KO LI ĆE NAS SPASTI OD NAS SAMIH: STRANI I DOMAĆI FINANSIJERI NVO SEKTORA U CILJU BRŽE I SIGURNE SRPSKE PROPASTI!!?

 

Za sedam godina autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nije se desilo da takozvani "civilni sektor" (nevladine organizacije) kolektivno (kao devedesetih) dignu svoj glas protiv rušenja institucija sistema, krađe glasova na izborima, pljačke budžeta, medijskog mraka, progona političkih protivnika, kriminalnih poslova, uništavanja nacionalne ekonomije, kulturnog genocida i svih drugih oblika otvorene diktature. Umesto toga, nevladin sektor je sklopio pakt sa tiraninom, pa čak i plan podele donacija i budžetskih sredstava.

 

                       Nikola Vlahović

 

Poslednja promena Zakona o udruženjima građana u Srbiji se dogodila 2009. godine. U tom zakonu, kao i onom iz 1990. godine, jedna rečenica je ista. Naime, u njemu se navodi da su nevladine organizacije, neprofitna i nevladina udruženja građana.

Međutim, istina je sasvim drukčija, jer sva dosadašnja iskustva govore da se radi o veoma profitabilnom sektoru, gde ima i multimilionera, pravih "nevladinih tajkuna" koji se ne bave samo sticanjam bogatstva nego, uzgred, diktiraju i pravila političkog, ekonomskog, prosvetno-naučnog, pa i kulturnog života u Srbiji. Takozvani nevladin sektor u Srbiji, "ovladao" je čak i dobrim delom vojno-policijskog aparata i obaveštajne zajednice, pa se često dešava da "sugestije" predstavnika NVO o bezbednosnim pitanjima, dobijaju oblik "svetog pisma".

Devedesetih godina, u vreme diktature Slobodana Miloševića, nevladin sektor bio je, u pravom smislu tih reči, koalicioni partner ondašnjoj opoziciji. Tako udruženi sa slobodnim medijima činili snažan demokratski front, što je konačno imalo za posledicu i pad tadašnjeg režima. Ali, pravi problem je nastao kad je nevladin sektor posle prevrata 5. oktobra 2000, ušao u institucije sistema i počeo njima da upravlja za račun novih vlasti.

Od tada, pa do današnjih dana traje i teror "nevladinih" lidera i organizacija koji doslovno diktiraju spoljnu i unutrašnju politiku, ekonomsku strategiju, takozvane pravosudne i druge reforme, pa čak i neke, samo na prvi pogled "periferne poslove", poput kulture i ekologije.

Da je NVO sektor postao neka vrsta paralelne vlasti u Srbiji, postalo je jasno kad je 19. juna 2015. godine, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, pozvao njihove predstavnike "da iznesu predloge o oblicima saradnje sa državnim organima, kao i preporuke o onome što je neophodno promeniti…" pa je tom prilikom skoro zavapio: "…Potrebna nam je politička stabilnost kako bismo mogli brže da se razvijamo…" Naime, Vučić je otvoreno zatražio od nevladinih organizacija da se uključe u rad Vlade Srbije, da stanu uz njegov režim i da odmah i bez odlaganja suspenduju "nevladino" delovanje i bilo kakvu kritički orjentisanu strategiju.

Tog 19. juna, Vučić se, dakle, našao u koaliciji sa onima koje je do tada nazivao "izdajnicima srpstva", "stranim plaćenicima", "bandom Soroševom" i slično. Nastupilo je "novo doba". Formirana je prethodno i Kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom. Počela je "muzika za fine uši", baš onako kako su anglo-američke obaveštajne službe i zahtevale od Vučića.

Tako su Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Foruma za etničke odnose, Centar za istraživanje etniciteta, Grupa 484  i Društvo za razvoj dece i mladih (OKNIS) , prišli Vučićevom režimu raširenih ruku i počela je "konstruktivna saradnja" oko svih gorućih pitanja, koja traje i danas.

Ili, kako je to već pomenutom prilikom (oduševljena Vučićevom "novom retorikom") rekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko: "… da jeDržavi potrebna sinergija društva u ovako teškoj situaciji i saradnja sa vladom treba da počiva na zajedničkim ciljevima". Naravno, gospođa Biserko se odmah ponudila "Vođi" da za njegov račun vodi glavnu reč u tom "procesu" .

Ostalo je prilog za istoriju beščašća. Novac je počeo da teče iz vladinih fondova u "nevladin sektor", pa je tako ugašena svaka mogućnost konflikta između dojučerašnjeg ratnog huškača i navodnih pacifista i "neprofitnih" multimilionera.

I Vlada Srbije pod komandom Aleksandra Vučića, od 2013. godine pa sve do danas, uključena je u lov na donacije i druge oblike bespovratnih sredstava. Mehanizam prisvajanja tog novca ide toliko daleko da je saradnja između vladinog i nevladinog sektora dostigla najviši nivo.

Podela novca je ovde "interna stvar", a donatora ima dve vrste: jedni se bave demontažom Srbije kao suverene države, a drugi samo pranjem novca.

Istina, Vučić je nastavio gde su njegovi prethodnici stali i to znatno žešće što se i vidi iz sledećih činjenica. Naime, poslednjih sedam godina iz budžeta Republike Srbije izdvojene su desetine milijardi dinara za finansiranje nevladinih organizacija, a 2014. godine je za nevladine organizacije izdvojeno skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Najveći deo sredstava opredeljenih za NVO i to za one organizacije koje imaju snažnu podršku vodećih zapadnih zemalja.

Činjenice govore da je 2012. godine iz budžeta bilo izdvojeno 7,7 milijardi dinara za civilno društvo, a već sledeće, 2013. godine, dodeljeno im je gotovo dvostruko više – 14,38 milijardi dinara. Tako je i nastavljeno sve do kraja ove 2018. godine, a i novim budžetom Srbije za 2019. godinu, za NVO sektor predviđene su značajne sume. Ali, podatak da Srbija, tačnije vladajuća koalicija, iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca za nevladin sektor i za razvoj nauke i tehnologije, govori samo o veleizdajničkom karakteru Vučićeve vlasti.

Grupa američkih hakera i aktivista koji čine organizaciju "DC Leaks", objavila je više od 2.500 raznih fajlova i na stotine internih dokumenta organizacije Open Society Foundations (OFS), čiji je osnivač i predsednik 88-godišnji milijarder Džordž Soroš.

Nešto ranije, "DC Leaks" je objavio više desetina dokumenata koji govore o strateškim planovima ove organizacije. U oba ova "curenja" isplivali su i dokumenti koji govore o donacijama koje je Soroševa organizacija realizovala u Srbiji. Među primaocima ovih donacija nalaze se uglavnom nevladine organizacije, udruženja građana i mediji – među njima i za projekte pod nazivom "Obrazovanje za 21. vek" i "Građani za medije – Samoregulacija i regulacija u online sferi".

Osim medija i NVO, na "provaljenom" spisku nalaze se i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije, Društvo sudija Srbije, Univerzitet Singidunum– Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kao i Arhitektonski fakultet u Beogradu…

Prema podacima delegacije Evropske unije u Srbiji, u jednom posmatranom periodu od četiri godine Evropska unija je Srbiji dala više od tri milijarde evra donacija – bespovratnih sredstava, u čitavom nizu oblasti – od poljoprivrede i životne sredine do vladavine prava i reforme javne uprave.

Osim toga, bilateralne donacije iz EU tokom prethodnog perioda iznose dodatnih tri milijarde evra. Od 2007. pa do danas, svake godine Srbija preko IPA fondova (Instrument for Pre-Accession Assistance  – Instrument za pretpristupnu pomoć) dobija oko 200 miliona evra.

Zvanično, prioriteti programa IPA bili su sektor demokratije i upravljanja, vladavina prava i osnovna prava, energetika, obrazovanje, zapošljavanje i socijalna politika. Nezvanično, to su sredstva kojima EU zadržava Srbiju dalje od težih socijalnih konflikata i drži je "na dugačkom štapu" kad su evropske integracije u pitanju.

Tako je neostvaren san Vučićevih prethodnika, da objedine "besplatne pare" iz evropskih donacija za vladin sektor i donacija za takozvano civilno društvo, postao java.

Među onim organizacijama za koje je teško utvrditi jesu li "vladine" ili "nevladine", svakako je i takozvana Nacionalna alijansa za lokalni i regionalni razvoj (NALED), u kojoj je glavnu reč vodila i sadašnja premijerka Ana Brnabić, a koja je i dalje na budžetu Đerđa Soroša, golobaslitičkog mešetara i multimilijardera (u Mađarskoj, gde je rođen, spremaju čak i zakonski akt protiv Soroševe fondacije i zajednu sa Trampovom vladom u SAD, rade obimnu istragu njegovih "poslova").

Pomenimo samo jedan od poslova koje je NALED sproveo Soroševim milionima. Reč je o sertifikatima koji se izdaju opštinama u Srbiji "sa povoljnim poslovnim okruženjem". Dakle, Soroš preko NALED-a "selektuje" gde je povoljno poslovno okruženj u Srbiji, ili, jasnije rečeno, gde ima jeftinije sirotinje za rad u lihvarskim kompanijama koje nigde u zapadnoj Evropi ne bi (zbog jakih sindikata i socijalne države) mogli da prave ekstraprofit kao što ga ovde prave, na krvi i znoju skoro ubijenog radništva.

Takozvani civilni sektor u Srbiji finansira Fond braće Rokfeler, pa su tako glavni korisnici tog novca Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za regionalizam, Beogradski fond za političku izuzetnost …

U poslednjih pet godina, na račune ovih nekoliko NVO, "leglo" je barem deset miliona dolara. Među rukovodiocima ovog fonda nalazi se i Nikolas Berns, nekadašnji američki ambasador u NATO, zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost zadužen za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju…

Institut za mir Sjedinjenih Država (United States Institute of Peace – USIP) federalna institucija koju je osnovao američki Kongres 1984. sa ciljem da „služi narodu i vladi (SAD)" i u čijem bordu direktora sede i američki državni sekretar i sekretar za odbranu, finansirao je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko u proteklom periodu sa više od 300 hiljada dolara, a Fond za humanitarno sa 40.000 dolara. Iz ovog Instituta novac je dobio Cesid (Centra za slobodne i demokratske izbore koji "aminuje" sve Vučićeve izborne prevare).

Prema podacima najveće američke donatorske organizacije USAID-a, iz Sjedinjenih Američkih Država je tokom 2014. i 2015. u Srbiju stiglo više od 61 miliona dolara pomoći (još toliko i tokom 2017. i 2018.), najviše za civilno društvo (6,2 miliona dolara), razvoj poslovanja (više od 5,5 miliona) i reformu sudstva (skoro pet miliona dolara).

Sa druge strane, zvanični podaci Informacionog sistema za koordinaciju razvojne pomoći u Republici Srbiji (isdacon – Intersectoral development assistance coordination network) pokazuju da je tokom prethodne dve godine i Vlada Srbije primila više stotina donacija od različitih zemalja, organizacija i ustanova.

Pomoć se odnosila na mnoge oblasti života a pre svega na vladavinu prava, reformu krivičnog zakonodavstva, podršku interno raseljenim licima sa Kosova, održivi razvoj u Južnoj Srbiji, reformu javne uprave, integrisani sistem upravljanja čvrstim otpadom i još mnogo toga. Nijedan dolar ili evro od toga nije stigao gde je bio namenjen, a da se o njega nije "očešao" režim Aleksandra Vučića. Tačnije, samo deseti deo donacija je možda zalutao tamo gde je zaista i morao biti potrošen.

U 2014. pristiglo je skoro 160 donacija – iz EU, SAD, Švajcarske, Švedske, Norveške, Japana, Kine, Francuske, ali i iz OEBS-a i Ujedinjenih nacija. Sabirajući samo (započete i završene) donacije vrednije od milion evra, dolazi se do brojke od 173 miliona evra za 2014, pri čemu postoji još nekoliko desetina donacija manjih od milion evra.

U 2015., nivo započetih i završenih donacija bio je na oko 55 miliona evra (uz već nabrojane zemlje-donatore, tu su još i Nemačka, Luksemburg i Ujedinjeno Kraljevstvo), a najavljeno je još preko 210 miliona evra donacija – ukupno 266,5 miliona evra. Od 2016. do kraja ove 2018. godine, "upalo" je još skoro 300 miliona evra.

Ovde treba podsetiti da USAID deluje, kako stoji u njegovim osnivačkim aktima, „na osnovu spoljnopolitičkih smernica predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost" u kojem sede i direktor CIA, i direktor Nacionalne obaveštajne zajednice, i američki sekretar za odbranu, i načelnik Generalštaba američke vojske…

Osim što direktno daje pare Fondu za humanitarno pravo koji zauzvrat daje instrukcije srpskom ministru odbrane i načelniku Generalštaba koji zauzvrat te instrukcije ispunjavaju, USAID zajedno sa „Čarls Stjuart Mot" fondacijom i Maršalovom fondacijom, takođe iz SAD, koja deluje učestvuje u formiranju nekakvog Balkanskog fonda za demokratiju  (Ivan Vejvoda je bio njegov izvršni direktor) koji finansira i Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije, dok se spomenuti partner USAID-a, „Čarls Stjuart Mot" fondacija, pojavljuje kao finansijer i Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom (50.000 dolara, prema jednom godišnjem izveštaju).

Svakako je među zanimljivijim slučajevima rad takozvanog Centra za evroatlantske studije (CEAS) na čijem čelu se nalazi Jelena Milić koji kroz projekte poput „Odgovori na lokalne, regionalne i globalne bezbednosne pretnje" ili „NATO, Srbija i Zapadni Balkan – Konferencija o novom NATO strateškom konceptu", dobija novac iz NATO odeljenjem za javnu diplomatiju.

Među finansijerima CEAS-a je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) ali ovde treba imati u vidu da se NED gotovo u potpunosti finansira iz budžeta SAD (budžetska linija Stejt departmenta namenjena USAID-u) i da se finansiranje projekata u inostranstvu obavlja uz konsultacije sa Stejt department.

U njegovom bordu su bili i Eliot Abrams, bivši zamenik nacionalnog savetnika za bezbednost u administraciji Džordža Buša Mlađeg, Mišel Dan koja je radila u Birou za obaveštajne poslove i informacije (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „čija je primarna misija" – stoji na njegovom zvaničnom sajtu – „da prikuplja obaveštajne podatke od koristi za diplomatiju SAD", zatim Beri Džekson koji je bio asistent predsednika SAD za strateške inicijative i spoljne poslove, Stiven Šestanovič, nekadašnji stariji direktor za razvoj politike u Nacionalnom savetu za bezbednost, Vin Veber iz Savetodavnog komiteta američkog sekretara za odbranu…

"Centar za evrotlantske integracije", čiji je šef Jelena Milić, dobio je više od pola miliona evra za samo jednu godinu rada, a takve donacije se u poslednje vreme dramatično uvećavaju.

Da je ova gospođa prevršila svaku meru svojim skoro javnim špijunskim poslovima koje obavlja za veliki novac, govori i nedavni skandal kad su svetski poznati hakeri pod imenom "Anonimus"  objavili dokumenta sa imenima britanskih agenata! Naime, šefica Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelena Milić radi i za britanske tajne službe, govore i dokumenta do kojih su došli. Ova glavna lobistkinja NATO u Srbiji pripadnik je organizacije Integriti inisiejtiv, koja deluje pod direktnim patronatom britanske vlade i njenih tajnih službi, a čiji je cilj suzbijanje uticaja Rusije u svetu i mešanje Londona u unutrašnje stvari drugih država.

Organizacija, čiji je Milićeva član, jeste projekat pokrenut u jesen 2015. sa ciljem da se navodno bori protiv ruske propagande i dezinformacija, koje Kremlj plasira. Integriti inisiejtiv u svakoj zemlji ima svoje agente, koji prikupljaju i manipulišu određenim informacijama, dele ih međusobno i šalju u centralu u Londonu.

Imena tih agenata nisu bila poznata sve dok Anonimusi nisu objavili tajna dokumenta organizacije. Iz njih se vidi da je Milićeva deo šire mreže ljudi po Evropi, koji rade u potpunoj tajnosti. U tim dokumentima, objavljena su imena svih kontakata u diplomatskim predstavništvima, te se saznalo da je u Srbiji za projekat Integriti inisiejtiv zadužena službenica britanske ambasade u Beogradu Lusi Mejsels.

Kako se Britanija preko mreže Integriti inisiejtiv meša u unutrašnje stvari nezavisnih evropskih država najbolje pokazuje primer iz Španije, u kojem je učestvovala i ovde pomenuta srpska NATO lobistkinja. Naime, španska vlada objavila je 7. juna da je jedan od kandidata za mesto šefa direktorata za nacionalnu bezbednost pukovnik Pedro Banjos, istaknuti vojnik i ekspert za geostrategiju, terorizam i obaveštajne aktivnosti.

Iako ima besprekornu biografiju, britanskim službama je zasmetalo to što je naklonjen Rusiji. Pokrenuli su svoju mrežu Integriti inišiejtiv kako bi sprečili da Banjos bude postavljen na mesto na kojem će tesno sarađivati sa premijerom i imati veliki uticaj na krojenje politike zemlje. Španski agenti su već istog dana napravili dosije o Banjosu i oslikali ga kao čoveka ruskog predsednika Vladimira Putina.

Pokrenuli su kampanju na Twiteru kojom su raširili priču uz pomoć agenata iz drugih zemalja i uticajnih pratilaca ove društvene mreže. Kompromitujući materijal poslat je i medijima u Španiji, pa je tako popularni "El Pais" objavio tekst pod naslovom: "Kandidat za šefa za nacionalnu bezbednost brani Rusiju".

Akcijom nazvanom "La Menkloa", kako se zove palata u kojoj su rezidencija i kabinet španskog premijera, koordinisali su ljudi iz Londona, i to preko aplikacije Vocap. Osim Španaca i Britanaca, među agentima pomagačima našla se i Jelena Milić. Dokaz za to je objavljena slika prepiske agenata preko Vocapa (What’s up), u kojoj se vidi da se Milićeva uključila u akciju.

Konačno, treba podsetiti i na činjenicu da su ovakvi i slični finansijeri srpske propasti duboko svesni važnosti svojih lokalnih saradnika, špijuna, agitatora, ekonomskih ubica i sličnog ološa. Za najbolje uvek slede i nagrade!

Tako je raniji ambasador SAD, Majkl Kirbi dodelio je pre odlaska sa dužnosti (na svečanosti u svojoj rezidenciji) donaciju za devet odabranih organizacija takozvanog civilnog društva u visini od 2,7 miliona dolara, što je bio poklon od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Nije teško zaključiti čime su zaslužili ovaj novac i "priznanja za svoj rad".

Među njima su bili Beogradski fond za političku izuzetnost, čiji je osnivač Sonja Liht, Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid), Fondacija Ana i Vlade Divac, konzorcijum Srpske asocijacije menadžera, DNA Communications (jedna od međunarodnih marketinških organizacija koja ima svoje predstavništvo u Beogradu), Ženski edukacioni centar, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost, Smart kolektiv (koji promoviše društveno odgovorno poslovanje) i Trag fondacija (nekada je delovala pod imenom Balkanski fond za lokalne inicijative, a promoviše razvoj lokalne zajednice).

Nova generacija malih i velikih cinkaroša već je regrutovana. Bude li Srbija u narednim decenijama još uvek država, biće to veliko čudo i božja promisao. Jer, pored ovakvih armija dobro plaćenih veleizdajnika, i jači su padali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije