovom vladom u SAD, rade obimnu istragu njegovih "poslova").

Pomenimo samo jedan od poslova koje je NALED sproveo Soroševim milionima. Reč je o sertifikatima koji se izdaju opštinama u Srbiji "sa povoljnim poslovnim okruženjem". Dakle, Soroš preko NALED-a "selektuje" gde je povoljno poslovno okruženj u Srbiji, ili, jasnije rečeno, gde ima jeftinije sirotinje za rad u lihvarskim kompanijama koje nigde u zapadnoj Evropi ne bi (zbog jakih sindikata i socijalne države) mogli da prave ekstraprofit kao što ga ovde prave, na krvi i znoju skoro ubijenog radništva.

Takozvani civilni sektor u Srbiji finansira Fond braće Rokfeler, pa su tako glavni korisnici tog novca Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za regionalizam, Beogradski fond za političku izuzetnost

U poslednjih pet godina, na račune ovih nekoliko NVO, "leglo" je barem deset miliona dolara. Među rukovodiocima ovog fonda nalazi se i Nikolas Berns, nekadašnji američki ambasador u NATO, zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost zadužen za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju…

Institut za mir Sjedinjenih Država (United States Institute of Peace – USIP) federalna institucija koju je osnovao američki Kongres 1984. sa ciljem da „služi narodu i vladi (SAD)" i u čijem bordu direktora sede i američki državni sekretar i sekretar za odbranu, finansirao je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko u proteklom periodu sa više od 300 hiljada dolara, a Fond za humanitarno sa 40.000 dolara. Iz ovog Instituta novac je dobio Cesid (Centra za slobodne i demokratske izbore koji "aminuje" sve Vučićeve izborne prevare).

Prema podacima najveće američke donatorske organizacije USAID-a, iz Sjedinjenih Američkih Država je tokom 2014. i 2015. u Srbiju stiglo više od 61 miliona dolara pomoći (još toliko i tokom 2017. i 2018.), najviše za civilno društvo (6,2 miliona dolara), razvoj poslovanja (više od 5,5 miliona) i reformu sudstva (skoro pet miliona dolara).

Sa druge strane, zvanični podaci Informacionog sistema za koordinaciju razvojne pomoći u Republici Srbiji (isdacon – Intersectoral development assistance coordination network) pokazuju da je tokom prethodne dve godine i Vlada Srbije primila više stotina donacija od različitih zemalja, organizacija i ustanova.

Pomoć se odnosila na mnoge oblasti života a pre svega na vladavinu prava, reformu krivičnog zakonodavstva, podršku interno raseljenim licima sa Kosova, održivi razvoj u Južnoj Srbiji, reformu javne uprave, integrisani sistem upravljanja čvrstim otpadom i još mnogo toga. Nijedan dolar ili evro od toga nije stigao gde je bio namenjen, a da se o njega nije "očešao" režim Aleksandra Vučića. Tačnije, samo deseti deo donacija je možda zalutao tamo gde je zaista i morao biti potrošen.

U 2014. pristiglo je skoro 160 donacija – iz EU, SAD, Švajcarske, Švedske, Norveške, Japana, Kine, Francuske, ali i iz OEBS-a i Ujedinjenih nacija. Sabirajući samo (započete i završene) donacije vrednije od milion evra, dolazi se do brojke od 173 miliona evra za 2014, pri čemu postoji još nekoliko desetina donacija manjih od milion evra.

U 2015., nivo započetih i završenih donacija bio je na oko 55 miliona evra (uz već nabrojane zemlje-donatore, tu su još i Nemačka, Luksemburg i Ujedinjeno Kraljevstvo), a najavljeno je još preko 210 miliona evra donacija – ukupno 266,5 miliona evra. Od 2016. do kraja ove 2018. godine, "upalo" je još skoro 300 miliona evra.

Ovde treba podsetiti da USAID deluje, kako stoji u njegovim osnivačkim aktima, „na osnovu spoljnopolitičkih smernica predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost" u kojem sede i direktor CIA, i direktor Nacionalne obaveštajne zajednice, i američki sekretar za odbranu, i načelnik Generalštaba američke vojske…

Osim što direktno daje pare Fondu za humanitarno pravo koji zauzvrat daje instrukcije srpskom ministru odbrane i načelniku Generalštaba koji zauzvrat te instrukcije ispunjavaju, USAID zajedno sa „Čarls Stjuart Mot" fondacijom i Maršalovom fondacijom, takođe iz SAD, koja deluje učestvuje u formiranju nekakvog Balkanskog fonda za demokratiju  (Ivan Vejvoda je bio njegov izvršni direktor) koji finansira i Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije, dok se spomenuti partner USAID-a, „Čarls Stjuart Mot" fondacija, pojavljuje kao finansijer i Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom (50.000 dolara, prema jednom godišnjem izveštaju).

Svakako je među zanimljivijim slučajevima rad takozvanog Centra za evroatlantske studije (CEAS) na čijem čelu se nalazi Jelena Milić koji kroz projekte poput „Odgovori na lokalne, regionalne i globalne bezbednosne pretnje" ili „NATO, Srbija i Zapadni Balkan – Konferencija o novom NATO strateškom konceptu", dobija novac iz NATO odeljenjem za javnu diplomatiju.

Među finansijerima CEAS-a je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) ali ovde treba imati u vidu da se NED gotovo u potpunosti finansira iz budžeta SAD (budžetska linija Stejt departmenta namenjena USAID-u) i da se finansiranje projekata u inostranstvu obavlja uz konsultacije sa Stejt department.

U njegovom bordu su bili i Eliot Abrams, bivši zamenik nacionalnog savetnika za bezbednost u administraciji Džordža Buša Mlađeg, Mišel Dan koja je radila u Birou za obaveštajne poslove i informacije (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „čija je primarna misija" – stoji na njegovom zvaničnom sajtu – „da prikuplja obaveštajne podatke od koristi za diplomatiju SAD", zatim Beri Džekson koji je bio asistent predsednika SAD za strateške inicijative i spoljne poslove, Stiven Šestanovič, nekadašnji stariji direktor za razvoj politike u Nacionalnom savetu za bezbednost, Vin Veber iz Savetodavnog komiteta američkog sekretara za odbranu…

"Centar za evrotlantske integracije", čiji je šef Jelena Milić, dobio je više od pola miliona evra za samo jednu godinu rada, a takve donacije se u poslednje vreme dramatično uvećavaju.

Da je ova gospođa prevršila svaku meru svojim skoro javnim špijunskim poslovima koje obavlja za veliki novac, govori i nedavni skandal kad su svetski poznati hakeri pod imenom "Anonimus"  objavili dokumenta sa imenima britanskih agenata! Naime, šefica Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelena Milić radi i za britanske tajne službe, govore i dokumenta do kojih su došli. Ova glavna lobistkinja NATO u Srbiji pripadnik je organizacije Integriti inisiejtiv, koja deluje pod direktnim patronatom britanske vlade i njenih tajnih službi, a čiji je cilj suzbijanje uticaja Rusije u svetu i mešanje Londona u unutrašnje stvari drugih država.

Organizacija, čiji je Milićeva član, jeste projekat pokrenut u jesen 2015. sa ciljem da se navodno bori protiv ruske propagande i dezinformacija, koje Kremlj plasira. Integriti inisiejtiv u svakoj zemlji ima svoje agente, koji prikupljaju i manipulišu određenim informacijama, dele ih međusobno i šalju u centralu u Londonu.

Imena tih agenata nisu bila poznata sve dok Anonimusi nisu objavili tajna dokumenta organizacije. Iz njih se vidi da je Milićeva deo šire mreže ljudi po Evropi, koji rade u potpunoj tajnosti. U tim dokumentima, objavljena su imena svih kontakata u diplomatskim predstavništvima, te se saznalo da je u Srbiji za projekat Integriti inisiejtiv zadužena službenica britanske ambasade u Beogradu Lusi Mejsels.

Kako se Britanija preko mreže Integriti inisiejtiv meša u unutrašnje stvari nezavisnih evropskih država najbolje pokazuje primer iz Španije, u kojem je učestvovala i ovde pomenuta srpska NATO lobistkinja. Naime, španska vlada objavila je 7. juna da je jedan od kandidata za mesto šefa direktorata za nacionalnu bezbednost pukovnik Pedro Banjos, istaknuti vojnik i ekspert za geostrategiju, terorizam i obaveštajne aktivnosti.

Iako ima besprekornu biografiju, britanskim službama je zasmetalo to što je naklonjen Rusiji. Pokrenuli su svoju mrežu Integriti inišiejtiv kako bi sprečili da Banjos bude postavljen na mesto na kojem će tesno sarađivati sa premijerom i imati veliki uticaj na krojenje politike zemlje. Španski agenti su već istog dana napravili dosije o Banjosu i oslikali ga kao čoveka ruskog predsednika Vladimira Putina.

Pokrenuli su kampanju na Twiteru kojom su raširili priču uz pomoć agenata iz drugih zemalja i uticajnih pratilaca ove društvene mreže. Kompromitujući materijal poslat je i medijima u Španiji, pa je tako popularni "El Pais" objavio tekst pod naslovom: "Kandidat za šefa za nacionalnu bezbednost brani Rusiju".

Akcijom nazvanom "La Menkloa", kako se zove palata u kojoj su rezidencija i kabinet španskog premijera, koordinisali su ljudi iz Londona, i to preko aplikacije Vocap. Osim Španaca i Britanaca, među agentima pomagačima našla se i Jelena Milić. Dokaz za to je objavljena slika prepiske agenata preko Vocapa (What’s up), u kojoj se vidi da se Milićeva uključila u akciju.

Konačno, treba podsetiti i na činjenicu da su ovakvi i slični finansijeri srpske propasti duboko svesni važnosti svojih lokalnih saradnika, špijuna, agitatora, ekonomskih ubica i sličnog ološa. Za najbolje uvek slede i nagrade!

Tako je raniji ambasador SAD, Majkl Kirbi dodelio je pre odlaska sa dužnosti (na svečanosti u svojoj rezidenciji) donaciju za devet odabranih organizacija takozvanog civilnog društva u visini od 2,7 miliona dolara, što je bio poklon od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Nije teško zaključiti čime su zaslužili ovaj novac i "priznanja za svoj rad".

Među njima su bili Beogradski fond za političku izuzetnost, čiji je osnivač Sonja Liht, Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid), Fondacija Ana i Vlade Divac, konzorcijum Srpske asocijacije menadžera, DNA Communications (jedna od međunarodnih marketinških organizacija koja ima svoje predstavništvo u Beogradu), Ženski edukacioni centar, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost, Smart kolektiv (koji promoviše društveno odgovorno poslovanje) i Trag fondacija (nekada je delovala pod imenom Balkanski fond za lokalne inicijative, a promoviše razvoj lokalne zajednice).

Nova generacija malih i velikih cinkaroša već je regrutovana. Bude li Srbija u narednim decenijama još uvek država, biće to veliko čudo i božja promisao. Jer, pored ovakvih armija dobro plaćenih veleizdajnika, i jači su padali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

I ZA “LAZU” TREBA VEZA: NOVA STRATEGIJA ZA ZARADU NA KLINICI ZA PSIHIJATRIJSKE BOLESTI U MANDATU VD DIREKTORKE!??

20. октобра 2018. Коментари су искључени

 

Dok ministar zdravlja pokazuje javnosti donirane najskuplje laboratorije i aparate, na kojima nema ko da radi, jer su stručni ljudi pobegli u inostranstvo, stvarno stanje u srpskom zdravstvu je porazno: pacijenti gladuju, bez higijenskih su uslova boravka, a zaposlene terorišu jurišnici Srpske napredne stranke. O tome govori i pismo koje su nam dostavili zaposleni.

 

………….

DIREKTOROVANJE

 

VD direktora dr Ivana Karličić Stašević na funkciju je stupila u septembru 2017. Zaposleni ni slutili nisu da će za tako kratko vreme od Klinike napraviti repliku „Doma za smeštaj starih lica"!

Odmah po dolasku na funkciju rukovodeća mesta je poverila sebi bliskim ljudima, ne samo zaposlenima na Klinici, nego i one sa kojima je sarađivala u njenim privatnim domovima za smeštaj starih lica. Neki su bili angažovani pored posla u Klinici dr Laza Lazarević i u privatnim domovima kao dopunsku delatnost.

Zanimljivo je da je na mesto pomoćnika direktora za nemedicinske poslove postavila dipl ecc Bojanu Smiljković, inače suprugu funkcionera SPS-a, koja je upošljena na ugovor o radu na određeno vreme, pod čudnim okolnostima.

Naime, kabinet ministra zdravlja je dao saglasnost da Klinika uposli diplomiranog ekonomistu, ali uz obavezu da VD direktora pribavi saglasnost od „Komisije za kadrovska pitanja" koja je osnovana pri Ministarstvu zdravlja, sa ciljem da se transparentno i racionalno postupa kod zapošljavanja nemedicinskih radnika u resoru Ministarstva zdravlja.

Nije poznato da je VD direktora tražila pomenutu saglasnost, a mesto pomoćnika je poverila osobi koja radi na određeno vreme do šest mesec, i što nije ranije bila praksa. U Klinici je pre dolaska B. Smiljković postojalo četvoro zaposlenih, sa istom kvalifikacijom.

Pomenuta Smiljković kao dokaz o stečenom obrazovanju donela je diplomu sa fakulteta u Bugarskoj, nije poznato da li je diploma nostrifikovana. Inače svekar pomenute je bio ambasador SRJ u Bugarskoj. Odmah po dolsku na funkciju svoju rođenu sestru i zeta postavlja na rukovodeća mesta i ako nemaju zakonom predviđeni broj godina radnog staža predviđen za te funkcije, minimum je pet godina radnog iskustva kao lekar specijalista.

U prvim danima mandata VD direktora od resornog Ministarstva Klinici su odobrena sredstva za prijem medicinskih tehničara u radni odnos, što je bilo prijatno prihvaćeno kod velikog broja zaposlenih, jer je do tada Klinika bila u uzlaznoj putanji i ličilo je da se radi na podizanju kvaliteta usluga za lečenje pacijenata, što je verovatno i bio cilj nadležnih iz resorne uprave.

Problem i neverica su nastupili kada je jedan od članova komisije za prijem u radni odnos imenovan Goran Mladenović, inače glavni tehničar prijemne službe, sa završenom srednjom medicinskom školom pozicioniran je visoko u strukture jednog od sindikata i obavlja poslove instruktora u jednoj privatnoj medicinskoj školi, polaznici škole praksu obavljaju u Klinici dr Laza Lazarević.

Prioritet i glavna „kvalifikacija" za prijem u radni odnos bila je diploma te škole, period za koji su polaznici ostvarivali diplomu je rekordno kratak. Najbliži srodnici aktivista sindikata koji predstavlja Goran Mladenović su po tome konkursu primljeni u radni odnos, a imali su završenu privatnu medicinsku školu.

Tako su radna mesta medicinskih tehničara poverena braći, sinovima i kćerkama članova izvrsnog odbora sindikata, i ako su do skoro radili kao mesari, vozači ili birotehničari, diplomu te privatne škole su pribavili u kratkom roku. Pominje se da je zapošljen sin jedne od estradnih umetnica koji je do ubrzanog školovanja u privatnoj školi za medicinske sestre- tehničare radio kao građevinski radnik.

U Klinici je veliki odliv medicinskih sestara i tehničara, često odlaze u inostranstvo, njihova mesta zauzimaju školovani na sumnjiv način. Veći broj glavnih medicinskih tehničara na odeljenjima u Klinici nema završenu Višu ili Visoku zdravstvenu školu, ta mesta obavljaju srednjoškolci koji žele vlast i ako znaju da za to nisu kvalifikovani.

U prethodnoj deceniji o trošku Klinike izobrazovan je veliki broj Visokih strukovnih medicinskih tehničara, ali nisu spremni da krše etičke norme, pa im rukovodeća mesta nisu nikada ni poverena, na taj način je osujećena namera Ministarstva da se nivo zdravstvene nege podigne u korist kvaliteta.

Kroz Kliniku se proneo glas da je VD direktora odobrila i uplatila sredstva za školovanje Gorana Mladenovića u inostranstvu, što je protivzakonito i neracionalno, jer u Srbiji postoji više obrazovnih ustanova koje školuju kadrove za taj obrazovni profil.

Nije poznato da je resorno Ministarstvo odobrilo plaćanje školarine pomenutom medicinskom tehničaru. Zaposlenima je sve to bilo čudno , a neretko su bili svesni da VD direktorakupuje mir sa jednim od sindikata" ostala tri sindikata trpe pritisak i odliv članova. U isto vreme predstavnici drugih sindikata bivaju pomereni sa svojih radnih mesta na slično kategorisana radna mesta, verovatno kao upozorenje!

U celom direktorovanju VD direktora vrši stalne pritiske na zaposlene koji se ogledaju u čestim smenama dotadašnjih rukovodilaca. Na njihova mesta su dovedeni manje ili nedovoljno iskusni, ali dovoljno saradljivi kadrovi. Često otvaranje nekih afera imalo je kao ishod smenu rukovodilaca toga odeljenja, afere bi odmah stale jer su imale i cilj da opravdaju postupak koji sledi.

Zaposleni na mestima servirki i spremačica odmah po dolasku VD direktora trpe pritisak i to traje do danas. Obavljali su u isto vreme više nespojivih poslova – na primer, bile i servirke hrane i spremačice.

Po nalogu inspekcije ta zanimanja su razdvojena, ali ostao je mali broj zaposlenih što je rezultiralo odsustvom sa posla zbog bolesti u do tada neviđenom broju. Razlog je umor i iscrpljenost i pogoršanje hroničnih bolesti kod zaposlenih.

Racionalizovan je broj zaposlenih do toga nivoa da zaposleni na tim mestima rade ceo dan, a ne 7-8 sati dnevno, što je predviđeno zakonom, jer sa tako malim brojem radnika nemoguće je napraviti raspored rada, a da njihovo vreme za rad i odmor bude u zakonskom okviru.

Takođe posao spremačice u Sektoru Padinska Skela popodne ne obavlja niko a menadžment to ne vidi kao problem i rizik za boravak zaposlenih i pacijenata. Na to stanje se ne žale rukovodioci odeljenja jer su poučeni iskustvom onih koji su kolegijalno ukazivali na propuste i ubrzo bili smenjeni sa rukovodećih radnih mesta, ili bili premešteni na druga radna mesta.

To svakodnevno premeštanje zaposlenih, bliskost VD direktora sa sindikatom iznošenjem na kolegijumima da za postupke ima apsolutnu podršku ministarstva, zaposlene je dovelo u poziciju straha.

Rad Klinike koja je i obrazovna ustanova se srozao, strategija za zaradu je postalo smeštaj lica na ,,čuvanje "uz zvaničnu materijalnu nadoknadu. Pacijenti ili njihovi srodnici su u obavezi da za uslugu pribave uput nadležnog fonda za lečenje, a uz to vrše doplatu na zvaničan račun Klinike, o tome potpisuju ugovor i za istu uslugu Klinika ostvaruje zaradu po dva osnova. Ta sredstva se troše na način poznat menadžmentu Klinike.

Štednja je naložena na svim nivoima, ali ne da pacijenti budu gladni i da se štedi na higijenskim sredstvima, pa da se za pacijente i zaposlene ne obezbede ubrusi ili toalet papir i slične potrepštine.

Na početku 2018. godine računi za službene mobilne telefone zaposlenima su povećani i za duplo, što je bilo čudno većini. Dilema je brzo razrešena za uži krug rukovodilaca kupljeni su skupi „ajfon" telefonski aparati pod devizom "za 1. dinar".

Svima je poznato da se u tome slučaju operateru mora uvećati promet u saobraćaju do nivoa da može opravdati cenu telefonskog aparata za 1 dinar. Pomenuti telefoni nisu vidljivi u prometu knjiženja, ali su vidljivi u otpremnicama i službi za likvidaciju, što ukazuje na naum onoga koje to naložio. Pominje se veliki iznos, vrednosti desetak aparata iznosi oko 800.000 dinara. Možda su troškovi i veći jer su se mnogo uvećali troškovi za mobilnog operatera u saobraćaju.

Taj novac bi rešio mnogo problema u funkcionisanju Klinike, koja je u dugovima do guše. Za sve račune spoljnjim saradnicima Klinika kasni sa isplatama pa i duplo duže od projektovanog ugovorom. U Klinici su česte i krađe, o tome se obavesti MUP, a za ishod istrage niko ne mari. Pohlepa za skupim telefonskim aparatima probudila je revolt i srušila iluziju da se štedi kako bi Klinika izašla iz duga!

Jasan je nepotizam i želja za ostvarenjem dobiti pojedinca, a na teret svih zaposlenih kao i pacijenata. Saradljivo osoblje koje je u manjini za svoju lojalnost dobija pravo na prekovremeni rad u iznosu od 40 sati mesečno. Neretko se taj rad i ne ostvari. o tome su ranije pisali mediji.

Na ovaj način obaveštavamo nadležne i javnost da izvrše proveru navoda i da spreče samovolju malog broja ljudi kojima je klinika izvor za ostvarivanje privilegija bez osnova.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

3. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

STRUCNJACI ZA NAPLATU1

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKI OKUPATORI SRBIJE: RAZVLAŠĆIVANJE DRŽAVE I PRODAJOM JAVNIH PREDUZEĆA, ZDRAVSTVENIH USTANOVA, PUTEVA, RUDNIKA…!!!

20. децембра 2015. 1 коментар

 

Već tri godine, takozvani otuđeni centri moći, u, i oko Vlade Srbije, uporno odbijaju da svoju monetarnu i ekonomsku politiku okrenu prema Ruskoj federaciji, koja danas ima najviše investicionog kapitala u regionu Evroazije.

Istovremeno, Vlada Aleksandra Vučića sve čini kako bi Srbija pala dublje u dužničko ropstvo, uzimajući još veće i nepovoljnije kredite od Svetske banke, MMF-a i Evropske banke (EBRD), nego što su to činile prethodne vlasti. Ali, osim što svakodnevno otima hleb iz ruku gladnih, potpisao je i smrtnu presudu javnim preduzećima, koje je već formalno predao na upravljanje bankarskim poveriocima.

 

                       Nikola Vlahović

BANKE UPRAVLJAJU SRBIJOM

 

U oktobru mesecu ove godine, Ruska federacija je ponudila Vladi Srbije milijardu evra samo za "prvu pomoć", i još brojne projekte, kao i strateške ugovore i pogodnosti… Niko na tu ponudu još nije odgovorio.

Nekoliko dana nakon povratka srpske privredne delegacije iz Moskve, sve se opet vratilo u duboku dužničku kanalizaciju, u koju je Vučićeva vlada upala još dublje nego ijedna pre nje. Podanička psihologija, potkupljeni premijer i ministri, narod slomljen i bez snage da se odupre…Jednom rečju, idealan teren za divljanje zelenaških korporacija sa Zapada.

Takozvani ekonomski ambijent, nikad crnji: spoljni dug Srbije na kraju 2015. godine iznosi i preko 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Najveći deo tog duga otpada na tri globalne bankarske korporacije: Svetsku banku, Evropsku banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Reč je o nadnacionalnim institucijama koje drže više od polovine ukupne svetske populacije u najcrnjem dužničkom ropstvu. Među onim nesrećnim državama koje su pale u šake ove opasne bankarske mafije, na istaknutom mestu je i Srbija.

Evropska banka, EBRD i MMF, suštinski upravljaju ovom državom i svim njenim raspoloživim resursima, kontrolišu i podrivaju izbornu volju građana, određuju ko će biti "finansijska" i politička vlast, izdaju direktive kolike će plate i penzije biti, koliko će radnika biti otpušteno, koliko će para dobiti vojska i policija, koja preduzeća će biti prodata ili uništena, pa čak propisuju i koliki je minimum za biološko preživljavanje građana, šta će i da li će jesti, piti i kakav će vazduh udisati.

Ukratko, Srbija nije samo pretvorena u najgoru koloniju, nego je dobila i oblike svojevrsnog koncentracionog logora, u kome milioni ljudi čekaju na sudnji dan kao spasenje, jer im je život pretvoren u dužnički pakao.

Već petnaest godina, sve "demokratske" vlade u Srbiji rade isključivo po diktatu i za interese MMF, EBRD i Svetske banke, ali Vučićeva vlada ne samo što je nastavila sa kriminalnim zaduživanjem kod njih, nego im je veleizdajnički predala i sve poluge vlasti! Preciznije rečeno, ovde je reč o jedinstvenom slučaju da je jedna evropska država faktički predala vlast zelenaškim korporacijama!

Zahvaljujući trogodišnjoj strahovladi naprednjačke koalicije, Srbija je, pored prava na upravljanje sopstvenom teritorijom, izgubila čak i pravo na upravljanje najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem , pa je čak dovela u pitanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode (ako nekom nesrećom još malo potraje Vučićeva diktatura, sledi i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja).

Koliko je odmaklo manijakalno Vučićevo podastiranje pred bankarskom mafijom, najbolje ilustruje podatak da je u toku proces potpune predaje javnog sektora u ruke raznih američkih "stručnjaka" za ovu oblast.

Tako je, na primer, delegacija Svetske banke, predvođena američkim muslimanom, Zahidom Hasnainom, koji je predstavljen kao "stručnjak za javni sektor", na nedavnom sastanku sa gradskom upravom u Beograda u Starom dvoru, izneo svoj predlog kako da ova bankarska aždaja u potpunosti preuzme upravljanje srpskim javnim preduzećima!

Naime, ovaj "ideolog" je predložio, a gradska uprava prihvatila, da do kraja sledeće godine bude uveden softver za finansijsko kontrolisanje rada svih javnih preduzeća iz jednog operativnog centra.

Plan je da se povežu svi sektori za finansije svih javnih preduzeća Beograda i da se objedinjeno usmerava i kontroliše njihov rad preko Sekretarijata za finansije. Ali, tako, da se "izvršna komanda" nalazi u predstavništvu Svetske banke! Nije teško pretpostaviti i zašto.

Suluda i kriminalizovana Vučićeva vlast ušla je u čak 60 neizvesnih projekata u vrednosti većoj od 10 milijardi evra, a za veći deo njih su povučeni krediti od Svetske banke i EBRD. Neki nisu i neće biti povučeni, jer su projekti unapred propali, ili ih uopšte nije ni bilo! Ali, za to slede sankcije, pa na ono što nije realizovano, Srbija već plaća ogromnu odštetu.

 

       Čiji je "skelet u ormanu"?

 

Predstavnici Svetske banke direktno upravljaju sa najmanje tri ministarstva u Vladi Srbije, a posebno sa Ministarstvom finansija, Narodnom bankom Srbije i Kreditnim odborom.

Svi procesi donošenja odluka o investicijama u Srbiji i njenim najvećim gradovima, a posebno oni koji idu preko gradskih direkcija za gradsko građevinsko zemljište, Agencija za investicije i javnih komunalna preduzeća, potpuno su pod kontrolom MMF, EBRD i Svetske banke. Oni određuju i pravila oko stvaranja mafijaške sprege takozvanog "javno-privatnog partnerstva". Sve je zamišljeno tako da se građanin, onaj koji plaća svoje mučitelje, ne pita ništa!

Prema njihovom "uputstvu", u toku je pravljenje takozvanog "smart-plana" prema kome će biti određeno kako će izgledati budućnost Srbije i njenih većih gradova, od "male" infrastrukture, pa sve do puteva, pruga i mostova.

Posebno ih raduje kad vlastodršci "sa vrha" i lokalne koalicije, uđu u kreditno zaduženja, ali tako da nikada ne povuku sredstva zbog lošeg ili neurađenog projekta. Tako su bankarske korporacije poput EBRD, MMF i Svetske banke, na višestrukom dobitku: kredit nikad ne isplate, a "naručilac" kredita za kaznu mora da plaća kamate kao da ga je i dobio!

Zbog svega toga, Vučićeva vlast je došla na "genijalnu" ideju, da im preda na upravljanje državna preduzeća!

Tako je dana 25. septembra 2015. godine, potpisan Memorandum sa Evropskom bankom (EBRD), kojim je praktično ozvaničen scenario za upravljanje privatnim i javnim preduzećima u Srbiji.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba naglasiti da je tog dana Aleksandar Vučić u svojstvu premijera Srbije, potpisao Memorandum o razumevanju sa EBRD, kojim je ovlastio ovu banku da preuzme potpuno upravljanje javnim preduzećima, ali i onim privatnim preduzećima koja žive od saradnje sa njegovim režimom.

Odmah posle potpisivanja ovog memoranduma, EBRD počinje da upravlja državnim kompanija, RTB Bor i Galenika, a sprema se da od početka sledeće godine privatizuje, kupi ili sahrani sva preostala javna preduzeća u Srbiji.

Takođe, EBRD će se ubuduće pojaviti kao tutor i u postupku svih javnih nabavki koja se tiču državnih kompanija. Vučić je to lakonski opravdao rečima: "…Bolje tako nego da budemo zaglavljeni u tim procesima".

Ove godine, na čelo predstavništva EBRD u Beogradu, doveden je i izvesni Danijel Berg, zadužen za poslovanje te banke u Srbiji, sa posebnom misijom da stavi pod kontrolu ne samo državni nego i privatni sektor.

Dobro proverene informacije govore da je ključni Bergov posao vezan za uvođenje stranih privatnih kompanija u posed najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, ali i ubacivanje mreže korumpiranih ljudi u bankarski sektor (ima ih i u Narodnoj banci Srbije, među savetnicima!), na pozicije gde se upravlja privatizacijama, finansijskim posredovanjem, naplati komunalnih usluga i enegrenata i na svim pozicijama gde se obrće novac miliona građana.

Bergova biografija govori da je reč o proverenom štetočini koji je započeo rad u EBRD-u još 1995. godine kao savetnik Borda direktora za Sjedinjene Američke Države, a kasnije je postao i šef kancelarije EBRD-a u Kirgistanu 2004. godine, u Albaniji 2007. godine, a u Bugarskoj 2010. godine. Izabran je za šefa EBRD u Srbiji nakon što je bivši direktor Mateo Patrone imenovan za direktora kancelarije te banke u Rumuniji.

Neverovatno zvuči, ali se EBRD više pojavljuje kao investitor nego kao pozajmljivač para! Do danas, EBRD je investirao skoro četiri milijarde evra kroz približno 200 projekata u Srbiji (koji donose direktan prihod ovoj banci, a ne državi Srbiji!), tako da niko sa sigurnošću ne zna šta sve u Srbiji poseduje ova bankarska hidra sa više glava.

Sa druge strane, Međunarodni monetarni fond je već godinama brutalni tutor, kreator celokupnog života i dirigent koji komanduje glavnim polugama u Vladi Srbije. Mada je to i ranije bio slučaj, nijedan premijer pre Aleksandra Vučića nije toliko nisko spustio gaće i ponudio ekonomskim ubicama ono što se ponuditi ne sme. Došlo je dotle da se ovaj šizoidni vlastohlepac pravda narodu što je sva vlast u rukama poverilaca: "…Zamoliću MMF da odobri povećanje penzija i plata".

Koliko je Vučić mali i mizeran u svojim pokušajima da zgrće pare i opstajava na vlasti, a koliko su oni moćni i brutalni, svedoči i nedavna izjava šefa kancelarije MMF-a u Beogradu, Kima Dehenga, koji se ironično osvrnuo na sva srpska zaduživanja:

"…U Srbiji svake godine otkrijete neki skelet u ormanu, u vidu zaostalog duga za koji niste znali!". Deheng je onaj čovek koji je savetovao Vučića da udari po Srbima takvim porezima koji su gori od posleratnog prisilnog davanja žita u ambare nove vlasti. Kad mu se Vučić požalio da mu naplata poreza ne ide dovoljno dobro, Deheng mu je, rugajući se, preporučio da odmah ide na povećanje PDV-a, rekavši nonšalantno: "…Jedna od te dve metode će da upali".

Zadnje nedelje juna meseca 2015. godine, Vlada Srbije je uputila jedno unizno Pismo o namerama Međunarodnom monetarnom fondu, u kome između ostalog piše: "…Korekcije cena struje uslediće 2016. i 2017. godine…Počećemo da sprovodimo ciljane programe za rešavanje viška zaposlenih, a sve kako bismo postigli uštedu…".

Već u oktobru mesecu, u Beograd je došao zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu Jorg Dekrasin, kako bi "ohrabrio" Vučića da vrati plate i penzije 2016. godine na nivo pre "politike ušteda". Ali, ne, Vučić se nije dao zavesti: on se pred lihvarima poneo onako kako oni očekuju od njega: javno je saopštio građanstvu da od toga neće biti ništa, "mada mu to iz MMF sugerišu".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, još nije dobila svoj najgori oblik. Po svemu sudeći, tek se sprema opšti pomor penzionera, samohranih porodica, nezaposlenih i odbačenih ljudi iz svih slojeva društva. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će za narednih deset godina biti manja za pola miliona ljudi, što njeni stručnjaci gledaju kao na značajnu uštedu.

Stopa mortaliteta (smrtnosti) je takva da ovaj poverilac može da se raduje, jer će nemoćni ljudi, stari, bolesni i svi oni koji su u teškom socijalnom stanju, biti skinuti sa budžeta! Tako razmišljaju svi bankarski okupatori. Svi koji hoće Srbiji dušu da uzmu, a ne samo pare.

Vučićeva vlada svom snagom radi na ostvarenju ovih monstruoznih predviđanja. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, za početak je ukinuo skoro sve socijalne subvencije i tako one najslabije ostavio da skapaju prema ideji Svetske banke, MMF-a i ostalih laboratorija smrti i profita.

 

       Mi plaćamo, oni pljačkaju

 

Podanička politika potkupljenih srpskih vlastodržaca prema ekonomskim ubicama, najbolje se vidi i na primeru odnosa prema stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbija je preuzela preko milijardu evra duga stranim poveriocima, pretvorivši ga u svoj javni dug!

Deo javnog duga Srbije koji se odnosi na KiM obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope, Evropskoj investicionoj banci…

Sve je "regulisano" tako da sadašnja albanska separatistička vlast u Prištini ne mora da plati ni jedan dolar prema stranim poveriocima, a da im istovremeno sva javna preduzeća ostanu "u amanet".

Tako deo javnog spoljnog duga Srbije na kraju 2014. godine, koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije Kosova i Metohije, a koji je dospeo na naplatu od januara 2015. godine, i koji se sada isplaćuje, iznosi preko 350 miliona evra.

Na taj način, parama koje danas Srbija vraća stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji,  građene su termoelektrane, rudnici, fabrike, putevi, akumulacije za snabdevanje gradova vodom i navodnjavanje, a među njima i sistem " Ibar-Lepenac" sa hidroelektranom i akumulacijom "Gazivode".

Ništa od ove imovine zapadne vlade ne priznaju kao vlasništvo Republike Srbije. Svetskoj banci i drugim poveriocima, više odgovara da im Srbija vraća dug, jer je državnost separatističkog Kosova neizvesna.

Ali, uprkos tome, samoproglašena država Kosovo je svečano 2009.godine primljena u Svetsku banku, uz veliku medijsku pažnju u Americi. Mržnja prema Srbiji bila je jača od svega: dugovi koje Kosovo i Metohija ima prema Svetskoj banci, nisu prebačeni na novu, albansku separatističku vladu, već je nastavljeno sa naplatom potraživanja od Srbije.

Isto tako su postupile i sve druge međunarodne finansijske organizacije, kojima je tako hitno bilo da prime Kosovo među svoje klijente, a pitanje dugovanja su ostavili Srbiji.

Da međunarodno pravo više postoji i da je neka druga vlast umesto Vučićeve izdajničke vlasti, nikakvih pregovora sa Albancima ne bi bilo dok se ne reši pitanje državne imovine vredne 220 milijardi dolara.

Uz pomoć Svetske banke, EBRD-a i MMF-a, na Kosovu je izvršena i ubrzana(kriminalna) privatizacija srpske državne imovine. Samo u jednoj godini, od takve privatizacije, separatistička vlast je strpala preko pola milijarde evra u svoje džepove.

U vreme početka pregovora sa albanskom stranom u Briselu, odmah je suspendovan bilo kakav razgovor o srpskoj državnoj imovini na Kosovu. To je od početka bila zabranjena tema. Tako je i danas.

Konačno, Vučić je potpisom na Briselski sporazum stavio tačku na bilo kakvo potraživanje državne imovine, mada je svaki odrasli, zaposleni Srbin, za trideset godina radnog staža, svojim izdvajanjem za Kosovo, sagradio barem jedan stan prosečnom Albancu. Ali, to su za MMF i Svetsku banku "mrtve investicije"…

Verovatno da bi se narugali Srbiji ili je psihološki još više bacili na kolena, "istraživači" MMF-a utvrdili su da ukupna vrednost Srbije i njenih resursa ne prelazi cifru od 150 milijardi evra!

Na ovakvu svinjariju, koja je u obliku poluzvaničnog dokumenta stigla i do Vlade Srbije (u vreme Borisa Tadića), tada niko nije reagovao. Danas, kad Vučić svom snagom predaje državnu imovinu poveriocima da naplaćuju i zarađuju, da upravljaju državom i čerupaju gde god stignu, niko se više ne bavi takvom matematikom. Poniženje je kompletno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTVRDA RADA DOBRO ORGANIZOVANE KRIMINALNE GRUPE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ

 

Korupciji u Kliničkom centru (KC) Niš nema kraja i nije slučajnost što su nezavisne institucije, korupciju u zdravstvu s pravom tako visoko kotirale. Na žalost, oni koji treba da preduzmu odgovarajuće korake, to ne rade….Mi, kao grupa lekara KC, koja vam sada piše, nismo učestvovali u pisanju već objavljenog pisma u Vašim novinama, ali želimo da potvrdimo da je sve ono što je napisano istina i želimo da ovim pismom obavestimo javnost i o drugim korupcijama u KC Niš.

 

 

 

Pre svega, tu je korupcija tokom nabavke ortopedskih implantata…Naime, prof. Milorad Mitković je pune dve decenije direktor Klinike za ortopediju u Nišu. Istina, vrstan je ortoped. Ali, vlasnik je tri privatne firme koje proizvode razne ortopedske implantate, učestvuju i redovno ,,pobeđuju" na tenderima u KC-u Niš.

Nalazi se na čelu svih tenderskih komisija, u svojstvu predsednika, zamenika predsednika ili „osobe koja odlučuje", već punih 15 godina! Godišnji prihod koji prof. Mitković ostvaruje po tenderima za nabavku ortopedskih implantata iznosi oko 500.000 evra, za koji iznos svake godine biva oštećen državni budžet.

Jedna od tri njegove privatne firme, nosi naziv ,,Trafix", koja se vodi na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i mašinskog inženjera Mitića, (koji je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „unutrašnje fiksatore"

Druga firma nosi naziv ,,Ortokon" i vodi se na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51 %) i izvesne gospođe Vere, ( koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma uglavnom proizvodi tzv. „spoljašnje fiksatore" .

Treća firma se zove ,,Oregon" i vodi se takođe na ime supruge prof. Mitkovića, (koja je vlasnik sa udelom od 51%) i medicinske sestre Ivane, koja radi na Klinici za ortopediju, (a koja je suvlasnik sa udelom od 49%). Ova firma proizvodi i distribuira šrafove, Kiršnerove igle i druge potrošne materijale.

Samo po osnovu ,,kupovine" implantata iz firme ,,Trafix", ne računajući druge firme, prof. Mitković ošteti državni budžet za 240.000 evra, za koji iznos on postaje bogatiji. Evo kako to radi…

Unutrašnji fiksator pomenute firme („Mitkovićev Richards-ov klin), koji se koristi za trohanterne prelome butne kosti, košta 108.000 dinara. U čitavom svetu, za takve prelome se koristi originalni i mnogo kvalitetniji DHS (Richards-ov klin), koji se ne lomi, ne krivi i ne ispada, kao „Mitkovićeva kopija", i koji u Švajcarskoj, Sloveniji i na našem tržištu može da se nabavi za 180 evra!

Vojvođanska firma „Narcisius" iz Ade, po istoj ceni (180 evra), proizvodi i prodaje licenciran DHS Richards-ov klin, kao i modifikovani DHS Richardsov klin (DHS-Yu) Mileta Bogosavljevića, koji koriste mnoge ortopedske ustanove u Srbiji.

Dakle, razlika u ceni koja se postiže kupovinom samo jednog Mitkovićevog „unutrašnjeg fiksatora", u odnosu na mnogo kvalitetnije i jeftinije klinove, koji se koriste u celom svetu, iznosi oko 800 evra. Kada se to pomnoži sa 300, koliko se godišnje od Mitkovićeve firme Trafix trebuje u KC Niš, dobije se cifra od 240.000 evra, koliko zaradi prof. Mitković samo od jedne od tri pomenute firme, tj. po osnovu samo jedne vrste implantata.

Grupa ortopeda je, krajem prošle godine, prijavila neregularnosti tokom nabavke ortopedskih implantata menadžmentu KC-a, kada je prof. Mitković formalno promenjen kao predsednik tenderske komisije za tu vrstu nabavke. Međutim, i dalje se vrši strahovit pritisak na novoimenovane članove (ucene, pretnje, obećanja, od strane profesora Mitkovića, prof. Saše Živića, nekih pravnika i dr rukovodioca Kliničkog centra) da se nastavi sa kupovinom implantata od Mitkovićevih firmi, bez obzira na ogromnu razliku u ceni.

Neki novoimenovani članovi komisije su u pisanoj formi dobili pretnju od strane prof. Živića, da će biti sankcionisani ako ne potpišu „kupovinu" ovih implantata. Jednog profesora, koji je odbio da potpiše takvu pljačkašku nabavku, zastrašuje, prisluškuje i prati policija, kao nekog kriminalca.

Za pomenute firme profesora Mitkovića zna se godinama. To zna i menadžment KC-a, zna i policija. Godišnji prihod profesora Mitkovića, samo od kupovine sopstvenih implantata, prelazi 500.000 evra. Od tih sredstava finansirao je i lobiranje za Akademiju nauka, u koju je primljen pre dve godine, gde je primljen mada ima samo jedan autorski rad na takozvanoj sci listi. Sa tom naučnom "kompetencijom", po Statutu Medicinskog fakulteta u Nišu, ne ispunjava ni uslove za izbor u zvanje profesora!

Opravdana je i sumnja da je u pomenuti lanac korupcije koji traje deceniju i po, uključeno mnogo ljudi, uključujući i rukovodioce KC koji "žmure" na sve ovo. Izgleda da i policija ima interesa da ne reaguje.

Prisutan je neverovatan strah kod radnika ortopedije, koji ne smeju ni da pomisle da se suprotstave profesoru Mitkoviću, smatrajući da je to ravno ,,samoubistvu", pretpostavljajući da je čitav "sistem" umešan u malverzacije.

Na sceni je i korupcija na Očnoj klinici. Bivši direktor klinike prof. Dragan Veselinović i sadašnji direktor prof. Gordana Zlatanović su privatizovali Očnu kliniku Kliničkog centra, što je i logično jer oboje imaju privatne klinike.

Pacijente iz KC šalju u privatne klinike jer su im tamo obezbedili bolje uslove rada. Ali da bi sve to lepo funkcionisalo, oni su i svoju decu primili, baš tu na Očnoj klinici! Tako sin i ćerka prof. Veselinovića rade zajedno sa tatom na Očnoj klinici i u tatinoj privatnoj klinici.

Profesorka Zlatanović je primila i ćerku i sina na Očnoj klinici, da ih mama nauči kako se dolazi do uspeha i bogatstva. Zbog toga ovu kliniku zovu- „Klinika za majku i dete".

O Nefrološkoj klinici i njenom poslovnom odnosu sa ,,Fresenius" firmom koja je radila hemodijalize bubrežnih bolesnika u Nišu i regionu, a posebno podatke o malverzacijama u samoj firmi ,,Fresenuis" od strane pojedinih lekara iz KC u prvom redu prof. Vidojko Đorđević, možete naći u Policijskoj upravi grada Niša. Inspektori policije su sve to verifikovali i ostavili, verovatno po nečijem naređenju, u neku zadnju fioku sa ciljem da se ta kriminalna radnja ohladi i zaboravi.

Doduše firma „Fresenius" je u međuvremenu zatvorena, prestala je da radi, ali zar je to dovoljno?

Na čelu organizovane kriminalne grupe lekara u Kliničkom centru u Nišu je dr Dragan Milić i njegovo osnovno zanimanje je rukovođenje tim timom, spletkarenja i podmetanja kolegama koji ne pripadaju njegovoj kriminalnoj grupi i njihove družine.

Dr Milić je studirao medicinu preko 10 godina a tada su studije medicine trajale pet godina. Uz velike muke i pomoć prijatelja nekako je završio studije a ni bog ne zna kako je primljen u Klinički centar Niš i to baš na Hirurškoj klinici. Sina dekana prof.Višnjića, uzeo je za kuma, da bi imao prolaz na fakultetu. Da bi što brže stigao do fakultetskog zvanja bila mu je potrebna podrška šefa katedre hirurgije.

Tadašnji šef katedre, prof. Miroslav Stoiljković, dobar hirurg, veliki intelektualac i vrlo tolerantna ličnost, prihvata ga kao što je prihvatao sve mlađe kolege. Dr Milić je bio prema njemu servilan da bi dobio njegovu podršku i postao asistent na Medicinskom fakultetu.

Kada je to ostvario, shvatio je da je na dobrom putu i da su mu sada sva vrata otvorena. Da bi napredovao na fakultetu, počeo je sa plagiranjem naučnih i stručnih radova da bi na kraju plagirao i doktorsku disertaciju o čemu postoji validna dokumentacija!

Vrlo brzo uspostavlja dobre ekonomske odnose sa farmaceutskim firmama koje su mu finansirale putovanja po svetu. Od Udruženja vaskularnih hirurga Amerike, dobio je stipendiju da poseti njihov nacionalni Kongres i nekoliko njihovih klinika. To udruženje finansira godišnje po nekoliko hirurga iz nerazvijenog dela sveta da prisustvuju njihovom nacionalnom kongresu.

Dr Milić je to vrlo lepo isplanirao. Angažovao je novinarku "Blica" Željku Jevtić koja je tu njegovu stipendiju proglasila "Nagradom za najboljeg hirurga van Amerike". Ta novinarka tu navodnu vest pompezno najavila, a drugi mediji, bez provere, citirali.

Tako dr Milić, ni kriv ni dužan, postade "najbolji hirurg na svetu"! ( pogledati sajt Telepromter. rs – "Pronađen plagijator među profesorima na Medicinskom fakultetu u Nišu"). To su prenela skoro sva sredstva informisanja u Srbiji i zahvaljujući toj neistini dr Milić je sebi otvorio skoro sva vrata u Srbiji.

Postaje ljubimac Ministarstva zdravlja i od njih dobija maksimalnu podršku. Naravno učlanjuje se u DS i time kao "najbolji hirurg na svetu" dobija veliku podršku od tada vladajuće političke partije, potom dobija raznorazne zahvalnice i priznanja od raznoraznih udruženja.

Naravno, sve on to koristi, objavljuje u medijima, a, u anketi "Blica", biva "izabran" i za ministra zdravlja! Od puta u Ameriku pa sve do današnjih dana novinarka Željka Jevtić je njegova lična novinarka i objavljuje u "Blicu" neverovatne neistine.

Veliča dr Milića i bez argumenata blati pojedince i ustanove o kojima joj dr Milić daje lažne podatke. Osim toga, ucenjuje sve oko sebe, počev od uprave KC Niš, preko uprave Medicinskog fakulteta, okuplja ljude sličnih kvaliteta, bez morala sa jasno definisanim ciljem, a to je vlast i novac.

Sada je to dobro organizovana kriminalna grupa. Prvo su se besprekorno organizovali oko tendera za nabavku opreme i potrošnog materijala u KC Niš. Ali, to im nije bilo dovoljno jer su dobit morali da dele na više delova, pa su izmislili takozvane "vanstandardne usluge u Kliničkom centru" i tu uključili svoje članove i proverene kolege i time opljačkali fond zdravstva za nekoliko miliona evra.

Ova dobro organizovana grupa nije partijski organizovana jer članovi ove grupe su iz različitih političkih partija. Članovi grupe su: dr Dragan Milić, bivši član DS a od pre mesec dana član SNS-a, glavni koordinator i mozak ove kriminalne grupe. Njegova osnovna aktivnost je spletkarenje, jačanje grupe, laž, blaćenje neistomišljenika i bogaćenje i besprekorna servilnost prema nadređenima.

Tu su i dr Zoran Radovanović, član SPS-a i direktor Kliničkog centra u Nišu, dr Petar Bošnjaković, bivši član JUL-a, dr Zoran Perišić, gradonačelnik Niša, bivši član JUL-a a od pre dve godine član SNS-a, dr Srbobran Trenkić bivši direktor Kliničkog centra, bivši član DSS-a a po tome G17, dr Saša Živić, član SPS-a, dr Milorad Mitković, direktor Klinike za ortopediju i dr Veroljub Pejčić, bivši član SPS-a, DSS-a, G17 a sada član SNS-a, direktor centra za minimalno invazivnu hirurgiju.

Naravno, ova grupa ljudi ima saradnike u Kliničkom centru i u gradu Nišu koji su neverovatno dobro povezani i dobro partijski raspoređeni. tako da bilo kakvi izborni rezultati neće ugroziti njihov položaj u zdravstvu Niša i gradu Nišu. Kontroliše sve, počev od tendera, preko kadrovanja do zapošljavanja u KC, a od pre godinu dana kontrolišu Medicinski fakultet i ceo grad Niš.

Sve napred navedeno je u više navrata prijavljivano državnim organima ali se to uporna stavlja ispod tepiha. Dokle će to tako biti videćemo.

Lekari i sestre Klinike za vaskularnu hirurgiju,

U Nišu, 24. juni 2014. godine

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

 

%d bloggers like this: