GUBITAK VOLJE, SNAGE I MORALA: KOSOVSKA MITROVICA I PRLJAVE IGRE I PODVALE U ODANOSTI REŽIMU!??

 

Nedavno rušenja potpornog zida na obalama Ibra u Kosovskoj Mitrovici, iskorišćeno je za nove podvale i prljave igre Srpske napredne stranke. Vučićev gej-činovnik, Marko Đurić, dobio je zadatak da zaposli jedan broj ljudi koji su potrebni za popunjavanje vladajuće stranke u lokalnim opštinskim strukturama ali i na višem nivou.

Ko su naprednjački kadrovi na severu Kosova i Metohije i kome prete i koga prebijaju Vučićevi batinaši predvođeni Zvonkom Veselinovićem?

 

                N. Božović

 

Kao i svaki režim na izdisaju, i Vučićev režim je krenuo da popunjava mesta u državnoj birokratiji, čak i tamo gde države Srbije tako reći nema. Tako je, na primer, uz pritisak od strane Kancelarije za KiM  i van svih zakonskih propisa u lokalnoj upravu u Kosovskoj Kamenici zapošljen Miloš Filić na poslovima za koje će primati mesečnu platu oko 60.000 dinara. Inače, Filić je dosadašnji predsednik opštinskog odbora stranke Jedinstvena Srbija u ovoj opštini. Uslov je bio da Filić promeni stranački dres.

Istovremeno, na posao je vraćen i Radenko Nedeljković, bivši načelnik Kosovskog okruga razrešen još 2013. godine kad i svi koji su se protivili albanskim izborima.

Oktobra 2014. odeljenje Upravnog suda u Nišu poništilo je odluku Vlade Srbije o njegovom razrešenju. Ipak on nije vraćen na posao sve do pre nekoliko dana, u vreme buke oko zida a "pripreme" su izvedene nekoliko dana ranije. On je sada u poziciji da ne sme da kritikuje vlast jer rizikuje posao.

Tako su i drugi ućutkani i dodatno dovedeni ljudi koji će biti još poslušniji režimu pa se postavlja i pitanje – zašto im je to potrebno? Verovatno spremaju neko još veće zlo.

Ovo liči na pripreme za nešto veće jer je u to vreme u Kosovsku Mitrovicu stigao i Zvonko Veselinović sa 15 do 20 batinaša u atomobilima sa BG i NS oznakama. Tokom dana se svi ponašaju kao po instrukcijama. Izuzetno su ljubazni, izbegavaju svaki preki pogled koji im je upućen, okrenu glavu u stranu ili spuste pogled.

Javno nije bilo većih problema, to jest nikakvih sa njima. Čudno je to što se desilo da baš u to vreme, noć uoči dana kada je počela izgradnja novog potpornog zida, izbio je požar u prostorijama novoosnovanog Udruženja "Otadžbina". To Udruženje osnovali su bivši protivnici albanskih izbora i pre svega bivši članovi DSS-a na čijem je čelu Marko Jakšić bez obzira što se Slaviša Ristić pominje kao narodni poslanik koji je koristio te prostorije.

Požar je izbio u zgradi odakle se na 15 metara nalazi redovna kontrola kosovske policije i italijanskih Karabinjera. Vatrogasci su na 200 metara ravno niz ulicu odatle a kasnili su pola sata. Oni su pod albanskom kontrolom od aprila 2014.

A, gradonačelnik, pod čijom su oni upravom, pri "kosovskom sistemu" je Goran Rakić koji je i sam bio zaposlen u ovoj službi. Istog dana pronađene su dve bombe koje su odvukle pažnju javnosti sa požara. Jedna bomba pronađena je na mesto kod vodovoda u severnom delu Kosovske Mitrovice, čiji je direktor takođe bio Goran Rakić.

Njegova povezanost sa SNS kriminalcima i batinašima nije ništa novo. Ta povezanost je zapravo kontrola u pod kojom ga oni drže pa čak i tuku. Desilo se da je Milan Radojičić, kum Zvonka Veselinovića, Rakića šamarao ispred "male pošte" u glavnoj ulici u gradu. I to u sred bela dana, nešto posle podneva. Šamarao ga je "vaspitno", da ovaj shvati da ne može ništa na svoju ruku jer je ovaj išao sam na neki sastanak sa Albancima u južnom delu grada. Naravno, ljudi su to posmatrali što i jeste bila Milanova namera.

Veselinović je još pre poslednje Vučićeve posete Kosovskoj Mitrovici, početkom aprila 2016., zaustavio neke od vatrenijih pobornika politike očuvanja Kosova i Metohije i javno upozorio da se manu bilo kakvih protesta tokom Vučićeve posete te da će on lično sve to regulisati ako ih uopšte bude. I nije ih bilo.

Marko Jakšić misli da je povod tekst koji je on napisao a koji je objavljen dan pre izbijanja požara. U tekstu je govorio o Vučićevom kukavičluku još od ranije a Rakića nazvao "običnim vatrogascem".

Teško da je to razlog, ja ne verujem da jeste, jer su u Kosovsku Mitrovicu oni ćelavci došli nekoliko dana pre toga i to uvek znači da su tu zbog nečega već isplanirano. Ali ovde je najzanimljiviji deo te njegove pretnje da oni (Veselinović i Vučićeva ekipa koja ovde redom tuče i proganja) znaju da najveći otpor pruža DSS da bi "I njihove prostorije mogle da izgore".

A, to su upravo prostorije koje i jesu izgorele i to dva tri dana po njegovom dolasku u Kosovsku Mitrovicu, u društvu batinaša. Nešto pre toga osnovan je pokret "Otadžbina" pa će pre biti da je razlog želja da ih svakako i do kraja ućutkaju jer imaju oni još dosta posla oko izdaje u KM. Jakšić je ovo vrlo ozbiljno shvatio rekavši da je to "Vučićev potpis" i dodao da upozorava javnost Srbije da ukoliko se njima ili njihovim porodicama nešto desi, iza toga stoji Aleksandar Vučić.

I Slaviša Ristić je optužio Vučića i rekao da "niko ne može da nas ubedi da ovde instalacije uvek zakažu u po ponoći". Zvaničnih izveštaja nema, kosovska policija ćuti a zanimljivo je da je na proslavi punoletstva deteta (mislim da je sin u pitanju ali nisam siguran) portparola Kosovske Policije, Željka Bojića, počasni gost bio i njegov prijatelj Zvonko Veselinović koji je samo tim povodom došao u Kosovsku Mitrovicu. Još ranije, Veselinović je u razgovoru sa svojim ljudima rekao da on zna kada ovaj režim padne da i njega čeka metak (zbog svega što je za njih radio).

Srbi u Kosovskoj Mitrovici počinju da se "pravdaju" što su ikada i branili most. Opada moral, opada volja, ljudi su deprimirani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA PKB: ZA VLAST JE PROVIZIJA UVEK VAŽNIJA OD ŽIVOTA GRADA

 

Poljoprivredna korporacija Beograd PKB, je poljoprivredno stočarski sistem sposoban da prehrani milionski grad, a jedinstven je po tome što se nalazi na samom obodu milionskog grada.

Gradonačelnik Siniša Mali, čovek neutoljive žeđi za pljačkom, na kojoj bi mu pozavideli i sunarodnici sa Volstrita, odlučio je da slobodnom pogodbom kompaniju proda srpskim tajkunima za male pare, a za veliku proviziju i prestonicu i Srbiju ostavi gladne i žedne.

Ali novom odlukom kojom Preduzeće PKB neće biti privatizovano (a koju su odbornici Skupštine grada Beograda doneli pre nekoliko dana), pa je prethodna odluka o prodaji postala nevažeća, pokvarili su računice nekima koji su planirali da se debelo ugrade!! Međutim sudbina ovog kombinata sa celokupnom imovinom, stočnim fondom, poljjoprivrednim zemljištem i inrastrukturom, i dalje je vrlo neizvesna, pa je za očekivati da verovatno bude i realizovana posle formiranja nove vlasti u Srbiji…

         

                              Mersiha Hadžić

 

Ne postoji isti takav poljoprivrdno-prehrambeni sistem nigde u svetu, koji u sklopu svog poslovanja ima mogućnost da razvija nove proizvode, poput insitiuta ili oglednog dobra, a da istovremeno poseduje sposobnost da samostalno prehrambenim proizvodima snabdeva velegrad u dovoljnim količinama, i da se nalazi na samom rubu prestonice.

Svake godine kao volonteri u PKB-u se javljaju studenti sa Bečkog univerziteta, više univerziteta iz Latinske Amerike i Sjedinjenih Država.

Mlada studentkinja iz Austrije, koja je od matičnog univerziteta nedavno dobila stipendiju da mesec dana provede u Beogradu i volontira u PKB korporaciji, dobrovoljno je o svom trošku produžila volontiranje, jer kako je rekla, ne veruje da bilo gde u svetu može da stekne ovakvo iskustvo.

Činjenicu da gradske vlasti planiraju da privatizuju PKB i možda čak njegovu imovinu rasprodaju iz stečaja, prokomentarisala je kao još jednu od gluposti koje se mogu sresti u zemljama u tranziciji.

"Tvrdnje vaših političara da ništa što nije isplativo i ne može da izdrži tržišnu utakmicu, država ne treba da subvencioniše, su glupost, jer poljoprivreda Evropske unije počiva i zavisi upravo od protekcije nacionalnih država i subvencija koje primaju. Nikada Evropa ne bi mogla sama sebe da prehrani, da posle Drugog svetskog rata države nisu finansirale razvoj poljoprivrede i stočarstva, a to se nije promenilo ni do danas", ističe studentkinja iz Beča.

Američki stručnjak koji je pre nekoliko godina posetio PKB korporaciju kako bi proučio metod obrezivanja papaka kod krava  koji se sprovodi u PKB korporaciji nad kravama, kako bi se lečile od mastitisa, bio je oduševljen ovom korporacijom.

"Ovo ne postoji u Americi", rekao je u jednom trenutku tokom svog studijskog boravka .

Kada krava oboli od mastitisa ona više nije u stanju da daje mleko u prvoj fazi, a u drugoj ne može više ni da stoji. Ako se tada blagovremeo ne izleči, krava više nikada neće biti u mogućnosti da daje mleko. Stručnjaci PKB su usavršili metodu obrezivanja papaka i metodu oporavka posle koje su krave u stanju da ponovo daju mleko.

Američki stručnjak je ovo okarakterisao kao najhumanije postupanje sa kravama muzarama koje je ikada video u životu. Na pitanje šta oni u Americi rade sa krvama koje obole od mastitisa, on je rekao da se takva krava smatra troškom.

"Krava koja oboli od mastitisa se u američkim mlekarama ne leči, bar su takva moja saznanja", ogradio se ovaj američki stručnjak i objasnio da se krava koja iz razloga što je obolela od mastitisa ili bilo kog razloga ne isporučuje mleko u dovoljnim količinama u Americi biva rashodovana. Prodaje se klanici, a mlekara kupuje mlađu kravu koja dolazi na njeno mesto.

Pretragom interneta može se doći i do podataka da se kravama u Americi masovno ubrizgava bovajn hormon, što kod njih u prvom periodu hormonske terapije potstiče proizvodnju mleka, ali dugoročno im skraćuje život. Tretman ovim hormonom im uvećava i masu.

Krava tretirana injekcijama bovajn hormona nekoliko godina može da daje i do devedeset odsto više mleka, ali potom mleko koje ona daje gubi na kvalitetu i dodatno ubrizgavanje ovih injekcija dovodi do lošeg zdravstvenog stanja životinje, posle čega se ona rashoduje.

Ovo su samo neki od primera, zbog čega je PKB bitan nacionalni resurs, a tu treba istaći i da on predstavalja izuzetno kvalitetno mesto za praksu studenata poljoprivrednog, veterinarskog i tehnološkog fakulteta. Svima je jasno koliko je za Srbiju važno da ima kvalitetno obrazovane kadrove u ovoj oblasti, i da bi prodaja PKB-a značila i lošije obrazovanje za studente pomenutih fakulteta.

Prema rečima inspektora koji je godinama bio zadužen za PKB, zemljište ove korporacije služi i kao rezervni tok reke Dunav, koje bi se koristilo u slučaju da ova internacionalna reka počne da plavi, kako su to proteklih godina u Srbiji radile manje reke.

PKB ima svoje irigacione sisteme i uredno održava kanale za odvođenje dunavske vode i navodnajvanje zemlje PKB-a. Takav resurs ne sme se olako prepuštati privatnicima, pogotovo se ne sme dozvoliti da ode u stečaj i da se, ne daj bože, zemljište koje služi kao rezervni tok Dunava preimenuje u građevisnko zemljište!

Siniša Mali želi da PKB koji vredi oko 600 miliona evra, slobodnom pogodbom proda za 90 miliona evra (plus 30 miliona provizije za sebe), da hijene tajkuni rasprodaju zemljište i imovinu, otpuste radnike. I Jevreji sa Volstrita bi popreko pogledali Malog. Završio bi u nekom ritu.

 

    PRODAJA PKB-a JE PLJAČKA NARODA U GIGANTSKIM RAZMERAMA

Piše: Milisav Đorđević,

predsednik Samostalnog sindikata PKB Korporacije

PKB Korporacija je prošlu godinu završila pozitivno i ima dobitak od 250 miliona dinara. Iz gradskog budžeta Korporacija nije dobila ni dinara, a pretprošle godine ostala je i bez premija za mleko, čime je oštećena za oko 750 miliona dinara.

Neprimerne su izjave gradonačelnika Beograda i drugih ljudi iz aktuelne vlasti, da PKB iz dana u dan beleži gubitke. Nije u redu što pljuju na PKB i prikazuju da radimo neuspešno. To su sve neistine koje se iznose da bi se opravdala prodaja.

Mi radimo bez zastoja i proizvodni proces nam traje 24 sata. Zaposleni u PKB Korporaciji su jednoglasno protiv najavljene privatizacije, jer praksa je pokazala da u Srbiji nijedna privatizacija poljoprivrednih kombinata nije bila uspešna.

Predlog je oba reprezentativna sindikata u PKB Korporaciji da država i dalje ostane većinski vlasnik kapitala PKB-a, a da se upravljački menadžment profesionalizuje i istrgne od partijskog uticaja. Praksa je pokazala: gde je partijski uticaj u preduzeću, tu ne samo da ne važi dobra menadžerska veština i praksa, već i zdrava logika upravljanja kapitalom pada u vodu.

Da je tako, primer je baš PKB Korporacija, koja ima Odbor direktora sastavljen od partijskih „delegata". Ovaj i ovakav Odbor direktora ni jednu odluku nije doneo u cilju da PKB Korporacija očisti svoja stara dugovanja koja se vuku još iz kriznih devedesetih godina prošlog veka, kada se jeftinom hranom PKB Korporacije kupovao socijalni mir.

A to je moglo i može da se reši prodajom od 50 do 100 hektara zemljišta u građevinskoj zoni i da se taj dug isplati u celosti. Primera radi, PKB je prodao 4 hektara zemlje u Borča Gredi po 700 hiljada evra po hektaru. Primenjujući ovu praksu, mogli smo veoma lako i efikasno da očistimo dugovne bilanse, a da uopšte ne bude ugrožena poljoprivredna proizvodnja.

Iznet stav pokazuje da se odbor direktora ne bavi zaštitom interesa PKB Korporacije, već interesima Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koje imaju većinu članova u Odboru direktora.

I ne samo da Odbor direktora PKB Korporacije ne štiti interese preduzeća, već odluke koje donose vode u sigurno rasturanje PKB Korporacije. Glasali su za nezakonito uknjiženje državnog zemljišta na PKB Korporaciju, koje bi se putem prodaje preduzeća prodalo po bagatelnoj ceni (sada u drugom krugu prodaje PKB-a cena hektara zemljišta iznosi manje od 3.000 evra).

Da je uknjiženje bilo kriminal, činjenica je da je služba katastra odbila da ovo zemljište preknjiži na PKB Korporaciju. Vlast je pravo odluke uknjižbe prebacila na Ministarstvo građevina kao drugostepeni organ, i uknjižba državnog zemljišta na PKB je izvršena i to više od 18 hiljada hektara zemlje, koja se više od tri četvrtine nalazi na teritoriji opštine Palilula, odnosno na levoj beogradskoj obali Dunava.

Zemljište je uknjiženo sa ciljem njegove prodaje, a to je Odbor direktora veoma dobro znao, jer smo mi iz sindikata svakog po na osob i upozorili da glasajući za ovakvu odluku čine kriminalnu radnju.

I javni pravobranilac Srbije u ovoj radnji je prepoznao kriminal i kod Upravnog suda Srbije pokrenuo spor poništenja ove uknjižbe. Međutim, reagovao je lično premijer Aleksandar Vučić i njegovi ministri, pa je zaključkom Vlade Srbije krajem 2015. godine preporučeno Javnom pravobraniocu da povuče tužbu. Naravno, ne treba sumnjati u postupak Javnog pravobranioca u odnosu na Zaključak Vlade Srbije „Poslušnost je najveća vrlina", a najveće vrline se stavljaju na prvo mesto.

Sindikati nisu protiv privatizacije preduzeća, ali grad je izabrao najgori mogući model privatizacije. Po njihovom modelu se ne prodaje preduzeće, već zemljište, mehanizacija, građevinski objekti i stočni fond. Svi radnici se otpuštaju, pa novi vlasnik koga od radnika hoće da primi na posao, a koga neće širok mu drum. Zar su zaposleni, čijom zaslugom je i opstalo ovo preduzeće, to zaslužili?

Da li je slučajno izabran ovaj model privatizacije? Mislim da nije, i da je u pozadini svega želja i namera pojedinaca iz vlasti da se što više državnih para slije u privatne džepove. Ništa novo! Ovo je na stotine primera privatizacije već viđeno, sa razlikom, što je ovo pljačka naroda u gigantskim razmerama.

Naš predlog privatizacije je da grad podeli besplatne akcije zaposlenima i bivšim zaposlenima na osnovu minulog rada i da se PKB upiše u APR kao akcionarsko društvo. Zatim da država nađe strateškog manjinskog partnera (ulagača) i da mu na osnovu manjinskog vlasništva poveri upravljanje preduzećom.

Ovaj naš predlog je zdrav i jedino ispravan način privatizacije od koje svi imaju koristi: Zaposleni, bivši zaposleni, grad kao vlasnik, država Srbija i novi manjinski kupac, a najvažnije je da PKB Korporacija ostane celina i sa svojih 70 godina tradicije u agrobiznisu bude ponos srpske privrede.

 

    KOLIKO SVI MI DUGUJEMO PKB KORPORACIJI

Piše: Nikola Lazić,

predsednik Nezavisnog sindikata PKB Korporacije

PKB u svojih sedam decenija rada, ne samo da je proizvodio hranu, već je na sebe preuzeo i imao veliku društvenu odgovornost. Sa njegovim viškom profita formirana su ritska naselja, izgrađivani stanovi za zaposlene, vršena ulaganja potpuna ili delimična u školske zgrade, obdaništa, zdravstvene stanice, a kompanija je bila nosilac i finansijer komunalnih delatnosti u ovim naseljima: vodovod, kanalizacija, podizanje i uređenje zelenih površina, uređenje puteva…

Kompanija je ovim preuzela niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija učestvuje u održavanju oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i nad stotine kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

Osim komunalne infrastrukture i ulaganja u istu, PKB Korporacija veliku pažnju poklanja i u organizovanju kulture kroz Kulturno umetničko društvo PKB i u organizovanju sporta kroz Sportsko društvo PKB. Poznato je da u svakom ritskom naselju postoje sportski tereni za fudbal, košarku… i da grad ni dinara ne ulaže u ovu sferu društvenog života kod nas.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi sa ciljem da što brže obrne uloženi novac i da tako zadovolji sopstvenu glad za profitom. Ovo očigledno govori da novog vlasnika održavanje i razvoj društvenog života u ritskim naseljima uopšte neće interesovati.

Izneti stav nije samo stav sindikata iz PKB Korporacije, već je stav i ličnosti od znanja i integriteta: Miladin Ševarlić, profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, jednom prilikom je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno gost PKB-a bio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

Kao i mi u sindikatima, i uvaženi profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

Nad ovim iznetim činjenicama, treba svi da se zamislimo koliko dugujemo PKB Korporaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i „hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

„Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj „Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –„Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se „učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita…

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima” kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEVO AMINOVANJE DOBRO SMIŠLJENE OTIMAČINE „TELEKOM SRBIJA“ KROZ RAZGRANATU MREŽU INVESTICIONOG FONDA

 

Ono šta se sada odigrava u postupku privatizacije "Telekoma" samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost. Dogovor o prodaji sklopljen je još sredinom februara na sastanku u Abu Dabiju, a privatizacioni savetnik srpske Vlade u stvari je više od sedam godina strateški partner potencijalnog privatizacionog kupca, koji je već izdvojio dve milijardi dolara za kupovinu "Telekoma" i plaćanje provizija učesnicima.

 

                           Milan Malenović

 

Pred Srbijom se nalazi jedna po nacionalne interese značajna privatizacija. Radi se o najvećem domaćem teleoperateru, "Telekomu". Već pitanje da li treba u ovom slučaju ići u privatizaciju samo po sebi izaziva kontroverze, jer stručnjaci smatraju da ne bi trebalo strancima u potpunosti predati srpske telekomunikacije. Osim toga, sam postupak privatizacije je kriminalan.

Prosto je neverovatno da u državnom vrhu Srbije, u svim ministarstvima i raznoraznim agencijama, ne postoji nijedan kvalitetan i iskusan stručnjak iz ove oblasti. Jer, da postoji makar jedan takav stručnjak sa iskustvom, on bi Vladu upozorio da za privatizacionog savetnika za "Telekom" ne uzima kompaniju "Lazard", odnosno jedan njen ogranak, a svakako bi insistirao na otkazivanju ugovora onog trenutka kada je za najozbiljnijeg potencijalnog kupca proglašen investicioni fond "Apollo".

Ispred privatizacionog savetnika "Lazarda", nastupa bivši ministar Božidar Đelić, koji je izjavio da će "Putina izvesti na sud"!

Svetski mediji koji prate dešavanja u svetu visokog biznisa objavili su 12. avgusta 2008. godine, skoro sedam godina pre nego što je srpska vlada "Lazard" uzela za privatizacionog savetnika, kako ova kompanija i investicioni fond "Apollo Management LP" ulaze u strateško partnerstvo, i to upravo na području Evrope.

 

       Geneza otmenog pljačkaša

 

Poznati stručni portal "Business Wire"  u to vreme, između ostalog, piše: "Strateško partnerstvo predstavlja kamen temeljac za proširenje globalnih operacija obe kompanije… Investicioni stručnjaci ‘Lazarda’ i ‘Apolla’ blisko će sarađivati na traženju investicionih mogućnosti u Evropi."

Kako je, onda, moguće da "Lazard" i dalje vodi pregovore u ime srpske Vlade sa sopstvenim strateškim partnerom? Moguće je zato što je cela operacija dobro smišljena i odobrena od Aleksandra Vučića. Da bi se ovo razumelo potrebno je prvo da se objasni kako je "Lazard" uopšte postao privatizacioni savetnik u slučaju "Telekoma".

Investiciona banka "Lazard Ltd" , danas sa sedištima u Njujorku (Rockefeler Plaza 30) i na Bermudima (Hamilton), vodi poreklo od malog trgovačkog preduzeća "Lazard Frčres & Co" koja su tri brata Lazard osnovala 1848. godine u Nju Orleansu.

O porodici Lazard malo se zna. Zna se da su Jevreji, poreklom iz francuske provincije Alzas, ali se ne zna kada su tačno stigli u Ameriku i šta im danas rade potomci. Tri brata, osnivači porodičnog preduzeća, ubrzo, po ustaljenom modelu koji su primenjivali i Rotšildovi, odlaze svako na drugu stranu SAD, osnivaju sopstvene kompanije koje međusobno sarađuju.

Pod vođstvom Majkla Dejvid-Vajla, direktora jedne od tri kuće "Lazard", sve kompanije se 2000. ujedinjuju u "Lazard LLC" sa sedištem u Njujorku, i ćerkama firmama u Parizu i Londonu, kao i podfilijalama u 43 grada u 27 zemalja sveta. U 2014. berzanska vrednost kompanije iznosila je 2,34 milijarde dolara.

Na dugačkoj listi eminentnih sadašnjih i bivših saradnika ove banke, nalazi se i ime nekadašnjeg ministra finansija Srbije, Božidara Đelića, koji je ubrzo dospeo pod udar kritike da je najzaslužniji što je "Lazard" postao privatizacioni savetnik za "Telekom". Njegova uloga u ovome je, međutim, zapanjujuće mala. Upućeni u rad kompanije, ali i srpske Vlade, ukazuju na jednog potpuno drugog čoveka.

Piter Bendžamin baron Mendelson, rođen 1953. u Velikoj Britaniji, poznati je britanski političar. Bio je u nekoliko navrata član kabineta (ministar bez portfelja i državni sekretar uglavnom u oblastima trgovine), državni sekretar zadužen za Severnu Irsku, a od 2004. do 2008. bio je komesar Evropske Unije za trgovinu.

Po ocu je Jevrejin, a britanski političar Tam Deliel ga je 2003. optužio da pripada "Blerovoj jevrejskoj kabali". Najmanje od 1998. godine, kada je javno na televiziji priznao ovu vezu, živi u vanbračnoj zajednici sa Brazilcem Ronaldom Avilom da Silvom.

 

Mendelson je više nego kontroverzna ličnost.

Prvi put je ostavku na visoku funkciju (tada je bio ministar bez portfelja u vladi Tonija Blera) morao da podnese 1998. godine. Razlog je bio uzimanje beskamatne pozajmice u visini od 273.000 funti za kupovinu nove kuće, odnosno činjenica da ovo uvećanje lične imovine nije prijavio nadležnim organima.

Zajmodavac je bio multimilioner i poslanik Laburističke partije (kojoj i Mendelson pripada) Džefri Robinson, koji je i sam zbog svega ovoga podneo ostavku i 2000. optužio Mendelsona da je u vezi pozajmice lagao Parlamentarni odbor.

Mendelson se već deset meseci kasnije vraća na novu visoku funkciju. U oktobru 1999. postaje državni sekretar za Severnu Irsku, ali već u januaru 2001. ponovo podnosi ostavku zbog nove afere. Ovog puta je pokušao da iskoristi svoj položaj i prijateljstvo sa ministrom unutrašnjih poslova Velike Britanije kako bi sredio da jedan indijski milioner, koji je u Indiji bio pod istragom, dobije britansko državljanstvo.

Posle ovoga je Mendelson do 2004. bio samo poslanik u britanskom parlamentu, a te godine postaje komesar EU za trgovinu  . Mesec i po dana posle izbora na ovu funkciju Mendelson je dočekao Novu Godinu na jahti Pola Alena, suosnivača "Majkrosofta", koji je u to vreme bio pod istragom organa Evropske Unije. Ovaj skandal, međutim, nije okončao Mendelsonovu karijeru.

 

       Veze Blera i Mendelsona

 

U oktobru 2008. britanski mediji objavljuju kako je Mendelson dugogodišnji prijatelj sa ruskim oligarhom Olegom Deripaskom, sa kojim se u avgustu te godine sreo u Taverna Anji na Krfu, u jeku debate na evropskom nivou o smanjenju cena aluminijuma, osnovnog proizvoda kojim je Deripaska trgovao.

Ukupno je Mendelson bio u 35 od 42 različitih komiteta i potkomiteta britanske vlade.

Godinama je bio među članovima Laburističke partije najneomiljeniji funkcioner ove stranke. Njegov veliki mentor Toni Bler je 1996. izjavio kako će "njegov projekat biti završen kada laburisti nauče da vole Mendelsona". I zaista, 2009. Mendelson sa prvog pada na drugo mesto liste neomiljenosti, a 2010. laburisti odlaze sa vlasti.

Mendelson i Bler su bliski prijatelji i saradnici od 1994. godine kada je Mendelson na unutarstranačkim izborima podržao Blera protiv Gordona Brauna i postao šef njegove izborne kampanje.

Posle odlaska iz politike, baron Mendelson se prepušta privatnom biznisu i dospeva kao visoki saradnik u "Lazard". I Toni Bler napušta politiku i posvećuje se svojim privatnim poslovima, a 2014. postaje savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića.

Bler i Vučić sredinom februara 2015. sklapaju sporazum o proširenoj međusobnoj saradnji. Njih dvojica su se tada sreli u Abu Dabiju, čiji je prestolonaslednik bio organizator i pokrovitelj sastanka.

Upravo na ovom susretu je pao konačni dogovor o načinu privatizacije srpskog "Telekoma", tvrde upućeni. Bler je već imao konkretnu ponudu od barona Mendelsona za srpske vlasti, a ona obuhvata i skoro 100 miliona evra tešku proviziju za sve učesnike. Iza Mendelsona u ovom poslu finansijski stoji "Apollo", "Lazardov" strateški partner.

"Telekom" je tada već bio raspisao javni poziv za dostavljanje ponuda za privatizacionog savetnika, a na konkurs se javio samo "Lazard". Ostali su znali da je sve namešteno, pa nisu hteli da gube vreme i novac.

Zvanično je 6. marta 2015, tri nedelje posle sastanka Vučića i Blera u Abu Dabiju, proglašeno kako "Lazard Freres SAS" postaje privatizacioni savetnik.

U to vreme je već postojala i konkretna ponuda "Apolla" upućena "Lazardu", njegovom strateškom partneru na polju investicija u Evropi, za kupovinu "Telekoma". Bler i Mendelson su samo trebali da pridobiju Aleksandra Vučića, ali to i nije bilo posebno teško budući da je na njihovu stranu stao i intimus srpskog premijera, šeik Muhamed bin Zajed, prestolonaslednik Abu Dabija i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Sve što se sada dešava samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost – dogovor o preuzimanju srpskog teleoperatera broj jedan je odavno postignut. I sam "Apollo" ima dugu tradiciju varanja i podmićivanja.

"Apollo Global Management LLC", krovna kompanija pod kojom rade firme sa rečju "Apollo" u svom nazivu, osnovan je 1990. godine u Njujorku, SAD. Zvanično je glavni osnivač bio Leon Blek, 1951. rođen kao sin jevrejskog emigranta iz Poljske. Blekov otac Eli M. Blek je 1976. izvršio samoubistvo kada je saznao da tužilaštvo vodi istragu protiv njega zbog finansijskih mahinacija.

U stvarnosti je iza projekta investicionog fonda "Apollo" u početku stajao Majkl Milken, koji je od sredine osamdesetih bio pod istragom, zajedno su radili u njujorškoj investicionoj banci "Drexel Burnham Lambert" gde su se upoznali i sprijateljili.

Milken je 1990. godine bio osuđen na 10 godina zatvora, isplatu od 1,1 milijarde dolara za kazne i obeštećenja i doživotnu zabranu za rad sa hartijama od vrednosti, ali su ga zbog dobrog ponašanja i saradnje iz zatvora pustili posle 22 meseca.

"Drexler", koji je nekada bio peta najveća banka u SAD, posle niza skandala bankrotirao je u februaru 1990, samo pola godine pre zvaničnog početka rada "Apolla". Milken je zbog zabrane bavljenja prometom akcija od tada poslovao sakriven iza Bleka i ostalih zvaničnih osnivača "Apolla".

"Apollo Investment Fund L.P."  , prvi zajednički projekat "Apolla", uspeo je da prikupi 400 miliona dolara tuđih para za investicije u rizične hartije od vrednosti. Skoro celokupnu svotu je preko svojih kontakata obezbedio Milken, pisao je 24. avgusta 1990. američki dnevni list "The New York Times".

Po podacima same kompanije ona je u 2015. upravljala sa ukupno 162,5 milijardi dolara tuđih para.

Od samog početa je ovaj investicioni fond bio sklon nezakonitom poslovanju. Vrhovni tužilac Kalifornije je 2002. optužio "Apollo" da je prilikom kupovine osiguravajućeg društva "Executive Life Insurance Co." 1991. godine prekršio zakon te savezne države koji zabranjuje da banke koje su u vlasništvu stranih država postaju vlasnici osiguravajućih zavoda.

"Apollo" je formalno na svoje ime kupio "Executive Life Insurance Co."  , ali kako nije imao dovoljno para koristio je kredit banke "Credit Lyonnais"  u većinskom vlasništvu Francuske, a kao garanciju je položio vlasnička i upravljačka prava nad kupljenim osiguravajućim društvom.

Znajući kriminalnu istoriju "Lazarda", "Apolla" i njihovih istaknutih saradnika, uopšte ne treba da čudi što su se ove dve firme udružile da zajedno sa kriminalu sklonim Aleksandrom Vučićem otmu "Telekom Srbije".

"Apollo" je 15. septembra 2015. po sopstvenim navodima od "Lazarda" zatražio instrukcije za transfer dve milijarde dolara. Za "Telekom" je ponudio 1,2 milijarde evra, odnosno po aktuelnom kursu 1,318 milijardi dolara.

Ostatak od skoro 700 miliona dolara koji trebaju da se transferišu predviđen je za dalje investicije u "Telekom" i za plaćanje provizije svim učesnicima ove zavere. Očigledno su čelnici "Apolla" apsolutno sigurni u akviziciju "Telekoma" po uslovima koje su Vučić i Bler februara meseca dogovorili u Abu Dabiju.

 

     A 1. S koca i konopca, a neki i iz zatvora!

Piter Bendžamin, baron Mendelson i Božidar Đelić nisu jedini kontroverzni bivši i sadašnji saradnici "Lazarda". Ova investiciona banka na spisku svojih visokorangiranih funkcionera iz prošlosti i sadašnjosti ima čitav niz osoba za koje može osnovano da se sumnja da su zanat učili od pohlepnih srpskih političara i tajkuna.

Nathaniel Philip Victor James Rothschild, rođen 1971, izdanak istoimene jevrejske dinastije bankara i milijardera, jedini je sin i naslednik Jackoba četvrtog barona Rotschilda. Rođen je u Velikoj Britaniji, živi u Švajcarskoj, a ima kanadsko državljanstvo.

Dugogodišnji je sponzor Petera Benjamina barona Mendelsona koji je često boravio na njegovoj jahti, gde se tajno susretao sa tajkunima koji su bili ili pod istragom organa Britanije i EU ili su imali neke druge finansijski značajne razloge za ove sastanke.

Henrique de Campos Meirelles, jedan sa spiska "Lazardovih" stručnjaka, rođen 1945, dogurao je do mesta predsednika centralne banke Brazila. Vlada te južnoameričke države ga je 2005. optužila za utaju poreza i nelegalne međunarodne finansijske transakcije.

Rodrigo de Rato y Figaredo, rođen 1979, posle povlačenja iz privatnih razloga sa mesta direktora Međunarodnog monetarnog fonda, 2010. preuzima funkciju direktora "Caja Madrid", banke  u javnom vlasništvu i stečaju.

Protiv ovakvog partokratskog investiranja pobunila se javnost, pa Rato 7. maja 2012. podnosi ostavku na mesto direktora. Zajedno sa trideset drugih funkcionera "Bankie" on je u julu 2012. optužen za knjigovodstvene greške.

Oktobra 2014. otkriva se da je Rato u periodu od oktobra 2010. do novembra 2011. nenamenski koristio službenu kreditnu karticu dobijenu od "Bankie" i tako potrošio 99.041 evro. Samo u jednom danu je za alkoholna pića platio 3.547 evra. Najviše je trošio u periodu neposredno pred odlazak sa mesta direktora.

Mark Jonathan Pincus, rođen 1966. Osnivač je portala "Zynga" koji prodajom virtuelnih umetnički dela prikuplja novac za humanitarne akcije.

Steven Lawrence Rattner, rođen 1962, poznat je najviše po svojoj ulozi u spasavanju američke automobilske industrije 2009. On i investiciona firma "Quadrangle Group"  , čiji je suosnivač, u leto 2009. dolaze pod istragu državnog tužioca zbog finansijskih malverzacija na štetu jednog penzionog fonda. U aprilu 2010. "Quadrangle" prihvata vansudsku nagodbu o plaćanju ukupno 12 miliona dolara za kazne i obeštećenje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LOMLJENJE KIČME NARODU I DRŽAVI UZ LAKU KUPOVINU MORALA I DOSTOJANSTVA U SRBIJI!!!

 

Bivši ambasador SAD u Beogradu, Bil Montgomeri, hvalio se svojevremeno jednom hrvatskom novinaru, tokom razgovora vođenog u Cavtatu, kako je sa znatno manjim budžetom nego što je tražio od svoje vlade, kupio kompletnu srpsku opoziciju i najveći deo intelektualne elite.

Sa koliko novca zapadne vlade danas kupuju političare, medije i intelektualce u Srbiji? Koliko košta vodeći izdajnik, koji je stavio svoj potpis na Briselski sporazum i otvorio put stvaranju lažne albanske države na teritoriji Republike Srbije? Ko je spreman da izda Republiku Srpsku i po čijem nalogu?

 

                     Milica Grabež

 

Juda Iskariotski izdao je Hrista na Veliki četvrtak, za 30 srebrnjaka. Kada je shvatio šta je uradio, vratio je novac i ubio se.

Kroz svoju burnu istoriju, Srbija je imala mnogo znanih i neznanih junaka koji su položili život u slavu otadžbine. Ali, ova namučena i herojska zemlja, uvek je imala i ljudskog otpada, neviđenog moralnog smeća spremnog da "proda veru za večeru".

Od čuvenog osnivača naprednjačke stranke iz devetnaestog veka, Čedomilja Mijatovića, koji je izdao Srbiju za račun Engleske i ponosio se svojim izdajništvom (pa na kraju završio gladan na ulicama Londona), preko Slobodana Jovanovića, predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije, koji je takođe svoju državu izdao Englezima i za njihov račun organizovao puč 27. marta 1941, pa skončao u Londonu, pa sve do današnjih dana. i vodećih ljudi Demokratske stranke (a sada Vučića i njegovih trabanata), koji su rasturili opljačkali državu, takođe za račun Engleza, može se sa pravom reći da takvih bandita pod ovim nebom nikada nije nedostajalo.

Protekle nedelje, oglasio se i jedan ocvali izdajnik, Dragoljub Mićunović, čovek koji već pedeset godina lažira demokratiju, rekavši kako je "Republika Srpska tvorevina koja je stvorena samo da bi se završio rat"!

Na tome se nije zadržao nego je dodao "…da je bilo očekivano da će ona biti odvojena od BiH i priključena Srbiji. To je bila strateška koncepcija. Ovako, ostala je neuspešan projekat".

Zašto je ostareli Mićunović, čovek koji je skoro sa obe noge već na onom svetu, odlučio da progovori iz groba na ovakav način o Republici Srpskoj, za koju je izginulo 60.000 Srba?

Odgovor je jednostavan: jer je celog života bio nečiji plaćenik pa su i sada Englezi i ostali sponozori njegovog debatnog kluba platili da iz svog antisrpskog debatnog kluba pod imenom "Demokratski centar" pokrene to pitanje.

Srećom, garant Republike Srpske je Ruska federacija i više niko ne može ni da se našali da minira Dejtonski sporazum. Više od dva veka, svaka vlada u Londonu je radila protiv Srbije i protiv većina naroda na Balkanu, sa isključivim ciljem da ovo područje bude nestabilno i da šteta po kontinentalnu Evropu od toga bude što veća, a da od toga izvuče korist Ujedinjeno Kraljevstvo.

Veleizdajnički posao oko Kosova i Metohije, obavila je vlada Aleksandra Vučića. Pre njega, put za izdaju utro mu je bivši predsednik Srbije Boris Tadić, koji je prihvatio da se iz nadležnosti Ujedinjenih nacija, i njene rezolucije 1244 , Kosovo preda na rešavanje Evropskoj Uniji. Taj posao oko pregovora vodio je, nikada ne podnevši građanima račune, Borisav Stefanović, zvano Borko, po Tadićevom izboru.

Prethodno je Zoran Đinđić, za samo dve godine vladanja Srbijom, shvatio da Srbija ništa ne znači Zapadu, bolje reći da je smatraju banana-državom, koju treba rasturiti, i sa njom praviti eksperimente, pred očima Rusije.

Čim se sastao u Banja Luci sa izaslanikom predsednika Putina, u nameri da uspostavi sve važeće međunarodne ugovore sa ovom zemljom, iz njegovog tabora je ubijen.

Vučić je dobio ovih dana i jednu "hrabru" podršku, i to od Vladimira Kostića, predsednika Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), institucije koja je punih dvadeset godina ćutala na tu temu.

Iza Kostićevih reči, da je Kosovo gotova stvar i da Srbija treba da prizna postojanje te albanske separatističke tvorevine, jasno se vidi rukopis Aleksandra Vučića, koji govori kroz trbuh predsednika SANU koji kaže da u Evropsku uniju treba ući "makar i povraćajući", jer nam drugog puta nema! I to sve pozivajući se na stihove tragičnog pesnika Branka Miljkovića!

Zašto je tako lako kupiti moral i dostojanstvo ljudi čija je reč važna a položaj u ovom društvu istaknut? Na šta nas to nagovara predsednik SANU, Vladimir Kostić, kad kaže: "…Srbija kakav god udarac da primi, mora da nastavi da širi svoje demokratske kapacitete i prostora slobode. Inače neće opstati…"?

Preti li nam to Kostić da ćemo, ako još niže ne skinemo gaće, postradati još više? Dokle tako?

Treba se ovde setiti i jednog važnog pitanja koje je postavio vojvođanski akademik Čedomir Popov: "Koliko to Srbija mora da bude mala, da ne bi bila velika?". Ta gorka ironija akademika Popova jasno govori u kakvoj se situaciji već godinama nalazi Srbije, razapeta i oklevetana, bačena u čeljusti svojim proverenim neprijateljima.

Sve "demokratske" vlade Srbije poslednjih petnaest godina, svojski su se trudile da slome kičmu sopstvenom narodu i državi. Ali, vrhunac izdaje državnih interesa, desio se onog dana kad je Vučićeva vlada pristala je na prestanak blokade izgradnje granice sa albanskim Kosovom (čitaj, Velikom Albanijom), posle usvajanja zaključaka četiri opštine sa severa Kosova i Metohije (pod njegovim ličnim pritiskom). Bila je to najgora kolaboracija sa srpskim neprijateljima u novijoj istoriji, koju je "vođa" pravdao beznadežnim evropskim integracijama.

Sezona aktivnog izdajništva u Srbiji, iznedrila je i čitavu armiju cinkaroša i Juda spremnih da za malo para izdaju svakoga, pa čak i članove najuže porodice! Kad je polovinom ove godine doneta britanska Rezolucija protiv Republike Srpske, odmah su se u Beogradu oglasili i plaćenici NATO pakta, poput Sonje Liht, Jelene Milić, Zorana Dragišića i sličnih "abonenata" Severnoatlanske alijanse.

Nije prošlo mnogo vremena, a Aleksandar Vučić je došao "na noge" i Sonji Liht i svim drugim rasturačima Srbije, prodanim dušama koje već godinama rade protiv interesa države koja ih toleriše. Tako mu je naređeno iz Londona.

Nije ga mnogo trebalo ni nagovarati. Način na koji je on prodao dušu đavolu, ništa se ne razlikuje od onoga kako su to uradili svi izdajnici Srbije pre njega. Vodeći ljudi Demokratske stranke, koji su opljačkali Srbiju i koji su pod njegovom zaštitom od prvog dana premijerskog mandata, danas su vlasnici i po nekoliko stranih pasoša (Norveške, Velike Britanije, SAD, Francuske…).

Zlu ne trebalo, ako narod krene na njih, da imaju gde da pobegnu. Neki od njih su već odavno van zemlje (Božidar Đelić), mada bi trebalo da u svojoj domovini robijaju zbog uništene ekonomije i opljačkanih milijardi.

Sadašnji srpski izdajnici i njihove stranke, direktno su finansirani iz budžeta najvećih i najvažnijih zapadnih zemalja. Srbija iz svog budžeta finansira neke njihove stranke, kako bi zastupale srpske interese, bio bi to skandal neviđenih razmera i mnogi bi završili u zatvori zbog toga. U obrnutom smeru, sve je moguće.

Alkoholisani britanski lord Pedi Ešdaun je, tokom celog svog mandata na poziciji Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, radio protiv interesa Republike Srbije i indirektno protiv Srbije.

Niko mu se iz Beograda nikada javno nije usprotivio! Naprotiv, čak pet članova ondašnje stranke G-17 dolazili su mu na poklonjenje i dobijali novac za svoje nečasne poslove. Slično nešto, nastavilo se pod terorom šefa OHR-a, Valentina Incka. Ukratko, novac za izdajnike u Beogradu je prioritetan.

Podsetimo da je najveći deo srpske intelektualne elite, antiruske orjentisane, koncentrisan u Demokratskoj stranci, svim njenim frakcijama, kao i kod Čedomira Jovanovića. Treba napomenuti da su i dve poslanice DS-a, Nataša Vučković i Vesna Marjanović, u parlamentarnoj skupštini OEBS-a, glasale su da OEBS suspenduje članstvo Rusije u ovoj organizaciji.

Zašto nikada u poslednjih 120 godina u Srbiji nije zabranjena nijedna stranka koja je otvoreno pozivala na urušavanje teritorijalnog integriteta, pravdajući stranu okupaciju, razaranje Srbije?

Zašto se na RTS-u, kada god požele, oglašavaju Nataša Kandić, Sonja Liht, Jelena Milić, Čeda Jovanović i mnoštvo drugih srbomrzaca, a da niko, ko drugačije od njih misli, nema šanse da iznese svoje mišljenje?

Zašto je RTS cenzurisala Emira Kusturicu, kada se obratio na proslavi godišnjice SNS-a, slobodno intepretirajući njegov govor, a u dnevnik RTS-a pozvala, kao važnog novinara, Zorana Panovića, urednika malotiražnog lista Danas, koji se finansira parama Fonda Konrad Adenauer? Ko je taj Panović, koji liže godinama članke Vučiću, očekujući ambasadorsko mesto, koje su, pre njega zaslužila još dva urednika ovog glasila?

Vučić se ponosi što na sednicama Vlade prisustvuje Makl Denverport, ili Majk Kirbi. U kojoj to još zemlji strani ambasador javno rukovodi Vladom? Kada je Aleksandar Čepurin došao u Vladu Srbije, da deli lekcije?

Podsetimo se da je 1914. godine, Vlada Kraljevine Srbije zamolila ruskog veleposlanika da sačeka odluku Vlade u hodniku, a povodom ultimatuma Austrougarske?

Svim Judama u Beogradu je jasno da Srbija nema nikakve šanse da uđe u EU pre 2027. godine. To je za dvanaest godina!

Srećom, glas Emira Kusturice, Novaka Đokovića i srpskih patriota daleko se čuje. Dalje od Londona. A, i Rusija je ustala, i pruža ruku Maloj Rusiji. Zato su Jude uznemirene, jer njihov život zavisi od izdaje, udvaranja i apanaže.

Pozivamo građane da Judama koje javno prodaju Srbiju, koji licitiraju sa njenom teritorijom, istorijom, kulturom i verom, pokažu snagu svojih mišića.

Da li bi moglo da se desi da u Zagrebu predsednik Hrvatske akademije nauka zatraži da Hrvatska ode iz Istre? Živeo bi samo jedan dan. Možda i manje. Mađari se brane ogradama, da sačuvaju svoju državu i kulturni identitet, mi se ponosimo što smo svratište onima koji drugima odsecaju glave.

Smrt Judama.

 

       A 1. Aplauz koji je razbesneo Vođu

Govor Emira Kusturice, na proslavi godišnjice Srpske napredne stranke, u kome je on pozvao na punu saradnju sa Rusijom i prekid služenju Engleskoj, izmamio je kod prisutnih naprednjaka frenetičan aplauz, koji je razbesneo Vučića. Vođa je zbog ovoga obećao da će očistiti stranku i da najveći broj njih koji su bili u sali neće više biti članovi SNS.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

„POSLOVNI DUH“ VLASTI SRBIJE OD NAMERE ZA DOKAPITALIZACIJU BANKE „TESLA“ DO NJENE PRODAJE

 

Na spisku projekata koje Aleksandar Vučić uspešno uništava, visoko mesto zauzima i „Tesla štedna banka" u Zagrebu. Vlada nema nikakav plan za rešenje problema u kojima se našla prva posleratna srpska ekonomska institucija u Hrvatskoj. Zbog nesposobnosti i javašluka banka godišnje gubi na vrednosti oko milion evra i tone u propast.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere. Konačno, to je dokazao svojim držanjem kad je raspisan i konkurs za prodaju „Tesla" banke koji je bio otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke najavljeno za 25. avgust. Ti datumi su prošli, a Vlada Srbije je to prećutala. Tako je napravljena velika šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj.

 

            Predrag Popović

 

Banka „Tesla" osnovana je 2011. godine s namerom da se povoljnim kreditima i logističkom podrškom omogući održiv povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku. Inicijativu je pokrenulo Srpsko narodno veće, a „Tesla" je nastala dokapitalizacijom jedne hrvatske štedionice.

Vlada pokrajine Vojvodine je, preko republičkog Fonda za razvoj uložila 1,5 milion evra, a Vlada Srbije 1,7 miliona evra. Akcionari banke kasnije su postale i neke hrvatske firme i pojedinci. Početni kapital od oko 4,5 miliona evra nije bio dovoljan za uspešan rad, tako da je „Tesla" od starta poslovala s velikim gubicima.

Posle prve dokapitalizacije, koja je bila palijativno rešenje, Republika Srbija je imala 29,12, a AP Vojvodina 25,96 odsto udela u kapitalu banke.

Odgovornost za loše poslovanje, pored rukovodstva, trebalo je da snose i članovi Nadzornog odbora. Pored Milorada Pupovca, predsednika SNV, u NO nalazili su se Zoran Pavlović, koji je podneo ostavku, i Biljana Jovanović, koja je bila uhapšena tokom istrage srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal pod sumnjom da je, kao predsednica izvršnog i kreditnog odbora Razvojne banke Vojvodine, učestvovala u nezakonitom odobravanju 28 kredita i 16 bankarskih garancija preduzećima Dušana Borovice.

Pošto krediti nisu vraćeni, pokrajinskom budžetu je naneta šteta od oko 27 miliona evra.

Na udaru kritike našao se Bojan Pajtić, koji je optuživan da je fiktivnim kreditima isisavao novac iz osnivačkog kapitala „Tesla" banke i da je ulaganjem u taj posao oštetio Razvojni fond Vojvodine.

Srpska napredna stranka je zahtevala utvrđivanje odgovornosti Pajtića za trošenje budžetskog novca na dokapitalizaciju banke. Koliko je ta vrsta kritike besmislena pokazuje već činjenica da AP Vojvodina, po svom Statutu, nema ovlašćenja da investira u pravna lica u inostranstvu.

Takođe, dokapitalizaciju „Tesle" podržala je Vučićeva Vlada, o čemu svedoče dopisi tadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića Hrvatskoj narodnoj banci o „kontinuiranom interesu Republike Srbije, kao većinskog vlasnika, za daljnji razvoj Tesla banke na hrvatskom tržištu, kao i stabilizaciju njene finansijske situacije".

Koliko je "sposoban", Vučić je pokazao serijom neverovatnih poteza. Prvo je Vlada Srbije 15. juna 2014. dala saglasnost da se „Tesla" banci odobri kredit Fonda za razvoj od 500.000 evra.

S tom dokapitalizacijom, Srbija je ulog digla na 2,2 miliona evra. Samo šest nedelja kasnije, 29. jula objavljen je javni poziv za prikupljanje ponuda za prodaju akcija „Tesla" banke. Da bi haos bio potpun, u razgovoru s Pupovcem, predsednikom Nadzornog odbora, Vučić je najavio gašenje banke.

Pupovac je srpskom premijeru prigovorio na razlici u odnosu prema Srbima u Hrvatskoj i Srbima na Kosovu. Vlada Srbije, umesto da investira neophodnih 10 ili 15 miliona evra, želi da ugasi ili proda jedinu srpsku ekonomsku instituciju u Hrvatskoj, sve pod izgovorom da banka pravi gubitke od milion evra godišnje.

Istovremeno, Srbija se na dnevnom nivou zadužuje za čak 8,5 miliona evra na srpske institucije na Kosovu i Metohiji dnevno se troši oko 650.000 evra, a na arapske migrante nešto više od 600.000 evra mesečno!

Da se ne pominje šteta koju budžetu Srbije prave državna preduzeća, poput „Srbijagasa", preko kojeg se finansiraju vladajuće partije. Pored toga, budžetom Srbije predviđena su sredstva za dokapitalizaciju „Srpske banke", „Dunav osiguranja" i „Poštanske štedionice".

U odnosu na sve te budžetske izdatke, investicija u „Tesla" banku, koja bi značajno pomogla Srbima u Hrvatskoj, predstavlja kap u moru. Međutim, bivšeg zagovornika Velike Srbije, Aleksandra Vučića, ne zanimaju ni ekonomski, ni politički interesi Srba koje je dugo i uspešno gurao u rat protiv Hrvata. Kao i tada, tako i danas u marketinške svrhe zloupotrebljava Srbe s one strane Dunava.

Pozitivnu ideju, u osnovi i ekonomski opravdanu, koristi za obračun s političkim protivnicima. Optužbama na račun bivšeg režima, kao i aktuelnog predsednika pokrajinske vlade, pokušava da prikrije vlastitu odgovornost za nastalu štetu.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere.

Prodaja banke nije uspela 2014. godine. Norveški „B2 Holding AS" dao je ponudu od po 8,73 evra po akciji. U pregovorima s ponuđačem predstavnik „Tesla" banke uspeo je da podigne cenu akcije na 13,2 evra, čime bi republički Fond za razvoj i AP Vojvodina dobile oko milion evra. Pregovori su propali, Srbija nije prodala svoje akcije i tako bar malo umanjila štetu.

Ni ovogodišnji pokušaj ne uliva optimizam. Konkurs za prodaju „Tesla" banke bio je otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke je najavljeno za 25. avgust. Vreme je prošlo, ali nema konačnog stava srpske Vlade.

– Banka ostvaruje gubitke, ali to ne znači da je propala. Većinski vlasnici odlučili su da prodaju akcije. Ako se to u dogledno vreme ne desi, možemo očekivati da će banka biti likvidirana.

Ideja o osnivanju banke je bila odlična, ali ni srpske ni hrvatske institucije nisu pronašle interes da banku dokapitalizuju, tako da je odlučeno da se potraži nekakav strateški partner. Investitoru je mnogo lakše da kupi postojeću banku koja nije u velikim dubiozama, što je slučaj s „Tesla" bankom, nego da traži licencu za osnivanje nove banke. Međutim, kad dobije novog vlasnika, ova banka će verovatno imati drugačiju funkciju – rekao je Zvonko Agičić, predsednik Uprave „Tesla" banke.

Prema nezvaničnim informacijama, interesovanje za kupovinu je pokazao jedan ruski fond. Međutim, otvoreno je pitanje da li će Hrvatska narodna banka, koja donosi konačnu odluku, odobriti ulazak na njihovo tržište investitora iz Rusije, kojoj je Hrvatska, kao članica Evropske unije, uvela ekonomske sankcije. Ukoliko taj posao ne bude zaključen, izvesno je gašenje „Tesla" banke.

Kako god bilo, već je napravljena ogromna šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj. Dobru i značajnu ideju upropastili su predstavnici aktuelne i bivše vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros Kana…I oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije