ИЗ БУЏЕТА – ЗА КЛАН МАЛОБРОЈНИХ: КАКО ЈЕ ЈЕВРЕЈСКО ПОРЕКЛО ПОСТАЛО АДУТ ЊИХОВОГ ПРАВА ДА СЕ БОГАТЕ НА РАЧУН НЕЧИЈЕГ УЖАСНОГ КРАЈА ЖИВОТА!??

 

На моју (не)срећу, рођен сам од мајке Српкиње и оца Јеврејина. Јудаизам ме не признаје за Јеврејина по два основа: јеврејско порекло се признаје по мајчиној линији и нисам припадник јудаистичке религије. Православље ме не признаје за Србина, такође, по два основа: отац ми је Јеврејин и нисам припадник православне религије.

Ако томе додам и "научна" открића разних шарлатана и лезилебовића, квазиинтелектуалаца, продаваца магле (којима ћу посветити посебан текст у неком од наредних Магазина Таблоид), може бити да и не постојим као Јеврејин.

 

                    Живан Хараван

 

Но, нико, баш, нико не може у мени да угаси, да поништи ОСЕЋАЊЕ припадности српском и јеврејском народу! Итекако сам религиозан човек, али у оквиру своје животне филозофије која се зове Детерминисана каузалност и која подразумева Бога, уз поштовање сваке друге религије и сваког њиховог припадника. Дакле, нисам безбожник и "неверујући", а моје звезде водиље су правичност, истинољубивост, поштење и, најважније, емпатија према угроженима, по било ком основу, ма ко да су.

Елем, иако у мени тече српско-јеврејска крв то, здраворазумски тумачено, не значи да Србе-Србију, Јевреје-Израел волим и поштујем половином свог бића. Србија ми је мајка, моја Отаџбина, а Израел отац, моја Прапостојбина.

Обоје их волим и поштујем свим својим бићем и својим делима-чињењем то беспоговорно доказујем. То што једном Недићу никада нећу опростити и заборавити онај сраман, ужасан извештај немачком Вермархту којим их је удворички обавестио: "Јеврејско питање у Србији је – решено", никако не значи да иза те злочиначке похвале стоји, мој, српски народ. У тој срамној похвали садржан је и масакр свих седам, од осам, чланова невине, сиротињске породице мог оца!

Све речено даје ми за право да будем критичар, у најбољој намери, свега оног што не ваља у Србији укључујући и јеврејску заједницу у њој. Па, да пређемо на наслов овог текста…

Од првог јануара ове године, ступио је на снагу Закон о отклањања последица одузимања имовине жртвама холокауста које немају живих законских наследника. За спровођење овог Закона биће обезбеђена средства у буџету Србије почев од 2017. године, односно 950.000 евра на нивоу календарске године на период од 25 година!? Пре него се посветим оценама овог Закона, наведених у наслову овог текста, једна кратка дигресија.

У Хрватској, прецизније, у Загребу, када су на хоризонту намирисали доношење овог Закона, Јеврејска општина(?) је прокључала у међусобном вађењу очију и борби за власт. Мирис новца их је толико опио да нису ни обраћали пажњу на злураде, антисемитске коментаре у јавности.

На крају, то је резултирало поделом на две антагонистички настројене јеврејске заједнице у Загребу. Црвенео сам од беса и стида, истовремено, надајући се да до таквог Закона неће доћи и у Србији, тим пре, што сам знао ко, како, колико дуго владају кланови и породице малобројних, алавих, који себе промовишу као неприкосновене јеврејске "душебрижнике".

И, нажалост, управо се десило исто што и у Хрватској и Загребу. Када бих вам презентовао скорашње е-маилове две сукобљене стране, у борби за власт (читај: за огромну лову), гарантујем да би вам први коментар гласио: "Ј…б’о луд збуњеног".

 

     Најнехуманији закон

Невине жртве холокауста су, за свог живота, радиле, стварале и својим трудом стекле неку имовину као, уосталом, сваки поштен, вредан домаћин, држављанин предратне Србије. То што за собом нису оставиле живе наследнике или их нису имале, или су им сви потенцијални наследници завршили трагично у душегупкама, логорима, стрељањима…

Под претпоставком да је неко од тих несрећника преживео, ко је то себе овластио да тумачи њихову последњу жељу да сва њихова имовина буде предата некој организацији, конкретно, јеврејској заједници.

Да су живи и да су сведоци стања и односа малобројних Јевреја, који се годинама, једни те исти појединци или групе, замењују на врху те организације, засигурно би своју имовину оставили неком ко се истински бринуо о њима или би је поклонили некој часној хуманитарној организацији.

Но, нису живи и немају наследнике, али су свој живот живели у Србији, радили у њој, јели њен хлеб, поштовали своју државу (што, уосталом, и једна изрека у Талмуду налаже), по правди и Божјој и световној, њихова имовина је требало да припадне, искључиво, држави Србији, а она да је проследи у чисте, поштене хуманитарне сврхе.

Нехуманост овог дела закона је, дакле, у томе што њихову имовину држава поклања некима који им нису ни род ни помоз’ Бог, али, ето, јеврејског су порекла и то је "адут" њиховог права да се богате на рачун нечијег ужасног краја живота, под плаштом јеврејске организације која ће се борити против антисемитизма, а својим поступцима га, управо, продукује.

 

     Најскандалознији закон

Када је одлазио из Србије претходни амбасадор Израела, Савез јеврејских општина(?) Србије (СЈОС), му се посебно захвалио на његовом доприносу доношења овог срамног Закона. Поставља се питање зар је то улога и овлашћење једног Амбасадора? Он је засигурно знао у каквим и коликим финансијски тешкоћама се Србија суочава.

Знао је на ком и каквом је нивоу животни стандард грађана ове државе, да читаве породице живе од једне или две мизерне пензије, да је просечна плата робовске радне снаге око 200 евра. Али, ето, заложио се да се у тој немаштини Србија одлучи да годишње из буџета, поред враћене непокретне имовине, што јеврејске општине, што имовине оних који немају преживелог наследника, СЈОС-е, уплати 950.000 евра годишње, наредних 25 година?!

Хало, људи!? Шта зна дете шта је то 950.000 евра годишње. Узме и троши!

Та шачица људи, рецимо у Београду, и поред толиких пара, и поред редовног финансирања из извора пре доношења овог Закона, броји највише до 180 људи, а у појединим јеврејским општинама(?) тај број се своди на број један – Ниш или Панчево 2-3, константно шаље е-маилове са позивом на некакве излете, приредбе, спортска такмичења и УВЕК уз обавезну партиципацију учесника.

Некад 500, некад 300… динара. Нема џабе! А, где су ове паре из буџета Србије? Ма, то питање постављају само џангризала попут мене. Да се разумемо: нема тих пара којима се мени може надокнадити насилна смрт седам чланова породице мог оца, нити наплатити сраман-нељудски Недићев извештај, али 950.000 евра годишње, 25 година, треба да плаћа Србија једној групи људи, а да Срби као народ и Србија данас, немају са тим злочином, ама, баш, никакве везе и одговорност!

Зато је овај Закон најскандалознији.

 

      Најнедобронамернији закон

Сумњам да је Влада, на чијем челу је био Александар Вучић, у време припреме овог Закона за његово усвајање у Народној Скупштини, била необавештена о броју људи који фигурирају у оквиру тзв. јеврејске заједнице, о стању у њој.

Примера ради, до скоро је ујак, преузевши председничку функцију од свог сестрића, жутокљунца, за кога су постојале сумње да је био умешан у неке нечасне послове, био Председник ЈОБ, сестрићу измислио радно место менаџера(?!), сестра му је референт за нешто, у радном односу у ЈОБ, а ћерка Управник дечијег летовалишта у Сарвашу- Мађарска. Ћерка вечитог Председника ЈО у Панчеву ради као социјални радник(?!) у ЈОБ итд. Непотизам!

Знало се, засигурно, за бруку која је настала у Загребу, те се то очекивало и у Београду што, нажалост, није изостало.

Није тајна и да је пре овог Закона било мућки око закупа, издавања-продаје плацева у власништву ЈОБ за изградњу стамбених објеката, доделе станова…Зато, овај Закон ми мирише на пецаљку на чијој су удици 950.000 евра за којима ће се слепо сјатити јато алавих сомова. А, шта је то друго него поспешивање на алавост, свађе и тако, уједно, хранити и подстицати антисемитизам.

 

      Најбесмисленији закон

Треба знати да се некадашња Јеврејска општина (увек ми је тај назив био неприхватљив, јер, такав, подразумева неку врсту екстериторијалности, посебности…) сада, по овом Закону третира и назива Јеврејска верска заједница, ваљда, у складу са Законом о верским организацијама.

Дакле, оно што је враћено Синагоги, у некретнинама, је потпуно у складу са правдом и Законом, плус, законом предвиђено финансирање верских заједница у Србији.

Али бесмислено је то да се унутар Јеврејске општине и СЈОС ништа није променило у структурно-организационом смислу. И даље свом имовином управља, располаже,већ, поменута, хајд’ да кажем: иста цивилна или секуларна номенклатура. Наравно и са оних 950.000 евра годишње.

Још од 1973. године јавности је презентован број од 1.000 Јевреја у Београду што се и данас пласира као неистина. Могуће је да данас у Београду живи око 500 људи јеврејског или полујеврејског порекла, али тврдим да њих преко триста никада није крочило у Јеврејску општину нити је икада видело неку вајду од ње, а могуће да се манипулише њима некаквим списком.

А, очита бесмисао и непромишљеност законодавца, када је реч о овом Закону, је у чињеници да ће се, за 20 – 25 година(!) број "владаоца" у ЈОБ и СЈОС свести на 3-4 човека.

Шта ће они, тада, радити и урадити са 950.000 евра годишње?

    Глоса

Због свега што сам навео позивам државу Србију: Председника државе, Председника Владе, Парламент да преиспитају логику и оправданост донетог Закона, а уместо "Привременог већа", које је скоро сменило руководство у ЈОБ и планира за септембар нове изборе (уместо Курте, Мурта), да преко Агенције за реституцију уведу Принудну управу у ЈОБ и СЈОС, на чијем челу би била, волонтерски, моја маленкост. Уз гаранцију да бих за 2-3 месеца све ствари довео у савршени ред. На част и понос свих поштених Јевреја, на част и понос моје мајке Србије и мог оца Израела.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NISMO REŠILI SVOJA PITANJA A REŠAVAMO TUĐA!? BEZ OBZIRA NA CENU..

 

Srbija će u narednih 25 godina isplaćivati novčanu odštetu Savezu jevrejskih opština, prema Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine od žrtava Holokausta bez živih naslednika, koji se već nalazi u skupštinskoj proceduri, pred usvajanjem.

Takođe, Republika Srbija će vratiti Savezu jevrejskih opština oko 3.000 uglavnom privatnih objekata u gradskim sredinama, uprkos tome što živih naslednika nema! Zbog toga mora doći i do izmene Zakona o restituciji, na šta je upozorila i Evropska komisija, zatečena Vučićevim namerama.

Ova neverovatna vest, prošla je skoro nezapaženo, mada je reč o podloj podmetačini kojom će i Srbija biti označena kao krivac i saučesnik u zločinima nacista nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu!

 

                        Milica Grabež

 

Mada je opšte poznata istorijska činjenica da su fašisti za četiri godine rata pobili više od 30 hiljada Srba samo u Beogradu (Jajinci, Banjica, Staro Sajmište), koji su stradali zajedno sa Jevrejima i Romima, suludi Aleksandar Vučić, odlučio je da napiše novu istoriju i da na ovaj način zakonski proglasi Srbe za zločince, uprkos tome što su bili među najvećim žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu i što su ustali protiv nacističke Nemačke još 27. marta 1941. godine.

Ambasador Izraela u Srbiji, Jozef Levi, ovu opasnu nameru oduševljeno je podržao rekavši između ostalog i ovo: "…Ovo je plemenit srpski gest – biti punog srca, biti svestan prošlosti, biti pravedan i dobar…" .

Šta znači u ovom slučaju "biti svestan prošlosti"? Da li to Levi podmuklo optužuje Srbe za zlu sudbinu ovdašnjih Jevreja u vreme nacističke okupacije i poziva ih na kajanje? Ili se samo zahvaljuje suludom Vučiću koji će "olakšati" srpski budžet i na ovaj način?

Ali, da zlo bude gore, ambasadoru Leviju se pridružio i ministar pravde Nikola Selaković, koji je doslovno rekao: "…Pored pravnog osnova za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički identitet našeg naroda i države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili Srbiji".

O kakvom "pravnom osnovu" Selaković govori? Šta je to Srbija skrivila Jevrejima u Drugom svetskom ratu ako se zna da su nacisti jednako bacali i Srbe i Jevreje u koncentracione logore i gasne komore (u Beogradu su taj zločinački posao obavljali u pokretnim gasnim komorama montiranim na kamionima).

Savez jevrejskih opština operiše podatkom da je Jevrejima na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu oteto blizu 3.000 nepokretnosti i ostalih dobara. Ali, tu je i činjenica da je Vlada Milana Nedića (šta god ko o njoj mislio sa ove "istorijske distance"), otkupila i platila tu imovinu Nemačkoj za ogromnu sumu od 360 miliona ondašnjih zlatnih dinara!

Da podsetimo, 25. aprila Vojna komanda za Beograd, koju je potpisao pukovnik Kajzenber, izdala je naredbu kojom se Jevrejima zabranjuju sva građanska prava.

Zanimljivo, ali je predlog Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, ušao u skupštinsku proceduru istog dana kad je srpsko pravosuđe odlučilo da razmatra zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića!

Tako je, neverovatnom glupošću umišljenog vlastodršca, vladino telo – Agencija za restituciju, došla u situaciju da istovremeno rešava i zahteve za vraćanje imovine Milana Nedića, ali i zahteve za vraćanje imovine Jevreja koje je Nedićeva Vlada otkupljivala od nemačkih okupacionih vlasti!

Ključno pitanje u ovom trenutku je: zašto se Savez jevrejskih opština u Srbiji, nije obratio sadašnjoj Vladi Republike Hrvatske, koja u svom sastavu ima ozbiljnih "štovatelja" takozvane Nezavisne države Hrvatske (NDH), nekadašnje marionetske i fašističke tvorevine, koja se prostirala teritorijalno sve do Zemuna i današnjeg Novog Beograda?

Naime, većina ovdašnjih Jevreja završila je u rukama ustaških vlasti u Zemunu, a odatle u zloglasni logor Jasenovac gde su ubijani zajedno sa Srbima, koji su činili više od 90 odsto ukupnih žrtava na ovom užasnom stratištu. Zašto Savez jevrejskih opština ne potraži "plemeniti gest", "puno srce" i "svest o prošlosti" od današnje Hrvatske, čija predsednica ovih dana govori o "antifašističkim temeljima Hrvatske"? Ili u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini… ?

Kako je Srbija stigla dotle da je jedan poremećeni ludak, svojim idiotskim "milosrđem", pretvara u zločinca i pokajnika? Kako smo od žrtve i pravednika stigli dovde, a da niko nije ni reč progovorio protiv užasne režimske podvale?

Ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ni u udruženjima, književnika, novinara, primenjenih umetnika, pozorišnih i filmskih stvaralaca, baš niko ni reč da kaže, da ustane protiv besramnih laži i brutalnog krivotvorenja istorijskih činjenica?

Ima li Srbija slobodoumnih ljudi, nezavisnih intelektualaca, ili je svoju mučeničku dušu ispustila na rukama umno poremećenog Vučića?

Izraelska vlada čini sve, preko svojih službi, da u Srbiji smesti migrante, da stvori u Srbiji general-štab islamske države, odakle će njeni borci putovati na izvršenje akcija po evropskim državama.

Sedam država je odbilo da izda agreman Josifu Levom, ali je on sa svojim izabranikom dobio mogućnost da bude ambasador u Srbiji. Izrael, kao država, pokušava da na svakom koraku saplete Srbiju, najdirektnijim uticajem da arapi Srbiju dobiju kao svoju državu.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je Jevrejin. Izraelski Mosad mu pomaže u pljačkanju Srbije. Uloga ambasadora Josifa Levia je mračna. Spada među najkorumpiranije diplomate u Srbiji. On obećava Vučiću i njegovoj kamarili, kao i Siniši Malom, da će ih Mosad izvesti iz Srbije, kada ona klone, kada je opustoše do surovosti, i da će ih smestiti u neku obećanu zemlju.

Možda i u Izraelu, jer imaju dovoljno novca. Izraelske službe prave Beograd na vodi, mada su se šeici, pod pritiskom iz Vašingtona, udaljili od Vučića. Izrael drži arapsku Mira banku u Beogradu, preko koj iznose novac iz Srbije.

Prva nezavisna vlada Srbije mora odmah da prekine diplomatske odnose sa Izraelom!

Jevreji u Srbiji su ugledni građani. Većina njih se grozi Vučićeve lopovske kamarile i zločinačke politike. Novac koji će dobiti jevrejska opština u Beogradu koristiće Mosad za svoje zločinačke akcije po Evropi.

Jevrejski intelektualac Norman Finkelstein objavio je knjigu "Industrija holokausta“, u kojoj je pisao, pozivajući se na dokumenta, kako su američki Jevreji zaradili milijarde dolara, zastupajući u odštetnim parnicama pred američkim sudovima porodice Jevreje stradalih u Holokaustu.

Advokati Jevreji uzimali su po nekoliko miliona dolara na ime honorara, a Jevrejima-žrtvama je dosuđivano po nekoliko hiljada. Tabloid je objavio glavne delove iz ove knjige, koji se nalaze i na sajtu, u kojima je opisana pohlepa američkih Jevreja, koju su Holokaust iskoristili kao industriju za zgrtanje para…

 

P.S. Objavljujemo pismo koje smo iz Zrenjanina dobili od gospodina Viktora Kosa, na temu vraćanja oduzete imovine Jevrejima, kao doprinos raspravi koja je skrajnuta. Informaciju je gospodin Kos 7. aprila prosledio i članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i Birou za koordinaciju, kao i kancelariji Saveta. Srpski intelektualci, na žalost, prećutkuju sve ono što se tiče nacionalnih interesa zemlje koja ih je odškolovala i odhranila. Redakcija se zahvaljuje gospodinu Kosu što je sa našim čitaocima podelio svoje stavove.

            Viktor Kos

Tražeći Vašu e-mail adresu, naišao sam na kritički osvrt o predlogu Zakona o dopuni Zakona o restituciji. Činjenica je da Izrael nije priznao Kosovo do danas, što znači nije mogao biti u prvih pet zemalja koje u ga priznale, kako tvrdite u tekstu. Razlozi za ovakvu odluku su naravno stvar analize i slobodnog mišljenja, fakti su međutim neoborive činjenice

Izrael je slično kao i Rusija priznao samo pravo putovanja pasošem Kosova, a Rusija pravo učešća na sportskim takmičenjima. Od diplomatskog priznanja nema još uvek znakova.

Ništa manje važnije je pitanje zakonskog uređenja restitucije, koja je u celini deo političkog produkta u vezi pristupa pregovorima EU, a najmanje ozbiljni pokušaj regulacije pravde i nepravde koja je velika, neizmerna, neshvatljiva u svakom objektivnom razumevanje kolektivne i pojedinačne tragedije. Potpuno uništenje jevrejske grupe u Srbiji sa Banatom je isključivo zločin okupatora. Stradanja i progoni koji su u to vreme trajali na teritoriji još uvek i tada međunarodno priznate Jugoslavije su večiti dokaz stravičnog zločina koji je nanešen i srpskom narodu, nizu politički i ideološki nedužno progonjenim ljudima…

Zakonodavac je načinio obzirom na dimenzije i značaj pozadine greške koje dotiču ustavno pravna pitanja i pitanja međunarodnog prava u celini. Kako može Srbija da sebi uzme za pravo da izvrši obeštećenje žrtava Holokausta kada ni za vreme rata, ni posle rata ne egzistira kao subjekt prava u donošenju odluka na njenoj teritoriji?

Prvi Zakon o restituciji je već jedan politički pamflet, a manje Zakon o restituciji. U prvom članu ovog zakona donešenog 2011. godine (vlada Cvetković – Tadić) stoji nešto što će se tumačiti kao preuzimanje istorijske odgovornosti Srbije za zločin i oduzimanje imovine koju nije mogla izvršiti Srbija kao objektivno od 2007. samostalna država.

Predmet uređivanja

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine). Ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije.

Da, i odluka vlade Nedića je sporna, a pozadina poznata, daljnja i pravna, istorijska i moralna, time i politička greška koja dolazi iz oba ova zakona. Ovo je ključno pitanje, jer je jedna stvar obeštećenje – restitucija u celini, a sasvim druga pitanje preostalih objekata koja su menjala vlasnike od 1941/42 do danas. I ovde je pitanje šta će se vratiti i kako.

Kako teče inače restitucija i ispravljanje nepravdi sa političkom i istorijskom pozadinom možete razumeti na osnovu slučaja u toku. Opljačkano je na kraju kao moralna maska za pod tajnošću institucionalni dogovoreni proces diskriminacije i ukidanja prava i sama egzistencija, činjenice o postojanju, o činjenu i nečinjenu jedne uništene socijalne – porodične sudbine bez prava na pravni lek. Ova nepravda i igra u trajanju je samo slučajem otkrivena, a niz ostalih bezbrojnih ostaće pokriveni maglom. I ovo važi za objektivni odnos prema uzrocima i posledicama ratvanja i neshvatljivih žrtava u kritičnom periodu vremena Drugog svetskog rata.

Barbara Kos, moja baka sa očeve strane je umrla 1978. godine. Ja sam tada imao 21 godinu, odrastao sam sa njom i dedom kao u drugoj roditeljskoj kući. Ta žena nikada nije pustila suzu, nikada spomenula stravu koju je sama preživela i doživela kroz saznanje da niko od rodbine nije preživio. Dve osobe koje su po krvnoj liniji preživele su daljnji rođaci, jedan Korenlije koji je pre rata iselio i Kanadu i jedna gospođa iz Bratislave. Prema građanskom pravu nasledstva, porodice Lederer, Dojč, Kraus (Srbija, Mađarska Rumunija), Klajn su porodice oca i majke moje bake i njihovi roditelji. Niko nije preživio i nikada se nije postavilo pitanje nasledstva. Ono je prećutno i dogovorom babe i dede iz poznatih ideoloških razloga posle rata jednostavno potisnuto kao nepostojeće.

Mnogo važnije, bez prijatelja, bez ljudi komšija i meštana, bez njihovog međusobnog nesalomivog iskrenog uvažavanja i žrtvovanja, niko ne bi preživeo taj stravični period.

Za to najvrednije, za to ljudsko i iskreno što danas sve manje znači ili se ređe sreće, za tu neposrednost života koja je u sebi nosila iskreni humanizam sve vreme ne postoji cena, ne postoji protivvrednost, a ona je beskrajna i velika.

Sa Youtuba sažeta diskusija sa izvorima, koja ukazuje da se pri donošenju zakona 2011. načinio veliki propust, jer nije definisan predmet restitucije, nije dato obrazloženje zašto Srbija preuzima na sebe da izvrši restituciju oduzete imovine u Holokaustu, nije precizirana koja imovina, nisu stvoreni uslovi za valjano podnošenje zahteva jer je dokumentacija uništena ili je manipulisana, arhivi su zatvoreni ili se nalaze u posedu iz čijih se podataka decenijama vrše različite transformacije…

Naposletku, ne pomišljajući o restituciji, doživite trajni gubitak prava iz igara delom naznačenih u prvom e – mailu. Inače, za međusobnu razmenu decenijama manipulisanih podataka, pod strogom tajnošću, nadležna je služba kancelara, a po Zakonu o osnovama uređenja sistema bezbednosti i ustavu služba predsednika Republike Srbije.

Da li je najavljena borba protiv mafije 2007. septembra koja je počela u Zrenjaninu hapšenjem preko 30 ljudi, a koja je iznenadila tadašnjeg nosioca službene funkcije predsednika, upravo u Berlinu, deo restitucije iz uvek sve viših ciljeva i tajni koje nikada niko neće saznati (Tadić na Prvoj srpskoj TV – "Veče sa Ivanom Ivanovićem") ili se radi samo o igri koja nikada ne prestaje i onda kada nosioci službenih odluka ne znaju o čemu odlučuju, a zakonodavci donose zakone za čiju pozadinu se nisu dovoljno informisali van svih mogućih političkih i ostalih interesa i perspektiva. Postoji prošlost koju niko nikada ne može da izmeni, a odnos prema njoj je put za budućnost.

Kako su se stvarno donosile odluke 1941 – 42 i zašto

Aly Gotz je objavio knjigu 2005. godine sa radovima iz nemačkih i ostalih dostupnih arhiva u vezi načina upotrebe i finansijskih usmeravanja sredstava iz arijizacije u korist Rajha, pored ostalog preko marionetskih režima. Gotz je našao arhivsku građu procesa arijizacije i Holokausta u vezi procesa u Srbiji i izvršio na osnovu dokumenata ( u tekstu TAZ su dati arhivski izvori) rekonstrukciju procesa odlučivanja i opet kroz dokumenta iz arhiva i poznatih činjenica puteve i način pranja novca. Na You Tube kanalu se o tome vodila kratka diskusija, pored ostalih foruma i objavio sam fakte i činjenice iz ove studije na osnovu arhivske građe.

Uzgred tema mi je dobro poznata bila i pre 2005, a ova knjiga je potvrda i razrada radova Raula Hilberga u vezi načina funkcionisanja sistema iznude u organizaciji procesa preraspodele i kapitalizacije nastale u pogledu upravljanja imovinsko-pravnim zaostavštinama procesa totalnog uništenja. Dokumenta i činjenice nisu sporna. Konkretno je odluka od 26. avgusta Nedićeve vlade naredba Geringa sa planom ministra finansija daljnjeg pranja novca preko marionetske vlade u korist Rajha.

Imovina bez naslednika je deset puta veća od ovog zakona. 25 miliona za 25 godina je politička odluka van svake realnosti, jer su samo na osnovu izgubljenih prava u periodu od 75 godina realni kapitalni iznosi (primera radi, bilo kog objekta u Zrenjaninu: šećerane, vila …) veća od ovog iznosa. Mnogo važnije je pitanje suštine organizacije sistema i zakonskih rešenja koja nepravdu nastavljaju u celini i posledica takvog političkog načina odlučivanja do danas. Na štetu opšteg javnog interesa, na štetu žrtvi, na štetu istorijske istine o suštini tragedije i posledica, a sve kao politička predstava, jedna u nizu pod tempom promena sa posledicama realnog stvaranja novih nepravdi bez obzira na volju i znanje nosilaca odluka ili zakonodavca.

Dole u tekstu je prevod dela teksta iz TAZ-a od 2005. godine Goetza sa linkovima izvora arhivskih dokumenata. explicit Iđa íaäa?ó äaía +Viktor Koss…Pa lepo što se trudiš da budeš konstruktivan, ali nije ti ovo mesto za detaljnije analize. možeš mnogo pametnije, i na istu temu, da potrošiš vreme…

Odgovor: To su osnovne informacije sa izvorima i naznakom da se radi o dokumentima. Ovim nije otvoreno ni slovo A od cele materije. Dao sam deo izvora – dokumenata, a potrebno je ne radi polemike, već mnogo više razumevanja procesa, suštine načina funkcionisanja sistema u tom kritičnom – tragičnom vremenu.

Grubo, ali tačno rečeno, pored iznude donošenja odluke postojao je princip pranja novca preko odluke vlade u korist Rajha. Ovo je deo prevoda iz TAZ-a od 11.03.2005. Pri donošenju određenih odluka, nezavisno od promenljive bilo čije političke volje, treba se tačno znati šta se hoće i kakve ukupne posledice imaju određene odluke. Da je donošenje sporne odluke bila i te kako promišljena odluka Berlina, samog vrha i Geringa je dokazano dokumentima, ali i proces priprema, motiva, realnih tokova i pranja novca i "brisanje tragova". Ovo napominjem iz razloga prihvatanja krivice ili davanja drugome olake krivice kroz brzopletost i nesmotrenost o uzrocima i posledicama koje određene odluke – zakoni sa sobom nose.

Tagescajtung (TAZ) – prevod dela teksta:

U željenoj jasnoći mogao sam da rekonstruišem iz dokumenata proces odlučivanja u oblasti pod vojnom upravom – Srbija. Tu su Nemci pobili Jevreje neobično brzo. Već u godini posle napada zaključio je šef vojne uprave sredinom aprila 1942:

"…Već pre nekoliko meseci naredio sam da se sve jevrejsko u ovoj zemlji strelja, a jevrejske žene i deca koncentrišu i smeste u jedan logor. Uz pomoć SD (sigurnosna služba) sam istovremeno naručio vozilo za ‘dezinfekciju od vaši’, koje će sada u roku od 14 dana do 4 sedmice završiti spremanje logora. "

(Pod "vozilom za dezinfekciju vaši" podrazumevao je šef vojne uprave kamion dušegupku, u kojem su jevrejska deca i žene kroz dovođenje motornih gasova u kabinu vozila bili ugušeni). Nekoliko sedmica kasnije bila je većina od 22.000 srpskih jevreja ubijena. 23. maja 1942. godine, zaključio je referent za jevrejska pitanja ministarstva spoljnjih poslova: "Jevrejsko pitanje nije više u Srbiji akutno".

Tamo se radi još o regulisanju imovinsko-pravnih odnosa. Za konfiskaciju imovine bio je nadležan referat 17 (kasnije 12) generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Ovu službu je vodio Hans Gurski, koji je prethodno radio u štabu kod Hermana Nojbahera u Bukureštu. Proces likvidacije od strane Vermahta i SS-a nije bio još dovršen, a trajala su savetovanja stručnjaka za okupacionu upravu o primeni konfiskovane materijalne ostavštine. Još je 23. maja 1942. godine, ministarstvo spoljnjih poslova rajha predviđalo da posle zadovoljenja zahteva nemaca iz rajha i Folksdojčera, treba osnovati komisarnu upravu jevrejske zaplenjene imovine, kuća i zemljišta, sa osnovnom zamisli kasnijeg prenošenja ove jevrejske imovine u rajh.

Većina službenika je bilo mišljenja da bi prema mogućim kasnijim zahtevima Srbije za ratnu odštetu ova imovina mogla da bude iskorišćena. Takođe služba za četvorogodišnji plan izjasnila se 1942 za upravljanje konfiskovanom imovinom u prilog Rajhu.

Protiv ovog plana je bilo ministarstvo finansija Rajha. Njihov zastupnik, Kristijan Brajan je u maju 1942 predložio da se prihodi iz konfiskovane imovine radi urednosti posla moraju propustiti kroz srpski budžet. Zaključno je u rukama vojnog komandanta u Srbiji da odluči o nameni sredstava i prema tome da uputstva srpskoj vladi. Mesec dana kasnije došlo je do još jednog sastanka po istim pitanjima.

O tome izveštava zastupnik spoljnjih poslova Rajha: "…Pri dogovaranju o likvidaciji imovine srpskih Jevreja 19 juna 1942 u prostorijama uprave za četvorogodišnji plan u Berlinu, a na osnovu prethodnih razgovora,da je zaključeno sledeće; Imovina Jevreja u Srbiji se knjiži u korist Srbije. Knjiženje u korist Srbije je neophodno jer bi u slučaju knjiženja u korist Rajha bio izvršen prestup u odnosu na hašku ratnu konvenciju.Međutim imovina dolazi nama (Rajhu) posredno u korist. U Haškoj ratnoj konvenciji stoji u članu 46 jasno: ‘Privatna imovina ne sme biti oduzeta’."

Odredba važi samo za zemlju okupatora, ali ne i za nacionalnu upravu okupirane zemlje. Nekoliko dana posle berlinskog dogovora priključio se Gering smernicama finansijskih stručnjaka i doneo odluku:

"…Odmah se jevrejska imovina u Srbiji treba knjižiti u korist Srbije, da bi se kako je Gering obrazložio, omogućila finansijska pomoć srpskom budžetu za i onako visoke troškove okupacije. Sada je zadatak generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji da obezbedi ubrzanje prelazka od njega upravljane jevrejske imovine južno od Dunava, kako bi Srbija mogla da počne sa upravom… uostalom odlučeno je da srpska vlada mora doneti oldluku kojom se od 15.4.1941 imovina Jevreja koji su imali jugoslovensko državljanstvo prenosi u korist srpske države."

Srpski ministarski savet je 26. avgusta 1942. doneo ovu odluku.

Pored već navedenih osnovnih motiva za ovu odluku – ojačati dinar i tako prikazati kako se respektuje haška konvencija – okupaciona sila je imala interes, "da ojača ugled Nedićeve vlade"….i tako je kroz prepuštanje imovine jevreja stabilizuje. U stvarnosti su tokom druge polovine 1941 troškovi rata činili dvostruko veći iznos od raspoloživih sredstava budžeta, a iz čega se i iz nemačke perspektive odmah prouzrokuje ozbiljno ugrožavanje domaće valute.

Do tada su mesečni okupacioni troškovi iznosili 500 miliona dinara. Celokupna preostala imovina se procenjivala u decembru 1944. na 3-4 milijarde dinara. U trenutku donošenja berlinskih zaključaka ova suma je bila dovoljna za pokrivanje troškova okupacije za pola godine, odnosno u dužem periodu radi stabilizacije domaće valute dinara odnosno smanjenja inflacionog pritiska. Sledstveno tome ministarstvo spoljnih poslova izveštava septembra 1942 u svom redovnom izveštaju o "ograničenju troškova okupacije" da: "Tema ne zaslužuje u ovom periodu bilo kakvu dopunu."

Ovakve rečenice i stavovi, kako se u slučaju Srbije daju dokumentovati, upućuju na strogo tajne u opštem smislu i načinu primenjene metode konfiskacije, sa kojom su se Nemci u celoj okupiranoj Evropi opunomoćili korišćenjem jevrejske imovine. Samo na drugim mestima brišu se tragovi veza između nacionalnih banaka i finansijskih uprava pokorenih zemalja. Nemačke okupacione vlasti su stvorili od nacionalnih institucija okupiranih zemalja, a na osnovu sopstvenih donetih zakona, saučesnike u pljački, učinili su da novac dolazi do budžeta marionetskog režima, da bi se tada od uklanjanja tragova porekla isti prisvojili ().

Sve je jedna velika politička i pravna farsa. Uredba Nedića ne obuhvata svu jevrejsku imovinu, već samo onu za koju nacisti (okupacioni režim) nije bio direktno zainteresovan. Do 1942. godine je imovina stojala na raspolaganju i prometu iz koje je nacistički okupacioni režim prodajom po povoljnim uslovima sam sebe finansirao. Tek je ostatak ostatka imovine uredbom iz 1942. godine formalno pravno oduzet i njime je navodno pravo raspolaganja odlukom Geringa prenešeno na marionetsku vlada Nedića. Međutim, nacisitički režim je formalno dajući pravo kvislinškoj vladi da prisvoji prava iz te jevrejske imovine, izvršio ostale promene u funkcionisanju monetarnog sistema i preko njega praktično obezbedio sistem refinansiranja i iz ove imovine okupacionih troškova.

Mesečni troškovi okupacionog režima su iznosili 1942. oko 500 miliona dinara, a imovina koja je ustupljena marionetskoj vladi Nedića je procenjena na 3-4 milijarde dinara. Plan Geringa je bio dalekosežniji, da kroz ostale obaveze i monetranu politiku ovaj iznos iscrpi iz budžeta vlade Nedića i to je i učinjeno kroz štampanje novca i devalvaciju kursa. Ne slučajno, već sa striktnim planom i naredbama, merama u monetarnoj politici o kojima je studiju vrednu čitanja i analize napravio Götz Aly ( bilo je poželjno pre donošenja bilo kakvih zakona ove činjenice razumeti, sa pravne, političke i iz perspektive žrtava).

Kroz ratne tribute i manipulisane valutne kurseve je sve vreme vršena realna preraspodela u korist Rajha, ili drugim rečima Nedićeva vlada je bila izvršilac i ove prevare i manipulacije, bez obzira na svoje znanje.

Sa poštovanjem, redakciji Tabloida,

Viktor Kos

Ruže Šulman 49/16

23000 Zrenjanin

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VUČIĆEVO AMINOVANJE DOBRO SMIŠLJENE OTIMAČINE „TELEKOM SRBIJA“ KROZ RAZGRANATU MREŽU INVESTICIONOG FONDA

 

Ono šta se sada odigrava u postupku privatizacije "Telekoma" samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost. Dogovor o prodaji sklopljen je još sredinom februara na sastanku u Abu Dabiju, a privatizacioni savetnik srpske Vlade u stvari je više od sedam godina strateški partner potencijalnog privatizacionog kupca, koji je već izdvojio dve milijardi dolara za kupovinu "Telekoma" i plaćanje provizija učesnicima.

 

                           Milan Malenović

 

Pred Srbijom se nalazi jedna po nacionalne interese značajna privatizacija. Radi se o najvećem domaćem teleoperateru, "Telekomu". Već pitanje da li treba u ovom slučaju ići u privatizaciju samo po sebi izaziva kontroverze, jer stručnjaci smatraju da ne bi trebalo strancima u potpunosti predati srpske telekomunikacije. Osim toga, sam postupak privatizacije je kriminalan.

Prosto je neverovatno da u državnom vrhu Srbije, u svim ministarstvima i raznoraznim agencijama, ne postoji nijedan kvalitetan i iskusan stručnjak iz ove oblasti. Jer, da postoji makar jedan takav stručnjak sa iskustvom, on bi Vladu upozorio da za privatizacionog savetnika za "Telekom" ne uzima kompaniju "Lazard", odnosno jedan njen ogranak, a svakako bi insistirao na otkazivanju ugovora onog trenutka kada je za najozbiljnijeg potencijalnog kupca proglašen investicioni fond "Apollo".

Ispred privatizacionog savetnika "Lazarda", nastupa bivši ministar Božidar Đelić, koji je izjavio da će "Putina izvesti na sud"!

Svetski mediji koji prate dešavanja u svetu visokog biznisa objavili su 12. avgusta 2008. godine, skoro sedam godina pre nego što je srpska vlada "Lazard" uzela za privatizacionog savetnika, kako ova kompanija i investicioni fond "Apollo Management LP" ulaze u strateško partnerstvo, i to upravo na području Evrope.

 

       Geneza otmenog pljačkaša

 

Poznati stručni portal "Business Wire"  u to vreme, između ostalog, piše: "Strateško partnerstvo predstavlja kamen temeljac za proširenje globalnih operacija obe kompanije… Investicioni stručnjaci ‘Lazarda’ i ‘Apolla’ blisko će sarađivati na traženju investicionih mogućnosti u Evropi."

Kako je, onda, moguće da "Lazard" i dalje vodi pregovore u ime srpske Vlade sa sopstvenim strateškim partnerom? Moguće je zato što je cela operacija dobro smišljena i odobrena od Aleksandra Vučića. Da bi se ovo razumelo potrebno je prvo da se objasni kako je "Lazard" uopšte postao privatizacioni savetnik u slučaju "Telekoma".

Investiciona banka "Lazard Ltd" , danas sa sedištima u Njujorku (Rockefeler Plaza 30) i na Bermudima (Hamilton), vodi poreklo od malog trgovačkog preduzeća "Lazard Frčres & Co" koja su tri brata Lazard osnovala 1848. godine u Nju Orleansu.

O porodici Lazard malo se zna. Zna se da su Jevreji, poreklom iz francuske provincije Alzas, ali se ne zna kada su tačno stigli u Ameriku i šta im danas rade potomci. Tri brata, osnivači porodičnog preduzeća, ubrzo, po ustaljenom modelu koji su primenjivali i Rotšildovi, odlaze svako na drugu stranu SAD, osnivaju sopstvene kompanije koje međusobno sarađuju.

Pod vođstvom Majkla Dejvid-Vajla, direktora jedne od tri kuće "Lazard", sve kompanije se 2000. ujedinjuju u "Lazard LLC" sa sedištem u Njujorku, i ćerkama firmama u Parizu i Londonu, kao i podfilijalama u 43 grada u 27 zemalja sveta. U 2014. berzanska vrednost kompanije iznosila je 2,34 milijarde dolara.

Na dugačkoj listi eminentnih sadašnjih i bivših saradnika ove banke, nalazi se i ime nekadašnjeg ministra finansija Srbije, Božidara Đelića, koji je ubrzo dospeo pod udar kritike da je najzaslužniji što je "Lazard" postao privatizacioni savetnik za "Telekom". Njegova uloga u ovome je, međutim, zapanjujuće mala. Upućeni u rad kompanije, ali i srpske Vlade, ukazuju na jednog potpuno drugog čoveka.

Piter Bendžamin baron Mendelson, rođen 1953. u Velikoj Britaniji, poznati je britanski političar. Bio je u nekoliko navrata član kabineta (ministar bez portfelja i državni sekretar uglavnom u oblastima trgovine), državni sekretar zadužen za Severnu Irsku, a od 2004. do 2008. bio je komesar Evropske Unije za trgovinu.

Po ocu je Jevrejin, a britanski političar Tam Deliel ga je 2003. optužio da pripada "Blerovoj jevrejskoj kabali". Najmanje od 1998. godine, kada je javno na televiziji priznao ovu vezu, živi u vanbračnoj zajednici sa Brazilcem Ronaldom Avilom da Silvom.

 

Mendelson je više nego kontroverzna ličnost.

Prvi put je ostavku na visoku funkciju (tada je bio ministar bez portfelja u vladi Tonija Blera) morao da podnese 1998. godine. Razlog je bio uzimanje beskamatne pozajmice u visini od 273.000 funti za kupovinu nove kuće, odnosno činjenica da ovo uvećanje lične imovine nije prijavio nadležnim organima.

Zajmodavac je bio multimilioner i poslanik Laburističke partije (kojoj i Mendelson pripada) Džefri Robinson, koji je i sam zbog svega ovoga podneo ostavku i 2000. optužio Mendelsona da je u vezi pozajmice lagao Parlamentarni odbor.

Mendelson se već deset meseci kasnije vraća na novu visoku funkciju. U oktobru 1999. postaje državni sekretar za Severnu Irsku, ali već u januaru 2001. ponovo podnosi ostavku zbog nove afere. Ovog puta je pokušao da iskoristi svoj položaj i prijateljstvo sa ministrom unutrašnjih poslova Velike Britanije kako bi sredio da jedan indijski milioner, koji je u Indiji bio pod istragom, dobije britansko državljanstvo.

Posle ovoga je Mendelson do 2004. bio samo poslanik u britanskom parlamentu, a te godine postaje komesar EU za trgovinu  . Mesec i po dana posle izbora na ovu funkciju Mendelson je dočekao Novu Godinu na jahti Pola Alena, suosnivača "Majkrosofta", koji je u to vreme bio pod istragom organa Evropske Unije. Ovaj skandal, međutim, nije okončao Mendelsonovu karijeru.

 

       Veze Blera i Mendelsona

 

U oktobru 2008. britanski mediji objavljuju kako je Mendelson dugogodišnji prijatelj sa ruskim oligarhom Olegom Deripaskom, sa kojim se u avgustu te godine sreo u Taverna Anji na Krfu, u jeku debate na evropskom nivou o smanjenju cena aluminijuma, osnovnog proizvoda kojim je Deripaska trgovao.

Ukupno je Mendelson bio u 35 od 42 različitih komiteta i potkomiteta britanske vlade.

Godinama je bio među članovima Laburističke partije najneomiljeniji funkcioner ove stranke. Njegov veliki mentor Toni Bler je 1996. izjavio kako će "njegov projekat biti završen kada laburisti nauče da vole Mendelsona". I zaista, 2009. Mendelson sa prvog pada na drugo mesto liste neomiljenosti, a 2010. laburisti odlaze sa vlasti.

Mendelson i Bler su bliski prijatelji i saradnici od 1994. godine kada je Mendelson na unutarstranačkim izborima podržao Blera protiv Gordona Brauna i postao šef njegove izborne kampanje.

Posle odlaska iz politike, baron Mendelson se prepušta privatnom biznisu i dospeva kao visoki saradnik u "Lazard". I Toni Bler napušta politiku i posvećuje se svojim privatnim poslovima, a 2014. postaje savetnik srpskog premijera Aleksandra Vučića.

Bler i Vučić sredinom februara 2015. sklapaju sporazum o proširenoj međusobnoj saradnji. Njih dvojica su se tada sreli u Abu Dabiju, čiji je prestolonaslednik bio organizator i pokrovitelj sastanka.

Upravo na ovom susretu je pao konačni dogovor o načinu privatizacije srpskog "Telekoma", tvrde upućeni. Bler je već imao konkretnu ponudu od barona Mendelsona za srpske vlasti, a ona obuhvata i skoro 100 miliona evra tešku proviziju za sve učesnike. Iza Mendelsona u ovom poslu finansijski stoji "Apollo", "Lazardov" strateški partner.

"Telekom" je tada već bio raspisao javni poziv za dostavljanje ponuda za privatizacionog savetnika, a na konkurs se javio samo "Lazard". Ostali su znali da je sve namešteno, pa nisu hteli da gube vreme i novac.

Zvanično je 6. marta 2015, tri nedelje posle sastanka Vučića i Blera u Abu Dabiju, proglašeno kako "Lazard Freres SAS" postaje privatizacioni savetnik.

U to vreme je već postojala i konkretna ponuda "Apolla" upućena "Lazardu", njegovom strateškom partneru na polju investicija u Evropi, za kupovinu "Telekoma". Bler i Mendelson su samo trebali da pridobiju Aleksandra Vučića, ali to i nije bilo posebno teško budući da je na njihovu stranu stao i intimus srpskog premijera, šeik Muhamed bin Zajed, prestolonaslednik Abu Dabija i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Sve što se sada dešava samo je pozorišna predstava za neinformisanu javnost – dogovor o preuzimanju srpskog teleoperatera broj jedan je odavno postignut. I sam "Apollo" ima dugu tradiciju varanja i podmićivanja.

"Apollo Global Management LLC", krovna kompanija pod kojom rade firme sa rečju "Apollo" u svom nazivu, osnovan je 1990. godine u Njujorku, SAD. Zvanično je glavni osnivač bio Leon Blek, 1951. rođen kao sin jevrejskog emigranta iz Poljske. Blekov otac Eli M. Blek je 1976. izvršio samoubistvo kada je saznao da tužilaštvo vodi istragu protiv njega zbog finansijskih mahinacija.

U stvarnosti je iza projekta investicionog fonda "Apollo" u početku stajao Majkl Milken, koji je od sredine osamdesetih bio pod istragom, zajedno su radili u njujorškoj investicionoj banci "Drexel Burnham Lambert" gde su se upoznali i sprijateljili.

Milken je 1990. godine bio osuđen na 10 godina zatvora, isplatu od 1,1 milijarde dolara za kazne i obeštećenja i doživotnu zabranu za rad sa hartijama od vrednosti, ali su ga zbog dobrog ponašanja i saradnje iz zatvora pustili posle 22 meseca.

"Drexler", koji je nekada bio peta najveća banka u SAD, posle niza skandala bankrotirao je u februaru 1990, samo pola godine pre zvaničnog početka rada "Apolla". Milken je zbog zabrane bavljenja prometom akcija od tada poslovao sakriven iza Bleka i ostalih zvaničnih osnivača "Apolla".

"Apollo Investment Fund L.P."  , prvi zajednički projekat "Apolla", uspeo je da prikupi 400 miliona dolara tuđih para za investicije u rizične hartije od vrednosti. Skoro celokupnu svotu je preko svojih kontakata obezbedio Milken, pisao je 24. avgusta 1990. američki dnevni list "The New York Times".

Po podacima same kompanije ona je u 2015. upravljala sa ukupno 162,5 milijardi dolara tuđih para.

Od samog početa je ovaj investicioni fond bio sklon nezakonitom poslovanju. Vrhovni tužilac Kalifornije je 2002. optužio "Apollo" da je prilikom kupovine osiguravajućeg društva "Executive Life Insurance Co." 1991. godine prekršio zakon te savezne države koji zabranjuje da banke koje su u vlasništvu stranih država postaju vlasnici osiguravajućih zavoda.

"Apollo" je formalno na svoje ime kupio "Executive Life Insurance Co."  , ali kako nije imao dovoljno para koristio je kredit banke "Credit Lyonnais"  u većinskom vlasništvu Francuske, a kao garanciju je položio vlasnička i upravljačka prava nad kupljenim osiguravajućim društvom.

Znajući kriminalnu istoriju "Lazarda", "Apolla" i njihovih istaknutih saradnika, uopšte ne treba da čudi što su se ove dve firme udružile da zajedno sa kriminalu sklonim Aleksandrom Vučićem otmu "Telekom Srbije".

"Apollo" je 15. septembra 2015. po sopstvenim navodima od "Lazarda" zatražio instrukcije za transfer dve milijarde dolara. Za "Telekom" je ponudio 1,2 milijarde evra, odnosno po aktuelnom kursu 1,318 milijardi dolara.

Ostatak od skoro 700 miliona dolara koji trebaju da se transferišu predviđen je za dalje investicije u "Telekom" i za plaćanje provizije svim učesnicima ove zavere. Očigledno su čelnici "Apolla" apsolutno sigurni u akviziciju "Telekoma" po uslovima koje su Vučić i Bler februara meseca dogovorili u Abu Dabiju.

 

     A 1. S koca i konopca, a neki i iz zatvora!

Piter Bendžamin, baron Mendelson i Božidar Đelić nisu jedini kontroverzni bivši i sadašnji saradnici "Lazarda". Ova investiciona banka na spisku svojih visokorangiranih funkcionera iz prošlosti i sadašnjosti ima čitav niz osoba za koje može osnovano da se sumnja da su zanat učili od pohlepnih srpskih političara i tajkuna.

Nathaniel Philip Victor James Rothschild, rođen 1971, izdanak istoimene jevrejske dinastije bankara i milijardera, jedini je sin i naslednik Jackoba četvrtog barona Rotschilda. Rođen je u Velikoj Britaniji, živi u Švajcarskoj, a ima kanadsko državljanstvo.

Dugogodišnji je sponzor Petera Benjamina barona Mendelsona koji je često boravio na njegovoj jahti, gde se tajno susretao sa tajkunima koji su bili ili pod istragom organa Britanije i EU ili su imali neke druge finansijski značajne razloge za ove sastanke.

Henrique de Campos Meirelles, jedan sa spiska "Lazardovih" stručnjaka, rođen 1945, dogurao je do mesta predsednika centralne banke Brazila. Vlada te južnoameričke države ga je 2005. optužila za utaju poreza i nelegalne međunarodne finansijske transakcije.

Rodrigo de Rato y Figaredo, rođen 1979, posle povlačenja iz privatnih razloga sa mesta direktora Međunarodnog monetarnog fonda, 2010. preuzima funkciju direktora "Caja Madrid", banke  u javnom vlasništvu i stečaju.

Protiv ovakvog partokratskog investiranja pobunila se javnost, pa Rato 7. maja 2012. podnosi ostavku na mesto direktora. Zajedno sa trideset drugih funkcionera "Bankie" on je u julu 2012. optužen za knjigovodstvene greške.

Oktobra 2014. otkriva se da je Rato u periodu od oktobra 2010. do novembra 2011. nenamenski koristio službenu kreditnu karticu dobijenu od "Bankie" i tako potrošio 99.041 evro. Samo u jednom danu je za alkoholna pića platio 3.547 evra. Najviše je trošio u periodu neposredno pred odlazak sa mesta direktora.

Mark Jonathan Pincus, rođen 1966. Osnivač je portala "Zynga" koji prodajom virtuelnih umetnički dela prikuplja novac za humanitarne akcije.

Steven Lawrence Rattner, rođen 1962, poznat je najviše po svojoj ulozi u spasavanju američke automobilske industrije 2009. On i investiciona firma "Quadrangle Group"  , čiji je suosnivač, u leto 2009. dolaze pod istragu državnog tužioca zbog finansijskih malverzacija na štetu jednog penzionog fonda. U aprilu 2010. "Quadrangle" prihvata vansudsku nagodbu o plaćanju ukupno 12 miliona dolara za kazne i obeštećenje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MIGRACIONI HAOS U EVROPI – DEO PLANA ZA DEMONTAŽU NACIONALNIH DRŽAVA

 

Ruska politička analitičarka Olga Četverikova, u analizi uzroka sadašnje najzde migranata iz islamskih zemalja ka Starom kontinentu, između ostalog kaže da je Evropa postala "mesto duboke etno-kulturne perestrojke" koja vodi njenom pretvaranju u „topioničarski kotao".

Evropljane zamenjuju drugim etnosima koji, mešajući se među sobom, stvarno formiraju naciju „novih nomada". To je samo korak daleko od pretvaranja bogate, hiljadugodišnje kulture u novo civilizacijsko dno. Brutalnom američkom politikom, konglomerat vodećih nacija na svetu polako se pretvara u "treći svet".

 

                       Olga Četverikova

 

Evropski političari jako poštuju osnivača Panevropskog saveza, ideologa ujedinjene Evrope , R.N.Kudenhove-Kalergija (1894 – 1972), koga nazivaju „duhovni otac Evropske unije". Njegovi radovi („Pan-Evropa", „Borba za Pan-Evropu"), napisani dvadesetih godina 20. veka, poznati su i smatraju se za manifest izgradnje Evrope. U njima su dati ciljevi i zadaci formiranja Evrope, koji se nisu promenili ni u naše vreme.

Među te ciljeve spada i formiranje jedinstvene „evropske nacije". Smatrajući da je izdvajanje nacije na bazi krvnog srodstva potpuno netačno, Kudenhove-Kalergi je tom srodstvu suprotstavljao srodstvo po duhu, izdvajajući jedinstvenu „evropsku naciju" kao duhovno zajedništvo koje poseduje zajedničke duhovne učitelje.

Kako bi se rešili nacionalni problemi on je predlagao da se nacija odvoji od države tako, da nacionalnost za pojedinca postane lična stvar. A pošto će pitanje državljanstva u tom slučaju postati drugostepeno, to će dovesti do rešavanja pitanja o državnim granicama: „Postoji samo jedan radikalni način da se evropsko pitanje o granicama reši pravedno i na dug period, a to je put koji se ne naziva prenos granica, već njihova likvidacija".

Međutim, to je samo gornji sloj panevropskog projekta. Svoje shvatanje krajnjih rezultata perestrojke Evrope Kudenhove-Kalergi je izložio u knjizi „Praktični idealizam" (1925) , izdatoj u malom broju primeraka, u kojoj je opisao budućnost Evrope tako što je pokazao kako će izgledati „evropska nacija".

Suštinska ideja Kudenhove-Kalergija je bila obrazloženje duhovnog vođstva judaizma u evropskoj civilizaciji i potreba da se Jevreji pretvore u „rukovodeću duhovnu rasu Evrope".

Među svim Evropljanima koje Kudenhove-Kalergi naziva „ljudi po količini" on izdvaja dve rase „ljudi po kvalitetu" – plemstvo po rodu i Jevreje, koji je trebalo, kako on smatra, da zajedno čine ćeliju buduće evropske aristokratije.

A „jedro ćelije" za njega su bili Jevreji  kako zbog svog „specijalnog etičkog odnosa prema svetu", tako i zbog njihove nadmoćne pameti – oni čine takozvano plemstvo mozga ili duhovnu aristokratiju koja zauzima liderske pozicije u borbi za upravljanje čovečanstvom (tipični predstavnici „duhovne aristokratije" po Kudenhove-Kalergiju su bili Lasal, Trocki, Ajnštajn, Bergson i dr.)

Što se tiče ostalih – „ljudi po količini", o njima je Kudenhove-Kalergi pisao: „Čovek daleke budućnosti će imati pomešanu krv. Rase i klase će nestati zbog prevazilaženja prostora, vremena i predrasuda. Buduća evroazijsko-negroidna rasa, spolja slična na staroegipatsku, raznoobraznost naroda će zameniti raznoobraznošću ličnosti".

On je budućnost Evrope video u tome, da će se Evropljani mešati sa drugim rasama i narodima i da će nestati kao nacionalne individualnosti, a njihovu elitu će zameniti jevrejska duhovna kasta vođa.

Ono što se danas dešava u Evropskoj uniji se u potpunosti slaže sa projektima koje je izložio njen duhovni otac. I potpuno je očigledno da su ti projekti nepodudarni i sa očuvanjem nacionalnih država, pa i nacionalnih granica, čak ni sa samim nacijama. Tako da evropski političari, sprovodeći besmislenu migracionu politiku dobro znaju šta rade.

 

       Gazde Evrope

 

Ono što se danas dešava pred našim očima – dobro isplaniran i vođen „migracioni haos" u Evropi – ne predstavlja iznenadni nalet, već najvažniju taktičku operaciju na putu korenite perestrojke Evrope, deo plana za demontažu nacionalnih država, ali i jačanja Evropske unije, čije rukovodstvo ne služi interesima stanovništva, već samo krupnog evropskog transnacionalnog biznisa, ugrađenog u nadnacionalne strukture.

Tu najvažniju ulogu igra Okrugli sto evropskih industrijalaca ili Evropski okrugli sto (ERT)  , osnovan 1983.godine, koji ujedinjuje predstavnike 45 najkrupnijih korporacija Evrope među kojima su najuticajniji Bayer, Shell, BP, Daimler Chrysler, Ericsson, Nestlé, Nokia, Petrofina, Renault, Siemens, Solvay, Total i Unilever, čiji vlasnici redovno prisustvuju i sastancima Bilderberškog kluba. Na čelu Evropskog okruglog stola danas je Lejf Johanson, predsednik saveta direktora švedske kompanije Erikson.

ERT predstavlja jednu od najbitnijih grupa pritiska koja ima odlučujući uticaj na najviše političare i koja obezbeđuje stratešku alijansu između krupnog biznisa i Evropske komisije.

Glavni zadatak ERT-a je promena načina upravljanja Evropom u interesu krupnog biznisa, uz formiranje jedinstvenog centra koji će donositi odluke.

Obrada najviših ličnosti menadžera i odgovarajući izbor kadrova je doveo do toga da ako je ’80-h godina unutar ERT-a još bilo moguće razlikovati grupe protekcionista i globalista, početkom devedesetih među njegovim članovima je već bila postignuta potpuna saglasnost o svemu što se tiče otvorenosti tržišta, granica i privrženosti atlantizmu.

Danas najvažnije pitanje na dnevnom redu ERT-a predstavlja formiranje Transatlantskog trgovinskog i investicionog partnerstva (TTIP) koje je engleski premijer Dejvid Kameron nazvao „najvažnijim bilateralnim trgovinskim ugovorom u istoriji".

TTIP, kako je zamišljeno, treba da obezbedi potpunu kontrolu korporacija nad ekonomijom i socijalnom sferom, svodeći na minimum državno regulisanje. Zato su pregovori o tom projektu održavani iza zatvorenih vrata, sakriveno od evropske javnosti.

Hronologija o pripremi sporazuma TTIP je sledeća: 1990 – doneta je „Transatlantska deklaracija"  , 1995. – formirana je inicijativna grupa u kojoj su bili predstavnici biznisa „Transatlantski biznis-dijalog" (TABD), 1998. – konsultativni komitet „Transatlantsko ekonomsko partnerstvo", 2007. – „Transatlantski ekonomski savet" u kome su bili predstavnici najvećih zapadnih firmi. Najzad, 2011. je formirana grupa eksperata najvišeg nivoa koji su preporučili da pregovori o zaključivanju sporazuma počnu 2013.

Potrebnu dokumentaciju priprema Transatlantska politička mreža (TPM)  – uticajni institut koji radi na formiranju ne samo transatlantskog tržišta (do 2020), već i evro-američkog vojno-političkog bloka.

TPM je formirana 1992. i ona udružuje evropske parlamentarce, članove kongresa SAD i rukovodioce privatnih kompanija. Nju finansiraju najkrupnije korporacije i banke (Boeing, Ford, IBM, Microsoft, Siemens, BASF, Deutsche Bank, Bertelsmann), oslanja se na projekte najvećih zapadnih centara mozgova (Kraljevski institut za međunarodne odnose Chatham House, Institut Aspena, Evropsko-američki biznis savet, Savet za međunarodne odnose, Brukinskov institut i dr.

Jasan pokazatelj glavne uloge Evropskog okruglog stola u tom projektu je činjenica da je u martu 2013. kao rezultat sastanka A.Merkel i F.Olanda sa rukovodstvom ERT-a došlo do formiranja Francusko-Nemačke radne grupe čiji je cilj bio da se napravi jedinstvena međunarodna trgovinska strategija koja je trebalo da služi privatnim interesima najvećih kompanija Evrope, čiji su predstavnici takođe bili u sastavu pomenute grupe. Kako je rekao jedan od posmatrača „zahtevi ERT-a su da se EU nađe na usluzi preduzećima, i ništa više od toga".

Grupa je dala 312 preporuka ultraliberalnog i antisocijalnog karaktera, koje su se našle kao baza predloga za evropsko-američke pregovore o formiranju TTIP. Najvažnije je bilo: otvorenost tržišta, zaštita investicija i reforma tržišta rada radi „povećanja konkurentnosti".

U julu 2015. Evropski parlament, koristeći poluge pritiska kakve su „pretnja od Rusa" i obavezno postojanje evroatlantske solidarnosti doneo je rezoluciju kao podršku TTIP-u (436 evropskih poslanika je glasalo „za", protiv – 241).

Bez obzira što ta rezolucija nije bila obavezujućeg karaktera, ona je ipak pokazala raspoloženje članova Evropskog parlamenta, od čije pozicije će zavisiti ratifikacija ugovora o TTIP-u.

Da primetimo da ni na toj etapi vlasti nisu dozvolile nikakvu javnu diskusiju, jer većina Evropljana ne podržava sporazum koji vodi svevlašću korporacija i koji će zauvek sahraniti još postojeće ostatke vrednosti evropskog čoveka.

Na žalost, ozbiljnog otpora tom planu neće biti zbog duboke dezintegracije evropskog društva pod uticajem (već dve decenije) demografske revolucije, kao jednog od glavnih faktora jačanja vlasti korporacija.

 

       Zamena evropskih nacija

 

Sadašnju revoluciju mnogi istraživači nazivaju „demografska katastrofa", obzirom da je Evropa prekinula obnavljanje svog stanovništva. Do 2050.godine, ne uzimajući u obzir imigraciju, umesto sadašnjih 728 miliona Evropljana na kontinentu će biti njih 600 miliona, što je jednako gubitku stanovništva koji danas živi u Nemačkoj, Poljskoj, Danskoj, Norveškoj, Švedskoj i Finskoj zajedno. Toliko umanjenje broja stanovnika je u Evropi bilo samo za vreme epidemije kuge 1347 – 1352.

Posebno je ozbiljna situacija u Nemačkoj (do 2050.godine broj stanovnika može da se smanji sa 82 na 59 miliona ljudi), kao i u Latviji, Mađarskoj i Portugaliji.

U zemljama u kojima je natalitet relativno visok (Velika Britanija, Francuska, Švedska), on se obezbeđuje uglavnom zahvaljujući muslimanima. Kako je otvoreno priznao nekadašnji direktor odeljenja za Rusiju i Zajednicu Nezavisnih Država Nemačkog saveta za spoljnu politiku A. Rar: „…Mi smo na raskrsnici, i teško je reći gde će nas to dovesti… Da, može da se kaže da bela rasa odumire… Otvoreno o tome diskutovati za sada je malo komplikovano, zato što postoji biračko telo…".

Politička nemoć u navedenom pitanju čini da Evropska unija postaje nesposobna da sačuva socijalnu ravnotežu: vrlo brzo će se pojaviti neverovatno jaka potreba za radnim rukama, a to će uticati na održavanje sistema socijalne zaštite.

Za sada u Evropi još rade one generacije koje su rođene u vreme demografskog buma posle Drugog svetskog rata, ali kada oni odu u penziju sve će se iz korena promeniti. Zato grozničavi postupci evropskih političara koji se odnose na produženje penzijskog staža, preispitivanja šema za podršku invalidima, i t.d. u stvari imaju veze sa pokušajem da se koliko god je to moguće zadrži sadašnji pad, posle koga će uslediti potpuna propast visokog nivoa socijalnih standarda i potrošnje.

To može da uspori sve jači dotok imigranata. Ali, kako je još početkom 2000.godine navedeno u jednom tajnom izveštaju francuske vlade, u EU ne postoji alternativa za pozivanje 75 miliona migranata. To je cena očuvanja Evropske unije. Francuski eksperti su priznavali da će to stvoriti vrlo ozbiljne probleme u budućnosti , u rasnom društvu-hibridu.

Međutim, sadašnja generacija evropskih političara neće skrenuti sa svog dosadašnjeg puta: da, ona će izjavljivati da je došlo do propasti multikulturalizma, kao primer će organizovati antiimigracione akcije, ali će ulog na migrante ostati bez alternative – to je strateški pravac kojim ide transnacionalna klasa, pravac koja u potpunosti zadovoljava njene najdublje interese.

Do početka ovog veka na evropskom kontinentu je svake godine pribežište tražilo (prema zvaničnim podacima) oko 400 hiljada ljudi, ali je preko različitih nelegalnih kanala svake godine doticalo još oko pola miliona. Do današnjeg dana ukupna brojnost ilegalaca u Evropi iznosi 5 – 7 miliona ljudi (procene su približne, jer zvanična evropska statistika o njihovoj brojnosti ne postoji).

Najviše nezakonitih imigranata je bilo u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji i Španiji. U svakoj toj zemlji bilo ih je od 1 do 1,5 milion, a svake godine se taj broj povećavao još za 100.000.

Put ih je vodio, a vodi i dalje, iz Severne Afrike u Španiju i iz Turske preko Grčke i Albanije u Italiju. Prekretnica na tom planu je 2011. godina – godina „arapskih revolucija", kada je samo u prvih 9 meseci konstatovano 113 hiljada ilegalnih prelazaka granica Evropske unije.

A već 2014. broj izbeglica koje su stigle u Evropu preko Sredozemlja je iznosio 626 hiljada ljudi. Ove godine taj će se broj do kraja godine bitno povećati.

Danas, prema podacima Međunarodne organizacije rada (MOR) , od 175 miliona migranata u svetu 56 miliona živi u Evropi, a od njih 27,5 se bavi privredom. U nekim evropskim zemljama, na primer u Luksemburgu i Švajcarskoj, učešće stranaca u ukupnom broju radne snage dostiže 25%.

Oni uglavnom rade na onim radnim mestima koja ne privlače lokalne stanovnike: rade prljave, teške poslove za koje nije potrebna kvalifikacija, poslove za koje je potrebna niža ili srednja kvalifikacija u sferi usluga, rade na održavanju čistoće i posluge u privatnoj sferi, sezonske poslove u domaćinstvima i turizmu.

Nelegalni migranti koji prema podacima MOR-a čine 1/3 svih međunarodnih migranata predstavljaju mnogobrojni i praktično nekontrolisani segment svetskog tržišta rada. Oni su uglavnom zaposleni u sitnom ili u sivom sektoru ekonomije, čije se srazmere svakog dana povećavaju. Evropska komisija procenjuje da u pojedinim evropskim zemljama taj sektor obezbeđuje između 8 i 30% BDP-a, a u samoj Evropi ukupno 20%.

Ako se ne računa Istočna Evropa, zemlje u kojima je najviše sive ekonomije su Grčka (30 – 35% BDP-a), Italija (27,8% ), Španija (23,4%) i Belgija (23,4%). Središnje pozicije zauzimaju Irska, Kanada, Francuska i Nemačka (od 14,9do 16,3%).

Sivi sektor je počeo da se razvija posebno brzo posle krize 2008.godine. Njen najvažniji segment je trgovina drogom, čija je glavna pretovarna baza u Evropi na Kosovu. Narko trgovina je vrlo razgranata, u njoj rade kosovski Albanci, bugarska i turska mafija, češki kuriri, engleski dileri, italijanska Koza nostra.

A, sve to je samo najniža karika narkomafije koja čini uticajnu opšteevropsku međudržavnu strukturu, sa jakim osloncem u tajnim službama. Narkomafija u vladama evropskih zemalja igra ulogu „nevidljivog menadžera". Ilegalna migracija u tome predstavlja za nju nezamenljiv izvor iz koga u armiju prevoznika narkotika u senci pristižu sve novi i novi ljudi, koje evropsko društvo dovodi u bezizlazan položaj.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VLADAVINA STRAHOM: NAMETANJEM PRAVA MANJINE, NA PERFIDAN NAČIN POSTAJU GRAĐANI VIŠE VREDNOSTI I LEGALIZUJU TEROR MANJINE NAD VEĆINOM

 

Mada se Francuska ponosi svojom demokratskom tradicijom i građanskim slobodama, danas su sva ta pitanja na velikom iskušenju, kako u glavama svakog Francuza, tako i u odajama državnih institucija. Pritisak je ogroman.

U Francuskoj živi najveća jevrejska zajednica u Evropi, u njoj je takođe najveća koncentracija doseljenih muslimana. Sa druge strane, kao dokaz liberalizma, u Francuskoj egzistira jedna od najglasnijih i najbrojnijih homoseksualnih zajednica u Evropi. O ovim antagonizmima u francuskom društvu piše Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

 

                  Piše: Mile Urošević

 

Od kako je Evropska unija poništila nezavisnost država članica, socijalizam kao sistem vlasti na strani radnika više ne može da postoji. Oland jeste izabran kao socijalista, ali on više nema od socijaliste ni slovo s, jer su u celom svetu pobedili neoliberalizam i snaga finansijskog kapitalizma.

Narodnom razočarenju treba dodati i tumarajuću unutrašnju politiku same Francuske koja je kao nacija jedna multietnička i multireligiozna skupina naroda.

Država zbog svega toga mora da reaguje protiv svake vrste komunitarizma i partikularizma svih njenih manjina, sem jedne – jevrejske. A upravo ta manjina je u mnogim glavama žigosana kao privilegovani vladar sveta.

Zakon koji je Francuska izglasala 1990. i koji implicitno, mada ne i eksplicitno, brani Jevreje, ima u praksi obrnuti efekat od željenog. Mnogi Francuzi nalaze potvrdu svojih sumnji u zakonu koji brani jednu manjinu u odnosu na sve ostale.

Svemu ovome treba dodati da u Francuskoj ima mnogo više muslimana nego Jevreja da su po prirodi to dva antagonizma svuda, pa i u Francuskoj.

Muslimani su tradicionalno anticionisti, na strani Palestinaca. Tako cela slika Francuske etno realnosti postaje jasna koliko i zabrinjavajuća. Postoje i drugi problemi o kojima se ne priča mnogo. Na primer, malo ljudi je čulo za neverovatnu privilegiju koju je Francuska odobrila udruženju LICRA.

To udruženje građana može da tužaka bilo koga na osnovu sumnje za "podsticanje na rasnu mržnju" s mogućnošću da se oštete naplati preko računa dotične uvređene zajednice.

U praksi, ti zakoni služe uglavnom za kažnjavanje antisemitizma i revizionizma istorije holokausta, uznemiravanje i zastrašivanje Jevreja. Pored toga, Francuska je jedna od retkih zemalja u kojoj bojkot ili sankcije protiv izraelske kolonizacije i novog naseljavanja po teritorijama može takođe biti osuđen kao "podsticanja na rasnu mržnju".

Francuska ima najveću židovsku zajednicu u Zapadnoj Evropi. Nakon gubljenja kolonija u severnoj Africi mnogi Jevreji su se naselili po francuskim gradovima. Obzirom da su njihova zanimanja veoma unosni i intelektualni poslovi: novinari, pisci, bankari, biznismeni, umetnici, advokati, lekari ili političari, to je razumljivo da postoji neka vrsta ljubomore koja uvek postavlja pitanje; a kako su to oni uspeli a mi ne.

Sve političke stranke, a Socijalistička posebno, gaje velike simpatije prema Izraelu. Ne treba zaboraviti ni vreme krize i samog rata u Alžiru kada su Francuzi pomogli Izraelu da napravi svoju atomsku bombu. I pored svega toga, Bernar Anti Levi je u svoje vreme napisao da je fašizam autentična francuska ideologija, I ostao živ.

Gospođa Diana Džonston je ne samo poznata novinarka već i visoka intelektualka, bolesno zaljubljena u istinu i pravdu. Ona je poznata i našoj publici, jer je sa više važnih članaka u svetskim novinama i nekoliko knjiga obelodanila sve nelogičnosti i sve podvale Zapada u procesu raspada Jugoslavije i nasilnog otimanja Kosova.

Politički nepodobna, pa čak i žigosana od strane CIA-e i CNN-a kao levičarski ekstremista, ova dama bez mane i straha je ovih dana udarila u bolnu tačku i izazvala veliku pometnju u francuskim medijima, što i nije toliko bitno, kao i u političko-masonskim krugovima, a pogotovo u sedištu jevrejske zajednice Francuske CRIF i francuskog udruženja za borbu protiv rasizma i antisemitizma LICRA.

– Francuska želi da zabrani smeh u državi baš kada joj najpotrebniji, tvrdi Diana i argumentuje:

– Sektor industrije nestaje, a preostale fabrike otpuštaju većinu svojih radnika, oporezivanje čak i siromašnih građana prevazilazi granice podnošljivog, i to da bi se spasili bogati bankari i kontraverzna valuta evra.

Razočaranje u evropsku zajednicu je sve jače, jer su zakoni briselske Porte u suprotnosti sa nacionalnim interesima članica. Čemu služi glasanje, ako svaka nacionalna vlada mora da igra kako joj Evropa svira, a da i ne pominjemo arogantnost izabranih, koji svojim šupljim govorima i izlizanim frazama o ljudskim pravima idu u rat po Bliskom istoku i crnoj Africi, ili frontalno pljuju po Rusiji i Kini. Ovakvi izgovori imaju za cilj da pokriju katastrofalnu popularnost predsednika Olanda koji sa 15% obara sve rekorde.

Pre nego što je napustila mesto predsedavajućeg Evropom, Francuska se potrudila da u zajednici sa Hrvatima, Argentincima, Brazilcima, Holanđanima i još nekoliko sličnih zemalja pokrenut je proces svetske depenalizacije homoseksualaca pred Ujedinjenim Nacijama.

I tamo je, kao i kod nas crkva digla glas i blokirala glasanje rezolucije. Naime strašno je to da 90 država sveta zatvorom kažnjava sodomiju a još strašnije je da u 7 svetskih zemalja postoji smrtna kazna za ovaj greh.

Takve ekscese treba suzbijati i odlučno stati na stranu individualne slobode misli i dela svakog pojedinca. Svi se slažu sa ovom konstatacijom, ali problem homića je potpuno izopačen i pretvoren u politički akt, tvrdi Vatikan.

Ne treba biti slep i ne videti da se ovde ne radi samo o depenalizaciji homoseksualizma već o jednoj introdukciji političke vrednosti koja odlučuje šta su bazične vrednosti naše civilizacije i ubacivanju osećaja krivice i odgovornosti za nepoštovanje ljudskih prava svakome onome ko primeti da postoje različite seksualne orjentisanosti. Brak između muškarca i žene je temelj i poreklo civilizacije i kao takvo mora da zadrži svoje privilegovano mesto, tvrdi poznati kardinal Kotier.

U jednom značajnom intervjuu sa predstavnikom Vatikana iznosi se cela filozofija teologije i objašnjenje stav koji političari neće da shvate jer im lobi pod zastavom duginih boja soli pamet i nalaže poslušnost.

Evo kratkog rezimea tog članka koji je podigao prašinu u svim medijima. Pre svega stoji konstatacija da je sklonost homoseksualizmu jedan hormonski poremećaj u jedinki, i nije normalno od toga praviti politički adut za promene društva na neki duži period i to bez dubljeg istraživanja svih mogućih posledica.

Moderna politika je agresivna i regresivna u isto vreme. Po ovim shvatanjima sve mora biti u okviru zakona jer koga nema u zakonu o manjinskim pravima taj je žrtva. Ovakav sistem vladanja strahom samo paralizuje društvo.

Zakon o homofobiji fabrikuje jedno paranoično društvo gde se žrtva na perfidan način pretvara u građanina više vrednosti koga treba zaštititi i dati mu specijalne zakonske povlastice samo zato što većina misli da nije normalan u odnosu na norme jedne familije.

Seksualna orjentacija nije socijalna norma. Ne može društvo da se organizuje na bazi seksualnih predominacija ili nastranosti pa bile one i veoma rasprostranjene. Ovim bi se ukinuo svaki individualni identitet a stvorila bi se i jedna lažna slika o tome kako je seksualni identitet tobož jedan socijalni proizvod kulture koji je progresivan. Ova teorija je opasnija od Marksizma i može da uništi vekovno nasleđe dugotrajne konstrukcije familijarne ćelije, tvrdi Vatikan.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MODERAN NAČIN UNIŠTAVANJA SRBIJE: NARODNI POSLANICI OZAKONJUJU URUŠAVANJE TRADICIJE, KULTURE I DOBRIH OBIČAJA SRPSKOG NARODA I SRBIJE!!!

 

Zahvaljujući sumanutoj politici koju sprovode srpski vlastodršci, Srbija srlja u pravcu pridruživanja Evropskoj uniji, najbolesnijoj zajednici koju je evropski kontinent imao, još od vremena Inkvizicije. Mada tamo nikada neće stići, čak i ako ova zajednica nekim čudom opstane, sve snage postojećeg političkog kupleraja u Srbiji dale su se na posao da unište ono što je ostalo od ove zemlje, samo da bi ona bila bliže epicentru velikog zla koje je snašlo evropske narode.

I ne samo Evropska unija, nego i ceo Zapad, danas su potonuli u mrak pederastije, pedofilije, istopolnih brakova, razbijanja porodice i uništenja svega što je evropsku i hrišćansku civilizaciju održalo do danas. Vlada Aleksandra Vučića, ponosi se brojem gejeva među ministrima, kako bi što više ličila na evropske vlade i njene diplomatije u kojima glavnu reč vode homoseksualci, transseksualci i osobe koje se izjašnjavaju kao „bespolne“. Treba li ova suluda stranputica Srbiji? Kuda ide ovaj svet?

 

                  Nikola Vlahović

 

Sistematsko uništenje etičkog, moralnog, hrišćanskog i uopšte ljudskog u evropskoj civilizaciji, približilo se svome vrhuncu. Ili će ovaj kontinent čiju sudbinu deli i Srbija, pružiti otpor užasnom plesu smrti, divljanju Sodome i Gomore, pederastije, gej-brakova, agresivne transeksualne propagande, pedofilije, ili ga više neće biti. Ne, onakvog kakav je bio tokom svoje duge i burne istorije…

Prve žrtve globalnog nasilja postale su porodice i najmlađi naraštaji, a preko njih i čitave države i društva, koja su suočena sa „novim pravilima“, da je sve ono što je do juče bilo ispravno, sada pogrešno i naopako, pa čak i zakonom zabranjeno!

Da bi ovaj užasni projekat uspeo, ubrzano se menja i profil ličnosti na čelnim pozicijama u evropskim institucijama. Gej-diplomatija, postala je deo evropskog političkog bića, a pripadnici takozvane gej-lezbo zajednice, precizno su raspoređeni u administraciji EU, na mestima odakle se donose sudbinske odluke za sve zemlje članice i one koje to hoće da budu.

Ubrzano se menjaju zakoni, pa i ustavna načela na štetu porodice i braka. Potpredsednik Evropskog parlamenta Ulrike Lunaček, predvodnica lezbijske zajednice u Austriji, koja je istovremeno i izvestilac EU za Kosovo, ozbiljan je promoter ideje da takozvani gej parovi usvajaju decu.

Gej-diplomate, ministri spoljnih poslova, poput doskorašnjeg nemačkog Gvida Vestervelea, austrijskog Sebastijana Kurca, letonskog Edgarsa Rinkevičsa (koji se javno pohvalio preko društvenih mreža da je homoseksualac) i mnogih drugih, danas su postali deo „nove političke kulture“ u Evropskoj uniji. Svi oni ozbiljno rade na preuređenje tradicionalnog evropskog duha, kulture i nasleđa, koristeći u te svrhe najjaču propagandnu mašinu koja je ikada u istoriji postojala.

Na takav način je, preko EU institucija, zapodenut specijalni rat protiv tradicionalne Srbije, koja je vekovima bila postavljena na pravoslavnoj veri, svetosavlju, ali i na temeljnim vrednostima evropske civilizacije kakvu smo do sada poznavali.

Nasilje nad zdravim razumom dobilo je preko politike Evropske unije i neke nove oblike. Tako je još 2008. godine, predstavnica za medije kancelarije Saveta Evrope u Beogradu, Monika Lajhner, upozorila domaće političare da gej i lezbo populaciju čini 10 odsto stanovništva u Srbiji (nigde nije navedeno ko je i kako utvrdio ovaj broj!), te da će preko odnosa države prema njima biti procenjivana i spremnost Srbije za ulazak u EU.

Srpskim vlastodršcima nije trebalo dva puta ponavljati ovo upozorenje. U kratkom vremenskom roku, poslednja Tadićeva vlada i prva i poslednja Vučićeva vlada, učinili su sve da na velika vrata u stranačke odbore, državne institucije i na čelo javnih preduzeća, postave što više homoseksualaca, lezbijki, biseksualaca, transeksualaca…Ova akcija je odmah dobila i svoje „priznanje“ iz evropskih centara moći.

Bivši državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava Marko Karadžić, pohvalio se svojevremeno da je Srbija na listi u krugovima međunarodnih gej-diplomata, kao „atraktivna“, zbog toga što je posebnim zakonom odobrila da boravišnu dozvolu dobiju i njihovi gej-partneri koje ovde dovode prilikom zvaničnih poseta.

Bio je to mali, ali važan korak za kriminalizovane i izopačene srpske vlastodršce i njihove vođe, koji vode Srbiju u deveti krug evropskog pakla.

Sve je dobilo i „dublji“ smisao, kad je 19. maja 2013. godine, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele došao u svoju radnu posetu Srbiji. Ovdašnja javnost je znala da je ovaj diplomata po svojoj seksualnoj orjentaciji homoseksualac i da sa sobom, prilikom državnih poseta, vodi i svoga partnera.

Ali, niko nije mogao ni da pretpostavi da će Vestervele, umesto u nekoj službenoj rezidenciji, prenoćiti u Jajincima, u kući svoga domaćina, predsednika Vlade Srbije, Aleksandra Vučića.

Istovremeno, u nemačkoj štampi se tih dana pojavila i informacija da „Vestervele ne vodi svoga partnera u zemlje gde vlada homofobija, te ni Srbija nije izuzetak u tom smislu“. Ali, ovaj gej-diplomata nije imao razloga da se žali. Vučić ga je primio kao svoga!

 

       Evropski danak u krvi

 

Takozvana multi-tolerancija, taj poslednji stadijum zapadnjačkog ludila, „deo globalnih standarda“ koji ima ideju da uništi ceo svet, već odavno je pribegao izbacivanju prirodnog pola iz svih ličnih dokumenata, pa tako i iz pasoša!

Reč je o zastrašujućem projektu uvođenja „trećeg pola„, koji se sada isprobava u Australiji i na Novom Zelandu, ali i u nekim zemljama EU. Do sada su u pasošima, u rubrici pod nazivom „pol“, bile su samo dve mogućnosti – „muški“ i „ženski“ pol , tj. bila su dva polja i u jednom od njih je stajala oznaka. A sada ima tri kvadrata. Treći kvadrat obeležen je (latiničnim) slovom „H“.

Taj treći pol su, osim u navedene dve države, uveli na Tajlandu, a od 1. novembra 2013. to treće polje se pojavljuje u pasošima prvo Nemačke, a zatim ubrzo i u zemljama svih drugih država evrozone.

Nakon toga će, u vrlo kratkom roku, to polje „H“ pola, potpuno izbaciti i prirodnu pripadnost određenom polu iz lične dokumentacije u Evropskoj uniji (gde Vučić hoće po svaku cenu).

Nasilje gej aktivista i gej-političkih elita koje se sporovodi nad celom zapadnom civilizacijom, kako u Evropi, tako i u Kanadi, Americi, Novom Zelandu i Australiji, dostiglo je granicu koja je nepodnošljiva.

Naime, pogranične policije na Zapadu danas već uobičajeno imaju obavezu da službeno zabeleže da je neko „strejter“ (dakle, heteroseksualac), „gej“, „lezbijka„, „biseksualac“, „transvestit“ ili „transgender„.

Ne postoji muški ili ženski pol. „Strejteri“ su, kao što se vidi, u manjini. Lingvistički i na svaki drugi način, muškarac i žena su brutalno izbrisani kao kategorija!

Norveška, koje sebe ističe kao zemlju potpune demokratije, danas je jedan od glavnih izvoznika „civilizovanog fašizma“. Zakoni Norveške kažu da je svako dete vlasništvo države, i da je ono samo „pozajmljeno“ roditeljima na vaspitavanje u skladu s potrebama države! Hraniteljstvo je u Norveškoj i još ponekim „civilizovanim“ i „demokratskim“ sistemima vrlo unosan posao koji donosi milijarde dolara prihoda.

Zakoni, poput ovih u Norveškoj, omogućavaju svakome, a najčešće gej-parovima, da dobiju tuđe dete na staranje. Dovoljno je samo da prijave biološke roditelje kao nesposobne da budu staratelji i da, bez provere, samo na osnovu jedne izjave, dete bude oduzeto od onoga ko ga je rodio. Mogućnost da ga ponovo dobiju, skoro da ne postoji! Na taj način je više od 200 hiljada najmlađih građana Norveške, jednostavno oteto od svojih bioloških roditelja.

U kom pravcu ide evropska, ali i celokupna zapadna, hrišćanska civilizacija, dovoljno govore i ovi podaci…U Britaniji je roditeljima kojima je oduzeto dete zabranjeno o tome u medijima da govore i za takav „prestup“ sledi kazna do dve godine zatvora!

Oduzetu decu u Britaniji šalju odmah u hraniteljsku porodicu, a zatim idu u tajno usvojenje, čak i kad se dokaže da je cela intervencija bila protivzakonita i neopravdana. U Norveškoj deci u jaslicama čitaju bajke o princu koji se zaljubio u kralja, u Švajcarskoj je 30.000 dece oduzeto tradicionalnim roditeljima i već predano istopolnim, u Danskoj na stubovima stoje oglasi: ‘Iznajmljuje se konj za intimne odnose’.

U Americi se sprovode izbori lepote među transvestitima – dečacima od 6 godina, u Norveškoj će se u školskom programu za prvake pojaviti predmet ‘Incest’, u Kanadi je pedofilija službeno priznata seksualna orijentacija, u Holandiji legalno postoji stranka pedofila…

Krajem 2012. godine, vodeće predstavnice feminističkog pokreta u Evropskom parlamentu predložile su izglasavanje zakona koji zabranjuje svu klasičnu dečiju književnost u Evropi.

Reč je o nezapamćenoj inkviziciji i pranju mozga, od najranijih dana. Srećom, ta akcija nije prošla, što ne znači da uskoro neće, sudeći po broju devijantnih ličnosti u klupama Evropskog parlamenta.

Holandska pedofilska stranka u svom programu propagira da se deci od 12 godina da pravo glasa, da im se da dozvola za upotrebu lakih i teških droga, zatim pravo da samostalno odlučuju s kim će živeti, pa čak i pravo na seksualne odnose sa životinjama!

U programu ove zločinačke organizacije piše i to da bi lake droge trebalo legalizovati za decu od 12. godine, uz upozorenje o opasnostima koje prekomerna upotreba donosi, a teške bi, po zakonu, bile dostupne svakome ko navrši 16 godina.

O ovome je i londonski „Gardijan“ svojevremeno pisao, ističući da je Holandija osnivanjem stranke pedofila učvrstila reputaciju „socijalno najliberalnije zemlje u Evropi„! Čak i holandski Apelacioni sud je odbacio zahtev antipedofilskih aktivista za zabranu stranke koja želi da smanji starosnu granicu za stupanje u seksualne odnose na 12 godina i zalaže se za legalizaciju dečije pornografije. Nedavno je u Oslu, glavnom gradu Norveške, održan i prvi dečji „gej-festival„, što je dočekano sa odobravanjem čak i u parlamentu te zemlje!

 

       Obamini gej-zakoni, prve gej-crkve, gej-parade…

 

Zahvaljujući nizu zakonskih propisa koje je na radost izopačene Amerike doneo Barak Husein Obama, u vojsci SAD su sada i zvanično dozvoljeni seksualni odnosi sa životinjama, pošto je prihvaćen odgovarajući amandman na Jedinstveni kodeks vojnog pravosuđa, čiji je član 125. ranije zabranjivao razvrat i sadržavao poseban paragraf o sankcionisanju sodomije. Obama je i to ukinuo.

Nakon što se njegova supruga Mišel „odvojila od bračnog kreveta i trpeze„, zbog njegove nastrane seksualnosti (javnost je obavestila da će do kraja njegovog mandata biti samo „službeno“ prva dama SAD), Obama se dao svom snagom u donošenje zakona koji su doveli gej zajednicu u položaj superiorne vrste.

Prema pisanju ruskog analitičara Nikolaja Mališevskog, to je otišlo toliko daleko da je Obama kao preduslov za dobru saradnju SAD i Rusije, postavio pitanje dovođenja homoseksualaca u poziciju da upravljaju ruskom državom!

Treba naglasiti i to da je Barak Husein Obama prvi predsednik SAD, koji je iz korpusa ljudskih prava izdvojio prava homoseksualaca i transseksualaca, te ih je zvaničnom direktivom, još u decembru mesecu 2011. godine, podigao na nivo prioriteta američke spoljne politike!

Tada je svim vladinim agencijama poslao memorandum sa njegovim potpisom, u kome se nalaže da američka diplomatska i finansijska pomoć mora da bude na usluzi takozvanim LGBT osobama, u svim državama gde SAD imaju diplomatsku misiju!

Na vidiku je i stvaranje prve crkve za homoseksualce. Višestruko kompromitovani Patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej, bio je pre izvesnog vremena u poseti ženi-arhiepiskopu Švedske, Antje Jakelen, koja je poznata kao najaktivniji borac za legalizaciju homoseksualnih brakova.

Jakelen se javno izjašnjava za gej-ideologiju i propagandu svakog razvrata, sve pod izgovorom tolerancije i „poštovanja različitosti„. Ova žena, koja je luteranski jeretik, obavlja i venčanja homoseksualaca još od 1. novembra 2009. godine, a javnost u Švedskoj je upoznala bolje, kad je isplela tepih u bojama gej-zastave, kojim mladenci istog pola hodaju na venčanju.

U Skandinaviji ima i retkih glasova razuma, pa je tako u Finskoj, vođa hrišćanskih demokrata i episkop iz Tamperea, oštro napao homoseksualne brakove, i usvajanja dece od strane homoseksualaca. Ali, u Finskoj je na sceni masovna propaganda odricanje od Crkve, i njegov glas je usamljen. U Austrijskim crkvama, homoseksualce već biraju u parohijske savete.

Na teret zemalja koje su se okrenule ka „evropskim integracijama„, kao što je Srbija, stavljena je i obaveza održavanja gej-parada, koju su ovdašnji homoseksualci nazvali cinično – „Parada ponosa“.

Uz veliku podršku evroatlanskih institucija, ove parade se održavaju kao vid masovnog „preobraćanja“ građana u „zaostalim, konzervativnim i patrijahalnim“ državama (tako se i Srbija tretira u zapadnim centrima moći), sa ciljem uspostavljanja sistema u kome će diktatura manjine nad većinom biti čak i zakonski propisana!

Tako se u Srbiji zakonima koji štite prava homoseksualaca i takozvanih „transrodnih“ manjina, pretvorio u teror te manjine nad većinom. Načela o slobodi pojedinca ili manjine, zapisana još u Francuskoj buržoaskoj revoluciji, danas su zgaženi u ime sodomije, pedofilije i prava izopačenih. Zakoni koji su sankcionisali ovo zlo, polako ustupaju mesto zakonima koji ga glorifikuju. Srbija i srpsko zakonodavstvo, prate ovaj „trend“…

Valjda da ne bi zaostali za evropskom homoseksualnom politikom, Vučić je u svoju vladu, ali i na čelo javnih preduzeća, u Privrednu komoru Srbije i u mnogim drugim institucijama, doveo „ugledne“ homoseksualce, koji, valjda, treba da služe kao dokaz da je Srbija „odmakla“ u evropskim integracijama.

 

       Put ka nestanku bele rase: žene bez muževa, deca bez roditelja

 

Francuski Nacionalni centar za demografska istraživanja, analizirao je uzroke velikih problema koji iznutra nagrizaju francusko društvo i ugrožavaju njegov opstanak. Rezultati su predati na uvid francuskom parlamentu. Reč je o velikoj studiji koja se bavi izučavanjem stanja o instituciji braka u Francuskoj, i ustanovila da brak već odavno nije preovlađujuće veza između muškarca i žene, nego su to postali vanbračni odnosi.

Izveštaj navodi da od svakih deset oženjenih (udatih) osoba, postoji devet osoba koje žive vanbračnim životom tj. čiji brak nije legalizovan zakonom, a što je rezultat međusobnog dogovora između dva supružnika da zajedno žive bez ikakvog bračnog ugovora: crkvenog, građanskog ili običajnog.

Reč je o novostvorenom odnosu koji se i u službenim dokumentima Evropske unije naziva „otvorenom vezom“, u kojoj žena i muškarac samo formalno žive zajedno i povremeno „konzumiraju“ svoju polu-zajednicu, ali su slobodni da opšte i sa drugim muškarcima, ženama, gej pojedincima ili parovima, kao i transeksualcima.

I u Srbiji je od nedavno počeo da se koristi termin življenja „u otvorenoj vezi„, mada Srbija još nije postala žrtva ove pošasti u meri u kojoj je to Francuska ili neke druge zapadneoevropske zemlje. Termin „otvorena veza“, direktno je plasiran iz Amerike, preko filmova i takozvanih društvenih mreža.

Izveštaj francuskog Nacionalnog centra za demografiju dalje navodi da sve žene u ovoj zemlji, čija starosna dob ne prelazi dvadeset i šest godina, kao i muškarci čija starost nije veća od dvadeset i osam godina, žive pod jednim krovom bez ikakve legalne ili zakonske veze. Broj takvih je mnogo veći od broja legalno oženjenih iste starosne dobi.

Ono što izveštaj naziva „slobodnim ugovorom“ ili „slobodnom vezom„, postalo je raširena moda u Francuskoj. Ovaj zapadni talas koji je zapljusnuo francusko društvo, iznedrio je i fenomen „majki bez muževa“.

Naime, polovine francuskih majki (tačnije 53 odsto) rađaju prvo dete van institucije porodice (iz vanbračnih odnosa). Procenat vanbračnih porođaja iznosi preko četrdeset odsto od ukupno registrovanih porođaja. To znači da se u ovoj zemlji svake godine rodi 300 hiljada novorodenčadi godišnje, koji će odrasti bez prisustva oca. Četvrtina od ovog broja, nikada neće upoznati svoga oca!

Postoji i nova pojava koja je počela da napada društva na Zapadu, i preti mu potpunim uništenjem. To je pojava novih definicija porodice, koje se razlikuju od prirodne definicije‚ po kojoj ona nastaje u vezi između čoveka i žene.

Ove nove definicije za porodicu pojavile su se na Svetskom kongresu o pitanjima žena, koji se održao još 1995. godine, pod imenom „Novi oblici porodice„. Ti takozvani „novi oblici“ porodice podrazumevaju da se ona može osnovati od dva muškarca ili dve žene i da nije neophodno da se ona sastoji od muškarca i žene. Ovaj novi oblik porodice postao je i zakonski priznat u mnogim zemljama na Zapadu.

U trenutku nastajanja ovog teksta, u Irskoj je na referendumu, velikom većinom izglasana legalizacija homoseksualnih brakova, što će biti dopunjeno zakonskim pravom da gejevi usvajaju i decu.

Kakve su posledice ove pošasti? Jedan karakterističan primer iz Amerike, rečito govori kako to izgleda…Naime, u jednoj opštinskoj kancelariji u Južnoj Kaliforniji, izvršen je upis novorođenčeta, od dva oca i bez majke. Ovaj proces se završio nakon što su dva oca-homoseksualca, iznajmili matericu žene i nakon što su kupili žensku jajnu ćeliju od jedne specijalizovane banke jajnih ćelija!

Seksualna izopačenost postala je u zapadnim društvima zaštićena od strane svih organizacija koje se bave ljudskim pravima. Za homoseksualce i lezbijke su osnovane posebne asocijacije i organizacije koje sa ogromnim budžetima i armijama advokata, štite ili zastupaju njihove interese.

Krajem jula 1999.godine, jedna britanska sudnica dosudila je da troškove operacije promene pola, muškog u ženski ili obratno, snosi kasa za socijalnu solidarnost. Bila je to prekretnica u istoriji britanskog pravosuđa i uvod u Armagedon, koji danas razara britansko društvo, okupirano islamskim natalitetom, mnogoljudnim porodicama imigranata, i nagriženo iznutra-izumiranjem belog, anglosaksonskog čoveka.

Pre Olimpijade u Sočiju, kraljica ruske atletike, Jelena Isinbajeva javno je podržala ruski zakon o zabrani propagiranja homoseksualnosti među maloletnicima. Bila je to vest koju su svi zapadni mediji sa gnušanjem preneli. Ali, prema rezultatima istraživanja Centra za sverusko javno mnjenje, čak 88 odsto Rusa podržava ovaj zakon, koji se na Zapadu tumači kao dokaz suzbijanja prava LGBT osoba u Rusiji. Srećom, ruski narod i njegov duh, vera i tradicija, daleko su od globalnog zla koje ima za cilj da ubrzano uništi belog čoveka, hrišćanina.

I ne samo u EU, nego u celokupnoj zapadnoj kulturi, zapadnoj muzici, zapadnoj književnosti i zapadnoj umetnosti, „muškarci“ i „žene“ su izumrli kao dinosaurusi, a tamo postoje samo „gej“, „lezbijke“, „biseksualci“, „transvestiti“ i „transgenderi“.

Usput, pod parolom „prava čoveka na izopačenost“ – prirodni pol prestao je da se zove prirodnim i normalnim. U međuvremenu, dok traje raspad evropske civilizacije, ceo kontinent je pod okupacijom afro-azijskih imigranata, a zločinačka ideja njegovog konačnog pretvaranja u „kontinent trećeg sveta“, skoro da je ostvarena.

Dakle, iz nekog svetskog centra moći, iskreno govoreći treba navesti da iza toga stoje Izabrani, oni koji su posle Hrista, da bi i tada uništili hrišćanstvo i hrišćane, stvorili i podstakli Muhameda Proroka da hrišćane uništi, krenuli su u napad na porodicu, kao osnovnu ćeliju društva.

Zacrtali su strategiju napada na hrišćanske crkve, uništavanja hrišćanske kulture i potpune okupacije Evrope, kao kulturnog i ekonomskog stecišta bele rase i hrišćanstva. Zadatak im je da Evropa nestane, i da na njeno tlo budu dovedeni drugi narodi, druge rase i religije, i da njime Izabrani vladaju kao sa robovima.

Rusija se, kao što se vidi, pokazala kao neosvojiva tvrđava takvoj zaveri.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ENGLESKI LICEMERI: HRIŠĆANSKA LJUBAV I ČOVEČNOST „NAJOBRAZOVANIJEG“ NARODA

 

Englezi su inače poznati kao „baš kredibilan“ predlagač rezolucije, znajući da oni i sada ubiraju poreze od svojih bivših kolonija, (Australije, Novog Zelanda, Folklanda, Indije…), kao i činjenicu da su neizostavni učesnici u ratnim zbivanjima na teritorijama drugih država koje su više stotina kilometara udaljeni od njihove, zato što im je uvek draže da gledaju kako se lije tuđa krv ljudi tih zemalja…

 

 

 

Podsetićermo samo na jedan delić njihove krvave aktivnosti na teritorijama koje su brutalno osvajali, a kroz reči našeg starog istoričara Miloša S. Milojevića, u odlomku iz njegovog dela „Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih-zemalja u Austriji i Turskoj“, Beograd 1872,  na samom početku piše:

  “ 2) Preseljavanje i proganjanje raznih naroda, kao što vidimo da se to još i danas čini. Primera imamo u Engleskoj kao najobrazovanijoj evropskoj državi, pa šta da kažemo za ostale.

Među mnogim i užasnim primerima, da navedemo samo ove: godine 1803. prve naseobine engleske, koje su se sastojale od prestupnika i vojnika, pojavile su se u Tasmaniji, u kojoj za 27 godina celo ostrvo od njih zauzeto, a starosedeoci gotovo svi istrebljeni i potamanjeni.

I ovo je malo za obrazovane Engleze. Da bi što pre postigli svoj cilj, to jest, da bi nestalo starosedelaca, oni objave opsadno stanje nesretnog ostrva, i svaki sedmi Englez pođe da utamani nesrećne narode ostrva.

 

Nije dugo trajalo i žitelji, starosedeoci, bili su skoro svi utamanjeni i pobijeni, a zarobljene najpre prevezu na ostrvo Grath Island, potom Jreanders. Od ovog nesretnog naroda 1835. ostalo je bilo svega dvestadeset duša, 1838. godine osamdeset dvoje, a 1844. samo četrdeset četiri.

Tako je bilo svuda i na svakom mestu, a biva još i danas.Tako je na Otajitami, pri dolasku Evropejaca, a  bilo preko sto hiljada duša, a sada in nema ni punih sedam hiljada.

Tako se, na sednici donjeg doma, održanoj 13. marta 1802. u Engleskoj povede reč o Novoj Zelandiji, u kojoj je tada bilo pedeset hiljada nastanjenih Engleza i sedamdeset hiljada starosedelaca, koje je sedam hiljada vojnika moralo, po nalogu vlasti, da brani, da ih došljaci Englezi ne utamane.

Na vojnike ove države dato je preko 700.000 funti sterlinga ili naših novaca oko 1.400.000 dukata cesarskih. Tada je Forteska, ministrov pomoćnik, branio to pitanje: da i dalje vojska tamo ostane, da je to nužno, da im sleduje i taj izdatak na vojsku, ne stoga:„da ova zaštiti naseljene tu Engleze od starosedioca; nego starosedeoce od uljeza Engleza, da ih ovi ne bi sve do poslednjeg čoveka utamanili!“

 

Englez Robak odgovori ovome: „Što pre Englezi iskorene Maore – starosedeoce – to je bolje?!!!“ Evo ti hrišćanske ljubavi i čovečnosti u najobrazovanijeg naroda!“ (…)

Dokle se sada i u ovo vreme sa tim dolazi imamo primera svuda i na svakom mestu pa da i ne pomenemo žestoku i nečovečnu rasu germansku u vidu Engleza, koja od 8.175.124. Iraca u 1841. godini, za 20 godina ili do 1861. učini samo 5.792.035 duša, a u Indiji u Orisu 1866. godine satre za jednu godinu svojom špekulaciom preko 2.000.000 duša, kao što tvrde Kerije, Tekarej i drugi socijalisti anglo američkih i ostalih naroda.

Kad se tako radi danas u XIX veku po Hristu, i to od najobrazovanijeg i najprosvećenijeg naroda, pa još sa sopstvenom i rođenom braćom, a da šta je bilo jedno tri četiri hiljade godina pre Hrista i posle ovoga da srednjih vekova, i sa svojima, a naročito tuđima, – to samo jedan Bog, i večna pravda znaju.“

Zato što smo mnogo lekcija iz istorije preskočili da naučimo  , zaborav i izdaja će uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!!!!

©Geto Srbija

 

 

EKSKLUZIVNO: OPERACIJA “MOJSIJE” ( Srbija “postaje” novi Izrael)

 

Na međunarodnoj diplomatskoj sceni pojavili su se planovi izmeštanja stanovništva i institucija države Izraela u slučaju da islamski teroristi pobede u ratu sa Amerikom.

Svetski analitičari tvrde da će u narednih pedeset godina Srbija postati idealno mesto za stvaranje nove jevrejske države.

Najnovije političke, vojne i ekonomske inicijative govore u korist ove tvrdnje.

 

 

 

 

PAD IZRAELA!

Samo nas jedna decenija deli od obeležavanja čitavog veka netrpeljivosti i sukoba između Arapa i Jevreja oko statusno najkontroverznije države na svetu – Izraela.

Glavni grad Izraela, Jerusalim predstavlja istorijsku lokaciju koja je kolevka i sveto mesto islama, hrišćanstva i judeizma, tri najuticajnije svetske religije.

Jerusalim je posle dve hiljade godina ponovo postao glavni grad Izraela, ali tek posle "Sedmodnevnog rata", kada je okupiran u jevrejskoj kontraofanzivi protiv jordanskih snaga.

U katastrofalnom porazu zemalja koje su vodile rat protiv Izraela, pored velikih gubitaka u ljudstvu i tehnici, neke su izgubile i delove teritorije, kao na primer Sirija koja je ostala bez Golanske visoravni.

Uživajući podršku SAD, Izrael je još tada ignorisao zahteve UN za povraćaj teritorija gradeći na njima vojna utvrđenja i etnički čista jevrejska naselja.

Osim odnosa sa susedima, glavni problem ove "biblijske države" je pitanje palestinske nacije, arapskih starosedelaca.

Tokom stvaranja Izraela, stotine hiljada Palestinaca bilo je proterano u okolne arapske države i izbegličke kampove.

Izraelski zločini doveli su do oružanog otpora koji je predvodila Palestinska Oslobodilačka Organizacija (PLO) sa Jaserom Arafatom na čelu.

Iako je u najtežim trenucima svoje borbe PLO ponekad pribegavao i klasičnom terorizmu pri čemu su često stradali nevini (kao na rimskom aerodromu), Arafat je uz Če Gevaru postao jedan od glavnih simbola otpora i borbe za slobodu u dvadesetom veku.

Promena svetske političke scene nakon raspada Sovjetskog Saveza doprinela je da čak i arapske države uskrate podršku palestinskom otporu.

Amerikanci su tražili priznavanje Izraela, a Arapi su zahtevali rešavanje palestinskog pitanja.

Pod pritiscima sa obe strane kompromisno rešenje je nađeno u stvaranju palestinskih autonomnih oblasti u pojasu Gaze i Zapadne obale.

Palestinska "Intifada" je prekinuta, a izraelska vojska se povukla.

Iako se činilo da je rešenje na pomolu, mir nije dugo trajao.

Diplomatski nepromišljeni potez Jasera Arafata, koji je podržao Irak u Zalivskom ratu, dao je zeleno svetlo Izraelu da krene u konačni obračun sa palestinskom državom.

Od tada Izrael otvoreno primenjuje etničko čišćenje, napada na civilna i izbeglička naselja, vrši atentate i otmice, upade i borbena dejstva na palestinskoj teritoriji.

Ovi postupci izazvali su novi ciklus neviđenog nasilja i jačanje islamističkih palestinskih terorističkih grupa.

Ponovni rat u Palestini iskorišćen je kao glavni argument u borbi islamskih terorista protiv zapadnog sveta, od Hamasa i Hezbolaha do Al Kaide i Gama Islamie. Amerika i Izrael vode "globalni rat protiv terorizma", zapravo protiv navedenih terorističkih organizacija, ali njegov ishod je neizvestan.

Zato je napravljen plan "Mojsije", za izmeštanje stanovništva i institucija Izraela u slučaju pobede islamskog terorizma u ratu sa Amerikom.

ANTISEMITIZAM I SRBIJA!

U vreme hladnog rata svet je i po pitanju Izraela zauzimao suprotne stavove.

Naša zemlja, predvodnica "treće strane" sveta u vidu Pokreta nesvrstanih zemalja, zastupala je stav da je "Izrael veštačka tvorevina stvorena voljom velikih sila primenom sile i nepravde", što joj je omogućilo važnu diplomatsku i ekonomsku ulogu na Bliskom istoku.

Bezbrojni poslovni aranžmani, koncesije na naftna polja, izvoz stručnjaka, tehnologije, ali i vojne opreme i naoružanja govorili su u prilog profitabilnom stavu nepriznavanja Izraela.

Osim što je sarađivala sa arapskim državama, SFRJ je pružala diplomatsku, vojnu i logističku pomoć PLO i Jaseru Arafatu.

Vojnička i obaveštajna obuka palestinskih boraca za slobodu sprovođena je u kampovima za obuku na teritoriji Jugoslavije, ali i arapskih zemalja.

Vrhunac ove saradnje bio je kada je SFRJ primila ranjene borce PLO posle izraelske agresije i okupacije Libana.

Scene ranjenika koji mašu našim zastavama i nose Titove slike dok ih iznose iz aviona izazvale su nepodeljene simpatije za borbu PLO sve do današnjih dana.

Ipak, vremena su se promenila.

Sa nestankom SSSR-a i početkom raspada SFRJ i naše državno rukovodstvo je priznalo postojanje države Izrael sledeći primer arapskih država.

Prekinuta je svaka pomoć PLO, jedino je zadržana neformalna ambasada palestinske samouprave u Beogradu.

Važno je napomenuti da za sve vreme dok je zvanična politika SFRJ bila na strani PLO i arapskog sveta, u Jugoslaviji nije bilo antisemitizma.

Na našim prostorima Jevreji žive više od 400 godina, još od proterivanja iz Španije i Portugala u XIV veku.

Veliki broj Jevreja našao je utočište u okrilju tada najžešćeg protivnika Španije – Turske.

Jevreji su tada u velikom broju došli i u Srbiju, Bosnu i Makedoniju.

Jevreji su tokom četiri veka bili ravnopravni učesnici u životu srpske države.

Neki od velikih predstavnika srpske kulture i inteligencije bili su upravo Jevreji.

Književnici Oskar Davičo, Danilo Kiš, Aleksandar Tišma, slikari Oskar Herman, Leon Koen, Ivo Rajn, ali i naučnici kao što su Gavro Švarc, Lavoslav Šik, Zvonimir Rihman, Mirko Brejer i drugi.

Do početka Drugog svetskog rata u Kraljevini Jugoslaviji živelo je preko 60.000 Jevreja, ali nacistički teror preživelo je svega 15.000.

Između 1948. i 1952. godine 8.000 domaćih Jevreja preselilo se u Izrael.

Prema popisu iz 1991. godine, u SR Jugoslaviji je ostalo oko 3.000 Jevreja.

U Vojvodini je registrovano 513 Jevreja, što čini 0,02% ukupnog broja stanovnika.

Samo u Novom Sadu živi nešto više od 100 pripadnika ove nacije.

DAVID PROTIV GOLIJATA!!!

Ideja o izmeštanju stanovništva i institucija u slučaju sloma jevrejske države datira još od prvog arapsko-izraelskog rata.

U vreme hladnog rata Izrael je bio svestan da je njegov opstanak vezan za sudbinu Amerike i Britanije.

Bez američke podrške, Izrael bi nestao i pored velikih gubitaka ujedinjene arapske vojske.

Izraelsko rukovodstvo je bilo u dilemi na koji način da odbrani posle toliko godina ponovo uspostavljenu državu.

Operacija "David" šifrovano je ime za prvu soluciju odbrane Izraela.

Naziv operacije je preuzet iz starozavetnog predanja – David je trebalo da simbolizuje Izrael u borbi protiv Golijata koji je predstavljao arapski svet i SSSR.

Operacija "David" je predstavljala klasičnu odbranu granica i teritorija, i to po svaku cenu.

U tu svrhu od Amerike je bila zatražena tehnologija za proizvodnju atomskog oružja.

Pošto SAD nije bila najsigurnija u jevrejsku hladnokrvnost, ova tehnologija je u Izrael došla tek sedamdesetih godina.

Posle dve ratne pobede Amerikanci su procenili da su Jevreji dovoljno zreli da vladaju situacijom u slučaju trećeg arapsko-izraelskog rata.

Želeći da se pri odbrani zemlje maksimalno osloni na sopstvene izvore u slučaju poraza SAD, Izrael je razvijao i sopstvenu vojnu industriju.

Izraelska vojna industrija – IMI je razvila proizvodnju svih vidova naoružanja, od klasičnih do najmodernijih borbenih sistema.

Iako ne priznaje da poseduje nuklearno oružje, Izrael je više puta pretio upotrebom ovog oružja u slučaju novog napada na njihovu zemlju.

Operacija "Mojsije" predstavlja drugu opciju izmeštanja stanovništva Izraela.

Jasna je asocijacija na priču iz Starog zaveta u kojoj je Mojsije izveo izrailjski narod iz Egipta otvorivši prolaz kroz Crveno more vodeći ga ka obećanoj zemlji.

Ovom planu nije išlo u prilog to što bi poraz SAD značio i nestanak Zapadne Evrope, a upravo to su bile alternativne destinacije novog Izraela.

U Africi su se u to vreme stvarale nove nezavisne države, Južna Amerika se tresla od kubanske revolucije, Azija i Australija su osećale pretnju Crvene Kine koja bi u jurišu počistila marionetske režime, tako da ni tamo ne bi bilo mesta za zidanje novog Jerusalima.

BEG U EVROPU !!!

Sa prestankom pretnje nuklearnog rata i usvajanjem nove globalne strategije SAD operacija "Mojsije" je izbila u prvi plan.

Pošto su bili upoznati sa planom SAD koje su u narednih trideset godina želele da prisvoje 80% svetskih rezervi nafte, okupacijom Sirije, Libije, Iraka, Irana…, Izraelci su prognozirali jačanje islamskog terorizma i sukob civilizacija globalnih razmera.

Za razliku od scenarija iz vremena hladnog rata, u ovom slučaju čovečanstvo ne bi u celosti palo pod vlast jedne opcije već bi se u novoj podeli sveta našlo više odvojenih i međusobno izolovanih celina.

Analitička služba Mosada (izraelska kontraobaveštajna služba) trebalo je da izradi detaljnu analizu za odabir nove zemlje pri čemu su se morali uzeti u obzir sledeći zahtevi:

– buduća teritorija Izraela mora biti država u čijoj prošlosti nije bilo antisemitizma, tj. da u njoj ne deluju jači antisemitistički pokreti i partije;

– to ne sme biti nacionalna već pre svega multikulturalna građanska država;

– većinsko stanovništvo ne sme biti islamske veroispovesti;

– teritorija države mora biti kompaktna celina sa definisanim granicama;

– poželjno je članstvo u političkim i vojnim evroatlantskim organizacijama;

– država mora da ima izlaz na značajnije more i osnovnu infrastrukturu;

– broj stanovnika ne bi trebalo da bude veći od 10 miliona;

– ekonomski sistem mora biti otvorena kapitalistička privreda sa velikim procentom stranog kapitala;

– pre početka evakuacije, izraelska država i njeni građani treba da poseduju 25% privrede i zemljišta odabrane zemlje.

Izbor je sužen na evropski kontinent i Rusku Federaciju, jer su Afrika i Azija po mišljenju Mosada trajno nestabilna područja gde velike sile ne bi tolerisale stvaranje novih država.

Sa druge strane, severnoameričke države i Australija bi u slučaju poraza zapale u ekonomsku i političku krizu, a otpale su i zemlje Južne Amerike, zbog revolucionarnih previranja i građanskih i lokalnih sukoba.

Zbog veličine Ruske Federacije i nenaseljenosti pojedinih oblasti, razmišljalo se o ponudi za otkup teritorija.

Tada je na vlasti bio Boris Jeljcin, koji bi za određenu sumu i pod jačim pritiskom pristao na takvu ponudu.

Ipak, Jevreji su odustali od ove ponude pošto je u Rusiji antisemitizam endemski – bilo ga je i pod carevima i pod komunistima.

U takvim uslovima bili bi verovatniji novi sukobi, nikako novi Izrael.

Kao i Rusija, i Evropa je imala antisemitističku prošlost.

Od Španije u XIV veku pa do Nemačke i njenih saveznika u Drugom svetskom ratu, gotovo sve države Zapadne i Istočne Evrope u svojoj istoriji imaju makar po jedan veliki progon Jevreja.

Osim toga, evropske države su u većini slučajeva države sa nacionalnim predznakom, te bi stvaranje suverenih jevrejskih entiteta dovelo do novih sukoba i konačnog kraja puta za Mojsijevo pleme.

SRBIJA – POSLEDNJE UTOČIŠTE !!! 

Sa nastajanjem novih država u Evropi, pojavila se ideja o uticanju na aktuelna dešavanja na terenu u cilju promene granica i etničke strukture odabranih država, čime bi se u određenom vremenskom periodu ispunili navedeni zahtevi.

U detaljnoj analizi bivših republika SFRJ, Republika Srbija se pojavila kao kandidat koji bi uz eventualna doterivanja mogao da bude idealan izbor za novi Izrael.

Razlozi su sledeći:

– antisemitizam kod Srba neuporedivo je blaži nego u ostalim balkanskim zemljama;

– Srbija je po Ustavu, ali i po broju nacionalnih manjina, građanska a ne nacionalna država;

– većinsko stanovništvo je hrišćansko a islamski deo je izolovan, što je kasnijim dešavanjima i formalizovano u obliku okupacije Kosova i Metohije;

– Srbija je kompaktna, granice prema susedima datiraju još od Prvog svetskog rata, a granice sa otcepljenim republikama bile bi naknadno definisane što je i bio slučaj sa Dejtonskim sporazumom;

– i pre 5. oktobra u Srbiji je postojala tendencija da se krene u evroatlantske integracije a sa petooktobarskim prevratom se krenulo i u praktičnu realizaciju;

– izlaz na more čak i u slučaju raspada zajednice sa Crnom Gorom bio bi obezbeđen preko Grčke do Egejskog mora;

– Srbija je vremenom postala otvorena za strana ulaganja.

Poslednji uslov, koji je podrazumevao vlasništvo nad 25% nepokretnosti, svoju realizaciju dobio je dolaskom vlade "ekonomskih eksperata" na saveznom i republičkom nivou.

Ljudi u tim vladama su zbog ekonomskog interesa ili pripadnosti određenim obaveštajnim službama bili spremni da učestvuju u ovom planu.

Činjenica koja je posebno odgovarala realizaciji izraelskog plana je bio katastrofalan natalitet većinskog naroda u Srbiji.

Matematički je dokazano da će za pedeset godina Srbi u Srbiji postati manjina.

Takva šansa se nije smela propustiti.

Jevrejsko rukovodstvo je u upražnjenom mestu videlo božije proviđenje.

Tel Aviv je dao zeleno svetlo za početak realizacije operacije "Mojsije".

Početak mešanja Izraela u dešavanja na prostoru SFRJ poklapa se se dolaskom demokratske administracije Bila Klintona.

Najistaknutiji učesnici američke politike prema Srbiji iz Klintonovog kabineta bili su upravo jevrejskog porekla. 

Da li je zaista slučajnost što su Jevreji Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk, Džejms Rubin i Vesli Klark učestvovali u raspadu SFRJ i u zločinima nad Srbijom?

Osim medija koji su pod kontrolom jevrejskog kapitala, u ovu borbu su se uključili i poznati evropski intelektualci jevrejskog porekla predvodeći kampanju satanizacije Srbije.

NOBELOVCI I OLIGARSI

Iako su se u operaciji "Mojsije" posebno isticali američki Jevreji ne treba zaboraviti ni njihove evropske sunarodnike.

Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir, posetio je Srbiju da bi na licu mesta čuo i video istinu o zločinima nad srpskim narodom.

Posle gotovo dve nedelje provedene u Srbiji, Vizel se po povratku u Francusku javio sa arsenalom optužbi na račun Srbije i njenog naroda.

Prilikom njegovog boravka ostala je upamćena Vizelova ravnodušnost na svedočenje dečaka iz Gospića kome su ustaše pred očima zaklali oca i majku.

Da li je slučajnost što su i druga dva najistaknutija evropska srbomrsca bili Jevreji – desničarski filozof i publicista Anri Bernard Levi i ozloglašeni kosovski administrator Bernard Kušner.

Posebno mesto u aleji jevrejskih "velikana", koji su dali svoj doprinos krizi na tlu bivše SFRJ i uticaja na unutrašnju političku i medijsku situaciju u Srbiji, pripada američkom Jevrejinu mađarskog porekla Džoržu Sorošu.

Njegova organizacija Fond za humano i otvoreno društvo još uvek deluje u našoj zemlji.

Upravo je on – zajedno sa ruskim jevrejskim oligarsima, Borisom Berezovskim i Mihajlom Khordohovskim – za vreme vlasti Borisa Jeljcina trebalo da bude nosilac projekta otkupa teritorija u Rusiji potrebnih za stvaranje novog Izraela.

Sličnu ponudu Soroš je prošle godine izneo i Srbiji predlažući joj prodaju Kosova i Metohije. 

Svi navedeni ugledni evropski i američki Jevreji dali su svoj doprinos realizaciji plana "Mojsije".

Njihove odluke i napori bili su samo deo aktivnosti u Mosadovoj strategiji "uticanja na aktuelna dešavanja na terenu u cilju promene granice i etničke strukture odabrane države".

Drugi deo plana trebalo je da bude izveden na licu mesta uz pomoć ljudi iz Srbije.

Zdušno podržavajući pojedine opozicione političke partije tog vremena, jevrejski lobisti su pripremali svoje pulene koji su planirani da u budućnosti preuzmu vlast u Srbiji.

Petooktobarskim prevratom i dolaskom koalicije DOS na vlast konačno je "krunisan" dugogodišnji rad obaveštajnih službi SAD i Izraela.

Na vlast u Srbiji konačno su došli ljudi koji su bili spremni ali i od ranije upućeni u planove izmeštanja stanovništva i institucija države Izraela na tlo Srbije.

OD PROSVETE DO PRIVREDE 

Glavni nosioci te politke bile su nevladine organizacije čija je uloga bila nadgledanje, usmeravanje i koordnicija zakonskih i drugih projekata čijim se donošenjem i sprovođenjem Srbija pripremala za buduću jevrejsku kolonizaciju.

Pod njihovima ali i stranim pritiskom učinjeni su sledeći koraci:

– Srbija je proglasila aboliciju za hiljade osuđenih albanskih terorista

– Blokadom u radu na novom Ustavu, Srbija je i dalje jedina građanska država u Evropi čiji većinski narod nema pravo na svoju nacionalnu državu

– Rasformirana je SR Jugoslavija sa osnovnim ciljem cepanja jedinstvene teritorije na kojoj živi srpski narod

– Pokrenuta je ustavna inicijativa o regionalizaciji Srbije rasparčavajući je na 6 autonomnih pokrajna

– U postojećoj pokrajni Vojvodini izneti su predlozi za dvodomnu pokrajnsku skupštinu u kojoj bi Srbi bili neproporcionalno zastupljeni i Ustav Vojvodine po kojem bi Srbi bili samo njeni građani dok bi manjine imale svoj nacionalni suverenitet i identitet

– U školskim udžbenicima pojavila se falsifikovana istorija u kojoj se NATO agresija zvala "akcija" a koja je opravdana "srpskom tvrdoglavošću"

– Ministarstvo prosvete je predložilo ukidanje predmeta srpski jezik i uvođenje govornog jezika

– Aktivno se radilo na razbijanju Srpske pravoslavne crkve, ona je bila prisiljena na priznavanje rimskog pape istovremeno dajući podršku sveštenicima koji su zagovarali "novi ekumenizam".

Iz perioda borbe protiv Miloševića jedna nevladina organizacija po mnogo čemu se razlikovala od drugih.

Po svome imidžu, ustrojstvu i delovanju ona je više ličila na paravojnu formaciju nego na građansku inicijativu.

Visoki funkcioner ovog "narodnog pokreta" jevrejskog porekla bio je glavna ličnost za saradnju sa strukturama SAD i distribuciju novčane pomoći dobijene od Američkog kongresa.

Uostalom, teško je poverovati da je sličnost logoa militantne Jevrejske odbrambene lige sa sedištem u SAD i logoa našeg "spontanog narodnog pokreta" slučajna.

Domaći logo se, inače sa zapanjujućom pravilnošću, pojavljuje na mestima gde je ugrožen američki nacionalni interes.

Mogao se uočiti u Venecueli prilikom pokušaja svrgavanja predsednika Uga Čaveza i u Gruziji kada je naš petooktobarski scenario "prepisan" do detalja.

Priča o operaciji "Mojsije" ne bi bila kompletna ako se ne bi spomenulo izručenje građana Srbije Haškom tribunalu.

Optužnicu za zločine na Kosovu, po kojoj je isporučeno bivše državno i vojno rukovodstvo, podigla je tužilac Luis Arbur, kanadska Jevrejka, koja je na tom položaju zamenila Jevrejina Ričarda Goldstona.

Trenutno predsedavajući sudija Haškog tribunala takođe je američki Jevrejin Teodor Meron. 

Istovremano sa zakonodavnom delatnošću država se i u ekonomskom pogledu potpuno predala ulagačima iz Izraela.

Realizujući uslov o posedovanju minimalnih 25% privrede i zemljišta, od strane izraelske države i građana Izraela pre početka kolonizacije, izraelski biznismeni i firme preplavile su Srbiju.

Jedan od najznačajnijih izraelskih privrednika Josi Maiman, predsednik grupe "Merhav", bio se sastao sa pokojnim predsednikom Vlade Srbije, kao i sa ministrima finansija i poljoprivrede.

Simptomatično je da je tadašnji ministar za poljoprivredu Dragan Veselinov, i pre nego što je postao ministar, putovao u Izrael gde je samoinicijativno razgovarao o mogućnostima kupovine izraelskih sistema za navodnjavanje u vrednosti od 400 milona dolara.

Izraelci su tom prilikom iskazali interesovanje za privatizaciju mreže kanala DTD kao strateški važnog sistema čijim bi posedovanjem kontrolisala gotovo celokupna proizvodnja hrane u Srbiji. 

U svetlu "vojvođanskog projekta" postavlja se pitanje zbog čega bi Vlada Republike Srbije finansirala navodnjavanje zemljišta kada je u svom programu najavila privatizaciju i prodaju poljoprivrednih kombinata strancima koji u posedu imaju već većinu obradivog zemljišta u Vojvodini.

U izraelskim krugovima postoji interes i za druge oblasti, pre svega za oblast nekretnina, prehrambenu industriju i telekomunikacije.

-Kompanija "Astrum" je kupila nekoliko hektara preko puta Kalemegdana.

-Firma "Europort", u saradnji sa američkim "Kolijersom", kupuje komplekse zemljišta u blizini aerodroma "Surčin".

-Kompanija "Levinstajn" i Saul Loten kupili su zemlju na teritoriji Novog Beograda.

-Firma "Kardan" i "Englel" zainteresovane su za kupovinu nekoliko značajnih nekretnina u Beogradu.

-Najveći izraelski koncern za kafu, čokoladu i slatkiše "Elit" uložio je 15 miliona evra u kupovinu kompanije "Doncafe".

-Kompanija "Avital" na jugu Srbije kupila je fabriku čokolade.

Interesantno je da je ministar koji je najčešće posećivao Izrael, upravo bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, a sada i bivši predsednik Srbije Boris Tadić.

O njegovoj najznačajnijoj trodnevnoj poseti Izraelu malo se zna.

Pored susreta sa vojnim i privrednim zvaničnicima Tadić se sastao i sa predstavnicima izraelske vlasti, ali i opozicije.

Ovakvo nesvakidašnje zbližavanje sa celokupnim političkim vrhom Izraela analitičari uzimaju kao potvrdu da je operacija "Mojsije" nacionalni projekat prioritetne važnosti koji ujedinjuje sve relevantne političke i ekonomske faktore Izraela.

Tih dana vojni ministar iznosio je izjave o strateškoj saradnji Srbije i Izraela.

Pitanje odabira vojnotehničkog partnera strateško je pitanje od nacionalne važnosti jer se tiče nacionalne strateške odbrane.

U vezi sa ovim morala bi da se izjasni Skupština Srbije jer ono za sobom povlači i nesagledive posledice u političkom, bezbednosnom ali i istorijskom smislu.

Ovaj odabir, naravno, u ratu protiv terorizma stavlja Srbiju na stranu Amerike.

Posledice takve odlluke biće vidne u budućim terorističkim napadima na našu zemlju.

Ovi i slični ataci biće logičan ishod bliske saradnje Srbije sa vojnim i obaveštajnim službama Amerike i Izraela. 

Dokaz o "izraelizaciji" srpske vojske ugledni vojni analitičari nalaze u inicijativi da obuku domaće obaveštajne službe vrši izraelski Mosad, ali i u prisutnosti izraelskih oficira u ministarstvu odbrane u svojstvu specijalnih savetnika i posmatrača.

Još jedan vid vojnotehničke saradnje, koju je Tadić gromoglasno najavio, jeste nabavka opreme i naoružanja iz Izraela.

Nelogičnosti koje proizilaze iz spiska lepih želja vojnog ministra mogu da se tumače samo na dva načina: ili je u pitanju svesno učestvovanje u operaciji "Mojsije" ili je na delu prosta korupcija u vidu novčane provizije.

U svakom slučaju, Tadić je samoinicijativno iskazao interesovanje za, pre svega, pešadijsko naoružanje.

Ako se izuzme mogućnost kupovine ili proizvodnje izraelske puške "galil", koja je zapravo kopija "kalašnjikova", kao jedina mogućnost ostaje uvoz "tavora".

Proizvodnja puške "tavor" u Srbiji ne dolazi u obzir jer Izrael proizvodnju pokušava da premesti u SAD, kako bi se izvršilo buduće preoružavanja armije SAD po povlačenju puške "M-16".

Uvoz "tavor" pušaka u Srbiju predstavlja i pitanje finansijske opravdanosti.

Cena domaće puške "M-21", koja je u skladu sa NATO standardima, daleko je ispod cene "tavora" koja iznosi 3.500 dolara.

Posebno interesovanje vlada i kada je u pitanju nabavka bespilotnih letelica iz Izraela.

Analitičari ovu nabavku tumače kao pripremu za učestvovanje u budućim američkim ratovima.

Tadić se i javno odrekao nasilnih metoda koje su korišćene u 19. veku i upotrebe vojske na Kosovu, te se sa pravom postavlja pitanje protivnika i prostora na kojem će one biti korišćene.

Ne sporeći kvalitet izraelskih letelica neophodno je istaći da su one, pre svega, sofisticirana špijunska oprema.

Da li će one biti korišćena u špijunaži susednih država ostaje da se vidi.

Kao krunski dokaz o "izraelizaciji" srpske vojske vojni stručnjaci ističu modernizaciju sovjetskih lovaca "MiG-21" i "MiG-29", ali i helikoptera "MiL-8" u Izraelu.

Iako u Rusiji i Ukrajni postoje mnogo uspešniji i jeftiniji programi modernizacije, koji su u skladu sa NATO standardima, Tadić se samovoljno odlučio na skuplju ali i lošiju varijantu.

Model uspešne i jeftine modernizacije lovca "MiG-21" postoji u ruskom programu "MiG-21/93".

Ovim programom Indija je modernizovala 150 svojih "migova" i na taj način uštedela za nabavku nove eskadrile lovaca "MiG 29".

I Boris Tadić i Bil Klinton, veliki prijatelji Izraelaca, pored pripadnosti strankama sa istim imenom, dele pacifističku levičarsku mladost, ali i desničarsku ratobornu "starost" koja se javi kad su na vlasti.

Povodeći se primerom svog američkog kolege, koji je izjavio da je spreman "da uzme oružje u ruke, da se bori i pogine za odbranu Izraela", Boris Tadić je odlučio da Srbiju stavi u pogon američko-izraelske vojne mašinerije, zauzevši tako značajno mesto u budućoj jevrejskoj kolonizaciji Srbije. 

Da li je ostatak Srbije isto tako spreman da pristane na plan nestanka Srbije i stvaranje novog Izraela na tlu naše zemlje, možda će se najbolje videti onoga dana kada nam se sledbenici Osame Bin Ladena budu obratili u svom prepoznatljivom maniru.

SPISAK JEVREJA UMEŠANIH U RASPAD BIVŠE JUGOSLAVIJE , 
AGRESIJU NA SRBIJU 1999. GODINE

IME, ZEMLJA, FUNKCIJA 

GEORGE SOROS, SAD, Quantum fond za "otvoreno društvo"

LAWRENCE EAGLEBURGER SAD, Bivši ambasador SAD u Jugoslaviji

HENRY KISSINGER, SAD, Bivši državni tajnik SAD

WARREN ZIMMERMAN , SAD, Bivši ambasador SAD u Jugoslaviji

MADLEINE ALBRIGHT SAD, Državni sejretar SAD

RICHARD HOLBROOKE, SAD, Izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju

ALFRED (AL) GORE, SAD, Potpredsednik SAD

WILLIAM COHEN, SAD, Sekretar odbrane SAD

SAMUEL BERGER, SAD, Savetnik za nacionalnu sigurnost

JAMES RUBIN, SAD, Glasnogovornik State Departmenta

YBIGNEW BRYEYINSKI, SAD, Bivši savjetnik za nacionalnu bezbeznost

ANTONY LAKE, SAD, Bivši glavni savetnik za nacio. bezbednost

WARREN CHRISTOPHER, SAD, Bivši državni sekretar

PETER GALBRIGHT, SAD, Bivši ambasador SAD u BiH

ROBERT GELBARD ,Robert Gelbard, SAD, Izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju

JACKUES KLEIN, SAD, Upravnik UN za sremsko-baranjsku oblast

JOHN KORNBLUM, SAD, Izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju

REGINALD BARTHOLOMEW, SAD, Izaslanik UN za bivšu Jugoslaviju

JOHN DEUTSCH SAD Bivši CIA direktor

RICHARD KAUZLARICH, SAD, Ambasador SAD u BiH

STUART EINSENSTAT, SAD, Bivši pomoćnik Državnog sekunda. za sigurnost

STEPHEN Oxman, SAD, Bivši pomoćnik Državnog sekunda. za Europu

RICHARD SCHIFER, SAD, Ambasador u Izraelu, izaslanik za JU.

IRA MAGAZINER, SAD, Bivši glavni savetnik za sigurnost

MARAK GOULDING,, SAD, Podsekretar Ujedinjenih Nacija

JEFFRY SAX, SAD, Tvorac ekonomskog programa za Istočnu Euro.

MAURICE GOLDSTEEN, SAD, Institut za međunarodnu ekonomiju

ELIE WIESEL, SAD, Nobelovac, zahtijevao bombardovanje Srba

ROBERT FROWICK, SAD, Šef misije OEBS u BiH

TIM GOULDIMAN, SAD, Misija OEBS u Hrvatskoj

DAVID BORNSTEIN, SAD, Potparol SFOR-a u BiH

TOM LANTOS SAD, Kongresmen, uvek protiv Srba

PETER TARNOFF SAD, Pomoćnik, državnog sekretara. za politička pitanja

KATTY MARTHON, SAD, Predsednica Organizacije za slobodu medija

ROY GUTMAN, SAD, Novinar, dobio Pulicera za laži o Srbima

DAVID KAPLAN, SAD, Dopisnik TV mreže ABC iz BiH

LARRY KING, SAD, Čuveni CNN voditelj

WOLFF BLITZER, SAD, Izveštač CNN-a

PETER USTINOV, SAD, Poznati glumac, rekao "Srbi su retardirani"

STEVEN SPIELBERG, SAD, Poznati reditelj i srbomrzitelj

WESLEY KANN CLARK, SAD, NATO general, ratni zločinac

MALCOM RIFKIND, Britanija, Bivši Ministar odbrane

GERALD KAUFMAN, Britanija, Član Blerove Laburističke stranke

NIGEL LAWSON, Britanija, Bivši Ministar financija

DAVID HUNT, Britanija, Komisija za borbu protiv antisemitizma

SIR LEON Brittena, Britanija, Predsednik GATT Komisije

SIR ALFRED SHERMAN, Britanija, Bivši savetnik Margaret Thatcher

PETER MENDELSOHN, Britanija, Blairov saradnik, ministar trgovine

DAVID HANNEY, Britanija, Britanski ambasador u UN

NORA BELOFF, Britanija, Dopisnik Observera

MAURICE SAATCHI, Britanija, Organizator studentskog protesta u BG “97.

CARLOS WESTERNDORP, Španija, Predstavnik međunarodne zajednice u BiH

JORGE SAMPAIO, Portugal, Predsednik Portugala

RICHARD GOLDSTONE, J. Afrika, Bivši predsednik Haškog Tribunala

BRONISLAV GEREMEK, Poljska, Administrator OEBS

GIAN DE MICHELLIS, Italija, Bivši Ministar spoljnih poslova

RUPERT MURDOCH, Austral. , Medijski magnat

JAMES WOLFENSON, Austral., Predsednik Svjetske banke

EUGEN LANSKI, Češka, Potpredsednik Češke republike

HENRY WEINNANS, Holandija, Bivši Ministar spoljnih poslova

PETRU ROMAN, Rumunija, Bivši premijer, vođa Demokratske stranke

GYORGY KONRAD, Mađarska, Predsednik Svetskog PEN kluba

EDGAR BROMFMAN, Kanada, Predsednik Svetskog Jevrejskog Kongresa

SIMON WIESENTAL, Austrija, "lovac na naciste"

TEDDY KOLEK, Izrael, Gradonačelnik Jerusalima, mrzitelj Srba

SIMONE WAIL, Franc., Bivša predsednica Europskog Parlamenta

ROBERT BADINTEUR, Franc., Predsednik čuvene "Badinterove komisije"

BERNARD-HENRY LEVY, Franc. , Filozof, predvodnik grupe srbomrzitelja

ANDRE GLUCKSMAN, Franc. , Filozof, član Levijeve grupe filozofa

JACQUES DERIDA, Franc. , Filozof, član Levijeve grupe filozofa

ALAIN FINKELKRAUT, Franc., Filozof, član Levijeve grupe filozofa

LORAIN FABIUS Franc. Bivši Premijer

TANS CILER, Turska, Bivša Premijerka

DANIJEL COHN-BENDIT, Franc., Vođa studentskog protesta iz 1968.

GABY GLUMAN, Švedska, Predsednica švedskog PEN kluba

JACQUES ATALLY, Franc., Predsed. Europske banke za obnovu i razvoj

RICK SALUTIN, Kanada, Pisac, Učesnik studentskog protesta u BG “97.

JOSEF "JOSHKA" FISHER Nemačka Ministar spoljnih poslova

HELMUTH KOHL Nemačka, Bivši, nemački kancelar

FREIMUT DUWE, Nemačka, Izaslanik OESS za slobodu štampe

LUC LEVY, Franc., Direktor Francuskog kulturnog centra u BG

BERNARD KUSHNER, Franc.

JACK LANG, Franc. Bivši Ministar kulture

LAYAR MOJSOV , Makedonija, Visoki funkcioner bivše Jugoslavije

MICHAEL FRIDMAN, Nemačka, Savetnik bivšeg kancelara Kola

ISRAEL KELMAN, Austrija, Vlasnik 51 posto pljačkaške Dafiment banke

MARGARET KOCH, Švajcarska, Predsednica Švajcarske konfederacije

BORIS YELTSIN, Rusija, Bivši predsednk Rusije

YEGOR GAIDAR , Rusija, Bivši Premijer

ANDREY KOYIREV, Rusija, Bivši Ministar spoljnih poslova

SERGEY Kirienko, Rusija, Bivši premijer (1998.)

SERGEY KIRIENKO, Rusija, Bivši Premijer (1999)

ALFRED KOCH, Rusija, Bivši zamjenik Premijera (do 1997.)

ANTHOLY CHUBAIS , Rusija, Bivši Jelcinov savjetnik

GENADI BURBULIS, Rusija, Bivši Ministar finansija (kod Gajdara)

VLADIMIR ZYRINOVSKY, Rusija, Vođa Liberalno-demokratske partije Rusije

GRIGORY YAVLINSKY, Rusija, Vođa bloka Jabloko (stranke centra)

MICHAEL ZADORNOV Rusija, Ministar finansija (kod Primakova)

SERGEI STEPASHIN, Rusija, Ministar unutarnjih poslova

SERGEI LAVROV, Rusija, Ambasador Rusije u Ujedinjenim Nacijama

BORIS BEREZOVSKY, Rusija, Bilioner, medijski magnat

BORIS NIEMTSOV, Rusija, Bivši ramenik Premijera Kirienka

ALEXANDER RUTSKOY, Rusija, Vođa pobune u Ruskom parlamentu

PETER AVEN, Rusija, Bivši Ministar spoljne trgovine

MIHAEL FRIDMAN, Rusija, Bankar, sa Avenom suvlasnik Alfa banke

VLADIMIR GUSINSKY, Rusija, Medijski magnat, pred. Ruskog Jevrejskog Kong.

MICHAEL HODOROVSKY, Rusija, Menatep Banka

ALEXANDER SMOLENSKY, Rusija, Prestoničnaja Banka

VITALY MALKIN Rusija, Ruska, Kreditna Banka

VLADIMIR YASIN, Rusija, Ministar ekonomije (kod Černomirdina)

ANTOLY SOBCHAK, Rusija, Gradonačelnik Sankt-Petersburga

YULLY VORONTSOV, Rusija, Bivši ambasador Rusije u UN

YEFIM ZVIAGILSKY, Ukrajina, Bivši Premijer

SONJA LICHT, Jugoslavija, Predsednica Soros fonda za Jugoslaviju

CZESLAV MILOS, Češka, Nobelovac, tražio bombardovalje Srba

DAVID KALEFF, USA, Savjetnik za javne odnose kod Milana Panića

LASLO SEKELY, Jugoslavija, Dopisnik mnogih Sorošovih izdanja

DRAGOSLAV AVRAMOVIĆ, Jugoslavija Bivši guverner NBJ, "vođa opozicije"

©Geto Srbija

ČIJI JE ON ČOVEK??? Pismo Borisa Tadića Jevrejima u Americi

 

Udružujem se u molitvi da spasimo jevrejsku državu.

Dragi kongresmenu Akermane, Danas, na samom početku meseca Tišrija po jevrejskom kalendaru, obeležava se početak Velikih svetih dana. S obzirom na to, čast mi je da vama i svima onima koji slave Roš Hašanu, pošaljem svoje najtoplije čestitke.

 

 

Tokom ovog praznika u sinagogama širom sveta, uključujući i onu koja je od moje kancelarije u Beogradu udaljena samo minut hoda, čuće se duhovni poziv trube, okupljajući Jevreje, ma gde god oni bili, da se podsete na prošlogodišnje događaje.

Kao što u Bibliji piše: ”A treći dan kad bi ujutru, gromovi zagrmješe, i posta gust oblak na gori, i zatrubi truba veoma jako” (Druga knjiga Mojsijeva 19:16). Ovaj dan obeležava početak doba samoispitivanja koje prožima veliku moralnu tradiciju judaizma.

Uistinu, Roš Hašana za svet predstavlja vreme izazova. Stojim rame uz rame sa Jevrejima širom sveta dok se suočavamo sa etničkim i verskim nasiljem i netolerancijom, terorističkim napadima na naš narod, našu imovinu i sveta mesta, i neprekidni antisemitizam.

Mnogo nas sličnosti spaja, a malo razlika deli. Zajedno sa vama i mi u Srbiji ćemo raditi na tome da se stvore uslovi za ponovni mir i bezbednost za naše prijatelje u Izraelu, Sjedinjenim Američkim Državama i jevrejskim zajednicama širom sveta.

Moje misli i molitve uperene su ka srpskim Jevrejima – naročito onima koji su nedavno proterani iz naše južne provincije Kosova i Metohije – kao i Jevrejima u Izraelu i širom planete, dok se udružujem u molitvi sa ciljem da ojačam veze koje nas spajaju, da nadgledam i zaštitim jevrejsku državu i da svim Jevrejima poželim zdravlje i uspeh u svim njihovim nastojanjima, kao i duži spokoj.
Želja mi je da budete upisani u Knjigu života i da se u Novoj godini naše države i narodi još više zbliže.

Najtopliji pozdravi i želje za zdravlje i mir u novoj godini. Sana Tova!

Boris Tadić, predsednik Srbije

Senatorima: Raselu Fajnholdu, Dajani Fajnštaj, Arlenu Spekteru, Džozefu Libermanu, Geriju Akermanu Hauardu Bermanu, Bendžaminu Kardinu, Normu Koulmanu, Barbari Bokser
Kongresmenima: Ramu Emanuelu, Eliotu Endželu, Tomu Lantošu, Robertu Veksleru, Bradu Šermanu, Stivu Izraelu

 

U čijem interesu Boris Tadić danas radi i deluje????  U interesu Srbije i Srpskog naroda, svakako NE!!!

 

#Geto Srbija

IZRAELSKI CIONISTI ĆE UBITI OBAMU!

Edward Adler, urednik novina  Atlanta Jewish Times  je predložio i objavio da će Izrael ubiti predsednika Sjedinjenih Američkih Država u svrhu osiguranja ratnog plana protiv Irana.

On je dalje rekao u svom članku da su u ovaj plan umešani najviši izraelski krugovi. U 2009. godini Adler je napisao članak na stranici davidduke.com, gde je naglasio da će najveći Cionisti u svetu ubiti predsednika Obamu, i da će njihov plan zabiti poslijednji ekser u kovčeg američke slobode i demokratije. Danas je ovaj židovski ekstremista dokazao da su brige opravdane.

 

IZRAELSKI CIONISTI SU RADILI ZAJEDNO SA NACISTIMA NA UBIJANJU EVROPSKIH JEVREJA.

CIONISTIČKE VOĐE SU VEOMA ČESTO IZJAVLJIVALE, “SAMO SA ŽIDOVSKOM KRVLJU, ĆEMO OSVOJITI ZEMLJU”

Ovaj video je ultimativno izlaganje Cionističke izdaje protiv Amerike.

 

ZA PREVOD PRITISNITE CC