Архива

Posts Tagged ‘oranice’

PREKO STRANIH INVESTICIJA SA DOMAĆIM PARAMA DO RAZVOJA INDUSTRIJE SMRTI U SRBIJI!?

19. фебруара 2018. Коментари су искључени

 

Od novca koji uzima od komintenata tri banke u Srbiji, u kojima ima vlasnička i upravljačka prava, "Evropska banka za obnovu i razvoj" finansira otcepljenje Vojvodine i stvaranje jedne para-države u kojoj će se saditi genetski modifikovane žitarice.

Obaveza Srbije da to dozvoli proizilazi iz tajnog aneksa ugovora o stvaranju "Transatlanskog trgovinskog i investicionog partnerstva" kome će naša država uskoro pristupiti.

 

                      Milan Malenović

SIRENJE GMO3

 

"Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) iz Londona nije samo kreditna, već i investiciona banka. Ona se povremeno pojavljuje kao davalac zajmova, a ponekad vrši i direktna ulaganja u Srbiji. U ovom trenutku EBRD kontroliše najmanje tri ovdašnje banke.

U „Komercijalnoj banci" a.d. EBRD ima 24,43 odsto akcija. Preko svog strateškog partnera u Srbiji, „MK Group", ova londonska banka je vlasnik preduzeća „Sunoko" d.o.o, koje ima skoro 84 odsto akcija „AIK Banke" a.d. iz Niša. Kupovinom „Hypo Alpe Adria Holding"-a EBRD je stekao i akcije ovdašnje "Hypo Alpe Adria Banke". .

Novac koji se preko ovih banaka pribavi od komintenata, EBRD ponovo plasira u srpsku privredu, predstavljajući to kao – stranu investiciju?!?

Dva najvažnija pravca delovanja ove banke na prostoru Balkana jeste proizvodnja genetski modifikovanih organizama (GMO) i stvaranje mini para-države od Slavonije i Vojvodine i to, kao što se vidi, novcem dobijenim iz Srbije.

Profesor Marijan Jošt je hrvatski naučnik i genetičar koji upozorava kako američka kompanija „Monsanto" planira da od Slavonije i Vojvodine napravi svoju para-državu u kojoj će slobodno uzgajati genetski modifikovane žitarice.

Po tvrdnjama profesora Jošta, ovakav zaključak se nameće i iz čitanja tajnog aneksa osnovnog ugovora o „Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP).

Za razliku od osnovnog ugovora, čiji se konačni tekst još uvek usaglašava između vlada članica EU i Sjedinjenih Američkih Država, tajni aneksi ne moraju da budu ratifikovani u skupštinama država koje pristupaju sporazumu, tako da mogu da ostanu daleko od očiju javnosti.

U primerku aneksa koji je nedavno objavila organizacija „Greenpeace"  državama koje pristupe TTIP-u zabranjeno je da „diskriminišu" genetski modifikovane proizvode, čak i tako što će na etiketu stavljati znak „GMO".

Države-članice gube deo svog suvereniteta, jer će morati da se podrede zajedničkom regulatornom telu i neće smeti da donose niti primenjuju bilo kakve zakone koji su u suprotnosti sa TTIP-om. Stvaranje zajedničkog tržišta samo je opravdanje za stvaranje nove super-države.

Jedini mali ustupak evropskim državama, bar za početni period, predstavlja mogućnost da na svojim teritorijama zabrane ili ograniče proizvodnju GM hrane, ali moraju da dozvole nesmetani promet iste te hrane koja se uvozi.

Upravo zbog toga je značajno Slavoniju i Vojvodinu staviti pod kontrolu GMO kompanija, smatra profesor Jošt, jer sa jedne strane se organskim proizvođačima onemogućuje da koriste ovu najplodniju zemlju u Evropi, a sa druge strane se proizvođačima GM hrane daje mogućnost da u srcu Evrope dobiju desetine hiljada hektara oranica na neograničeno korišćenje.

„Monsanto" je najveći svetski proizvođač GM organizama koji kontroliše i do 90 odsto tržišta. Kako je pokazalo istraživanje novinarke Kristine Sarić iz organizacije „Natural Society" najvažniji i najveći akcionar „Monsanta", procenjenog na vrednost od oko 100 milijardi dolara, je američki investicioni fond „Vanguard Group, Inc."

Ovaj fond sa sedištem u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji upravlja investicijama ukupne vrednosti od oko 3,4 hiljade milijardi dolara. Nije u pitanju štamparska greška: „Vanguard" je zaista u posedu 3,4 bilijarde dolara. Poređenja radi: ukupna razmena svih dobara i usluga u Srbiji tokom cele 2015. godine vredela je 0,042 bilijarde dolara.

Sa novcem koji ima na raspolaganju „Vanguard" može da kupi svakog svetskog političara, računajući i srpske vlastodršce koji se prodaju i za sume koje se u ovom fondu smatraju sitnišem.

U međuvremenu se zna da postoji direktna veza između „Monsanta" i američkih vlasti. Tako je list „The Guardian" 2011. godine, pozivajući se na dokumenta objavljena na „Wikileaks"-u konstatovao da je američka ambasada u Madridu finansijsku pomoć Španiji uslovljavala dozvolom dolaska „Monsanta" u ovu zemlju.

„Monsanto" u Srbiji ima dva zastupništva. Prvo je „Monsanto Holland B.V." koje je predstavništvo istoimenog preduzeća iz Holandije. Drugo je „Monsanto Serbia" d.o.o, čiji je vlasnik holandska kompanija „Monsanto Invest B.V.".

Oba pomenuta preduzeća su u Novom Sadu i na čelu im je isti čovek – Zoran Petrović, rođen 15. maja 1968.

Ova preduzeća, međutim, najmanje su zaslužna za prodor „Monsanta" u Srbiju.

Ispitujući delovanje takozvane „Agrarne mafije" istražitelji iz Evropske komisije su naišli na grupu od osam advokata iz Novog Sada koji se pominju u svakoj sumnjivoj transakciji koja je bila predmet istrage.

„Molim vas da imate razumevanje što u ovom trenutku ne mogu da vam otkrijem ko su članovi ove grupe" rekao je piscu ovog članka jedan od istražitelja kao odgovor na pitanje da li je Saša Bajić iz novosadske advokatske kancelarije „Bajić i Popović"  , a koji se pominje u dokumentima o rasprodaji PIK „Bečeja", takođe član pomenute grupe.

U svakom slučaju, pomenutih osam advokata koordinira rad pravih predstavnika „Monsanta" u Srbiji.

Kako tvrde istražitelji EK, dva novosadska preduzeća sa nazivom „Monsanto" služe isključivo da bi se stvorio lažni utisak kako ova američka kompanija u suštini ništa ni ne radi u Srbiji. Istina je, međutim, sasvim drugačija – „Monsanto" je itekako aktivan u našoj zemlji.

Generalni zastupnik američke kompanije „Dekalb" u Srbiji je „MK Seed" iz „MK Group"-e Miodraga Kostića. „Monsanto" od 1998. poseduje sve akcije „Dekalb"-a koji se bavi i proizvodnjom genetski modifikovanog semena.

Iako tvrdi da „MK Group" ne koristi GM proizvode, Kostić se više puta javno založio za izmenu aktuelnog Zakona o GMO koji zabranjuje korišćenje genetski modifikovanih proizvoda za ljudsku istragu. Kostićeve kompanije su, međutim, već izvesno vreme predmet istrage Evropske komisije, između ostalog i zbog saradnje sa „Dekalbom".

Profesor Jošt tvrdi kako „Monsanto" u mnoge zemlje švercuje svoje proizvode. Oni u Srbiju mogu da stignu i uz pomoć „Victoria Group", drugog značajnog saradnika ove američke kompanije na Balkanu.

„Victoria" je većinski vlasnik „Sojaproteina" a.d. iz Bečeja, najvećeg proizvođača soje na ovim prostorima. Osim zbog toga, ovo preduzeće je značajno i zato što poseduje laboratoriju ovlašćenu da sertifikuje proizvode za ljudsku ishranu. „Sojaprotein" tako kontroliše samog sebe i sebi izdaje potvrdu da njegova soja nije genetski modifikovana. I o ovome se vodi istraga od strane Evropske komisije.

U blizini pogona „Sojaproteina" Miodrag Kostić je kupio PIK „Bečej". Osim ove geografske bliskosti, „MK Group" i „Victoria Group" vezuje i zajednički suvlasnik – „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD) koja je upravo ovih dana za prvog čoveka „Victorie" postavila svog starog znanca, Vladimira Čupića, ranijeg direktora i u „Hypo Alpe Adria Banci" i u „AIK Banci".

„Strogo nam je zabranjeno da istražujemo poslovanje EBRD-a", tvrdi naš izvor iz Evropske komisije, „Zbog toga ne možemo sa sigurnošću da potvrdimo da ova banka direktno sarađuje sa ‘Monsantom’, ali postoji dosta dokaza o saradnji EBRD-a i ‘Vanguard’-a koji mogu da se nađu i na internetu."

Početkom 2013. godine EBRD je oglasio svoj odustanak od davanja 40 miliona evra kao podsticaj za rad sa GM proizvodima u Jugoistočnoj Evropi i Turskoj. Ovaj odustanak je, međutim, bio samo dimna zavesa iza koje se sakrilo pravo ulaganje banke u ovaj sektor na Balkanu: samo preko „Victoria Group" i „MK Group" EBRD je investirao dvostruko više para u GMO.

Posao pomenutih osam advokata iz Novog Sada je da za potrebe „Monsanta" i EBRD-a kontrolišu i koordiniraju rad svih onih koji su zainteresovani za saradnju. Jedan od njihovih klijenata je i Ružica Đinđić, udovica predsednika vlade Zorana Đinđića. Prateći njene investicije i poslovanje istražitelji EK su i ušli u trag pomenutoj grupi advokata.

Iako je udovica Đinđić zvanično izašla iz „Victoria Group", ipak je na neki način ostala prisutna. Veterinarski zavod „Subotica" na papiru je u većinskom vlasništvu „Victoria Group", ali su istražitelji EK saznali da u njemu glavnu reč još uvek vodi Ružica Đinđić.

Na podrućju Severne Bačke postoji samo jedan poljoprivredni inspektor koji i kada bi hteo i smeo ne bi mogao da nadgleda sve useve u potrazi za zabranjenim GM žitaricama. Sa svoje strane VZ „Subotica" proizvodi hranu za životinje koristeći proizvode koje atestira laboratorija „Sojaproteina", a koji se uzgajaju na okolnim parcelama. Tako hranjene životinje se zatim velikim delom koriste u ljudskoj ishrani.

GM žitarice sadrže visok procenat glifosata, hebricida koji se, po rečima profesora Jošta, taloži u životinjskom mesu i kroz hranu se prenosi u ljudski organizam. Glifosat je visoko toksičan.

Ideja o umrežavanju svih resursa potrebnih za nesmetano uzgajanje i distribuciju GM proizvoda nastala je još dok je Zoran Đinđić bio predsednik Vlade Srbije. Njegov dugogodišnji poslovni saradnik bio je Miodrag Kostić, osnivač i vlasnik „MK Group"-e. Stvaranje "Monsantove" para-države u Vojvodini prirodni je nastavak te politike.

„Monsanto" na novom tržištu uvek počinje sa takozvanim „semenom terminatorom", upozorava profesor Jošt. Ono daje visoke prinose uz korišćenje pesticida koji se besplatno daju uz njega, a koji toliko zatruju zemlju da posle toga decenijama na njoj ne može da niče ništa drugo osim GM semena koje proizvodi „Monsantno".

Srbija nije članica Evropske Unije i zbog toga ne učestvuje u pregovorima o TTIP-u, ali će sve postignute sporazume morati da počne da primenjuje i pre svog pristupanja EU.

TTIP, naime, stvara zajedničko tržište Severne Amerike i Zapadne Evrope, na koje će pristup imati isključivo zemlje koje prihvate i primenjuju ugovore, računajući i tajne anekse. Ako Srbija želi da nastavi da svoju robu plasira na tržišta Evropske Unije i Severne Amerike, moraće da prihvati i TTIP.

Hrvatska je članica EU i ona će automatski preuzeti sve ugovore koji budu potpisani u okviru TTIP-a. Zbog toga ne postoji potreba za izdvajanjem Slavonije iz njenog sastava. To, međutim, ne važi za Vojvodinu, jer u Srbiji postoji snažan anti-evropski pokret koji bi mogao da spreči preuzimanje i primenu TTIP-a.

Zbog toga će se još više raditi na osamostaljenju severne srpske pokrajine, dok će Slavonija dobiti samo izvesnu autonomiju u okviru Hrvatske kako bi mogla kroz bilateralnu saradnju da stvori zajedničku para-državu sa Vojvodinom, smatra profesor Jošt.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

Категорије:Некатегоризовано Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: