KO LI ĆE NAS SPASTI OD NAS SAMIH: STRANI I DOMAĆI FINANSIJERI NVO SEKTORA U CILJU BRŽE I SIGURNE SRPSKE PROPASTI!!?

 

Za sedam godina autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nije se desilo da takozvani "civilni sektor" (nevladine organizacije) kolektivno (kao devedesetih) dignu svoj glas protiv rušenja institucija sistema, krađe glasova na izborima, pljačke budžeta, medijskog mraka, progona političkih protivnika, kriminalnih poslova, uništavanja nacionalne ekonomije, kulturnog genocida i svih drugih oblika otvorene diktature. Umesto toga, nevladin sektor je sklopio pakt sa tiraninom, pa čak i plan podele donacija i budžetskih sredstava.

 

                       Nikola Vlahović

 

Poslednja promena Zakona o udruženjima građana u Srbiji se dogodila 2009. godine. U tom zakonu, kao i onom iz 1990. godine, jedna rečenica je ista. Naime, u njemu se navodi da su nevladine organizacije, neprofitna i nevladina udruženja građana.

Međutim, istina je sasvim drukčija, jer sva dosadašnja iskustva govore da se radi o veoma profitabilnom sektoru, gde ima i multimilionera, pravih "nevladinih tajkuna" koji se ne bave samo sticanjam bogatstva nego, uzgred, diktiraju i pravila političkog, ekonomskog, prosvetno-naučnog, pa i kulturnog života u Srbiji. Takozvani nevladin sektor u Srbiji, "ovladao" je čak i dobrim delom vojno-policijskog aparata i obaveštajne zajednice, pa se često dešava da "sugestije" predstavnika NVO o bezbednosnim pitanjima, dobijaju oblik "svetog pisma".

Devedesetih godina, u vreme diktature Slobodana Miloševića, nevladin sektor bio je, u pravom smislu tih reči, koalicioni partner ondašnjoj opoziciji. Tako udruženi sa slobodnim medijima činili snažan demokratski front, što je konačno imalo za posledicu i pad tadašnjeg režima. Ali, pravi problem je nastao kad je nevladin sektor posle prevrata 5. oktobra 2000, ušao u institucije sistema i počeo njima da upravlja za račun novih vlasti.

Od tada, pa do današnjih dana traje i teror "nevladinih" lidera i organizacija koji doslovno diktiraju spoljnu i unutrašnju politiku, ekonomsku strategiju, takozvane pravosudne i druge reforme, pa čak i neke, samo na prvi pogled "periferne poslove", poput kulture i ekologije.

Da je NVO sektor postao neka vrsta paralelne vlasti u Srbiji, postalo je jasno kad je 19. juna 2015. godine, tadašnji predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, pozvao njihove predstavnike "da iznesu predloge o oblicima saradnje sa državnim organima, kao i preporuke o onome što je neophodno promeniti…" pa je tom prilikom skoro zavapio: "…Potrebna nam je politička stabilnost kako bismo mogli brže da se razvijamo…" Naime, Vučić je otvoreno zatražio od nevladinih organizacija da se uključe u rad Vlade Srbije, da stanu uz njegov režim i da odmah i bez odlaganja suspenduju "nevladino" delovanje i bilo kakvu kritički orjentisanu strategiju.

Tog 19. juna, Vučić se, dakle, našao u koaliciji sa onima koje je do tada nazivao "izdajnicima srpstva", "stranim plaćenicima", "bandom Soroševom" i slično. Nastupilo je "novo doba". Formirana je prethodno i Kancelarija za saradnju sa civilnim sektorom. Počela je "muzika za fine uši", baš onako kako su anglo-američke obaveštajne službe i zahtevale od Vučića.

Tako su Fond za humanitarno pravo, Beogradski centar za ljudska prava, Helsinški odbor za ljudska prava, Foruma za etničke odnose, Centar za istraživanje etniciteta, Grupa 484  i Društvo za razvoj dece i mladih (OKNIS) , prišli Vučićevom režimu raširenih ruku i počela je "konstruktivna saradnja" oko svih gorućih pitanja, koja traje i danas.

Ili, kako je to već pomenutom prilikom (oduševljena Vučićevom "novom retorikom") rekla predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava, Sonja Biserko: "… da jeDržavi potrebna sinergija društva u ovako teškoj situaciji i saradnja sa vladom treba da počiva na zajedničkim ciljevima". Naravno, gospođa Biserko se odmah ponudila "Vođi" da za njegov račun vodi glavnu reč u tom "procesu" .

Ostalo je prilog za istoriju beščašća. Novac je počeo da teče iz vladinih fondova u "nevladin sektor", pa je tako ugašena svaka mogućnost konflikta između dojučerašnjeg ratnog huškača i navodnih pacifista i "neprofitnih" multimilionera.

I Vlada Srbije pod komandom Aleksandra Vučića, od 2013. godine pa sve do danas, uključena je u lov na donacije i druge oblike bespovratnih sredstava. Mehanizam prisvajanja tog novca ide toliko daleko da je saradnja između vladinog i nevladinog sektora dostigla najviši nivo.

Podela novca je ovde "interna stvar", a donatora ima dve vrste: jedni se bave demontažom Srbije kao suverene države, a drugi samo pranjem novca.

Istina, Vučić je nastavio gde su njegovi prethodnici stali i to znatno žešće što se i vidi iz sledećih činjenica. Naime, poslednjih sedam godina iz budžeta Republike Srbije izdvojene su desetine milijardi dinara za finansiranje nevladinih organizacija, a 2014. godine je za nevladine organizacije izdvojeno skoro isto koliko i za razvoj nauke i tehnologije u Srbiji. Najveći deo sredstava opredeljenih za NVO i to za one organizacije koje imaju snažnu podršku vodećih zapadnih zemalja.

Činjenice govore da je 2012. godine iz budžeta bilo izdvojeno 7,7 milijardi dinara za civilno društvo, a već sledeće, 2013. godine, dodeljeno im je gotovo dvostruko više – 14,38 milijardi dinara. Tako je i nastavljeno sve do kraja ove 2018. godine, a i novim budžetom Srbije za 2019. godinu, za NVO sektor predviđene su značajne sume. Ali, podatak da Srbija, tačnije vladajuća koalicija, iz budžeta izdvaja gotovo istu sumu novca za nevladin sektor i za razvoj nauke i tehnologije, govori samo o veleizdajničkom karakteru Vučićeve vlasti.

Grupa američkih hakera i aktivista koji čine organizaciju "DC Leaks", objavila je više od 2.500 raznih fajlova i na stotine internih dokumenta organizacije Open Society Foundations (OFS), čiji je osnivač i predsednik 88-godišnji milijarder Džordž Soroš.

Nešto ranije, "DC Leaks" je objavio više desetina dokumenata koji govore o strateškim planovima ove organizacije. U oba ova "curenja" isplivali su i dokumenti koji govore o donacijama koje je Soroševa organizacija realizovala u Srbiji. Među primaocima ovih donacija nalaze se uglavnom nevladine organizacije, udruženja građana i mediji – među njima i za projekte pod nazivom "Obrazovanje za 21. vek" i "Građani za medije – Samoregulacija i regulacija u online sferi".

Osim medija i NVO, na "provaljenom" spisku nalaze se i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti Republike Srbije, Društvo sudija Srbije, Univerzitet Singidunum– Fakultet za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kao i Arhitektonski fakultet u Beogradu…

Prema podacima delegacije Evropske unije u Srbiji, u jednom posmatranom periodu od četiri godine Evropska unija je Srbiji dala više od tri milijarde evra donacija – bespovratnih sredstava, u čitavom nizu oblasti – od poljoprivrede i životne sredine do vladavine prava i reforme javne uprave.

Osim toga, bilateralne donacije iz EU tokom prethodnog perioda iznose dodatnih tri milijarde evra. Od 2007. pa do danas, svake godine Srbija preko IPA fondova (Instrument for Pre-Accession Assistance  – Instrument za pretpristupnu pomoć) dobija oko 200 miliona evra.

Zvanično, prioriteti programa IPA bili su sektor demokratije i upravljanja, vladavina prava i osnovna prava, energetika, obrazovanje, zapošljavanje i socijalna politika. Nezvanično, to su sredstva kojima EU zadržava Srbiju dalje od težih socijalnih konflikata i drži je "na dugačkom štapu" kad su evropske integracije u pitanju.

Tako je neostvaren san Vučićevih prethodnika, da objedine "besplatne pare" iz evropskih donacija za vladin sektor i donacija za takozvano civilno društvo, postao java.

Među onim organizacijama za koje je teško utvrditi jesu li "vladine" ili "nevladine", svakako je i takozvana Nacionalna alijansa za lokalni i regionalni razvoj (NALED), u kojoj je glavnu reč vodila i sadašnja premijerka Ana Brnabić, a koja je i dalje na budžetu Đerđa Soroša, golobaslitičkog mešetara i multimilijardera (u Mađarskoj, gde je rođen, spremaju čak i zakonski akt protiv Soroševe fondacije i zajednu sa Trampovom vladom u SAD, rade obimnu istragu njegovih "poslova").

Pomenimo samo jedan od poslova koje je NALED sproveo Soroševim milionima. Reč je o sertifikatima koji se izdaju opštinama u Srbiji "sa povoljnim poslovnim okruženjem". Dakle, Soroš preko NALED-a "selektuje" gde je povoljno poslovno okruženj u Srbiji, ili, jasnije rečeno, gde ima jeftinije sirotinje za rad u lihvarskim kompanijama koje nigde u zapadnoj Evropi ne bi (zbog jakih sindikata i socijalne države) mogli da prave ekstraprofit kao što ga ovde prave, na krvi i znoju skoro ubijenog radništva.

Takozvani civilni sektor u Srbiji finansira Fond braće Rokfeler, pa su tako glavni korisnici tog novca Fond za humanitarno pravo, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Žene u crnom, Centar za evroatlantske studije, Nezavisno udruženje novinara Vojvodine, Inicijativa mladih za ljudska prava, Centar za regionalizam, Beogradski fond za političku izuzetnost …

U poslednjih pet godina, na račune ovih nekoliko NVO, "leglo" je barem deset miliona dolara. Među rukovodiocima ovog fonda nalazi se i Nikolas Berns, nekadašnji američki ambasador u NATO, zvaničnik Nacionalnog saveta za bezbednost zadužen za Rusiju, Ukrajinu i Evroaziju…

Institut za mir Sjedinjenih Država (United States Institute of Peace – USIP) federalna institucija koju je osnovao američki Kongres 1984. sa ciljem da „služi narodu i vladi (SAD)" i u čijem bordu direktora sede i američki državni sekretar i sekretar za odbranu, finansirao je Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko u proteklom periodu sa više od 300 hiljada dolara, a Fond za humanitarno sa 40.000 dolara. Iz ovog Instituta novac je dobio Cesid (Centra za slobodne i demokratske izbore koji "aminuje" sve Vučićeve izborne prevare).

Prema podacima najveće američke donatorske organizacije USAID-a, iz Sjedinjenih Američkih Država je tokom 2014. i 2015. u Srbiju stiglo više od 61 miliona dolara pomoći (još toliko i tokom 2017. i 2018.), najviše za civilno društvo (6,2 miliona dolara), razvoj poslovanja (više od 5,5 miliona) i reformu sudstva (skoro pet miliona dolara).

Sa druge strane, zvanični podaci Informacionog sistema za koordinaciju razvojne pomoći u Republici Srbiji (isdacon – Intersectoral development assistance coordination network) pokazuju da je tokom prethodne dve godine i Vlada Srbije primila više stotina donacija od različitih zemalja, organizacija i ustanova.

Pomoć se odnosila na mnoge oblasti života a pre svega na vladavinu prava, reformu krivičnog zakonodavstva, podršku interno raseljenim licima sa Kosova, održivi razvoj u Južnoj Srbiji, reformu javne uprave, integrisani sistem upravljanja čvrstim otpadom i još mnogo toga. Nijedan dolar ili evro od toga nije stigao gde je bio namenjen, a da se o njega nije "očešao" režim Aleksandra Vučića. Tačnije, samo deseti deo donacija je možda zalutao tamo gde je zaista i morao biti potrošen.

U 2014. pristiglo je skoro 160 donacija – iz EU, SAD, Švajcarske, Švedske, Norveške, Japana, Kine, Francuske, ali i iz OEBS-a i Ujedinjenih nacija. Sabirajući samo (započete i završene) donacije vrednije od milion evra, dolazi se do brojke od 173 miliona evra za 2014, pri čemu postoji još nekoliko desetina donacija manjih od milion evra.

U 2015., nivo započetih i završenih donacija bio je na oko 55 miliona evra (uz već nabrojane zemlje-donatore, tu su još i Nemačka, Luksemburg i Ujedinjeno Kraljevstvo), a najavljeno je još preko 210 miliona evra donacija – ukupno 266,5 miliona evra. Od 2016. do kraja ove 2018. godine, "upalo" je još skoro 300 miliona evra.

Ovde treba podsetiti da USAID deluje, kako stoji u njegovim osnivačkim aktima, „na osnovu spoljnopolitičkih smernica predsednika SAD, državnog sekretara i Nacionalnog saveta za bezbednost" u kojem sede i direktor CIA, i direktor Nacionalne obaveštajne zajednice, i američki sekretar za odbranu, i načelnik Generalštaba američke vojske…

Osim što direktno daje pare Fondu za humanitarno pravo koji zauzvrat daje instrukcije srpskom ministru odbrane i načelniku Generalštaba koji zauzvrat te instrukcije ispunjavaju, USAID zajedno sa „Čarls Stjuart Mot" fondacijom i Maršalovom fondacijom, takođe iz SAD, koja deluje učestvuje u formiranju nekakvog Balkanskog fonda za demokratiju  (Ivan Vejvoda je bio njegov izvršni direktor) koji finansira i Helsinški odbor za ljudska prava i Centar za evroatlantske studije, dok se spomenuti partner USAID-a, „Čarls Stjuart Mot" fondacija, pojavljuje kao finansijer i Fonda za humanitarno pravo i Žena u crnom (50.000 dolara, prema jednom godišnjem izveštaju).

Svakako je među zanimljivijim slučajevima rad takozvanog Centra za evroatlantske studije (CEAS) na čijem čelu se nalazi Jelena Milić koji kroz projekte poput „Odgovori na lokalne, regionalne i globalne bezbednosne pretnje" ili „NATO, Srbija i Zapadni Balkan – Konferencija o novom NATO strateškom konceptu", dobija novac iz NATO odeljenjem za javnu diplomatiju.

Među finansijerima CEAS-a je i Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED) ali ovde treba imati u vidu da se NED gotovo u potpunosti finansira iz budžeta SAD (budžetska linija Stejt departmenta namenjena USAID-u) i da se finansiranje projekata u inostranstvu obavlja uz konsultacije sa Stejt department.

U njegovom bordu su bili i Eliot Abrams, bivši zamenik nacionalnog savetnika za bezbednost u administraciji Džordža Buša Mlađeg, Mišel Dan koja je radila u Birou za obaveštajne poslove i informacije (The Bureau of Intelligence and Resesarch, INR) „čija je primarna misija" – stoji na njegovom zvaničnom sajtu – „da prikuplja obaveštajne podatke od koristi za diplomatiju SAD", zatim Beri Džekson koji je bio asistent predsednika SAD za strateške inicijative i spoljne poslove, Stiven Šestanovič, nekadašnji stariji direktor za razvoj politike u Nacionalnom savetu za bezbednost, Vin Veber iz Savetodavnog komiteta američkog sekretara za odbranu…

"Centar za evrotlantske integracije", čiji je šef Jelena Milić, dobio je više od pola miliona evra za samo jednu godinu rada, a takve donacije se u poslednje vreme dramatično uvećavaju.

Da je ova gospođa prevršila svaku meru svojim skoro javnim špijunskim poslovima koje obavlja za veliki novac, govori i nedavni skandal kad su svetski poznati hakeri pod imenom "Anonimus"  objavili dokumenta sa imenima britanskih agenata! Naime, šefica Centra za evroatlantske studije (CEAS) Jelena Milić radi i za britanske tajne službe, govore i dokumenta do kojih su došli. Ova glavna lobistkinja NATO u Srbiji pripadnik je organizacije Integriti inisiejtiv, koja deluje pod direktnim patronatom britanske vlade i njenih tajnih službi, a čiji je cilj suzbijanje uticaja Rusije u svetu i mešanje Londona u unutrašnje stvari drugih država.

Organizacija, čiji je Milićeva član, jeste projekat pokrenut u jesen 2015. sa ciljem da se navodno bori protiv ruske propagande i dezinformacija, koje Kremlj plasira. Integriti inisiejtiv u svakoj zemlji ima svoje agente, koji prikupljaju i manipulišu određenim informacijama, dele ih međusobno i šalju u centralu u Londonu.

Imena tih agenata nisu bila poznata sve dok Anonimusi nisu objavili tajna dokumenta organizacije. Iz njih se vidi da je Milićeva deo šire mreže ljudi po Evropi, koji rade u potpunoj tajnosti. U tim dokumentima, objavljena su imena svih kontakata u diplomatskim predstavništvima, te se saznalo da je u Srbiji za projekat Integriti inisiejtiv zadužena službenica britanske ambasade u Beogradu Lusi Mejsels.

Kako se Britanija preko mreže Integriti inisiejtiv meša u unutrašnje stvari nezavisnih evropskih država najbolje pokazuje primer iz Španije, u kojem je učestvovala i ovde pomenuta srpska NATO lobistkinja. Naime, španska vlada objavila je 7. juna da je jedan od kandidata za mesto šefa direktorata za nacionalnu bezbednost pukovnik Pedro Banjos, istaknuti vojnik i ekspert za geostrategiju, terorizam i obaveštajne aktivnosti.

Iako ima besprekornu biografiju, britanskim službama je zasmetalo to što je naklonjen Rusiji. Pokrenuli su svoju mrežu Integriti inišiejtiv kako bi sprečili da Banjos bude postavljen na mesto na kojem će tesno sarađivati sa premijerom i imati veliki uticaj na krojenje politike zemlje. Španski agenti su već istog dana napravili dosije o Banjosu i oslikali ga kao čoveka ruskog predsednika Vladimira Putina.

Pokrenuli su kampanju na Twiteru kojom su raširili priču uz pomoć agenata iz drugih zemalja i uticajnih pratilaca ove društvene mreže. Kompromitujući materijal poslat je i medijima u Španiji, pa je tako popularni "El Pais" objavio tekst pod naslovom: "Kandidat za šefa za nacionalnu bezbednost brani Rusiju".

Akcijom nazvanom "La Menkloa", kako se zove palata u kojoj su rezidencija i kabinet španskog premijera, koordinisali su ljudi iz Londona, i to preko aplikacije Vocap. Osim Španaca i Britanaca, među agentima pomagačima našla se i Jelena Milić. Dokaz za to je objavljena slika prepiske agenata preko Vocapa (What’s up), u kojoj se vidi da se Milićeva uključila u akciju.

Konačno, treba podsetiti i na činjenicu da su ovakvi i slični finansijeri srpske propasti duboko svesni važnosti svojih lokalnih saradnika, špijuna, agitatora, ekonomskih ubica i sličnog ološa. Za najbolje uvek slede i nagrade!

Tako je raniji ambasador SAD, Majkl Kirbi dodelio je pre odlaska sa dužnosti (na svečanosti u svojoj rezidenciji) donaciju za devet odabranih organizacija takozvanog civilnog društva u visini od 2,7 miliona dolara, što je bio poklon od Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Nije teško zaključiti čime su zaslužili ovaj novac i "priznanja za svoj rad".

Među njima su bili Beogradski fond za političku izuzetnost, čiji je osnivač Sonja Liht, Centar za slobodne izbore i demokratiju (Cesid), Fondacija Ana i Vlade Divac, konzorcijum Srpske asocijacije menadžera, DNA Communications (jedna od međunarodnih marketinških organizacija koja ima svoje predstavništvo u Beogradu), Ženski edukacioni centar, Nacionalna koalicija za decentralizaciju, Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost, Smart kolektiv (koji promoviše društveno odgovorno poslovanje) i Trag fondacija (nekada je delovala pod imenom Balkanski fond za lokalne inicijative, a promoviše razvoj lokalne zajednice).

Nova generacija malih i velikih cinkaroša već je regrutovana. Bude li Srbija u narednim decenijama još uvek država, biće to veliko čudo i božja promisao. Jer, pored ovakvih armija dobro plaćenih veleizdajnika, i jači su padali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LOMLJENJE KIČME NARODU I DRŽAVI UZ LAKU KUPOVINU MORALA I DOSTOJANSTVA U SRBIJI!!!

 

Bivši ambasador SAD u Beogradu, Bil Montgomeri, hvalio se svojevremeno jednom hrvatskom novinaru, tokom razgovora vođenog u Cavtatu, kako je sa znatno manjim budžetom nego što je tražio od svoje vlade, kupio kompletnu srpsku opoziciju i najveći deo intelektualne elite.

Sa koliko novca zapadne vlade danas kupuju političare, medije i intelektualce u Srbiji? Koliko košta vodeći izdajnik, koji je stavio svoj potpis na Briselski sporazum i otvorio put stvaranju lažne albanske države na teritoriji Republike Srbije? Ko je spreman da izda Republiku Srpsku i po čijem nalogu?

 

                     Milica Grabež

 

Juda Iskariotski izdao je Hrista na Veliki četvrtak, za 30 srebrnjaka. Kada je shvatio šta je uradio, vratio je novac i ubio se.

Kroz svoju burnu istoriju, Srbija je imala mnogo znanih i neznanih junaka koji su položili život u slavu otadžbine. Ali, ova namučena i herojska zemlja, uvek je imala i ljudskog otpada, neviđenog moralnog smeća spremnog da "proda veru za večeru".

Od čuvenog osnivača naprednjačke stranke iz devetnaestog veka, Čedomilja Mijatovića, koji je izdao Srbiju za račun Engleske i ponosio se svojim izdajništvom (pa na kraju završio gladan na ulicama Londona), preko Slobodana Jovanovića, predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je takođe svoju državu izdao Englezima i za njihov račun organizovao puč 27. marta 1941, pa skončao u Londonu, pa sve do današnjih dana. i vodećih ljudi Demokratske stranke (a sada Vučića i njegovih trabanata), koji su rasturili opljačkali državu, takođe za račun Engleza, može se sa pravom reći da takvih bandita pod ovim nebom nikada nije nedostajalo.

Protekle nedelje, oglasio se i jedan ocvali izdajnik, Dragoljub Mićunović, čovek koji već pedeset godina lažira demokratiju, rekavši kako je "Republika Srpska tvorevina koja je stvorena samo da bi se završio rat"!

Na tome se nije zadržao nego je dodao "…da je bilo očekivano da će ona biti odvojena od BiH i priključena Srbiji. To je bila strateška koncepcija. Ovako, ostala je neuspešan projekat".

Zašto je ostareli Mićunović, čovek koji je skoro sa obe noge već na onom svetu, odlučio da progovori iz groba na ovakav način o Republici Srpskoj, za koju je izginulo 60.000 Srba?

Odgovor je jednostavan: jer je celog života bio nečiji plaćenik pa su i sada Englezi i ostali sponozori njegovog debatnog kluba platili da iz svog antisrpskog debatnog kluba pod imenom "Demokratski centar" pokrene to pitanje.

Srećom, garant Republike Srpske je Ruska federacija i više niko ne može ni da se našali da minira Dejtonski sporazum. Više od dva veka, svaka vlada u Londonu je radila protiv Srbije i protiv većina naroda na Balkanu, sa isključivim ciljem da ovo područje bude nestabilno i da šteta po kontinentalnu Evropu od toga bude što veća, a da od toga izvuče korist Ujedinjeno Kraljevstvo.

Veleizdajnički posao oko Kosova i Metohije, obavila je vlada Aleksandra Vučića. Pre njega, put za izdaju utro mu je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je prihvatio da se iz nadležnosti Ujedinjenih nacija, i njene rezolucije 1244 , Kosovo preda na rešavanje Evropskoj Uniji. Taj posao oko pregovora vodio je, nikada ne podnevši građanima račune, Borisav Stefanović, zvano Borko, po Tadićevom izboru.

Prethodno je Zoran Đinđić, za samo dve godine vladanja Srbijom, shvatio da Srbija ništa ne znači Zapadu, bolje reći da je smatraju banana-državom, koju treba rasturiti, i sa njom praviti eksperimente, pred očima Rusije.

Čim se sastao u Banja Luci sa izaslanikom predsednika Putina, u nameri da uspostavi sve važeće međunarodne ugovore sa ovom zemljom, iz njegovog tabora je ubijen.

Vučić je dobio ovih dana i jednu "hrabru" podršku, i to od Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), institucije koja je punih dvadeset godina ćutala na tu temu.

Iza Kostićevih reči, da je Kosovo gotova stvar i da Srbija treba da prizna postojanje te albanske separatističke tvorevine, jasno se vidi rukopis Aleksandra Vučića, koji govori kroz trbuh predsednika SANU koji kaže da u Evropsku uniju treba ući "makar i povraćajući", jer nam drugog puta nema! I to sve pozivajući se na stihove tragičnog pesnika Branka Miljkovića!

Zašto je tako lako kupiti moral i dostojanstvo ljudi čija je reč važna a položaj u ovom društvu istaknut? Na šta nas to nagovara predsednik SANU, Vladimir Kostić, kad kaže: "…Srbija kakav god udarac da primi, mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostora slobode. Inače neće opstati…"?

Preti li nam to Kostić da ćemo, ako još niže ne skinemo gaće, postradati još više? Dokle tako?

Treba se ovde setiti i jednog važnog pitanja koje je postavio vojvođanski akademik Čedomir Popov: "Koliko to Srbija mora da bude mala, da ne bi bila velika?". Ta gorka ironija akademika Popova jasno govori u kakvoj se situaciji već godinama nalazi Srbije, razapeta i oklevetana, bačena u čeljusti svojim proverenim neprijateljima.

Sve "demokratske" vlade Srbije poslednjih petnaest godina, svojski su se trudile da slome kičmu sopstvenom narodu i državi. Ali, vrhunac izdaje državnih interesa, desio se onog dana kad je Vučićeva vlada pristala je na prestanak blokade izgradnje granice sa albanskim Kosovom (čitaj, Velikom Albanijom), posle usvajanja zaključaka četiri opštine sa severa Kosova i Metohije (pod njegovim ličnim pritiskom). Bila je to najgora kolaboracija sa srpskim neprijateljima u novijoj istoriji, koju je "vođa" pravdao beznadežnim evropskim integracijama.

Sezona aktivnog izdajništva u Srbiji, iznedrila je i čitavu armiju cinkaroša i Juda spremnih da za malo para izdaju svakoga, pa čak i članove najuže porodice! Kad je polovinom ove godine doneta britanska Rezolucija protiv Republike Srpske, odmah su se u Beogradu oglasili i plaćenici NATO pakta, poput Sonje Liht, Jelene Milić, Zorana Dragišića i sličnih "abonenata" Severnoatlanske alijanse.

Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandar Vučić je došao "na noge" i Sonji Liht i svim drugim rasturačima Srbije, prodanim dušama koje već godinama rade protiv interesa države koja ih toleriše. Tako mu je naređeno iz Londona.

Nije ga mnogo trebalo ni nagovarati. Način na koji je on prodao dušu đavolu, ništa se ne razlikuje od onoga kako su to uradili svi izdajnici Srbije pre njega. Vodeći ljudi Demokratske stranke, koji su opljačkali Srbiju i koji su pod njegovom zaštitom od prvog dana premijerskog mandata, danas su vlasnici i po nekoliko stranih pasoša (Norveške, Velike Britanije, SAD, Francuske…).

Zlu ne trebalo, ako narod krene na njih, da imaju gde da pobegnu. Neki od njih su već odavno van zemlje (Božidar Đelić), mada bi trebalo da u svojoj domovini robijaju zbog uništene ekonomije i opljačkanih milijardi.

Sadašnji srpski izdajnici i njihove stranke, direktno su finansirani iz budžeta najvećih i najvažnijih zapadnih zemalja. Srbija iz svog budžeta finansira neke njihove stranke, kako bi zastupale srpske interese, bio bi to skandal neviđenih razmera i mnogi bi završili u zatvori zbog toga. U obrnutom smeru, sve je moguće.

Alkoholisani britanski lord Pedi Ešdaun je, tokom celog svog mandata na poziciji Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, radio protiv interesa Republike Srbije i indirektno protiv Srbije.

Niko mu se iz Beograda nikada javno nije usprotivio! Naprotiv, čak pet članova ondašnje stranke G-17 dolazili su mu na poklonjenje i dobijali novac za svoje nečasne poslove. Slično nešto, nastavilo se pod terorom šefa OHR-a, Valentina Incka. Ukratko, novac za izdajnike u Beogradu je prioritetan.

Podsetimo da je najveći deo srpske intelektualne elite, antiruske orjentisane, koncentrisan u Demokratskoj stranci, svim njenim frakcijama, kao i kod Čedomira Jovanovića. Treba napomenuti da su i dve poslanice DS-a, Nataša Vučković i Vesna Marjanović, u parlamentarnoj skupštini OEBS-a, glasale su da OEBS suspenduje članstvo Rusije u ovoj organizaciji.

Zašto nikada u poslednjih 120 godina u Srbiji nije zabranjena nijedna stranka koja je otvoreno pozivala na urušavanje teritorijalnog integriteta, pravdajući stranu okupaciju, razaranje Srbije?

Zašto se na RTS-u, kada god požele, oglašavaju Nataša Kandić, Sonja Liht, Jelena Milić, Čeda Jovanović i mnoštvo drugih srbomrzaca, a da niko, ko drugačije od njih misli, nema šanse da iznese svoje mišljenje?

Zašto je RTS cenzurisala Emira Kusturicu, kada se obratio na proslavi godišnjice SNS-a, slobodno intepretirajući njegov govor, a u dnevnik RTS-a pozvala, kao važnog novinara, Zorana Panovića, urednika malotiražnog lista Danas, koji se finansira parama Fonda Konrad Adenauer? Ko je taj Panović, koji liže godinama članke Vučiću, očekujući ambasadorsko mesto, koje su, pre njega zaslužila još dva urednika ovog glasila?

Vučić se ponosi što na sednicama Vlade prisustvuje Makl Denverport, ili Majk Kirbi. U kojoj to još zemlji strani ambasador javno rukovodi Vladom? Kada je Aleksandar Čepurin došao u Vladu Srbije, da deli lekcije?

Podsetimo se da je 1914. godine, Vlada Kraljevine Srbije zamolila ruskog veleposlanika da sačeka odluku Vlade u hodniku, a povodom ultimatuma Austrougarske?

Svim Judama u Beogradu je jasno da Srbija nema nikakve šanse da uđe u EU pre 2027. godine. To je za dvanaest godina!

Srećom, glas Emira Kusturice, Novaka Đokovića i srpskih patriota daleko se čuje. Dalje od Londona. A, i Rusija je ustala, i pruža ruku Maloj Rusiji. Zato su Jude uznemirene, jer njihov život zavisi od izdaje, udvaranja i apanaže.

Pozivamo građane da Judama koje javno prodaju Srbiju, koji licitiraju sa njenom teritorijom, istorijom, kulturom i verom, pokažu snagu svojih mišića.

Da li bi moglo da se desi da u Zagrebu predsednik Hrvatske akademije nauka zatraži da Hrvatska ode iz Istre? Živeo bi samo jedan dan. Možda i manje. Mađari se brane ogradama, da sačuvaju svoju državu i kulturni identitet, mi se ponosimo što smo svratište onima koji drugima odsecaju glave.

Smrt Judama.

 

       A 1. Aplauz koji je razbesneo Vođu

Govor Emira Kusturice, na proslavi godišnjice Srpske napredne stranke, u kome je on pozvao na punu saradnju sa Rusijom i prekid služenju Engleskoj, izmamio je kod prisutnih naprednjaka frenetičan aplauz, koji je razbesneo Vučića. Vođa je zbog ovoga obećao da će očistiti stranku i da najveći broj njih koji su bili u sali neće više biti članovi SNS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TAJNE VLADANJA KOSOVOM !

Autor: Ana Radmilović

 

Obaveštajna služba Albanaca sa Kosova (ŠIK) i njen uspon uz pomoć Euleks misije ali i dobre saradnje sa pojedinim predstavnicima Srba koje je ta služba i dovela na strateški bitne položaje.

 

 

ŠIK (Sherbime informativi i Kosoves – Obaveštajna služba Kosova) je formirana tokom ratnih sukoba na Kosovu, uz pomoć albanske službe Sigurimi između 1993. i 1994. Forimirala ju je kosovska vlada u egzilu, u Švajcarskoj, na čelu sa Bujarom Bukošijem. Tokom ratnih sukoba na Kosovu, 1998. i 1999. služba se bavila, uglavnom, neutralisanjem tada mnogobrojnih Tačijevih rivala i pretendenata na mesto vođe i nabavkom oružja za OVK. Pored desetak albanskih agenata, 1998. na čelu ŠIK-a bili su Azem Sulja (Tačijev ujak), Džavid Haljiti, Kadri Veselji, Saip Muja i Fatmir Djelili, koji su i danas veoma moćni na Kosovu. Ti ljudi kontrolišu rad svih kosovskih institucija, kao i sav organizovani kriminal.

 

Slabljenje moći u vreme Unmik misije i ponovno jačanje za vreme Euleksa

Za vreme misije UNMIK, ŠIK je na Kosovu bla znatno slabija, UNMIK je pokušavao da ovu ilegalnu službu ugasi i delimično je uspevao da umanji njen uticaj na sve segmente društva na Kosovu. Sa dolaskom Euleks-a ŠIK jača pozicije i postaje najmoćnija od svog nastanka, uz pomoć bliskih veza sa članovima diplomatskih predstavništava na Kosovu, ali i sa samom misijom Euleks.

 

Skandal oko stranih misionara i diplomata na „platnim spiskovima“ službe

Misija Euleks započela je, prema oceni mnogih analitičara i ljudi sa terena, na jedan konfuzan način, a što je rezultiralo time da to danas bude „mrtva misija“, kako je nazivaju i sami pripadnici iste, kao i pojedini članovi evropskog parlamenta. O nesposobnosti Euleksa govori podatak da su članice EU znatno smanjile ulaganja u tu misiju, a predstavnici tih zemalja predali su negativne pisane izveštaje koje su prezentovali svojim vladama. Nesposobnost osoblja, nerad, velika neslaganja Britanaca, Francuza i Nemaca (čiji predstavnici imaju ključne funkcije u Euleksu) pomogli su jačanje ŠIK-a i preuzimanje pune kontrole nad institucijama i nad kriminalom na Kosovu. Javna je tajna da postoje veliki sukobi između šefa Euleksa (De Marnaka) i Endija Sparksa, bivšeg ambasadora Velike Britanije na Kosovu, a sada De Marnakovog zamenika.

 

Britanska frakcija pokušala je više puta da skloni neke od ključnih „igrača“ ŠIK-a, a do otvorenog sukoba je došlo kada je otkriveno da i sam De Marnak sarađuje sa tim „predmetima obrade“ Britanaca. Britanci su tada došli do dokumenta koji je dostavio bivši direktor KPS, Resat Malići, a u kojem se nalaze imena svih pripadnika ŠIK-a, imena visokopozicioniranih pripadnika Euleksa koji su saradnici i sume kojima je ŠIK plaćao te svoje ljude iz Euleksa. Nakon toga, Malići je smenjen, a na njegovo mesto doveden je mlad i poslušan Spend Mađuni.

 

Realna moć na terenu, postavljanje kadrova

U sve regionalne direkcije KPS, ŠIK je postavila svoje ljude na mesta komandira. Zatim je isto učinjeno i sa svim ključnim pozicijama u KPS, sa svim osetljivim upravama i u svim jedinicama. Na isti način kao u policiji, postavljeni su i kadrovi u ostalim institucijama na Kosovu.

 

Uticaj ŠIK-a na Srbe i vlast nad srpskim sredinama

Najjači uticaj u srpskim sredinama ŠIK ima u opštinama Štrpce, Klokot, Ranilug, Gračanica i drugim, gde predsednike ovih opština direktno kontroliše Džavid Haljiti, visoki funkcioner vlade Kosova i čovek koji je u zapadnim obaveštajnim službama opisan kao jedan od vođa organizovanog kriminala na Kosovu. Finansijskom potporom od strane Ismeta Osmanija, uticaj na ove srpske predstavnike vlasti na Kosovu ostvaren je u potpunosti.

 

Potpuni uticaj ŠIK ima i na Tačijevog zamenika Slobodana Petrovića, zatim na Petra Miletića i na braću Rašić.

Policija

Nenad Rašić trenutno je zamenik Bajrama Redžepija, ministra unutrašnjih poslova u vladi Kosova. On je poznat po tome što se upadljivo ne zalaže ni za jednog Srbina koji je mogao da pretrpi nepravdu od strane KPS-a, bez obzira na to da li je u zaposlen u policiji ili je običan građanin. Srbi zaposleni u toj instituciji, posebno na Severu, često su žrtve sistematske nepravde. Rašićeva uloga je samo dekorativnog karaktera i on je od koristi u skladu sa tim a prihvata sve što mu se naredi. Rašić je u stalnom kontaktu sa Bogosavljevićem (čovekom koji je kosovskoj službi predao dokumenta ukradena od MUP-a Srbije) i koji je jedini pripadnik srpske nacionalnosti u obaveštajnoj službi kosovske policije.

 

Srpske „vođe“ i prikrivanje dokaza o trgovini organima

Predsednik opštine Štrpce Bratislav Nikolić je saradnik jednog od glavnih ljudi u ŠIK-u Džavida Haljitija. Njegov brat (koji je počasni građanin jednog američkog grada) istakao se u akciji hapšenja svedoka o trgovini organima, poznatijoj kao slučaj “Jučinac”. Sve se desilo tako što je KPS (po nalogu Džavida Haljitija) uhapisala Nikolića i sa njim još trojicu, koji su bili spremni da svedoče o trgovini organima na Kosovu.

Bio je to (neuspeli) pokušaj da Srbija pribavi dokaze o ovom monstruoznom biznisu. BIA je nakon tog slučaja tvrdila da nema svoje ljude na terenu na Kosovu. Od četvorice uhapšenih odmah je pušten Nikolić, na osnovu čega upućeni u ovaj slučaj tvrde da je on bio umešan, sa zadatkom da ometa ove druge, koji su imali nameru da zaista svedoče. O hapšenju Igora Jučinca i ostalih, postoji snimak na Youtube.

 

Sever, trgovina i obaveštajci

Petar Miletić, šef poslaničke grupe SLS pri vladi Kosova, nalazi se u upravnom odboru PTK (kosovska pošta) i jedan od zadataka mu je da animira što više mladih ljudi sa Severa, te da ih uposli u kosovskim institucijama – kako bi se ambasadama i javnom mnenju na KiM prikazalo kako Srbi žele kosovske institucije, što ide u korist potpunom ukidanju srpskih institucija kao paralelnih i nepotrebnih.

Kada je 2010. godine, na Severu, ranjen u obe noge, Miletić je zapravo upozoren zbog pokušaja trgovine karticama mobilnih operatera za Kosovo, posle rušenja srpskih predajnika na Jugu i ukidanja srpske telefonije. Dan pre nego što je pucano na Miletića, njegovo službeno vozilo (vlade Kosova) vozio je I. P. (ime poznato redakciji), lice koje je odležalo četiri godine zbog ubistva, a koje je sada zaposleno kao službeni vozač u vladi Kosova. Kada je došlo do istrage povodom ranjavanja Miletića, iz tih kola nestala je tašna s dokumentima, ugovorima i velikom sumom novca, odnešena je u južnu Mitrovicu i tu se istraga završava.

Nešto kasnije Miletić pokušava da za zamenika ministra policije na Kosovu, postavi izvesnog Predraga Bogosavljevića sa severa, inače pripadnika KPS. Okružno tužilaštvo u Kosovskoj Mitrovici tereti Bogosavljevića za špijunažu i krivično delo odavanja službenih dokumenata. Predrag je, naime, preko svog rođaka zaposlenog u MUP Srbije, uspeo da dođe do dokumentacije Ministarstva. Potom je tu dokumentaciju, preko Petra Miletića, prosledio obaveštajnoj službi kosovske policije. Za uzvrat, Bogosavljević je postao jedini pripadnik obaveštajne službe srpske nacionalnosti u KPS.

 

Elektronsko glasanje i poželjni rezultati

Sledeće čime se trenutno bavi ŠIK jesu formiranje opštine Mitrovica na Severu i priprema terena za izlazak Srba sa Severa na lokalne izbore koje raspisuje vlada Kosova. Preko kancelarije ICO (u Bošnjačkoj mahali) spremaju se izbori i u planu je, zbog navodne uplašenosti građana na Severu da slobodno izađu na ovo glasanje, da se omogući „online“ glasanje. To omogućava krađu glasova i stvaranje slike da je na Severu glasalo mnogo više ljudi nego što će verovatno ikada glasati, zato što ICO kao i ŠIK raspolažu bazama podataka građana Severa. Ovaj projekat posebno podržava Slobodan Petrović koji lično obilazi ICO tim, ali ne sme da dođe na Sever dalje od Bošnjačke mahale. Za uzvrat, ICO kancelarija posreduje u svim tenderima vezanim za Sever (renoviranja fasada, dečjih igrališta itd) gde se projekti gotovo nikada ne realizuju ali su procenti od pozamašnih suma na tim tenderima sasvim realizovani; radi se o novcu koji ide preko američke organizacije USAID i završava u privatnim džepovima pregalnika na projektu integrisanja Severa.

Destabilizacija Severa u vidu često nerazjašnjenih zločina i ubistava, izazivanje nereda a zarad lakše integracije u kriminalni sistem Kosova, jedan je od osnovnih zadataka koje je ŠIK postavio kao cilj.

 

Tajni dolasci na Sever

Tačijev zamenik, Slobodan Petrović često je viđen u društvu Dževida Haljitija i jednako kao i njegov pašenog, Petar Miletić, spreman da se javno i glasno zalaže za stvaranje suvereniteta kosovske države. Bez obzira na to što obojica na Sever dolaze tajno na neke sastanke i kratko se zadržavaju, njihov uticaj na Srbe sa Severa nije mali. Oni – iako neomiljeni i nebezbedni na Severu – uspevaju da doprinesu opštem stanju demoralisanosti, da zbunjuju već umorne građane koji već dugo ne znaju šta je njihova država ali i da delovanjima, kao što je bila ona krađa dokumenata srpskog MUP-a, od mnogih sunarodnika naprave mete za razne vrste ucenjivanja od strane ŠIK-ovih operativaca.

 

Bliskost sa Fondom za humanitarno pravo i ostalim borcima za slobode

 

Nije tajna da je pre prethodnih kosovskih izbora, za izlazak Srba na iste, najglasnije agitovao sektor oko Nataše Kandić, Sonje Biserko i stranka Čedomira Jovanovića.

 

Na kraju, ispostavilo se da ti Srbi, poput Slobodana Petrovića, koji imaju neke pozicije u kosovskim institucijama, služe samo za potrebe ŠIK-a, obavljaju za tu službu poslove i neretko su žrtve i kolateralna šteta sukoba ŠIK-a sa nekim drugim političkim subjektima na Kosovu. Njihova osnovna uloga je, međutim, samo da stvore privid da Srbi sa Kosova žele da se integrišu u ovaj kriminalni sistem i da posluže kao sredstvo u projektu potpunog čišćenja Kosova od tragova srpskog identiteta.

Sve što ste pročitali u ovom tekstu pokazuje kako je na Kosovu vrlo živa priča o tamnom vilajetu. Onom u kojem je sve što pomislite da uradite gore od onoga što niste uradili. I obrnuto. Jer, setite se, 2009. su mnogi Srbi na Jugu Kosova mislili da radi svog opstanka moraju barem formalno da se uključe u tamošnji „sistem“, ma kakav on bio. U ovoj godini je jasno da je to jedna od mnogobrojnih grešaka, koja je načinjena usled nepostojanja drugog rešenja.

 

Saradnici službe ŠIK u Srbiji

Ove će godine, možda, na Kosovu biti ukinute poslednje institucije države Srbije. Kampanje protiv nekakvih velikih plata i povika na nekakv srpski kriminal na Severu, doprinele su tome da će se verovatno malo ko osvrnuti na to ukidanje. Ta nezainteresovanost će omogućiti da se razvije mnogo ozbiljniji kriminal pod okriljem Tačijeve vlade i Srba u njoj, koji će dobiti zeleno svetlo da zdušno prodaju ostatke imovine države Srbije na severu i jugu Kosova. A zeleno svetlo će, nažalost, doći sa pojedinih beogradskih adresa.

Verovatno će u opštoj nezainteresovanosti malo ko shvatiti da smo time izgubili nešto što nije samo teritorija, nego i više od toga. Što je najgore, svojim ponašanjem smo delimično i saučestvovali u čitavom galimatijasu. I malo koga će biti briga za to.

Na kraju će ispasti da su bili u pravu oni koji su se vatreno zalagali za priznanje nezavisnosti Kosova, za ukidanje Vojske (i – pomalo kontradiktorno – ulazak u NATO); upravo oni za koje po kuloarima kruže priče kako su na „honoraru“ jedne paraobaveštajne službe iz „komšiluka“. Prema istim izvorima, tu „službu“ vode ljudi čiji kriminalni dosijei nisu nepoznati evropskim policijama.

 

#Geto Srbija

ŠOKANTNO: FAŠISTI POD ZAŠTITOM DRŽAVE !

 

Piše Ratko Dmitrović:

 

Na prostoru Balkana (da ovoga puta ne širimo na celu Evropu) jedino kod Srba nalazimo grupe koje u sebi imaju i konstantno pothranjuju mržnju prema sopstvenom narodu.

 

  

   

 

Istina, taj fenomen moguće je pronaći i kod drugih naroda ali je on tamo pojedinačan slučaj, incident, i ti ljudi su predmet sprdnje ili zgražavanja. Njihova društvena pozicija je marginalna, pristup uticajnim medijima isključen a komunikacija sa visokim državnim krugovima nezamisliva.

Kod Srba je drugačije. Srbima spoljni neprijatelji nisu neophodni. Te sorte je u Beogradu na pretek; imaju svoja udruženja, centre okupljanja, svoje medije, poslanike u Skupštini Srbije. Uvaženi su i rado viđeni u najznačajnijim beogradskim kabinetima.

Njihovo vezivno tkivo je mržnja prema Srbima. Nikada nisu izgovorili lepu reč za narod iz kojeg potiču, za državu u kojoj žive; nikada se nisu oglasili kad su Srbi žrtve; sve što je antisrpsko za njih je napredno, civilizovano, evropsko.

Svako spominjanje srpskih žrtava za njih je ratno huškanje a povratak u istoriju (tek da bi se uspostavio hronološki niz i objasnile stvari) za ovu bulumentu predstavlja krunski dokaz „bolesne srpske mitomanije“.

Predstavljaju se kao antifašisti ali se bore samo protiv „srpskog fašizma“. U Srbiji je za njih fašista svako ko ne misli kao oni. Koriste i najmanju priliku da Srbe optuže kolektivno, pojedinačni srpski zločinci njima su dokaz da su Srbi krivi u globalu.

Onaj ko se sa njima ne slaže biva izložen najgorim uvredama. Kad govore o ljudima drugačijeg mišljenja, zapene kao epileptičari, kolače očima, škripe zubima, tresu se, žile im poskaču po vratu.

Poslednje oglašavanje ovog stalno budnog i stalno besnog čopora još uvek pratimo a povod je smenjivanje njihovog čoveka (Sretena Ugričića) sa mesta direktora Narodne biblioteke Srbije. Da, radi se o slučaju Nikolaidis.

Tvrde da su stali u odbranu tog šoviniste iz Ulcinja (Nikolaidisa) samo radi principa jer oni se – tako kažu – zalažu za slobodu mišljenja, da svako iznese svoj stav. Lažu. Bestidno lažu.

U Srbiji ne postoje isključiviji i netolerantniji ljudi od ovih o kojima govorim a koji evo već nedelju dana urliču sa unutrašnje strane taraba Andreja Nikolaidisa. Kako se zovu, bar neki od njih?

Borka Pavićević već 15 godina drži Centar za kulturnu dekontaminaciju, divan prostor u centru Beograda, ali tu nikada niti je kročio niti je dobio reč neko ko ne misli kao Borka i ovi koji brane pravo Andreja Nikolaidisa da priziva smrt Borisa Tadića, Milorada Dodika, patrijarha Irineja, Ivice Dačića, Emira Kusturice…

Nenad Prokić, najbliži saradnik Čede Jovanovića, visoki funkcioner njegovog LDP – a, ne napušta Čedu iako cela Srbija zna da Čeda ne trpi ni najmanje neslaganje sa njegovim mišljenjem. Zbog toga su ga napustili: Branislav Lečić, Vesna Pešić, Biljana Srbljanović, Mile Korićanac, Nikola Samardžić… Prokić za sebe veli da je liberal, borac za pravo da svaki čovek slobodno misli i slobodno iznosi svoje stavove. Takav je Prokić kod kuće i u kafani. U LDP – u je poslušnik.

Izvesni: Tomislav Marković, Saša Ćirić, Milica Jovanović, Saša Ilić… Kidišu na srpstvo sa pozicije „Betona“. To je nekakav podlistak, portal, udruženje… (đavo će ga znati) koja slobodu mišljenja uvažavaju do mere da sa onima koji drugačije misle ne ulaze ni u autobus. Inače, talentovani su na Marka Vidojkovića, a duhoviti na Peru Lukovića.

 

Eto, to su i takvi su samozvani srpski liberali, borci za pravo na slobodu mišljenja. Antisrpskog mišljenja.

 

Sve ove gore navedene BOLESNIKE i one na slikama, država štiti dajući im policijsku zaštitu (od koga ih to policija štiti, ako su u pravu…???) Njihove stranke, udruženja, organizacije i ko zna kako se sve zovu, ta ista država finansira iz budžeta dajući im novac građana Srbije…NAŠ NOVAC, dok ogroman broj građana ostaje bez posla i nema od čega da prehrani svoje porodice i plaća račune !!!

 

# Geto Srbija #