ПОЛИТИЧКE ИЗБОРНE ДРЖАВНЕ ИГРАРИЈЕ: ВАНРЕДНО ПОЛИТИЧКО УЗДИЗАЊЕ ДО ПОТПУНОГ ПОРАЗА СРПСКОГ НАРОДА И СРБИЈЕ!??

31. март 2017. Коментари су искључени

 

Оцена страних западних моћника и оних који су омогућили политичко уздизање садашњег Председника Владе у Србији, јесте да је он испунио дате му задатке на овој функцији, па пошто сада предстоје нови захтеви који се морају спровести, исти ће се најлакше испунити са позиције вишег политичког положаја; са њиме на челу!!?

(Слично се десило и поводом смене Тадића који је са функције Председника државе, координисао рад Владе Србије, а када је одрадио свој део посла септембра 2010.год, и када је из УН извукао решавање питања стања територије КиМ, и у приватном аранжману са Кетрин Ештон донео акт којим је одбацио Резолуцију Скупштине Србије и отворио врата ЕУ да настави са уценама Србије ради лакшег постизања западних циљева!! А пошто је требало одрадити још задатака на урушавању заштите интегритета Србије, одлучено је да он, Тадић буде склоњен и доведен неко ко ће то да доврши)!!!

 

 

004.SRBIJA POD SLJIVOM 2015-6

 

Страни фактори су задовољни ритмом остваривања циљева који су били постављени Влади у Србији, а овакав закључак може да лежи и у чињеници да је велики део постављених задатака извршен у потпуности, међу које између осталих, спадају и ови:

У претходних пет година, “међународни пројекат Косово” се (потписивањем оног издајничког бриселског споразума, априла 2013.год,) ПРИВОДИ КРАЈУ и недавним постављањем и зиданих објеката на, сада административној линији са КиМ, односно на будућим граничним прелазима државе “Косова без звездице”, уз широку подршку ЕУ!!! Из овога закључујемо да је онај почетни принцип “стандарди пре статуса”, претворен у потпуни пораз државе Србије потписан за бриселским столом!!!!

Док суседне државе јачају своју или се дозвољава и подржава формирање нове војске албанских власти на територији КиМ, у Србији је у континуитету настављено урушавање система одбране и слабљење Оружаних снага и јединица Војске Србије, при чему се кроз одвајање пара за учешће дела припадника Војске у мировним мисијама хиљадама километара далеко од Србије, намерно заборављало ва важну чињеницу да уз напредак технологије и нових борбених система, захтева и потребу за адекватно обученим људством оспособљених за њихово дуготрајно и редовно одржавање!!!!

Ангажовањем странаца као саветникa у министарствима Владе у Србији, широм су отворена врата за лако усмеравање и контролисање рада Владе и Скупштине Србије из ван наше државе, као и предлагање и усвајање закона који су по садржини против интереса Србије и њеног народа!!!! А довођењем странца за саветника у кабинет МУП-а, створени су повољни услови за роварење и урушавање и тог важног система државе Србије!!!!

У истом циљу се врши и формирање јединица полиције на глобалном нивоу, па се у ту сврху на наше границе доводе полицајци страних држава (док су наше Граничне јединице Војске морале бити укинуте, јер је то било потребно ради будућег настављања Србије да се креће путем без алтернативе) чија овлашћења нису довољно позната широкој јавности, али се њихов боравак и активности медијски представљају као једно од важних достигнућа отворености Србије!!!

А наравно да је пожељно стално и непрекидно испуњавање мера, стратегија, захтева, смерница, мишљења, директива, регулатива, сугестија, одлука, наредби, налога …итд, итд,,,, доношених од стране бриселске бирократске машинерије, других међународних институција, (који истовремено намећу и ограничења тој држави), као и редовно спровођење захтева, жеља и поштовање закона албанских власти са територији КиМ!!!!

Даље, Влада у Србији и њене институције, одавно су предузели мере у циљу лакше асимилације и утапање под Власт и законе албанских власти преосталог српског живља на територији КиМ!!! То је урађено на званичном нивоу, па прво преко укидања Координационог центра за КиМ и Министарства за КиМ , дођосмо до Канцеларије за КиМ (која руководи из Новог Београда), и до “Српске листе” са које су у срединама са српском већином изабрани председници Општина да положе заклетву према законима и статутима општина донетих и одобрених од стране албанских власти, и потпуно уведени у систем “Републике Косово без звездице”!!!

А свака Вучићева изјава да ће, на било какву увреду или провокацију од стране суседних и европских држава упућене нашој држави, “…..Србија реаговати мирно, сталожено и сусдржано…”, бива пропраћена громогласним и подсмешљивим одобравањем тих истих држава, зато што је Председник Владе у Србији гарант пасивизирања наше Отаџбине без обзира на претње и провокацје са стране, па им на тај начин отвара пут да увек врше различите притиске на Србију.

Чак ни бројни чланови САНУ нису показивали жељу да се пробуде из своје пасивности и упосле своје умне главе и уздигну се изнад просечности, да би својим проценама доприносили и у мобилизацији институција и народа на јачању Србије, па је њихов нерад пожељан поробљивачима Србије

Изгледа да су нашу православну веру боље чувале наше прабабе и бабе, за разлику од СПЦ чија се звона све тише чују, а њена улога у јачању православне вере и духа народа скреће у правцу који је усмерен на остваривање екуменизма где се на крају признаје примат Папи!!!

Па када томе додамо жалосну истину да је годинама затворен и грађевинским скелама и материјалом, опасан Народни музеј Србије, закључујемо да и тај важан сегмент српске културе тоне, на задовољство оних који нису пријатељи Србије, па ће и у овој туристичкој години он остати без посетилаца!!!!

Годинама каскајући, просветни и научни ситем Србије је наставио да се вуче по прашини, да би они светли примери појединаца и њихови успеси били недовољно запажени а њихово знање правилно експлоатисано на нивоу државе, па су на крају своје знање ставили на располагање Западу!!!

Истовремено се образовање наших будућих нараштаја, уз подршку својих родитеља преусмеравало на лаке забавне садржаје презентоване и у програмима медијских ТВ кућа!!!

Повећање незапослености и свођење зарада (оно мало радне снаге који су имали среће да нађу посао) на социјалу и преживљавање појединаца (радећи код страних власника у јефтино купљеним домаћим фирмама) и њиховихј породица, само усложавају многе социјалне проблеме угрожених категорија становништва, чији се захтеви нередовно и споро решавају!!!

Већ десет година реформа правосуђа није отишла даље од слова “Р”, па судски процеси својом дужином трајања добијају облик епске песме, а изречене казне криминалцима делују као награде!!!!

Одвајањем пара за рад гомиле НВО са звучним називима (у којима све “пуца”од демократских израза) и њихово увлачење у обавезан рад и функционисање државних органа, где и поред и добрих својстава оних чије је деловање усмерено ка хуманитарном плану, рад већине њих има и негативан утицај у потпомагању урушавања Србије као државе!!!!

Итд ,итд, итд …и томе сл……. а на задовољство страних фактора који су као хоботница обавили Србију давећи је до њеног нестанка!!!!!

А право питање је, у ствари – зашто би Александар Вучић, после избора 2016., у пуном залету и на врхунцу моћи своје власти, скратио свој мандат за читавих три и по године, а то најважније место по функцији у Србији, препустио другој особи!!!?????????????

Посебно није јасно, ако је Влада у Србији, под вођством Вучића који је својом “мудром, савесном, домаћинском, итд. итд, политиком, уз повећáње суфицита до висине границе дефицита, па преко “стабилизовања” исплате пензија уз њихово смањивање и не вађење руке из пензионерсог џепа, па давање вишеструких субвенција страним инвеститорима, и још заокругљивање оствареног БиДиПија у висини на око 72% спољњег дуга, Србију поставила на СТАБИЛНЕ ноге”, а Србија са њиме на челу, постала фактор стабилности на Западном Балкану”, зашто је Вучић напустио кормило државе на путу без алтернативе и прихватао се изборне борбе за мандат Председника РС, иако зна да је функција Председника државе малте не сведена на шефа протокола!!!?????????

Знајући све ово, намеће се закључак: Вучић се као Председник Владе у Србији планирано подиже на виши ниво како би објединио обе функције а Николића истиснуо из игре као реметилачког фактора, пред коначну нормализацију односа са РКС и потписивање опште обавезујућег споразума са властима Албанаца са КиМ, и појачано усаглашавање са политиком ЕУ, уз неминовно дистанцирање од Русије, тако да ће преко техничког премијера (Вујовића или било кога другог на челу Владе), објединити обе функције у Себи, и тако имати одрешене руке да "сврши" са Србијом (смањи број посланика у Скупштини, спроведе уставну реформу у којој ће Срби остати без своје државе и постати грађани) на само њему знан начин (без референдума), а по вољи евроатлантиста потпуно пасивизира слободарски и патриотски дух српског народа, и обезбеди лично себи „неприкосновену лидерску позицију водеће државе на Западном Балкану“, уз очекивања да у догледној будућности буде адекватно награђен неком високом функцијом у бриселској администрацији!!!!???

На путу без алтернативе, на коме је сваки нови захтев од стране ЕУ само један у низу бриселског пражњења мошница над српским народом и Србијом, можемо само кратко да закључимо да се Србија својевремено вратила са Крфа, али је питање хоће ли се сада из Брисела, Србија вратити читава!!!???????????

 

©Гето Србија

TALASANJE KLIMAVOG JUGA SRBIJE I ZAVRŠNA FAZA AKCIJE OTIMANJA JOŠ JEDNOG DELA NAŠE TERITORIJE!?

29. март 2017. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić, sin Fahri Musliua iz Prizrena, po svemu sudeći, svesno radi na ostvarivanju albanskog cilja – Velika Albanija. O tome govore i njegovi srdačni odnosi sa Edi Ramom, Hašimom Tačijem, Isom Mustafom, a njegov brat Andrej je u dilu sa Tačijem u trgovini narkotika.

Vučić u Briselu ne pominje prava Srba u Albanija, ali priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

                      Nikola Vlahović

NOVO OTKIDANJE OD SRBIJE1

 

Kad je 7. marta ove godine, albanski predsednik Bujar Nišani došao u posetu opštinama Bujanovac i Preševo, nigde nije bilo ni srpskih državnih obeležja, ni srpske zastave, ni srpske himne, ali je zato na stotine državnih zastava Albanije bilo istaknuto na svakoj kući i na svakom mestu.

Nišani je razgovarao sa građanima albanske narodnosti kao da je kod kuće, jer je, da poniženje za Srbiju bude veće, on došao na poziv lokalne samouprave u Bujanovcu! Bila je to prva poseta jednog predsednika Albanije od 1948. godine kada je poslednji put posetio Beograd tadašnji albanski predsednik Enver Hodža. Uprkos tome, nije bilo ni srpskih političara ni srpske državne simbolike, protokola ili bilo čega sličnog.

Da li je to Vučić hteo da pokaže Albaniji koliko je velikodušan? Da li je ovim gestom pokazao spremnost da još pomogne velikoalbanski projekat?

A, samo dve nedelje ranije, ministar kulture i informisanja Srbije, Vladan Vukosavljević, prilikom posete Tirani, nije mogao da se sretne sa predsednikom Nacionalnog saveta Srba u Albaniji (jar mu je bilo zabranjeno i zaprećeno!), niti da razmotri da li se u potpunosti poštuju prava koje Srbi imaju prema zakonu o nacionalnim manjinama.

Takva vrsta demokratije koju albanski narod uživa u Srbiji, u Albaniji (i ne samo u Albaniji), jednostavno ne postoji. Koliko je Vučiću stalo do Srba u Albaniji pokazao je i sledećim gestom. Naime, u Skadru, gde je najveća koncentracija Srba, bila je jednom nedeljno na privatnoj televiziji emisija na srpskom jeziku, ali je ugašena jer je prestalo finansiranje iz Srbije. Vučić je ovaj trošak smatrao nepotrebnim.

Ustav Albanije predviđa isključivo službenu upotrebu albanskog jezika, to znači da nema ni ustavnog osnova za donošenje zakona. A to opet znači da nema službene upotrebe drugog jezika osim albanskog, da nema škola na srpskom jeziku, medija na srpskom.

Srpski jezik sveden je na upotrebu u krugu porodice. Takođe, Ustav Albanije definisao tu državu isključivo kao državu albanskog naroda, da je Albanija, verovatno, jedina država na svetu koja nema zakon o nacionalnim manjinama iako je Parlamentarna skupština Saveta Evrope to od njih tražila.

U međuvremenu, tri opštine na jugu Srbije, Bujanovac, Preševo i Medveđa, više od 15 godina predstavljaju zonu najvišeg rizika za svaku vlast u Srbiji, uprkos svim pravima koje albanska narodnost u Srbiji uživa. Ali, tek sa dolaskom Aleksandra Vučića na mesto predsednika vlade, te tri opštine u kojima dominira albanska manjina, postale su "država u državi", u kojima je samovlašće lokalne albanske administracije dostiglo razmere neviđene drskosti.

Sa jedne strane, uz pomoć separatističke vlade samoproglašene države Kosovo i direktnog angažovanja Albanije, akcija otimanja i ovog dela Srbije ušla je u završnu fazu. Nesebičnu pomoć albanskim političkim mešetarima u ove tri opštine, ponudio je i Aleksandar Vučić, nudeći i ono što od njega niko ne traži. Zahvaljujući njemu i politici njegove vlade, danas je moguće da političari iz Tirane marširaju po ulicama Bujanovca, Preševa i Medveđe, kao da su u Albaniji, postavljaju albansku državnu zastavu bez srpske državne zastave, sviraju himnu Albanije i raspravljaju kako da pripoje i ovo područje takozvanoj državi Kosovo, a kad dođe vreme i takozvanoj velikoj Albaniji.

Ovako nešto je javno predlagao pre nekoliko godina i predsednik opštine Preševo, Ragmi Mustafa, rekavši da bi opštine Bujanovac, Preševo i Medveđa trebalo da budu pripojene Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Ova stara "etnička" mapa svih Albanaca, tačnije velikoalbanska mapa, stoji na zidu većine ministara u Tirani i Prištini.

Stanje u ove tri srpske opštine je otišlo predaleko. Toliko daleko, da su čak i udžbenici za osnovnu školu na albanskom jeziku, štampani u Tirani i nalaze se u zvaničnoj upotrebi u sred Srbije. Da skandal bude veći, istinu o albanskim udžbenicima u Srbiji razotkrio je poslanik Partije za demokratsko delovanje (PDD) u Skupštini Srbije, Fatmir Hasani, koji se pohvalio da je do uvoza udžbenika iz Albanije, došlo na osnovu sporazuma ministarstava prosvete Srbije i Albanije, a na inicijativu Aleksandra Vučića!

Poređenja radi, Srbi u Albaniji nemaju pravo da službeno koriste svoj jezik i ne postoji nijedan medij na srpskom. Njihova imena su nasilno albanizovana, a u pokušaju da vrate svoja izvorna imena susreću se sa visokim taksama i administrativnim preprekama.

U Bujanovcu, Preševu i Medveđi na jugu Srbije, u srednjim školama koriste se udžbenici iz Albanije i sa Kosova. A, kako posla nema, Vučić je u nekoliko navrata dolazio u posetu ovom regionu obećavajući albanskoj omladini zapošljavanje, samo da glasaju za njega.

U međuvremenu je u ovom delu juga Srbije procvetao i kriminal, pa se Vučićevo podzemlje povezalo sa albanskim. Tako su Bujanovac, Preševo i Medveđa danas najpoznatiji po tranzitu migranata, ali i trgovini belim robljem, drogom i oružjem. Sve evropske institucije i sve njihove bezbednosne službe znaju za ovo.

Ruske službe bezbednosti takođe. I jedni i drugi tvrde da je veza lokalnih kriminalnih klanova, opštinskih vlasti i raznih neformalnih albanskih grupa, koje se bave, malo politikom, malo nelegalnim poslovima, postala toliko moćna, da Srbija kao država više nema nimalo svojih ingerencija na ovom terenu. Suspendovan je suverenitet države, a uticaj Albanije i samoproglašenog Kosova postao je dominantan.

Posle završetka rata na Kosovu i Metohiji, 1999. godine, zapadne sile su stvorile takozvanu sigurnu zona dužine oko 5 kilometara u dubinu teritorije Srbije. Prema takozvanom Kumanovskom sporazumu, Vojska Jugoslavije je dobila zadatak da održava red u toj oblasti. Zona je obuhvatala selo Dobrosin sa većinskim albanskim stanovništvom, ali ne i gradove Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Međutim, bivši teroristi i vođe zločinačke OVK, ubrzo su ubrzo formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane sa patrolama. Napadi su takođe sprovođeni protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali Oslobodilačkoj Vojsci Kosova. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane ovdašnjeg ogranka OVK.

Terorizam na jugu Srbije finansirale su islamske zemlje koje su posredstvom islamske humanitarne organizacije El hilali slale novac albanskim teroristima, a sredstva su se prikupljala i oduzimanjem novca od sunarodnika. I danas, 2017. godine, novac iz pojedinih islamskih zemalja stiže u ruke albanskih krijumčara, koji se bave ilegalnim transportom migranata, i to onih koji su do nedavno ratovali u uniformama takozvane Islamske države.

Nekadašnji ilegalni centar ekstremista iz ogranka OVK, bio je Veliki Trnovac (inače, najveće albansko selo u Srbiji), i danas je prepuno bunkera sa oružjem i predstavlja svojevrsno skladište narkotika. Ma koliko to neverovatno zvučalo, ispred nosa srpskim vlastima, Veliki Trnovac je i danas baza za ideološku i versku indoktrinaciju mladih Albanaca, odakle su potekli i mnogi teroristi koji su učestvovali na ratištima od Sirije do Iraka.

Bujanovac, Medveđa, Preševo i preševska dolina, uključujući i sva okolna albanska sela, predstavljaju stalni bezbednosni problem. Ali, voljom Aleksandra Vučića, državni organi se drže podalje od ovog područja, kao da nije u pitanju deo Republike Srbije.

Sa druge strane, red je napraviti poređenje: ako se u međunarodnom pravu primenjuje princip reciprociteta, onda bi Republika Srbija na svakom mestu morala da ističe kakva sve prava ima albanska manjina na teritoriji Srbije, počev od zakonske regulative, pa nadalje.

Postoji Nacionalni savet Albanaca, jezik, pismo, školovanje na albanskom jeziku, od osnovne škole do poslediplomskih studija, mediji, ravnopravno učešće u javnom, kulturnom i političkom životu, predstavljanju u parlamentu, lokalnim samoupravama. Ništa od toga srpska manjina nema u Albaniji. Njih preko 200 hiljada, decenijama ćute i ne smeju ni reč van kuće na srpskom da progovore.

O ovome Vučić ne priča u Briselu, Vašingtonu i Berlinu. On priča o tome kako će Srbija da sagradi auto put kojim će se povezati svi albanski etnički prostori, od Bujanovca, Preševa i Medveđe, pa do albanske obale kod Drača. Jasno je da on radi za albansku stvar a protiv Srbije, ali, jasno je i šta u susret ovim izborima Srbija treba da uradi sa njim!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ПОДСЕЋАЊЕ НА ОЗБИЉНУ КОРУПЦИЈУ И ТРОВАЊЕ ЉУДИ: ВАКЦИНАЦИЈА СТОЧНОГ ФОНДА ПО СЛОБОДНОМ ИЗБОРУ МИНИСТАРСТВА ПОЉОПРИВРЕДЕ!?

27. март 2017. Коментари су искључени

 

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које уопште није сигурно да ће стоку заштитити од болести!

А, грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра! Због ових серума, Руска федерација и Европска унија ставили су забрану на даљи увоз говеђег меса из Србије. Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину, а ради се о озбиљној корупцији.

У Луци Бар, крајем јесени се замало искрцао и брод са огромним контигентом меса замрзнутог још осамдесетих година прошлог века, са циљем да се то смеће нађе на тржишту Србије. Ко га је наручио, није познато. Сигурно је само да је неко спреман да побије пола Србије како би себи остварио дебео профит.

                      

                        Вук Станић

UNISTAVANJE STOCNOG FONDA I TROVANJE NARODA2

 

Министар пољопривреде, Бранислав Недимовић покушао је да смени Будимира Плавшића, начелника Одељења за здравствену заштиту и добробит животиња, јер није спречио ширење болести плавог језика!

Смену је одмах спречио саветник председника Владе Србије за пољопривреду Драган Гламочић. Иначе, Гламочићево име је спомињано више пута у разговорима између званичника Европске уније (ЕУ) и председника Владе Александра Вучића. Такође, Гламочић је спомињан као један од одговорних за нестанак дониране опреме за националну лабораторију.

У име Европске уније, овај проблем је са председником српске Владе Александром Вучићем требало да реши Мајкл Девенпорт. Вучић се Девенпорту правдао да не може да ухапси Гламочића, чак ни да га смени са места саветника, јер га ту није поставио он већ америчка администрација!

Добро упућени извори блиски окружењу председника владе, кажу да му је Девенпорт тада одговорио да је он сигуран да Американци неће ићи у затвор због крађе донација Европске уније и да добро размисли шта ради и са каквим се кадровима окружује.

Истражујући због чега Гламочић штити Плавшића сазнали смо да се он са Плавшићем зближио док су спроводили вакцинацију српских крава против такозваног нодуларног дерматитиса, болести коју је требало спречавати запрашивањем против комараца. Наиме, познато је да само комарци преносе нодуларни дерматитис. Али, уместо стандардног запрашивања, донета је одлука да се крене у интервентни увоз вакцина, што значи да су оне биле увезене без расписивања тендера. Пракса је показала да се у оваквим приликама увек отвара питање није ли некоме намештен посао? У овом случају, јасно је да се то и десило.

Неколико независних стручњака у овој области, одмах су схватили: да су Гламочић и Плавшић тада кренули у агресивну кампању запрашивања комараца, уместо што су животиње масовно вакцинисали, сада не би било ни епидемије болести плавог језика. Јер, и болест плавог језика баш као и нодуларни дерматитис преносе комарци!

Упркос свему, они су се тада одлучили за вакцинацију животиња сумњивим вакцинама (о чему је Магазин Таблоид већ детаљно писао), док су се комарци слободно множили и ширили болест. Ситуација се закомпликовала када је уместо јесењег захлађења дошао топли новембар месец. Чињеница да није било довољно хладно, да се циклус у коме комарци уједају животиње прекине, била је и главни узрок нове епидемије у сточном фонду Србије.

Овде треба подсетити да се болест плавог језика у сличној варијацији појавила и пре две године. Тада су животиње вакцинисане нерегистрованом вакцином…

Увезено је више вакцина него што има животиња. Те су вакцине касније стајале у просторијама намењеним националној лабораторији!

Када им је истекао рок, појавио се проблем њиховог уништења које кошта скоро колико и куповина таквих вакцина.

Статистички приказано до закључења овог броја Магазина Таблоид, у Србији је код више од две хиљаде животиња утврђена болест плавог језика. Случајеви су се појавили у околини Шапца, Ваљева, Уба, Чачка и Краљева!

Ипак, запрашивање против комараца који ову и друге болести преносе на животиње се не спроводи, баш као и у слиучају нодуларног дерматитиса.

Министарство пољопривреде набавило је чак четири врсте вакцина за говеда против болести плавог језика. Ових дана започела је и масовна вакцинација коза, оваца и говеда против те болести. Упућени кажу да се животиње вакцинишу серумима за које није сигурно да ће стоку заштитити од болести! Грађани Србије су за њихов увоз платили 3,6 милиона евра.

Реч је о више милиона доза вакцине за болест која се преноси уједом комарца. Вакцина има највише учинка када се утврди који је сој комарца преносник, а на нашим просторима се јавља 16 сојева. Управа за ветерину Министарства пољопривреде, пошто овог лета није било појаве плавог језика, увезла је четири врсте ове вакцине, сматрајући да ће испасти паметни и вакцинацијом спречити ову болест. Ипак вакцине су стајале а спроводила се акција вакцинисања против нодуларог дерматитиса, односно квргаве коже говеда.

Покушавајући да накнадно испадну паметни држава је недавно наредила обавезну вакцинацију у регионима у којима је раније забележена појава плавог језика код оваца, коза и говеда односно у околини Пирота и Банату, а болест се потом појавила у другом облику у Мачви и у правцу Београда.

Министарство, које је раније предводила министарка Снежана Богосављевић Бошковић, првобитно је намеравало да одобри наплату вакцине, али онда је решено, у недостатку реалне опасности од болести, да она ипак буде бесплатна и обавезна. Према истом извору, рок употребе ових вакцина истиче 1. фебруара, а потребно је проверити и у каквим условима је она ускладиштена.Њено дејство је око шест месеци, што значи да ће до маја престати да делује.

Професор Цвијан Мекић, експерт за овчарство и козарство с Пољопривредног факултета у Земуну, раније је у изјави за медије изразио бојазан да ефекат вакцина може изостати:

– Чуо сам да су увезене четири врсте вакцина и да се вакцинишу овце и козе у регионима у којима је некад било ове болести. То неће дати ефекте јер ће дејство вакцине, ако се плави језик појави током лета, престати – истакао је овај стручњак у разговору са новинаром једног пољопривредног портала.

Сточари из Баната и околине Пирота с којима је разговарано имали су различита мишљења.

– Ја сам одмах рекао да је вакцинисање оваца против комараца у новембру и децембру небулоза и да се ово ради само да би се искористила нека вакцина коју је неко набавио. Ипак, на крају сам пристао – каже овчар из околине Пирота.

Његов колега из Панчева пристао је на вакцинацију и мисли да ће имати ефекта.

Пристао сам…Ваљда они знају да ли ће то имати ефекта, они су стручњаци, нисам размишљао – рекао је овчар из Долова у Банату.

У Управи за ветерину нису били доступни за коментар. Директор Управе, раније је изјављивао да су стручњаци из ЕУ у децембру урадили процену за нас, Хрватску, БиХ, Бугарску и Румунију, и извештај у којем се предлаже вакцинација за ову годину.

Ако сада вакцинишемо стоку, она ће следеће године бити заштићена, тврдили су раније пред ТВ камерама.

Истрага коју је Магазин Таблоид спровео показала је да је у питању озбиљна корупција, где група људи користи појаве различитх болести животиња како би узимали провизије од вакцина које се увозе.

У скупштинском Одбору за пољопривреду саопштили су да је прошле године у Србији било више од 600 случајева плавог језика.

Ове године надлежни су то морали да уврсте у обавезну вакцинацију, што нису урадили, али зато су кренули у јавну набавку. На седници Одбора су из Управе за ветерину рекли да неће бити вакцинације јер нема болести, и да је оптимално време за пелцовање март и април. Међутим, та вакцина је увезена директном погодбом из Шпаније, преко хрватске „Генере"  .

Иза ове вакцинације и набавке стоји Управа за ветерину и све мирише на озбиљну корупцију, што се види из записника са расправе Скупштинског одбора за пољопривреду чија је копија достављена редакцији Магазина Таблоид.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ASIMILACIJA KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA KROZ ALBANSKE INSTITUCIJE UZ AMINOVANJE VLASTI SRBIJE!!?

24. март 2017. Коментари су искључени

 

Dok sa TV ekrana vlastodršci u Srbiji i njihovi izaslanici na sav glas proslavljaju sopstveno „zalaganje" za interese srpskog naroda u južnoj srpskoj pokrajini, istovremeno sa uzročnicima stradanja, albanskim separatistima i njihovim zločincima, vode pregovore čineći im do skoro nezamislive ustupke na štetu tog istog naroda. I ne samo to već imenuju i kadar u srpskim redovima koji će činiti sve suprotno od onoga što od njih čujemo.

 

                         Ivan Maksimović

ASIMILACIJA SA FUNKCIJE

 

Od okupacije NATO pakta 1999. godine , srpski narod na Kosovu i Metohiji sam se borio za svoj opstanak. Vraćajući i osnivajući institucije koje će mu pomoći u organizovanju života i istrajnosti da opstane. Zavidne mogućnosti su ostvarene, uprkos čestom protivljenju i srpskih državnih vlasti. Mahom su proradile škole i opštinska administracija. A onda su se vratili oni koji su znali da će svojim metodama i računajući na dobroćudnost izmučenog naroda, moći da se "ostvare". Za to im je bila potrebna podrška vlasti te mahom prilaze strankama, vladajućim naravno.

"…Dok je na vlasti bio SPS uglavnom su svi bili članovi SPS-a. Kad je pobedio DOS, svi su prešli u DOS. Zatim su postali članovi Srpske radikalne stranke, pa DSS-a, DS-a, JS-a…Kad su počeli da se organizuju izbori na KiM od strane novoformiranih albanskih kvazi-institucija naprasno smo dobili članove SLS-a, pa onda i članove ‘Srpske liste’ i na kraju članove Srpske napredne stranke (SNS). I kad su sa grbače Srba sjahali Albanci uzjahali su janjičari…" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Njihov život danas opisan je jednostavnom izjavom Srbina iz Kosovske Kamenice, varošice koja se oslanja na Bujanovac, Vranje i Leskovac, o kojoj će biti reči u ovom tekstu:

"…Mi, Srbi na KiM uvek smo bili pod nekim pritiskom. Kad je taj pritisak dolazio od naših vekovnih neprijatelja Albanaca opirali smo se na različite načine. Taj pritisak smo doživljavali kao nešto normalno pa smo katkad gunđali, katkad govorili a bogme ponekad ćutali i trpeli.

Od najnovije okupacije 1999. godine Albanci su nas kidnapovali, ubijali iz zaseda, maltretirali a onda se zasitili i prestali. Sad nas povremeno maltretiraju preko institucija koje grade ali se nad nama nadvilo novo zlo, zlo iz našeg naroda. Narasla je nova generacija kojoj ništa sem novca nije sveto. E, takvi danas preuzimaju institucije i što uz pomoć Albanaca, što uz pomoć novca države Srbije prete da bace pod noge svu borbu za opstanak od 1999. do sada i da nas definitivno dokusure. Ono što vekovima nije uspelo Albancima uspeće poarbanašenim Srbima bez morala, znanja, sposobnosti, pa ni elementarne kulture…".

Vlast koja omogućava „superiornost" kroz strahovladu, iako tek na lokalnom ili nivou određene institucije, glavni je pokretač i snaga beskrupuloznih bandita kojima na koncu to uvek obezbeđuje vrhovna vlast, vladar. U ovom slučaju – „vrhovni Vođa" srpskog naroda, Aleksandar Vučić. Osnivač i guru "Srpske liste" koji u društvu sebi sličnih na KiM kroz nasilje, strah i mržnju ka i najmanjem otporu, obezbeđuje podršku za sopstveni položaj.

U okviru priprema za održavanje kvazi-izbora na KiM, a na opštem nivou kako je to dogovoreno u Briselu, ukinute su srpske Opštine i formirani Privremeni opštinski organi kojima je, uzgred, validnost istekla posle tri meseca kada je Skupština bila dužna da po Ustavu raspiše nove lokalne izbore što ni posle 3 i po godine nije učinjeno.

Po osnivanju "Srpske liste" kojom je SNS (čitaj Vučić) želela da uspostavi kontrolu na terenu putem ljudi koje je uhlebila u srpskim ali i kvazi-institucijama albanskih separatista, članu stranke Jedinstvena Srbija, Milošu Filiću je, prema koalicinom dogovoru, pripalo mesto predsednika privremenog organa opštine Kosovska Kamenica.

Pomenuti Miloš Filić je sin Branimira Filića, predsednika Opštine do 1999. godine koji je odmah po dolasku NATO snaga i UN misije prodao svoju imovinu, kuću i, kako ovde kažu, "oteti stan" i odselio se za Niš da bi nešto kasnije došao u Vranje i to na mesto operativca BIA-e.

Tvrde upućeni da je stariji Filić, na mestu operativca BIA-e jedino efikasno postizao da svojim rođacima „omogući nesmetano bavljenje kriminalom" kao posrednicima u poslovanju srpskih sa albanskim biznismenima svih nivoa i vrsta.

Za vreme bombardovanja, Miloš Filić je svake noći je, kažu upućeni, „operisao" po Kosovskoj Kamenici opremljen automatskim oružjem upadajući u albanske kuće i stanove, pljačkajući ih a onda i paleći. Imao je samo 15 godina ali je bio „prvoborac" sa grupom vršnjaka. Zbog njegovih aktivnosti preko 60 Srba u opštini je ubijeno u znak osvete. Mali je porastao, završio srednju školu i upisao pravni fakultet koji nikad nije završio ali živimo u vreme koje nas uči da je, izleda, tako i bolje".

Pod velikim pritiskom ljudi koji ovde žive i rade, sa mesta predsednika privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica pre nekoliko meseci Miloš Filić je smenjen a na tu poziciju imenovan je član SNS-a, Slađan Jordanović.

Tokom medijskog haosa izazvanog opasnim cirkusom na šinama poznatim kao "Crkveni voz" i potonjom navodnom „odbranom potpornog zida" u Kosovskoj Mitrovici januara ove godine, kada je pažnja javnosti bila usmerena na te događaje, usledila je „kruna bezakonja" vlasti iz Beograda, kako ovde kažu.

Filića je Marko Đurić ugovorom o delu, a pod maskom inicijative Kancelarije za Kosovo i Metohiju, van svih zakonskih propisa što ovoj instituciji nije ni malo strano, privukao nezvaničnom, polukriminalnom ali brutalnom miljeu koje je Srpska napredna stranka razvila na Kosovu i Metohiji od dolaska na vlast. Filić je vraćen na mesto predsednika privremenog organa Kameničke Opštine ali pod uslovom da „promeni boje svog kluba" Palmine Jedinstvene Srbije i zaigra za SNS. Filić je to, naravno, prihvatio. Uslov je uobičajen jer Aleksandar Vučić ne podnosi da bilo ko, ako nije član njegove stranke bude na iole uticajnom mestu, pa makar se radilo i o nekom zabačenom selu.

Ipak, promena nije protekla glatko. Izneveren od svoje stranke, neočekivano smenjeni predsednik privremenog organa Slađan Jordanović, ušao je u otvoreni sukob sa Markom Đurićem jer je zahtevao da umesto Filića budu uhlebljeni neki drugi stranački aktivisti koji su krvožedno čekali svojih pet minuta vlasti na tronu ove varošice i njenim izmrcvarenim Srbima nad kojima ovde jedino mogu imati vlast.

Miloš Filić je istovremeno i odbornik opštine Kamenica ispred separatističkih kvazi-institucija. Pozicija mu je donela prilično dobar deo kolača lokalne vlasti jer je „u ovdašnjim školama po sopstvenom nahođenju menjao i imenovao kadrove po podobnosti, ne po stručnosti. Gde god je mogao zaposlio je svoje ljude" što u okruženju u kome za Srbe kod Albanaca posla nema a od državnih institucija jedino škole i, simbolično, opštinska administracija još uvek funkcionišu, i te kako mnogo znači.

Marko Đurić se nije složio sa takvim mišljenjem, čak ga nije ni zanimalo te duboko revoltirani ovakvim potezom i njegovom samovoljom, više članova stranke napustilo je naprednjački tabor. Zbog čega je onda vlast tako istrajna u Filićevom slučaju?

Poznajući narav aktera o kojima govore žitelji Kosovske Kamenice razlog regrutovanja kadrova sa izraženim kriminalnim dosijeom objašnjavaju namerom Marka Đurića „da iz državnog budžeta plaća ljude na terenu da rade i lobiraju za račun SNS-a pred predstojeće predsedničke a možda i parlamentarne izbore. Baš takvi ljudi koji ne prezaju ni od čega, garant su pribavljanja glasova ovoj stranci" što je već dokazala ne samo na Kosovu i Metohiji već i u ostatku Srbije.

Nakon što je na zahtev ovdašnjeg naroda smenjen pa od Đurića vraćen na mesto predsednika privremenog organa, Filić je i dalje ostao odbornik albanske „opštine" a njegova uprava nad Školskim odborima u najmanju ruku je krajnje avanturistička.

Tako je u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović" nekoliko puta menjao Školski odbor dok ga nije podesio da glasa za direktorku Jadranku Vasić, rođenu Nikolić.

Njen suprug, Negovan Vasić, profesor geografije u Gimnaziji od 01. septembra 2016. godine nalazi se na mestu direktora Osnovne škole „Desanka Maksimović", imenovan od strane kvazi-institucija kosovskih separatista. Tako je udešeno da bračni par vodi jednu školu a svako od njih na čelu po jednog od sistema.

„Uz pomoć Dalibora Jevtića, tzv. ‘ministra u kosovskoj vladi’, renoviraju gotovo sve školske zgrade. Svaki projekat koriste da se ‘ugrade’ , da zapošljavaju ili otpuštaju, reketiraju i otimaju a nastavnici škrguću zubima ili ćute ali i dalje iz straha od gubitka posla, podržavaju" kaže naš sagovornik i dodaje kako je brat Jadranke Vasić, Dejan Nikolić, kao srednjoškolac bio sitan diler droge dilujući uglavnom „travu"vojnicima KFOR-a.

Dejan je predavao Geografiju u Gimnaziji a kada su mu prosvetne vlasti to zabranile jer nije imao neophodno obrazovanje i stručnost, izdejstvovao je sebi mesto direktora Gimnazije ispred kvazi-institucija separatista pomažući im da i tu ustanovu podvedu pod svoj uticaj.

Poslušni profesori lako se nađu na spisku za evro koji isplaćuju separatističke vlasti a nad čime Nikolić ima vlast da raspolaže. Ako neko pokaže mrvu nelojalnosti ili kritičke misli, odmah biva izbrisan sa spiska. Oni malobrojni preostali časni profesori ne smeju da se pobune jer Nikolić ne preza ni od fizičkog zastrašivanja. Pored jedne profesorice je na ulici prošao kolima u punoj brzini, drugoj je odlazio kući, na vrata, pretio.

Zajedno sa zetom Negovanom Vasićem i Dragišom Savićem, muževima njegovih rođenih sestara, mesečno uberu od reketa radnika oko 5 hiljada evra koje dele sa predsednikom separatističke "opštine Kamenica", Albancem Begzadom Sinanijem. Pred izbore se uglavnom posvete ucenjivanju i to primaoca socijalne pomoći prisiljavajući ih da im daju glas.

Negovan Vasić je osuđivan za šverc cigareta, zaposlen je kao direktor ispred paralelnih institucija separatista u Osnovnoj školi u Strezovcu  , profesor Geografije, takođe član SNS. I njemu je svojstvena pretnja u situacijama kada deci svojih prijatelja ne mogu regularnim putem da obezbede dobre ocene ili uspeh.

Dragiša Savić je još jedno šarenilo u kompoziciji gotovo nestvarnih likova. Do skora je bio, kako kaže naš izvor, „polupismen čovek, instruktor vožnje". Učešće u albanskim paralelnim institucijama donelo mu je uticaj koji ga čini „dodatnim predsednik Opštine Kamenica" po sistemu separatista. Kako je i njegov slučaj primer čoveka sa potpunim nedostatkom stručnosti on obavlja funkciju „službenika departmana za obrazovanje" u tzv., „kosovskom sistemu" ali i člana privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica u sistemu Republike Srbije.

Kolaž ne bi bio potpun bez pominjanja Nebojše Simića. Sa KiM je izbegao 1999. godine da bi se u svojstvu „povratnika" vratio u velikom stilu. Ispočetka kao profesor hemije u Tehničkoj školi, a kasnije istovremeno i direktor te iste škole ispred paralelnih „kosovskih institucija". S obzirom na svoje slobodno vreme i kapacitet kojima je procenio da poseduje, osnovao je Nevladinu organizacije „Centar za depolitizaciju kosovskog društva". Skup ovih aktivnosti pomaže mu da sa svim pomenutim akterima „obrće novce odobravajući projekte onima koji pristaju da mu od toga vrate polovinu".

Izlaz iz ovakvog stanja gotovo se i ne vidi. Kao preporuka može se uzeti reklamni natpis iz Sarajeva, već dugi niz godina aktuelan na društvenim mrežama: „Advokat Alija Zaklan u dvorištu".

Vreme vapaja za pravdom, u kome se bezakonje zacarilo naspram izrazite nemoći sasvim običnog čoveka, kao da neku od ovih reči nameće za moguće rešenje…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUDNA OPČINJENОST VISOKE PREDSTAVNICE: PRIVID JEDINSTVA EU I USTA PUNA OBEĆANJA!!!

 

Evropska Unija već odavno nema nikakvu politiku prema zemljama Zapadnog Balkana. Njeni visoki predstavnici ili ne zastupaju nikakve stavove, ili zastupaju sami sebe i sive eminencije koje ih plaćaju.

Federika Mogerini već dve godine faktički nema nikakva ovlašćenja Evropske komisije , niti učestvuje u rešavanju ozbiljnih spoljno-političkih problema EU, jer se pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. Slično je i sa Austrijancem Johanesom Hanom, koji se sa liderima sa Balkana obavezno ljubi prilikom zvaničnih susreta, kao i gospođa Mogerini, mada jedva da znaju i njihova imena. Balkan je prepušten samom sebi, ili onome kome EU želi da ga preda.

 

                Fridrih Emke, (dopisnik iz Frankfurta)

CUDNA OPCINJENOST VISOKE PREDSTAVNICE EU1

 

Nemački publicista Ulrih Ladurner u svojoj kolumni u listu „Die Zeit" ukazao je početkom februara na činjenicu da je EU Balkan prepustila samom sebi, odnosno drugim silama. „Najveća moderna laž je da zemlje Balkana nemaju alternativu članstvu u EU", piše Ladurner i tvrdi: „Moguće da su nam te alternative nezamislive, ali one postoje".

Evropska Unija, međutim, uprkos ovim upozorenjima, ne nalazi ni snage, a ni načina na koji bi mogla da utiče na balkanske zemlje, jer ni sama spoljna politika EU nije jedinstvena.

Na jednoj strani su zemlje koje priznaju nezavisnost Kosova, a na drugoj one koje to ne žele da učine. Tu je, zatim, i grčko uporno odbijanje da prizna Makedoniju pod tim imenom i da joj omogući evro-atlantske integracije. Na kraju, evropsku spoljnu politiku bi trebalo da vodi Federika Mogerini koja to niti ume, niti želi, niti joj dopuštaju.

Žan Klod Junker predsednik Evropske komisije, još 17. februara 2015. je Mogerinijevu lišio dela ingerencija koje je uobičajeno imao predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost, što je zvanična titula koju ona ima.

Na samitu o Ukrajini te iste godine, na kome je učestvovao Vladimir Putin, u ime Rusije, dok su Evropsku Uniju zastupali Angela Merkel i Fransoa Oland, izostanak Mogerinijeve je bio više nego uočljiv . Samo godinu dana pošto je postavljena da vodi spoljnu politiku Evropske Unije ona je bila faktički uklonjena sa te funkcije. Njena jedina uloga od tada je da se bavi malim i nikome u EU zanimljivim nacijama sa Balkana i njihovim svađama.

Britanski dnevni list „The Guardian" početkom meseca je napisao kako je Mogerinijeva sve usamljenija čak i u svojim političkim izletima na Zapadni Balkan. Evropski lideri u ovom trenutku imaju više nego dovoljno sopstvenih problema da bi se još mučili oko jednog regiona koji, kako je napisao Ladurner, po navici smatraju svojom interesnom sferom, a čiji su lideri pokazali gotovo mitsku sposobnost da svoje političke stavove prilagođavaju onome ko im da više para i vlasti.

Zbog svega toga evropska predstavnica za spoljnu politiku na svoja putovanja više ne nosi ni štap ni šargarepu, jer njena ovlašćenja ne obuhvataju ni moguće uvođenje kaznenih mera (kao što bi, na primer, bio trgovinski embargo), kao ni dodelu nagrada (na primer u vidu bržeg ulaska u Evropsku Uniju). Mogerinijeva ovog puta na Balkan dolazi praznih ruku, ali zato prepunih usta obećanja.

Britanski list „Express" je u decembru 2016. ukazao na činjenicu da ni sama Mogerinijeva nije više zainteresovana za vođenje spoljne politike Evropske Unije. Pošto je podsetio čitaoce da je u toku priprema za referendum o ustavnim reformama u Italiji, koje je inicirao Mateo Renci, ona svom starom prijatelju i zaštitniku otkazala podršku kada je shvatila da je ishod referenduma veoma neizvestan (Rencijevi protivnici su na kraju dobili 60 odsto podrške birača), novinar Patrik Kristis je ukazao na to da je Mogerinijeva ovo učinila kako bi za sebe obezbedila mesto predsednika italijanske vlade. Poslednje o čemu ona ovih dana iskreno brine jeste sudbina malih balkanskih despota koji joj ionako pitomo jedu iz ruke.

Na konferenciji o Balkanu 1878. nemački kancelar Oto fon Bizmark je izgovorio rečenicu koja i sada ima određenu težinu u političkim krugovima Evropske Unije: „Balkan mi nije vredan ni jedne zdrave kosti nekog pomeranskog grenadira". I danas je, kao i tada, jedina politika Evrope prema Balkanu pokušaj da se problemi gurnu pod tepih.

Britanija napušta EU, u Nemačkoj na jesen predstoje savezni izbori sa više nego neizvesnim ishodom, u Holandiji i Francuskoj na vlast mogu još ove godine da dođu političari koji ne žele ostanak u EU, američka spoljna politika se drastično promenila prema Evropi od dolaska Donalda Trampa na vlast, a odnosi Brisela i Moskve su još uvek veoma hladni. Ovo je samo mali deo problema sa kojima se suočavaju evropski lideri, nevoljni da se uz sve to upuštaju još i u razmršavanje balkanskog kolopleta.

Prepuštena samoj sebi, Mogerinijeva radi upravo ono što je godinama ranije samo propovedala, a što je na kraju i dovelo do njenog pada odmah posle postavljenja na mesto visokog predstavnika. Ona radikalni islam smatra „legitimnom političkom snagom u Evropi" i tvrdi kako je „islam prva žrtva terorističkih udara".

Njena opčinjenost islamskim fundamentalistima nije nikada bila tajna i, u nedostatku jasne i zvanične sveevropske politike prema Balkanu, ova ljubav prerasta u poluzvanične stavove. Bar to tako izgleda posmatraču sa strane.

Njena poslednja poseta Balkanu ovo je jasno pokazala. U Sarajevo nije htela da ode izmišljajući loše vremenske uslove, jer joj je unapred stavljeno do znanja da je njen zvanični sagovornik predsednik predsedništva BiH Mladen Ivanić, a ne član Bakir Izetbegović.

U Skoplju je neuspešno ubeđivala makedonskog predsednika Ivanova da pristane da muslimanski Albanci pocepaju njegovu zemlju, dok je u skupštini Srbije ponavljala već svima poznatu bajku o brzom ulasku u EU čim se reše sporna pitanja sa Prištinom. Konačno, Ediju Rami i Hašimu Tačiju ona nije imala šta drugo da referiše, osim da je bezuspešno pokušala da njihove interese nametne ostalima na Balkanu.

Ni sam predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker ne može da pruži veću podršku svojoj potpredsednici, čak i kada bi to hteo. Njegova spoljnopolitička pozicija je postala veoma nestabilna, pošto ga je napustio i Martin Šulc, trenutni kandidat nemačkih socijal-demokrata za mesto kancelara. Britanski mediji, ne bez određene doze zadovoljstva, konstatuju kako Evropsku komisiju svi napuštaju, baš kao što to čine i pacovi na brodu koji počinje da tone.

Junkerova prva obaveza je da pokuša da sačuva makar privid jedinstva Evropske Unije, a u tome Mogerinijeva može samo da mu smeta, jer se već više puta u praksi pokazalo da su jedini uspešni pregovori oni u kojima ona ne učestvuje. I zbog toga, ali i iz drugih razloga, predsednik EK gleda da ona što manje boravi i radi u Briselu, pa njena putovanja po balkanskim državicama mogu da izgledaju i kao svojevrsno progonstvo. U svakom slučaju, najvažnija spoljnopolitička pitanja (kao što je rešavanje ukrajinske krize, odnos prema Turskoj ili trgovinski sporazum sa Sjedinjenim Američkim Državama) rešavaju se isključivo bez njenog učešća.

Kada je Srbija u pitanju, ona odgovore na pitanja koja bi mogla da ima prema EU ne može da dobije ni od stalnog predstavnika u Beogradu, Majkla Devenporta, čija je pozicija posle Bregzita postala prvo neodrživa, a u međuvremenu i farsična. Zvanični London je posle odluke britanskih birača da njihova zemlja treba da napusti Evropsku Uniju najavio povlačenje svojih kadrova sa visokih funkcija u Uniji do kraja 2016. To se, iz nekog razloga, još uvek nije desilo, tako da je Devenport u besmislenoj situaciji da Srbiji objašnjava kako treba da pristupi međunarodnoj organizaciji koju njegova država napušta.

Zbog svega ovoga EU prema Balkanu nema nikakav, a ponajmanje jedinstven stav. Možda ovo i nije tolika slučajnost, kao što izgleda na prvi pogled. Kao nekada Bizmark, tako i danas Merkelova ili Oland, a ponajmanje britanska vlada (ko god da je vodi) ne žele da žrtvuju ni jednog jedinog svog vojnika u nekoj balkanskoj avanturi i ovo područje ili tiho, ili u skladu sa nekim ranijim dogovorom prepuštaju nekom drugom.

 

         A 1. Izgubljen interes

Bivši britanski ministar za Evropu i Balkan Denis Mekšejn za portal Euraktiv tvrdi: "Ministri spoljnih poslova i lideri velikih evropskih država su izgubili interes da pomažu Zapadnom Balkanu u pronalaženju načina za rešavanje iscrpljujućih konflikata. Više se ne javljaju ni Berlin, ni London, ni Pariz ni Rim. Sve je na Mogerinijevoj koja mora da pokaže da Evropa ima način da uspostavi konačan mir u tom delu Evrope".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

20. март 2017. Коментари су искључени

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

STVARNOST U SRBIJI2

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, BošNemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GRCANJE NOVOKOMINTERNOVSKE ZAJEDNICE EVROPSKIH DRŽAVA: UMIRANJE EVROPSKE IDEJE KROZ SOCIJALNU NEPRAVDU….

17. март 2017. Коментари су искључени

 

Evropska Unija je tvorevina koju je komplikovano održavati. Potrebno je mnogo znanja, novca i mnogo volje za redovno servisiranje, a onda stigne i vreme za generalnu. Unija liči na „mnogoljudni brak" u kojem svaka država-jedinka ima svoje kaprice.

Sve zemlje su ravnopravne, a istovremeno svaka je i mlada i mladoženja. Postoji realna opasnost da se uskoro neće znati ko koga. Situacija je poprimila alarmantne dimenzije jer ekonomije ne rade mnogo dobro. Kako rade daleko je to od „mnogo dobro". Evropa se nalazi u krizi.

Na ekonomskom planu veći deo kontinenta pati od niskog rasta, visoke stope nezaposlenosti i rastuće nejednakosti. Politički, širi se razočarenje u evropsko društvo, kao i domaće institucije i elite. Populizam desnice raste podstičući političku nestabilnost i neizvesnost dok istovremeno bledi relevantnost socijalne demokratije. Evropa, a i Evropska Unija, bazira se na socijalnom ugovoru, a takav ugovor nije u planovima rastućih populističkih snaga.

 

                  Milan Balinda

NASIM OCIMA PRIZELJKIVAN KRAJ EU

 

Ako se uklone skeptici, koji se pitaju da li Evropu uopšte vredi spasavati, mnogi ekonomisti, sociolozi i političari objašnjavajući šta se dogodilo sa Unijom indirektno, a poneko neposredno, ukazuju na „jedine" ili moguće korake koje bi trebalo preduzeti da bi se Evropa preporodila.

Ponovo preporodila po ko zna koji put. Beskrajna kriza iz 2008. uzrokuje težak rast, preteranu nezaposlenost i uvećanu nejednakost . Sve to proizvodi političku nestabilnost, što je i za očekivati jer oduvek je tako bilo.

Kada je nakon rata stupio na delo Maršalov plan nije se radilo samo o ekonomiji i obnovi kontinenta, već i o političkim smernicama i odbrani od ekstremizma, fašističkog i komunističkog totalitarizma.

Iako je slabljenje socijalne demokratije i rast populizma znatno vidljiviji od početka poslednje krize, koreni toga dosežu još u sedamdesetim godinama prošlog veka. Tokom te dekade ekonomske i socijalno-kulturne promene počele su da pomeraju već ustanovljene političke šablone. Ekonomski, posleratni poredak počeo je da gubi energiju i mešavina nezaposlenosti i inflacije pogodila je Evropu. Ipak, tadašnje demokratske države imale su planove da zaštite građane od nevolja koje je donosio uvek-promenljivi kapitalizam.

Tokom decenija nakon Drugog svetskog rata levi-centar i socijaldemokratske partije nudile su atraktivna rešenja za ekonomske i socijalne izazove koji su stajali pred evropskim demokratijama. Obećavali su građanima ekonomski poredak koji niti je brisao kapitalizam (što su mnogi na krajnjoj levici priželjkivali), niti je kapitalizmu davao odrešene ruke.

Građani su uživali beneficije kapitalističkog ekonomskog dinamizma i inovacija, kao i štit protiv destruktivnih snaga tog istog kapitalizma. Taj politički centar takođe je promovisao socijalnu solidarnost i osećaj nacionalnog učinka: socijalna država će zaštititi zdravlje i blagostanje svih građana, a vlada će raditi za dobrobit nacije.

U poslednjoj deceniji ili dve socijalna demokratija više nema odgovarajućih odgovora na novonastale promene i krize. Za mnoge glasače tradicionalne levice najatraktivnije alternative došle su s populističke krajnje desnice koja je ponudila jednostavna i veoma jasna rešenja za građanske ekonomske i socijalne strahove.

Problem je to što populisti jedno pričaju, a kada stupe na vlast postižu katastrofalne rezultate. Krajnja desnica je takođe ponudila i krivca za loše stanjeimigraciju. Levi centar nije mogao do sada da se odupre desnici jer nemaju ništa da ponude. Ne može se pobediti nešto ni sa čim.

Međutim, Janis Varufakis, bivši ministar grčkih finansija ponudio je Nju dil za koji tvrdi da bi mogao da spase Evropu. Kaže da jednostavno rečeno moramo da se upitamo zašto evropska ideja umire? Tvrdi da je odgovor jasan: nezaposlenost i unutar-evropska migracija.

„Ogromna većina Grka, Bugara i Španaca ne odlaze u Britaniju ili Nemačku zbog klime; sele se jer moraju", objašnjava Varufakis. Njegov stav je da ni jedna evropska nacija ne može suštinski da napreduje ukoliko je Evropa u kandžama depresije. Potom, da svaka država mora da napreduje istovremeno da bi celoj evropskoj zajednici bilo bolje.

Naveo je da bi evropski Nju dil morao da pet preciznih ciljeva koje bi morali da se ostvare pod sadašnjim ugovorima i to bez nove centralizacije moći u Briselu i daljeg gubljenja suvereniteta država članica. Po njemu ti ciljevi bi bili: 1) Masovne zelene investicije; 2) Garantovano trajno zaposlenje; 3) Osnivanje fonda protiv siromaštva; 4) Univerzalna osnovna dividenda na osnovu socijalizacije rastućeg dela kapitala i 5) Zaštita od iseljenja iz stana ili kuće, garancija da svaki građanin EU ima pravo na dostojan stambeni prostor.

To bi bilo u najkraćim mogućim crtama Varufakisov Nju dil za evropske probleme. A da li bi vlade mogle da investiraju i da se na taj način otvore nova radna mesta? Izgleda da to ne bi bilo dovoljno za rešavanje svih suštinskih važnih problema. Naime, stopa nezaposlenosti polako opada u evropskim zemljama, a i u Sjedinjenim Državama, ali su mnogi radnici otkrili da pronašavši zaposlenje nisu rešili sve svoje probleme.

Od siromašnih nezaposlenih postali su siromašni zaposleni. Tržište rada je fragmentirano. Rascepalo se u dva segmenta – primarno i sekundarno tržište. Primarno se karakteriše po relativno visokim platama, mogućnostima napretka u poslu i stabilnim prospektima rada, dok su karakteristike kod sekundarnog niske nadnice, nestabilnost radnog mesta i manje mogućnosti za usavršavanje i napredak.

Ova dva segmenta oslikavaju rasnu, polnu i starosnu nejednakost. U sekundarnom tržištu rada dominiraju manjine, žene, imigranti i mladi. Tako podeljeno tržište rada donosi mnoge rizike, a naročito u doba krize. Stvaraju se klase siromašnih radnika i onih bolje plaćenih.

Kada dođe do otpuštanja, oni koji su stalno zaposleni imaju veću pravnu zaštitu, dok sezonci plaćaju celokupan ceh loših ekonomskih perioda. To nije dobro za državu kao celini. Od krize iz 2008. jedino je pet evropskih zemalja uspelo da se vrati na stanje pre te krize. Radi se o Češkoj, Nemačkoj, Luksemburgu, Britaniji i Poljskoj.

I dok se evropsko tržište rada polako oporavlja, razlike se povećavaju između južne Evrope i ostatka Evropske Unije po pitanjima privremenog rada, ili nepunog radnog vremena i netipičnih zaposlenja. Zemlje u krizi su Španija, Italija, Bugarska, Rumunija i Grčka. Te se zemlje nalaze na dnu liste Indeksa socijalne pravde. Stručnjaci su primetili da u španskom sektoru građevinarstva sezonski radnici izgubili 35 odsto radnih mesta, a dok su stalno zaposleni imali realne nadnice uvećane za samo četiri odsto. Možda je u južnim zemljama Evrope najgore mladima.

U Grčkoj 49,9 odsto mladih je nezaposleno (2015.), u Španiji 44,4 odsto (2016.) i 40,3 u Italiji (2015.). U Grčkoj je situacija još komplikovanija jer tamo zbog mera štednje protestuju i policajci i vatrogasci. Demonstranti su se okupljali oko zgrade grčkog parlamenta sa transparentima i bakljama u rukama. Sindikat policije saopštio je da su višegodišnje mere štednje razlog što imaju zastarele sisteme komunikacije koje kriminalci s lakoćom prisluškuju kao da imaju i patrolna kola koja su „krntije".

Ciprasova vlada visi u vazduhu i sve je više poziva od strane građanstva koji traže nove izbore. Sa dugom koji se ne bi izbrisao, sa obavezama prema zajmodavcima, ni jedna grčka vlada, kolikogod da bude nova, nema šanse da nešto postigne bez strogih mera štednje koja ne samo da pogađaju obične Grke, već dovode u opasnost i opstanak države.

Nisu sve zemlje EU u istim problemima. Portugal je u dugovima i sprovodi oštre mere štednje, ali je za sada situacija mnogo mirnije od one u Grčkoj. Španija nema toliki problem duga, ali ima ogromni stepen nezaposlenosti. Što se Italije tiče, tamo je sve komplikovanije i stiče se utisak da niko ne sme ni da krene u rešavanje problema da se ne bi pokrenula lavina bankrota banaka koje su u ogromnim dugovima. Za sada se italijanski problemi guraju pod tepih, ali su vanredni izbori u ovoj godini veoma mogući. Izbori su izvesni u Holandiji i zakazani su za sledeću nedelju, za 15. mart.

Najveći favorit da na njima pobedi je Gert Vilders iz Partije za slobodu (PVV). Tako je makar izgledalo krajem februara. Ukoliko Vilder pobedi ne bi mogao da sastavi vladu bez koalicionih partnera i tu nastaju problemi. Sve ostale partije odbile su da sa njim prave koaliciju gnušajući se Vilderovih desničarskih i rasističkih stavova.

Vilderova majka, čoveka belog tena, je iz Indonezije, zemlje sa najvećim brojem muslimanskog stanovništva. Vilder je već odgovarao pred sudom zbog svojih rasističkih i anti-muslimanski pretnji u prošlosti. Proglašen je krivim prošlog 9. decembra. Njegov politički program za ove izbore još više ga je odvojio od ostalih vodećih partija. Njegovi predlozi u konfliktu su sa međunarodnim zakonima i holandskim Ustavom. Predviđa se da može da osvoji 35 mesta u Senatu, ali mu je za većinu potrebno 76.

Izbori ove godine vodiće se i u teškoj kategoriji: Francuskoj i Nemačkoj. U Nemačkoj kandidat desnog centra (Demohrišćanske partije) i zvanično je i aktuelna kancelarka Angela Merkel. Protivnik joj je sadašnji koalicioni partner iz Socijaldemokratske stranke, Martin Šulc. Izbori su zakazani za septembar, ali se već sada Šulcovo ime pominje u nekoliko afera. Naime, Kancelarija EU za borbu protiv prevara mogla bi da pokrene istragu protiv njega zbog podataka da je, tokom vremena kada je bio na čelu Evropskog parlamenta, davao beneficije svojim saradnicima.

Nemački list Špigl je objavio da je Šulc tražio povlašćene uslove za svog bliskog saradnika Markusa Engelsa, koji je u ovom trenutku šef njegove izborne kampanje. Takođe, navodno je Šulc u avgustu 2015. godine pokušao da pomogne i drugim saradnicima da se domognu različitih beneficija, navodi Špigl.

Angela Merkel pored Martina Šulca ima protivnika i u desničarskim partijama Nacionalni front i Alternativa za Nemačku. Mada pobede ove dve partije nisu moguće na ovogodišnjim nemačkim izborima, sigurno je da će one uvećati svoju glasačku bazu. Neće dobiti na izborima, ali će promovisati svoje stavove i uz to osvojiti srca i svest mnogih Nemaca.

Politika je, uglavnom, rat rečima. Reči opisuju ideje, ali u politici mogu biti – samo reči. E, u tom ratu rečima u Evropi za sada pobeđuje krajnja desnica. Neki „mudraci" tvrde da je preko noći veliki deo globalnih glasača izgubio kapacitet razmišljanja kada se o politici radi.

Ova tvrdnja leži na ideji da su do nedavno ljudi o politici odlučivali objektivno, mereći činjenice. To je mit. Veliki mit. Činjenice same po sebi oduvek su igrale sekundarnu ulogu u politici. Kad dođe do „dža ili bu", činjenice gube. Ne izgube protiv emocija. Ne izgube protiv laži. Ali izgube protiv takozvanih „ramova".

Jedan empirički primer šta se naziva „ramom": pojedinac odlučuje da se podlegne neophodnoj operaciji kada sazna da je uspeh operacije 90 odsto. Međutim, odbija kada shvati da je smrt moguća u 10 odsto slučajeva. Podaci su isti, ali „ram" posmatranja je različit.

Ramovi, ne činjenice, vladaju odlukama. U ovom trenutku, francuska i nemačka ekstremna desnica uveliko pobeđuje klasične partije kada se radi o promociji „ramova" koje objašnjavaju činjenice u korist njihovih političkih verovanja i ciljeva. Izbor reči je u toj bici veoma važan. Desnica opisuje dolazak imigranata kao „poplavu". To je dosta ilustrativno, a onda se to pretvara u „talase imigranata", pa „rastuća poplava" i na kraju imigranti postaju „cunami".

A šta se radi kad nadolazi talas poplave? Slažu se džakovi sa peskom i podupiru nasipi. To bi u slućaju izbeglica bila fizička zaštita granica. Ideja da se razmeste izbeglice širom Evrope i da im se obezbede skloništa nema težine kada nailazi „talas poplave". Osim toga, a u slućaju izbeglica, poplava se ne događa zato što oni beže od opasnosti, već se samo tako događa.

Radi se o ideološkim ramovima. U okviru tih i takvih ramova, jer druga strana ima svoje, vodiće se predizborna politička borba. Glasači će pomno pratiti i odlučivati koja im se „predstava" više dopada. S kojom se slažu i koju mogu lakše da shvate. Kako se pretpostavlja da krajnje desnice neće pobediti ni u Francuskoj ni u Nemačkoj, a da neće uspeti da oformi vladu ni u Holandiji, onda će na kraju ipak prevladati „ramovi" partija u centru političkog spektra.

Bilo socijaldemokrati, bilo demohrišćani. Njihova je priča o stalnom napretku, o pravdi i o slobodama. O budućnosti. Boljoj budućnosti. Desni centar objašnjava „pravdu" na svoj način, a levi na svoj. Oba bloka govore i o solidarnosti, ali iz nešto različitog ugla. Detalji ekonomskog plana su pomalo komplikovani, te se i oni stavljaju u „ramove" koji su lakši da se razumeju. Ko će pobediti, levi ili desni centar? To se ne zna.

Merkelova je bila favorit sa svojim demohrišćanima, ali ništa tu nije zagarantovano. Daleko od toga. Desni centar je vodio u Francuskoj, ali su nekoliko korupcijskih afera tu moguću pobedu poremetila. U Francuskoj je moguće da pobedi „treći put", tojest „centralni centar". Možda hoće, a možda i neće.

Početkom februara Njujork tajms objavljuje urednički članak pod naslovom „Seks i francuski izbori". Kako se Francuska sprema za predsedničke izbore u aprilu, a najverovatniji drugi krug u maju, čelu favorita iznenada se približio Emanuel Makron koji nema oformljenu političku partiju i koji kaže da je u centru. On je relativno mlad kandidat, ima 39 godina, ali je zato njegova supruga 24 godina starija.

On je mladolik i zgodan, a ona je veoma atraktivna. Dva puta su bili na naslovnoj strani Pari mača. Jedna scena kako se drže za ruke na plaži, a druga na jednoj zvaničnoj večeri. Kandidat Makron nema veliko političko iskustvo, ali je dve godine bio ministar ekonomije u socijalističkoj vladi Fransoa Olanda.

Po ispitivanjima javnog mnenja krajem februara je pretekao konzervativnog kandidata Fransoa Filona koga je pogodio skandal po kojem je on svojoj supruzi, rođenoj u Velsu, obezbedio dobro plaćeni posao u vladi, a da ona ništa nije radila. Skandal je nazvan „Penelope-kapija". Ankete takođe pokazuju da bi Markon lako u drugom krugu pobedio Marin Le Pen, kandidatkinju partije s krajnje desnice.

Ljubavna priča Makrona i Brižite Tronjo počela je pre mnogo godina kad je on još bio u srednjoj školi i kad mu je francuski jezik i književnost predavala profesorka Brižit, tada u braku i sa troje dece. Profesorka se konačno razvela i udala za svog bivšeg učenika 2007. godine.

U Francuskoj odnos između profesora i studenta, ali na fakultetu, nije ni retka ni pojava za osudu. Najvažnije je da Francuzi opraštaju i podržavaju sve odnose kada se radi o istinskoj ljubavi. Čini se da je to slučaj sa ovim parom, mada ima i onih koji tvrde da je Makron gej i da se samo prikrio u braku.

Ljubav je i glavna tema mnogih knjiga. Prošle jeseni glavni literarni događaj je bila knjiga od 1.276 strana po naslovu „Pisma Ani". Unutra su romantična pisma bivšeg francuskog predsednika Fransoa Miterana koji ih je slao svojoj dugogodišnjoj ljubavnici Ani Pinžo. Oni su se sreli kad je ona imala 19 godina, a on 45. U jednom pismu kaže: „Čini mi se da vodim ljubav s tobom bez prestanka još od onog 15. avgusta 1963!". To pismo je poslato sedam godina kasnije. Francuzi su takođe ponosni na to što ne morališu. Privatan život političara ne mora da sledi striktna pravila i niko ne očekuje da oni diskutuju o svom privatnom životu.

Marin Le Pen ima dva bivša muža i bilo joj je potrebno dosta godina da prizna da je u ljubavnoj vezi sa jednim sa vrha njene partije. A, kada je Makron prošlog novembra na televizije negirao da je gej i da vodi „dvostruki život", to nije bilo zbog njegove seksualne orijentacije, već da nije lažov. Optužba da je gej implicirala je da njegov ljubavni odnos sa suprugom nije realan i da je lažljiv. Lažljivost se osuđuje u Francuskoj, naročiti ako neko hoće da bude predsednik.

Marin Le Pen ima probleme druge vrste. Nju ispituju za prevaru. Ukoliko su optužbe tačne, vođa Nacionalnog fronta varala je Evropski parlament izmišljajući troškove. Tražila je platu za svog telohranitelja i njenog partijskog političkog saradnika za posao koji nisu radili.

To je dosta čudno uzevši u obzir samu činjenicu da je Nacionalni front protiv evropskih institucija i same Evropske Unije. Međutim, njena stranka, kao i druge evropske partije krajnje desnice kandiduju se na izborima za Evropski parlament da bi zadobili politički položaj i novac. Glasači ne uzimaju mnogo ozbiljno Evropski parlament i mali broj njih izađe na izbore za to telo. Politički komentatori te izbore nazivaju „izborima drugog reda".

Na taj način desničarske partije lakše zadobiju poslanička mesta, a kako uglavnom nemaju dovoljno novca, evropske plate im veoma dobro legnu. Kada je Nacionalni front dobio jednu trećinu francuskih poslaničkih mesta na izborima iz 2014. godine, to je poslalo talas iznenađenja širom Evropske Unije.

Partije koje se izbore za poslanička mesta imaju pristup evropskim fondovima. U teoriji novac bi trebalo da ide za troškove vezane za rad Evropskog parlamenta, kao zapošljavanje asistenata izabranim poslanicima, ali u praksi ne praktikuje se mnogo nadgledanja kako se novac troši. To je ono što je uvuklo Nacionalni front u probleme jer je Le Pen plaćala svojim ljudima koji nisu radili posao u skladu kako je ona to deklarisala. I drugi parlamentarci Nacionalnog fronta optuženi su za isti prekršaj. Ko zna koji će još skandali da se izrode do izbora za predsednika Francuske!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: