Архива

Posts Tagged ‘lekar’

ZAŠTITA DIREKTORA NOVOSADSKE LUKE: VISOKA REPUTACIJA ZA DOKTORA OPČINJENOG MATERIJALNIM VREDNOSTIMA…

24. јула 2016. Коментари су искључени

 

Vanredni profesor Medicinskog fakulteta u Novom Sadu Aleksandar Milovančev je godinama na glasu. On nije profesor za katedrom, ali njegovi eksperimenti sa ljudima su originalni. Uz asistenciju svoje vanbračne supruge Mire Ač, devizne penzionerke, Milovančev je sa “pažnjom“ pomagao pacijentkinjama na Institutu za plućne bolesti, kojim je rukovodio, a one su mu testamentom ostavljale stanove, kuće, milione dolara.

Potom je on, kao human čovek, pomogao pacijentkinjama da imaju laku smrt. Kada su ga najurili iz DS-a, otišao je kod čiča Tome, a Vučić mu je omogućio da postane direktor Luke Novi Sad. Tu šansu nije propustio.

Nastavio je sa eksperimentima, a švercujući preko Luke kokain, direktor u belom mantilu je u saradnji sa narko mafijom zaradio preko 30 miliona evra. Protivnike je nemilice ubijao i uklanjao, a stradali su i oni koji su za njega ubijali. Opisujemo u nekoliko nastavaka “eksperimente“ profesora Milovančeva, od koga bi svaka mafija mogla da nauči. Možda će u zatvoru napisati i memoare, koji će i druge odvesti na robiju…

 

                Arpad Nađ

VISOKA REPUTACIJA1 

 

Kriminalna biografija Milovančev Aleksandra Bate, vanrednog profesora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, direktora Luke Novi Sad i člana Glavnog odbora Srpske napredne stranke, rečito govori na kakve kadrove je lični režim Aleksandra Vučića računao prilikom osvajanja vlasti. Sa takvom "reputacijom" i podrškom "sa najvišeg mesta", Milovančev danas hara Vojvodinom.

Milovančev Aleksandar Bata, vanredni profesor Medicinskog Fakulteta u Novom Sadu, bio je nekada ljuti vojvođanski autonomaš, i poznati osvetoljubivi "žuti kadar". Tako je bilo, sve dok ga, zbog istrage oko mrtvih baba (Jelice i drugih baba) koje su otkrivene po podrumima na Institutu za plućne bolesti , a koje su on i njegova supruga Ač Mira doživotno izdržavali u zamenu za nasleđivanje, nisu razrešili sa funkcije na Institutu za plućne bolesti.

Tada su otkrivene i malverzacije sa nabavkama na Institutu, pa je doktor Milovančev, iz inata, preko noći, postao srpski nacionalista, u Vučićevom radikalskom jatu, jedva dočekavši novu funkciju direktora Luke Novi Sad. Tamo, pored kranova i šlepera…

Udružen sa svojom nevenčanom i znatno starijom suprugom, koju je preko Vučićevih radikala bio ustoličio na Novosadskom Sajmu, gde je ova vremešna gospođa, kao predsednik Nadzornog odbora uspela sa direktorom Lukačom da napravi gubitak, koji je dosad neviđen u ovom javnom preduzeću.

Gradonačelnik Vučević Miloš bio je primoran da gospođu Ač, koja je primala na Novosadskom sajmu mesečno oko 400.000 dinara, otera, zbog velikog kriminala, jer je i sve svoje firme uključila u “poslovanje“ sa Sajmom.

Gospođa Ač je pohlepna stara žena koja prima penziju već 40 godina od muža nemačkog državljanina, koji je umro pod čudnim okolnostima. Ona sa Milovančev Aleksandrom ima dva vanbračna sina, a zbog penzije od 3.000 maraka nikada se nisu venčali.

Zbog prestanka prihodovanja na Novosadsklom sajmu, došlo je do žestokog obračuna između gradonačelnika Vučević Miloša i Milovančeva.

U gradskom odboru SNS u Novom Sadu Milovančev je zamenik predsedniku Vučeviću.

Prvo veliko slavlje oko svog postavljanja na kranove novosadske Luke, doktor Milovančev je propratio pečenjem vola, kojeg je dobio od prodavca smrdljivih bataka, Petra Matijevića, da bi uticao kod Aleksandra Vučića da se zataška njegov slučaj, posle izlaska iz zatvora. Svi poznatiji novosadski odbornici SNS-a, opisivali su to slavlje sa velikim gađenjem, navodeći imena svih učesnika, uključujući i članove DS-a, koji su Batini lopovski jataci.

Akteri državnog posla su doktoru Milovančevu u svojoj emisiji poželeli da zaposli oba sina preko SNS-a i postane "kapetan Bele lađe" na Dunavu, jer to još nije probao, kao ni sviranje na harmonici… Ali zato njegov sin Milovančev dr Nikola, u očevom restoranu u Luci često zapeva u društvu Ivane Olujić Oluje, koju je direktor Milovančev zaposlio na dobro plaćenom mestu. Ova pevaljka je, da podsetimo, odgovarala pred Specijalnim sudom u Beogradu, u duvanskoj aferi.

Komšije svakodnevno viđaju Milovančeva kako u večernjim časovima, dolazi mrtav pijan svojim džipom (i uvek sa drugim šoferom), jer u takvom stanju sam ne sme da vozi…

Kako je ovaj bračni par, (Bata Milovančev i Mira Ač) poznat po svojoj bolesnoj pohlepi, uspeo da uđe u Vučićev klan? Jednostavno…

Vučićeva prva supruga, bolovala je od teške bolesti aorte i trebala joj je hitna operacija. Dok se Milovančev povlačio po pokrajinskoj Policijskoj upravi, u kojoj ga je zdušno ispitivan posle ubistva inspektora Glušice (od izjava do detektora laži) stigla je vest od njegovog kolege, poznatog kardiovaskularnog hirurga Pavla Kovačevića, da se Vučićeva supruga može operisati u Francuskoj, kod njegovog prijatelja, profesora Kifera. Odmah se Milovančev brže-bolje učlanio u SNS i ponudio Aleksandru Vučiću da mu o svom trošku završi oko operacije supruge Ksenije.

Odlazi Bata tako u Pariz sa svojom suprugom Mirom i bračnim parom Vučić, a budući Vođa ga odmah prebacuje u glavni odbor SNS-a. Ostalo je istorija.

Kreće njegov uspon u Novom Sadu, gde su ga privremeno zaustavili kadrovi Demokratske stranke, serijom istraga. Milovančeva u Novom Sadu uglavnom poznaju kao izuzetno lošeg čoveka. Upućeni kažu da je poznat po zavisti koja ide do beskrupuloznosti. Opčinjen je materijalnim ili ljudskim vrednostima, onih koji su veći od njega.

Milovančev i njegova supruga Ač Mira nisu samo uzimali lažne svedoke kod smrti baba koje je lečio dr Milovančev, već su i sami lažno svedočili, kada je bivši zamenik direktora "Srbijagasa", Radoslav Vujačić, koji je već hapšen u "aferi Azotara", usmrtio dete vozilom, u naselju Kamenjar, vozeći u pijanom stanju (dozvoljena brzina bila 40 km/h a on vozio 100 km/h sa 2,5 promila alkohola).

Tada lažno svedoče Mira Ač i Bata Milovančev, koji su negirali nalaz uviđaja policajaca iz patrole koja je stigla na lice mesta, za nagradu, uzimaju nešto iz prtljažnika Radoslava Vujačića!

U znak zahvalnosti, Dušan Bajtović je frimama Ač Mire omogućio da vrše gasifikaciju i zaradi milione evra. Zbog lažnog svedočenja!

Za vreme izbora za gradonačelnika Novog Sada, Aleksandar Milovančev svom snagom ometa Igora Mirovića, jureći po svim izbornim jedinicama gde potplaćuje korumpirane članove SNS-a da agituju protiv njega.

Uz to, svaki put kad dolazi od Tomislava Nikolića, na sva glas po gradu priča kako je Aleksandar Vučić "lud ko’ struja", i da više voli da popije sa Tomislavom, koji, takođe, neće ni da čuje da ludi Vučić dolazi kod njega u kabinet kad hoće i kako hoće.

Milovančev i dr Matijašević imali su grupu za likvidaciju u jedinici Intenzivne nege (babama je prvo uzimana socijalna anamneza, pa su sa Instituta odvođene kući kod Milovančevih, gde su davale imovinu u zamenu za doživotno izdržavanje), ali se Bata u međuvremenu vešto sakrio u SNS, iza leđa Aleksandra Vučića!

Babe su odlazile na onaj svet po ubrzanom postupku. Naknadna obdukcija starice, koja je ekshumirana, je zabeležila anomalije u vezi uzroka smrti na 33 strane, a to je opisao sudski lekarski tim na celu sa prof. Draganom Draškovićem, kojeg je Milovančev lično medijski proganjao kao ljubavnika Vesne Pajtić, i koji je pokrao desetine miliona evra iz KC Vojvodine.

U izjavi oko likvidiranih starica za medije dr Sava Nenić, lekar optužio je Aleksandra Milovančeva, i izneo niz činjenica kako su babe likvidirane u Intenzivnoj nezi, preko ekipe za eutanaziju Aleksandra Milovančeva.

Roditelji dr Milovančeva pobegli su posle rata preko Klagenfurta u Austriju, u vreme istraživanja po Vojvodini saradnje sa fašističkim okupatorom od strane OZNE. Loš deo ove biografije porodice Milovančev, oprao je otac njegove znatno starije nevenčane supruge Mire Babić (Ač joj je prezime bivšeg muža), koji je bio poznati udbaš sa Dinare – prezime Babić.

Mira Ač, iako starija od njega pet godina, donela mu je pozamašan miraz, kao udovica bogatog Jevreja dr Ača, koji je pobegao iz Srbije u Nemačku, i koga je pod sumnjivim okolnostima pregazio šleper u Nemačkoj.

Milovančev je za vreme rata u Slavoniji posekao hrastovinu i od toga napravio pilanu u Vrbasu. Opustošio je spačvanske šume. Predstavljao se lažno da je lekar Crvenih beretki, što su oni odlučno negirali. Posle 5. oktobra Milovančev je pobegao u Frankfurt, u kome ima nekoliko stanova ii čekao je rasplet događaja.

Firma njegove supruge Ač Mire posluje sa toalet papirom, tečnim sapunima i papirom za faks, i to i danas prodaje preko tri Instituta u Kamenici.

Vratimo se njegovom poslu u Luci Novi Sad.

U septembru mesecu 2013. godine, Milovančev Aleksandar za savetnika generalnog direktora doveo je Govedarica Aleksandra. Govedarica Aleksandar je sin Govedarice Milutina Miše , koji je 70-tih godina bio direktor firme Centropapir u Novom Sadu, koju je opljačkao, a nakon toga pobegao u Beč, gde je do 1995 godine bio u bekstvu od pravosudnih organa. Govedarica se u Srbiju vratio 1995 godine, kada je zbog sukoba oko imovine, sa bivšom suprugom Govedarica Tatjanom, koja je u međuvremenu našla mlađeg, fizički nestao negde u Bosni.( Ubijen).

Govedarica Aleksandar, savetnik generalnog direktora Milovančev Aleksandra je u periodu 2001 – 2005 godine, kod očevog prijatelja Miodraga Kostića u MC Komercu bio direktor za spoljnu trgovinu (u vreme afere prepakivanja šećera, zbog koje je Srbiji bio zabranjen izvoz šećera. MK Group i Agroglobe (u sastavu MK Group) su komintenti za koje Luka Novi Sad najviše vrši pretovar.

Govedarica Aleksandar je kum Maje Gojković.

Prosečna zapremina barže je 1.500 tona. Prosečna cena koju naplaćuje Luka po toni pretovara je 4 eura. Prostor za manipulaciji je ogroman (umanjivanje količine pretovara koji Luka fakturiše). Luka pretovara i 100.000 tona mesečno (godišnje oko 1.000.000 tona).

Već 27. avgusta 2013. godine Milovančev objavljuje rat predsedniku nadzornog odbora g. Todoroviću, kojem u pismu “stavlja opasnost u izgled“, podsećajući ga da on, Milovančev, ima vlast u Luci, koju je dobio kao poklon od čiča Tome, da obrće milione evra dajući i čiča Tomi i njegovoj Bubici (Dragici Nikolić) lepe poklone. (Oni koji poznaju Milovančeva, tvrde da od njega pre možete uzeti bubreg, nego poklon!).

Od septembra meseca 2013. godine, od dolaska na mesto savetnika po isključivoj odluci (nepisanoj) Milovančeva Aleksandra , bez konsultacija i odluke Izvršnog odbora, bez formalno pravnih ovlašćenja, sva upravljanja finansijama i utvrđivanje količine pretovara vršio je isključivo Govedarica Aleksandar. Od septembra meseca 2013, od dolaska na mesto savetnika, bez formalno pravnih ovlašćenja donosio je odluke iz nadležnosti Izvršnog odbora, čak je odobravao i službena putovanja generalnom direktoru!

Dana 14.10.2013 godine bez odluke Izvršnog odbora Milovančev Aleksandar odlukom br. 2510, Govedarici Aleksandru odobrava službeno putovanje u London. Takođe, dana 14.10.2013 godine bez odluke Izvršnog odbora, bez formalno pravnih ovlašćenja, Goverdarica "za" ime i u ime generalnog direktora Milovančev Aleksandra, potpisuje odluku br. 2509, kojom se Milovančev Aleksandru odobrava službeno putovanje u London.

U obe odluke, u preambuli se navodi da se odluke donose na osnovu zaključka Odbora izvršnih direktora (sednica Izvršnog odbora nije održana,nema zapisnika). U svim odlukama generalnog direktora Milovančev Aleksandra, od 17.07.2013 pa do danas, u preambuli se navodi da generalni direktor odluku donosi na osnovu odluke ili zaključka odbora Izvršnih direktora. Ne postoji ni jedan sastanak Izvršnog odbora,n e postoji ni jedan zapisnik sa sastanka Izvršnog odbora,ne postoji ni jedan zapisnik o rezultatima glasanja članova Izvršnog odbora, ne postoji ni jedan zaključak ili odluka Izvršnog odbora.

Razlog putovanja u London Milovančev Aleksandra u periodu 28.10.2013 – 30.10.2013 godine i Govedarice Aleksandra u periodu 26.10.2013 – 30.10.2013 godine se nalazi u činjenici da se u tom periodu održavao Investicioni dan Srbije u Londonu. U Londonu se nalazi sedište firme M.A.C.E. Group internacional. M.A.C.E Group ima i sedište u Beogradu. Direktor M.A.C.E d.o.o Beograd je Branislav Simović, kum Govedarica Aleksandra.

U Londonu su vršeni lobiranje i pregovori da M.A.C.E Group internacional uđe u Javno privatno partnerstvo sa Luka Novi Sad AD. Nakon povratka iz Londona zaključen je ugovor (br.U -0202) o izradi studije za razvoj Luke Novi Sad. Ugovor su zaključili Simović Branislav, (kum Govedarica Aleksandra),direktor M.A.C.E D.o.o Beograd i Milovančev Aleksandar, generalni direktor Luka Novi Sad. Vrednost ugovora je 9.000.000 dinara. Plaćanje po ugovoru odobravao je Govedarica Aleksandar.. Ugovor je bio fiktivan. Kome su otišli milioni dinara Luke Novi Sad?

Simović Branislav, direktor MACE D.o.o Beograd, kum Govedarica Aleksandra je međunarodni kriminalac u beloj košulji i kravati. Gospodin Simović je od 1998 – 2004 godine "radio" u Ujedinjenim arapskim emiratima (UAE)!

MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav su bili konsultanti Philip Morisa u Nišu i Delta sitija u Beogradu! MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav su konsultanti za izgradnju fudbalskog, nacionalnog stadiona Srbije. Luka Novi Sad im treba za krijumčarenje i šverc belog i žutog praha.

Luka (lučko područje, prema zakonu) je pod "nadzorom uprave carina", čiji je direktor Miloš Tomić, Vučićev čovek od najvećeg poverenja.

MACE postoji i u Podgorici i u Skoplju. Regionalni direktor MACE za Balkan je Simović Branislav. MACE u Podgorici i Branislav Simović bili su konsultanti za izgradnju luksuzne luke Porto Montenegro.

U februaru 2014 godine izvršena je nepotrebna nabavka vozila. Nabavka vozila izvršena je na lizing od ALD Automotive d.o.o. iz Beograda. Uslove je dogovarao Govedarica Aleksandar.

Govedarica je verziran za dogovor oko uslova lizinga. Govedarica je u periodu od decembra 2010 – avgusta 2013 ( septembru počeo da radi u Luka Novi Sad) radio u Uni kredit leasing Srbija d.o.o. iz Beograda. Zajedno sa nabavkom vozila za Luku, Govedarica Aleksandar izvršio je nabavku novog Grand Cherokee (džip – vrednost 72.800,00 eura)

Dogovorio je da ALD AUTOMOTIVE d.o.o. Beograd, preuzme njegov stari džip Grand Cherokee,vrednost džipa su računali 25.000,00 eura.

Razlika do 72.800,00 eura podeljena je na rate, s tim što je veći deo vrednosti prebačen na rate kojim Luka Novi Sad AD otplaćuje svoja vozila.

Registarski brojevi u nizu: Novokupljena vozila Luke Novi Sad su: Fiat frimont BG 778 OR; Lančia Thema BG 787 TD – službeno vozilo generalnog direktora Milovančev Aleksandra; Fiat 500L BG 780 GR; Fiat 500L BG 780 GO; Fiat Doblo BG 795 ML; Grand Cherokee BG 783 RP – vozilo Govedarica Aleksandra.

Koliko je novca Milovanćev potrošio za vozni park, za najskupocenija vozila, dok istovremeno zaposlenim radnicima, koji po ceo dan ostavljaju svoj znoje, ne uplaćuje doprinose za socijalano i penzizijsko-invalidsko osiguranje? Ko se od zaposlenih pobuni, Milovačev poziva svoju pajser brigadu, koja prvo zastrašuje, a onda i bije!

Novinar Magazina Tabloid razgovarao je, daleko od poslovnih prostorija Luke, sa zaposlenima koje je Milovančev šikanirao od svog dolaska, pretio im ubistvima, Vučićem, Tomom, Vučevićem, načelnikom novosadske policije, njihovim šefom Ivicom Dačićem, Dušanom Bajatovićem…

Zabeležili smo njihova svedočenja, a oni tvrde da su i iz bezbednosnih službi od njih uzimali iskaze, kako Milovančev, kod istovara belog praha i drugih akciznih roba, taj istovar kontroliše lično, i u prisustvu svojih žestokih momaka…Nabrajali su nam ko sve od kontroverznih biznismena prisustvuje istovaru i utovaru belog praha…

Luka Novi Sad je javno preduzeće, u vlasništvu Republike Srbije. Odgovornost za zlodela i kriminal u Luci snosi i predsednik Vlade Srbije !

Državna revizorska institucija još nije završila proveru poslovanja Luke. Njen nalaz trebalo bi da dobiju i poslanici Skupštine Srbije. Neki od nih obećali su novinaru Magazina Tabloid da će postaviti poslanička pitanja, tražeći odgovor o poslovanju Luke i njenog direktora – profesora medicine!

U martu 2016. godine Ministarstvo pravde je uputilo javni poziv zainteresovanim kupcima za Luku Novi Sad AD. U javnost je puštena glasina da su Nemci najzainteresovaniji za Luku Novi Sad AD.

Ovo je prevara i obmana. Luku će sigurno kupiti šeici iz Ujedinjeni arapski emirati.

Beograd na vodi je, takođe, jedna velika perionica prljavog novca. TZV. investitor je i Emirata. Nadzor nad izgradnjom Beograda na vodi vrši MACE d.o.o Beograd i Simović Branislav, koji je od 1998 – 2004 godine navodno radio u Emiratima.

Nakon što se pojavio tekst u prošlom broju Magazina Tabloid, Milovančev je odmah došao u Beograd, da od čiča Tome traži da ga hitno pošalje na neko ambasadorsko mesto. Koje ambasadorsko mesto je tražio, nije nam poznato.

A poznato je da je od Petra Matijevića, najopasnijeg srpskog trovača, uzeo preko dva miliona evra, za “zaštitu od progona“. Naime, gradonačenik Vučević i njegov otac su advokati u Novom Sadu, i sve sudije strahuju od njih. Milovančev je lično birao sudije u Novom Sadu, a one su brzo ukinule pritvor Petru Matijeviću

 

     A. 1. Voli automobile, muči žene

Milovančev dr Nikola, stariji sin Ač Mire i Milovančev Aleksandra, po završetku studija specijalizirao je navodno, plastičnu hirurgiju u Brazilu, kod najpoznatijeg profesora-hirurga. Voli skupe automobile, brzu vožnju, muziku, voli da zapeva.

Njegova verenica Nataša Silađi je sekretar u Luki. Nikola orgija noću po Novom Sadu. Nasilan je prema ženama, često maltretira devojke u čijem je društvu, za novac. Putuje po svetskim metropolama.Sredinom juna otac je kupio Nikoli nov auto – Porsche 911 – 991 Liftsystem VA, koji je plaćen 187.890 evra. Ima se, može se. Njegov otac, samo od pretovara i šverca belog praha, do sada je “uštedeo“ preko 30 miliona evra.

 

    A. 2. Naoružan do zuba

Milovančev dr Aleksandar kod Policijske uprave Novi Sad ima registrovana 22 komada vatrenog oružja! On je, dok je pljačkao za vreme rata spačvanske šume, bio ugledni socijalista. Ostao je u dobrim odnosima i sa pretposlednjim načelnikom Policijske uprave za Novi Sad Stevanom Krstićem. Prijatelji Miovančeva tvrde da on ima još dvostruko više neregistrovanog oružja, iz kojeg su i izvršena neka ubistva. Dok su “žuti“ bili na vlasti, a on deo tog tima, Milovančev je bio miljenik i te vlasti.

Osim ubijenog Vojislava Škrbića, Milovančev je žestoke momke nabavljao i u Ukraijini, u gradić Mukačevo, blizu Ljvova, sedišta profašističkih snaga Ukrajine.

 

    A 3. Diplomate ga vole

Milovančev Aleksandar je rado viđen gost na diplomatskim prijemima. Upućeni tvrde da ga je promovisao Majkl Devenport, a koji je blizak prijatelj Branislava Simovića. Jude, ustvari, svi vole. Da li se i dr Milovančev odužio g. Devenportu, nismo uspeli da saznamo. Za sada. Ali slike dovoljno govore.

 

    A 4. Voli novinare, ako mu služe

U Luku Novi Sad Milovančev je zaposlio Nikolin Ljubišu, uglednog novinara, bivšeg glavnog urednika RT Vojvodina. Dao mu je platu oko 2.500 evra mesečno. Zadatak Nikolina je da organizuje gošćenja sa novinarima, dopisnicima beogradskih medija – listova Kurur, Blic, Alo, Novosti… koje časti ićem i pićem, a za izvršene usluge i nagradi sa po 200, puštajući dezinfomacije o onima koji mu smetaju.

U poslednje vreme, od kada su svi mediji pod Vučićevom kontrolom Milovančev nema baš puno prostora za upliv u medije, sa svojim dezinformacijama, koje su, uglavnom, odnose na rad Igora Mirovića i Jorgovanke Tabaković i njene porodice.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MILIKINA VREMENA: LOGISTIČKA PODRŠKA ZA OPERACIJU NA KASI KLINIČKOG CENTRA SRBIJE!!?

16. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Počinje "trogodišnji investicioni ciklus" u Kliničkom centru Srbije (KCS). U narednom periodu na revitalizaciju zgrade najveće zdravstvene ustanove u Srbiji biće utrošeno 300 miliona evra. Na ovaj impresivni budžet zinula je Vučićeva družina. Mogućnosti otimačine su nesagledive.

Da bi pljačka uspela, smenili su doskorašnjeg direktor KCS, profesora Miljka Ristića, koji je već oborio dva tendera, preko kojih je trebalo da mafija iz ministarstva opljačka milione evra. Kao "pouzdan čovek", na njegovo mesto je doveden docent (koji ne ispunjava uslove) Milika Ašanin, iz Nikšića. Ovaj crnogorski stručnjak za "kombinacije", dobio je životnu priliku: uključiće se u pljačku i odobravaće nameštene tendere. Ako na kraju bude previše tražio, i njega će da nameste!

 

                       Milica Grabež

OPERACIJA NAD KASOM KCS.-2

 

Vlada Srbije je 4. avgusta smenila profesora Miljka Ristića sa mesta direktora Kliničkog centra Srbije, na predlog Alekse Jokića, savetnika predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Kako je navodeno u saopštenju Ministarstva zdravlja, novi direktor Kliničkog centra Srbije biće dosadašnji direktor Urgentnog centra KCS-a, docent Milika Ašanin.

Odlukom Vlade Srbije, saopštilo je ministarstvo, dosadašnji direktor KCS profesor Miljko Ristić prelazi na mesto glavnog koordinatora za transplantaciju srca i kardiohirurgiju za Beograd, Niš, Kragujevac i Užice.

Profesor dr Miljko Ristić je vrhunski kardiolog, ugledni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ministarstvo zdravlja je, u saopštenju, zahvalilo Ristiću na svemu što je do sada učinio kao direktor najprestižnije zdravstvene ustanove u Srbiji i na uspešno sprovedenim planovima i programima, koji su realizovani u proteklom periodu.

Ali, licemerju Ministarstva zdravlja nikad kraja. U saopštenju je navedeno: "…Očekujemo da će profesor Ristić, kao vrhunski stručnjak, svojim iskustvom i znanjem na novom mestu pružiti veliki doprinos unapredjenju zahtevne oblasti i doprineti podizanju transplantacije na viši nivo u Srbiji".

Ko je docent Milika Ašanin, i zašto je, baš on, postavljen na ključno mesto srpskom zdravstvu? Prema Statutu Kliničkog centra Srbije, za direktora se može izabrati lice koje ima zvanje univerzitetskog profesora medicinskih nauka. Postavljeni Milika Ašanin je docent, i ne ispunjava te, formalne uslove.

Zašto je smenjen profesor Miljko Ristić?

Revitalizacija zgrade Kliničkog centra, koja treba da se osposobi za funkcionisanje, predviđa da se za tri godine izvedu svi građevinski radovi i usele raštrkane klinike i instituti, koji su u sastavu Kliničkog centra.

Vrednost radova opredeljena je na 300 miliona evra. Lepa para, može se dosta od tog budžeta staviti u džep. A period od tri godine je dug. Zgrabi pa živi, rukovode se tom prostačkom logikom funkcioneri ministarstva zdravlja.

A profesor Ristić je oborio dva tendera, kojima su budžet iz Ministarstva zdravlja Srbije planirale milione da stave sebi u džep. Predviđena je kupovina 10 novih skenera, ukupno će se izdvojiti i platiti za njih 10 miliona evra!

A šta sa skenerima za te tri godine, dok zgrada Kliničkog centra Srbije ne bude “revitalizovanma". Nema veze, uzeće se provizija, a skenere će prebaciti da se “ne ukvare“ u privatne ordinacije. Zaradiće se lepe pare. E, zato je bio potreban Milika Ašanin.

Na dan kada mu je uručeno rešenje da je novi direktor Kliničkog centra Srbije, dato mu je da potpiše svoje prvo rešenje sa tog mesta – da asistenta Marka Ercegovca postavi za direktora Urgentnog centra KC Srbije!

Poslušni Milika se dugo vrpoljio. Našao se u neobranom grožđu, i ličilo je da će da odbije ponudu koja se ne odbija. Ipak, drugovi su imali jače argumente, i Milika je, no što će jado, no potpisao!

Marko Ercegovac je po univerzitetskom zvanju asistent. A direktor Urgentnog centra KC Srbije može biti samo lice sa zvanjem profesora medicine. Nema veze, Erceg ume da ćuti, i potpisuje.

Smenom profesora Miljka Ristića, zdravstvenoj mafiji otvaraju se neslućene mogućnosti za poslednju pljačku u zdravstvu, posle koje neće ostati ni konca za zašivanje rana.

Nakon smene, profesoru Ristiću, tvrde izvori Redakcije, telefonirali su i predsednik republike Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, uveravajući ga da oni "nisu bili obavešteni o njegovoj smeni“.

Nije nikakva tajna da je zdravstvena mafija smenu profesora Miljka Ristića sprovela uz logističku podršku Alekse Jokića, savetnika Aleksandra Vučića. Ovaj čovek iz senke servisira najjaču organizovau kriminalnu grupu u kojoj su Nikola Petrović, Andrej Vučić, Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije i još nekoliko Vučićevih “bliskih prijatelja“.

Ko je Aleksa Jokić, čovek iz senke ? Po čemu se pamti ovaj čovek?

„Mog Vučića mnogi bi voleli da vide mrtvog" – izjavio je pre dve godine za dnevni Kurir, u neobično familijarnom tonu Aleksa Jokić, tada šef kabineta, savetnik i najbliži saradnik prvog potpredsednika Vlade.

Kao osobe koje „srpskom Eliotu Nesu" rade o glavi, Jokić je markirao „Miškovića, Beka i njihove medije sluge", koji su „Srbiju opljačkali, razorili i moralno uništili". Šefovanje Vučićevim kabinetom otprilike je deseta važna funkcija u bogatom Jokićevom „višepartijskom" angažmanu – od Saveza komunista, preko SPS, SRS do SNS…

Od 1974. do 1984. godine, radio je u policiji, zatim obavljao više javnih funkcija u Valjevu, bio je načelnik Kolubarskog okruga (od 1990. do 1994), potom istovremeno ministar saobraćaja u vladi Mirka Marjanovića i načelnik Kosovskog okruga (94-97), da bi od tada do Petog oktobra obavljao funkciju direktora JP PTT Srbije.

Za vreme te poslednje funkcije za njega se vezuju mnogi skandali – sindikat Nezavisnost optužio ga je 2000. godine da je naložio upravnicima svih pošta da na radnom mestu i u radno vreme organizuju prikupljanje potpisa za listu SPS-JUL i Slobodana Miloševića.

Zatim, da je dva puta tokom svog mandata od PTT Srbije dobio stanove, prvi put jedan od 165 kvadrata u Beogradu, za koji je ustupio svoj prethodni dvosobni u Valjevu. Za tročlano domaćinstvo (supruga i sin), Jokić je od firme dobio i drugi stan, ovog puta od 252 kvadrata.

Nikada nije rasvetljena Jokićeva uloga u prodaji dela „Telekoma Srbija" Italijanima i Grcima iz juna 1997. godine, koji je pokojni premijer Đinđić nazvao „najštetnijim ugovorom po državu ikada napravljenim".

Nedeljnik Vreme, svojevremeno je objavio reportažu o Valjevcu koji je na plećki istetovirao likove Mire, Slobe i – Alekse Jokića! Navodno mu je ovaj obećao neku uslugu, pa je rešio da ga iscrta na koži.

Jokić je rođen u selu Divci kod Valjeva, gde je posle mioničkog zemljotresa državnim parama izgradio osnovnu školu kojoj bi pozavideo i Beograd. Niko, istina, ne zna šta će selu tolika škola.

Da brine o rodnom selu, dokazuje i prošlonedeljna izjava Velje Ilića na valjevskoj TV o investicijama u taj kraj: „…Evo Aleksa Jokić je poluprivatno tražio i zamolio me da obezbedim novac za vodovod u Divcima i dobio je 19 miliona".

Osim što osmišljava strategiju pljačke, i pokriva mafiju iz Vučićevog okruženja, Aleksa Jokić, čovek bez ikakvog morala, radi i o glavi “moga Vučića“. Ako je uzme, oprostićemo mu sve krađe, lopovluke.

Dug je spisak stambenih jedinica površine od nekoliko ari u vlasništvu gospodina Jokića. Koliko duša Jokić nosi na svojoj duši, tek treba da se istraži.

Smena profesora Miljka Ristića, i postavljanje Milike Ašanina iz Nikšića za direktora najveće zdravstvene ustanove na Balkanu, loš je znak. A, to znači da dolaze vremena poslednje, i najsurovije pljačke u zdravstvu. Milikina vremena mnogi neće preživeti.

Prošle godine u avgustu je smenjen direktor Klinike za infektivne bolesti, veoma poznati stručnjak, profesor Dragan Delić, uz obrazloženje da je u sukobu interesa. U januaru ove godine profesor Delić je podneo neopozivu ostavku na mesto direktora Lekarske komore Srbije zbog haosa u ovoj ustanovi. Od tada na Klinici za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije radi kao klinički lekar!

Promovisanje nesposobnih, nestručnih, netalentovanih, ali poslušnih, na rukovodeće pozicije u zdravstvu, ugrozilo je zdravlje nacije. Korupcija, krađa i otimanje novca iz budžeta, Srbiju predstavlja zemljom u kojoj dobar deo lekara postaju ubice nedužnih građana koje traže pomoć lekara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO SRBIJE: BANDITSKA DRŽAVNA STRATEGIJA PROTERIVANJA NAJBOLJIH STRUČNJAKA

8. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Milion i sedamsto hiljada zaposlenih u Srbiji finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika. Čak i osigurani građani plaćaju lekove i do 90 odsto od njihove maloprodajne cene. Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju. Trećina građana Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Za poslednjih deset godina, iz srpskog zdravstva u inostranstvo je otišlo više od polovine svih lekara specijalista. Mnogi od onih koji su ostali otišli su u penziju ili su otvorili privatne ordinacije. Zdravstveni fondovi su opljačkani, a građani umiru čekajući na pregled ili lečenje.

 

                  Piše: Insajder L – 5

ODLAZAK LEKARA-6

 

U Srbiji danas postoje četiri velika klinička centra, četiri kliničko-bolnička centra, 39 opštih bolnica, 19 specijalizovanih bolnica, 52 instituta i zavoda, sedam klinika. Svaki grad i opština imaju domove zdravlja. Na žalost, u ovim ustanovama već godinama vlada haos i beznađe, nestručnost, odlazak najboljih kadrova, siromaštvo i kao posledica svega toga, korupcija i političke spletke.

Prema izveštajima koje za potrebe Evropskog parlamenta daje organizacija za ispitivanje kvaliteta usluga u zdravstvu (EHCI), Srbija je punih četrnaest godina poslednja u Evropi. Za najgoru zdravstvenu službu, srpsko zdravstvo je kandidat i ove, 2015. godine.

Izvršni direktor ove organizacije, Arne Bjernberg, šokiran dostavljenom listom čekanja na lečenje u Srbiji, izjavio je da nigde u Evropi "liste čekanja ne zavise od novca, već od mentalnog stanja". Uzgred je dodao i to, da nikako ne može da razume, otkud ministru zdravlja u Srbiji koja ima sedam i po miliona stanovnika, čak sedam pomoćnika!

Ali, ono što je za njega neshvatljivo, to je u kriminalizovanom srpskom zdravstvu jedino prihvatljivo. Do kojih granica ide podmukla stranačka selekcija kadrova u zdravstvu, govori i podatak da je po naređenju sadašnjeg ministra Zlatibora Lončara, Ministarstvo zdravlja Srbije nedavno napravilo anketu među zdravstvenim radnicima, koja je pokazala da bi oko 7.000 lekara momentalno dalo otkaz iz državne službe, kad bi oni imali priliku da odu u inostranstvo ili dobiju dobru otpremninu kojom bi započeli privatnu praksu.

Ni ministar ni njegovo ministarstvo nisu objasnili razloge ove ankete, ali je jasno da je u pitanju svojevrsno "testiranje" zaposlenih u zdravstvu, kako bi se pripremila strategija daljeg proterivanja najsposobnijih stručnjaka i dovođenje onih stranačkih, korumpiranih, "koji donose pare".

Zbog svega toga, već duže vremena traje pravi egzodus najboljih lekara specijalista i lekara opšte prakse, koji su do sada zatražili dokumentaciju od Lekarske komore za odlazak na rad u inostranstvo.

Srbiji najviše nedostaju kardiohirurzi, anesteziolozi, radiolozi i patolozi. Međutim, u mnogim zdravstvenim ustanovama nema dovoljno dečjih hirurga, pulmologa, neurologa, psihijatara

Zahvaljujući banditskoj politici koju sprovodi Ministarstvo zdravlja, danas se srpsko zdravstvo olako odriče svojih najboljih stručnjaka. Školovanje jednog lekara, računajući sve troškove za vreme provedeno na Medicinskom fakultetu, u Srbiji košta više od 140.000 dolara.

Nije teško izračunati koliko je gubitak za ovu državu kad u inostranstvo iz nje ode na stotine njih, u najboljim godinama života. To nije samo gubitak za zdravstvo, nego i za čitavo društvo koje gubi svoje najobrazovanije ljude i njihove porodice.

Problem predstavlja i nedostatak subspecijalista intenzivne medicine u internističkim jedinicama. Ta subspecijalizacija ne postoji kod nas. Ovaj posao obavljaju samo iskusni anesteziolozi iz hirurških jedinica. A, njih je po pravilu najmanje.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, ima samo 45 kardiohirurga! Da bi minimum standarda bio zadovoljen, potrebno bi bilo da ih ima još najmanje trideset. Ali, da bi samo jedan od njih bio osposobljen, potrebno je osam do deset godina, jer njihova specijalizacija traje šest godine, a da bi bio samostalan u poslu, mora još dve da radi uz starijeg kolegu.

Na prostoru od Kragujevca do Kosovske Mitrovice, nedostaje čak 100 lekara specijalista. U Niškom regionu, najviše nedostaju anesteziolozi, neurolozi, dečji hirurzi, neurolozi i kardiohirurzi.

Klinički centar Vojvodine, čije rukovodstvo je stalno opsednuto borbom za vlast u ovoj ustanovi, nema dovoljno anesteziologa, radiologa i patologa, a stalna je potreba i za psihijatrima, specijalistima sudske medicine, hirurzima…

Pre nekoliko godina, bolnica u Požarevcu je bila proglašena najgorom zdravstvenom ustanovom u Srbiji, jer nije imala čak ni gastroskop za snimanje želuca, a nijedan holter nije bio ispravan.

Bolnicu u Novom Pazaru, sa polomljenim prozorima i razvaljenim vratima, i to u Klinici za plućne bolesti, prikazala je čak i jedna strana televizija, kao primer zdravstvenog dna u kome se Srbija danas nalazi.

U četiri opštine – Prijepolje, Sjenica, Nova Varoš i Pribojpostoje samo četiri hirurga. Dečje odeljenje valjevske bolnice od dijagnostičkih aparata ima samo ultrazvuk i nameštaj star 40 godina.

Uslovi za rad u srpskom zdravstvu su inače katastrofalni, plate male a pacijenti sve stariji i bolesniji. Lekari se, redovno, tokom smene, osim velikim brojem pacijenata, bave i neshvatljivo velikom administracijom…

Pacijenti, pri izlasku iz lekarske ordinacije ambulante ili bolnice, uz medicinske nalaze nikada ne dobijaju nikakav izveštaj koliko je njihovo lečenje koštalo. A, to je u sređenim sistemima osnovno pravo koje svaki građanin ima kad dobije dokumentaciju o svom lečenju.

Čak i onaj osiguranik sa najnižim primanjima, za zdravstveni doprinos u Srbiji godišnje plaća oko 30.000 dinara. Lečenje je, zbog uvođenja nove dijagnostike i terapija postalo jako skupo, mnogo skuplje nego što to zdravstveni sistem u kome su opljačkani fondovi, može da podnese. Samo jedan tretman na dijalizi, košta oko 100 evra, što znači da svaki od oko 4.000 pacijenata, koliko ih ima na dijalizi, samo za jednu nedelju potroši sve što je osiguranik sa najnižim primanjima uplatio za zdravstvo za mesec dana.

Do ove zastrašujuće situacije, došlo se tako što je iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, samo u poslednjoj deceniji opljačkano toliko para, da je svaki srpski pacijent mogao makar mesec dana da se leči u nekoj vrhunskoj evropskoj bolnici!

Takođe, treba istaći, u Srbiji oko milion i po stanovnika se vode kao "građani bez ikakvih primanja" i za njih bi zdravstveni doprinos po najnižoj osnovici (oko 2.600 dinara mesečno) trebalo da se uplaćuje iz državnog budžeta. Umesto toga, država uplaćuje samo po 600 dinara. Uprkos silnoj režimskoj propagandi, ovaj "afrički standard" je jedina prava slika stanja zdravstva u Srbiji.

Vreme čekanja na preglede nudi još crnju sliku stanja. Tako se na ultrazvučni pregled čeka i do tri meseca, a na magnetnoj rezonanci i do godinu dana, i za mnoge lekove plaća učešće do čak 90 odsto.

Za kontrolne preglede na klinikama koje se neselektivno zakazuju, treba čekati između tri i šest meseci, a često i do godinu dana! Polovina svih pacijenata stalno prolazi kroz evidenciju zdravstvenog sistema, dolazi i po nekoliko puta mesečno, za svaki lek posebno, jer nemaju novca da plate ni participaciju.

Crnu sliku srpskog zdravstva upotpunjuje i činjenica da nešto više od milion i sedamsto hiljada zaposlenih (prema zvaničnim podacima) finansira celokupnu zdravstvenu zaštitu za oko 5,5 miliona osiguranika (penzioneri, studenti, nezaposleni, deca…).

Prema poslednjem istraživanju Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", broj poseta privatnom lekaru utrostručen je u odnosu na prethodnu godinu u svim regionima u Srbiji.

Privatne ordinacije su sve češće pune penzionera, a neki su podigli i gotovinske kredite da bi platili lečenje. Događa se da se pacijentu koji se lečio u državnoj klinici ne obave celokupnu terapiju do kraja, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da ode u privatnu kliniku i tu završi započeto lečenje. Naravno, ko ima novca za to.

Trećina stanovništva Srbije leči se "prirodnom medicinom" i lekovima iz "kućne apoteke". Istovremeno, građani Srbije, zbog stalne izloženosti stresovima, godišnje kupe više od pola miliona kutija "Bensedina"!

Ministar zdravlja je čovek koji nema ni morala ni stručnosti da “sređuje“ crnu sliku srpskog zdravstva. Možda je bio dobar hirurg, i ništa više od toga. Upućeni, i kolege, opisuju ga kao besprizornog, koji je za račun mafije ubijao pacijente koje mafija nije na licu mesta ubila. Takav čovek danas, takoreći, ne ulazi u zgradu ministarstva, već tumara hodnicima Urgentnog centra i drugih klinika, baveći se biznisom. Vreme smrti u Srbiji je idealno za doktora smrti.

Misija Evropske unije i OEBS-a, kao da ne vide užas u kojem se nalazi srpsko zdravstvo. Ali, zato, dušmanski nastoje da sav otrov, otpad od hrane i lekova utrape Srbiji, i to još naplate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REEKSPORT ROBE U RUSIJU JE NAJUNOSNIJI BIZNIS U SRBIJI DOK EVROPA UNIŠTAVA SRPSKU PROIZVODNJU!!!

17. априла 2015. Коментари су искључени

 

Tržište hrane u Srbiji više ne pripada srpskoj agroprivredi, nego stranim uvoznicima idomaćim tajkunima. Domaći poljoprivredni proizvođač je planski uništen kako ne bi biokonkurentan stranim kompanijama i uvoznom lobiju. Stočni fond je takođe potpuno uništen iz istih razloga. Samo od početka ove godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU! O razmerama orgomnog kriminala u poljoprivrednoj i prehrambenoj industriji, koji se dešava pod okriljem postojećeg režima, govori i poslednji skandal kada je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede, učestvovalo u ilegalnom reeksporta voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije, čime je direktno ugrožen status Srbije kao najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

 

                   Vuk Stanić

UNISTAVANJE DOMACE POLJOPRIVREDE I SELFI MINISTARA-7

 

Ali, to je samo deo mafijaškog odnosa nekoliko interesnih grupa u vrhu srpske države, prema domaćem tržištu, koji su bili uzrok i izazvali posledice planskog uništavanja agrara, stočarstva i tržišta hrane u Srbiji.

Ekonomski rat koji su Sjedinjene Američke Države objavile Ruskoj federaciji, Srbiju godišnje košta više od milijardu dolara.

Umesto da Srbija ovaj sukob iskoristi i da podstakne proizvodnju viškova, plasira ih u Rusku Federaciju, sve je veći broj privrednika koji sankcije koriste za ilegalan reeksport robe iz EU na rusko tržište.

Privredni sukob sa Rusijom koji je započela Amerika, a u koji je uvučena i Evropska Unija, prošle godine je delovao kao šansa za ekonomski boljitak za Srbiju, jer ima (još uvek) status najpovlašćenije nacije u trgovinskim odnosima sa Rusijom.

Nakon više od od godinu dana, statistike pokazuju da izvoz srpske robe u Rusiju zaista raste. Na žalost, zbog kriminalnog ponašanja, odnosno reeksporta mesa iz Evropske unije, izgubili smo pravo da tamo po povlašćenim uslovima izvozimo mesne prerađevine, dok je pozitivan efekat rasta izvoza u Rusiju potpuno uništen nekontrolisanim uvozom iz Evropske unije!

Zemlje Evropske unije suočavaju se sa viškom poljoprivredne robe koja je ranije prodavana na ruskom tržištu. Viškove je nemoguće prodati pa su poljske jabuke, španske pomorandže, danske krmače, nemačke mesne prerađevine i slična roba nikada jeftinije…

Te proizvode po damping cenama sada masovno uvoze domaći tajkuni. Zbog takvog nekontrolisanog uvoza, i na našem tržištu su se pojavili viškovi. Otkup proizvoda od malih domaćinstava u Srbiji skoro da je u potpunosti obustavljen. Mala domaćinstva nisu dovoljno velika da proizvode koje su od njih otkupljivali tajkuni sada sami plasiraju u Rusiju.

Zbog svega ovoga, danas više od 100.000 seoskih gazdinstava, zavisi od milosti države. Država ih kako su to mediji prikazali po pitanju mleka "nije ostavila na cedilu".

Bivši ministar poljoprivrede, danas savetnik predsednika Vlade, Dragan Glamočić, javno je, pred televizijskim kamerama, obećao da će država otkupiti viškove mleka. Uprkos tome, posao je tako organizovan da će od ove odluke srpske Vlade profitirali veliki igrači, od njih će država kupovati mleko po visokim cenama, sve dok se ne stvori potreba da oni moraju mleko da kupe od domaćih proizvođača.

Oni će kada dođe taj trenutak mleko kupovati po ranijim niskim otkupnim cenama. Ovo znači da će tajkuni koji su nekontrolisano uvozili mleko po damping cenama, i izazvali neprirodne viškove, još jednom profitirati.

Na žalost, posao sa mlekom nije jedini posao gde su se pojavili viškovi. Nekontrolisani uvoz doveo je do viška mesa, voća i povrća. Spas za naše male proizvođače bio bi da neko od njih otkupi viškove i plasira ih u Rusiju. Službenici EU našoj vladi su prošle godine skrenuli pažnju da ne sme to da uradi.

Istovremeno, sve je veći broj onih koji se jednostavno odlučuju da viškove robe uvezene iz EU, reeksportuju u Rusiju.

Istraživanje koje je sprovela Redakcija, pokazuje da je nekoliko službenika Ministarstva poljoprivrede učestvovalo u pomaganju prilikom ilegalnog posla reeksporta, voća, povrća i mesa u Rusiju iz Evropske Unije (EU).

Izvor Redakcije, dobro upućen u detalje istrage o ovim kriminalnim radnjama, objasnio je kako je funkcionisala ova kriminalna mreža: "…U pitanju su ljudi koji imaju iskustva u zloupotrebama službenog položaja. Oni nisu potpisali nijedan dokument. Privrednici koje su savetovali i kojima su pružali informacije o načinu rada inspekcija i tome kada će koji granični prelaz biti kontrolisan ne žele da svedoče protiv njih. Što se tiče motiva za reeksport robe iz EU u Rusiju u pitanju su dva slučaja-visok profit i namerno kvarenje odnosa između Srbije i Rusije…".

Proteklih meseci, neki privrednici koji se nikada nisu bavili izvozom u Rusku federaciju, počeli su da se raspituju o načinima na koje se roba tamo izvozi. Drugi motiv je finansiran iz fondova službi zemalja NATO pakta, koje preko nevladinih organizacija i fantom-firmi registrovanih u Srbiji, plaćaju službenike u srpskim ministarstvima, da rade u njihovom interesu.

U pitanju su službenici (izabrani na takozvanim nestranačkim konkursima) koji su domaćim tajkunima preporučeni od strane stranih ambasada kao perspektivni i sposobni mladi ljudi, zbog čega su im i tajkuni otvorili vrata za "dodatne poslove". U tim poslovima država ima štetu, tajkuni ekstra profit, a službenici ministarstava dodatnu zaradu znatno veću od državne plate.

Sve njih štite postojeći zakoni, na način da su praktično nesmenjivi, a najuticajniji mediji ih predstavljaju kao nezamenjive. Više puta su protiv njih podnošene krivične prijave i obuhvatani su krivičnim istragama. Kada je istraga o reeksportu robe u Rusiju pokrenuta, njihova imena su ponovo isplivala…

Tužilaštvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Carina ispituju firme koje su, uz falsifikovanu dokumentaciju, pokušale ili izvozile robu u Rusiju. Tako se, između ostalog, saznalo da su, na primer, jabuke iz Evropske unije deklarisane tom prilikom kao voće poreklom iz Srbije!

Slično je rađeno i sa mesom. Sve to je bilo nemoguće uraditi bez podrške insajdera u ministarstvu poljoprivrede. Ovo su na nezvaničan način saopšteno i većini medijskih kuća iz Ministarstva policije i srpskog Tužilaštva. Informacije o službenicima koji su umešani u ovaj kriminalni posao, ne saopštavaju se ni zvanično ni nezvanično.

Informacije do kojih je došla BIA, kriju se takođe, jer je praksa iz afere sa aflatoksinom pokazala da strane plaćenike u našim ministarstvima štite inostrani centri moći, koji su jači od svih naših službi i svih naših institucija.

Izvođenje ovih ljudi pred lice pravde, unapred je osuđeno na propast, jer nije za očekivati da srpsko pravosuđe, koje je birano po volji i merilima Zapada, primeni zakon na subverzivnu mrežu zapadnih kompanija u Srbiji.

Što se tiče firmi koje su učestvovale u kriminalnom reeksportu robe iz EU u Rusiju, u pitanju je, između ostalog i „Agrojom 77" (koja je namenski osnovana krajem januara, sa 500 dinara osnivačkog kapitala!). Zvanični podaci ruske carine govore da je u poslu reeksporta voća iz EU u Rusiju, preko „Agrojom 77" učestvovao i izvesni Vladimir Evgenevič Gordejčuk.

Domaće tužilaštvo istražuje firmu „Sojapromet" iz Aleksinca, za koju se sumnja da je sredinom marta, pokušala preko Subotice izvoz 20 tona evropskih jabuka sa falsifikatom o poreklu.

Reč je o firmi koja se bavi izvozom voća i povrća. U međuvremenu, javnost priča o velikoj razlici u ceni koja se ostvaruje nelegalnom trgovinom. Trgovci koji prepakuju voće iz EU u Srbiji, i prodaju ih Rusima, kupuju po ceni od 30 evro centi, dok je cena istog voća u Srbiji od 40 do 50 evro centi.

Poljaci, zbog kontra sankcija Rusije, ne mogu da prodaju svoje voće na tržištu te države. Sa druge strane na uvoz jabuka iz EU se ne plaća carina, kao što se carina ne plaća ni na izvoz voća, iz Srbije, u Rusiju.

Sve što preduzimljivi preduzetnik treba da uradi je da od Poljaka otkupi jeftine jabuke, napravi papire u kojima piše da ih je kupio od seljaka u Srbiji, da ih potom proda Rusima kao srpske.

Kvalitetno falsifikovanje papira je nemoguće, ako nema saradnje sa ljudima unutar Ministarstva poljoprivrede, jer se takvi papiri proveravaju od strane carine. Provera se sastoji i od toga što se kontaktira nadležno Ministarstvo i njegove inspekcije…

Rublja je u poslednje vreme počela da raste u odnosu na dolar zbog čega je ceo posao dodatno isplativ, a pokušaji ovakvih prevara su sve češći. Carina je tim povodom saopštila i da im je jasno da će pokušaja zloupotreba biti još.

Zbog toga su se kako kažu pre nekoliko meseci obratili kolegama iz BIA, MUP, Poreske uprave i fitosanitarne inspekcije. Oni tvrde da je pre mesec dana firma „Kul fud" iz Beograda pokušala je da izveze 20 tona jabuka na Terminalu Beograd uz falsifikovane papire u kojima je pisalo da se radi o domaćim jabukama.

 

      Kupićemo i ono što ne moramo

 

Insistiranje evropskih i američkih diplomata da država ne podstiče i ne organizuje male proizvođače da izvoze u Rusiju, dodatno otežava poziciju porodica koje su proteklih dva veka živele od svoje zemlje.

Velike kompanije su zahvaljujući događajima od petog oktobra do danas stekle poziciju koja se može opisati sa: "Mogu da kupim od tebe ali ne moram, zato spusti cenu ili baci robu u kanal."

Godinama u nazad je poznato da oni prave monopolski dogovor o otkupnoj ceni suncokreta, dogovor o ceni mesa, ceni kukuruza, ceni soje…Oni su najveći deo uvoznog lobija, i direktno su odgovorni za propast srpskog sela, prehrambene industrije, ali i razlog zašto ne postoji nada da će se oporaviti industrija poljoprivrednih mašina.

Kada se uporede poljoprivredni sistem Srbije iz vremena SFRJ i ovaj koji postoji danas, jasno je da je nekadašnji sistem imao sve što je potrebno (uvozio je jedino dizel gorivo nužno za poljoprivredne mašine). Danas, zbog povećane proizvodnje goriva domaće naftne industrije (NIS) i mogućnosti proizvodnje bio-dizela, ni dizel ne bi morali da uvozimo. Ali, danas uvozimo gotovo sve poljoprivredne proizvode koji postoje.

Činjenica je da ne možemo proizvoditi limun, kivi i banane, ali nikome nije jasno zašto uvozimo šljive, šargarepu, zašto pored čuvenog Instituta za kukuruz uvozimo svake godine nova semena sumnjivog kvaliteta.

Današnji ekonomski sistem nikada ne bi izdržao sankcije UN, koje su nam uvedene u vreme vladavine Slobodana Miloševića. Kada bi nam u ovom trenutku uveli takve sankcije narod bi verovatno po ulicama umirao od gladi. Država je devedesetih, u vreme sankcija, uspevala da obezbedi dovoljne količine hrane uprkos sankcijama zahvaljujući nasleđenom sistemu iz vremena SFRJ.

Ekonomija Srbije devedesetih nije do kraja kolabirala zahvaljujući poljoprivrednom sistemu nasleđenom iz SFRJ. Država je posedovala veliki stočni fond, svu neophodnu poljoprivrednu mehanizaciju, sistem je sam sebi proizvodio, seme, đubrivo…

Na žalost uništenjem domaće valute, prvo kroz hiperinfalciju, a potom kroz konstantnu inflaciju, kreirana je nesigurnost kod subjekata u ovom sistemu koji je tada na veštački način postao neisplativ.

Država je propisivala otkupne cene, sa rokovima plaćanja tokom kojih je novac koji bi kombinati i veliki poljoprivredni subjekti dobijali postojao bezvredan (zato je tada proizvodnja ulja "Dijamant" bila neisplativa, a danas novom gazdi donosi visok profit).

Sa druge strane, ljudima bliskim režimu dodeljivane su povlastice odnosno ekskluzivna prava izvoza isplativih poljoprivrednih proizvoda koji nisu bili obuhvaćeni sankcijama. Maline i pšenicu u inostranstvo je mogao da proda samo ko ima izvoznu dozvolu.

Sistem koji je preživeo sankcije i pogrešnu ekonomsku politiku, umesto da sada bude oporavljen, potpuno je razmontiran 2000. godine. Posle petog oktobra 2000., ova država je počela da uvozi poljoprivredne artikle koji pedeset godina pre toga nisu uvoženi!

Počelo se sa uvozom semena i sadnih materijala, a sa druge strane, kombinati i fabrike koji su bili u vlasništvu radnika i seljaka, potpuno su uništeni. Sve to nije moralo da se desi, baš kao što IMT, IMR i ZMAJ nisu morali da budu prodati odnosno uništeni.

Dokaz da su ove fabrike mogle da prežive je činjenica da u Srbiji postoji tržište za mašine koje su proizvodili. U Srbiji je danas registrovano 30.000 kombajna, koji zbog starosti u narednih deset godina treba da budu zamenjeni. Oni koji ih budu prodavali našim seljacima ove mašine, zaradiće tri milijarde dolara!

Da nije uništen, naš čuveni proizvođač poljoprivrednih mašina, "Zmaj", mogao bi da dobije deo tog kolača, ili možda ceo taj posao, a sa prihodovanim novcem mogli bi da reinvestiraju u unapređenje proizvodnje.

Srpski traktori su takođe stari u proseku trideset godina, pa će i ove mašine narednih deset godina biti menjane. U Srbiji je registrovano 400.000 traktora, prosečna cena novog traktora inostranstvu je 30.000 dolara.

To znači da će ovo tržište u Srbiji u narednih deset godina nekome doneti 12 milijardi dolara. Drugim rečima ekonomski je bilo neopravdano uništiti IMT. U prilog tome ide i činjenica da je u Srbiji registrovano više od dva miliona priključnih i drugih poljoprivrednih mašina, od prikolica, vršilica, motokultivatora, drljača…

Kada se sve to uzme u obzir, čini se da sa takvim tržištem ni IMR u Rakovici nije morao da bude zatvoren. Mogao je uspešno da posluje samo snabdevanjem druge dve fabrike. Kada bi te tri fabrike proradile, onda Vlada ne bi morala da juri i moli investitore da ulože novac u Železaru u Smederevu.

Čak i kada bi Železara poslovala sa gubitkom, a pod uslovom da pomenute tri fabrike ostvaruju pozitivnu nulu, isplatilo bi se da iz budžeta ispeglamo gubitak Železare.

Broj radnih mesta koja bi smo imali u sva četiri sistema, punio bi kroz doprinose penzioni zdravstveni i druge fondove.

Ovde treba biti pošten i reći da gospoda tajkuni nikada sami ne bi uspeli da unište ovako veliki i funkcionalni poljoprivredno industrijski sitem. Veliku pomoć u tome im je pružio strani faktor.

Stranci su razbijanje ovog sistema započeli razbijanjem Jugoslavije i uvođenjem sankcija Srbiji i svima koji nisu hteli da se otcepe od Srbije. Sledeći korak zapada je bio da nam posle petog oktobra umesto demokratije instaliraju kriminal, umesto tržišne ekonomije korupciju i uspostavljanje monopola. U te monopole uključeni su stranci koji su kupovali firme u Srbiji, ali i oni ljudi iz vremena Miloševića koji su imali izvozne dozvole i koji su imali svoju ulogu u iznošenju novca na Kipar.

Kada je ozloglašena američka kompanija Monsanto tražila da u Srbiji plasira svoje proizvode, sa njima je ugovor odmah potpisao Kostićev MK Komerc. Treba naglasiti da strani faktor ne igra samo na jednu kartu i da globalne korporacije i strane diplomate osim što izdaju naređenja domaćim političarima i tajkunima imaju i neku vrstu stalnih predstavnika u našim ministarstvima.

Očigledno je da tu funkciju u Ministarstvu poljoprivrede obavljaju državni sekretar Danilo Golubović, Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur i načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Kakva god afera da se pojavi (Aflatoksin, torte sa đubreta, prerada mesa uginulih životinja, prerada mesa svinja zaraženih svinjskom kugom, epidemija ptičijeg gripa, pandemija klasične kuge svinja), neko od ovih "stručnjaka", uglavnom Sanja Čelebićanin, pojavljuje se u medijima i narodu objašnjava da nije sve tako strašno.

Interesantno je da te medije kroz reklame finansiraju isti oni pobrojani tajkuni, ali im i političari sa vlasti preusmeravaju novac građana Srbije. Tako je, na primer, za dnevni list Blic, za šest godina vladavine Demokratske stranke preusmereno milijardu dinara iz budžeta.

Najviše novca im je preusmerio bivši ministar Oliver Dulić. Sa televizijom B92, i uništitelj srpske ekonomije, Mlađan Dinkić, sklopio je mnogo povoljnih ugovora i ministarstva koja je on vodio reklamirala su tamo gotovo svaku svoju kampanju, plaćaju ći im milionske iznose.

Plansko uništavanje domaće proizvodnje

Posao ilegalnog reeksporta prehrambenih artikala iz EU u Rusiju, trenutno je najunosniji biznis u Srbiji, jer su kazne prema licima koja su u to umešana na nivou najobičnijih carisnkih prekršaja.

Državni službenici koji zloupotrebljavaju položaj i pomažu mogli bi da odgovoraju jedino ako bi neko iz švercerskog lanca bio spreman da progovori. Istražujući kolika je šteta za Srbiju nastala zbog carinskog rata između Rusije, EU i Amerike došli smo i do ovih podataka…

Naime, kada je pre godinu dana obelodanjeno da je iz Srbije u Rusiju izvezeno više svinjskog mesa i mesnih prerađevina nego što može iz našeg stočnog fonda da se proizvede, Rusija je sa liste proizvoda koji nisu obuhvaćeni carinom skinula mesne prerađevine.

Od tada je u Rusiju bez carine moguće izvoziti živu stoku i smrznute polutke, ali ne i parizer-salame, šunke i pršute. Šteta nastala za našu privredu zbog ovakve odluke je za godinu dana veća od 350 miliona dolara.

Kada je pre nekoliko nedelja otkriveno da iz Srbije u Rusiju sada masovno stižu poljske jabuke, Ruska federacija, nije povukla toliko drastične poteze. Zapravo, Rusi su svesni da našoj privredi ne treba još jedan manjak i privremeno "progledali su kroz prste".

U Moskvi i drugim većim gradovima Rusije, ove zime je potreba za velikim količinama jabuka bila veoma izražena, jer zbog kontra-sankcija Rusije prema EU, nije ih bilo moguće nabaviti u dovoljnim količinama. Verovatno je to i razlog zbog koga su Rusi zažmurili na jedno oko i sačekali kraj zime. Kraj zime znači i kraj tolerisanja ovakvog ponašanja.

Istovremeno, uvoz viškova robe iz EU u Srbiju je podivljao u 2014. godini pa je u Srbiju uvezeno 18.000 tona smrznutog mesa. Mašinski otkošenog mesa treće kategorije uvezeno je 35.000 tona! Zbog ovolikog uvoza prerađenog mesa, opala je potreba za domaćim klaničnim kapacitetima, koji sada rade sa svega 30 odsto svojih mogućnosti.

Ovo je imalo za rezultat i veliki broj otpuštanja i smanjenja plata u klaničnoj industriji. Veliki deo stočnog fonda sa kojima su radile domaće klanice, bio je uvežen iz inostranstva! Od početka godine uvezeno je više od četiri miliona grla stoke iz EU (preciznije 4.150.000) odnosno 250.000 koza, 1.700.000 ovaca i 900.000 goveda, 1.300.000 tovljenih svinja. U istom periodu uvezeno je i 23.000.000 litara mlečnih proizvoda, odnosno mleka, pavlaka, jogurta, voćnih jogurta…

Kao dodatak gotovim proizvodima, uvoženo je i mleko u prahu za domaće voćne jogurte, sireve i druge proizvode. Ukupno je uvezeno čak 100.000.000 kilograma mleka u prahu.

Interesantno je da je iz Bosne i Hercegovine, koja nema fabriku za preradu mleka u prahu, uveženo čak 3.650 tona takvog mleka, dok se zapravo radilo o reeksportu ovog proizvoda iz Evropske unije! Iz BiH u Srbiju su ove godine uvožene čak i šljive i to 3.000 tona, dok su nam braća od preko Drine prodala i 3.000 tona sira.

Analizom posledica ovakvog uvoza dolazi se do zaključka da od prošle godine u Srbiji imamo 30.000 krava viška, čije mleko nema ko da otkupi. Zbog toga su na udar došli pre svega mali proizvođači, kojima je Ministarstvo poljoprivrede saopštilo: "U Evropskoj uniji držanje jedne krave se tretira kao držanje kućnog ljubimca."

Iz Ministarstva je i na druge načine jasno stavljeno do znanja da malim proizvođačima država ne planira da pomogne. U Srbiji ima 100.000 malih seoskih domaćinstava koja imaju do pet krava…

Ova domaćinstva su najviše pogođena, podivljalim uvozom poljoprivrednih proizvoda. Studija koja je izrađena za potrebe Vlade Srbije pokazuje da ukoliko bi se donela odluka da se zakolje 30.000 krava, to znači dohodak u vrednosti od 30 miliona evra, dok je gubitak zbog mleka i junadi koje bi te krave donele u toku naredne godine 110 miliona evra.

Iz studije koja je na pedesetak strana izrađena za potrebe predsednika Vlade Aleksandra Vučića, između ostalog se ističe da je: "…Srbija osamdesetih godina izvozila 30.000 tona bejbibifa van granica bivše SFRJ, dok je u druge republike zajedničke države prodavala dodatnih 20.000 tona…".

Tih 50.000 tona koje bi nam danas dobro došle, vredele bi između 300 i 400 miliona evra i značajno bi popravile spoljnotrgovinski bilans. Na žalost, zbog smanjenja stočnog fonda, Srbija se suočava sa viškom stočne hrane.

Zbog viška stočne hrane je zatvoreno više mešaona i manjih industrijskih proizvođača. Tu stočnu hranu veliki igrači otkupljuju jeftino od seljaka i potom je izvoze. U inostranstvu se potom našom stočnom hranom hrane tovljenici koji se nama prodaju, kao prerađeno meso ili kao živa vaga. Zbog ovoga se Srbija osim sa smanjenjem stočnog fonda suočava i sa smanjenjem broja radnih mesta u industriji prerade mesa, dok je trend gašenja malih seoskih domaćinstava u porastu.

Krivci za ovakvo stanje su poznati. To su Viktorija grupa, Karneks (odnosno, MK Komerc), Neoplanta, Zlatiborac, Imlek (koji proteklih meseci pomahnitalo uvozi mleko), Salford, Industrija mesa Matijević, Todorićev Agrokor i druge velike kompanije…

Vlasnici ovih firmi su u divljačkoj privatizaciji koju je sproveo Aleksandar Vlahović pokupovali, mlinove, šećerane, kupovinom velikih poljoprivrednih giganata postali su vlasnici desetine hiljada hektara obradive zemlje, ogromnih skladišnih kapaciteta, za voće povrće i žitarice.

Pošto imaju monopol nad obradivom zemljom i skladišnim kapacitetima oni utiču na cene otkupa svega. Sudbina malih proizvođača zavisi od njih. Priča o slobodnom izvozu u Rusiju, za male proizvođače je nemoguća misija, jer količine koje mogu da izvezu nisu dovoljne. Zato i od bescarinskog sporazuma profitiraju uglavnom veliki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

15. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

PROSVETA VERBIC-10

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

9. марта 2015. Коментари су искључени

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

SAVET VLASI

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik savetaNovica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

FINANSIJSKA ORGANIZACIJA ZA INVESTIRANJE, PODMIĆIVANJE I PLJAČKU DRŽAVA DO BANKROTSTVA

26. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Novac koji od stranih vlada dolazi da bi se podmićivali vlastodršci u Srbiji pere se preko razgranate mreže različitih banaka i štednih instituta. U njoj se nalazi i gotovo nepoznata Opportunity banka a.d. iz Novog Sada koju su zajednički osnovali EBRD i USAID, a koja svoje službenike otpušta čim otkriju neregularnosti koje ukazuju na pranje para. „Opportunity" na engleskom znači „prilika", u ovom slučaju prilika za korumpirane političare Srbije.

 

          Igor Milanović

USISAVANJE PARA I BOGATSTVA.8psd

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji rado ulaže u bankarski sektor. Ova banka, sa sedištem u Londonu, poznata je po tome što svoj ogromni kapital, dobijen od zemalja sponzora, troši na podmićivanje političke elite u zemljama u kojima investira. Prema istraživanju same banke iz 2007. godine, korupcija u zemljama njenog delovanja je porasla u odnosu na stanje pre njenog dolaska .

Posle potpuno nepotrebne dokapitalizacije Komercijalne banke u visini od 120 miliona evra u 2009. godini, EBRD je postala najveći pojedinačni akcionar ove srpske banke. Kontrolišući MK Grupu Miodraga Kostića, kojoj je dala povoljne kredite od više desetina miliona evra, EBRD kontroliše još jednu domaću banku – AIK Banku iz Niša, čiji je većinski vlasnik od nedavno i zvanično „Sunoku", preduzeće iz pomenute grupe.

Preko kredita u visini od 100 miliona evra u 2010. godini je EBRD preuzela kontrolu i nad Vojvođanskom bankom. Ova multinacionalna hidra je sa 30 miliona evra pomogla ProCredit banku u Srbiji, a preko Inteza banke je plasirala 15 miliona evra kredita malim i srednjim preduzećima.

S obzirom da su pomenute banke zbog svoje veličine pod lupom javnosti, preko njih teže ide ono što je primarno u delovanju EBRD-a – podmićivanje vlastodržaca. Za tako nešto, bar na lokalnom nivou, koriste se manje banke koje javnost jedva i da poznaje.

Jedna od takvih banaka je Opportunity banka Srbija (OBS) iz Novog Sada. Za ovu banku jedva da je ko i u svetu čuo. Po poslednjim, nama dostupnim informacijama, ova strana organizacija je imala predstavništva u 28 zemalja, 2,8 miliona klijenata, oko 17.000 zaposlenih i portfolio u vrednosti od samo 305,3 miliona dolara. Radi se o maloj finansijskoj organizaciji i na svetskom nivo koja, međutim, raspolaže veoma razgranatom mrežom filijala. Kako sa kapitalom od nešto preko 300 miliona dolara ona izdržava filijale u skoro trideset zemalja? Samo u Srbiji OBS je zastupljena u 14 gradova i opština, računajući tu i Preševo?!

OBS pripada mreži "Opportunity International" (OI), nevladinoj organizaciji (dakle, ne banci) koju je 1971. osnovao bankar Al Viteker. Po drugom izvoru, osnivač je Australijanac Dejvid Basau koji se Vitekerovoj organizaciji priključio 1977. godine. Najvažniji deo ovog konglomerata je "Opportunity International Nemačka" (OIN), zadužbina formirana 1996. sa sedištem u Kelnu, koja po sopstvenim priznanjima ima hrišćansku, odnosno katoličku podlogu. Glavni zadužbinar i osnivač OIN-a je Karl Šok, nemački privrednik o kome nema nikakvih podataka, čak ni na internet prezentaciji OIN-a.

Dobijanjem licence od strane NBS-a krajem aprila 2007. godine, Opportunity štedionica a.d. Novi Sad počela je u Srbiji da posluje kao banka . Prema Zakonu o bankama, ona je iz statusa štedionice prešla u status banke, uz dokapitalizaciju od 5 miliona evra.

Akcionari Opportunity banke a.d. Novi Sad su: Opportunity Transformation Investments, Inc. 63,51 odsto, EBRD 19,11 odsto, FMO (Nederlandse Financierings-Maatschappij voor Oontwikkelingslanden N.V) 12,74 odsto i Oikocredit Ecumenical Development Cooperative 4,64 odsto.

Ne treba smetnuti sa uma da je Opportunity štedionica 2002. godine osnovana uz pomoć USAID-a, američke organizacije koja se finansira direktno iz tamošnjeg vladinog budžeta. Kako jedna nevladina organizacija sarađuje sa vladinom organizacijom, i još za svoj rad koristi budžetska sredstva?

OI zvanično ne objavljuje podatke koliko je novih radnih mesta otvoreno zahvaljujući njihovim kreditima u zemljama delovanja. Za razliku od centrale, OBS se hvali tim brojkama, pa po njoj je još Opportunity štedionica do 2006. pomogla otvaranje 3.380 novih radnih mesta i održanje 27.000 postojećih. Nedostatak informacija o uspehu OI pravda time da je nemoguće izračunati stvarni broj novootvorenih radnih mesta u sektoru male privrede, dok je to, očigledno, u Srbiji moguće?!

Da je upravo OBS jedna od banaka preko koje EBRD i USAID peru pare koje kasnije završavaju na računima podmitljivih vlastodržaca, svedoči i slučaj Ibolje Totović iz Bajše, opština Bačka Topola.

Ova profesorka nemačkog jezika radila je šest i po godina u filijali OBS-a u Subotici. Ibolja je svojevremeno bila ušla u trag mahinacijama sa kreditima, otkrivši da je jedan broj klijenata priložio neispravnu, tačnije falsifikovanu dokumentaciju. Slučaj je prijavila rukovodstvu, ali umesto da bude nagrađena ona 2009. godine biva uhapšena pod optužnicom da je upravo ona kriva za dodelu spornih kredita. Protiv ljudi koji su neopravdano dobili kredite OBS zvanično nikada ništa nije preduzeo.

"Banka je pokušala mene da natera da sama dam otkaz i preuzmem odgovornost za te kredite. Ja nisam čak ni radila na mestu gde sam mogla samostalno da donosim odluke u vezi sa kreditima", priča Ibolja portalu teleprompter.rs.

U međuvremenu je Ibolja Totović, posle 28 dana provedenih u pritvoru, pravosnažno oslobođena optužbi i vraćena na posao, ali je OBS opet otpušta, ovog puta kao tehnološki višak. Očigledna je namera rukovodilaca ove banke da uklone svakog ko se interesuje za opravdanost dodele nekog kredita.

Davanje kredita nesolventnim klijentima jedna je od najlakših i najčešće korišćenih metoda pranja para. Neki od klijenata pristaju da to obave uz malu proviziju, dok ima i onih koji uopšte ni ne znaju da su dobili kredit – njihovi podaci se jednostavno zloupotrebe.

Isto kao i EBRD i USAID je dobro poznat po korupciji. USAID (na engleskom: United States Agency for International Development – Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj) je agencija federalne vlade SAD osnovana 1961. godine od predsednika Džona F. Kenedija sa ciljem da služi interesima američke spoljne politike. U tom smislu postoji bliska saradnja između USAID i CIA (Central Intelligence Agency – Centralna obaveštajna agencija), a tvrdi se i da agenti ove agencije rade pod plaštom službenika USAID-a.

Ova organizacija američke vlade novac, uglavnom, pere preko projekata takozvane pomoći nevladinom sektoru. Od 2001. je USAID po sopstvenim izveštajima u Srbiju investirao oko 700 miliona dolara! Među aktuelnim korisnicima donacija su Građanske inicijative, Dostignuća mladih Srbije, Medijska koalicija, Regionalna razvojna agencija Sandžaka i fondacija Trag, ali i Skupština Srbije, čiju internet prezentaciju plaća ova organizacija!

Da bi još bolje prikrio tragove kome koliko novca ide, USAID je od kraja 2013. prešao na direktno finansiranje korisnika. Sigurno je i poštenje gospođe Totović doprinelo ovoj odluci, jer u svakoj banci preko koje je USAID ranije prao novac, postoje i pošteni službenici.

 

      A 1.

    Osnivači Opportunity banke Srbija (OBS) 2007. godine bili su…

Opportunity Transformation Investments (OTI) je korporacija osnovana u junu 2000. godine. Njen primarni cilj je držanje osnivačkih uloga u inostranim investicijama Opportunity International. Godine 2002, OTI uz podršku USAID-a osnovao je Opportunity štedionicu u Novom Sadu radi obezbeđivanja finansijskih usluga mikro i malim preduzetnicima u Srbiji.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je 1991. godine, u cilju razvoja privatnog sektora u zemljama istočne i centralne Evrope sa izrazitim tranzicionim ekonomijama.

Netherlands Development Finance Company (FMO) je institucija koja daje podršku razvoju privatnog sektora i tržišnih ekonomija u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike, centralne i istočne Evrope. Poslovanje sprovodi odobravanjem kredita, aktivnim učešćima, garancijama i ostalim oblicima investicija. Cilj je podrška ekonomskom razvoju zemalja u ovim regionima jačanjem privatnog sektora i preduzetništva.

Oikocredit je jedna od mikrofinansijskih institucija na globalnom nivou koja podržava razvojne projekte. Podržavajući investitore promoviše razvoj, ulaganja i sprovođenje socijalnih projekata, a odobravanjem kredita pomaže razvoj poljoprivrede, trgovine, usluga i proizvodnje.

Direktor OBS-a je Vladimir Vukotić. Priključio se Opportunity International-u 1999. u Crnoj Gori. Učestvovao je u osnivanju Opportunity Štedionice u Srbiji kao menadžer razvoja, pomagao je prilikom zapošljavanja i obuke kompletnog osoblja, razvoja proizvoda, odnosa sa javnošću i kod svakodnevnog upravljanja Kreditnim odeljenjem.

Kao član Izvršnog odbora bio je odgovoran za sve aktivnosti u domenu poslovnog razvoja, uključujući razvoj mreže filijala. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu i stekao Diplomu za finansijske usluge na Chartered Institute of Bankers u Škotskoj.

Ostali članovi Izvršnog odbora su: Marijana Novaković, Zorica Sedlar i Miodrag Džodžo. Sa 206 zaposlenih banka je u 2013. ostvarila dobitak od 66.934.000 uz ukupni akumulirani gubitak iz prethodnih godina od 349.794.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

KRATAK OSVRT NA DEO ZLOUPOTREBA I STANJU U POJEDINIM ZATVORIMA U SRBIJI

23. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Srpskom pravosuđu više nema spasa. Sudije u Srbiji mogu, nekažnjeno, da tumače zakone, a ne da ih primenjuju, i od njihovog “slobodnog sudijskog uverenja“ zavisi sudbina građanina, koji nije platežno sposoban, ili, ako se zamerio nekom lokalnom parajliji.

Da bi ostali u “sedlu“, sudije i tužioci moraju da postaju aktivisti političkih stranaka, uglavnom onih koje su na vlasti, i da slepo izvršavaju naređenja koja stižu “odozgo“.

 

                  Milan Glamočanin

UPRAVNICA ZATVORA

 

Veliki broj sudija, naročito u apelacionim i u Vrhovnom kasacionom sudu, čekajući odlazak u penziju, iz petnih žila se trude da se “obezbede“, i zarade za sigurnu starost. Privredni sudovi u Srbiji su stecište sudija maloprivrednika!

S druge strane i tužioci su “slobodni“ u tumačenju zakona. Od njih zavisi rešavanje najtežih krivičnih dela, jer ako tužilac sabotira izdavanje naloga i saglasnosti policiji, onda od tog posla nema ništa.

Trenutno, Vučićeva mafija pokušava da smeni tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, i da na to mesto postavi sadašnjeg direktora BIA-a Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, kako bi mogla da potpuno kontroliše sudske postupke i ubira reket.

Prošle nedelje iz pritvora je pušten biznismen Goran Perčević, pod optužbom da je podstrekivao direktora Union banke Dragana Tomića da njegovom Interkomercu i drugim kćerkama firmi odobri milionske iznose kredita. Perčevićeva firma iskazala je stotine miliona gubitka, jer joj je glavne poslove preoteo Andrej Vučić.

Magazin Tabloid je, svojevremeno, opisao da je gospodin Perčević morao da otputuje u inostranstvo i donese deset miliona evra u kešu Nikoli Petrović. Kupio je slobodu, ali je ipak, krajem godine uhapšen.

Izgleda da je zapretio da će da propeva, pa su ga brzo, nakon brzopotezno podignute optužnice pustili da se brani sa slobode. Zato i smeta tužilac Radisavljević, jer ima i on svoj biznis.

Upućeni tvrde da je na meti nove pljačke i Darko Šarić. Njega reketira Nikola Petrović. Gospodinu Šariću je obećana kazna od sedam godina, s tim da odmah po izricanju bude prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su uslovi za izdržavanje i život mnogo humaniji.

List Informer prenosi kako je poznati crnogorski biznismen, navodno, zapretio Miloradu Veljoviću, zbog Šarićevog statusa i odugovlačenja postupka. Verovatno tu vest pušta Nikola Petrović, da bi sa sebe skinuo odgovornost, jer mu, očigledno, ne polazi za rukom da sve kontroliše u pravosuđu.

A život u zatvorima je zaista nesnošljiv. O tome govore i ove dve priče…

 

      Pakao u "Padinjaku"

 

U najskupljem srpskom zatvoru, takozvanoj Novoj Skeli, pacovi trče po sobama i ujedaju osuđenike. Ali su zato cene u kantini paprene. Deo zarade koji se na taj način skupi od zatvorenika, ide u budžet Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde.

Ako se zatvorenici slučajno požale na uslove u ovoj "ustanovi", osuđenici dobijaju batine od stražara, koji biju ne samo i pacijente u bolnici, već se često i međusobno fizički obračunavaju. Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde sve ovo ne interesuje, dokle god dobija novac od mita i deo od enormnih prihoda koje ostvaruje kantina

U Padinskoj Skeli, malom mestu na obodima Beograda, od 2011. godine, nalazi se zatvor najvišeg stepena bezbednosti, u kome bi trebalo da budu smešteni osuđenici sa kaznama zatvora od najmanje 15 godina. Upravnik ovog zatvora je Milan Pavlović koji je na ovo mesto došao sa mesta upravnika KPZ Sremska Mitrovica.

U ovaj zatvor je uloženo više desetina miliona evra, a ono što je država dobila za te pare ni izdaleka ne odgovara plaćenoj ceni. Zatvor je projektovan za 150 osuđenih lica, ali ih uobičajeno ima oko dve stotine.

Sobe imaju površinu od samo deset kvadratnih metara, a u svakoj od njih se nalaze dve osobe. U okviru sobe je i kabina za toalet koja nema vrata, tako da osuđenici moraju da gledaju jedan drugog prilikom vršenja fizoloških potreba.

Isti uslovi, ako ne još i gori, vladaju u bolničkom odeljenju zatvora, smeštenom u prizemlju zgrade. Više osuđenika se već žalilo kako po bolnici trče miševi i pacovi, a jednog bolesnika je oko Nove godine ujeo jedan od ovih glodara. Osoblje se, čast izuzecima, nije preterano uzbudilo zbog ovoga. Jedna od ravnodušnih prema patnjama osuđenika je i načelnica bolnice dr Jasna Milekić.

U bolničkim sobama, projektovanim za jednog pacijenta, obavezno su smeštena po dvojica. Ni ovde toalet nema vrata, a ni ventilacija ne radi. Hrana je užasna, pričaju svi osuđenici koji i u ovim hladnim, zimskim danima moraju da nose letnju uniformu. Zabranjeno im je korišćenje sopstvene garderobe, pa se smrzavaju.

Stražari i u bolnici nemilosrdno biju osuđenike. Neke prethodno vežu, pa se onda nad njima iživljavaju. Prema rečima brojnih svedoka, čak ni medicinsko osoblje ne može u tome da ih spreči.

Kada stražari nemaju dovoljno osuđenika nad kojima bi mogli da se iskale, dešava se da se potuku međusobno! Tako su se dve grupe straže potukle 23. januara 2015. na bloku E1. Palaje i krv, a posle su lekari imali pune ruke posla. Načelnika obezbeđenja zatvora Kristijana Đujića ovaj događaj kao da ne interesuje.

Jedan od osuđenih lica smeštenih u bolnici KPZ Padinska Skela je i D.P. (puno ime poznato redakciji) kome je avgusta meseca 2013. godine dijagnostifikovana neuropatia. Njegova nesreća je bila ta što mu je kao lekarka određena dr Ivana Janković.

Ova doktorka je poznata po tome što se samo prošeta odeljenjem bez želje da se posveti pacijentima. Jedan bolesni osuđenik, smešten na lečenje u bolnicu, dobio je epileptični napad kada mu je dr Janković rekla da će ga vratiti u zatvorski deo, gde tek ne bi imao nikakve uslove za lečenje.

Iako očigledno bolestan, D.P. je mesec i po dana čekao da mu doktorka izda uput za KPD Bolnicu koja se nalazi u zgradi beogradskog Centralnog zatvora (C.Z.), udaljenog svega desetinu kilometara od Padinske Skele. Tek je jedna druga doktorka, koristeći odsustvo doktorke Janković, napisala dugo očekivani uput.

Posle povratka sa lečenja u KPD Bolnici, D.P. je trebalo da bude poslat na dalje analize na VMA, ali doktorka Janković nije htela da mu napiše uput! Čula je da joj neće biti produžen radni ugovor, pa se još manje nego obično interesovala za pacijente. Tek posle dva meseca čekanja, D.P. odlazi na VMA i to zato što je druga lekarka, dr Slavica Pejović, potpisala uput.

Krajem 2014. na rad u bolnici se vraća dr Ivana Janković i od tada je stanje isto, ako ne i gore nego što je bilo pre njenog odlaska. Više osuđenih lica je pisalo prijave protiv nje, ali se ništa nije desilo. D.P. je još 4. novembra 2014. godine, poslao dopis zameniku zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Milošu Jankoviću, ali do danas nije dobio nikakav odgovor.

Redakcija "Tabloida" je pokušala od gospodina Jankovića da sazna da li mu je pomenuta pritužba uopšte uručena, s obzirom da je Milan Pavlović poznat po tome što ne voli ni medije ni zaštitnike građana. Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor.

Onaj ko želi bolji tretman mora da plati između 500 i 1.000 evra svom vaspitaču, koji zatim deo novca predaje načelnici prevaspitne službe Daliborki Kujačić, a deo načelniku Đujiću.

Upravniku Pavloviću deo od tih para nije preko potreban, jer on zarađuje mnogo više na drugoj strani. Kantina u zatvoru je papreno skupa, ali osuđenici nemaju gde drugde da kupuju. Pola litra mleka u njoj košta čak 96 dinara, što je duplo skuplje nego u gradskim prodavnicama. Pri tome se ne izdaju fiskalni računi, tako da se izbegava i plaćanje PDV-a.

Deo od tih para ide funkcionerima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde i upravniku Milanu Pavloviću.

 

     A 2. Upravnica u kratkoj suknji

Grupa zaposlenih u Okružnom zatvoru u Prokuplju obratila se redakciji „Tabloida" povodom u prethodnom broju objavljenog pisma osuđenog Roberta Selmanovića. U pismu oni navode:

„…To je samo jedna ispričana priča, a takvih priča, verujte nam, u prokupačkom zatvoru ima mnogo. Sličnu sudbinu kao Robert doživeo je i Dejan Kovačević iz Prokuplja koji je na izdržavanju kazne zatvora proveo više dana nego što je osuđen. Ima i obrnutih primera kada su lica bez odluke suda ili drugog nadležnog organa otpuštani ranije, a sve to uz blagoslov upravnice zatvora.

Nama zaposlenima u Zatvoru nije čudno što se sve to dešava, jer je na mesto upravnika dovedena osoba nesposobna i neupotrebljiva za obavljanje bilo kog posla u državnoj službi, a kamoli da rukovodi ozbiljnom ustanovom kao što je jedan okružni zatvor.

Pre oko dve godine na mesto upravnika Okružnog zatvora u Prokuplju, u koji dovode osuđenike i pritvorenike iz pet topličkih opština, biva postavljena Jasmina Mirović Jovanović iz Prokuplja.

Do tada je bila zaposlena na sporednim poslovima u računovodstvu Policijske uprave u Prokuplju. Od stručne spreme ima završenu višu školu, mada se u Prokuplju sprdaju sa njenom diplomom. Jedina ‘kvalifikacija’ za mesto upravnika bila joj je bliska rodbinska veza sa visokim kadrom Srpske napredne stranke Igorom Mirovićem.

Jasmina biva postavljena bez ikakvih provera. Posebno se nikada nisu proveravali njeni stručni kvaliteti, kojih ni nema, posebno ne za ovako odgovorno mesto.

Od prvog dana rada ona je počela da zavađa i razdvaja ljude. Oni koji je slepo slušaju su njeni miljenici i mogu da rade šta hoće. Oni koji se drže zakona i Kućnog reda zatvora bivaju proganjani. Tako je radnika Predraga Milića suspendovala i pokrenula protiv njega disciplinski postupak samo dva meseca pred njegovo penzionisanje.

Predrag jeste počinio teži disciplinski prekršaj, ali su ih činili i miljenici upravnice, pa ih niko nikada nije kaznio. Niko nije pokrenuo ni postupak protiv lica odgovornog za to što je Selmanović bez presude u zatvoru proveo 20 dana. Niko nije pokrenuo postupak utvrđivanja krivice službenika odgovornog za to što je Kovačević duže proveo u zatvoru nego što je bio osuđen.

I Selmanović i Kovačević će tužiti državu i tražiti odštetu, ali upravnica Jasmina uporno štiti svog ljubimca krivog za ove propuste.

Pre oko 15 godina odlukom Vlade Okružnom zatvoru je pripojena Poljoprivredna zadruga ‘Donja Trnava‘, tako da Zatvor sada raspolaže sa oko 100 hektara obradive zemlje. Postoje i dve plantaže voća: jedna je pod višnjama, a druga pod šljivama. Niko ne zna šta se desilo sa rodom šljiva. Poznato je da su one odnete u jednu privatnu sušaru, a tu im se gubi svaki trag.

Po odredbama Kodeksa o ponašanju državnih službenika propisano je da oni ne smeju da konzumiraju alkohol na radnom mestu, niti da na posao dolaze u alkoholisanom stanju. Sa upravnicom Jasminom je normalna komunikacija moguća samo od njenog dolaska na posao, pa najkasnije do 10 časova pre podne. Tada se ona povlači u svoj kabinet i sa sumnjivim osobama od kojih neka imaju sudski i policijski dosije, pije žestoka alkoholna pića.

Najradije pije viski, ali uzima i druga pića. Često se toliko napije da službeno vozilo mora da je vraća kući, jer nije sposobna da pređe 200 do 300 metara kolika je razdaljina. Neretko napušta radno mesto za vreme radnog vremena i sa gostima odlazi u obližnje kafiće da tamo nesmetano nastavi sa opijanjem.

Pomenutim Kodeksom je propisano da ženski državni službenici na posao moraju da dolaze pristojno obučeni i zabranjuje im se nošenje mini suknji i bluza sa dubokim dekolteom. Jasmina najčešće jutarnji raport prima u mini suknji, a nosi i majice sa izraženim dekolteom, što sve izaziva ne samo negodovanje zaposlenih, već i čuđenje kod lica lišenih slobode.

Sve ovo se odavno zna u Prokuplju, ali osim Vašeg lista niko drugi to ne sme da objavi."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDNIK „TREPČA“ KAO SIGURAN PLEN AMERIČKIH KOMPANIJA

12. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić, i potpredsednik Vlade Kosova Hašim Tači su marionete Zapada u procesu privatizacije rudnika Trepča. Patriotsko zapomaganje, predsednika Vlade Srbije o tome kako od Albanaca želi da sačuva Trepču, jedna je od najbolje odigranih melodramskih uloga na prostorima bivše socijalističke Jugoslavije. Od Subotice do Đakovice sigurno je bilo više stotina hiljada Srba i Albanaca, koji su posle njegovog javnog nastupa, poverovali da se između dva naroda vodi rat oko vlasništva nada rudnim bogatstvom Trepče.

                     

                 Vuk Stanić

PRODAJA TREPCE

 

Rat za rudna bogatstva Srbije, kako ona na Kosovu, tako i za ona u drugim delovima Srbije, sada se, zapravo, vodi između zapadnih multinacionalnih kompanija. Za interese tih kompanija bore se službenici američkog Stejt departmenta, predstavnici drugih diplomatskih mreža na ovim prostorima, a svoju ulogu imaju Srpski i Albanski političari kao i različiti lobisti.

U planu velikih multinacionalnih kompanija poput Rio Tinta, Friporta, Tisen Krupa, ili Soroševih kompanija i investicionih fondova, nije predviđeno da u podeli profita, od rudnih bogatstava i drugih resursa Srbije učestvuju Srbi ili Albanci.

Istina, u nekim slučajevima je predviđeno da se narodu, čiji političari budu servilniji u borbi da se do resursa dođe što jeftinije, dozvoli da naplate i neku rudnu renticu, da im se da prednost u zapošljavanju. Našim i albanskim političarima, naravno, sleduju i manje provizije i pravo da zaposle po nekog rođaka i prijatelja, pod uslovom da je taj spreman da radi kao rob za ropsku nadnicu.

Dakle, lobiranje za strane kompanije i nameštanje kupovine Trepče, je stvarni razlog zašto su predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić i potpredsednik Vlade samoproglašenog Kosova, Hašim Tači, imali nedavne napade patriotizma.

Tači je, kako stvari stoje, lobirao za investicione fondove Džordža Soroša, dok su Vučić i naš državljanin Muhamed Dahlar, kao buduće vlasnike, želeli da vide šeike iz Arapskih Emirata.

Na žalost i jednih i drugih, za Trepču su se sada zainteresovali mnogo veći igrači iz američke vojne industrije, kojima se obronci Kopaonika sviđaju i zbog feronikla.

Šeici iz Emirata, povukli su lukav potez uvlačenjem Dahlara, jer ovaj osim što je prijatelj sa Vučićem, on ima i dobre odnose i sa Tačijem. Jedna ozbiljna firma, bliska bivšem američkom potpredsedniku, preko njega je već obavestila šeike, da bi oni voleli srpske zalihe feronikla.

Ovde nije u pitanju teorija zavere, već o tome govore i izjave naših političara. Tako je, naprimer, ministar privrede Željko Sertić, otkrivajuću plan prodaje Trepče, izjavio da su za njenu kupovinu zainteresovane kompanije iz Amerike, Kanade, Švajcarske i Mađarske, rekavši između ostalog: "…Ako Priština ne odstupi, Srbija prodaje Trepču".

Inače, raniji ministar rudarstva, Milan Bačević je već jednom potpisao dokumenta sa izvesnom američkom firmom iz Ilinoja, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Američki ambasador isticao je da oni priznaju Kosovo kao državu i da se Trepča ne može kupiti od Srba. Na kraju se o svemu raspravljalo u američkom senatu. Tema je bila ko ima pravo da proda Trepču, Srbi ili Albanci, ali se nije diskutovalo o tome da li će se prodati ili dati na upravljanje nekom od ova dva naroda.

 

      Eksploatacija i špijuniranje, umesto istraživanje

 

Dakle, dileme da li će Trepča ostati srpski kombinat, ili će postati javno preduzeće albanskog Kosova, ne postoje, jer u oba slučaja će to biti samo privremena rešenja. Kako američke firme nisu uspele da se dogovore o tome ko će i preko koga da kupi Trepču, prećutno je prihvaćeno rešenje da do daljnjeg jednim delom Trepče upravlja srpska strana.

Dakle, sa Srbima se danas ne vodi rat za rudna bogatstva, jer je taj rat trajao 1999. godine, kada je NATO okupirao Kosovo i u Beogradu i Prištini instalirao srpsku i albansku prozapadnu političku nomenkalturu. Zvanično, NATO nas je bombardovao zbog Miloševića, ali danas kada su zapadne kompanije, nakon više godišnjeg istraživanja, potvrdile ranija srpska istraživanja da Kosovo raspolaže sa rudnim rezervama od 1000 milijardi dolara/evra, sve je više onih koji veruju da su za dolazak NATO na Kosovo postojali drugi razlozi.

Prema navodima pojedinih časopisa gotovo 60 odsto celokupnog rudnog bogatstva koje Republika Srbija poseduje, nalazi se upravo na Kosovu i Metohiji.

Od dolaska NATO na Kosovo, međuetničke nesuglasice služile su kao izgovor, predstavnicima međunarodnih institucija, za uspostavljanje potpune kontrole nad bogatim prirodnim resursima u južnoj srpskoj pokrajni. Kontrolu su preuzele ili međunarodne snage, ili Albanci. Izuzetak je bio deo rudnika Trepča koji se nalazi u severnom delu Kosova.

Sledeći korak bio je dolazak kompanija koje su istraživale rudne potencijale, dakle niko se nije zaletao da od Albanaca ili međunarodne zajednice unapred kupuje rudnike. Istovremeno, strane kompanije su i u drugim delovima Srbije za male pare vršile geološka istraživanja.

Često je od nadležnih ministarstava za oko 400 evra dobijana dozvola da se neka lokacija istraži, dok se od naših ljudi unapred pribavljala informacija o rudnim zalihama. Potom je, pod izgovorom istraživanja, rađena nezvanična eksploatacija, tone neprerađene rude su pod izgovorom da idu na analizu odvožene iz Srbije.

Iz nezvanične eksploatacije se u više slučajeva prešlo u zvaničnu i to za male pare. U više navrata je bez pravog tendera onaj čije su mašine radile kvazi istraživanje preuzimao nalazište i nastavljao eksploataciju.

Poslovanje se potom nastavljalo uz jednu od najnižih rudnih renti na svetu. Rudna renta je do skoro bila svega tri odsto, a plaća se na količinu iskopane rude. Količinu stvarno iskopane rude ne kontroliše niko, već gazde same prijavljuju koliko su izvadili.

Na Kosovu je rađeno na sličan način, razlika je u tome što međunarodna administracija nije dozvoljavala da se bez javnog nadmetanja iz istraživanja prelazi u eksploataciju. Posle istraživanja koja su stranci obavili proteklih godina potencijali Srbije, kako na Kosovu tako i severno od Kopaonika više nisu tajna.

Ovo je za rezultat imalo da od pre dve godine najveće svetske kompanije traže način da za male pare dođu do srpskih rudnih bogatstava. Tim povodom je nedavno i američki ambasador u Srbiji Majkl Kirbi posetio Borske rudnike i izjavio, da kompanije Friport i Rio Tinto žele da investiraju u srpske rudnike.

Kirbi nije rekao, ali je jasno da američke kompanije svoj dolazak planiraju na način koji se može opisati rečima: Rusi su kupili naftu, mi hoćemo sve ostalo!

Osim Amerikanaca za Borske rudnike zainteresovano je i nekoliko evropskih kompanija, jer se predviđa rast cene bakra na svetskim tržištima, a ni procenat zlata koje se dobija iz tih rudnika nije zanemarljiv.

Prema ranijem pisanju medija, kompanija Glen Kor je još u vreme dok je Demokratska stranka bila na vlasti, počela da lobira kod budućih ministara iz SNS-a, kako bi im oni kada dođu na vlasti omogućili kupovinu Borskih rudnika, ali i pravo da istražuju zalihe uljanih škriljaca na jugu Srbije.

 

      "…Beograd neće praviti problem"

 

Rezultati višegodišnjeg istraživanja koje je do 2000. godine radio Geološki institut Srbije, a koji se odnose na delove severnog i istočnog dela Kosova i Metohije su takođe impozantni. U pitanju su rezerve od oko 34 miliona tona rude olova, cinka i srebra iz kojih može da se dobije oko 1,5 miliona tona olova, 1,5 miliona tona cinka i oko 3.000 tona srebra.

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji. Rezolucija će stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima sigurno biti neka vrsta smetnje ali ne i nerešiv problem, o čemu najbolje govore ranije objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika.

Tako, na primer, u razgovoru Havijera Solane sa Veslijem Klarkom, ističe se da Beograd „neće praviti probleme oko rudnih bogatstava i da će od njih korist imati čitav region".

Vesli Klark je kasnije (nakon "oktobarskih promena", prim. red.), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći:

"…Vesli Klark: Ništa ne brinite… Sada mi recite šta se dešava sa privatizacijom na Kosovu? Kako privremena vlada sarađuje sa Komisijom za privatizaciju?

Hašim Tači: Mislim da je to dobro, a to će vam verovatno i oni potvrditi. Beograd nam pravi problem oko svojine, ali neki ljudi u njihovoj vladi su razumeli o čemu se radi.

Vesli Klark: To je dobro.

Hašim Tači: Vlahović, Đelić, Dinkić potpuno razumeju ovaj naš posao i sa njima nemamo nikakvih problema. Čak su nam nekoliko puta izašli u susret.

Vesli Klark: Rudno bogatstvo Kosova je veliko i uz pametna ulaganja koristi će imati svi. Kosovari pre svega, ali i ceo region. Naš prioritet je da kontrolišemo taj resurs i Beograd tu neće praviti nikakve smetnje. Mi ćemo nastaviti da u Srbiji podstičemo one snage koje imaju mlak pristup pitanju Kosova. Videćete, samo je vreme u pitanju…".

Iz ove Klarkove izjave vidi se da vlasničke probleme koje pravi Rezolucija 1244 zapadne sile lako rešavaju uz pomoć srpskih političara, koje su doveli na vlast.

Za rukovodioce projekta „Prirodno bogatstvo Kosova i Metohije" imenovani su nakon ovih razgovora čelnici međunarodne zajednice, NATO pakta i EU, tačnije svih onih koji su učestvovali u bombardovanju Srbije, ili su bili deo bloka koji je Srbiju do petog oktobra držao u izolaciji. Ipak do skoro se nije mogla tako jasno videti veza između multinacionalnih korporacija i NATO agresije kako ju je moguće videti danas.

Jedan od primera je medijska satanizacija Srbije, kao i delatnost NGO sektora u Srbiji koju je promovisao Fond za otvoreno društvo, Džordža Soroša, pre i tokom bombardovanja. Izgovor za medijske i NGO kampanje bilo je poštovanje ljudskih prava.

Krajem 2007. godine, istraživač Nil Klark je na internet portalu „Nju stejtsmen" konstatovao da za Džordža Soroša i njegov Fond za otvoreno društvo nije važno poštovanje ljudskih prava i osnovnih građanskih sloboda – neko društvo je „otvoreno" ukoliko on i njegovi saradnici mogu da zarade veliki novac. Klark je to ilustrovao Soroševim ulaganjem na Kosovu da bi „preuzeo kontrolu nad rudnikom ‘Trepča’..", gde su „ogromne rezerve zlata, olova i drugih minerala".

 

      Rudne rente i podzemno blago

 

Na teritoriji Srbije gde vlast ima Beogradska Vlada sa privatizacijom rudnika i resursa je početo 2000. godine odmah posle petog oktobra. Tek 2007. godine država, je donela Uredbu o plaćanju naknade za korišćenje sirovina. Rudna renta je do skoro bila najniža na svetu i iznosila je tek tri odsto. Od prošle godine renta je povećana na sedam odsto, ali se to povećanje ne odnosi na eksploataciju nafte. Ipak kontrola o tome ko koliko plaća skoro i da ne postoji.

Treba istaći da ni rudna renta od sedam odsto nije ekonomski opravdana ukoliko se vodi politika totalne rasprodaje rudnika. Takva renta iako uvećana za više od sto odsto je i dalje među nižima u svetu. Poljska i Albanija zaračunavaju 10 odsto. Rusija naplaćuje čak 22 odsto svima koji eksploatišu rudna i energetska dobra njihove zemlje.

U Srbiji postoji više od dve stotine rudnika i nekoliko desetina mineralnih i energetskih nalazišta. Jedna od firmi koje kopaju rudu u Srbiji po osnovu ekploatacionih prava, ili zakona o koncesiji je Rio Tinto, britanska kompanija koja vadi Jadarit iz jalovišta kod Loznice. Oni su posao započeli pod izgovorom istraživanja. Po tom osnovu, oni su bez ikakve naknade mogli da utovare jalove iskopine na kamione i da ih odvezu, ne plativši nikome ništa!

Rudarske inspekcije nikada nisu do kraja proverile da li se iz jalovišta vadilo samo radi istraživanja, ili je to bilo pokriće za tajnu eksploataciju, a plan je bio da se sa zvaničnom eksploatacijom počne 2013. godine!

Jadarit se može koristiti kao raketno gorivo, ali je stvarni razlog interesovanja, za ovu rudu to što je on izuzetan materijal za pravljenje litijum jonskih baterija i drugih elementa potrebnih za vetro parkove. Cene litijuma će narednih godina rasti jer se materijal koristi za izradu gotovo svih bitnih tehničkih uređaja. Od mobilnih telefona do satelita.

„Rio Tinto" u Srbiji radi i u Jarondolskom basenu kod Raške, gde istražuje borne minerale, koji se na evropskom kontinentu, ako izuzmemo Tursku, jedino nalaze u Srbiji! Pored Rio Tinta najpoznatija kompanija koja posluje u Srbiji je austrijsko-kanadska kompanija Dandi plemeniti metali. Oni su do sada kupili tri, od ukupno četiri koncesije koje je prodala Vlada Srbije. Pripalo im je istraživanje zlata na Crnom vrhu. Sprovode ispitivanja i na Staroj planini.

Rio ima i odlične rezultate u istraživanju jednog novog tipa zlata. Reč je o karlinskom tipu zlata, poznatog domaćoj geološkoj nauci, čije se prisustvo vezuje za postojanje krečnjačkih stena i mermera u vulkanskim oblastima. Dandi je u sporu sa švedskom kompanijom Feromet oko nalazišta u Mačkatici. Spor je pred vrhovnim sudom Srbije. Firma Reseoravar capital istražuje nalazišta bakra u okolini Bora.

Domaća firma bliska ljudima iz DS Šumadija minerali ima prava istraživanja u centralnoj Srbiji. Za firmu Srbija Nisk koja ovde takođe eksploatiše rudu, kažu da je u vlasništvu sestre Mila Đukanovića.

Rudnici Lece, i Kiževak -Sastavci su u vlasništvu nekad poznatog biznismena, danas poznatog državnog neprijatelja Miroslava Bogićevića. Bogićević je bio lider u privatizaciji rudnika metala u Srbiji, najpoznatiji srpski biznismen u oblasti eksploatacije metala, koji pored ova dva, poseduje još nekoliko rudnika, čak i jedan u Makedoniji, zapravo sve rudnike koji su u bivšoj SFRJ, pripadali preduzeću "Zajača" iz Loznice. "Zajača" je u svetu bila poznata po eksploataciji antimona pa je zahvaljujući njenoj proizvodnji Srbija, sve do raspada SFRJ, bila među prvima u Evropi.

To su rudnici: Lojane u Makedoniji, Rajićeva gora na Kopaoniku, Dolić, Kik, Rujevac i Brasina kod Loznice. U njegovom lancu su i rudnici nematala poput Ravnaje kod Krupnja koji eksploatiše fluorit, kao i rudnik granodiorita na Boranji kod Zvornika. Na planini Rudnik, eksploataciju vodi firma Rudnik na čijem čelu je bivši direktor kompanije Glen Kor, koja je tokom kampanje podržala Srpsku naprednu stranku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

4. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

SUD RADI

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda SrbijeFond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: