Архива

Posts Tagged ‘gubitak’

„POSLOVNI DUH“ VLASTI SRBIJE OD NAMERE ZA DOKAPITALIZACIJU BANKE „TESLA“ DO NJENE PRODAJE

29. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Na spisku projekata koje Aleksandar Vučić uspešno uništava, visoko mesto zauzima i „Tesla štedna banka" u Zagrebu. Vlada nema nikakav plan za rešenje problema u kojima se našla prva posleratna srpska ekonomska institucija u Hrvatskoj. Zbog nesposobnosti i javašluka banka godišnje gubi na vrednosti oko milion evra i tone u propast.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere. Konačno, to je dokazao svojim držanjem kad je raspisan i konkurs za prodaju „Tesla" banke koji je bio otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke najavljeno za 25. avgust. Ti datumi su prošli, a Vlada Srbije je to prećutala. Tako je napravljena velika šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj.

 

            Predrag Popović

LIKVIDACIJA TESLA BANKE

 

Banka „Tesla" osnovana je 2011. godine s namerom da se povoljnim kreditima i logističkom podrškom omogući održiv povratak srpskih izbeglica u Hrvatsku. Inicijativu je pokrenulo Srpsko narodno veće, a „Tesla" je nastala dokapitalizacijom jedne hrvatske štedionice.

Vlada pokrajine Vojvodine je, preko republičkog Fonda za razvoj uložila 1,5 milion evra, a Vlada Srbije 1,7 miliona evra. Akcionari banke kasnije su postale i neke hrvatske firme i pojedinci. Početni kapital od oko 4,5 miliona evra nije bio dovoljan za uspešan rad, tako da je „Tesla" od starta poslovala s velikim gubicima.

Posle prve dokapitalizacije, koja je bila palijativno rešenje, Republika Srbija je imala 29,12, a AP Vojvodina 25,96 odsto udela u kapitalu banke.

Odgovornost za loše poslovanje, pored rukovodstva, trebalo je da snose i članovi Nadzornog odbora. Pored Milorada Pupovca, predsednika SNV, u NO nalazili su se Zoran Pavlović, koji je podneo ostavku, i Biljana Jovanović, koja je bila uhapšena tokom istrage srpskog Tužilaštva za organizovani kriminal pod sumnjom da je, kao predsednica izvršnog i kreditnog odbora Razvojne banke Vojvodine, učestvovala u nezakonitom odobravanju 28 kredita i 16 bankarskih garancija preduzećima Dušana Borovice.

Pošto krediti nisu vraćeni, pokrajinskom budžetu je naneta šteta od oko 27 miliona evra.

Na udaru kritike našao se Bojan Pajtić, koji je optuživan da je fiktivnim kreditima isisavao novac iz osnivačkog kapitala „Tesla" banke i da je ulaganjem u taj posao oštetio Razvojni fond Vojvodine.

Srpska napredna stranka je zahtevala utvrđivanje odgovornosti Pajtića za trošenje budžetskog novca na dokapitalizaciju banke. Koliko je ta vrsta kritike besmislena pokazuje već činjenica da AP Vojvodina, po svom Statutu, nema ovlašćenja da investira u pravna lica u inostranstvu.

Takođe, dokapitalizaciju „Tesle" podržala je Vučićeva Vlada, o čemu svedoče dopisi tadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića Hrvatskoj narodnoj banci o „kontinuiranom interesu Republike Srbije, kao većinskog vlasnika, za daljnji razvoj Tesla banke na hrvatskom tržištu, kao i stabilizaciju njene finansijske situacije".

Koliko je "sposoban", Vučić je pokazao serijom neverovatnih poteza. Prvo je Vlada Srbije 15. juna 2014. dala saglasnost da se „Tesla" banci odobri kredit Fonda za razvoj od 500.000 evra.

S tom dokapitalizacijom, Srbija je ulog digla na 2,2 miliona evra. Samo šest nedelja kasnije, 29. jula objavljen je javni poziv za prikupljanje ponuda za prodaju akcija „Tesla" banke. Da bi haos bio potpun, u razgovoru s Pupovcem, predsednikom Nadzornog odbora, Vučić je najavio gašenje banke.

Pupovac je srpskom premijeru prigovorio na razlici u odnosu prema Srbima u Hrvatskoj i Srbima na Kosovu. Vlada Srbije, umesto da investira neophodnih 10 ili 15 miliona evra, želi da ugasi ili proda jedinu srpsku ekonomsku instituciju u Hrvatskoj, sve pod izgovorom da banka pravi gubitke od milion evra godišnje.

Istovremeno, Srbija se na dnevnom nivou zadužuje za čak 8,5 miliona evra na srpske institucije na Kosovu i Metohiji dnevno se troši oko 650.000 evra, a na arapske migrante nešto više od 600.000 evra mesečno!

Da se ne pominje šteta koju budžetu Srbije prave državna preduzeća, poput „Srbijagasa", preko kojeg se finansiraju vladajuće partije. Pored toga, budžetom Srbije predviđena su sredstva za dokapitalizaciju „Srpske banke", „Dunav osiguranja" i „Poštanske štedionice".

U odnosu na sve te budžetske izdatke, investicija u „Tesla" banku, koja bi značajno pomogla Srbima u Hrvatskoj, predstavlja kap u moru. Međutim, bivšeg zagovornika Velike Srbije, Aleksandra Vučića, ne zanimaju ni ekonomski, ni politički interesi Srba koje je dugo i uspešno gurao u rat protiv Hrvata. Kao i tada, tako i danas u marketinške svrhe zloupotrebljava Srbe s one strane Dunava.

Pozitivnu ideju, u osnovi i ekonomski opravdanu, koristi za obračun s političkim protivnicima. Optužbama na račun bivšeg režima, kao i aktuelnog predsednika pokrajinske vlade, pokušava da prikrije vlastitu odgovornost za nastalu štetu.

Vučić kritikuje bivšu vlast što je vršila dokapitalizaciju „Tesla", a to i sam radi. Takođe, prigovara i na pokušajima da se banka proda, a i sam želi da se na takav način izvuče iz afere.

Prodaja banke nije uspela 2014. godine. Norveški „B2 Holding AS" dao je ponudu od po 8,73 evra po akciji. U pregovorima s ponuđačem predstavnik „Tesla" banke uspeo je da podigne cenu akcije na 13,2 evra, čime bi republički Fond za razvoj i AP Vojvodina dobile oko milion evra. Pregovori su propali, Srbija nije prodala svoje akcije i tako bar malo umanjila štetu.

Ni ovogodišnji pokušaj ne uliva optimizam. Konkurs za prodaju „Tesla" banke bio je otvoren do 14. avgusta, a objavljivanje konačne odluke je najavljeno za 25. avgust. Vreme je prošlo, ali nema konačnog stava srpske Vlade.

Banka ostvaruje gubitke, ali to ne znači da je propala. Većinski vlasnici odlučili su da prodaju akcije. Ako se to u dogledno vreme ne desi, možemo očekivati da će banka biti likvidirana.

Ideja o osnivanju banke je bila odlična, ali ni srpske ni hrvatske institucije nisu pronašle interes da banku dokapitalizuju, tako da je odlučeno da se potraži nekakav strateški partner. Investitoru je mnogo lakše da kupi postojeću banku koja nije u velikim dubiozama, što je slučaj s „Tesla" bankom, nego da traži licencu za osnivanje nove banke. Međutim, kad dobije novog vlasnika, ova banka će verovatno imati drugačiju funkciju – rekao je Zvonko Agičić, predsednik Uprave „Tesla" banke.

Prema nezvaničnim informacijama, interesovanje za kupovinu je pokazao jedan ruski fond. Međutim, otvoreno je pitanje da li će Hrvatska narodna banka, koja donosi konačnu odluku, odobriti ulazak na njihovo tržište investitora iz Rusije, kojoj je Hrvatska, kao članica Evropske unije, uvela ekonomske sankcije. Ukoliko taj posao ne bude zaključen, izvesno je gašenje „Tesla" banke.

Kako god bilo, već je napravljena ogromna šteta budžetu Srbije, kao i srpskim povratnicima u Hrvatskoj. Dobru i značajnu ideju upropastili su predstavnici aktuelne i bivše vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

1. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

UNISTENA POLJOPRIVREDA I STOCARSTVO-1

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

29. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros KanaI oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MOĆNA KRUŠEVAČKA POLICIJSKO-PRAVOSUDNA HOBOTNICA

4. августа 2014. Коментари су искључени

 

Neposredni povod za naše obraćanje je to što su previranja između dva klana unutar policijsko-pravosudne narko mafije u Kruševcu, dramatično ugrozile bezbednost jedne porodice, koja je na putu da postane kolateralna šteta, u situaciji gde se klanovi bore među sobom, kada krupni narko mafijaši imaju sve manje novca, a navike su im veoma skupe, piše u pismu policijskih službenika iz Kruševca.

 

 

 

Radi se o porodici povratnika iz SAD, dr diplomiranog inženjera Dragana Marića i njegove supruge dr Aleksandre-Natalije Marić rođene Dejvidson. Ova porodica intelektualaca sa troje male dece (srednje dete ćerka veoma bolesno) vratila se iz SAD-a, jer je dr. Marić dobio priliku da firmu iz Silikonske doline zastupa na području istočne Evrope i Austrije.

Marići su američki državljani. Bili su u mogućnosti da odaberu bilo koji grad, ali pošto se posao u prodaji radi stalnim putovanjima od kuće, izabrali su Kruševac, rodni grad Dr. Marića.

Mi smo po službenoj dužnosti dobili zadatak da od prvog dana njihovog dolaska pratimo njihovo kretanje. Rečeno nam je da je to zbog osiguranja bezbednosti porodice Marić, a u kontekstu viših nacionalnih interesa. Nismo znali da će i naš rad biti zaludan, a metode nedovoljne kada je kruševačka hobotnica u pitanju.

U svojstvu stanara u zgradi "Panorama" (Majke Jugovića 81), našli su se ni krivi ni dužni na udaru narko kartela. Pošto smo po prirodi posla u predmetu obrade "porodica Marić" došli do svih podataka, ali pošto smo nemoćni da bilo šta uradimo osim da pretpostavljenima pišemo izveštaje, a isti ih redovno guraju u fijoku, rešili smo da Vam se obratimo.

Samo zato što su tražili da se u Srbiji koja teži da postane "uređena i normalna zemlja" poštuje zakon prilikom izdavanja građevinske dozvole za nadogradnju etaže u objektu "Panorama", našli su se na udaru kartela koji je želeo da opere ogromnu količinu prljavog novca, bez ikakve zadrške i bez poštovanja procedura za izdavanje dozvola.

Praćenjem porodice Marić, došli smo do sledećih činjenica, a objavljujemo ih, jer su oba automobila porodice Marić uništena, a dr Marić jedva preživeo nameštenu saobraćajku 24. juna kod Smedereva.

O ovome su svi mediji ćutali po nalogu policijsko-pravosudne hobotnice. Mi kao profesionalci ne možemo da ćutimo. Marići su naša porodica, ali i američki državljani. Ono što Srbiji sada najmanje treba je da banda i mafijaši kreiraju slučaj još gori po Srbiju nego braća Bitići, tako što će razulareni kartel sa hobotnicom likvidirati Mariće, a o mogućoj likvidaciji ima i operativnih saznanja, koja se kriju od vrha MUP i BIA.

Vlasnik objekta je Ristić Radiša, vlasnik SZR Victory u blokadi. Poznat je obaveštajno-policijskim krugovima kao deo hobotnice koja pere novac za narko-kartel, čiji su komandni kadar među dilerima izvesni Deja Bosanac i Suša, za koje se niko ne usuđuje da postavi pitanje porekla luksuznih kuća, automobila, lokala.

Dotični su s druge strane preko porodičnog klana Mijačića povezani i sa nekadašnjim mitrovačkim, a sada kruševačko-kosovopoljskim srpsko-albanskim krupnim igračima, koji transportuju ogromne količine droge preko Kruševca.

Po potpisivanju briselskog sporazuma, "ekipe" su učinile sve da još jednom upotrebe nesreću nedužnih Srba sa Kosmeta, a kada im to nije uspelo, mafijaške operacije (i porodice) preselili su se sa Severa KiM u Kruševac.

Klan Mijačića čine penzionisani inspektor za privredni kriminal Mijačić, koji poslove vodi iz Starog Trstenika, kao i njegova dva sina, Ivan Mijačić Konsiljere i Miljan Mijačić, viši inspektor saobraćajne policije u Beogradu. Konsiljere je u postupku prelaska u SNS iz mafijaškog krila DSS-a, pošto je pod njegovim vođstvom okružnog odbora DSS ostvario najgori rezultat u istoriji na poslednjim izborima.

Konsiljere se najavom preleta u SNS uvukao pod kožu drugom čoveku SNS-a Kruševac, nekadašnjoj "legendi" SPS-a Kruševac Miletu Medi.

Dakle preletač preletaču oči ne vadi, već svi završavaju u SNS-u. Nekako je cela operacija izvedena iza leđa ministra Gašića. Dok je Bata Santos bio preokupiran selidbom u Ministarstvo odbrane, praktično iza njegovih leđa, Konsiljere i Mile Meda su odradili pripremu skorog preleta i pozicioniranje Konsiljerea na mesto visokog rukovodioca u Gradu Kruševcu, i to sa zaduženjem za urbanizam!

Konsiljere je dakle pravni savetnik Raše Ristića još od pre 6-7 godina, kada je ekspresno pribavio diplomu u Kosovskoj Mitrovici. Konsiljere je i ključna karika u spajanju krpunih mafijaša iz kruševačko kosmetskog kartela i lokalnih dilera i perača novca.

U novembru, kada su pokušali da iskoriste užasnu situaciju nesrećnih kosmetskih Srba kako bi nastavili svoje mafijaške aktivnosti na Severu KiM, svi ključni sastanci održavani su pod dirigentskom palicom upravo Konsiljerea upravo u nedovršenoj armirano betonskoj garaži-suterenu u objektu "Panorama".

Treća osoba klana Mijačića je Miljan, koji je inspektor za teške saobraćajke i ostale probleme u Beogradu vezane za vozila. U Kruševcu provodi neverovanto mnogo vremena za nekoga ko je inspektor u Beogradu.

Vozi luksuzni crveni Alfa Romeo, a niko ne sme da ga pita za poreklo novca za kupovinu istog, kao ni kako je "uštedeo" da "kupi" stan u objektu "Panorama", a u kome privremeno boravi njegov brat. A u ostalom, niko ne pita ni njegovog brata gde je našao novac da kupi crnu Insigniju raških tablica koju parkira redovno ispred narko kafića kod bazena i to u sred radnog vremena….

Klan Mijačića je navodno omražen od načelnika policije Miljana Petrovića, ali u praksi je situacija sasvim drugačija. Miljan, kao i uvek, ne kontroliše ništa, već samo radi ono što mu naredi Miloš Perović. Uz to klima mu se stolica, na udaru je suparničkog tabora koji želi da instalira “kalifa umesto kalifa”, pa Miljan "vešto balansira" ugledajući sa na svog mentora, direktora Veljovića.

Elem, u aprilu dr Marić pokreće upravne i krivične postupke protiv osoba koje su falsifikovale isprave neophodne za dobijanje lokacijske i građevinske dozvole, a u svojstvu pravno zainteresovane strane, kao stanaru zgradi. Odmah po podnošenju prijava, dr Marić se našao na udaru kartela i hobotnice.

Od verbalnih pretnji izdvojili bismo napad preko telefona, koji je uredno snimljen ali ga niko ne koristi od nadležnih. Ristić je pretio porodici Marić i rečima "u policiji su sve sami moji ljudi. Miljan Petrović ne zna šta mu se radi po SUPu, mi sve kontrolišemo."

Ristićeva tvrdnja je sasvim utemeljena. Informacije cure na sve strane iz PU Kruševac, i zato niko nije uhapšen u Vučićevim ćorcima koje je on zvao Grom i Grom1.

Na primer, momak koji je u Gromu prijavio krupnog dilera iz sela Jasika odmah je oko novogodišnjih praznika unakažen, i jedva preživeo na splavu na Moravi u Jasici, jer je neko iz PU Kruševac odao mafiji njegovo ime. Vrhunac svega je što je nedavno vrh kruševačkog kartela instalirao rođenu sestru Ristić Radiše kao inspektorku za privredni kriminal!

Dotična nema nikakve kvalifikacije, kupila je za jednu noć nekakvu diplomu, u čemu je učestvovao i Konsiljere, a zahvaljujući svojim nespornim oralnim sposobnostima, postala je inspektorka preko noći!

Miljan je opet balansirajući, dok mu se stolica klima, iako sam nije imao prilike da se uveri u njene oralne sposobnosti, poslušno aminovao njeno "unapređenje" od nižeg službenika u inspektorku za privredni kriminal, i to u vreme dok isto Odeljenje vodi više postupaka po nalogu tužioca protiv njenog brata Radiše! Unutrašnja kontrola MUP Srbije je dobila prijavu, ali ne radi ništa po pitanju oralne inspektorke Ristić!

Klan Mijačića poznat je u Kurševcu i po porodičnim skandalima. Otac i sinovi su ostavili samu da se muči u garsonjeri u Kruševcu suprugu i majku obolelu od Alzheimer bolesti. Penzionisani Mijačić se preselio u tazbinu u Stari Trstenik gde je prebijao i konačno do smrti pijan prebio tasta, a Petrovićeva PU nije smela ili nije htela ni uviđaj da odradi. Kada se zanemarivanje majke pročulo po Kruševcu, vrh kartela nije želeo takvu "pažnju" javnosti, pa su Mijačićima naložili da zaposle jednu bivšu službenicu centra za socijalni rad da je obilazi.

Gume na automobilima porodice Marić su više puta imale udenute male ekserčiće kako bi došlo do mogućeg prevrtanja automobila pri većim brzinama na redovnim dugim putovanjima dr Marića. Poslednji ekserčić, kako smo pročitali u prijavi dr Marića, udenut je 13. juna pred polazak na more petočlane porodice. Samo pukim čudom izbegnuta je tragedija.

Ali 24. juna dr Marić kreće na put za Rumuniju i Mađarsku. Posle Velike Plane, dolazi do naglog zanošenja oko desnog prednjeg točka pri 120km na sat. Dolazi do višestrukog dramatičnog prevrtanja skoro novog automobila Toyota Avensis koji završava preko ograde u njivama ispod autoputa.

Automobil je uništen, ali neuništivi dr Marić izlazi na zaprepašćenje saobraćajne policije, samo blago ugruvan! Sve svoje sumnje Marić prenosi zameniku višeg tužioca Surle, gospodinu Simiću. Surla, kao jedan od ključnih pipaka hobotnice, nalaže Simiću, svom potrčku, da "loptu" prebaci na Osnovno tužilaštvo, jer očigledno ne želi da istražuje pokušaj ubistva koji je izveo njegov kartel.

Očajni Marić prijavljuje sve Osnovnom tužiocu i danima moli da se uradi veštačenje na automobilu na kome je očigledno urađena "intervencija" na sistemu za vešanje prednjeg desnog točka. Tužilaštvo danima ništa nije uradilo….

Paralelno s tim, u upravnom postupku dokazuje se falsifikat isprave, a i revnosni “kalif umesto kalifa”, inspektor Popović prikuplja sve informacije i dokaze u krivičnoj istrazi za falsifikat isprave protiv Ivana Mijačića i Radiše Ristića. Pošto pokušaj ubistva (osmišljen u klanu Mijači)nije uspeo, Ristić u više navrata zove, Marića i nudi mu "sastanak nasamo u kafiću" kako bi "SVE RAZJASNILI", ali je on odbio.

I dok se Marić rve sa policijsko-pravosudnom hobotnicom koja danima odbija da veštači automobil, na scenu stupa Konsiljere u svojoj ulozi u Gradskoj upravi. Još jedan čovek kartela, Bjelanović, načelnik gradske uprave, na nagovor Kosiljerea i Ristića odobrava lokacijsku dozvolu, i bez dokumenata koji su falsifikovani a obavezni, čak i ne pozivajući stranke u postupku na usmenu raspravu koja je obavezna! To se dešava 2. jula kada policija vraća olupinu dr Mariću bez urađenog veštačenja….

3. i 4. jula dr Marić najavljuje upravnu žalbu i krivičnu prijavu protiv Bjelanovića i odlazi na sastanke sa osnovnim tužiocem i Miljanom Petrovićem. Marić ih je molio da mu zaštite porodicu i da pogledaju slike poluosovine zasečene dijamantskom žicom…Ove to nije baš mnogo interesovalo, izgleda i sve su ostavili za ponedeljak 7. juli.

U noći 6. na 7. juli, 0:45 časova prema zapisniku koji nam je dostavljen, zapaljen je i drugi automobil porodice Marić, neposredno ispred objekta "Pamorama"…. Policija je odbila da obezbedi mesto zločina i odbila da razgovara sa Miljanom Mijačićem i Stevanom Daskalovićem koji su se "slučajno" našli u inače neuseljenom stanu 21 iznad zapaljenog automobila, a i posmatrali s parkinga kako automobil gori.

Na smrt preplašena, dr Aleksandra Marić rođena Dejvidson zove dežurnog oficira američke ambasade, koji zove MUP a iz MUP-a bude Miljana Petrovića, koji sa velikim zakašnjenjem obezbeđuje mesto paljevine.

Odmah po svanuću, PPZ inspektor, kako piše u njegovom izveštaju, ustanovio je nedvosmisleno da je požar podmetnut. PU Kruševac konačno nešto ozbiljnije, barem prividno, shvata da je situacija ozbiljna.

Inače, pomenuti Stevan Daskalović je operativac kruševačkog kartela. U višestrukim imovinsko-ortačkim je odnosima sa Radišom Ristićem i drugom iz odeljenja u srednjoj školi, Miljanom Mijačićem. Bio je jako dobar đak u srednjoj školi.

Ali pošto mu otac naprasno umire, umesto da bude dobar student on odlazi u Italiju. Pod objašnjenjem da "je morao da se snalazi za pare", postaje ulični vojnik italijanske mafije gde je i naučio kako se rade paljevine i slična "kažnjavanja" svih koji se nađu na putu mafije.

Po povratku u Kruševac, naše službe u rasulu više ne vode računa o "povratnicima" poput Daskalovića. Ali su nam zato iz Beograda odmah naložili da pratimo sve komunikacije Marića, jedne primerne porodice visokih intelektualaca samo zato što je dr. Marić rođena Dejvidson nekada radila u Stejt dipartmentu….

Odmah po uništenju drugog automobila, vrh PU Kruševac je naložio da u interesu hobotnice i poljuljanih fotelja sve treba zataškati. Niti jedan medij nije obavešten.

(Članovi zabranjenog nezavisnog sindikata policije)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATNA DRŽAVA LAZAREVAC: KOPANJE POD VODOM DO DUŽNIČKOG ROPSTVA BASENA KOLUBARA

 

Mračna strategija kriminalizovanog dela srpske vlasti, da što više uništi Rudarski basen Kolubara, kako bi njegove delove a možda i ceo sistem privatizovali i predali u ruke domaće i međunarodne mafije, dobrim delom je uspela. Ostalo je još samo da se i Srbija i njeni građani pomire sa tim. A, hoće li, biće poznato na jesen kad krenu obećane redukcije električne energije.

 

               Insajder: K-5

 

Kolubarski tajkuni su rano shvatili da ma koliko novca proneverili iz Rudarskog basena, nikada neće moći da se mere sa pravim kriminalcima koji su svoj novac zaradili pištoljima.

Za to su imali dobar primer, kada je svojevremeno predsednik opštinskog odbora Nove Srbije i glavni čovek za ubacivanje kamiona u "Kolubaru" – Vladimir Jevtić Jefta, rešio jedno veče šenluči po beogradskim splavovima. Beogradski mafijaši mu to veče nisu ništa uradili, jer realno ne bi imalo efekta kao što je imalo efekta ono što su mu uradili sutradan u njegovom rodnom Lazarevcu.

Došli su kod njega kući, odveli su ga u šumu, skinuli ga golog i vezali za drvo i ostavili. Konfiskovali su mu džip i uzeli sav novac i dragocenosti iz kuće. Time su dokazali da nije isto biti kriminalac od karijere i biti miljenik vlasti, koji je do juče prodavao kore za gibanicu na pijaci i nosio nadimak: Slina.

Poučeni Jeftinim iskustvom, lazarevački tajkuni ne idu dalje od Stepojevca i svu svoju delatnost su koncentrisali na pljačkanje Rudarskog basena i izgradnju veštačkog jezera, gde bi gradili hipodrom, hotele i kupleraje i bili svoji na svome.

Znali su da čak i da odu negde sa tolikim parama koje su oteli iz Rudarskog basena, neko će ih istući ili nešto još i gore i oteti im iste. Godinama su izmeštali reku Kolubaru, rekultivisali zemlju, izravnali nepregledne hektare oko protočnog jezera na reci Kolubari, a opet sve o trošku Rudarskog basena, sa ciljem da tu zemlji sami sebi dodele preko Gradske opštine Lazarevac.

Rudarski basen bi po obavljenom poslu pravljenja veštačkog jezera i privođenja starog odlagališta nameni za hipodrom, trebalo da zemlju preda u vlasništvo Gradskoj opštini Lazarevac, čiji bi je predsednik Branko Borić (DSS) dodelio dalje svojim prijateljima tajkunima.

Posao oko građevinskih dozvola, izmene Urbanističkog plana i sve prateće dokumentacije poveren je Milanu Raliću-Čombetu, opskurnom liku i nerazdvojnom prijatelju Branka Borića, od kojeg se nije odvajao i kojem je glumio vozača dan i noć, a bio je direktor Direkcije za izgradnju Lazarevca.

Prvi problemi u tajkunskom raju nastaju smenom vlasti DSS u republici i dolaskom Dragana Đilasa za gradonačelnika Grada Beograda. Đilas menja Statut Grada i sve ingerencije oko građevinskih dozvola i ostalih lokalnih taksi uzima iz ruku opština i prenosi na Grad.

Sad tajkuni ne mogu da budu svoji na svome, jer bi za sve odgovarali Gradu i morali bi da daju značajne svote. Ovako da je to ostalo na opštinama, oni bi ono što bi platili opet kroz sistem protočnog bojlera sami sebi vratili.

U Skupštini Grada Beograda odbornička grupa DSS predvođena Draganom Tomićem, bivšim direktorom Rudarskog basena, bori se i rukama i nogama za promenu Statuta, ali bezuspešno.

Pokreću razne inicijative, peticije, kampanje, ali opet slaba vajda. Na kraju uspostavljaju džentlmenski dogovor sa Đilasom, koliko bi on trebalo da dobije od hipodroma i odmarališta na jezeru reke Kolubare i planovi se nastavljaju.

Novi direktor Rudarskog basena, Nebojša Ćeran (DS), dozvoljava svom zameniku Vladanu Radovanoviću (SPS) da nastavi sa svojim kolegama iz SPS: Slobodanom Markovićem, Milivojem Nikolićem, Živojinom Jovanovićem i ostalima iz svih mogućih stranaka da rade dalje na projektu izmeštanja reke Kolubare i gradnji jezera i platoa za hipodrom, hotele i kupleraje.

U međuvremenu opet se menja vlast 2012. na republici i u Rudarski basen dolazi Milorad Grčić (SNS) za generalnog direktora. Gradnja se i dalje nastavlja, a da bi se to odvijalo po planu potrebno je zadržati dobri stari provereni direktorski kadar iz vremena Tomića i Ćerana.

Tako se oni samo prepakuju, te Tomićevi i Ćeranovi pomoćnici iz top menadžmenta prelaze u srednji menadžment, a ovi iz srednjeg nivoa menadžmenta odlaze na top menadžment nivo. Sve glave aždaje su još uvek tu, samo ona najveća glava je stavila novu masku u liku Milorada Grčića.

Bilo kako bilo sprega SNS i tajkuna iz DSS i SPS, postaje toliko jaka da shvataju da Lazarevac treba da postane njihova privatna država, pa tako isposlovaše promenu Statuta Grada Beograda, gde se opet vraćaju one oduzete ingerencije opštinama.

To se dešava 30. maja 2013. a članovi Komisije za izmenu Statuta su gle čuda: Andreja Mladenović (DSS) i Aleksandar Antić (SPS). Naravno, sve je urađeno na inicijativu SNS, koju je potpisalo 100.400 građana Beograda, a izglasalo demokratskom većinom 75 odbornika u Skupštini Grada.

Sve je lepo spakovano i gradnja platoa se nastavlja. Određuje se novi direktor sektora zaštite životne sredine dr Slobodan Radosavljević, da vodi poslove oko ulaganja novca Rudarskog basena u prostor oko protočnog jezera gde će se graditi hipodrom, hoteli, kazina i kupleraji, a sve na ime "zaštite životne sredine".

Krediti od EBRD i nemačke KfW Bank samo pristižu i nemilice se troše na zemljište poklonjeno Gradskoj opštini Lazarevac, a Rudarski basen pada u dužničko ropstvo iz kojeg će dočekati privatizaciju.

Na vlasti u opštini Lazarevac su sve stranke, predsednik opštine je iz SPS, njegov zamenik iz SNS, a najznačajniji koalicioni partner je upravo Milan Ralić-Čombe sa svojom grupom građana "Klub ljubitelja Lazarevca".

Svi su tu. Sva je sreća da smo glasali za "vlast naroda" a ne za "vlast tajkuna". Privatna država Lazarevac se sprema da lansira prostor oko protočnog jezera na reci Kolubari kao turističku atrakciju, a sve u organizaciji šefa kabineta generalnog direktora Gorana Perišića (iz DSS preleteo u SNS) u okviru manifestacije "Kolo mira u čast predaka" koje je 27. aprila, 2014. najavljeno tekstom na internet stranici Rudarskog basena:

"…Na inicijativu Udruženja čuvara srpske tradicije i običaja ‘Prela i posela’, a pod pokroviteljstvom Rudarskog basena ‘Kolubara’, kod Protočnog jezera reke Kolubara (na širem području mesta Veliki Crljeni), 14. septembra 2014. biće održana masovna svečanost povodom obeležavanja značajnog jubileja – stote godišnjice Kolubarske bitke. Ideja je da se toga dana preko deset hiljada ljudi iz cele Srbije, ali i inostranstva, uhvati za ruke i simbolično formira kolo koje će čitavom svetu poslati poruku mira i solidarnosti, kao i zahvalnosti precima za žrtve koje su podneli tokom Prvog svetskog rata.

– S obzirom na to da se delatnost Rudarskog basena ‘Kolubara’ odvija na teritoriji opština Lazarevac, Lajkovac i Ub, kao i da veliki broj zaposlenih potiče upravo sa područja na kome se čuvena bitka odigravala, smatramo da je naša obaveza, kao društveno odgovornog preduzeća, da prigodno obeležimo godišnjicu ovog velikog istorijskog događaja – rekao je Goran Perišić, šef kabineta direktora RB ‘Kolubara’ i predsednik Organizacionog odbora manifestacije, čija priprema je uveliko u toku…".

Inicijativa je dobila blagoslov episkopa šumadijskog Jovana (čitaj: popa koji daje oproštaj greha za pare), episkopa valjevskog Milutina (čitaj: popa kojem Grčić daje donacije u ime Kolubare, a ovaj mu dao nekakvu lentu), podršku Kancelarije za saradnju sa crkvama i verskim zajednicama Vlade Republike Srbije (čitaj SPS- Milete Radojevića), Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predstavnika lokalne samouprave svih opština sa područja na kome se bitka odigrala, kao i brojnih kulturno-umetničkih društava i drugih udruženja koja se bave kulturom iz gradova širom zemlje, ali i dijaspore. Ukoliko sve protekne kako je planirano, kolo bi trebalo da uđe i u Ginisovu knjigu rekorda.

Vrlo mudar potez od strane tajkuna je da se projekat internacionalizuje i privuče strani kapital, prividno ili stvarno kako bi se zaštitila investicija od potencijalnog oduzimanja sutra od strane neke pravedne narodne vlasti.

Svaka vlast se boji da nacionalizuje imovinu, koja je u vlasništvu strane kompanije, pa makar imala dokaze da je to imovina oteta od naroda i od države. Tajkune iz Kolubare savetuje ista ekipa pravnih i ekonomskih eksperata, koja savetuje i ostale srpske tajkune. Uglavnom Dinkićevi i Vlahovićevi ljudi, koji rade po oprobanim receptima.

I onda su, kao kulminacija manijačkog odnosa kolubarskih tajkuna prema prirodi, došle i majske poplave i potopile kolubarske kopove. Poplave su izazvale direktnu štetu od 369,6 miliona evra i ko zna koliko indirektne štete, jer Srbija će još dugo uvoziti polovinu potrebne električne energije.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

ZLATIBOR LONČAR KAO DIREKTOR URGENTNOG CENTRA KCS JE VAŽIO KAO STRUČNJAK ZA PROVIZIJE A NE ZA VIZIJE U RUKOVOĐENJU ZDRAVSTVENOM USTANOVOM!!

 

Grupa lekara zaposlenih u najvećoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, Kliničkom centru Srbije (KCS), uputila je otvoreno pismo Aleksandru Vučiću. Pismo je upućeno i redakciji, kako bi najšira javnost shvatila vezu između dr Zlatibora Lončara i Vučića. U pismu prepunom gorčine zbog stanja u KCS, autori između ostalog javno poručuju Vučiću: "…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada nas je 97 odsto protiv SNS!".

 

 

„Ovog pisma možda ne bi ni bilo, da nije bilo televizijske emisije pod imenom „Odluka 2014". U njoj je Vaše interese zastupao dr Zlatibor Lončar, inače polupismeni klinički asistent iz KCS (najniži rang doktora). Već na samom početku "angažmana", bilo je očigledno da nijednu knjigu lektire nije pročitao još od srednje medicinske škole. Sve što je rekao bilo je nepismeno, nemušto i svodilo se na: "OK" i "…Ja ću to rešiti".

Ali, mi njega i dalje, svakog dana, gledamo kako tupim nožem i glavom doslovno masakrira Klinički centar. A, kako misli da promeni zdravstveni sistem, sistem koji ni u čemu sem u kriminalu nije dobar, to ga ne zanima. Bitno mu je da zna "…ko, šta, koliko i kako radi…". Kod njega nema nikakve vizije. Ima samo provizije

Gospodine Vučiću, nemojte nam reći da ne znate da je dr Zlatibor Lončar ovih dana kupio luksuzno vozilo BMV 6, i to za keš! Pravi džip za prvog transplantera Srbije! Isti takav ima i njegov prethodnik i uzor Đorđe "Džo" Bajec.

Auto je kod njih statusni simbol, a ne stvar para. Para ima koliko hoćeš. Samo je u Beču plaćao 3.000 evra dnevno čitavih 60 dana bolnicu za novorođeno dete-nedonošče. Odakle, kad više nema ni Duće ni Kuma? Pa, tu je lečenje u inostranstvu.

Bivši ministar, Tomica Milosavljević, lečio se u inostranstvu tri dana, a ovaj vaš Lončar leči dete 60 dana. Proveravali smo da li je to platio RFZO. I izgleda da nije. Ko je onda platio? Pitamo vas kao njegovog šefa? Nadamo se da znate da mu je prvo dete umrlo njegovom krivicom. I zbog loših procena njegove miljenice dr Snežane Rakić, sada nezasluženo direktorke Instituta Narodni front. I njenog dečka Nikole Antića.

Kako vam je ovaj tupan postao novi Gospod Bog za medicinu? U Kliničkom centru ima 211 profesora Medicinskog fakulteta. Mnogi bi od njih rado postali vaši savetodavci i saradnici. I bili bi vam lojalni. I sposobni i učeni i ugledni i lojalni. A vi baš na Lončaru insistirate! Ponižavate dalje našu ionako uniženu struku. Postavili ste kaplara za generala!

Ne ide to tako g. Vučiću! Zar ne znate da je Zlatibor postao klinički asistent tek kad je došao na vlast? A imao je tri bolja protivkandidata. Gde bi mu bio kraj da je bar docent? Doktorat mu rade ovih dana, jer on ranije nije imao vremena. A nema vremena ni sada. Ima mnogo preča posla. Mulja.

Nazvali su ga doktor Smrt! Tako je svedočio Dejan Milenković – Bagzi. Ubrizgao je insulin Vesku Božoviću po nalogu Dušana Spasojevića Duće. Kao nagradu je odmah dobio Audi A6. Svi to znamo.

Pravdao se da je priča neozbiljna, jer Božovića nije video, operisao, ni lečio, a injekcije ne daje on već sestre. Tačno, nije mu dao injekciju, već samo ubrizgao smrt preko plastične cevi infuzije! A, taj Bagzi, kod Duće i Kuma nije bio ništa sem vozač. Vozio je i njega, kad zatreba. Tužio je novine i dobio. Niko nije mogao da dokaže to ubrizgavanje. Trajalo je svega 5 sekundi. Nije bilo svedoka. Nije ga ni dodirnuo, a kamoli ubo. Samo cevku plastičnu.

Sad on ima i sudije i kadije. Sa njim nema šale. On je smrt za one koji ne podviju rep. Zamislite šta se sve ovde pričaDa on ne zna da operiše. Da mu hirurzi iz Hrvatske govore šta da radi na transplantaciji. To nije istina, jer on njima govori šta da urade! Samo oni rade. On se obuče i posle svuče. Uđeš izađeš i gotovo!

U medicini ovakve uspehe, još niko nije postigao kao on. Bojić je bio malo dete za njega. Ovde će mu za života spomenik podići. Jer nikada nije video transplantaciju, pre nego što je ušao u salu da napravi prvu. A, mašta o tome da jednom uradi sam sve organe: srce i jetru i pluća i pankreas i creva i oba bubrega. Ovako kako je do sada radio, može sve da uradi, ali tako što u operacionu salu uđu gostujući hirurzi iz Hrvatske, i šiju, a on zapoveda i plaća.

Odakle, bre, g. Vučiću? I koji to marketing ovaj prodaje? Važna je dobra organizacija. A za dobru organizaciju važno je da te se plaše. A njega se svi plaše. Mnogo ga se plaše. Ko je jednom ubijao može uvek da ubije!

On takođe može da napravi proveru za svakoga. Onakvu kakvu poželi! Pozove Saleta (Aleksandra Đorđevića, direktora BIA, prim. aut.) i sve je tu. On priča da je Saleta postavio, zajedno sa sabratom Nikolom Petrovićem (direktorom Elektromreže Srbije). Kao i predsednike sudova, tužioce, direktore, sekretare, državne sekretare, ministre.

Ko ne sluša, oni njega slušaju. Samo pozove Saleta i taj je "na merama". Ko je taj Sale koji može sve da nas sluša? Kako sme to da radi? Jeste li mu vi to omogućili ili Zlatibor?

Lončar priča drugim doktorima kako on i vas leči od svih bolesti. Daje vam infuziju u Vladi. Usta su vam zdrava, ali vam on radije daje infuzije. Ekspert je za infuzije. Da ne smarate usta! Njemu je lakše! Voli da vas gleda nemoćnim. Iscrpljenim i umornim. Ubrizgava vam injekcije. On uvek može da ubrizga šta hoćeš! Infuzije se ne daju, g. Vučiću, onome ko može da pije. To rade samo diletanti!

On je direktor Urgentnog centra – gospodar života i smrti! Gospodar prstenova! Može da rokne svakoga! To je mnogo puta urađeno od strane Risa (dr Risović, anesteziolog "za overe", prim. aut.) i njega. Krljali su se, jer je bio malo bliži Dući i Kumu. Zato je on pobegao, a ovaj ostao. Zbog neprirodne blizine smrti. Zato su Zlatibora prozvali dr Smrt!

Zlatibor ne čita knjige! Sve je već pročitao što je planirao. Zato ima siromašan rečnik. A dubok džep. Radove mu pišu neki ljigavi profesori. Pa se dopisuju kao koautori, da bi drugima pokazali koliko su bliski sa njim. Rečito i slikovito!

Odjednom, on i dr Vladimir Đukić odoše u Beč. I ugovore da se tamo rade transplantacije za nas. Izvozićemo organe, ako ne možemo proizvode! A tek su ovde počeli da rade transplantacije. Takoreći osam transplantacija u jednom danu. To je dobro za rejting, ali nije za budućnost. Transplantacije treba da se rade svaki dan. Svakako ne jednom mesečno po osam organa.

Đukić je takođe karikaturalna pojava. Velika mu je preporuka što može da pojede 50 ćevapa. A poslušan. Imenovao je Zlatibora za direktora Urgentnog centra.

Zlatiborov naučni napredak je počeo pre godinu i po. Imao je sam samo jedan rad i to kao deveta rupa na svirali (deveti autor). A 2013. godine objavljena su mu tri. Plan je da u ovoj godini objavi još 30 radova. Čitava biblioteka. Vidite, stavio ga Hadžija tj. Pejčić, kao urologa. Pa Mića Petrović i njegova žena u rad o imunoscintigrafiji.

Pa, Ana Vidović, u hematološki rad, koji ne može ni da protumači na šta se odnosi. Tako je ove godine postao i hematolog i urolog i nuklearni stručnjak. Jedino nema pojma o medicini. Bruka jedna!

U KCS on odlučuje, a Miljko (Ristić) odgovara. Takva je podela posla. Jednog dana kad neko vikne zatvor, pustiće da ga zatvore. Direktor, a ustvari pomoćnik. Pomoćnik, a ustvari direktor. Takav je ovaj vaš poredak. Tu mu je i prof. Gaga (dr Gradimir Dragutinović).

Sin nešto radi u nabavkama i okolnim prljavim radnjama. Pa zar vi nemate prijatelja, koji bi vam to ispričao? Zar vama treba ovakva ekipa? Lončarova kuma, Lana Novak, direktorka je javnih nabavki u KCS. Ej, bre, pa to nema ni u Severnoj Koreji! Nesposobna mlada žena. Sve izvršava kako joj ovaj kaže.

A kako gazduju u Kliničkom centru? Lepo da lepše ne može biti. Ima dosta para. Fond im na posluzi. Protočni bojler. Naplaćuju grejanje od drugih ustanova oko njih. Sve proizvode iz „svoje" kotlarnice prodaju. Tako se besplatno greju. To su prave uštede.

A uskoro sve stvari uzimaju u svoje ruke. Niko neće da se pita sem njega. Mora i Ministar da bude. I kineske lekove će da uvozi. I direktor Kliničkog centra i direktor fonda će da bude. A kakve će tek uštede da napravi, kad počne izvoz organa preko Eurotransplanta. Sve je u pripremi za posle 16. marta.

Najveći uspeh Kliničkog centra je otvaranje odeljenja na Kopaoniku. Klinika prava. Helikopter na usluzi. Medicina budućnosti. Kad dođu radnici i sirotinja, da ima ko da ih zbrine. Mogu da padnu sa skija, sa žičare…Svašta može da im se desi.

Ovde, na gastroenterologiji, epidemija šuge. Na ortopediji epidemija klostridije! Nema kupatila. Nema uslova…Ali, nije to obična šuga, već norveška. Mi njima izvozimo organe, od njih uvozimo šugu!

Što se TRLI (ishrana i pranje veša) tiče, to im je ćerka firma. Napravili su ćerku u obliku firme. Vanbračno dete tj. nezakonito. A mnogo košta. Ćerka mora da se finansira…

I docent će da postane. Mada bi mnogo bolje bilo, da bude odmah profesor. Takav kalibar…Postavio je svoju ženu, advokata Vesnu Lončar, za Predsednika Upravnog odbora PTT. A šta će biti posle izbora samo on zna. Ona je dobila zastupanja firmi, da se lova meri bajkama. Baš dobar raspored. Ne daju da drugi kradu. Krenulo im je. Potop pravi!

Ne znamo šta ćete ovim povodom uraditi gospodine Vučiću…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada?“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: