SKUPO, SKUPLJE I BEZ PRIVATNOSTI, A SVE KROZ FINI SISTEM OTIMANJA PARA I U SLUŽBI DRŽAVE!??

4. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Zakon o stanovanju i održavanju zgrada stupio je na snagu i odmah pokazao da se njime upotpunjuje remek delo naprednjaka u vezi zakonom regulisanog otimanja para od građana kako bi se namirili sve alaviji vlastodršci.

Upravnici zgrada, uz pomoć komunalne policije, utvrđivaće ko sve stanuje u stanovima koje nadgledaju, poreska uprava će na osnovu njihove prijave određivati porez koji će plaćati i oni koji ne naplaćuju kiriju, a ko ne bude hteo da plaća doći će pod udar privatnih izvršitelja kojima asistenciju, takođe, pruža sveprisutna komunalna policija. Savršeni mehanizam ne samo kontrole građana, već i uzimanja para od njih.

 

                    Aleksa Žunić

NOVI REZIMSKI IZVOR PRIHODA

 

Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu gde građani sami plaćaju svoje dželate i one koji ih špijuniraju i prijavljuju vlastima. Na snagu je stupio novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada kojim je uvedena obaveza da svaka zgrada mora da ima svog upravnika.

Po procenama Ministarstva građevinarstva našoj zemlji treba najmanje 15.000 profesionalnih upravnika od kojih će svaki, opet po procenama istog Ministarstva, prosečno zarađivati 55.000 dinara mesečno.

Zakonom nije predviđena visina "honorara" koji će mesečno svaki stan morati da plaća upravniku zgrade i trenutno se pretpostavlja da će se on kretati od 200 do 350 dinara mesečno po stanu, ali je to samo neobavezujuća procena.

Posebno je zanimljivo kako će se postaviti profesionalni upravnici prema zgradama koje po zakonu moraju da imaju licenciranog profesionalca kada, umesto predviđenih 15.000, u ovom trenutku imamo manje od 500 upravnika upisanih u odgovarajuću listu Privredne komore Srbije. S obzirom na zakon tržišta, pri ovako maloj ponudi, a veoma visokoj potražnji, lako se može desiti da njihovi mesečni zahtevi budu višestruko veći od onih iz pomenutih procena Ministarstva.

Ovo je, međutim, samo vrh ledenog brega kada su u pitanju izdaci koji čekaju vlasnike stanova, odnosno stanare od početka 2018. godine.

Upravnici zgrada moraće da vode pedantnu evidenciju o vlasnicima stanova ali i o korisnicima tih stanova, bilo da se radi o fizičkim ili pravnim licima, (čl.50.st.6.Zakona).

Ako nadležnima ne prijavi nekog od stanara, upravnik rizikuje da bude novčano kažnjen u visini od 5.000 do 150.000 dinara, a može da mu bude oduzeta i licenca. On, znači, mora da bude doušnik vlasti, hteo to ili ne.

Iz pravne službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti letos su medijima objasnili kako Zakon daje izuzetno fleksibilnu, preciznije rečeno: skoro nikakvu zaštitu podataka koje prikupe upravnici.

Zakon upravnike obavezuje da neke podatke moraju da prikupljaju (kao što je, na primer, ko boravi u stanu), dok druge mogu da pribavljaju i čuvaju, ali ne moraju. Naime, u slučaju ekonomskog i političkog interesa države ili nacionalne bezbednosti, predviđa Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, razni državni organi moći će da koriste podatke iz registra koji je dužan da vodi svaki upravnik zgrade.

Šta su i čiji su to "ekonomski i politički interesi" nigde se precizno ne definiše.

Još prilikom donošenja Zakona moglo je da se čuje da će dužnost upravnika biti i da kontrolišu da li vlasnici stanova redovno izmiruju svoje komunalne obaveze i da će moći, ali i morati, da obaveštavaju privatne izvršitelje u slučaju neredovnog plaćanja.

Sa druge strane, iako će se na ovaj način dodatno poboljšati naplata javnih potraživanja, neće se popraviti situacija u kojoj se nalaze stanari, jer Zakon ne predviđa ni jedan jedini mehanizam koji bi stajao upravnicima na raspolaganju da prinude neku od javnih ustanova kojima se redovno plaćaju usluge da te iste usluge i pruži.

Zakon, istina, ne predviđa mogućnost da upravnik sme nasilno da ulazi u nečiji stan, kao ni kazne za stanare i vlasnike koji ne žele da daju tražene podatke, ali tu na scenu stupa komunalna policija. Sada postaje jasno zbog čega su pre godinu dana tiho proširena ovlašćenja komunalnih policajaca koji sada imaju skoro sva prava kao i regularna policija i dužni su da po pozivu pruže asistenciju upravnicima zgrada.

Dakle, ako neko odbije da u svoj stan pusti upravnika kako bi prekontrolisao ko sve tu živi, doći će mu na vrata komunalna policija koja ima ovlašćenja da legitimiše svakoga i da za potrebe provere ličnosti ulazi i u zaključane prostorije.

Onaj ko u svom stanu ima podstanare dužan je da plaća 20 odsto poreza na dodatu vrednost od ostvarene kirije, kao i porez na prihode građana. U slučaju da ne postoji pisani ugovor o visini kirije ili poreski organi do tih podataka ne mogu da dođu, izvršiće se procena visine zakupa, pa će se na osnovu toga naplaćivati i porez.

Po Zakonu, komercijalni korisnik stana je svaka osoba koja nije u najbližem srodstvu sa vlasnikom, bez obzira da li ona zaista plaća kiriju ili ne.

Teoretski, i onaj ko samo krajnje privremeno na besplatno stanovanje primi nekog svog daljeg rođaka koji je u nuždi, moraće za to da plaća PDV koji mu po prijavi upravnika zgrade razrežu u Poreskoj upravi!

Nakon što uz pomoć komunalne policije utvrdi ko sve stanuje u zgradi kojom upravlja, profesionalni upravnik ima pravo i da od vlasnika stanova prinudno naplaćuje troškove nužnog održavanja zgrade.

Zakonodavac je predvideo da upravnik samo sprovodi ono oko čega se vlasnici dogovore, ali sa druge strane postoji i zakonska obaveza svih vlasnika jedne zgrade da obezbede ne samo bezbedne uslove za stanovanje, već i da redovno održavaju zgradu. Upravnik je dužan da, po potrebi, i prinudnim merama obezbedi sprovođenje ovih obaveza, a da nije istovremeno i u obavezi da se pridržava odredbi Zakona o javnim nabavkama, tako da sam može da odabere izvršioca radova.

Upravnik je taj koji određuje ko će i pod kojim uslovima da sprovodi "obavezno održavanje" zgrade, a vlasnici stanova su dužni da to plate pod pretnjom prinudnog izvršenja.Upravnici zgrada tako postaju ne samo ono šta su pre više od pola veka u vremenima mračne komunističke diktature bili nadzornici reona, već istovremeno i novi izvori prihoda za naprednjačku vlast.

Od svog dolaska na vlast naprednjaci uzimaju proviziju od svakog svog člana ili simpatizera koga postave na neku javnu funkciju ili mu dodele neki od finansijski interesantnih poslova. Uobičajeni reket na mesečne plate je deset odsto, što znači da će svaki profesionalni upravnik koji želi da sačuva licencu morati da plaća oko 5.500 dinara mesečno, a sve to puta 12 meseci godišnje i puta 15.000 upravnika. Uz to dolaze i provizije za dodelu poslova "obaveznog održavanja" zgrade.

Sada polako postaje jasno ne samo zašto je nametnut Zakon o stanovanju i održavanju zgrada u obliku u kome postoji, već i zašto su korak po korak proširena ovlašćenja komunalnih policajaca i zbog čega su umesto sudskih nametnuti privatni izvršitelji koji su lično finansijski zainteresovani da naplate potraživanja.

Zakon o stanovanju je samo šlag na tortu, deo kojim se konačno uobličava ceo sistem otimačine para od građana za potrebe vlastodržaca.

Poznajući ljude koji su danas na vlasti u Srbiji teško je poverovati da je ovo kraj njihovih apetita. Kao što su vremenom tiho proširivana prava komunalnih policajca, tako će isto biti i sa upravnicima zgrada koji će stalno dobijati prava na naplatu nekih novih potraživanja.

materijal: List protiv mafije

       P.S. I to nije sve

Država je odlično osmislila mehanizam da svoju dugačku ruku zavuče duboko u džep pojedinca, bez obzira na stvarno platežne mogućnosti građana/vlasnika stanova, da i da pored već smanjenih plata i penzija (koje traju već tri godine) još više osiromaši široke slojeve stanovništva!!!

Pa pored već postojećih novčanih davanja za redovno održavanje zgrade i čišćenje zajedničkih prostorija, uvedena su i dva nova, i to :

– obavezno mesečno izdvajanje za investiciono održavanje zajedničkih delova zgrade a prema formuli po kvadratnom metru stana,

– i plus naknada za profesionalnog upravnika (ako stanari odluče da ga angažuju). Uz to su i ovlašćenja za upranika ili profesionalnog upravnika da se posredstvom mehanizma javnih izvršitelja naplate, sada zakonom, nova propisana davanja.

Nevoljno trošenje novca iz privatnih džepova, propisano je ovlašćenjima upravnika i profesionalnog upravnika da angažuju privatne firme (možda i rođačke i prijateljske??) i pojedince za razne radove vezane za zajedničke prostorije u zgradi a koje se obavezno plaćaju!!

Počev od obaveznog servisiranja(????) PP aparata za zgradu dva puta godišnje, (što je iz bezbednosnih razloga možda i opravdano, ali se plaća i servis i kada je sve u redu i kada se ne treba zameniti sonda u PP boci), pa do raznih „izmišljanja i planova“ preko formulacije investiciono održavanje zgrade za čitav niz nevažnih i manje važnih navodnih potreba za „unapređenje života u zgradi“ (a koji mogu da budu u planovima pojedinaca ili grupa u Vlasti Opštine a u cilju i „nameštanja“ poslova poznanicima, rođacima firmama… sa kojima mogu imati i dogovor i o ličnom „ugrađivanju“, ali možda ne i u planovima stanara/vlasnika stanova, jer možda su oni zadovoljni stanjem u svojoj zgradi, i ne osećaju potrebu za “unapređenjem života u zgradii obavezno dodatno trošenje svog novca za takve namene a koje su u planovima odeljenja za građevinsko stambene poslove lokalnih samouprava-Opština), o kojima ne mora da postoji saglasnost stanara jedne zgrade (ako je to opštinski plan) ili saglasnot samo obične većine, pa čak i gde će biti dovoljna i odluka trećine od svih stanara/vlasnika stanova!???

Narodu se nameću obaveze neplaniranog trošenja para, da prosto neće znati za koje sve potrebe treba pre da izdvoji pare, iz svog tankog i bušnog novčanika……

 

©Geto Srbija

Advertisements

RAZDIRANJE SRPSKE DRŽAVNOSTI: KOALICIONI PARTNER SRBIJE I OBEĆANJA ZA BUDUĆE VREME; BEZ SRBA!??

28. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Dok javnost u Srbiji iščekuje da vidi hoće li takozvani Briselski dijalog rezultirati priznanjem ili „normalizacijom" odnosa sa separatistima sa KiM, između čega suštinski i nema razlike, dotle se ti odnosi na teritoriji cele Srbije podižu na nivo državnih.

Neizostavno se ukazuje puno poštovanje nadležnosti takozvane „republike Kosovo" nad delom albanskog naroda ali i svih drugih prognanih sa Kosova i Metohije, koji danas žive na teritoriji centralne Srbije.

 

 

OSTATI ILI OTICI

 

Tokom godina nakon okupacije na Kosovu i Metohiji, politika „saradnje" između samoproglašene "države" i centralne Srbije, svodila na trgovinske odnose sa kompanijama u vlasništvu albanskih separatista. Tu je nejasno zašto su poslovni partneri iz ostatka Srbije, iako su bili u mnogo povoljnijem položaju, morali toliko snishodljivo da se odnose prema albanskim firmama koje su svoju najpovoljniju trgovinu ionako mogle da ostvare sa firmama iz Srbije. U početku su na ambalažama srpskih proizvoda na albanski jezik prevođeni samo slogani i natpisi sa informacijama o proizvodu, a od 2008. godine se počelo sa doštampavanjem dodatnih informacija poput „uvoznika za Kosovo".

Istina je da se protok robe ostatka Srbije sa Kosovom i Metohijom regulisao na specifičan način vrlo sličan saradnji sa državom nad kojom neko drugi ima nadležnost, izuzev severa pokrajine gde se ni to nije morlo poštovati sve do 2014. godine.

Međutim, to nikako nije bilo zbog separatista koji su tome težili već zbog činjenice da se od leta 1999. godine pokrajina nalazi pod kontrolom Ujedinjenih nacija prema Rezoluciji 1244. A to je dokument koji potvrđuje realno stanje, da je KiM sastavni deo republike Srbije, i zato je trebalo težiti da se poštuje upravo taj sporazum a ne nametnuti separatistički uslovi.

Za razumevanje ovakvog ponašanja dovoljna su dva pojmanovac i politika.

Upravo time se može objasniti i činjenica da se Dalibor Jevtić, početkom ovog meseca, obreo u Smederevu u svojstvu „ministra za zajednice i povratak" pri separatističkoj „vladi republike Kosovo".

Mediji se nisu trudili da sakriju zvaničnu notu posete, naprotiv, u najvećem broju izveštaja naveden je upravo kao „zvaničnik" separatističke vlade čiji je potpredsednik.

Njega je zvanično primila gradonačelnica tog grada Jasna Avramović , koja je inače na tom položaju od 2004. izuzev kada je od 2008. do 2012. obavljala funkciju zamenika gradonačelnika.

U junu 2013. Avramovićeva je zvanično napustila Pokret za Smederevo (PZS), koji je vodila nekoliko godina i sa svim odbornicima tog Pokreta u gradskoj skupštini, prešla u Srpsku naprednu stranku. Tada je postavljena je za poverenicu Gradskog odbora SNS u Smederevu.

Protiv nje se vodi dugogodišnji sudski proces u kome je optužena da je kao lekar „u više navrata primala mito od pacijenata" ali i falsifikovala dokumenta radi pribavljanja invalidskih penzija svojih „klijenata", i to kao načelnica infektivnog odeljenja smederevske bolnice.

Zbog toga je osuđena na 15 meseci zatvora ali je Apelacioni sud poništio presudu i vratio na ponovno suđenje da bi i odluka Suda bila ponovljena.

Tokom 2005. godine provela je mesec dana u pritvoru ali o izdržavanju kazne od 15 meseci po pravosnažnoj presudi u ponovljenom procesu, od kada je postala član SNS-a, nema podataka. Takođe, dovođena je u vezu i sa masovnim štrajkom u smederevskim školama i drugim „nepravilnostima" u ovom gradu.

Tužno je konstatovati da je domaćoj javnosti predstavljen kao značajan događaj susret između nje i takozvanog „ministra" u ilegalnoj vladi na teritorije iste države ali, s obzirom na političko – ekonomsku računicu kojom opstaju na vlasti, to je potpuno razumljivo, čak i prirodno, u svom tom nakaradnom okruženju.

Iako je istaknuto da je do sastanka, na koji je pozvan i izvestan broj prognanih sa Kosova i Metohije, došlo „u cilju pospešivanja povratka raseljenih na Kosovo" u porukama se moglo osetiti nešto sasvim suprotno od toga.

„…Nama je prvenstveno cilj povratak svake srpske porodice na Kosovo, na tome ćemo insistirati i na tome radimo. Taj povratak mora da bude dobrovoljan ali je jedna od mogućnosti i integracija u sredinama u kojima oni danas žive ukoliko to oni žele i tu ćemo raditi sa gradovima i opštinama u centralnoj Srbiji kako bi smo to pitanje rešavali…"

Slobodno se može reći da je upravo „integracija raseljenih u sredinama u kojima žive" nakon progona, ipak cilj pre svega.

Ne samog Jevtića koji je izvršilac naloga, već kosovskih separatista i njihovih zapadnih mentora čiji je zajednički cilj trajno otrgnuti kolevku srpske državnosti i duhovnosti iz matice. Ovo je već odavno najavljeno ali kao slogan koji se mogao čuti na skupovima i protestima Šiptara gde se sve češće uzvikuje "Shqipëria Ethnike", odnosno da teritorije pod njihovom kontrolom budu „bez primesa" drugih naroda.

Jevtić je ovo nedvosmisleno potvrdio u Smederevu navodeći da će biti obezbeđen krov nad glavom onima koji žele da se vrate u uslovima za život gde im baš ništa nije garantovano ali to isto obezbediti i izbeglima na tlu ostatka Srbije koji ne žele da se vrate. Jasno je šta će većina izabrati ako u tome ima materijalnu podršku.

Selo Ljubožda je odličan primer kako će se na tome raditi. Svih 13 povratnika još uvek živi pod jednim krovom, u nemogućim i nehumanim uslovima gde više njih spava u jednoj prostoriji a svakodnevno su izloženi šikaniranju, provokacijama, psovkama, pretnjama, umesto u kontejnere svakodnevno im u dvorišta bacaju đubre

O svemu ovome nema ni reči u domaćim medijima. Pa čak ni na lokalnom radiju „Bravo" za koji, tek da pomenemo, upravo Dalibor Jevtić obezbeđuje značajna materijalna sredstva za rad a osnivača tog lokalnog medija na srpskom, Dragana Repanovića, zapošljava u svom „ministarstvu".

Jasno je da se zajednički radi, odnosno toleriše, pokušaj da se i ovi povratnici odvrate od svoje namere iako je reč o tek nekoliko starijih osoba koje samo žele da kraj života dočekaju na svojim imanjima. Svi vidovi podrške koje je Jevtić najavio spadaju u vreme buduće. Dakle, ni jedan od problema koji se isprečio povratnicima, do danas naprosto nije rešen.

Gradonačelnica Smedereva je tokom sastanka navela da će se „zajedničkim snagama" (dakle lokalna samouprava sa „ministarstvom" kosovskih separatista) učiniti maksimalni napori da se svima koji žele povratak to i omogući, ali je još jednom potvrdila da će „svima koji u Smederevu ostanu" obezbediti normalni uslovi za život.

Avramovićeva je iskoristila priliku da se „zahvalila ministru Jevtiću" (priznajući njegovu „državničku" funkciju) na upornosti koju pokazuje u ovom ni malo lakom i značajnom procesu" . Kolika je ta upornost u ovom istinski značajnom procesu, potvrđuju rezultati koji su iza njega nastali za protekle četiri godine rada. Kako je sam ranije izjavio novinaru Glasa Amerike, na Kosovu i Metohiji trajni povratak zabeležen je kod 1% raseljenih koji su to uopšte pokušali, ne kod ukupnog broja prognanih.

No, izgleda da on i te kako dobro obavlja posao barem onaj za koji je zaista plaćen. Umesto bilo kakve kritike, pa i smene do koje bi moralo da dođe usled ovako poražavajućeg rezultata, kvazi-ministarstvu na čijem je on čelu separatistička ilegalna vlada je prema nacrtu budžetu za narednu godinu, dodelila gotovo 7 miliona evra što je duplo više nego što je to bio slučaj u godini na izmaku.

Prema zvaničnom saopštenju „ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić rekao je da je Nacrtom budžeta za 2018 godinu za potrebe tog „ministarstva" namenjeno ukupno 6.900.000 evra i da je od ovog iznosa za kapitalne investicije, to jest za projekte za raseljena lica, izdvojeno ukupno 1.000.000 evra, za razne projekte za povratnike (prvenstveno za izgradnje kuća), izdvojeno ukupno 2.400.000 evra, a da je ostatak iznosa od 3.500.000 evra namenjeno za infrastrukturu i za razne druge potrebe".

Zaista, kada su „razne druge potrebe" pretežnije od stvaranja osnovnih uslova za povratak, tu se o ciljevima nema šta komentarisati. Možda baš ta neodređena namena novca može da objasni srdačnost gradonačelnice u kojoj je protekla poseta ovog kvazi-ministra gradu Smederevu i njenoj nadi, ili možda saznanju, da će baš taj grad poslužiti za pokriće „drugih potreba" kroz milionske iznose u evrima.

U svakom slučaju Srpska napredna stranka sada može da se pohvali unapređenju saradnje, za šta sada imaju i konkretne materijalne dokaze, da ne kažemo „dobra", od kako je uz njenu pomoć na mesto premijera secesionista sa KiM došao ratni zločinac Ramuš Haradinaj koga je to, Aleksandar Vučić, javno nazivao koljačem srpske dece.

Nekoliko dana kasnije, na predlog Dalibora Jevtića, separatistička „vlada" u Prištini je donela odluku o formiranju „međuministarske komisije za povratak i pitanja zajednica". Objašnjavajući „prednosti" ove komisije, Jevtić je posebno istakao činjenicu „da će međuministarska Komisija imati obavezu da se bavi procentualnom zastupljenošću u instucijama u skladu sa Ustavom i zakonima Kosova".

Konkretno ovo znači da će od njenog rada korist imati jedino takozvana „republika Kosovo" jer će staranjem Srba o poštovanju „ustava Kosova" i njihovom doslednom učešću u kvazi-institucijama, ta tvorevina zaokružiti svoj legitimitet što nikada ne bi uspela kada bi Srbi te „institucije" bojkotvali, što su u više navrata i predstavnci Evropske unije i SAD naglašavali. Tom prilikom Jevtić je izrekao i nešto mnogo dramatičnije.

„…Ono što je nekada falilo, implementacija, je nešto čime ćemo se mi baviti, jer bez sprovođenja odluka koje budemo donosili nećemo biti u prilici da promenimo stvari na bolje, tako da ćemo pre sazivanja prvog sastanka obaviti sve potrebne procedure i konsultacije kako bi smo na samom sastanku ono što budemo usvojili bili u prilici da kasnije inplementiramo" objasnio je Jevtić čime je otkrio da u stvari rezultata u povratku do sada nije ni moglo da bude a da je to „ministarstvo " bilo samo paravan za Međunarodno zajednicu i domaću javnost koji su trebali da poveruju ili prikažu da se nešto ipak radi na tome.

Činjenica je da ni jedna dosadašnja odluka nije mogla da bude sprovedena jer nisu postojali mehanizmi za njihovu implementaciju. Prostim jezikom rečeno, povratak Srba na svoja imanja niko nije želeo ali se o tome zajednički ćutalo.

Istovremeno, Federika Mogerini je u Briselu „pozdravila angažovanje Srbije u dijalogu  sa Prištinom, napominjući da je počela nova faza sa direktnim učešćem dvojice predsednika, uz promenu formata, agende i brzine sastanaka"!

Ona je podsetila da je i ranije bilo sastanaka na nivou predsednika, i istakla da „veruje u kvalitativni skok sledeće godine i dostizanje normalizacije odnosa".

Nema sumnje da postoji odlična koordinacija između strana u ovom, odavno već ne sukobu kada se o predstavnicima vlasti radi. Svi oni teže jednom cilju čijem ostvarenju doprinosi zvanična poseta tzv. „ministra republike Kosovo" Dalibora Jevtića srpskom gradu i prijem kod poverenika Srpske napredne stranke u Smederevu. Suštinskoj nezavisnosti Kosova i Metohije i njegovom otcepljenju od ostatka Srbije.

No, ako se izgradnja „međudržavnih" odnosa mogla sakriti u Jevtićevom slučaju, budući da ga mediji eufemistički nazivaju „srpskim ministrom", iako je on Srbin kvazi-ministar u ilegalnom sistemu separatista, prikrivanje posete Albanaca koji su u njegovom rangu nije bilo moguće. Upravo zato se domaći mediji, „kao po komandi" što bi narod rekao, nisu nijednom jedinom rečju oglašavali poslednjih dana o događaju u Bujanovcu.

Za to vreme, prema navodima medija na albanskom, došlo je do zvanične posete takozvanog „ministra pravosuđa" albanskih separatista, Abelarda Tahirija, gradu „od posebnog značaja za Kosovo", Bujanovcu.

Posetu je navodno inicirao predsednik opštine Bujanovac, Šaip Kamberi a razgovaralo se o „raznim životnim pitanjima i političkom razvoju". Ona ne samo da je bila „državnička" već je slične premašila po aktivnostima kojima je bila ispunjena ali je i potvrdila jače angažovanju opštinama naseljenim Albancima van teritorije pokrajine. Da uprostimo, prema onim delovima Srbije na kojima se prostire teritorija zamišljene (?) Velike Albanije.

Kamberi je na konferenciji za novinare rekao da je dobio podršku od tzv. „ministra" Tahirija za nastavak i napredak (ionako) stalne komunikacije između separatista sa Kosova i Metohije i ovog područja.

„Uspostavićemo novu liniju saradnje tokom mog mandata" potvrdio je Abelard Tahiri, preneli su mediji na albanskom.

Puna simbolike bila je i poseta albanskoj porodici Burima i Fitnete Gaši u njihovom domu koju je Tahiri opisao kao posebno emotivni trenutak boravka u Bujanovcu, gde je naišao na toplu atmosferu.

Desilo se da je tokom te posete predsednik Albansko nacionalnog veća Jonuz Musliu, koji je ranije bio i politički predstavnik nekadašnje terorističke „Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca" imao zdravstvenih problema i nalazio se u bolnici. Tahiri je iskoristio priliku i obišao ga o čemu je Musliu pisao na svom Fejsbuk nalogu.

Takođe na Fejsbuku i Abelard Tahiri je pisao o poseti Bujanovcu rekavši da je od stanovnika ove tri opštine zatražio da ne odalaze i ne napuštaju svoja mesta i izrazio posvećenost separatističke „vlade" u Prištini pomoći lokalnim institucijama i stanovnicima ove oblasti „aktivnim i konkretnim pristupom i merljivim koracima, u oblastima koji se odnose na dobrobit građana".

Najavio je i da će zatražiti da od tzv. „vlade Republike Kosovo da dodeli 40 hiljada evra za renoviranje škole u Bujanovcu, sa predlogom da se ta sredstva obezbede iz budžeta ministarstva koje ja vodim" jer se tokom posete uverio u teške uslove u kojima učenici pohađaju nastavu.

On je dodao da im je potrebna podrška kosovskih kvazi-institucija te da se obaveze moraju povećati. Sve ovo jer su ovogodišnji podaci pokazali da se u školama na teritoriji ove tri opštine upisalo 100 đaka manje nego prethodnih godina. O paraleli u iskazanoj brizi između ove i pojave nestanka čitavih srpskih sela i gradova, ne može se ni govoriti.

Ovakav odnos Albanaca sa juga Srbije i onih sa Kosova i Metohije svakako nije nov ali je novo to da se ovo čini na tako otvoren način i na nivou „državnih" institucija kosovskih separatista a da na sve to Vlada Srbije okreće glavu i otvoreno odobrava, te nesankcionisanjem svojih službenika iz redova Albanaca i aktivno pomaže razdiranje sopstvene državnosti. Bila je to prva poseta „ministra tzv vlade" Ramuša Haradinaja Preševskoj dolini ali, pored Jevtićeve, druga nekom gradu na teritoriji Srbije za manje od nedelju dana.

Ekspert iz oblasti Ustavnog prava koji je Magazinu Tabloid bio sagovornik na ovu temu kaže da „ministar u zvaničnu posetu, i razgovore sa organima lokalne samouprave, ne može da ide bez dogovora i odobrenja državnih organa. Ukoliko ide privatno, svaka ozbiljna država ga prati i ukoliko ima druge konotacije za koje postoje dokazi, može da bude uhapšen ili proteran.

Ovo se svakako može smatrati međudržavnim odnosima jer ako jedna država ne priznaje drugu, neće ni dozvoliti ulazak njenom ministru na svoju teritoriju. Ako se predstavlja ministrom nepriznate države, proteruje se i o tome se ne polemiše.

Ako šta čini protiv te države, biva uhapšen. Zvanična poseta je narušavanje suvereniteta države. Iz ovoga proizilazi logičan zaključak da je Vlada Srbije njih priznala kao državu a dodatno je otežavajuća okolnost prepuštanje juga Srbija albanskim separatistima".

Koliko je taj deo Srbije prepušten, ukratko, sa velikim strahom da uopšte bilo šta o tome kažu, govore žitelji Medveđe. Prema njihovim saznanjima gotovo svo zemljište u ovoj opštini koje se nalazilo u privatnom vlasništvu ovdašnjih Srba prodato je a veliki udeo u posredovanju imali su upravo pripadnici MUP-a, kako kažu – krupni igrači.

Pokušavajući da spreči proces jedan njihov sugrađanin je sva saznanja prosledio Vladi u Beogradu ali je na kraju on bio taj koji je preživeo torturu. Nakon višečasovnog psihičkog maltretiranja u njegovoj kući oduzeta mu je sva oprema i digitalni uređaji sa kojih su izbrisane informacije a na „papire" koje je prosledio Beogradu, stavljena je oznaka „strogo poverljivo". No, i bez te oznake veruju da on ne bi smeo da govori jer mu je odmah nakon toga uništen privatni posao a on sam izložen daljim pretnjama i zastrašivanju, tvrde ništa manje uplašeni meštani koji imaju želju da govore ali je ipak strah ono što preovladava.

Kako navode 2015. godine je u njihovom kraju, sa svojim ljudima, boravio Zoran Milojević Zelja inače vlasnik benzinske pumpe u Leposaviću, nekadašnji savetnik u Kancelariji za Kosovo i Metohiju dok je na njenom čelu bio Aleksandar Vulin, i koji se često nađe u društvu srpskih političara pa i Aleksandra Vučića čije poverenje naročito uživa iako je njegov zvaničan položaj potpuno nedefinisan.

Zanimljivo je da je televizija N1 prikazala snimak iz 2015. godine na kome, a baš u vreme kada je obilazio i Medveđu, posle objavljenih rezultata da su naprednjaci osvojili mesnu zajednicu Majur (Šabac), okupljeni u stranačkim prostorijama klicali su upravo Zelji.

„Svašta je ovde bilo" kaže za Magazin Tabloid jedan od žitelja koji je svemu bio svedok. „Tražili smo prijem kod Tome i Vučića ali ništa od toga nije bilo, kada smo napismeno izlagali šta se ovde dešava Vučić je sve to vraćao Zelji. Strašno. Ništa nismo mogli protiv njih" ukratko kažu otvoreno dajući do znanja da o tome ne žele (ne smeju) da govore.

Najveći problem u Medveđi stvorile su, kako kažu, fiktivne adrese.

„…Šiptari se intenzivno prijavljuju od 2007. godine a to finansira albanska dijaspora koja je do sada uložila 10 miliona evra samo u „posao" sa fiktivnim adresama.

Otvoreno sarađuju sa vodećim ljudima iz policije u Medveđi i Leskovcu. Namera je da stvore istočno Kosovo kako bi imali osnova da traže i pripajanje te tri opštine Kosovu i Metohiji.

Oko 7000 Šiptara sa Kosova i Albanije je prijavilo svoja prebivališta u ovoj opštini a Srba im oko 3500. Prema procenama Međunarodne radne grupe iz 2015. godine, ovde živi 527 Albanaca, a pravo glasa u našoj opštini ima između 7 i 8 hiljada njih! Pojave se na dan izbora, izaberu svog predsednika i odu. Tako je 2002. godine izgubljen Bujanovac" kaže naš sagovornik.

Sve ovo dešava se, kako vidimo, ne samo sa znanjem već i sa i te kako aktivnom podrškom srpskih vlasti i vodećih ljudi iz bezbednosnih službi koji umeju da potegnu i „veze iz podzemlja". Drugim rečima, ne prezaju ni od čega da zabiju kolac u sopstvene točkove, a i kako bi kada im je to najisplativije.

Dok se širom Srbije organizuju okrugli stolovi povodom unutrašnjeg dijaloga  o Kosovu i Metohiji, srpska teritorija se dodatno prepušta u ruke albanskim separatistima a njihove kvazi-institucije uzdižu, ne na nivo državničkih već apsolutnih suverena, budući da je iz zvaničnih susreta izopšteno svako prisustvo domaćih organa vlasti.

Čini se da će javnost biti prilično iznenađena rezultatima koje očekuje, kako je Vučić najavio, tokom marta. Strašno je što se u ovakvim okolnostima i ne čini toliko nerealno da glavni grad Srbije, bar one van beogradskog pašaluka, pa makar i fiktivno postane Priština a Srbi najamnici i u ulozi nekada popularnih prodavaca semenki…

Autor: Ivan Maksimović – dopisnik magazina “Tablod” iz Kosovske Mitrovice

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRLJAVI POSLOVI U ALEJI PARA GUVERNERKINOG MIRIŠLJAVOG JORGOVANA!??

24. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zahvaljući tekstovima koji je objavio Magazin Tabloid u prethodnim brojevima, a koji su otkrili glavne aktere pljačke koja se odvija u Komercijalnoj banci, došlo je do panike među nalogodavcima i promene planova.

 

                V. Popović

JORGOVANKIN MIRIS PARA

 

Prethodnih dana, na urgenciju Jorgovanke Tabaković, za novog predsednika Izvršnog odbora Komercijalne banke predložen je Vladimir Medan, jedan od direktora Agencije za osiguranje depozita.

Do ove promene je došlo zbog otkrivanja tajnog plana da se Kosta Sandić, čovek sa spornom biografijom po hitnom postupku dovede na čelno mesto banke. Kosti Sandiću je sada kao utešna pozicija, obećano mesto izvršnog direktora za bezbednost banke, kako bi i dalje nesmetano mogao da nadzire isisavanje novca iz Komercijalne banke i kako bi bez ikakve kontrole mogao da sprovodi mobing nad zaposlenima.

Što se tiče Vladimira Medana, radi se o još jednom „ekspertu" u nizu onih koje predlažu Jorgovanka Tabaković i Anđelko Vučić za najviše pozicije. Naime, supruga Vladimira Medana je jedna od najbližih saradnika guvernerke NBS, dok je sam Vladimir Medan jedan od najbližih saradnika Ratka Banovića, bliskog prijatelja Anđelka Vučića i od skoro člana Upravnog Odbora Komercijalne banke.

Ratko Banović je poznatiji javnosti kao „kasapin srpskog bankarstva", jer svaka banka u kojoj je bio rukovodilac doživela je stečaj i gašenje zbog plasiranja nenaplativih kredita. Sad je očigledno došao red i na Komercijalnu banku. Zato je i predložen Vladimir Medan, kao neko ko može da odradi prljav posao.

Sam Vladimir Medan je trenutno pod krivičnom prijavom za zloupotrebu službenog položaja u Agenciji za osiguranje depozita, a u ne tako davnoj prošlosti je najuren iz Erste banke zbog kriminalnih aktivnosti.

Naime, svojevremeno je kao direktor Novosadske banke radio na privatizaciji iste od strane Erste banke, tako što je učinio sve da se Novosadska banka proda ispod realne cene. Tada je za više od 1,5 puta od računovodstvene vrednosti prodata Novosadska banka, a Vladimir Medan je za tu usluga sem „debele" provizije dobio i rukovodeće mesto u Erste banci. Nakon toga je bio generalni direktor Basler Osiguranja koje je pod njegovim rukovodstvom doživelo krah a nakon toga je centrala ove osiguravajuće kuće iz Švajcarske odlučila da zauvek napusti poslovanje u Srbiji.

Podršku za izbor Vladimira Medana na mesto predsednika Izvršnog odbora banke daju ministar finansija Dušan Vujović, Draginja Đurić, direktor Banke Intesa i Ljuba Šiptar, kao dugogodišnji predsednik Komercijalne banke i neko sa kime se još uvek savetuju gore pomenuti oko svake sitnice vezane za banku.

Spomenuti trojac je pre nekoliko dana, tačnije 6.decembra, na večeri u restoranu „Franš" dogovarao dalje aktivnosti pljačke Komercijalne banke. Draginja Đurić  ima ogroman interes da uruši Komercijalnu banku, kao glavnog konkurenta na bankarskom tržištu Srbije.

Draginja Đurić ima ogroman uticaj na guvernerku NBS, još od vremena kad je stipendirala Jorgovankinu ćerku za školovanje u Milanu. Tada je novac za školovanje Jorgovankine ćerke davao i Ivica Smolić, tadašnji predsednik Komercijalne banke, kome takođe odgovara dovođenje Vladimira Medana u banku, kako bi se zataškale i njegove kriminalne aktivnosti tokom desetogodišnje vladavine. Ovim bi se kriminalni krug Tabaković-Smolić-Đurić u potpunosti zatvorio.

Dušan Vujović, ministar finansija, urušavanjem vrednosti banke očekuje ozbiljnu proviziju od oko 3% na svakih 100 miliona evra koliko Komercijalna banka izgubi na realnoj vrednosti.

Sa druge strane, Ljubomir Mihailović zvani Ljuba Šiptar, želi da se urušavanjem vrednosti banke, ona pokloni domaćim tajkunima za čije interese radi. Takođe, oni su ovog starog, oronulog kriminalnog „dona" izabrali za budućeg doživotnog predsednika banke. To mu jedina želja koja mu je ostala pred kraj života. Jer kako reče Al Kapone „Naše mafijaško prijateljstvo i interes koji nas spaja će zauvek opstati".

Trenutno je u Komercijalnoj banci na delu potpuno urušavanje sistema po nalogu Jorgovanke Tabaković i Anđelka Vučića. Od kako je Alexander Picker podneo ostavku, a Kosta Sandić i Pavao Marjanović preuzeli rukovođenje, nastao je potpuni haos.

Ne odobravaju se krediti pravnim licima, sem za lica i preduzeća koja su u rođačkim i prijateljskim vezama sa ovom dvojicom. Klijenti masovno podižu depozite i odlaze iz banke, jer čuju i vide da se loše stvari dešavaju po banci i ne žele da im kapital bude ugrožen.

Po nalogu Koste Sandića, smenjen je Petar Stefanović, izvršni direktor za stanovništvo, iako je imao fantastične rezultate i probijanje svih planova za nepunih godinu dana koliko je proveo na funkciji. Smenjen je zato što je dobrim odnosima sa profesorom Vladimirom Kruljem, predsednikom Upravnog Odbora banke.

Po nalogu koji je dao Pavao Marjanović, priprema se smena Tatjane Matijaš, direktorke Sektora kreditne analize, jer se pobunila i na sednicama kolegijuma iznela mišljenje o davanju kredita banke bez adekvatnih garancija samo za privilegovane.

Pavao Marjanović preti zaposlenima otkazima ukoliko izvršavaju naloge kriminalnog klana. Svakodnevno se hvali da za sve aktivnosti koje sprovodi ima podršku od strane samog vrha države i njegovom bliskog prijatelja Anđelka Vučića.

Po nalogu Une Sikimić , Izvršnog direktora za rizike, koja je deo ove kriminalne organizacije, smenjen je Andrija Vuković , direktora Sektora rizika, jer je odbio da bude saučesnik u kriminalu i da po nalogu Une Sikimić pušta kredite koji nemaju adekvatno obezbeđenje plasmana.

Una Sikimić mesecima drži kod sebe predmete koji treba da idu na kreditni odbor banke radi odobrenja i time direktno blokira plasmane. Sve se ovo radi planski po nalogu Sandića i Marjanovića.

Komercijalna banka je sa 14% pala na oko 11% tržišnog učešća, što je pad od oko 300 miliona eura vrednosti banke. On je sa druge strane ucenjen da u javnosti govori o fantastičnim rezultatima koje banka ostvaruje u 2017. godini i dobiti od preko 70 miliona eura, dok je realnost totalno drugačija.

Profesor Krulj ozbiljno razmišlja da izađe u javnost sa svim podacima kojima raspolaže, kako bi zaštitio sebe i banku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RAČUNI KOMUNALNIH PREDUZEĆA, AŽURNI IZVRŠITELJI, DUŽNIČKO ROPSTVO I SMRT PENZIONERA!!!

17. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Zbog konstantnog osećaja zabrinutosti i straha, nemira i stalne napetosti, što je dovelo do pogoršanje zdravstvenog stanja, umro je jedan od mnogih penzionera u Srbiji kojima je zaplenjena penzija zbog spora sa Javnim komunalnim preduzećem (u ovom slučaju, beogradskim Infostanom).

Slučaj je sa pravnog stanovišta čist državni kriminal, a sa stanovišta ljudskih prava, govori o tome da građani Srbije žive u opasnoj diktaturi. Pismo koje je u vezi ovog slučaja uputila Snežana Dimitrijević, ćerka preminule žrtve Vučićevog terora, a koje objavljujemo neznatno skraćeno, jasno svedoči u kakvom sistemu živimo.

U sledećim brojevima opisaćemo nasilje JKP Infostana koje zloupotrebljava privatne izvršitelje, a oni pravosuđe i neukost najsiromašnije dela društva.

 

……

DUGOVANJA, IZVRSITELJI I SMRT

 

Nisam penzioner, ali u ime mog oca i svih naših najstarijih sugrađana, najljubaznije Vas molim da ovaj tekst objavite, da više niko ne bi doživeo ono što je on.

Naime, bio je invalidski penzioner i primao penziju u iznosu od 18.000,00 dinara koja se isplaćuje dva puta mesečno (10-og i 25-og u mesecu) po 9.000,00 dinara. Obzirom da sam nezaposlena, sa ovim iznosom smo nekako "živeli" nas dvoje.

Međutim, tu na scenu stupaju izvršitelji  koji mom ocu plene 1/2 penzije radi namirenja potraživanja JKP "Infostan" u iznosu od 139.788,70 dinara (bez kamata i troškova postupka).

Zaplenu je odobrio sud i ona je trajala dve godine (obzirom da je za namirenje potraživanja komunalnih preduzeća za jednu godinu potrebno dve godine zaplene penzije). Tako je u periodu od jula 2014. pa do aprila 2016. moj otac primao penziju u iznosu od oko 4.500,00 dinara dva puta mesečno.

U novembru 2016. "Infostan" ponovo nalaže prinudnu naplatu, pa ovog puta mom ocu od prvog dela penzije preostaje svega 3.010,06 dinara, a od drugog dela – 3.560,85 dinara.

Sveukupno, u navedenom periodu oduzeta mu je penzija u ukupnom iznosu od 202.654,06 dinara. Njegova godišnja penzija iznosila je oko 219,536,16 dinara.

Kako su u periodu trajanja ove zaplene (od jula 2014. pa do aprila 2016.) pristizali novi računi komunalnih preduzeća koji rastu metodom apsolutnog rasta i uvećavaju se za iznose kamata i troškova postupka, pokrenuta su još tri izvršna postupka, čime je moj otac bio doveden u situaciju da iz duga ne može da izađe (dužničko ropstvo).

Praktično, kao da je njegova imovina pod stalnom hipotekom, kao da je u doživotnom kreditu. Sudije odobravaju ova izvršenja i to na njegovoj celokupnoj (pokretnoj i nepokretnoj) imovini, bez ikakvog uvida šta tu imovinu čini.

Oni potpuno zaobilaze odredbe Ustava i član 1 Zakona o sudijama, pri tome posebno imajući u vidu odredbe člana 32 Ustava od koga odstupanja nisu dopuštena ni tokom vanrednog stanja (član 202 Ustava).

U konkretnom slučaju, nikakav sudski postupak nije vođen, niti je moj otac imao priliku da se pojavi pred sudom. RF PIO, dakle, nema pravnosnažnu izvršnu sudsku presudu na osnovu koje je mogao da mu oduzima penziju.

U telefonskom razgovoru sa nadležnima iz filijale Fonda PIO na Novom Beogradu (br. tel. 2017-479 i 2017- 130) na moje pitanje: Odakle Fond PIO crpi pravo raspolaganja nad pravima iz PIO, dobila sam odgovor da su "takvo naređenje dobili od države i to bez ikakve pisane odluke".

Na moju konstataciju da nikakva "država" nije mogla da im da takvo naređenje, već državna administracija, odnosno državni činovnici čije su dužnosti opisane zakonom, a delovanje ograničeno Ustavom, nisam dobila nikakav odgovor.

Naime, ovde se radi o sledećem: RF PIO nema pravo raspolaganja nad penzijama. RF PIO je državni upravni organ sa zadatkom da utvrđuje i isplaćuje penzije i nadoknade iz penzijskog i invalidskog osiguranja. On je pravno lice ovlašćeno da sakuplja doprinose obaveznog socijalnog osiguranja u skladu sa pravima i obavezama utvrđenim važećim propisima.

RF PIO nema pravo raspolaganja nad ličnim sredstvima osiguranika i korisnika prava iz PIO, odnosno nema pravo da njihova lična sredstva prenosi na račune drugih lica (izvršitelja, preduzetnika) niti bilo koga drugog, a naročito na to nema pravo bez pravnosnažne izvršne sudske presude i bez saglasnosti penzionera kao korisnika prava i poverioca RF PIO.

Zakonom o PIO prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su uređena kao neotuđiva, lična materijalna prava. Prema članu 6 Zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava koja se ne mogu preneti na drugoga.

Prema pravnoj teoriji, lična prava su građanska prava koja se užem smislu određuju kao negativne slobode, imuniteti od državne vlasti, odnosno slobode od zloupotreba državne vlasti.

Dalje, članom 109 Zakona o PIO utvrđeno je da je Fond dužan da korisnicima isplaćuje iznose koji im pripadaju u mestu njihovog prebivališta, a relevantni član 110 Zakona ne sadrži odredbe na osnovu kojih se penzije mogu ograničavati ili ukidati zbog duga prema komunalnim preduzećima, što potvrđuje i presuda Vrhovnog suda Srbije od 15.11.2005. gde se izričito konstatuje da se priznato pravo pojedinca na penziju može ukinuti ili ograničiti jedino na osnovu člana 110 Zakona o PIO, što ovde nije slučaj.

Ovaj stav Vrhovnog suda Srbije prihvatio je i Sud za ljudska prava koji u presudi Grudić v. Srbije iz 2008 ("Sl. glasnik RS", br. 43/12) potvrđuje da je pravo na penziju stečeno pravo i zakonski se ne može opozvati ili obustaviti (par. 56) izuzev u slučajevima predviđenim članom 110 Zakona. Sud u tački 77 presude po ovoj predstavnci smatra da "postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu, a mešanje u mirno uživanje zakonom stečene imovine nije dopušteno".

U tom smislu, postupanje RF PIO zalazi i u domen krivičnog prava u smislu krivičnih dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina iz članova 135 i 137; protiv imovine iz člana 203; protiv službene dužnosti iz člana 359, 361, 362 i 364; protiv prava po osnovu rada iz člana 163 (povreda prava po osnovu rada i prava iz socijalnog osiguranja), ali iz člana 308 – napad na ustavno uređenje a u smislu članova 1, 69 i 70 Ustava Srbije.

Prema Preporuci o izvršenju Saveta Evrope i evropskoj pravnoj praksi, izvršenja se sprovode za novčana potraživanja koja su neosporena;

Potraživanje je neosporeno samo ako se dužnik izričito saglasio sa njim na osnovu priznanja ili poravnanja u sudskom postupku. Tek tada i samo tada, sud potraživanje proglašava izvršnim i šalje podnosiocu izvršni dokument u svrhu sprovođenja izvršenja.

Pored Ustava, Zakona o PIO (članovi 6, 109 i 110), povređen je čak i (neustavni) Zakon o izvršenju i obezbeđenju čijim je članom 147 utvrđeno da su od izvršenja izuzeta primanja po osnovu invalidskog osiguranja.

Moj otac je bio invalidski penzioner. Najzad, ni Ustavom Srbije (član 91 stav2), ni Zakonom o komunalnim delatnosti nisu predviđena sredstva prinude pri naplati javnih dadžbina, već je utvrđen opšti princip prema kome građani namiruju svoje obaveze prema javnim preduzećima, a to je – njihova ekonomska moć.

Ustav, dakle, jasno štiti građane od bilo kakvih potraživanja sve dok nemaju mesečni prihod dovoljan za dostojan život: građanin koji nema takav prihod, pravnom snagom Ustava nije dužan da plaća bilo kakva fiskalna ili parafiskalna zaduženja.

Tokom perioda od dve godine, koliko je trajala zaplena penzije, moj otac i ja smo bili dovedeni u nemogućnost podmirenja osnovnih životnih potreba (hrana, lekovi, sredstva za higijenu …), u nemogućnost podmirenja ostalih životnih potreba (električna energija, troškovi PTT usluga, pribavljanje novih ličnih dokumenata kao što su lična karta i zdravstvena knjižica, neophodnih popravki u stanu, čime se dovode u opasnost i komšije – zbog poplave, na primer).

Sveukupno, dovedeni smo u nemoguće životne uslove do mere dovoljno ozbiljne, da potpada u okvire članova 23 stav 1 (zaštita ljudskog dostojanstva), člana 24 stav 1 (pravo na život) i člana 25 (nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta) Ustava Srbije: građanin kome se oduzmu sredstva za hranu i lekove i ostale životne potrebe je, sasvim slobodno se može reći, izložen pokušaju ubistva, odnosno teškom i apsolutnom kršenju Ustava i njegovih ljudskih prava.

Konstantan osećaj zabrinutosti i straha, nemir i stalna napetost, imali su za posledicu pogoršanje zdravstvenog stanja mog oca i, najzad, njegovu smrt. Od posledica moždanog udara je umro. Umro je sa zaplenjenom penzijom.

Možda to nikada neću moći da dokažem, ali umro je zbog jakog uznemirenja i opravdanog straha (svakog 10-og i 25-og u mesecu da li će primiti i tu mizernu penziju ili će mu izvršitelji uzeti i to) što ga je potpuno iscrpljivalo, pogoršalo njegovo zdravstveno stanje i na kraju dovelo do njegove smrti.

Za sahranu nisam imala novca. RF PIO pokriva samo deo pogrebnih troškova. U JKP "Pogrebne usluge" mi je rečeno da se obratim Centru za socijalni rad i da oni moraju da mi pomognu.

Centar za socijalni rad me je odbio. U takvim okolnostima, praksa JP "Pogrebne usluge" je da porodicu preminulog potpuno isključuje iz bilo kakvog odlučivanja u vezi sahrane, pa je tako zbog nedostatka iznosa od oko 35.000,00 dinara, moj otac (iako bi mu po mestu stanovanja pripadalo mesto sahrane na Novom bežanijskom groblju) sahranjen na grupnom(!?) groblju Orlovača, oko 20 km daleko od mesta stanovanja njegove porodice; bez obavljene identifikacije; nemam pravo da posedujem ikakvu dokumentaciju o mestu i načinu sahrane; nije mi čak dozvoljeno ni njegovu odeću da mu odnesem, već je sahranjen – u vreći!?

Na kraju, želim da posebno naglasim sledeće: skandalozni Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne primenjuje se na sve građane Srbije.

Naime, kolektivni ugovori svih državnih organa, javnih i komunalnih preduzeća u sebi sadrže odredbu o "zaštiti zarade" prema kojoj je na zaradama zaposlenih u ovim institucijama dozvoljena prinudna naplata, ali samo uz vođenje sudskog postupka i pravnosnažnu sudsku odluku, samo uz njihovu saglasnost i samo do 1/3 njihove zarade.

Pri tome, njima su omogućene neverovatne privilegije na račun građana. Tako je, na primer, Skupština grada (kao osnivač komunalnih preduzeća) omogućila da se svim zaposlenima u komunalnim preduzećima uplaćuje dobrovoljno privatno penziono osiguranje i tako im obezbedila dodatnu sigurnost u starosti koju ogromna većina nas koja ih prisilno finansira – nema!?

Pored ove, zaposleni u komunalnim preduzećima ostvaruju i brojne druge privilegije, kao što su: pokrivanje troškova ogreva i zimnice, popravke i adaptacije stambenog prostora, troškove lečenja za njih pa čak i za članove njihovih porodica; osiguranje za slučaj bolesti i hirurških intervencija, stipendije za školovanje njihove dece…

Da se ove privilegije i ostvaruju dokazuju i izveštaji Državne revizorske institucije  koja u svojim izveštajima o finansijskom poslovanju komunalnih preduzeća potvrđuje da ona u svojim bilansima iskazuju potpuno neprihvatljive stavke, kao što su – pored napred navedenih – i rashodi za rekreaciju, donacije i sponzorstva, troškovi jubilijarnih nagrada, reprezentacije, troškovi platnog prometa…

Ove privilegije nisu i ne mogu da spadaju pod komunalne usluge koje su građani dužni da plaćaju i koje ogromna većina sebi ne može da priušti.

Skupština grada prekoračila je granice svojih ovlašćenja i više nego ozbiljno zašla u domen krivičnog prava. Takođe, krajnje je vreme da se neko pozabavi pitanjem samog postojanja "Infostan tehnologije"  (čija provizija iznosi 9%) i tzv. objedinjene naplate koja nigde u uređenim zemljama ne postoji, obzirom da se "vezana" naplata smatra zabranjenim oblikom poslovanja jer se na taj način ostvaruje povećana a nezakonita dobit. Najzad, to zabranjuje i Zakon o zaštiti potrošača.

U prilogu dostavljam dokaze o svemu navedenom uz veliku molbu da ovo pitanje pokrenete, da se ono što se desilo mom ocu ne bi desilo nikome više.

Snežana Dimitrijević

Pariske Komune 61/56,

11070 Novi Beograd

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

OSIGURAVANJE PRIVILEGIJA: MALA VRATA ZA ZAPOŠLJAVANJE U AGENCIJI ZA OSIGURANJE DEPOZITA!!

12. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Agencija za osiguranje depozita, imala je od svog osnivanja oko 25 zaposlenih, i to je tako bilo godinama. Sve dok Vučićeva mafija nije u avgustu mesecu 2016. godine počela da zapošljava svoje "kadrove", uglavnom na rukovodeća radna mesta.

Naravno, zapošljavanje nije vršeno prema stvarnim potrebama Agencije nego prema potrebama vladajuće koalicije, Vođinih prijatelja i njihovih interesa. Među njima se nalaze i "perjanice" propalih banaka, razni "zemljaci", nestručna lica, pa čak i recidivi režima iz devedesetih.

Kome i čemu služi takva Agencija za osiguranje depozita, pita se grupa starih službenika ove ustanove, koja je u pismu upućenom Magazinu Tabloid nabrojala samo neke "viđenije rukovodioce" koji su zaposleni preko partijske, prijateljske ili kakve druge veze.

 

……..

DRZAVNO ZBRINJAVANJE

 

Agencija za osiguranje depozita postala je gora od buvljaka i vašarske šatre što se tiče zapošljavanja „podobnih", problematično stručnih kadrova. Pijaca je za kadrovsku politiku po principu „ti meni – ja tebi" ili „ako je tvoj/a ili njegov/a onda mora i moj/a" uzvišena, ako ne i akademska kategorija.

Za godinu dana vladavine, tačnije od avgusta meseca 2016. godine do sada, „reformatorska" trojka direktora, koja je došla da, navodno, napravi radikalne pozitivne promene, uživa u samoocenjivanju i hvalisanju, bez unovčavanja imovine stečajnih dužnika prodajom imovine i naplatom potraživanja i bez sprovođenja deobe poveriocima, kojima pripada stečajna masa, a koju oni diluju sa živim bankama.

Za to vreme dive se svojim uspesima preko friziranih izveštaja o radu, iskrivljujući stvarno stanje stvari. Iz tog razloga bi bila neophodna jedna spoljna nepristrasna kontrola (ako takva postoji u ovoj jadnoj zemlji) da izvrši objektivne provere troškova, odnosno koliko su stvarno povećani troškovi zarada i u vezi zarada, troškovi putovanja i seminara, reprezentacije, kako se koriste biznis kartice i da li se to korišćenje pravda poslovnim razlozima, kako se koriste službeni automobili.

Ali, poseban uspeh ove „reformske trojke" je zapošljavanje u stalni radni odnos njima bitnih ljudi, bilo na ličnoj osnovi bilo sa spiska neke partije čije interese zastupaju. Naravno, konkursa ili bar bilo kakve provere nema.

Postavlja se pitanje da li novozaposleni ispunjavaju elementarne i formalne uslove iz važeće sistematizacije za raspoređivanje na radna mesta za koja su dobili rešenja (ne svi ni to). Takođe, troškovi zarada su značajno povećani (postavlja se pitanje za koliko je prekoračena veličina u finansijskom planu jer nije pitanje da li je), a organi Agencije ne reaguju.

U kolektiv od 30 ljudi (sve sa onim na određeno vreme), došli su na mala vrata novozaposleni:

1. Đorđe Širadović, eks ministar iz vremena Momira Bulatovića (čitajte Slobodana Miloševića), na mesto direktora sektora stečaja, po predlogu predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića (uzdanica partije Nenada Čanka), kao deo „novosadske ekipe", koji raspolaže službenim kolima za putovanje na relaciji Novi Sad – Beograd i obrnuto, odnosno prema potrebama posla i lično;

2. Vladimir Šarić, po predlogu Vladimira Medana, na radno mesto direktora sektora finansija (bivši poslanički kandidat SPS -a i Pokreta socijalista, čovek koji sa 46 godina ima 11 godina radnog staža, ali koji ume da se bez problema uvuče „zna se gde");

3. Bratislava Hadži Paunković, filolog koji prati Srđana Mihajlovića gde god on ide, mada je nakon njenog dolaska filolog koji je oko 7 godina radio u Agenciji otpušten;

4. Nebojša Anđelković, deo „uspešne" ekipe Univerzal banke (zbog stanja stručnosti kadrova izgubila dozvolu za rad), koji je postavljen na radno mesto zamenika direktora sektora stečaja i koji je istovremeno i stečajni poverenik za „Univerzal" banku (što se ovde ne smatra konfliktom interesa), a platu, naravno prima za poslove oba radna mesta u punom iznosu za svako radno mesto (iako oba posla završava u radnom vremenu od osam sati dnevno) i ima na raspolaganju službeni automobil;

5. Dušica Ćorić, takođe deo „uspešne" ekipe Univerzal banke, s tim što se prošetala u međuvremenu i kroz neke druge firme, a koja je raspoređena na mesto direktora sektora pravnih poslova;

6. Milica Senić, koja je sa završenim poljoprivrednim fakultetom raspoređena u sektor stečaja, a glavna zasluga joj je što ima vanbračnog sina sa direktorom Poštanske štedionice Bojanom Kekićem, sada članom SNS -a;

7. Ksenija Zorčić, kćerka političarke Gordane Pop Lazić (atletska disciplina „gađanje cipelom i polivanje vodom") i nekadašnja saradnica Vladimira Medana u „Basler osiguranju" (koje je prestalo da postoji na tržištu Srbije);

8. Marija Popović, kćerka bliskog prijatelja Srđana Mihajlovića, koja je završila Bokoni fakultet u Italiji i koja nema nostrifikovanu diplomu (za radno mesto šefa na koje je raspoređena, ni manje ni više, je predviđen završen fakultet);

9. Lujo Tadić, vozač koji vozi predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića i koji je takođe iz Novog Sada (do zasnivanja radnog odnosa se nalazio na spisku Razvojne banke Vojvodine u stečaju);

10. Jelena Šulejić, čiji je drugi suprug prijatelj Srđana Mihajlovića, a koja je bila zvezda Agencije za privatizaciju i fantom u Fondu za razvoj  (redovno je primala platu a niko je nije video uživo);

11. Marija Jerotić, (radila u takođe uspešnoj Novoj Agrobanci) a koja je „bitna osoba" za viceguvernera Narodne banke Srbije Veselina Pješčića, koji je, uzgred, primio suprugu Vladimira Medana – Aleksandru u Narodnu banku Srbije na njenom višefaznom putu od stečaja Privredne banke Beograd http://www.pbb-banka.com/ i dalje u periodu od četiri godine, promenila je tri radna mesta.

12. Jovanu Radosavljević, kćerku člana SNS i direktorke Filijale Fonda zdravstvenog osiguranja za grad Beograd , još jednu iz "uspešnog" tima Univerzal banke;

13. Sonju Poparu, zemljakinju sa Kosova Lidije Perović, člana Odbora direktora;

14. Mariju Milić, kadar iz likvidirane Privredne banke Beograd u stečaju;

15. Natašu Jakovljević, kadar primljen po nalogu „važnog" lica iz Kabineta premijera.

Cela Agencija je donedavno imala 25 zaposlenih, i to godinama. Svi prethodno zaposleni su primljeni na rukovodeća radna mesta, sem vozača, i kadrova pod rednim brojevima 6 i 12. -15.

Ni ovaj broj novoprimljenih i njihova postavljenja na uglavnom rukovodeća radna mesta ne bi možda predstavljao toliko ružnu pojavu da su kod prijema postojali kriterijumi, provere, jednake mogućnosti za sve zainteresovane, da se zapošljavanje vršilo prema stvarnim potrebama i da su se primali stručni kadrovi.

Ali, ti stručni neka idu u beli svet i dalje, za njih je lako, snaći će se i tamo, još im se „čini" usluga (treba da budu zahvalni na tome) jer će tamo bolje zarađivati i biti na višem nivou standarda.

Treba pomoći onima za kojima na tržištu ne postoji potreba jer nemaju ništa posebno da ponude, te ih zbrinuti u državnoj agenciji.

Srbijo, dokle?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KONCESIJA PO ŽELJI MMF: NAJVEĆI DOMAĆI AERODROM PRODATI STRANCIMA – MILJENIKU SVETSKIH BANKARA!!?

9. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Vučićev režim u potpunoj tajnosti pregovara sa kandidatima za koncesionara za Aerodrom „Nikola Tesla" u Beogradu. Jedino što se zna su imena kandidata, ali se ne zna ni šta nude, ni šta država konkretno traži, a nije poznato ni zašto se stalno produžavaju rokovi za predaju obavezujućih ponuda.

Upućeni tvrde kako se vode pregovori „ispod žita" da bi se koncesija namestila onome ko najviše nudi mito vlastima, a na to ukazuje i činjenica da je jedan od najozbiljnih kandidata kompanija koja ne ispunjava elementarne uslove za učešće na konkursu.

 

                        Milan Malenović

AERODROM NA POKLON-3

 

U danima kada se ovaj broj Magazina Tabloid bude pojavio na kioscima javnost bi trebalo da sazna koje kompanije i konzorcijumi su učestvovali u drugom krugu takmičenja za dobijanje koncesije nad beogradskim aerodromom i, eventualno, ko je pobednik.

Sadašnji akcionari Aerodroma se raduju davanju koncesije, svako iz svojih finansijskih razloga: mali akcionari, jer se time povećava vrednost akcija kojima trguju, a država, kao najveći akcionar, jer će se sledeće godine u budžet sliti velika količina novca. Ostatak naroda bi morao da bude veoma zabrinut.

Aerodrom „Nikola Tesla" u Surčinu je jedan od samo dva civilna aerodroma u Srbiji koji su sposobni da prihvataju veće letelice, ali na njega otpada 95 odsto ukupnog vazdušnog prometa, što će reći da aerodrom u Nišu samo statira. Aerodrom "Nikola Tesla" je, takođe, i jedno od preduzeća koje redovno pune republički budžet, jer već godinama ostvaruje profit.

Upravo iz pomenutih razloga veoma je upitno koliko je odluka o prodaji politički mudra, jer onaj ko upravlja aerodromom "Nikola Tesla" faktički upravlja celokupnim civilnim vazdušnim prometom u Srbiji, zbog čega u vodu pada argumentacija vlastodržaca kako je privatizovan, na primer, i aerodrom u Zagrebu, jer Hrvatska, osim njega, ima još šest vazdušnih luka.

Međutim, o tome da li će beogradski aerodrom biti prodat ili ne, kao i pod kojim uslovima i kome će biti ustupljen, najmanje se odlučuje u Vladi Srbije – glavni promoter prodaje je Međunarodni monetarni fond (MMF) koji na ovaj način još više sužava suverenitet već skoro potpuno podjarmljene Srbije.

Da ovde nisu baš sasvim čista posla vidi se iz dva primera. Prva je činjenica da je rok za davanje ponuda već šest puta produžavan, što ukazuje na to da se vode pregovori „ispod žita". Pitanje je, samo, sa kim srpske vlasti pregovaraju?

Moguće da se razgovara sa francuskom mega kompanijom „Vinci" (prošle godine 44,2 milijarde USD prometa i 183.487 zaposlenih, a „Vinci Airports" je imao promet od 1,23 milijarde USD sa 6.072 zaposlenih i upravlja sa 35 aerodroma u celom svetu), jer upravo ovaj ponuđač ne ispunjava jedan bitan uslov, a to je da nema vlasničkog udela u nekome od obližnjih aerodroma.

„Vinci" je vlasnik 8 odsto deonica ADP-a („Aeroports de Paris") koji je 20,77 odsto vlasnik „Zračne luke Franjo Tuđman" u Zagrebu, aerodroma koji je bliži Beogradu od minimalno dozvoljene udaljenosti da bi kompanija uopšte mogla da se kandiduje.

Sa druge strane, upravo zbog svoje veličine ova kompanija je jedan od miljenika svetskih bankara, pa je moguće da se traži neki izlaz iz ove neprijatne situacije, odnosno mogućnost da „Vinci" na neki način ipak dobije koncesiju „Nikole Tesle".

Slično je i sa grčko – indijskim konzorcijumom koji predvodi „GMR Infrastructure Lmt", kao i sa „Fraportom" iz Nemačke, koji je i sam kandidat za koncesionara u Surčinu, a već je, zajedno sa GMR-om, koncesionar aerodroma u Nju Delhiju.

„Fraport" upravlja najvećim evropskim aerodromom, „Rajna-Majna" u Frankfurtu, a drži Ljubljanu, Varnu i Burgas i najozbiljniji je kandidat za aeorodrom u Sofiji.

Zbog toga ovo preduzeće ne bi imalo poseban interes da razvija međukontinentalni saobraćaj preko Beograda, a pitanje je i da li bi GMR kvario svoje odnose sa ovom mega kompanijom, ako bi on postao koncesionar i krenuo da razvija „Nikolu Teslu".

U svakom slučaju, bilo ko da preuzme beogradsku vazdušnu luku, malo je verovatno da će nastaviti da daje popuste za „Air Serbia" onako kako je to do sada rađeno. Sa druge strane, svaki koncesionar insistira da u ugovor uđe klauzula o obaveznom minimumu saobraćaja nacionalnog prevoznika, odnosno o penalima koji se plaćaju u slučaju da taj minimum ne bude ostvaren.

Zbog toga može da se desi da ionako već finansijski pogođen „Etihad"  izađe iz „Air Serbie", zbog čega bi ovo preduzeće palo na državne jasle i nužno moralo da smanji obim poslovanja, čime bi bio pokrenut ugovoreni mehanizam plaćanja penala koncesionaru aerodroma.

To znači ne samo da bi Srbija izgubila i jedini značajan civilni aerodrom na svojoj teritoriji, već bi u propast bio gurnut i nacionalni avio-prevoznik, a sve to bi „dotirali" građani preko republičkog budžeta.

Zato je od izuzetnog značaja ne samo da se javnosti na diskusiju pravovremeno preda koncesionarski ugovor, već i svi eventualni kasniji aneksi, da ne prođemo kao Hrvatska koja je prvo potpisala izuzetno povoljan ugovor o koncesiji zagrebačkog aerodroma, pa je zatim, pred otvorenim ucenama koncesionara pristala na dva aneksa kojima je kompletno izmenjen smisao osnovnog ugovora.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ĐURIĆEVI GLAVNI OPERATIVCI POMAŽU TAČIJEVOJ VLASTI U ISTERIVANJU SRPSKIH INSTITUCIJA SA KOSMETA!!!

4. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Prinuđen sam da Vam napišem istinu o (ne)radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju sa sedištem u Beogradu, i one kancelarije, ispostave u Kosovskoj Mitrovici, ali i o radu Srpske napredne stranke na KiM, navodi u pismu upućenom iz Kosovske Mitrovice jedna od (bivših) članova SNS-a, svedočeći o okupaciji severnog dela ovog grada od strane opasnih kriminalaca-ubica, narko dilera i ološa najgore vrste, koje po izričitom nalogu Aleksandra Vučića promoviše njegov, od side umirući seiz Marko Đurić, koji imaju zadatak da Srbe oteraju sa KiM i predaju ga Tačijevoj lažnoj državi.

 

 

            ……

DRZAVNA KANCELARIJA1

 

Kao visoki predstavnik jedne lokalne samouprave na KiM i kao član SNS, kajem se i proklinjem dan kad sam ušao u ovu stranku, koja istinski radi na predaji na tacni (Kosova i Metohije)  i na njoj celokupnog srpskog naroda, takozvanoj državi Kosovo.

Istupio bih sada iz stranke, ali me strah da ne budem likvidiran, jer kriminalci koji sada vode politiku na Kosovu i Metohiji su spremni na to.

A politiku operativne predaje Kosova Albancima i stvaranje albanske države Kosovo vode nepismeni ljudi, dileri droge, bivši zatvorenici, ljudi bez ikakve škole, znanja i morala: Zvonko Veselinović, Milan Radoičić (koji je odležao osam godine robije za ubistvo Srbina), Zoran Milojević zvani Zelja, Goran Rakić, Zoran Mojsilović….

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić direktno je odabrao ove ljude da budu čelnici sprovođenja izdajničke politike  Aleksandra Vučica i da bukvalno vode politiku Tačija i Haradinaja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji poodavno kancelarija za Kosovo i Metohiju, ali zaposleni u kancelariji apsolutno ništa ne rade  , jer ulogu te kancelarije je preuzeo Milan Radoičić koji u svom restoranu "Grej" prima sve političke predstavnike Srba sa celog Kosova, kao i čelnike lokalnih srpskih opština gde im drži lekcije i deli savete po svom ćefu i nalogu Marka Đurića.

Lično od nekih pomoćnika Marka Đurića iz Beograda sam više puta dobijao nalog da se javim Milanu Radoičiću u njegovom "kabinetu", u restoranu "Grej", u centru srpskog dela K. Mitrovice, kako bi dobio instrukcije za rad. A kod Radoičića kad se ide, prvo obezbeđenje pita ko vas uputio ovde, pa tek se ulazi u Đurićevu kancelariju br. 1, jer u onu pravu niko i ne ide.

U kabinet Radoičića on odmah daje do znanja svakom: "…Ja sam glavni predstavnik vlade Srbije za Kosovo"…. I onda daje instrukcije šta treba da se radi, za koga treba da se glasa A kod njega su svakodnevno za savete i instrukcije Aleksandar Spirić, Goran Rakić, šef policije u K. Mitrovici Bojić , gradonačelnici i predsednici privremenih organa iz svih opština na Kosovu.

Apsolutni je strah i poniženje kad doživite takav način rada sa Markom Đurićem, koji je angažovao kriminalce, nepismene ljude, da gaze po Srbima i da otvoreno rade za Tačija i Haradinaja.

I na proslavi “pobede“ Srpske liste na lokalnim Tačijevim izborima 22. oktobra, u Kosovskoj Mitrovici Radoičić (ubica) se veselio uz Marka Đurića, Zvonko Veselinović je bio po strani.

Na proslavi je bilo najviše 100 ljudi koji su ucenjeni da dođu, jer im prethodnih dana, gradonačelnik K. Mitrovice, po kosovskim izborima Goran Rakić, uručio, njima 80 rešenja da će raditi u Tačijevim institucijama u Mitrovici, u srpskom delu.

I mi smo sa strane morali da dođemo na proslavu u Mitrovici. Pobedi Srpske liste radovali su se najviše Albanci, ambasade i OEBS u Prištini…Tači i Haradinaj ponajviše, jer se po prvi put desilo da u nezavisnom Kosovu prednjače Srbi i srpske opštine u izlaznosti na izborima koje organizuje Priština. Bruka! Lično sam tada shvatio da sam izdajnik kao član SNS.

Na proslavi nije bilo nijednog univerzitetskog profesora, nastavnika srednjih škola, nijednog normalnog čoveka, jer svi su videli i znaju da se radi o izdaji Kosova, i tom operativnom radu od strane srpskih kriminalaca Radoičića, Zelje…koje je angažovao Marko Đurić. Baš oni su, na čelu sa Markom Đurićem, glavni operativci isterivanja srpskih institucija sa Kosova i Metohije.

Marko Đurić i SNS ponižavaju Srbe na Kosovu i Metohiji, a za takvo poniženje ne sme im se niko suprotstaviti od kriminalaca, koji direktno sprovode izdajničku politiku. Da li ima nekog normalnog koji gleda na to da je Zoran Milojević Zelja direktor Telekoma u K. Mitrovici, čovek sa dva razreda srednje škole, radnik benzinske pumpe.

On je zajedno sa Veselinovićem, Milanom Radoičićem proveo više godina u zatvoru zbog pljački, dilovanja droge. Pa zar univerzitetski grad u Kosovskoj Mitrovici nema profesore, doktore, magistre nauka!?

Na Kosovu i Metohiji se niko ne sme suprotstaviti ovim kriminalcima koji su danonoćno sa privatnim obezbeđenjima. Jeza čoveka hvata kad se vidi kako Radoičić šeta srpskim delom K. Mitrovice sa četiri – pet pripadnika obezbeđenja dovedenih ko zna odakle. Oni vode kadrovsku politiku na Kosovu gde protežiraju uglavnom svoje nepismene doušnike da rade u svakoj firmi.

Kada se pre par meseci jedan profesor u gimnaziji u Mitrovici suprotstavio očigledno nepravičnom zaposlenju, Milan Radoičić je pred više ljudi, pored same škole, pucao pištoljem usred dana pored nogu nezadovoljnog profesora, da bi mu dokazao šta može da ga snađe, ako nastavi dalje da se suprotstavlja. Policija nije smela ni zapisnik da sačini zbog straha od Radoičića, koji je u srpskom delu K. Mitrovice, svi znaju i pričaju – šef policije.

Ubica Radoičić je, mediji su objavili sa slikom, letos pred sastavljanje kosovske vlade, bio gost Ramuša Haradinaja u Prištini kako bi mu predao zahteve Đurića , oko ulaska Srba u Vladu Kosova.

Pred ove lokalne izbora, 22. oktobra, Radoičić je lično dovezao Haradinaja (18. oktobra) u svoj restoran Grej, gde je opet, po nalogu Đurića, utanačavao šta žele Srbi od ministarstava u Vladi Kosova. Radoičić je svog zemljaka Haradinaja preuzeo na mestu razdvajanja srpskog i albanskog dela K. Mitrovice, kod Dudinog krsta, uz svoje obezbeđenje.

Apelovao bih na sve članove Srpske napredne stranke da masovno napustimo ovu izdajničku stranku, ovu stranku zlikovaca i kriminalaca. Da ne budemo kolektivni saučesnici najvećeg srpskog zla, izdaje  Kosova i Metohije. Odavno nisam član ove stranke, samo još javno ne smem da to obelodanim.

(Ime autora pisma poznato je redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: