DRUGI ISTORIJSKI PAD NOVOG BRDA UZ POMOĆ LOKALNIH POHLEPNIKA SA SRPSKE LISTE!?

 

Kao i na mnogim drugim mestima gde Srbi žive u neprijateljskom okruženju i neprestanoj opasnosti po svoju bezbednost, i na Kosovu i Metohijhi je ruka koja davi sužnja – srpska. U ovom slučaju, onih Srba koje je režim Aleksandra Vučića kroz „Srpsku listu" nametnuo narodu da ga mori glađu, nepravdom i strahom kakve teško pamti i ono naselje s početka razvoja ljudske civilizacije.

U Novom Brdu, "Vučićevi Srbi" su braća Ivanović, Svetislav i Sreten, o čijim zulumima piše Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice.

 

                 Ivan Maksimović

 

Opština Novo Brdo na Kosovu i Metohiji, koja je, kako na njenom sajtu po sistemu takozvane „Republike Kosovo" piše „bila naseljeno područje još od najranijeg razvoja čovečanstva" ali ne piše da su tu ikada živeli Srbi. To je, naravno, namerno izostavljeno. Radi se o još jednom je od primera u kome tiranija lokalnih moćnika i pohlepnika, nalazi svoje sigurno utočište.

Pedesetdvogodišnji Svetislav Ivanović je čovek sa dugogodišnjim političkim iskustvom. Do nedavno stari kadar SPS-a i miljenik Ivice Dačića, što u njegovom slučaju ni malo ne smeta lokalnim Albancima.

Nakon kraće karijere Diplomiranog agronoma i opštinskog službenika, posle lokalnih tzv. „kosovskih" izbora 2002. biva izabran za Potpredsednika opštine Novo Brdo i na tom položaju ostaje sve do 2007. kada je izabran za člana opštinske Skupštine a od 2013. godine na održanim kvazi-izobrima izabran je za gradonačelnika Novog Brda, sa četvorogodišnjim mandatom, po sistemu separatista i to ispred „Srpske liste".

Kako Vučićev režim želi da sve drži pod kontrolom, tako je i ovom čoveku koji frapantno krši Ustav Srbije otvoreno se zalažući za ostvarenje težnji separatista, priznajući okupaciju i sarađujući na otimanju dela državne teritorije, poverena uprava srpske polurasformirane opštine Novo Brdo, svedene na privremeni organ, čiji je on predsednik.

Ovo precizno ilustruje potpuno odsustvo želje srpske vlasti da „pomogne" ugroženom srpskom stanovništvu postavljajući kadar na položaje suprotstavljenih strana koje je fizički i tehnički nemoguće voditi istovremeno. No, Svetislav nije sam. U rukovođenju poslova, najčešće u potpunoj suprotnosti sa Krivičnim zakonom, pomaže mu rođeni brat Sreten.

Braća Ivanović su široj javnosti postala poznata posle raskrinkanog lažnog kolektivnog učlanjenja u SNS kada je toj stranci 14. januara 2016. u mestu Zebince, navodno kolektivno pristupilo 2.000 novih članova. Vrlo brzo laž je otkrivena jer je u salu, u kojoj je skup održan, uspelo je da uđe oko 300 ljudi dok je nešto više od toga ostalo vani pa je cifra od 2000 članova ostala puka fantazija.

Da odokativno prebrojavanje nije pogrešno u ovom slučaju, dokazuje i republička izborna komisija koja je na svom sajtu, u pregledu rezultata izbora za poslanike Narodne skupštine Republike Srbije održanih 24. aprila i 4. maja 2016. godine, navela da sama opština Novo Brdo ima 945 upisanih glasača sa pravom glasa te je nemoguća veća brojka članova bilo koje stranke negoli glasača u tom mestu.

Taj događaj, koji je Kancelarija za KiM dan ranije najavila kao javnu tribinu, pretvorio se u miting Srpske napredne stranke uz svu prateću scenografiju a sa koga su poslate stranačke poruke što predstavlja još jednu grubu zloupotrebu ovdašnjih Srba. U svom nakaznom tonu događaj je verno najavio vladavinu braće Ivanović i prekretnicu kojoj je Vučićev kadar kumovao.

Rođeni brat Svetislava Ivanovića, Sreten Ivanović, „krunisan" je tada za povernika SNS za Novo Brdo i tokom svog izlaganja doživeo nekoliko gafova. Ushićeno se obraćajući okupljenima rekao je kako „nema više podela, svi smo mi danas isti…" na šta je neko iz mase glasno dobacio „lopovi!" a Sreten se savio od smeha kao na dobru šalu, bez imalo nelagodnosti i navijački nastavio obraćanje dodajući da „smo svi mi okupljeni oko jedne ideje, ideje Srpske napredne stranke". Njegov brat, Svetislav, u još teatralnijem nastupu saopštio je narodu da su ih na tom mestu okupili lično „Gospod Bog i Aleksandar Vučić".

Najupečatljiviji utisak ostavio je incident na koji se Marko Đurić ni malo nije obazirao. Na svega nekoliko metara od njega jedna žena je počela da viče na sav glas „gospodine Đuriću, upravo preti mome ocu!" (misleći na batinaše braće Ivanović koji su silom smirivali neistomišljenike a neke čak i tukli na ulazu u salu što je telefonom snimio kosovski policajac koji tada nije bio na dužnosti).

„Gospodine Đuriću, molim Vas da zaštite moju porodicu, preti iza vaših leđa a vi nećete da stanete. Vi ste nas ugrozili na ovaj način" sa čim su se složili i okupljeni Srbi ali ne i Marko Đurić koji kao da se nalazio u nemom filmu, bez grča na licu, udaljio se iz mase ignorišući ženu u potpunosti.

Tako je ovim skupom nedvosmisleno pokazano Srbima šta ih dalje čeka. Tiranija lopova i lokalnih kriminalaca koji pod punom zaštitom države na svaki način terorišu preostale Srbe. Sve ovo kamerom je zabeležio novinar „Glasa Amerike" što se može pogledati na internetu pod nazivom „B92 Info- VOA 14.01.2016. Javna tribina u selu Zebince kod Novog Brda"

Nije preterano reći da je tog dana Novo Brdo doživelo drugi istorijski pad, ovaj put pod vlast SNS-a i to možda sa još pogubnijim posledicama nego prilikom pada pod tursku vlast. Tog trenutka počinje nezaustavljivi pritisak i obračun sa svim preostalim neistomišljenicima a to su svi oni Srbi koji se ne slažu sa sopstvenim nestankom.

Uskoro stiže vapaj Srba ovog kraja koji su od nadležnih srpskih institucija zahtevali zaštitu kako bi im bilo omogućeno da ostanu na svojoj zemlji a to su učinili pismom upućenom direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću…

Upozorili su „…da je moguć organizovani odlazak upravo zbog postupaka koji čine braća Ivanović prema preostalim Srbima u Novom Brdu tako se i obraćaju pismom Direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću sa molbom da pomogne zaštitu preostalih Srba u opštini Novo Brdo, koji su u više navrata bili na meti pljačkaškog terora od strane Albanaca". Albanski zulum su uspeli da izdrže ali ovakve Srbe na vlasti, neće moći. Jedini odgovor Marka Đurića, i preko njega i srpskih državnih organa, na ovaj vapaj bio je nastavak terora nad njima.

Kao glavnog krivca za takvo stanje u pismu nedvosmisleno imenuju gradonačelnika opštine Novo Brdo Svetislava Ivanovića jer ga „sem imenovanja i kadriranja svojih rođaka na mestima u javnim ustanovama ništa drugo ne zanima niti mu predstavlja prioritet". Ne retko Srbi su izloženi i fizičkom maltretiranju od strane batinaša braće Ivanović a pokriće za ovakvo ponašanje nalazi se u tesnim prijateljskim vezama Svetislava Ivanovića sa Šukri Ajvazijem komandirom policijske stanice Novo Brdo.

Ajvazija je na to mesto imenovao upravo Svetislav što je vrlo čudno jer ova opština većinski naseljena Srbima i po „zakonima" separatista komandir bi morao da bude Srbin, osim ako suprotno ne dozvoli gradonačelnik.

Ajvazi je svoju dužnost obavljao prilično neodgovorno pa su zbog njegove nezainteresovanosti za sprečavanje rastućeg talasa nasilja nad Srbima i ranije pripremani proteste do kojih nikada nije došlo.

No, neiskreno bi bilo reći da nije bilo Srba za koje Ivanovići nisu bili zainteresovani da im pomognu. Problem u tome je samo taj što su svi ti Srbi bili njihove snaje, šurnjaje, sestrići i ostala rodbina koja se našla na vodećim položajima svih javnih ustanova Novog Brda po oba sistema. Ovo je postalo nepisano pravilo koje se održava uprkos frapantnom kršenju zakona.

Tako je povodom imenovanja vršioca dužnosti direktora u Osnovnoj školi "Miladin Popović" u Bostanu. 2. 6. 2016. godine, zasedao Školski odbor o čijem je formiranju rešenje doneo predsednik Privremenog organa Opštine Novo Brdo, Svetislav Ivanović (koji na to, naravno, nema zakonsko pravo). Jedan od članova Školskog odbora je Sreten, njegov rođeni brat i poverenik SNS za Novo Brdo. Odbor u istom sastavu je za v.d. direktora imenovao njihovog sestrića Jugoslava Stankovića što je bio drugi pokušaj da se to učini.

Protiv Ivanovićevog rešenja prigovor je bezuspešno uložio tadašnji vd direktora jer su dva člana Ivanovićevog Školskog odbora bila u sukobu interesa a jedan od njih dvojice je učesnik prvog (nasilnog) pokušaja imenovanja sestrića za v.d. direktora u decembru mesecu 2013. godine. Pokušaj je propao iako je tadašnji Školski odbor razvalio vrata kancelarije i pisaći sto direktorke i ukrao pečat koji nije vraćen školi pa ostaje mogućnost da bude zloupotrebljen za falsifikovanje eventualnih rešenja i dokumenata. Treći član je takođe sporan, zbog nepotpunog osnovnog obrazovanja (dva razreda osnovne škole).

Ne samo što su sporni kao članovi Školskog odbora već ova trojica nisu ni učestvovala sednici na kojoj je za v.d. direktora izabran sestrić braće Ivanović! Zarad što masovnijeg pridobijanja lojalnog i podobnog kadra u javnim institucijama, Svetislav Ivanović je konkurse sam raspisivao i lično odlučivao ko će biti na kom položaju.

Primer koji nedvosmisleno dokazuje ovu tvrdnju jeste i postavljenje Janković Nikole na poziciju Rukovodioca Centra za Socijalni Rad u opštini Novo Brdo br. Ref: MSK /110, po uslovima konkursa koji je bio raspisan 01.9.2016. godine a koji je strogo definisao uslove koji moraju biti ispunjeni.

Za poziciju Rukovodioca Centra za Socijalni Rad br. Ref: MSK /110, uslovi zapošljavanja po konkursu (univerzitetska diploma Društvenih nauka u oblastima Soiciologija, Psihologija, Pedagogija i Pravni, Radno iskustvo pet (5) godina). Iako je bilo više kandidata koji su ispunjavali ove osnovne uslove na ovu poziciju imenovan je Janković koji nije ispunjavao gotovo ništa od navedenog.

Jedini i najosnovniji uslov koji je ispunio Janković jeste da je bio šef kabineta gradonačelnika Svetislava Ivanovića, tako da ga je Ivanović postavio kao sebi odanog čoveka na ovu vrlo odgovornu poziciju. Osionost braće najbolje se ogleda u njihovom organizovanom tiranisanju i to u koordinaciji sa albanskim specijalnim jedinicama „ROSU" koje su pozvali u pomoć kako bi pohapsili njima „nepodobne" Srbe!

Nikada ni jednog Albanca nisu optužili za zločine nad Srbima niti zahtevali da budu procesuirani oni za koje se pouzdano zna da su izvršili neke od najtežih zločina ovog kraja, uprkos činjenici da kao ljudi na vlasti to mogu mnogo lakše da učine.

Naime, njihovo orkestrirano nasilje nad politički nepodobnim sunarodnicima odigralo se prošle godine i to na jedan od najznačajnijih datuma srpske istorije, na Vidovdan. S obzirom na to da je deo Srba otišao u Gračanicu na obeležavanje Kosovske bitke a deo na otkrivanje spomenika Knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici, što narodu ovog kraja još i više znači jer je ovaj srpski velikan i svetitelj i rođen u njihovom kraju, u mestu Prilepac, stvorili su se povoljni uslovi.

Mnogima je to bila i radna obaveza da bi u što većem broju pred kamerama odigrali masovnu podršku režimu Aleksandra Vučića sa ciljem da ubede javno mnjenje u Srbiji kako njegova politika ima podršku na KiM (o čemu smo takođe pisali ranije) dok u to isto vreme od članova njegove stranke bivaju najteže prebijani.

Naime, nekoliko Srba ovog kraja koji nisu mogli da izdrže torturu i prisilu vlasti burno su reagovali zvižducima protestujući na pomen imena velikog Vođe zbog čega su na nekoliko metara odatle bili pretučeni od strane režimskih batinaša a ista sudbina snašla je i one koji nisu došli u Kosovsku Mitrovicu jer su okolnosti u kojima je broj Srba znatno smanjen Ivanovićima išle na ruku.

Ovo je od vlasti i medija prećutano slično onome kada je autobus sa Srbima iz Goraždevca, koji su po obavezi pošli da uvećaju podršku Vučiću tokom njegovog boravka na KiM prošle godine, bio kamenovan od strane Albanaca. Podrška nije uzvraćena, čak ni osude nije bilo. Vođinu slavu, koji je tog dana oprostio Srbima sa KiM bombu koju su u marketinške svrhe podmetnuli njegovi ljudi, ništa nije smelo da poremeti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČUVANJE DRŽAVNE FOTELJE ČVRSTIM RUKAMA! A U ČIJIM RUKAMA SE NALAZI SRBIJA!??

 

Neminovni odlazak diktatorskog režima Aleksandra Vučića, desiće se mimo izbora, dakle, vaninstitucionalnim putem. Ne čak ni na ulici (mada ni to nije isključeno), nego voljom onih koji su ga i doveli na vlast. Ali, pojavila se i jedna nova okolnost.

Naime, nikada u poslednjih petnaest godina, takozvani međunarodni faktor, i na istoku i na zapadu, nije bio tako saglasan u pogledu toga da treba skloniti jedan autokratski režim na Balkanu, kao što je to Vučićev danas. Srbija je gladna, isrpljena i opljačkana, a kao takva, ne predstavlja nikome garanciju da će ovaj region u budućnosti ostati miran i stabilan. Vreme je za ozbiljne promene.

 

                    Nikola Vlahović

 

Najvažnija pitanja sa kojim se Srbija danas suočava glase: ko će da počisti politički glib koji je iza sebe ostavio Aleksandar Vučić, ko je spreman da preuzme odgovornost za dalju sudbinu države koju je on pretvorio u svoje kriminalno preduzeće, i konačno, gde se kriju nova energija ove opljačkane, prevarene i izdane zemlje?

Odgovore na ova pitanja, neće se čekati još dugo (mada danas tako ne izgleda), jer je očigledno da je "slučaj Vučić" potpuno iscrpljen, kako unutar Srbije, tako i u spoljnoj politici Evropske unije, SAD i Rusije, i da je on u međuvremenu postao remetilački faktor na Balkanu koji je postao svakome smetnja i teret. Vidljivo je da se prema njemu sve diplomatske službe i strani mediji odnose kao prema teškom bolesniku.

Zahvaljujući kriminalnoj ideji da u svoju ludačku košulju obuče sve građane ove zemlje, iz nje su, od početka njegovog mandata, doslovno pobegli svi koji nešto vrede, od elitnih stručnjaka do najboljih zanatlija.

Njegova medijska tortura nad zdravim razumom miliona građana, postala je nepodnošljiva. Sva tri novinarska udruženje pretvorila su se u zmijska gnezda koja proizvode najgoru destrukciju i protive se svakoj izgovorenoj kritičkoj reči. Urušene su sve institucije i svi stubovi društva u koje više niko nema poverenja.

Vojska, policija, crkva, akademija, univerziteti, intelektualna elita, pretvoreni su u sluge Vučićeve autokratije  i njegove političke manufakture. Nije ostao ni kamen na kamenu od nekada respektabilne države koja je svojom industrijom mogla da izdržava i trostruko više stanovnika nego što ih danas ima.

Od dana Vučićevog preuzimanja svih poluga vlasti do danas, iz Srbije je trajno iseljeno preko 250.000 ljudi u najboljim godinama života, a tokom istog perioda, umrlo je od teških bolesti i lošeg života, blizu 120.000 građana svih uzrasta, od najmlađih do najstarijih. Ukoliko bi još jedan mandat osvojio, Srbija bi u ovom crnom bilansu ostala bez još pola miliona građana.

Nikada u novijoj istoriji evropskog kontinenta, ni u jednoj državi, nije zabeležen zastrašujući nestanak takozvanog "biračkog tela", dakle, punoletnih građana sa biračkim pravom.

Srbija je pri samom evropskom, pa čak i svetskom dnu po standardu, kao uostalom i po mnogo čemu drugom. Kad se ekonomsko stanje uporedi samo sa zemljama nekadašnje Jugoslavije, na osnovu podataka Svetske banke, vidi se da je prosečna plata u Crnoj Gori prošle godine iznosila 473 evra, u Bosni i Hercegovini 423,87 evra, a u Srbiji 381,26 evra.

Naravno, ovo poređenje sa najsiromašnijima izgleda još gore kad se pogleda da je minimalna mesečna plata u Srbiji tokom 2015. godine iznosila jedva nešto preko 25.000 dinara, a prevedeno u evrima, to znači da radnici za kasom u supermarketima koji rade za sličnu platu, biološki ne mogu da podmire svoje osnovne potrebe.

Mrtvi su, po svim evropskim statistikama! Ali, Vučić je početkom godine najavio da će do proseka od 500 evra Srbija stići krajem 2017. godine! Ako se to čudo i dogodilo, mnogi ga neće doživeti.

U njegovom režimu, opet prema činjenicama koje je lako izračunati poredeći plate i cene, prosečna srpska porodica od tri člana, za svoju prosečnu platu, dnevno može da popije trećinu čaše jogurta, a svakog trećeg dana da pojede jedno jaje! Nikada, od kraja Drugog svetskog rata do danas (sa izuzetkom izolacije u vreme Informbiroa), ovakvo stanje i ovakva glad nije bila u Srbiji.

Šta je stvarna ideja ove zločinačke vlasti, nedavno je "objasnio" Vučićev ministar finansija (a sada odbrane!) Dušan Vujović, kad je lekarima nezadovoljnim platama prstom pokazao u pravcu granice i rekao. "…Kome se ovde ne sviđa neka ide iz ove zemlje!" .

Tako je ovaj Vođin pion kazao ono što Vođa misli i u delo sprovodi. Zašto još uvek nema vidljivog otpora ovakvom diktatorskom nasilju, koje bi, da se desilo neku deceniju ranije, izazvalo krvave sukobe?

Naime, uoči najavljenih izbora ove, 2016. godine, ne postoji čak ni neka realna opozicija koja bi ga dobila na izborima. Dve političke grupacije koje bi mogle da mu se suprotstave, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka Srbije, tek treba da se odrede prema njegovoj pogubnoj politici.

Sigurno je samo to da Vučić više ne treba nikome, ni istoku ni na zapadu, posebno od kako je postao opsednut nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, koja je napravila veliko zlo Nemačkoj  i celoj Zapadnoj Evropi sa kriminalnom politikom masovnog useljavanja imigranata iz islamskih zemalja .

 

       Kraj lažima, trenutak suočenja

 

Po svemu sudeći, došao je trenutak da se izvrši demontaža njegove diktature.

Rusija je sa svoje strane već pokazala kakvu politiku očekuje od Srbije (jasan stav prema NATO paktu i držanje do principa vojne neutralnosti), a SAD su izborom novog ambasadora SAD u Beogradu, Kajla. R. Skota, čoveka koji je od 2000. godine, šesti ambasador koga iz Vašingtona šalju u Beograd, takođe odredile svoju dalju politiku na ovom delu Balkana.

Ambasador Skot dolazi pripremljen da bude protagonista velikih promena u Srbiji . One se, naravno, neće desiti bez smene Aleksandra Vučića i svrgavanja njegovog režimskog aparata. Uzgred, treba reći da je ambasador Skot, diplomirao ruski jezik i književnost (a takođe i nemačku književnost).

Govori tečno ruski, nemački, mađarski, italijanski, francuski, srpski i hrvatski. Obrazovaniji je od svih dosadašnjih američkih ambasadora zajedno, a kad je srpski jezik u pitanju, bolje ga govori i od većine Vučićevih ministara.

Koliko mu je stalo da pronikne u suštinu srpskog načina razmišljanja, govori i podatak da je još u oktobru prošle godine, kad je kretao za Beograd, tražio da mu kupe udžbenike iz istorije za treći i četvrti razred gimnazije, kako bi video šta i kako naši učenici uče iz nacionalne i svetske istorije.

Jednu njegovu rečenicu svakako treba dobro upamtiti: „…Biću posvećen promovisanju našeg zajedničkog cilja, naime, podršci demokratskoj Srbiji, koja svojim građanima pruža bezbednost i ekonomski rast, koja je u miru sa svim svojim susedima…".

Izlaz iz pakla Vučićevog režima, naravno, postoji. Velika vrata prema Ruskoj federaciji su uvek otvorena, tim pre što ova ogromna država u svojoj spoljnoj politici ne vidi Srbiju kao koloniju niti kao neku vazalnu kneževinu, nego kao vojno neutralnu državu centralnog Balkana.

Početkom ove godine, potpredsednik Vlade Ruske Federacije Dmitrij Rogozin, uputio je Vučiću, govoreći za srpsko izdanje "Sputnjika", više nego jasnu poruku u jednoj rečenici: "…Ja nemam cenzuru, nemam urednika, nemam pomoćnika, ja sâm pišem, kad idem na posao ili s posla, u kolima, kad stignem…".

A, povod za takvo obraćanje bili su pregovori srpske i ruske vlade o stvaranju baze i servisnog centra za ruske vojne i civilne helikoptere  , što bi donelo velike prihode i bezbednosne garancije koje su Srbiji danas potrebnije nego ikada.

Kad je neko od Vučićevih "službenika" pomenuo NATO pakt, Rogozin se začudio, rekavši između ostalog i ovo: "…Ali, nama se takođe obraćaju zemlje NATO pakta da im damo dozvolu za remont helikoptera koje oni imaju u sastavu svog naoružanja. Čak i Amerikanci imaju naše helikoptere.

Nedavno smo prodali Sjedinjenim Državama dvadesetak helikoptera koje će oni potom isporučiti Avganistanu, jer avganistanski piloti kažu da ne postoji ništa bolje od ruske helikopterske tehnike, imajući u vidu njihove složene klimatske i borbene uslove. Zato mi želimo da u Srbiji bude servisni centar koji ne bi imao samo vojnu namenu nego opštu, civilnu…".

Ali, kratkovida Vučićeva politika iz ove Rogozinove poruke ništa nije shvatila! Ni njemu ni njegovim neukim, primitivnim i preplašenim stranačkim štakorima nije do mozga doprla vrlo jasna činjenica, da su se ruska i američka imperija oko Balkana, a posebno oko Srbije, već odavno dogovorili.

Jasno je da slomljena Evropska unija ne želi još i Srbiju na svojim leđima. Takođe je jasno da je američka politika prema Kosovu i Metohiji promenjena, da Albanci više nisu njihovi "favoriti" i da je samo pitanje načina i vremena kad će se sasvim povući iz ove nemoguće misije.

Povratak Ujedinjenih nacija (UNMIK) i povlačenje Euleksa  , dovoljno govore o budućoj strategiji SAD prema ovoj srpskoj pokrajini. Jer mir i stabilnost ovog regiona ne može biti ostvaren bez ruskog prisustva.

Ništa od ovoga Vučić ne razume ili ne želi da razume. Njegova šizoidna fiksacija za lik i delo Angele Merkel, znači samo to da on traži sebi sličnog gubitnika sa kojim može da podeli svoju političku propast.

Ni nekoliko velikih udaraca koje je prošle godine primio prilikom svoje turističke posete SAD, nisu osvestile Vučića od njegove sumanute ideje da su on i njegov režim nekome tamo bitni.

U tekstu koji je u avgustu prošle godine objavljen u časopisu Forin policy, jasno se govori o tome da je ozbiljne novinare, politikologe i analitičare u ovoj zemlji, veoma teško zainteresovati za Srbiju. Vučićev tragikomični pokušaj da se nametne američkim medijima, propao je istog momenta kad je i počeo.

Njegove prazne priče o američkim ulaganjima u Srbiju, samo su se nanizale na čitav lanac medijskih obmana kojima je od početka mandata zasipao domaću javnost. Ali, Vučić više nema koga da slaže. Čak ni sebe samoga, mada je i to umeo da uradi! Ukoliko ostane na vlasti, biće to pogubno i za njega i za režim koji je uspostavio.

Jer, nema više ni para ni "prijatelja" . Odlazak sa vlasti morao bi da ga suoči sa krivičnim gonjenjem za mnoge ugovore koje je napravio na štetu države, a sa druge strane, progoniće ga njegovi poverioci koji su mu pomogli da sebe uzdigne kao imperatora. U oba slučaja, neće mu pomoći ni Istok ni Zapad.

Vučić nema saveznika. Stranka mu se raspada. Svi opštinski i gradski odbori od Novog Pazara do Subotice, nalaze se u stanju potpunog raskola, a dobar deo članstva panično traži uhleblje u drugim strankama.

Sudeći prema nekim izvorima iz Glavnog odbora srpske napredne stranke, na vidiku je podela stranke, već nakon izbora. Ljudi bliski Tomislavu Nikoliću već zahtevaju određenu kvotu svojih poslanika u budućem sazivu parlamenta. Vučić ni na jedno od ovih pitanja nema odgovora. Njegova medijska mafija, duboko je kompromitovana i "senzacionalnim" vestima njegovih biltena, više niko ne veruje. A, bude li pokušao da dodatno zastraši građane, prirodno je pravo svakoga da odgovori agresijom na takvo nešto.

 

       Da pobegne ili da pristane na suđenje

 

Tokom novembra i decembra prošle godine, "sumirajući" svoje "rezultate", Vučić je, u svom svakodnevnom obraćanju javnosti, više puta izgovorio nekoliko neverovatnih laži, tvrdeći da je Srbija uspela da održi političku stabilnost , zaustavi ekonomsko propadanje, sprovede plan za izlazak iz krize i održi dobre odnose u regionu, "uprkos događajima u okruženju i brojnim izazovima". Naravno, ništa od ovoga nije tačno!

On lično se potrudio da stalnim intrigama, podmetanjima i sprektakularnim najavama "desanta" na njegovu vladu i njega lično, duboko destabilizuje političke prilike, uznemiri javnost i raširi medijsku paranoju do neslućenih razmera.

Vrhunac je bila najava "državnog udara", koji je postao predmet opšte sprdnje, pa je i predsednik Republike morao da reaguje smirujući javnost i objašnjavajući da nikakvog "državnog udara" nema. Slagao je da je zaustavljeno ekonomsko propadanja, što jasno govori i činjenica da su javna preduzeća doslovno u raspadu (videti tekst Miodraga K. Skulića u ovom broju na stranama 8 i 9), ali i platežna moć stanovništva koja je pala na nivo najsiromašnijih afričkih država.

Vučićeva tvrdnja da "održava dobre odnose u regionu" je više nego licemerna, jer je u sred Sarajeva podržao ideologe unitarne Bosne i Hercegovine (na štetu Republike Srpske), a nije mu palo na pamet da potegne pitanje srpske imovine u Hrvatskoj, pitanje Srba u Makedoniji…

Ali je zato pokazao sve odlike ženske strane svoje ličnosti, kad god je trebalo da se nekome izvinjava ili saginje u regionu (rukovanje sa generalom Markačom na inauguraciji nove hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, kojoj se takođe duboko poklonio dok je ona recitovala "otvorena pitanja" između Srbije i Hrvatske, udvaranje Bakiru Izetbegoviću u Sarajevu, podanički odnos prema crnogorskom "vladiki" Milu Đukanoviću…).

Nekadašnja jugoslovenska braća u regionu odlično znaju ko je Aleksandar Vučić i "sa kim je tikve sadio". Znaju da je to Šešeljev mali pajac, da je godinama širio nacionalnu i versku mržnju i da je urlao sa skupštinske govornice i sa javnih skupova na svaki pomen zajedništva ili, ne daj bože, Evrope. Ali, takav Vučić je najviše ojadio Srbiju i srpski narod, trujući ga devedesetih godina ideologijom rata, mržnje i netrpeljivosti.

Ne postoji trezven čovek u ovoj državi koji bi danas glasao za takvog čoveka. Ali, uprkos svemu, Vučić ima prilične šanse da pobedi na vanrednim parlamentarnim izborima. Međutim, biće to i njegov najveći poraz, jer će samo nastaviti da tone u živom pesku lažnih arapskih investicija, da se gubi u protivrečnim izjavama, da organizuje hapšenja i velike racije koje nijedan tužilac više neće moći da procesuira kako bi on hteo, bez dokaza, da smenjuje i postavlja, da se hvali svojim prijateljstvom sa svetskim liderima koji i ne znaju kako se on zove…

Pobediće Vučić na izborima, jer protiv sebe ima lopovski orkestar iz raspale Demokratske stranke, koji mu je dužan jer ih je zaštitio od krivičnog gonjenja za biblijsku pljačku koju su izveli. Nikakav Tadić i Pajtić neće srušiti Vučića. On je sam sebe već srušio bez ikoga.

Koliko je očajan, najbolje govori "tajna diplomatija" koja je ovih dana uspostavljena između njega i Čedomira Jovanovića, odgovornog i dalje britanskoj obaveštajnoj zajednici, a vazda gladnog vlasti.

Računa Vučić ovako: ako se "oklizne" sa Dačićem ili ako mu Nikolić uzme pola stranke, tu je vođa LDP-a sa kojim deli iste poglede na britanski špijunski korpus. Jovanović bi sebe malo rehabilitovao u očima svojih rezidenata, a Vučić bi dobio koalicionog partnera i malo vremena da smisli šta će sa sobom: da se preda "jatacima" koji bolje od njega govore engleski, ili da prihvati da mu se sudi u Srbiji.

Naravno, to su samo igre sitnih velmoža koji traže još neki dragoceni zalogaj u balkanskoj prašini. O svemu će na ovdašnjoj političkoj sceni odlučiti dve velike sile. Tačnije rečeno, već su odlučili. Vučić mora da ode…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

URUŠAVANJE DRŽAVE: STRUČNJAK NIZAŠTA, UŽIVALAC KOKAINA I PRODUŽENA RUKA TRILATERALNE KOMISIJE U BEOGRADU A NA ČELU PRIVREDNE KOMORE SRBIJE

 

Novi predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež nema ni onoliko malo iskustva u privredi koliko je imao njegov prethodnik Željko Sertić. Nema ni visoku školsku spremu već čitav niz različitih kurseva. Bio je ljubavnik bivšeg nemačkog ambasadora Volframa Masa, koji ga je spasio od višegodišnje robije kada ga je beogradska policija uhapsila sa 12,3 gramačistog kokaina. Posle dva susreta sa premijerom Vučićem izabran je brzopotezno za predsednika PKS…

 

             Igor Milanović, Fridrih Emke

 

Odlaskom Željka Sertića u septembru 2014. na funkciju ministra privrede u Vladi Srbije, ostalo je upražnjeno mesto predsednika Privredne komore Srbije. Na Skupštini PKS-a održanoj 23. decembra 2014. za novog predsednika Komore izabran je dotadašnji potpredsednik Marko Čadež. Dobro upućeni izvori tvrde, međutim, da se najmanje dve nedelje pre održavanja Skupštine znalo ko će biti izabran za predsednika PKS-a.

Statutom Privredne komore Srbije predviđeno je da predsednika bira Skupština Komore, na predlog Upravnog odbora. Upravni odbor je elektronsku sednicu na kojoj je izabran Čadež održao tek 19. decembra, ali se već i pre toga znalo da on ima punu podršku ranijeg predsednika Komore i Sertića i premijera Vučića.

Iako je po statutu Komora nezavisna u svom radu, na ovom primeru se vidi da je to samo mrtvo slovo na papiru. U stvarnosti, Čadež je za predsednika Privredne komore bio određen još daleko pre Sertićevog odlaska na ministarsku funkciju.

Zanimljivo je da ni dve nedelje po izboru za predsednika, Komora na svojoj zvaničnoj internet prezentaciji nije objavila biografiju Marka Čadeža, što je do sada bio običaj. Razlog je vrlo jasan: iz biografije bi javnost mogla da sazna ono što upućeni već odavno znaju, a to je da novi predsednik PKS-a nema nikakva iskustva u radu u privredi, a još manje da ima neophodne stručne kvalifikacije.

Novi predsednik nema čak ni fakultetsku diplomu, pa iskusni privrednici danas tvrde kako je čak i Sertić, sa diplomom stečenom u petoj deceniji života i privrednim iskustvom koje se sastojalo samo od vođenja nekolicine mikro preduzeća bez zaposlenih i perspektive, bio stručniji.

Marko Čadež je rođen 1977. godine i najmlađi je predsednik Privredne komore Srbije u njenoj istoriji. U veoma šturoj biografiji, koja je procurela u javnost, stoji kako je zvanje diplomiranog menadžera komunikacija stekao na frankfurtskoj „Akademiji za marketing i komunikacije“ i to u svojoj 24. godini života, odnosno 2001. godine.

Pomenuta „akademija“, međutim, ne postoji u Frankfurtu, već u obližnjem gradiću Bad Filbelu u kome je u to vreme bila i redakcija dnevnog lista „Vesti“ u kome je Markov otac Zoran Čadež bio glavni i odgovorni urednik. Zvaničan naziv pomenute „škole“ je Akademie für Marketing-Kommunikation e.V., a njena adresa je Huizener Strasse 60 u 61118 Bad Filbel.

Skraćenica „e.V.“ na kraju zvaničnog naziva znači „eingentragener Verein„, odnosno da se kod ove „akademije“ radi o običnom „udruženju građana„, a ne o nekoj visokoškolskoj ustanovi. I iz samog nastavnog programa ovog udruženja, kao i iz šeme objavljene na njegovom zvaničnom sajtu vidi se da ono služi obrazovanju „ponešenih, pa upuštenih“ srednjoškolaca.

Posle završetka gimnazije ili neke strukovne srednje škole, učenici mogu da se upišu na „akademiju“, odnosno na jedan od njena tri kursa, od kojih onaj koji je završio Čadež traje dve godine.

Po uspešnom završetku učenik može da se upiše isključivo na višu školu „Steinbeis“ u Berlinu, na kojoj može zatim i da diplomira. „Akademija“ u Bad Filbelu je, znači, neka vrsta pripreme za višu školu, pri čemu je indikativno da samo jedna od njih u celoj Nemačkoj priznaje sertifikat ove „akademije“.

Posle Lazara Krstića, ministra finansija koji je na tu funkciju došao sa srednjoškolskim svedočanstvom, Srbija je dobila predsednika Privredne komore koji ima sertifikat kursa.

Marko Čadež je u aprilu 2014. sa mesta portparola nemačke ambasade u Beogradu iznenada postavljen za predsednika predstavništava PKS-a u Frankfurtu i Beču, kako bi se „oprala“ njegova biografija i stvorio privid kako ima iskustva u privredi.

Pri tome, takozvano predstavništvo PKS-a u Frankfurtu je najobičniji biro sa tri zaposlena. Niko od bliskih prijatelja i saradnika Čadeža ne zna kada je on uopšte uspeo da vrši pomenutu funkciju, pošto je skoro bez prekida bio u Beogradu.

Možda podaci koje ćemo navesti objašnjavaju njegovo nameštenje.

Naime, srpska policija uhapsila je gospodina Čadeža pre više od tri godine sa 12,3 grama čistog kokaina. Saslušan u svojstvu osumnjičenog, Čadež je bio neoprezan pa je izjavio da je tolika količina koja je kod njega nađena, namenjena za njegovu ličnu upotrebu, kao i za njegovo društvo, što se podvodi pod težu zakonsku odredbu, i mogao je dobiti oko tri godine zatvora.

Nakon što mu je određeno zadržavanje, Čadež se pozvao da radi u Nemačkoj ambasadi, da je na važnom zadatku i tražio je da se o hapšenju obavesti tadašnji ambasador Volfram Mas. Mas je iste večeri tražio hitan prijem kod tadašnjeg ministra unutrašnjih dela Ivice Dačića. Molio ga je da Marka odmah puste iz pritvora, rekavši – „Molim Vas, mnogo mi je stalo do njega, razumećete, mi se volimo„.

Dačić je naredio policiji da Čadeža puste na slobodu, ali su policijski službenici na vreme sklonili zadokumentovani slučaj, koji je dostavljen Tabloidu. Inače, Mas i Čadež su bili strasni ljubavnici, i kada je Mas premešten krajem leta 2012. za ambasadora u Belorusiju, nameravao je da povede i Marka, ali su u Minsku odbili da mu izdaju akreditaciju.

U javnosti se pogrešno stvara utisak kako je Marko Čadež nemački kandidat i da će posle njegovog dolaska na mesto predsednika PKS-a biti ojačane srpsko-nemačke privredne veze.

Čadež je kandidat opskurne organizacije „East West Bridge“, produžene ruke Trilateralne komisije u Beogradu. Teško je poverovati da Nemačka nema bolje kvalifikovanog čoveka za jedno ovako važno mesto od studenta u pokušaju.

EWB je u Srbiji prisutan od 2009. godine i ima tročlano predsedništvo koje čine: Jovan Kovačić (član Izvršnog komiteta Trilateralne komisije i Predsednik Srpske grupe Trilateralne komisije), Dejan Novaković (zamrzao članstvo u predsedništvu EWB-a, jer je trenutno državni sekretar u Ministarstvu energetike i zaštite životne sredine) i Slovenac Marko Voljc. Predsednik Upravnog odbora EWB-a je Aleksandar Nikolić, poznatiji kao Foto Toni, danas državni sekretar MUP-a Srbije.

Jedan od dokaza, iako ne i jedini, da je Marko Čadež na čelo PKS-a došao ne samo kao eksponent Trilaterale jeste i njegov prvi intervju po izboru u kome je pohvalio rad Vlade Aleksandra Vučića u pogledu pune saradnje sa Međunarodnim monetarnim fondom. Umesto da se bavi privrednim temama, u koje se ne razume, Čadež je odlučio da se bavi finansijama, u koje se još manje razume.

Upućeni tvrde da je Čadeža za predsednika PKS unapredio lično Aleksandar Vučić, nakon što su dva puta noć proveli u njegovom vinskom podrumu u Jajincima.

Na predlog Čadeža na Skupštini PKS-a su izabrani i novi potpredsednici: Nikola Petrović, direktor „Elektromreže Srbije“ i vladar iz senke cele Srbije, Vladan Atanasijević, direktor kompanije „Aseko“ i predsednik UO „Naleda“ (članica UO EWB-a do skoro je bila Ana Brnabić, članica UO „Naleda“, dok je Borislav Miljenović, član EWB-a bio istovremeno i predsednik Nadzornog odbora „Naleda“), Nemanja Žugić, direktor predstavništva „Dojče bank“ u Beogradu, Zoran Matijević, suvlasnik kompanije „Matijević“, Zoran Vujović, direktor „TMF2005″ i Milivoje Miletić, predsednik PK Beograda.

 

 

      A 1. Muka i nauka

Na elektronskoj prezentaciji „East West Bridge“ stoji ulepšana biografija Marka Čadeža.

Školovao se u Nemačkoj i diplomirao na „Akademiji za marketinške komunikacije“. Studirao je i na „Međunarodnom institutu za žurnalistiku“ (IIJ) u Sofiji, „Akademiji Deutsche Welle“ i „Centru za televizijsku obuku u Sofiji“, Mreži za profesionalizaciju medija jugoistočne Evrope (SEENPM) i Danskoj školi za žurnalistiku. Možda jeste studirao, ali, očigledno, nije diplomirao.

On je ovlašćeni instruktor za multimedijalno novinarstvo, piše na sajtu EWB-a, mada nigde ne može da se pronađe definicija jednog takvog zanimanja.

Profesionalnu karijeru počeo je, navodno, kao stažista u beogradskom dnevniku „Politika“ u Beogradu, što je još jedna od laži.

Njegov jedini kontakt sa ovim dnevnim listom bio je kada je kao petnaestogodišnjak napisao jedan kratki članak, koji je objavljen uz intervenciju njegovog oca, Zorana Čadeža, tada još urednika u novinskoj kući „Novosti“.

Kasnije je Marko bio novinar u „Vestima“, gde mu je otac bio glavni urednik, a zatim je prešao u srpski desk WDR-a u Kelnu. Bio je član Foruma za medijsku inicijativu (FOMIN) u Beogradu i od 1999-2000. godine koordinator u kampanji za mobilizaciju glasača „Nas je više“, koju su vodili FOMIN i opozicioni pokret OTPOR.

Bio je predavač Fondacije Konrad Adenauer u Crnoj Gori; koordinator radionica istraživačkog novinarstva u Beogradu, koje su organizovali SEENPM, FOMIN i FRESTA Ministarstva spoljnih poslova Danske, koordinator za radionice posvećene sudskom izveštavanju u Beogradu, koje su organizovali FOMIN i fondacija Heinrich Boell, koordinator programa i savetnik za politička pitanja i komunikacije pri Fondaciji Konrad Adenauer u Beogradu, urednik i voditelj mesečnog televizijskog programa o biznisu „PUT“ koji se emitovao na Javnom servisu Srbije RTS, instruktor strateškog komunikacionog menadžmenta za kancelariju za odnose s medijima srpske političke stranke G17 Plus (finansirala Fondacija Konrad Adenauer), glavni urednik on-line magazina „Politikas“ Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu.

Za odeljenje za štampu Ambasade Nemačke u Beogradu počeo je da radi 2003. godine i dve godine kasnije postavljen je za portparola ambasade.

Po nacionalnosti je Hrvat, čije državljanstvo i poseduje, Tabloid nije od gospodina Čadeža dobio odgovorna pitanja koja smo mu prosledili. Bio je blizak saradnik i ambasadora Nemačke Andreasa Cobela, koji je zbog ljubavi prema parama kosovskih Albanaca, zarađenih prodajom praškastih proizvoda, incidentno ispoljavao mržnju prema Srbiji, zbog čega je, na diskretan način, povučen na drugu funkciju. Pretpostavlja se da je Cobel navukao Čadeža na kokain.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

SUDIJE REŽIMSKE, KAZNE DRAKONSKE, A PRAVOSUĐEM HARA OPASNA KRIMINALNA GRUPA!!!

 

Advokati u Srbiji ušli su u treći mesec štrajka – potpunom obustavom rada. Najborbenija društvena sila – advokati – odlučili su da se pobune zbog poniženja koje im namenjuje aktuelna vlast, prvo pljačkanjem preko poreskih osnovica, a zatim i oduzimanjem posla, preko Zakona o javnim beležnicima, koje je izabrao aktuelni ministar pravde Nikolica Selaković, dajući im ove unosne poslove za naknadu od po 5o hiljada evra po beležniku, plus deo od ubranih prihoda.

 

              Milan Glamočanin

 

Ministar Selaković je nadmašio i zloglasnu Snežanu Malović, bivšu ministarku pravde, i stvorio je opasnu kriminalnu grupu koja hara srpskim pravosuđem, rasprodajući pravdu za velike pare.

I dok Selaković, pod punom zaštitom premijera Vučića mešetari Srbijom, njegov brat Dragan- Dejvid Selaković je pod teškom optužbom da je u SAD-u, piraterijom softverskih programa, zajedno sa svojim kompanjonom, zaradio preko 300 miliona dolara! Federalni sudija zabranio je Nikolicinom bratu da prilazi svojim kompjuterima, kancelariji i poslovnoj zgradi, dok mu se ne presudi.

Predsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću ministar Selaković, ciju ostavku traže srpski advokati, prirastao je za srce, jer su milionski prilozi njegovog brata koje je stavio u svoj džep i obavezujući.

Kolika je stvarna šteta od višemesečnog štrajka advokata teško da se može, za sada, izračunati. Sudovi su prazni, ne naplaćuje se sudska taksa, tako da su i plate zaposlenih u pravosuđu pod znakom pitanja!

Ali, veći broj sudija i tužilaca, koji su organizovani u mafijaške grupe, koje su pod zaštitom ministra pravde i predsednika Vlade Srbije, zarađuju stotine hiljada evra, rasprodajom pravde, otimajući od gradana stanove, imovinu, a privatna preduzeća, kompanije, banke i ustanove, raznim blokadama, ostavljaju u bankrotu.

Apelacioni sud u Beogradu, kao žalbeni sud donosi dakle odluke, a protiv najvećeg broja nije dozvoljena revizija! Dolaskom DOS-a na vlast, a naročito kada je ministarstvo pravde preuzela Demokratska stranka i njena ministarka Snežana Malovic, reizborom sudija ostavljene su stranački obojene sudije, koje su počele da životinjski služe interesima mafije Borisa Tadića.

Apelacioni sud u Beogradu presuduje, tako da svaki sudija samostalno može da ide u pljačku. Naime, isto veće, samo su sudije izvestioci različiti, po istom pravnom osnovu donosi često i tri različite presude. Zavisi koliko je sudija plaćen, ili je reč o potpunom neznanju, jer se biraju podobni i poslušni.

Treba, i ovom prilikom, crnim slovima zabeležiti imena sudija koji presuduju gradanskom odeljenju, dakle, donose pravnosnažne presude. A to su: Begović Pantić Svetlana, Boljević Dragana, Bosiljković Branislav, Bulajić Zorica, Vukčević Milanka, Delibašić Zorana, Dražic Branka, Đorđević Aleksandra, Jašarević Zorica,Matković Vesna, Negić Ivan, dr Popesku Dragica, Romčević Nevenka, Santovać Melanija, Sokić Olga, Subić Vesna i Milica Popovic Đuričković.

Vlasti su posebno odane sudije krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu, koje uvek znaju kakvu vlast od njih očekuje odluku i presudu, i spremni su da ih takve i donose. I donose ih.

U pritvoru su spremni da drže građane i po dve-tri godine, dok vlast ne proceni da je pritvorenik slomljen, ili da je pristao da “sarađuje“, da plati velike iznose “onome kome treba“. Posebno zlo srpskog pravosuđa su privredni sudovi, a naročito, crnim slovima treba upisati Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud u Beogradu. Većina sudija ovih sudova su bez ikakvog morala, i bave se suđenjem kao biznisom. O tome u narednim brojevima.

 

      A 1.

   Posledice uvođenja nakaradnog notarstva u pravni sistem Srbije

 

Da bi se nezakonito uvođenje notarstva bolje shvatilo, treba istaći da je prvobitno Zakon o javnom beležništvu donet 2011.godine, a da je izmenjen 2013.godine, tako što su uvedene odredbe koje isključivo daju pravo notarima da sastavljaju i overavaju ugovore o prometu nepokretnosti.

U uredenim državama zakoni se donose brižljivo sa povećanom pažnjom i urađenim analizama o tome kakve efekte donosi uvođenje nekog Zakona. Analiziraju se efekti na građane, na državu , kao i na međunarodni faktor. Nacrti Zakona idu na javnu raspravu koja traje nekada i do dve godine, a obično je to oko 6 meseci, a nakon toga uzimaju se u obzir osnovane primedbe i sugestije, i onda se, ukoliko pretežu pozitivni razlozi uvođenja Zakona, isti se daje na usvajanje.

Da vidimo kako je to uradila Srbija…

Prvo, Srbija nikada nije imala uvedeno notarstvo na celoj svojoj teritoriji i sa tom . vrstom pravne pomoći nije imala nikakvog iskustva. Sve zemlje u okruženju su uvele notarstvo, neke pre više od 20 godina (Slovenija, Hrvatska i dr.). Srbija je to učinila poslednja u Evropi. I to na najgori mogući način.

Javna rasprava povodom tog Zakona u Srbiji nije vođena, a Zakon je , inače shodno našoj praksi od 2011. pet puta menjan (Sl.Glasnik RS br.31/2011 br.85/2012.,br. 19/2013,br.55/2014,93/2014 i 121/2014). I to suštinski.

U osnovnoj verziji ( Zakon iz 2011.) notari nisu imali ekskluzivitet. Izmenama Zakona iz 2013 su dobili ekskluzivitet. Sada poslednjim izmenama samo delimično im se oduzima ekskluzivitet i to tako , što iako ne sastavljaju ugovor isti solemnizuju.

Solemnizacija znači da privatni Ugovor (npr. izmedu oca i sina koji su sami sastavili ili je isti sastavio advokat) pregleda notar i nakon pregleda odlučuje da li će isti overiti, odnosno dati mu status javne isprave. Znači, da od volje notara zavisi da li će jedan privatni Ugovor dobiti javnu snagu.

Napravljeno je samo delimično poboljšanje. Ono što advokati traže je da se u domenu privatnog prava ostavi potpuna sloboda ugovornim stranama, a da notar može da overava samo potpise ne upuštajući se u sadržinu privatnog akta. Tako je bilo u proteklih 150 godina.

Da je država postupila kako je navedeno, odnosno da je Zakon išao na javnu raspravu, ne bi se dogodilo da se u prva dva meseca važenja notarstva vrše izmene propisa koji tu materiju regulišu. Prvo je smanjena cena hipotekarnih izjava datih kod notara na 60%, a zatim je od notara uzeto 30% od njihove zarade za finansiranje sudova. Pritom se, što je interesantno, ali objašnjivo- notari uopšte ne bune.

Zašto ? Kao prvo, zarade notara su enormne i kreću se u rasponu od 50.000- 180.000 Eura po notarskoj kancelariji, a drugo, prihod od sudskih taksi je višestruko smanjen. I na kraju, očigledna je sprega notara sa Ministarstvom pravde. E, sad se tu postavlja još jedno pitanje.

Ako je tačno da je cilj advokatskog protesta spašavanje Miškovica i drugih tajkuna, zašto je država delimično izašla u susret tajkunima ? Odgovor je jasan . Miškovic i tajkuni sa protestom advokata nemaju ništa.

I još jedno pitanje i to krucijalno, zašto država ne izađe u susret opravdanim zahtevima advokata i dozvoli legalizaciju pravnog prometa nepokretnosti od strane notara?

Legalizacija je samo overa potpisa od strane notara. Zašto se država grčevito opire tom zahtevu advokata ? Dva su razloga.

Pošto od obećanja da će Miškoviću biti presudeno do kraja 2014. godine nema ništa, za to će se optužiti advokati . I drugo, niko ne bi išao kod notara da mu sastavi javnobeležnicki zapis ili izvrši solemnizaciju Ugovora, čme bi se prihodi notara višestruko umanjili.

Zašto država ne prizna da je pogrešila i ostavi notaru pored ostalog i mogucnost sastavljanja javnobeležnickog zapisa, zatim solemnizaciju javnih poslova, a i uvede ono što traže advokati da notari samo overe potpis stranaka (legalizacija).

Tako se ostavlja svakome mogucnost izbora da za svoj novac bira pravni put, ali u sva tri slučaja notar bi sastavljao ili javnobeležnicki zapis ili vršio solemnizaciju privatne isprave ili legalizaciju iste (samo overa potpisa).

Kad bi država prihvatila zahtev za legalizacijom, štrajk bi bio obustavljen i Miškoviću i ostalim tajkunima sudenje bi moglo odmah da počne, ali očigledno država nema interes da suđenje Miškoviću ponovo započne.

Inace, notari u ovom momentu rade samo poslove koji se odnose na promet nepokretnosti, a druge poslove iz njihove nadležnosti po Zakonu o javnom beležništvu i dalje rade sudovi i to u svim opštinama u kojima je notarstvo uvedeno.

Dovoljno je otići u Viši sud u Timočkoj ulici ili sud u Ustaničkoj ulici, kao i u sud na Novom Beogradu (bivši Četvrti opštinski sud) i videti da sudovi i dalje vrše poslove iz nadležnosti notara.

U pitanju su poslovi iz clana 83, 86, 87,88,90,91,93,95,96,98 Zakona o javnom beležništvu, odnosno saslušanje svedoka, utvrdivanje sadržine isprava, overe potpisa i prepisa, uzimanje izjava i drugi poslovi koji nisu u vezi sa prometom nepokretnosti.

Postavlja se pitanje, zbog čega su notari uopšte uvedeni u pravni sistem kad ne rade poslove propisane Zakonom o javnom beležništvu. U ovom momentu , imajući u vidu da radi 92 notara u Srbiji, očigledno je da jedan notar, a to je prosta matematika dolazi na 76.000 stanovnika.

U Beogradu jedan notar dolazi na više od 41.000 stanovnika. Komora ne želi da raspiše novi konkurs za prijem novih javnih beležnika koji imaju položen ispit, već ubrzano organizuje ispite u oktobarskom i novembarskom ispitnom roku, kada se ocekuje da njihovi kandidati polože ispit i kad to bude ucinjeno raspisace konkurs i njih primiti. O tome je već pisano.

Znaju se i imena buducih notara.S druge strane, pošto je više nego jasno da ce legalizacija morati da se uvede država oteže da to ucini odmah, jer omogućava da notari uzmu što više para od čega velike koristi imaju Nikola Selaković, Dejan Đurđević, Biljana Pavlović i još neka lica, a s druge strane država će za to što nema snage da osudi Miškovića svoju nesposobnost pripisati advokatima i njihovom štrajku.

U oktobarskom ispitnom roku 2014. od 48 kandidata koji su položili pismeni deo ispita, više od polovine dobilo je ocene 8, 9 i 10, ali se na sajtu Ministarstva pravde, te ocene sada ne objavljuju, upravo zbog toga da bi se prikrile ocene. Primenjena je ista matrica kao i u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. pre raspisivanja konkursa.

Kandidatima su dati zadaci iz pismenog dela ispita, na kojima su njihovi kandidati dobili visoke ocene i oni će onda imati prednost prilikom novog izbora koji se planira za iduću godinu.

Inače notarima se, kako je poznato , oduzima 30% od zarade za poboljšanje rada sudova. I zamislite, ni jedan od notara se nije pobunio. Na taj način država želi da kompenzuje enormno smanjenje sudskih taksi od overa u sudovima za septembar, oktobar, novembar 2014.godine.

Da bi se koliko toliko kompenziralo smanjenje sudskih taksi , Selakovic i drugi su smislili da od notara uzmu 30 %. Naravno, njihovi notari su odmah na to pristali. Ni jedan od notara u Srbiji se nije pobunio jer su to njihovi notari, a prihodi su im i bez tih uzetih 30 % enormni. Država misli, "svako čudo za tri dana". Ali, ovoga puta neće biti tako.

Pored neznanja koje ministar Selaković pokazuje tvrdeći da je javnobeležnicki zapis izvršna isprava, što naravno nije tačno, on tvrdi da notari odgovaraju svojom ličnom imovinom, što takode nije tačno,sve ukazuje na produbljivanje problema, a ne njegovo rešavanje.

Pritom, pošto se ne raspisuje novi konkurs za prijem novih notara, omogućava se nesmetana pljačka građana Srbije još jedno izvesno vreme, a zahtevi advokata će morati na kraju da budu uvaženi. Nakon toga, Selakovic će biti sklonjen sa mesta ministra pravde, ali će otici na novu dužnost,uradio je posao za koji je izabran, uzeo je novac za sebe i za stranku, notari su zaradili, narod je opljačkan, notarstvo je samo produbilo probleme u pogledu pravne sigurnosti i naravno pokazali smo kao država smisao za pljačku gradana, a ne za jačanje njihove pravne sigurnosti.

Naravno, i međunarodne institucije koje su dale novac ne za pljačku gradana, već za uvođenje notarstva sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije, treba da se zainteresuju gde je otišao njihov novac, zašto je izvršena obuka notara kandidata za notare u protekle dve godine koji nisu imali nikakve šanse za izbor, jer ne pripadaju vlasti, odnosno, treba da se zapitaju , gde je otišao njihov novac ?

Odgovor na ovo pitanje će neminovno dovesti do poništenja ovako nakaradnog uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije, tim pre što je i evropska komisija u izveštaju o napretku Srbije 2014.godine zauzela stav da….postoji zabrinutost u pogledu postupka izbora i imenovanja javnih beležnika koji treba poboljšati i da Zakon treba sprovoditi , uzimajući u obzir potrebu da se obezbede kvalitetne usluge i pristup pravdi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije