SABOTAŽA NA DRŽAVNOM NIVOU PO PITANJU IZVOZA GOVEĐEG MESA

 

Koliko košta 400.000 doza vakcina za krave protiv zarazne bolesti Nodularni dermatitis – Dermatitis, koje su (biće) uvezene bez primene Zakona o javnim nabavkama, a u skladu sa istim Zakonom, koliko letelica učestvuje u zaprašivanju oblasti gde se bolest pojavila, sa koliko vozila za zaprašivanje sa zemlje raspolaže Ministarstvo i ko je doneo odluku da se postave punktovi na putevima za proveru kamiona koji prevoze životinje?

 

                  Vuk Stanić

 

Srbija je donela odluku da vakciniše krave vakcinom protiv Nodularnog dermatitisa, zbog čega će naredne tri godine važiti zabrana izvoza govedine i to u trenutku kada je na ruskom tržištu potražnja za svim vrstama mesa u porastu!

Odluka o vakcinaciji je pogrešna, jer je problem trebalo da bude rešen zaprašivanjem. Proteklih dve godine mnogi su počeli da uzgajaju bikove zbog potražnje na ruskom tržištu, a zabrana izvoza sada će izazvati štetu merenu desetinama miliona evra.

Zaradiće jedino farmaceuti koji će nam prodati vakcine i oni koji budu dobili proviziju za njihov uvoz! Važno je reći da država dve godine nije preduzela skoro ništa da se kvrgavost, odnosno Nodualrni dermatitis ne proširi preko bugarske i makedonske granice…Bolest prenose komarci, muve i drugi insekti, pa se problem mogao rešiti pojačanim zaprašivanjem u pograničnim oblastima. Ne postoji komarac niti insekt koji je mogao da preleti stotine kilometara i da prenese ovu bolest duboko u Srbiju, dakle trebalo je zaprašivati u pograničnim oblastima.

Problem nije rešavan. Nisu zaprašivali. Za suzbijanje ove bolesti bio je zadužen načelnik odeljenja za zdravstvenu zaštitu, dobrobit i sledljivost životinja Budimir Plavšić.

Pošto se bolest u malim razmerama ipak proširila na Srbiju, u Ministarstvu je oformljen "Nacionalni krizni centar" kojim upravlja savetnik predsednika Vlade za poljoprivredu Dragan Glamočić.

Glamočić koji nije veterinar već je po struci agronom, samim tim nije ni veliki stručnjak za ovu bolest. Shvatio je Glamočić da mu trebaju savetnici koji su veterinari, zato je i angažovao već pomenutog Budimira Plavšića, koji jeste veterinar ali se pokazao i kao nemaran službenik ministarstva odgovoran za širenje ove bolesti.

Prema rečima jednog od najuglednijih doktora veterine u Srbiji i člana savetodavnih tela za izmenu pravilnika Ministarstva poljoprivrede, Miroslava Stojšića ova bolest se ne prenosi sa životinja na ljude, šta više ne prenosi se ni sa životinje na životinju, zapravo ograničena je samo na krave, bikove, junad i goveda, koje ujedu insekti koji su pre toga ujedali životinje zaražene ovom bolešću.

– Ne znam na osnovu čega je Glamočić formirao ekipu ljudi ali mislim da je angažovanje doktora medicine bivšeg ministra zdravlja Zorana Stankovića, dokaz da Glamočić nema pojma o ovoj bolesti. Verovatno je mislio da će se bolest prenositi i na ljude pa da mu je u timu potreban i patolog, objašnjava Stojšić i sa čuđenjem zaključuje da se u našoj državi često neupućenima prepušta da donose odluke od nacionalnog značaja, a posledice se potom ispravljaju godinama.

Prema njegovom mišljenju Plavšić, ali ni Nenad Petrović nisu najbolja veterinarska rešenja za krizni centar. Šta više on kaže da Krizni centar nije ni trebalo formirati, već da su to sve mogli da obave ljudi iz Uprava za veterinu.

U međuvremenu je na sajtu Ministarstva poljoprivrede objavljen tekst odluke da se uveze 400.000 vakcina protiv Nodularnog dermatitisa, dok je OIE (Svetska organizacija za zdravlje životinja) nekoliko dana ranije savetovala da se ne počinje sa masovnom vakcinacijom jer je broj otkrivenih slučajeva za sada mali. Preporučili su druge mere odnosno: zaprašivanje protiv insekata koji bolest prenose i ubijanje zaraženih životinja i praćenje stanja životinja koje su bile u blizini onih koje su zaražene.

Ova organizacija je Srbiji ponudila i 50.000 besplatnih doza vakcine za svaki slučaj, koje bi stajale u rezervi za slučaj izbijanja pandemije. Mi, uvek pametniji od celog sveta, odlučili smo drugačije. Odlučili smo da uvezemo 400.000 jedinica inekcije koja se u prošlosti loše pokazala.

Vakcina koja u trenutku dok se piše ovaj tekst još nije uvezena, ali će u trenutku kada Tabloid bude na kioscima već početi da se primenjuje na srpskim kravama je nepouzdana. Dešavalo se u drugim zemljama da kada krava bude vakcinisana sa tim lekom u kome se nalazi umrtvljen virus Nodularnog dermatitisa umesto da izgradi imunitet na ovu bolest, probije imuni sistem životinje i da ona onda oboli od Nodualrnog dermatitisa!

Zbog toga je ova vakcina u nekim zemljama proglašena opasnom i to za dodatno širenje ove bolesti.

Što se tiče našeg kriznog centra, oni su se za sada pokazali i kao ekipa surovih koljača, koji su nakon pojave kvrgavosti kod jedne krave u štali, naređivali da se zakolju sve druge krave koje su bile sa njom u kontaktu.

Ovo je neviđeni idiotizam koji ni Makedonci ni Bugari nisu primenjivali, jer je neopravdan. Neopravdan je iz razloga što: Nodularni dermatitis stručno rečeno nije. "Kontaginoza", u prevodu na srpski to je bolest koja se ne prenosi sa životne na životinju. Sve zemlje gde se ova bolest pojavila ubijali bi zaraženu životinju.

Stanje se prati 27 dana i ako se životinja u tom periodu ne razboli proglašava se zdravom! Istovremeno se i oblasti u kojima se bolest prijavila pojačano zaprašuju, ali u Srbiji se zaprašivanje i sada loše sprovodi, s obzirom da u pograničnim oblastima iz vazduha zaprašuje samo jedan helikopter. Istina Ministarstvo je na teren poslalo i veliki broj vozila za zaprašivanje, ali svi koji se u ovaj posao razumeju kažu da je zaprašivanje iz vazduha krucijalno.

Takođe je naša ekipa, organizovala punktove na putevima za proveru kamiona koji prevoze krave i goveda na koje su poslali veterinare koji su trebali da obilaze teren i otkrivaju nove slučajeve u štalama. Punktovi ne bi bili potrebni da se donela privremena zabrana transporta krava goveda junadi i bikova kroz Srbiju i preko granice. Onda bi veterinari mogli da obiđu teren i do danas bi se znalo koliko je životinja u kojim oblastima obolelo i da li je potrebna vakcinacija.

Ovo je možda i namerno urađeno, jer, prema našim saznanjima, u Srbiji je obolelo manje od dvadeset krava, što se ne može smatrati epidemijom pogotovo ne pandemijom. U želji da od nadležnih iz Ministarstva poljoprivrede dobijemo informacije bitne za pisanje ovog teksta poslali smo pitanja njihovoj pravnoj službi i ljudima iz kriznog centra: koliko životinja u Srbiji je obolelo od Nodularnog dermatitisa? (odnosno koliko slučajeva je otkriveno).

Koliko košta 400.000 doza vakcina za krave protiv zarazne bolesti Nodularni dermatitis, koje su (biće) uvezene bez primene Zakona o javnim nabavkama, a u skladu sa istim Zakonom?

Da li je istina da je OIE savetovala Srbiji da se životinje ne vakcinišu već da se pokuša suzbijanje zaprašivanjem? Koliko letelica učestvuje u zaprašivanju oblasti gde se bolest pojavila? Sa koliko vozila za zaprašivanje sa zemlje raspolaže Ministarstvo? Ko je doneo odluku da se postave punktovi na putevima za proveru kamiona koji prevoze životinje?

Nodularni dermatitis se pojavio pre dve godine u Makedoniji i Bugarskoj, šta je preduzeto tokom prošle i pretprošle godine da se obezbedimo da bolest ne pređe granicu? Da li je oblast uz granicu zaprašivana prethodne dve godine i kojim intenzitetom? Ko je bio odgovoran za sprečavanje širenja ove bolesti pre formiranja nacionalnog kriznog centra?

Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakve odgovore, osim odluke o jednom smenjivanju sa dužnosti…..

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRODAJA PKB: ZA VLAST JE PROVIZIJA UVEK VAŽNIJA OD ŽIVOTA GRADA

 

Poljoprivredna korporacija Beograd PKB, je poljoprivredno stočarski sistem sposoban da prehrani milionski grad, a jedinstven je po tome što se nalazi na samom obodu milionskog grada.

Gradonačelnik Siniša Mali, čovek neutoljive žeđi za pljačkom, na kojoj bi mu pozavideli i sunarodnici sa Volstrita, odlučio je da slobodnom pogodbom kompaniju proda srpskim tajkunima za male pare, a za veliku proviziju i prestonicu i Srbiju ostavi gladne i žedne.

Ali novom odlukom kojom Preduzeće PKB neće biti privatizovano (a koju su odbornici Skupštine grada Beograda doneli pre nekoliko dana), pa je prethodna odluka o prodaji postala nevažeća, pokvarili su računice nekima koji su planirali da se debelo ugrade!! Međutim sudbina ovog kombinata sa celokupnom imovinom, stočnim fondom, poljjoprivrednim zemljištem i inrastrukturom, i dalje je vrlo neizvesna, pa je za očekivati da verovatno bude i realizovana posle formiranja nove vlasti u Srbiji…

         

                              Mersiha Hadžić

 

Ne postoji isti takav poljoprivrdno-prehrambeni sistem nigde u svetu, koji u sklopu svog poslovanja ima mogućnost da razvija nove proizvode, poput insitiuta ili oglednog dobra, a da istovremeno poseduje sposobnost da samostalno prehrambenim proizvodima snabdeva velegrad u dovoljnim količinama, i da se nalazi na samom rubu prestonice.

Svake godine kao volonteri u PKB-u se javljaju studenti sa Bečkog univerziteta, više univerziteta iz Latinske Amerike i Sjedinjenih Država.

Mlada studentkinja iz Austrije, koja je od matičnog univerziteta nedavno dobila stipendiju da mesec dana provede u Beogradu i volontira u PKB korporaciji, dobrovoljno je o svom trošku produžila volontiranje, jer kako je rekla, ne veruje da bilo gde u svetu može da stekne ovakvo iskustvo.

Činjenicu da gradske vlasti planiraju da privatizuju PKB i možda čak njegovu imovinu rasprodaju iz stečaja, prokomentarisala je kao još jednu od gluposti koje se mogu sresti u zemljama u tranziciji.

"Tvrdnje vaših političara da ništa što nije isplativo i ne može da izdrži tržišnu utakmicu, država ne treba da subvencioniše, su glupost, jer poljoprivreda Evropske unije počiva i zavisi upravo od protekcije nacionalnih država i subvencija koje primaju. Nikada Evropa ne bi mogla sama sebe da prehrani, da posle Drugog svetskog rata države nisu finansirale razvoj poljoprivrede i stočarstva, a to se nije promenilo ni do danas", ističe studentkinja iz Beča.

Američki stručnjak koji je pre nekoliko godina posetio PKB korporaciju kako bi proučio metod obrezivanja papaka kod krava  koji se sprovodi u PKB korporaciji nad kravama, kako bi se lečile od mastitisa, bio je oduševljen ovom korporacijom.

"Ovo ne postoji u Americi", rekao je u jednom trenutku tokom svog studijskog boravka .

Kada krava oboli od mastitisa ona više nije u stanju da daje mleko u prvoj fazi, a u drugoj ne može više ni da stoji. Ako se tada blagovremeo ne izleči, krava više nikada neće biti u mogućnosti da daje mleko. Stručnjaci PKB su usavršili metodu obrezivanja papaka i metodu oporavka posle koje su krave u stanju da ponovo daju mleko.

Američki stručnjak je ovo okarakterisao kao najhumanije postupanje sa kravama muzarama koje je ikada video u životu. Na pitanje šta oni u Americi rade sa krvama koje obole od mastitisa, on je rekao da se takva krava smatra troškom.

"Krava koja oboli od mastitisa se u američkim mlekarama ne leči, bar su takva moja saznanja", ogradio se ovaj američki stručnjak i objasnio da se krava koja iz razloga što je obolela od mastitisa ili bilo kog razloga ne isporučuje mleko u dovoljnim količinama u Americi biva rashodovana. Prodaje se klanici, a mlekara kupuje mlađu kravu koja dolazi na njeno mesto.

Pretragom interneta može se doći i do podataka da se kravama u Americi masovno ubrizgava bovajn hormon, što kod njih u prvom periodu hormonske terapije potstiče proizvodnju mleka, ali dugoročno im skraćuje život. Tretman ovim hormonom im uvećava i masu.

Krava tretirana injekcijama bovajn hormona nekoliko godina može da daje i do devedeset odsto više mleka, ali potom mleko koje ona daje gubi na kvalitetu i dodatno ubrizgavanje ovih injekcija dovodi do lošeg zdravstvenog stanja životinje, posle čega se ona rashoduje.

Ovo su samo neki od primera, zbog čega je PKB bitan nacionalni resurs, a tu treba istaći i da on predstavalja izuzetno kvalitetno mesto za praksu studenata poljoprivrednog, veterinarskog i tehnološkog fakulteta. Svima je jasno koliko je za Srbiju važno da ima kvalitetno obrazovane kadrove u ovoj oblasti, i da bi prodaja PKB-a značila i lošije obrazovanje za studente pomenutih fakulteta.

Prema rečima inspektora koji je godinama bio zadužen za PKB, zemljište ove korporacije služi i kao rezervni tok reke Dunav, koje bi se koristilo u slučaju da ova internacionalna reka počne da plavi, kako su to proteklih godina u Srbiji radile manje reke.

PKB ima svoje irigacione sisteme i uredno održava kanale za odvođenje dunavske vode i navodnajvanje zemlje PKB-a. Takav resurs ne sme se olako prepuštati privatnicima, pogotovo se ne sme dozvoliti da ode u stečaj i da se, ne daj bože, zemljište koje služi kao rezervni tok Dunava preimenuje u građevisnko zemljište!

Siniša Mali želi da PKB koji vredi oko 600 miliona evra, slobodnom pogodbom proda za 90 miliona evra (plus 30 miliona provizije za sebe), da hijene tajkuni rasprodaju zemljište i imovinu, otpuste radnike. I Jevreji sa Volstrita bi popreko pogledali Malog. Završio bi u nekom ritu.

 

    PRODAJA PKB-a JE PLJAČKA NARODA U GIGANTSKIM RAZMERAMA

Piše: Milisav Đorđević,

predsednik Samostalnog sindikata PKB Korporacije

PKB Korporacija je prošlu godinu završila pozitivno i ima dobitak od 250 miliona dinara. Iz gradskog budžeta Korporacija nije dobila ni dinara, a pretprošle godine ostala je i bez premija za mleko, čime je oštećena za oko 750 miliona dinara.

Neprimerne su izjave gradonačelnika Beograda i drugih ljudi iz aktuelne vlasti, da PKB iz dana u dan beleži gubitke. Nije u redu što pljuju na PKB i prikazuju da radimo neuspešno. To su sve neistine koje se iznose da bi se opravdala prodaja.

Mi radimo bez zastoja i proizvodni proces nam traje 24 sata. Zaposleni u PKB Korporaciji su jednoglasno protiv najavljene privatizacije, jer praksa je pokazala da u Srbiji nijedna privatizacija poljoprivrednih kombinata nije bila uspešna.

Predlog je oba reprezentativna sindikata u PKB Korporaciji da država i dalje ostane većinski vlasnik kapitala PKB-a, a da se upravljački menadžment profesionalizuje i istrgne od partijskog uticaja. Praksa je pokazala: gde je partijski uticaj u preduzeću, tu ne samo da ne važi dobra menadžerska veština i praksa, već i zdrava logika upravljanja kapitalom pada u vodu.

Da je tako, primer je baš PKB Korporacija, koja ima Odbor direktora sastavljen od partijskih „delegata". Ovaj i ovakav Odbor direktora ni jednu odluku nije doneo u cilju da PKB Korporacija očisti svoja stara dugovanja koja se vuku još iz kriznih devedesetih godina prošlog veka, kada se jeftinom hranom PKB Korporacije kupovao socijalni mir.

A to je moglo i može da se reši prodajom od 50 do 100 hektara zemljišta u građevinskoj zoni i da se taj dug isplati u celosti. Primera radi, PKB je prodao 4 hektara zemlje u Borča Gredi po 700 hiljada evra po hektaru. Primenjujući ovu praksu, mogli smo veoma lako i efikasno da očistimo dugovne bilanse, a da uopšte ne bude ugrožena poljoprivredna proizvodnja.

Iznet stav pokazuje da se odbor direktora ne bavi zaštitom interesa PKB Korporacije, već interesima Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, koje imaju većinu članova u Odboru direktora.

I ne samo da Odbor direktora PKB Korporacije ne štiti interese preduzeća, već odluke koje donose vode u sigurno rasturanje PKB Korporacije. Glasali su za nezakonito uknjiženje državnog zemljišta na PKB Korporaciju, koje bi se putem prodaje preduzeća prodalo po bagatelnoj ceni (sada u drugom krugu prodaje PKB-a cena hektara zemljišta iznosi manje od 3.000 evra).

Da je uknjiženje bilo kriminal, činjenica je da je služba katastra odbila da ovo zemljište preknjiži na PKB Korporaciju. Vlast je pravo odluke uknjižbe prebacila na Ministarstvo građevina kao drugostepeni organ, i uknjižba državnog zemljišta na PKB je izvršena i to više od 18 hiljada hektara zemlje, koja se više od tri četvrtine nalazi na teritoriji opštine Palilula, odnosno na levoj beogradskoj obali Dunava.

Zemljište je uknjiženo sa ciljem njegove prodaje, a to je Odbor direktora veoma dobro znao, jer smo mi iz sindikata svakog po na osob i upozorili da glasajući za ovakvu odluku čine kriminalnu radnju.

I javni pravobranilac Srbije u ovoj radnji je prepoznao kriminal i kod Upravnog suda Srbije pokrenuo spor poništenja ove uknjižbe. Međutim, reagovao je lično premijer Aleksandar Vučić i njegovi ministri, pa je zaključkom Vlade Srbije krajem 2015. godine preporučeno Javnom pravobraniocu da povuče tužbu. Naravno, ne treba sumnjati u postupak Javnog pravobranioca u odnosu na Zaključak Vlade Srbije „Poslušnost je najveća vrlina", a najveće vrline se stavljaju na prvo mesto.

Sindikati nisu protiv privatizacije preduzeća, ali grad je izabrao najgori mogući model privatizacije. Po njihovom modelu se ne prodaje preduzeće, već zemljište, mehanizacija, građevinski objekti i stočni fond. Svi radnici se otpuštaju, pa novi vlasnik koga od radnika hoće da primi na posao, a koga neće širok mu drum. Zar su zaposleni, čijom zaslugom je i opstalo ovo preduzeće, to zaslužili?

Da li je slučajno izabran ovaj model privatizacije? Mislim da nije, i da je u pozadini svega želja i namera pojedinaca iz vlasti da se što više državnih para slije u privatne džepove. Ništa novo! Ovo je na stotine primera privatizacije već viđeno, sa razlikom, što je ovo pljačka naroda u gigantskim razmerama.

Naš predlog privatizacije je da grad podeli besplatne akcije zaposlenima i bivšim zaposlenima na osnovu minulog rada i da se PKB upiše u APR kao akcionarsko društvo. Zatim da država nađe strateškog manjinskog partnera (ulagača) i da mu na osnovu manjinskog vlasništva poveri upravljanje preduzećom.

Ovaj naš predlog je zdrav i jedino ispravan način privatizacije od koje svi imaju koristi: Zaposleni, bivši zaposleni, grad kao vlasnik, država Srbija i novi manjinski kupac, a najvažnije je da PKB Korporacija ostane celina i sa svojih 70 godina tradicije u agrobiznisu bude ponos srpske privrede.

 

    KOLIKO SVI MI DUGUJEMO PKB KORPORACIJI

Piše: Nikola Lazić,

predsednik Nezavisnog sindikata PKB Korporacije

PKB u svojih sedam decenija rada, ne samo da je proizvodio hranu, već je na sebe preuzeo i imao veliku društvenu odgovornost. Sa njegovim viškom profita formirana su ritska naselja, izgrađivani stanovi za zaposlene, vršena ulaganja potpuna ili delimična u školske zgrade, obdaništa, zdravstvene stanice, a kompanija je bila nosilac i finansijer komunalnih delatnosti u ovim naseljima: vodovod, kanalizacija, podizanje i uređenje zelenih površina, uređenje puteva…

Kompanija je ovim preuzela niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija učestvuje u održavanju oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i nad stotine kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

Osim komunalne infrastrukture i ulaganja u istu, PKB Korporacija veliku pažnju poklanja i u organizovanju kulture kroz Kulturno umetničko društvo PKB i u organizovanju sporta kroz Sportsko društvo PKB. Poznato je da u svakom ritskom naselju postoje sportski tereni za fudbal, košarku… i da grad ni dinara ne ulaže u ovu sferu društvenog života kod nas.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi sa ciljem da što brže obrne uloženi novac i da tako zadovolji sopstvenu glad za profitom. Ovo očigledno govori da novog vlasnika održavanje i razvoj društvenog života u ritskim naseljima uopšte neće interesovati.

Izneti stav nije samo stav sindikata iz PKB Korporacije, već je stav i ličnosti od znanja i integriteta: Miladin Ševarlić, profesor poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, jednom prilikom je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno gost PKB-a bio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

Kao i mi u sindikatima, i uvaženi profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

Nad ovim iznetim činjenicama, treba svi da se zamislimo koliko dugujemo PKB Korporaciji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije