Архива

Posts Tagged ‘dugovi’

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

27. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

ALBANSKA ZAVRSNICA

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

21. јула 2016. Коментари су искључени

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

ZADUZENI LIVAC

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ČETIRI STUBA I BUDUĆNOST SRBIJE: SVE ZA REJTING KROZ GLUMU PATRIOTIZMA U POKUŠAJU SPASAVANJA OD IZDAJE NA PREDIZBORNOJ KONFERENCIJI ZA ŠTAMPU

22. априла 2016. Коментари су искључени

 

Na slici je jedino nejasno, da li ove ovce idu prvo na šišanje pa na klanje, ili su već ošišane…?!????

Imajući u vidu da smo mi Srbi na žalost malo zapamtili iz istorije (a novije nikako!) našeg naroda, pa i danas bismo vrlo brzo naseli čak i na ovakav mogući novopatriotski, lažno samokritički i demagoški predizborni nastup i hrabro” iskazane reči govorničkom veštinom od strane bivšeg Radikala, sada na funkciji Predsednika Vlade u Srbiji!!

Gospodo čelnici EU, prijatelji Srbije, moram da vas podsetim da su svaka strana država, njeni političari, diplomate, (što se posebno odnosi na one diplomate koji borave u Srbiji, među kojima ima i nedobronamernih), pojedinci, strane grupe i organizacije koje borave u našoj državi, dužni da poštuju zakone, pravila, običaje, tradiciju i dostojanstvo države domaćina, i skrećemo pažnju da smo mi njima dali pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja u našoj zemlji, ali i da zadržavamo pravo da odgovorimo na njega!!

 

 

002Aa.CETVRTI STUB I NESTANAK SRBIJE-21

 

Takođe se nadam da angloameričke političke vrhuške nisu zaboravili da su samo nedavno, članice EU sa Amerikom i još 18 drugih NATO zlotvora u Srbiji sejali smrt svojim krstarećim raketama, kasetnim, uranijumskim i drugim avionskim tepih bombama, … stvarajući žrtve i među civilnim stanovništvom, u nelegalnoj agresiji nazvanoj Saveznička sila” ili kako su je krstili Amerikanci –Plemeniti nakovanj”, (što je po vašim merilima shvatanja pravde i humanosti to tada “bilo poželjno i dozvoljeno”), i čiji se učinak”, na kraju, ogledao u stradanju velikog broja nedužnih civila i dece, i rušenju infrastrukture države Srbije, koja je obasuta i uranijumskom municijom od čijih će posledica ispaštati generacije našeg naroda.

Kao što smo svesni da su se Amerikanci uvek do sad` trudili da se pokažu kao "nevinašca", takođe smo svesni da je za EU, (želeći da sebe pospe pepelom zbog ranije učinjenih zločina prema Srbiji) koja se svojim aktivnostima pretvara u novu Kominternu, i čijim delovanjem je svaka država koja ulazi u njen sastav, morala da uđe sa promenjenom socijalnom, društvenom, privrednom i političkom strukturom, i svojim prečesto ciničkim zahtevima želela da Srbiju i njen narod ponize u različitim vidovima njene unutrašnje i spoljne politike!!

Pa je tako pod političkim prtiscima EU-je, Jugoslavija a kasnije Srbija, izručila i poslala u Hag predsednika sopstvene države kao i čitav politički i vojni vrh Srbije, a čiji je zadatak bio da brane sopstvenu državu od NATO agresije, a sada, novi zahtevi evropske familije da Srbija „upodobi spoljnu politiku sa EU“ (čitaj odrekne se sopstvene spoljne politike) i obustavi (jak???) izvoz jabuka, krušaka i mleka u Rusiju, pretstavljaju grotesku i deluju smešno i ponižavajuće do bola,  jer je potpuna iluzija da ako bi Srbija uvela sankcije Rusiji, to „bacilo Rusiju na kolena“…!!!!

Vama je u suštini trebalo javno i pismeno poniženje Srbije kojim biste mahali da su Srbija i srpski narod, vekovni prijatelj ruskog naroda, uveli sankcije Rusiji, (kao Crna Gora), prava istina je da bismo time, u stvari uveli sankcije Srbiji i namerno naneli očiglednu štetu sopstvenom narodu i državi!!!

A naša glupost je bila ta što smo više mislili na interese EU a ne na interese sopstvene države i naroda, pa smo postupali toliko ponizno posle briselskog dopisa – upozorenja „ed memoar“ , zbog čega smo mojom voljom počeli sve manje da izvozimo u Rusiju, i ostvarili izvozni manjak od preko 330 miliona evra, a da niko od građana nije digao ni čačkalicu protiv nas zbog takvog postupka!!!

Mi, država Srbija, pristali smo da ne koristimo prednosti koju imamo, samo zato što to od nas očekuju birokrate iz EU!!! Kakvi smo mi mazohisti i ludaci od naroda…..!??! Možda nas “izvadi” povećan izvoz džemova i pekmeza…….

 А u svojim dodvoravanjima na svaki mig Amerike i EU, Državna rukovodstva Srbije su trećim zemljama sa kojima smo imali prijateljske odnose, imali slabe ili uopšte nismo imali nikakve ekonomske odnose, uvodili sankcije Belorusiji, Siriji, Iranu, Obali Slonovače, …, a da za uzvrat Srbija nije imala nikakve benefite zbog takvog glupavog postupka!!!

 

      Demonstracija slie

 

Briselska birokratska mašinerija, (u kojoj bar polovina njih ne zna da pronađe Srbiju ni na geografskoj karti), živi u uverenju da život običnog čoveka počinje prihvatanjem njihovih nametnutih zakona, i smatra kao jedino ispravnim, samo ono što oni propišu, deklarišu, zauzmu stav,  napišu preporuke, donesu mere, strategije, smernice, regulative, uputstva, naloge,… vršeći pritisak na korenite promene viševekovnih običaja života jednog naroda.

Jasno nam je da EU i svi njeni zakoni, platforme, strategije, mišljenja, smernice, uputstva, mere, zaključci, nalozi, direktive, regulative, preporuke, itd, su odredbe Helsinškog završnog akta OEBS-a pretvorili u farsu, a onim državama koje su već članice ili na putu da to postanu, oduzeli im slobodu i pravo da budu samostalne po svim odredbama ovog sporazuma.

Nama je poznato da u svetskim razmerama odavno ne vladaju principi međunarodnog prava, već pravo jačeg!!!

A funkcionisanje svetske diplomatije nikada nisu krasile osobine kao što su iskrenost, doslednost i čast, jer da te osobine stvarno postoje, političari ne bi uspeli da ostvare svoje lične skrivene želje i enormno se obogate, niti ciljeve moćnih država koje su uvek licemerno nastojale da za njih ne važe ista pravila kao za one manje i slabije!!

U svetu je odavno sve politika na najnižem nivou, a ne politika ideja ili nečega za koju su glasali stotine miliona Evropljana, pa je svako otvaranje tzv. „poglavlja“, u stvari vid političkog pritiska kojim se Srbiji oduzima sloboda, integritet i ovo malo prividne samostalnosti!!

A pojam SLOBODA, u koju se kune briselski birokratski aparat kao najveće evropsko dostignuće, u evropskoj propagandi, ideologiji i prinudi, se obesmišljava…, a to se videlo i u zabrani zemljama članicama EU (Grčkoj, Mađarskoj, Bugarskoj) da zaključuju bilateralne ugovore sa trećim državama, pa čak iako su takvi ugovori od koristi za narod te države; povoljniji nego što to je to predviđeno evropskom zakonodavstvom!!!

 

      Vazalstvo i opšta amnezija!!!

 

U tim raznim načinima ograničavanja slobode Srbiji i davanja privilegija stranim licima, moram da podsetim na aktrivnosti i „doprinos“ Vuka Draškovića, sada mog koalicionog partnera, koji je u ulozi Ministra spoljnih poslova tada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, još 2004.god. se zalagao za ukidanje tužbe protiv NATO, i zvanično omogućio nesmetano ROVARENJE NATO snaga po čitavom PROSTORU Srbije, kada je 18.jula 2005.g. potpisao Sporazum o tranzitu NATO trupa kroz Srbiju, ubeđujući narod kako će te trupe brzo i lako zaštiti naše građane na KiM!!

Takođe nam je poznat i Tadićev „doprinos“, kada je 07.09.2006. potpisao sa Vladom SAD Sporazum o zaštiti statusa američkih trupa u Srbiji, SOFA u kome je SAD, svojim ljudima obezbedila IMUNITET ZA BILO KOJE POSTUPKE I BILO KAKVO UČINJENO DELO, (pa i ubistvo građana Srbije), a poslove koje bude sklapala za svoje potrebe, vršiće prema zakonima SAD a ne Srbije i da je takav “sporazum” ratifikovala skupštinska većina na Šestoj sednici Prvog redovnog zasedanja Skupštine Srbije u periodu od 13.05.-29.05.2009.god.

Takođe, za sve godine unazad od dana ratifikovanja tog Sporazuma, niko nije imao hrabrosti ni volje da podnese makar inicijativu za ocenu ustavnosti takvog akta!!!

Da ne pominjem da je sa SAD potpisan i Sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama (USA-SRB-01) izmedju MO RS u ime Vlade RS i MO SAD sa svim mogućim pogodnostima, obavezama i troškovima Srbije za njihove potrebe; pri čemu moram da primetim da nisam siguran da je neko od “Vlasti u Srbiji” preduzimao određene korake da bi npr. sa Rusijom potpisao sličan, koji bi ruskoj strani omogućio makar deseti deo pogodnosti u sadržini i slobodi kao što pružaju onakvi sporazumi sa Amerikancima i NATO!!????

Ta 2006.god. je godina nastavka Tadićevih brljotina , pa je 14.12.2006. potpisao Okvirni dokument PZM (Pristupanja partnerstvu za mir), i u novogodišnjoj čestitki izjavio da taj događaj smatra svojim najvećim uspehom.

A već 18. decembra 2006. otvorena je NATO vojna kancelarija za vezu (eng.NATO MLO), i to u zgradi našeg Ministarstva odbrane.

Ako imamo u vidu da je 27.09.2010.g. u Briselu uspostavljeno Vojno predstavništvo RS pri NATO , i ako pored svih ostalih potpisanih planova i sporazuma, dodamo i nedavno, u martu 2015.god. potpisani Individualni partnerski akcioni plan (IPAP) i obaveze Srbije koji proističu iz njega,) onda nema ni potrebe da Srbija i formalno postane članica NATO!!

A nedavno, baš 07. jula 2015.god, Skupština Srbije je ratifikovala sporazum država članica Severnoatlantskog ugovora i ostalih država učesnica u "Partnerstvu za mir" o statusu njihovih snaga, sa dodatnim protokolima.

Zatim podsećam na olako zaboravljeno samovoljno Tadićevo odbacivanje skupštinske rezolucije o KiM 2010 god. i privatni aranžman sa baronesom koji je rezultirao podnošenju tzv. „zajedničke rezolucije“ kojom je tek vezao ruke Srbiji, a da poslanici tadašnjeg saziva Narodne skupštine Srbije, nisu prstom mrdnuli da se pobune zbog samovoljnog postupka predsednika države i suspendovanja njihove Rezolucije koja je izražavala njihovu volju i odluku kao predstavnika građana, kao i da podnesu krivičnu prijavu protiv Predsednika Srbije Tadića, zbog prekoračenja ovlašćenja i mešanja u vođenje spoljne politike – jer to je posao Vlade!!!!

Na kraju je porvđeno da je Tadićeva vlast, preko „hleba u UN“, potražila „pogaču u Briselu“ , a narod se nije ni pitao ili je bio nezainterosovan…

 

      JA, Premijer!!!

 

Naravno, tu ne smem da zaboravim i moj ”doprinos”!!

MENE, čoveka bez koga nije moglo da se potpiše onakav sramni briselski sporazum (aprila meseca pretprošle godine), gde je u njemu odlučeno da dođe do “samoisključenja” Srbije u rešavanju  pitanja Kosova i Metohije, (pri čemu je zanemarena Rezolucija 1244) ;

MENE i bez koga nije moglo da se izvrši darivanje teritorije, infrastrukture i dela sopstvenog srpskog naroda na KIM, kosovskoj vlasti (kao novim gospodarima života i smrti Srba na KiM) i zapadnim “prijateljima Srbije”!!!

A možda se tu radi o žrtvovanju dela svog naroda i dela teritorije svoje države, a poveden lažnim obećanjima „zapadnih prijatelja“, verujući da oni neće dirati ostale delove teritorije Srbije???!!!

Čak sam i ja bio začuđen da moji i simpatizeri ove vlasti nisu zapalili Beograd i Srbiju zbog izdajničkog postupka naše vladajuće koalicije, a koji sam potrdio potpisivanjem briselskog sporazuma!!

Pa ako je to tako lako prošlo tada, gde je i Ustavni sud postupio po Tominom zahtevu da tada (do dobijanja datuma za pregovore sa EU) ne raspravlja o ustavnosti takvog pisanog akta, onda mi je još lakše pošlo za rukom da bez problema smanjim plate i penzije od decembra prošle godine!!!!

Naravno da ne smem zaboraviti i svoj “maestralni” potpis, krajem avgusta 2015., kada sam sa Federikom Mogerini, u Briselu potpisao još jedan Sporazum o formiranju Zajednice srpskih opština , za čije formiranje nas već skoro tri godine Šiptari vuku za nos opstruišući njegovo sprovođenje uz podršku zapadnih država, izvodeći razne režirane performanse po šiptarskoj Skupštini!!!

I verovatno da se ne neće ni formirati, jer da je EU i Americi stalo do toga, to bi već bilo zavšeno, ali Šiptarima je svaka radnja aminovana od strane Zapada!!!!

 

      Priznajem okupaciju i zadovoljan sam! Ali i narod mora da se pita!!!

 

To je tužna sadašnjost za čije ostvarenje je zaslužna bilo koja "vlast u Srbiji" u poslednjih petnaest godina, jer smo sve svoje zakletve obesmislili, obeščastili, razdržavili, doveli na bedan nivo…!!!

MI, građani Srbije, koji volimo svoju zemlju i koji cenimo vrednosti sopstvene države, a koji smo pod pritiscima Zapadnih zemalja primoravali svoj narod da postupa po njihovim ciničnim zahtevima i nalozima, i da prihvata razne oblike istresanja njihovih nameštenika, koji su očigledno bili usmereni protiv tradicije i interesa naše države i naroda, a svojom krivicom pristajemo da nas tretiraju kao da smo sa grane sišli, takođe IZRAŽAVAMO OPTEREĆUJUĆI STAV prema SAD zbog njenog predvodničkog uticaja prilikom zločinačkom bombardovanja naše države, kao i stav prema zemljama Evrope koje su uzele učešće u tom ratnom zločinu, i ne pristajemo na oduzimanje i narušavanje naše kulture, tradicije istorije, običaja, religije, odgovornosti, osećanja slobode, o čemu treba i narod da se pita

JA, Predsednik “Vlade u Srbiji”, u ime države Srbije, koja je u prošlosti sa svojim narodom dala doprinos u antifašistikoj borbi tokom Drugog svetskog rata, pre godinu i po sam uputio poziv čelnicima onih zemalja koje su bile saveznici Srbije i koji takođe baštine antifašističke tekovine, da prisustvuju kao gosti vojnoj paradi povodom 70 godina od oslobođenja Beograda, za koju bi se u krajnjem slučaju, na žalost moglo reći da je izgleda predstavljala OPROŠTAJ OD SLOBODE, ukoliko narod i dalje bude prihvatao olako pritiske….!!!

Odsustvo i nedolazak i pojedinih zapadnih diplomata i ambasadora, da prisustvom učestvuju u obeležavanju srpskih pobeda, shvatio sam kao nedobronameran čin i nepoštovanje istorije, tradicije, kulture i doprinosa srpskog naroda i ostalih nacija koji su položili svoje živote u borbi protiv fašizma, i zaključio da bi se rado odazvali pozivu ukoliko bi Srbija obeležavala poraze ili bila na nekoj muci, pri čemu su, pre svega američki ambasador, našli vremena da prisustvuju čak i pri (ne)kulturnim događanjima u organizaciji nekih udruženja i grupa, ali ne i na manifestaciji u organizaciji države Srbije!!!

A svoje nepoštovanje prema srpskim žrtvama i narodu Republike Srbije, ambasadori zapadnih zemalja NATO-a, sramnim činom ponovili su 24.03.2015. uveče, kada nisu želeli da prisustvuju obeležavanju godišnjice bombardovanja Srbije, pokušavajući da sakriju svoje saučesništvo!!!

Pa sam ja ove godine, obeležavajući godišnjicu bombardovanja Srbije, u ime korektinih odnosa sa Zapadnim državama i u skladu sa odredbama IPAP sporazuma, skup  izmestio u   Varvarin!

Ali sam imao toliko crn obraz, pa sam dozvolio i lako progurao potpisivanje IPAP plana sa NATO, kao i potpisivanje i usvajanje u Skupštini Srbije, Sporazuma o statusu snaga NATO u Srbiji , jer rekoh, ako je to isto mogao da uradi Tadić 2006. (dajući veća prava američkim vojnicima u Srbiji nego što imaju građani građani sopstvene države), to i ja mogu da uradim, dajući ista takva veća prava svim NATO vojnicima!!

Ali smo mi pružili ruku saradnje NATO snagama, potpisujući nekoliko sporazuma u ime bolje budućnosti Republike Srbije kao neutralnoj državi!!!

Takođe nam je poznato da EU i njena mašinerija preduzimaju razne vrste aktivnosti da Srbiju “dignu na noge“ – do onog trenutka kada bude bila spremna da redovno vraća dugove, (jer im ovakva kao invalid nije potrebna)!

A u pozadini toga vrebaju "finansijski stručnjaci" iz EBRD -a , MMF-a i ostalih svetskih finansijskih institucija koji se ponašaju k`o lešinar kada čeka svoj umoran plen, da planiraju, raspolažu i raspoređuju novac koji će biti sakupljen od naroda Srbije, i da se jeftino dočepaju preostale imovine Srbije, a posebno one na teritoriji Kosova i Metohije!!!

Isto tako, znamo da se u međuvremenu, na raznim treninzima po inostranstvu, a posebno među “domaćim izdajnicima kojih ima previše, već vrši izbor i porojektuje se “novi čovek” koji će naredne četiri godine Srbiju voditi ne u nepovrat i iscrpljivanje na svim nivoima, već u budućnost bez alternative u cilju dostizanja evropskih vrednosti, i priključivanja Srbije evropskoj zajednici naroda!!! 

A tada Srbijom i srpskim narodom, slobodno može da upravljaju i Vuk Drašković i Čeda Jovanović, jer ja sam dovoljno povukao izdajničkih poteza , sve u ime Srbije i njene budućnosti, zato što sam sprovodio i Čedinu i politiku LDP-a!!!!

Pa valjda sam i ja nekakav Premijer “Vlade u Srbiji”, za koga bi trebalo da bude bitnije mišljenje i stav sopstvenog naroda, od mišljenja, procena, spekulacuja, pogleda, zaključaka, preporuka, i na žalost ucena onih evrospkih foteljaških birokrata koji odrađuju posao za multinacionalne kompanije i njihove Vlade, uništavajući našu domaću privredu i ponižavajući srpski i ostale nacije koji Srbiju smatraju svojom državom, još ovih nekoliko godina dok potpuno ne predamo svoju nezavisnost drugima u ruke, pa nam tada ni Vlada, ni Narodna Skupština neće više biti potrebni, a Srbijom će se upravljati iz Brisela….!!!

Nama je jasno da igramo u kolu koje se svira u Briselu, i da svako naše zaklinjanje u evropski put, kao i na sva usta silni hvalospevi o radu i vrednosti briselske mašinerije, samo njima podižu rep i duvaju u njihova jedra, pa još po hitnom postupku donosimo stotine nekakvih zakona čiji sadržaj nije razumela ni većina Narodnih poslanika, i koji često ne mogu ni biti upotrebljeni a namećemo ih našem narodu i iscrpljujemo ga, i time direktno razgrađujemo sopstvenu državu, a još imajući u vidu jasan stav EU da do 2020. neće biti prijem novih članica u njihov tabor, onda bi valjalo da poslušamo i glas naroda i da malo ohladimo…!!!!!!!!!

Ali nikako ne smemo da izgubimo iz vida da ne postiji alternativa ovom putu Srbije u budućnost…..

A i mediji u Srbiji su maestralno odigrali ulogu da se srpskom narodu i ostalim građanima planski poremeti sistem vrednosti, zatrpavanjem nevažnim i manje važnim informacijama tabloidne sadržine, čije teme su nedeljama razvlačili i usmeravali svest naroda, da od drveta ne vidi šumu…!!!

U takvim napisima, nedeljama smo mogli da čitamo nametnute teme počev od od parade osoba homoseksualnih sklonosti gde je uzgred govoreći učešće uzeo i američki ambasador; zatim su se ređali napisi o prekoračenju ovlašćenja žandarmerije zbog nanošenja povreda Andreju; pa napisi o albanskom dronu ali bez ukazivanja na mlake reakcije svih struktura države; pa napisi o ubistvima od strane običnih ljudi i tragičnim sudbinama žrtava; a kada još dodamo i programsku šemu TV stanica u kojoj dominiraju emisije zabavnog, igračkog i pevačkog sadržaja, kao i prikazivanje gomile nevažnih serija i rijaliti emisija sa sadržajima ispod svakog nivoa, i kojima su obični ljudi podredili svoje vreme i aktivnosti, zaključujemo da su mediji odradili posao za Zapad i dodatno anestezirali narod Srbije!!!

Ali su zato vešto izbegavane informacije i teme u kojima bi se govorilo o životu Srba na Kosovu i Metohiji i njihovim problemima različitog oblika, zaštiti njihove imovine kao i imovine Srbije!!

Zatim se nedovoljno raspravlja o podacima o visini dugova države, o stanju privrede, stanju zapošljenosti; pa o neredovnoj isplati ličnih primanja malom broju zapošljenih u malobrojnim firmama koje imaju tu sreću da još rade; stanju zdravlja stanovništva i problema sa lečenjem; urušavanju školskog sistema kroz nedisciplinu učenika i nezainteresovanost roditelja, kao i otvaranje mnoštva privatnih škola sa svojim programima u vaspitavanju naše dece; smanjenje plata i penzija i njihova posledica na kvalitet života zbog visokih cena, a da ne pričamo da je svako novo otvaranje tzv. Poglavlja EU, pretstavljano kao vrhunsko dostignuće srpske politike, lažući narod da su EU integracije instrument u sprovođenju reformi, a svesno zaboravljajući na nepobitnu činjenicu da to ima za cilj da dokusurimo sopstvenu državu , i da se Evropa, SAD i NATO potpuno operu od zločina učinjenih bombardovanjem i Srbiju pretvore u region bez nacionalnog identiteta …itd, itd …

 

Zato je potrebno da se hitno osvestimo da bismo povratili nedostajalu ljubav prema Srbiji!

Potreba je da se izvučemo iz krize srpske postojanosti, ako narod to želi!!

Da se povratimo iz krize srpske časti i savesti, kao i krize srpskog nacionalnog karaktera, ako narod to želi…!

Da izađemo iz krize srpske porodice, krize srpske kulture, religioznosti i krize osećanja za pravdu, ako narod to želi…!!

Svima je potrebna jaka Srbija ali ne i prodata, jer ako sam do sada dao sve, preambulu ne bih smeo da dam!!!

Ali NAROD mora da se pita…!!!

Zato ću smatrati da su rezultati ovih izbora već postali obavezni referendum i blanko dozvola o pojedinim važnim zakonima, a posebno o onim u kojima se odlučuje sudbina države, (a ne bi trebalo imati straha od odluka  skupštinske većine, pa čak ni kada se zakoni donose po hitnom postupku i preko noći, iako ni većina ne bi razumela ni da su usvajani redovnim putem), i posledice istih po Srbiju u budućnosti!!!

Naravno, moje i njihova imena će biti zapisana u istoriji Srbije!! A narod zna da na mene ne mogu lako da vrše pritiske ni sa koje strane…

A odluku o mojoj ostavci, doneo sam onda kada sam zaključio da je mom ostanku na čelu države potrebna puna podrška naroda i poverenje u moje evopske vizije koje su proširivane i pokušajem angažovanja gospodina Tonija Blera, čija će akvitnost biti usmerena na dovršetku privatizacije i gašenje ono malo preostalih preduzeća u Srbiji!!! 

A ako narod odluči da ne treba dalje da idemo u tabor EU, onda moram da im skrenem pažnju da smo jedino Toma, Tadić, Čeda, Čanak, Dačić i ja, sposobni da ih odvedemo u EU na putu bez povratka, ili u suprotnom otići ćemo sami….”

Ovakvom glumačkom rolom, Predsednik „Vlade u Srbiji“ bi možda pokušavao da dubokom demagogijom opravdava stanje izdaje i poniženja (a kome je i sam doprinosio) države na čijem je čelu, i pokušavao da nevešto otvori oči i uši i onom nedovoljno aktivnom delu srpskog naroda i ostalim građanima koji još Srbiju smatraju svojom državom, a u suštini prebacujući krivicu na narod, i naglasi da je navodno važno da narod mora da se pita za sve (jer on se već odavno ne pita za vođenje Srbije)…!!!!!!

Pa ako narod njemu da podršku, on će nastaviti da savesno i   odgovorno izvršava sve preuzete obaveze i zadatke dobijene od strane EU!

Ne bi nas začudilo da bi možda ovom mešavinom reči izdaje i patriotizma podigao sebi politički rejting za 10%!!?????????

A ako narod  ne bude želeo da uvidi suštinu izgovorenih reči i bude opčinjen njegovim oratorskim sposobnostima u borbi za vlast, onda je saučesnik u izdaji i urušavanju ostataka Srbije, znajući da se sprema i promena Ustava države po željama angloamerikanaca…!

         

©Geto Srbija

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

BANKARSKI OKUPATORI SRBIJE: RAZVLAŠĆIVANJE DRŽAVE I PRODAJOM JAVNIH PREDUZEĆA, ZDRAVSTVENIH USTANOVA, PUTEVA, RUDNIKA…!!!

20. децембра 2015. 1 коментар

 

Već tri godine, takozvani otuđeni centri moći, u, i oko Vlade Srbije, uporno odbijaju da svoju monetarnu i ekonomsku politiku okrenu prema Ruskoj federaciji, koja danas ima najviše investicionog kapitala u regionu Evroazije.

Istovremeno, Vlada Aleksandra Vučića sve čini kako bi Srbija pala dublje u dužničko ropstvo, uzimajući još veće i nepovoljnije kredite od Svetske banke, MMF-a i Evropske banke (EBRD), nego što su to činile prethodne vlasti. Ali, osim što svakodnevno otima hleb iz ruku gladnih, potpisao je i smrtnu presudu javnim preduzećima, koje je već formalno predao na upravljanje bankarskim poveriocima.

 

                       Nikola Vlahović

BANKE UPRAVLJAJU SRBIJOM

 

U oktobru mesecu ove godine, Ruska federacija je ponudila Vladi Srbije milijardu evra samo za "prvu pomoć", i još brojne projekte, kao i strateške ugovore i pogodnosti… Niko na tu ponudu još nije odgovorio.

Nekoliko dana nakon povratka srpske privredne delegacije iz Moskve, sve se opet vratilo u duboku dužničku kanalizaciju, u koju je Vučićeva vlada upala još dublje nego ijedna pre nje. Podanička psihologija, potkupljeni premijer i ministri, narod slomljen i bez snage da se odupre…Jednom rečju, idealan teren za divljanje zelenaških korporacija sa Zapada.

Takozvani ekonomski ambijent, nikad crnji: spoljni dug Srbije na kraju 2015. godine iznosi i preko 70 odsto bruto društvenog proizvoda. Najveći deo tog duga otpada na tri globalne bankarske korporacije: Svetsku banku, Evropsku banka za obnovu i razvoj (EBRD) i Međunarodni monetarni fond (MMF).

Reč je o nadnacionalnim institucijama koje drže više od polovine ukupne svetske populacije u najcrnjem dužničkom ropstvu. Među onim nesrećnim državama koje su pale u šake ove opasne bankarske mafije, na istaknutom mestu je i Srbija.

Evropska banka, EBRD i MMF, suštinski upravljaju ovom državom i svim njenim raspoloživim resursima, kontrolišu i podrivaju izbornu volju građana, određuju ko će biti "finansijska" i politička vlast, izdaju direktive kolike će plate i penzije biti, koliko će radnika biti otpušteno, koliko će para dobiti vojska i policija, koja preduzeća će biti prodata ili uništena, pa čak propisuju i koliki je minimum za biološko preživljavanje građana, šta će i da li će jesti, piti i kakav će vazduh udisati.

Ukratko, Srbija nije samo pretvorena u najgoru koloniju, nego je dobila i oblike svojevrsnog koncentracionog logora, u kome milioni ljudi čekaju na sudnji dan kao spasenje, jer im je život pretvoren u dužnički pakao.

Već petnaest godina, sve "demokratske" vlade u Srbiji rade isključivo po diktatu i za interese MMF, EBRD i Svetske banke, ali Vučićeva vlada ne samo što je nastavila sa kriminalnim zaduživanjem kod njih, nego im je veleizdajnički predala i sve poluge vlasti! Preciznije rečeno, ovde je reč o jedinstvenom slučaju da je jedna evropska država faktički predala vlast zelenaškim korporacijama!

Zahvaljujući trogodišnjoj strahovladi naprednjačke koalicije, Srbija je, pored prava na upravljanje sopstvenom teritorijom, izgubila čak i pravo na upravljanje najkvalitetnijim poljoprivrednim zemljištem , pa je čak dovela u pitanje i eksploatisanje sopstvenih resursa vode (ako nekom nesrećom još malo potraje Vučićeva diktatura, sledi i privatizacija javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja).

Koliko je odmaklo manijakalno Vučićevo podastiranje pred bankarskom mafijom, najbolje ilustruje podatak da je u toku proces potpune predaje javnog sektora u ruke raznih američkih "stručnjaka" za ovu oblast.

Tako je, na primer, delegacija Svetske banke, predvođena američkim muslimanom, Zahidom Hasnainom, koji je predstavljen kao "stručnjak za javni sektor", na nedavnom sastanku sa gradskom upravom u Beograda u Starom dvoru, izneo svoj predlog kako da ova bankarska aždaja u potpunosti preuzme upravljanje srpskim javnim preduzećima!

Naime, ovaj "ideolog" je predložio, a gradska uprava prihvatila, da do kraja sledeće godine bude uveden softver za finansijsko kontrolisanje rada svih javnih preduzeća iz jednog operativnog centra.

Plan je da se povežu svi sektori za finansije svih javnih preduzeća Beograda i da se objedinjeno usmerava i kontroliše njihov rad preko Sekretarijata za finansije. Ali, tako, da se "izvršna komanda" nalazi u predstavništvu Svetske banke! Nije teško pretpostaviti i zašto.

Suluda i kriminalizovana Vučićeva vlast ušla je u čak 60 neizvesnih projekata u vrednosti većoj od 10 milijardi evra, a za veći deo njih su povučeni krediti od Svetske banke i EBRD. Neki nisu i neće biti povučeni, jer su projekti unapred propali, ili ih uopšte nije ni bilo! Ali, za to slede sankcije, pa na ono što nije realizovano, Srbija već plaća ogromnu odštetu.

 

       Čiji je "skelet u ormanu"?

 

Predstavnici Svetske banke direktno upravljaju sa najmanje tri ministarstva u Vladi Srbije, a posebno sa Ministarstvom finansija, Narodnom bankom Srbije i Kreditnim odborom.

Svi procesi donošenja odluka o investicijama u Srbiji i njenim najvećim gradovima, a posebno oni koji idu preko gradskih direkcija za gradsko građevinsko zemljište, Agencija za investicije i javnih komunalna preduzeća, potpuno su pod kontrolom MMF, EBRD i Svetske banke. Oni određuju i pravila oko stvaranja mafijaške sprege takozvanog "javno-privatnog partnerstva". Sve je zamišljeno tako da se građanin, onaj koji plaća svoje mučitelje, ne pita ništa!

Prema njihovom "uputstvu", u toku je pravljenje takozvanog "smart-plana" prema kome će biti određeno kako će izgledati budućnost Srbije i njenih većih gradova, od "male" infrastrukture, pa sve do puteva, pruga i mostova.

Posebno ih raduje kad vlastodršci "sa vrha" i lokalne koalicije, uđu u kreditno zaduženja, ali tako da nikada ne povuku sredstva zbog lošeg ili neurađenog projekta. Tako su bankarske korporacije poput EBRD, MMF i Svetske banke, na višestrukom dobitku: kredit nikad ne isplate, a "naručilac" kredita za kaznu mora da plaća kamate kao da ga je i dobio!

Zbog svega toga, Vučićeva vlast je došla na "genijalnu" ideju, da im preda na upravljanje državna preduzeća!

Tako je dana 25. septembra 2015. godine, potpisan Memorandum sa Evropskom bankom (EBRD), kojim je praktično ozvaničen scenario za upravljanje privatnim i javnim preduzećima u Srbiji.

Da bi bilo jasnije o čemu je reč, treba naglasiti da je tog dana Aleksandar Vučić u svojstvu premijera Srbije, potpisao Memorandum o razumevanju sa EBRD, kojim je ovlastio ovu banku da preuzme potpuno upravljanje javnim preduzećima, ali i onim privatnim preduzećima koja žive od saradnje sa njegovim režimom.

Odmah posle potpisivanja ovog memoranduma, EBRD počinje da upravlja državnim kompanija, RTB Bor i Galenika, a sprema se da od početka sledeće godine privatizuje, kupi ili sahrani sva preostala javna preduzeća u Srbiji.

Takođe, EBRD će se ubuduće pojaviti kao tutor i u postupku svih javnih nabavki koja se tiču državnih kompanija. Vučić je to lakonski opravdao rečima: "…Bolje tako nego da budemo zaglavljeni u tim procesima".

Ove godine, na čelo predstavništva EBRD u Beogradu, doveden je i izvesni Danijel Berg, zadužen za poslovanje te banke u Srbiji, sa posebnom misijom da stavi pod kontrolu ne samo državni nego i privatni sektor.

Dobro proverene informacije govore da je ključni Bergov posao vezan za uvođenje stranih privatnih kompanija u posed najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, ali i ubacivanje mreže korumpiranih ljudi u bankarski sektor (ima ih i u Narodnoj banci Srbije, među savetnicima!), na pozicije gde se upravlja privatizacijama, finansijskim posredovanjem, naplati komunalnih usluga i enegrenata i na svim pozicijama gde se obrće novac miliona građana.

Bergova biografija govori da je reč o proverenom štetočini koji je započeo rad u EBRD-u još 1995. godine kao savetnik Borda direktora za Sjedinjene Američke Države, a kasnije je postao i šef kancelarije EBRD-a u Kirgistanu 2004. godine, u Albaniji 2007. godine, a u Bugarskoj 2010. godine. Izabran je za šefa EBRD u Srbiji nakon što je bivši direktor Mateo Patrone imenovan za direktora kancelarije te banke u Rumuniji.

Neverovatno zvuči, ali se EBRD više pojavljuje kao investitor nego kao pozajmljivač para! Do danas, EBRD je investirao skoro četiri milijarde evra kroz približno 200 projekata u Srbiji (koji donose direktan prihod ovoj banci, a ne državi Srbiji!), tako da niko sa sigurnošću ne zna šta sve u Srbiji poseduje ova bankarska hidra sa više glava.

Sa druge strane, Međunarodni monetarni fond je već godinama brutalni tutor, kreator celokupnog života i dirigent koji komanduje glavnim polugama u Vladi Srbije. Mada je to i ranije bio slučaj, nijedan premijer pre Aleksandra Vučića nije toliko nisko spustio gaće i ponudio ekonomskim ubicama ono što se ponuditi ne sme. Došlo je dotle da se ovaj šizoidni vlastohlepac pravda narodu što je sva vlast u rukama poverilaca: "…Zamoliću MMF da odobri povećanje penzija i plata".

Koliko je Vučić mali i mizeran u svojim pokušajima da zgrće pare i opstajava na vlasti, a koliko su oni moćni i brutalni, svedoči i nedavna izjava šefa kancelarije MMF-a u Beogradu, Kima Dehenga, koji se ironično osvrnuo na sva srpska zaduživanja:

"…U Srbiji svake godine otkrijete neki skelet u ormanu, u vidu zaostalog duga za koji niste znali!". Deheng je onaj čovek koji je savetovao Vučića da udari po Srbima takvim porezima koji su gori od posleratnog prisilnog davanja žita u ambare nove vlasti. Kad mu se Vučić požalio da mu naplata poreza ne ide dovoljno dobro, Deheng mu je, rugajući se, preporučio da odmah ide na povećanje PDV-a, rekavši nonšalantno: "…Jedna od te dve metode će da upali".

Zadnje nedelje juna meseca 2015. godine, Vlada Srbije je uputila jedno unizno Pismo o namerama Međunarodnom monetarnom fondu, u kome između ostalog piše: "…Korekcije cena struje uslediće 2016. i 2017. godine…Počećemo da sprovodimo ciljane programe za rešavanje viška zaposlenih, a sve kako bismo postigli uštedu…".

Već u oktobru mesecu, u Beograd je došao zamenik direktora Međunarodnog monetarnog fonda za Evropu Jorg Dekrasin, kako bi "ohrabrio" Vučića da vrati plate i penzije 2016. godine na nivo pre "politike ušteda". Ali, ne, Vučić se nije dao zavesti: on se pred lihvarima poneo onako kako oni očekuju od njega: javno je saopštio građanstvu da od toga neće biti ništa, "mada mu to iz MMF sugerišu".

Ova surova sprdnja sa građanima Srbije, još nije dobila svoj najgori oblik. Po svemu sudeći, tek se sprema opšti pomor penzionera, samohranih porodica, nezaposlenih i odbačenih ljudi iz svih slojeva društva. Prema predviđanjima Svetske banke, Srbija će za narednih deset godina biti manja za pola miliona ljudi, što njeni stručnjaci gledaju kao na značajnu uštedu.

Stopa mortaliteta (smrtnosti) je takva da ovaj poverilac može da se raduje, jer će nemoćni ljudi, stari, bolesni i svi oni koji su u teškom socijalnom stanju, biti skinuti sa budžeta! Tako razmišljaju svi bankarski okupatori. Svi koji hoće Srbiji dušu da uzmu, a ne samo pare.

Vučićeva vlada svom snagom radi na ostvarenju ovih monstruoznih predviđanja. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, za početak je ukinuo skoro sve socijalne subvencije i tako one najslabije ostavio da skapaju prema ideji Svetske banke, MMF-a i ostalih laboratorija smrti i profita.

 

       Mi plaćamo, oni pljačkaju

 

Podanička politika potkupljenih srpskih vlastodržaca prema ekonomskim ubicama, najbolje se vidi i na primeru odnosa prema stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji. Naime, Srbija je preuzela preko milijardu evra duga stranim poveriocima, pretvorivši ga u svoj javni dug!

Deo javnog duga Srbije koji se odnosi na KiM obuhvata obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina prošlog veka prema Svetskoj banci, Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Banci za razvoj Saveta Evrope, Evropskoj investicionoj banci…

Sve je "regulisano" tako da sadašnja albanska separatistička vlast u Prištini ne mora da plati ni jedan dolar prema stranim poveriocima, a da im istovremeno sva javna preduzeća ostanu "u amanet".

Tako deo javnog spoljnog duga Srbije na kraju 2014. godine, koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije Kosova i Metohije, a koji je dospeo na naplatu od januara 2015. godine, i koji se sada isplaćuje, iznosi preko 350 miliona evra.

Na taj način, parama koje danas Srbija vraća stranim poveriocima na Kosovu i Metohiji,  građene su termoelektrane, rudnici, fabrike, putevi, akumulacije za snabdevanje gradova vodom i navodnjavanje, a među njima i sistem " Ibar-Lepenac" sa hidroelektranom i akumulacijom "Gazivode".

Ništa od ove imovine zapadne vlade ne priznaju kao vlasništvo Republike Srbije. Svetskoj banci i drugim poveriocima, više odgovara da im Srbija vraća dug, jer je državnost separatističkog Kosova neizvesna.

Ali, uprkos tome, samoproglašena država Kosovo je svečano 2009.godine primljena u Svetsku banku, uz veliku medijsku pažnju u Americi. Mržnja prema Srbiji bila je jača od svega: dugovi koje Kosovo i Metohija ima prema Svetskoj banci, nisu prebačeni na novu, albansku separatističku vladu, već je nastavljeno sa naplatom potraživanja od Srbije.

Isto tako su postupile i sve druge međunarodne finansijske organizacije, kojima je tako hitno bilo da prime Kosovo među svoje klijente, a pitanje dugovanja su ostavili Srbiji.

Da međunarodno pravo više postoji i da je neka druga vlast umesto Vučićeve izdajničke vlasti, nikakvih pregovora sa Albancima ne bi bilo dok se ne reši pitanje državne imovine vredne 220 milijardi dolara.

Uz pomoć Svetske banke, EBRD-a i MMF-a, na Kosovu je izvršena i ubrzana(kriminalna) privatizacija srpske državne imovine. Samo u jednoj godini, od takve privatizacije, separatistička vlast je strpala preko pola milijarde evra u svoje džepove.

U vreme početka pregovora sa albanskom stranom u Briselu, odmah je suspendovan bilo kakav razgovor o srpskoj državnoj imovini na Kosovu. To je od početka bila zabranjena tema. Tako je i danas.

Konačno, Vučić je potpisom na Briselski sporazum stavio tačku na bilo kakvo potraživanje državne imovine, mada je svaki odrasli, zaposleni Srbin, za trideset godina radnog staža, svojim izdvajanjem za Kosovo, sagradio barem jedan stan prosečnom Albancu. Ali, to su za MMF i Svetsku banku "mrtve investicije"…

Verovatno da bi se narugali Srbiji ili je psihološki još više bacili na kolena, "istraživači" MMF-a utvrdili su da ukupna vrednost Srbije i njenih resursa ne prelazi cifru od 150 milijardi evra!

Na ovakvu svinjariju, koja je u obliku poluzvaničnog dokumenta stigla i do Vlade Srbije (u vreme Borisa Tadića), tada niko nije reagovao. Danas, kad Vučić svom snagom predaje državnu imovinu poveriocima da naplaćuju i zarađuju, da upravljaju državom i čerupaju gde god stignu, niko se više ne bavi takvom matematikom. Poniženje je kompletno.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POTCENJIVAČKI STAVOVI ILI SMISAO ZA HUMOR PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“!!!

31. августа 2014. Коментари су искључени

 

Aleksandar Vučić nije običan, normalan zločinac. Pun je svet poremećenih, trivijalnih likova, koji vrše najstravičnija zlodela, ali samo je Vučić serijski oceubica. Milošević je bukvalno likvidirao Stambolića, Đinđić samo politički Mićunovića, Dinkić Labusa, Đilas Tadića…Duplo nemoralniji, Vučić je uništio obojicu svojih očeva, prvo Vojislava Šešelja, a onda i Tomislava Nikolića. Čovek koji je dva svoja ključna politička "oca" izdao, izdigao je sebe na nivo neprikosnovenog vladara Srbije. O genezi njegovog izdajstva i "oceubistva", piše Predrag Popović, nekadašnji Vučićev prijatelj i glavni urednik dnevne Pravde i Nacionala.

 

               Predrag Popović

 

Da bi uspeo, Tomislav Nikolić je u svoju političku karijeru uložio sve što je imao i mogao. Na scenu je stupio kao antikomunistički jurišnik Veljka Guberine. Posle prvog izbornog neuspeha, razbio je Narodnu radikalnu stranku i napravio Srpsku radikalnu stranku.

Sa svojim idolom, kumom i „novim bratom" Šešeljem nosio je glogov kolac u Kuću cveća da probode kumrovačkog vampira Broza. U vreme Miloševićevog režima bio je hapšen, zatvaran i prebijan u Skupštini. Hrabro se obračunavao i s liderima DOS-a, javno pozivajući na dvoboj Čedu Jovanovića, Đinđiću je najavljivao smrt. Batinama je pretio Vladanu Batiću i Draganu Veselinovu, a kajao se što 6. oktobra 2000. nije bio pred Narodnom bankom da Dinkića ubije kao zeca. U Skupštini se tukao s kolegom Branislavom Pomoriškim i policajcima.

U nastupu nežnosti, priznao je da samo Marjana Rističevića ne bi likvidirao, jer o njega „ni sablja ne može da se okrvavi".

Žestoke nacionalističke stavove dokazivao je u praksi. Krajem 1991. priključio se kragujevačkoj dobrovoljačkoj jedinici, koja je provela nekoliko meseci u Slavoniji. Za zasluge u borbi za oslobođenje vaskolikog srpstva dve godine kasnije na Romaniji je promovisan u čin četničkog vojvode.

Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pozivao je izdajnika Miloševića da se ubije. Kad je NATO bombardovao Srbiju, Nikolić je sina Radomira poslao u vojsku, obećavajući da će, ako dođe do kopnene intervencije, zajedno s drugim sinom, Branislavom, uzeti pušku i otići na Kosovo. Već tada je u dobrovoljce upisao i tek rođenog unuka Dimitrija. Nikolić je sa Šešeljem delio dobro i zlo. Mnogo je žrtvovao, mnogo je i dobio.

S rastom političkog rejtinga, stizali su i stanovi, automobili, pare. Na surčinskom aerodromu, kad je ispraćao vođu na Službeni put u Hag, posle poslednje kafe, konobaru koji je doneo račun Toma je mudro rekao: „Šešelj će da plati za sve".

Proročanstvo se ispunilo. Za sve što su zajedno radili, platio je samo Šešelj. Nikolić je progutao kokardu i bedž „Stop haškoj tiraniji" i uz nesebičnu pomoć stranih diplomata i domaćih tajkuna demolirao SRS. Tokom raskola trpeo je kletve i najbrutalnije pretnje, a dobio je i nekoliko šamara. Nekoliko puta je, navodno, izbegao atentate koje je naručivao njegov bivši vođa. Uporedo s tim, upuštao se i u političke avanture, kao što je samoubilački štrajk glađu i žeđu, na koji ga je nagovorio, naravno, Vučić.

Na kraju, upornost se isplatila. Iz petog pokušaja, u maju 2012. pobedio je na izborima i postao predsednik Srbije.

Uzalud. Da bi uspeo u politici, morao je da uloži sve što ima. Da propadne, bio mu je dovoljan samo Vučić. Posle svega što je pretrpeo, i u SRS i u SNS-u, Tomislav Nikolić je stekao samo protokolarni status predsednika države. Bez stranke, izgubio je realnu moć i uticaj na političke procese. Sve mu je oduzeo „sin" Aleksandar Vučić

Toma je morao da zna šta ga čeka. Znao je s kim ima posla. Znao je i Vučić, zato je lako i brzo izvršio drugo oceubistvo.

Toma je čovekoliki primat.

Bar milion puta sam u Vučićevom prisustvu vrlo ružno govorio o Šešelju. Na moje tvrdnje da je Šešelj primitivac, prevarant i ludak, Vučić je odgovarao na dva način, ćutanjem ili, češće, promenom teme razgovora. Najžešću diskvalifikaciju upotrebljavao je samo poredeći svog vođu i mene: „Imate isti karakter, mnogo ste teški".

Koristio je svaku priliku da u medijima istakne divljenje vođinim intelektualnim sposobnostima, herojstvu i doslednosti u odbrani ideologije srpskog nacionalizma. Dok je ispraćao Šešelja u Hag, nudio se da robuje zajedno s njim, spreman da i sam ponese teret optužbi za ratne zločine, ne zaboravljajući da pritom zapreti „banditu" i „đubretu" Đinđiću, koji je montirao suđenje „najvećem živom Srbinu".

Zakletve u vernost utamničenom div-junaku uzdigao je s nivoa stranke i politike, tvrdeći da će svog „predsednika i prijatelja" čekati do sudnjeg dana. Bez i mrve stida, patetično je obećavao da, kad ga dobije, treće dete neće krstiti dok se kum Šešelj ne vrati. Kad je šef radikala štrajkovao glađu u Haškom tribunalu, Vučić je u Beogradu postio na vodi i hlebu, moleći se za spas duše i tela svog idola. Kako je koji funkcioner napuštao SRS, tako bi se na njega obrušavao bes mladog generalnog sekretara, najagresivnijeg Šešeljevog kerbera u otadžbini. Na otpadnike je bacao kletve, klevete i uvrede, dokazujući da svako ko izda Šešelja, izdaje Srbiju i srpstvo.

Takve javne istupe, na diskretnijim brifinzima u kabinetu u Magistratu i u svom stanu u „Ju biznis centru" rasteretio je samo preteranih izliva emocija, ne prestajući da se zaklinje u vernost vođi. Ni najbližim saradnicima nije ostavljao prostor za nesporazum, za sumnju u njegovu lojalnost. U prvo vreme po Šešeljevom odlasku u Hag, Vučić je hvalisavo naglašavao kako ga šef zove pet puta dnevno, i da duže priča s njim nego sa svojom suprugom Jadrankom i sinovima.

Preda mnom, Vučić, dok se nije transformisao u naprednjaka, nikada nije izrekao ni jednu ružnu reč o Šešelju.

S druge strane, Tomu nije štedeo. Javno je prezentovao dužno poštovanje prema zameniku predsedniku SRS-a, a i u privatnim susretima, u mom prisustvu, obraćao mu se na isti snishodljiv način, bez intimizacije, oslovljavajući ga sa „Vi". Istovremeno, čim bi Toma okrenuo leđa, Vučić bi počeo da mu se ruga, uvek s istim žarom.

U jesen 1995, Nikolić je objavio knjigu „Pismo sa adresom". Dok sam s njim, tim povodom, pravio intervju u skupštinskom restoranu, s nama je sedeo Vučić. Kad smo završili posao, Toma je otišao za drugi sto, da ruča. Pitao sam Vučića da li je čitao tu knjigu.

Nisam, ali siguran sam da je dobra. Toma piše kao Dostojevski. Desnom rukom – zablistao je mladi radikal vrhunskim humorom. – Toma je vrlo načitan, oduvek je voleo lepu književnost. Godinama je šetao kragujevačkim grobljem i čitao epitafe na nadgrobnim spomenicima. Ali, nemoj to da mu pominješ, on misli da je epitaf ime nekog stranog diplomate.

Da bi potvrdio ispravnost svojih potcenjivačkih stavova, pokazao je glavom u Tominom smeru i rekao:

– Pogledaj kako jede. Ne prinosi kašiku ustima, nego spušta glavu. Čovekoliki primat, zaostao u razvoju!

Ipak, to ga nije sprečavalo da u vitrini na vidnom mestu, odmah ispod Šešeljevih, složi i sve Tomine knjige. A imao je šta. Prateći Šešeljev autorski ritam, Nikolić je u izdanju SRS-a objavio čak 24 impozantna dela, manje lascivnih naslova, ali s jednakim dokazima savremenog srpskog političkog beščašća.

Za razliku od Tome, ja sam bar prelistao dve-tri njegove knjige. On ukupno nije u rukama držao toliko knjiga -smejao se Vučić.

Kad su Vladimir Beba Popović i Nataša Kandić, krajem 2005, u medije plasirali optužbe da je Tomislav Nikolić u Antinu ubio nekoliko staraca i pijan ih bacao u bunar i bazen, Aleksandar Vučić je ustao u odbranu svog šefa. Uz sebi svojstvenu histeriju, obrušio se na lažljive tužibabe, pre svega na Kandićku. Šokiran težinom uvrede Nikolićeve časti, pretio joj je finansijskom kaznom i dugogodišnjom robijom. Tako je pričao u javnim nastupima. Daleko od kamera, iznosio je mnogo drugačije dokaze Nikolićeve nevinosti.

– Čuj, Toma vršio ratne zločine!? Ma, on je vojvoda od kazana. U ta dva-tri meseca, koliko je proveo u Slavoniji, pekao je rakiju i pekmez. Metka nije ispalio. Jedina vatra s kojom se susretao bila je ona s roštilja, a na nju je junački odgovarao komadima svinjetine. Kako je on ratovao, dobro smo i prošli. Doduše, čuo sam da je zaista prolio krv za svoju otadžbinu. Ali, tamo u Bajčetini, kad se potukao s nekim komšijom oko međe – tvrdio je Vučić.

 

      Dragica, najmilija Tomina nekretnina

 

Kao generalni sekretar SRS-a, Vučić nikada nije ništa ružno govorio o Šešeljevoj porodici. Da, ponekad bi priznao da ga nervira Jadrankino arogantno ponašanje, ali uvek se trudio da bude svim Šešeljima na usluzi. Nikolu, najstarijeg Vojinog sina, zaposlio je u „Pravdi", a njegov jedini radni zadatak bio je da dođe po platu.

Tak kasnije, kad je pukla radikalska tikva, uvređen što mu Šešelj proklinje decu, uz obaveznu patetiku, tobož uzdržavajući se od ogovaranja tvrdio je da je Nikola propalica kome je on, Vučić, otplaćivao astronomske kockarske dugove za koje ni Vojislav nije znao. Za ostale Šešeljeve sinove govorio je da imaju šanse za uspeh u životu, nemaju očev karakter, povukli su na mamu.

Nikolićevu porodicu nije štedeo uvreda i podsmeha. Posebno mu je bila inspirativna Dragica.

U vreme dok sam uređivao „Pravdu" Vučić me nazvao i zatražio da pošaljem novinarsku ekipu na „događaj dana".

– Poslaću ti adresu galerije u kojoj će večeras biti otvorena izložba najznačajnije srpske slikarke – rekao je krajnje ozbiljnim glasom.

– Ko je slikarka? Biljana Vilimon?

– Ne, Vilimonka nije u tom rangu. Velika umetnica zove se Dragica Nikolić. Na izložbi će biti i njen muž Tomislav. Molim te, neka novinari naprave lepu reportažu, nahvalite je, ona to voli…

– Da li si video njene slike? – pitao sam.

– Ne, video sam nju i to mi je dovoljno!

I kasnije nije propuštao priliku da se našali na račun slavne šumadijske samouke slikarke. Po Nikolićevom odlasku iz SRS-a, radikali su ga optužili da je u Bajčetini tajkunskim parama podigao „čardak ni na nebu ni na zemlji" vredan 600.000 evra. Da bi to demantovao i dokazao da mu je kuća mnogo skromnija, Toma je prihvatio Vučićev predlog i pristao je da tu vilu posete novinari „Pravde". U reportaži, pored ostalih, objavio sam i fotografiju dečjeg kupatila u kome je mozaik napravila lično Dragica. Ta fotka je obradovala Vučića.

– Jel’ vidiš kako je to dobra slikarka? – rugao se. – Čak ni moja Milica, kad je imala tri godine, nije znala tako vešto da ispunjava bojanke. Eto, Dragica je u plavo obojila kockice u kupatilu i proglasila sebe umetnicom. Zaista, bolest je svačija…

Umetničke ambicije današnje prve dame Srbije Vučića su mnogo manje nervirale od navodne pohlepe svih članova porodice Nikolić. Kad god bi se Toma ponovio nekim stanom ili automobilom, Vučiću je skakao pritisak.

U jednom tekstu u „Pravdi" citirao sam aforizam o tome kako neki ljudi imaju mrlje u biografiji, a ima i onih mrlja koje su pod stare dane dobile biografiju.

– Da li si to pisao o Tomi? – pitao je Vučić. – Ako jesi, tačno si ga opisao. Do 1998, dok nije ušao u vladu i upoznao tajkune, Toma je bio kao crkveni miš. Vozio je neki razdrndani „jugo", a od nekretnina imao je samo Dragicu. Od tada je postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Veruj mi, za sve loše što nam se dešava krivi su upravo takvi pohlepni bednici. Da sam hteo da se na takav način bavim politikom i ja bih stekao ogromnu imovinu. Neki će reći da sam glup, ali neka. Mogu da pričaju o meni šta hoće, ali niko ne može da kaže da sam od nekoga nešto ukrao ili dobio. Ja se ne bavim politikom da bi mi neko poklonio pare, stan ili auto. Ne stidim se svog siromaštva. Držim da bi više trebalo da se stide oni koji su se obogatili na nečastan način…

O svojim visokomoralnim stavovima i Nikolićevoj pohlepi detaljno je obaveštavao medije i Šešelja, sve tajno.

Čim bi Toma kupio neki stan, Vučić bi o tome obavestio medije. Uvek po istom principu. On plasira informaciju – stan na toj i toj lokaciji, košta toliko i toliko – i legendarno pitanje „Okle pare", pod uslovom da se u istom tekstu objavi i njegovo, Vučićevo, zgražavanje zbog laži koje objavljuju „sluge Tadićevog režima".

Da nije Vučića, javnost verovatno nikada ne bi saznala da je Nikolić prodao stan u „Ju biznis centru" za 140.000 evra i za iste pare u Bulevaru AVNOJ-a (danas Bulevaru Zorana Đinđića) kupio dva, od kojih jeftiniji košta 250.000 evra. Takođe, isti „anonimni izvor" dojavio je novinarima i da je Nikolić dobio kredit od 450.000 evra od Hipo Alpa Adrija banke, iako ne postoje zakonske osnove za to, da bi kupio stan u „pametnoj zgradi" kod kineske ambasade na Novom Beogradu.

Kad je ta vest objavljena u „Presu", pitao sam Vučića što podatke nije dao meni, da pustim u „Pravdi".

– Neka „Pres" izgura ovu priču, ima takvih stvari i za „Pravdu". Kad dođe vreme bavićemo se stanovima Tominog sina Branislava. Još prikupljam podatke, ali čujem da je kupio stan na Dedinju vredan 850.000 evra. Neuspešni fudbalski trener, koga je tata sad ubacio u Fudbalski savez Srbije, kupio je stan u istoj zgradi u kojoj i Radomir Antić. Logično, kolege su. Branislav je bio pomoćni trener u Teleoptiku, a Antić je uzimao titule s madridskim Atletikom i Realom, vodio je Barselonu i našu reprezentaciju. Ne znam kako ih nije sramota…

Tračeve o švalerskim avanturama svih članova porodice Nikolić, koje je Vučić širio, neću da citiram ovom prilikom, toliko su degutantni da bi ih urednici cenzurisali.

Istovremeno, Vučić je te informacije, potkrepljene dokumentima i fotografijama, nosio u Hag, da Šešelja obavesti o Nikolićevim koruptivnim aktivnostima, vezama s tajkunima i političkim protivnicima, ali i da dokaže svoju lojalnost vođi. Da bi ih zavadio, koristio je sva sredstva.

Šešelju je davao stenograme Nikolićevih razgovora s Borisom Tadićem, a onda bi Tomu podjarivao pričom da Šešelj namerno sabotira svaku izbornu kampanju i obara im rejting kako bi ih sprečio da dođu na vlast. Pored političkih kompromitacija, iritirao je i Šešeljevu sujetu.

Još 2005, kad je Nikolić otišao na letovanje, Vučić je organizovao štampanje i lepljenje plakata s porukom: „On uživa na Kubi dok mu kum trune u haškom zatvoru". Za tu akciju vrlo gorljivo optužio je Gorana Vesića, svog sada vrlo bliskog drugara i saradnika. Isti scenario primenio je u leto 2008, neposredno posle hapšenja i izručenja Radovana Karadžića Hagu i mitinga na kome je ubijen radikal Ranko Panić, a pred puč u SRS, kad je Toma otišao na odmor u Tursku.

 

      Tomina mumija leži u sarkofagu

 

Za sve vreme saradnje u „Pravdi", o političkim i unutarstranačkim stavovima i namerama Vučić me nikada nije obaveštavao, niti je preda mnom sa svojim saradnicima razgovarao o tim temama. Ipak, znao sam šta se dešava u trouglu Šešelj-Nikolić-Vučić.

Neposredno posle predsedničkih izbora, u maju 2008, Vučić mi je prvi put priznao da postoji pakao u radikalskom raju. Nekim sporednim povodom došao je do mog stana. Kao i uvek, nije ulazio, samo smo napravili nekoliko krugova oko Gospodar Jevremove i Braće Jugovića.

Izbori su završeni, Nikolić je tesno poražen od Tadića, SRS i DSS nisu osvojili dovoljno mandata da formiraju vlast, trebalo im je da privole SPS za koaliciju. Isti odnos preslikan je i u gradskoj skupštini.

Vučić nije ostavljao prostor za strah od mogućeg kršenja predizbornog dogovora o podršci Koštuničinih i Dačićevih odbornika, bio je apsolutno siguran da će uskoro biti promovisan u gradonačelnika Beograda. Ukus pobede pokvario je tekst opet u „Presu", koji je objavio vest da se Tomislav Nikolić posvađao sa Šešeljem i da mu je u oči rekao da podnosi ostavku na mesto zamenika predsednika stranke.

– Šta se to desilo? – pitao sam te večeri Vučića.

Šešelj je tajno, da nama nije rekao, razgovarao s Koštunicom i ponudio mu mesto premijera. Ne znam kako je to Tomi objasnio, Toma nije hteo da mi detaljno priča šta se dogodilo, razmenili smo samo nekoliko rečenica, telefonom, nismo se ni videli. Ne opravdavam njegov postupak, ali razumem ga. Znam koliko je nervozan, nije mu lako da podnese sve ovo. Ne znam… Plašim se da je Toma blizu odluke da, ako nam propadne ova prilika, krene nekim drugim putem.

– Šta to znači?

– Ne znam. Toma dobija jasne signale raznih uticajnih ljudi da bi bilo dobro da se osamostali, u ovoj ili nekoj drugoj stranci. Mislim da je vrlo blizu odluke da se upusti u to. S jedne strane, ovo maltretiranje više nema smisla, a, s druge, otvara mu se mogućnost da uradi nešto korisno. Kad kažem korisno, ne mislim samo za njega nego za celu Srbiju. Iznenadio bi se kad bih ti nabrojao ko bi sve podržao takav projekat. Ima mnogo moćnih i bogatih ljudi koji su shvatili da je došlo vreme za promene.

– Gde si ti u toj priči?

Smrknuti izraz lica Vučić je odjednom promenio u širok osmeh:

– E, brate, to ga svi pitaju. Znaš šta im kaže? Svakoga potapše po ramenu i kaže: „Vučić je moja briga, ja ću s njim da se dogovorim". E, pa, malo se prevario. Ne može on da se dogovara u moje ime, ne idemo u paketu. Neka im priča šta hoće, ja ću ga uveriti da greši.

I uverio ga je. Dok je Nikolić udarao temelje SNS-a, Vučić je tihovao u svom vinskom podrumu, poručujući preko „Pravde" i „Kurira" kako se povlači iz politike, baviće se marketingom, biće prevodilac, gutač vatre, bilo šta… Kroz to vreme, slatko se rugao Tomi, koji je preko naslovnih strana vapio „Vučiću, javi se, stvarno nema smisla…" Na moje pitanje zašto ne krene svojim putem, bez Šešelja i Nikolića, dao je jasan odgovor:

– Rano je. Prema poslednjim istraživanjima, radikali imaju 13 odsto podrške, Toma 9, a ja 7, iako se nigde ne izjašnjavam. Kad bih osnovao svoju stranku sigurno bih odmah prešao i Šešelja i Tomu. Ali, rano je.

Na kraju, kad je postigao željenu cenu, pristao je na transfer u SNS. Ostvario je sve svoje snove i Nikolićeve košmare. Na prvim sledećim izborima, Tomislav Nikolić je smenio Tadića, SNS je osvojila manje nego što je očekivala, a Vučić je uverljivo izgubio u trci za gradonačelnika Beograda.

U noći kad je objavljeno da je Srbija dobila novog predsednika, počeo je egzodus Vučićevih saradnika u Nikolićev tabor. Naivni, nisu shvatali da SNS, više voljom stranaca nego srpskih glasača, mora da uđe u vlast. Da je ostao bez stranke i Nikolić je shvatio tek prekasno, zato se onoliko uplakao kad je prepuštao lidersku poziciju Vučiću.

Nikolić je stradao zbog svoje hrabrosti. Znao je s kim ima posla, a opet se uhvatio ruku pod ruku s Vučićem. Zato sada plaća cenu. Mediji pod Vučićevom kontrolom sada se ne bave Đilasom, Tadićem, Dinkićem, pa ni Šešeljem, ali zato se detaljno obračunavaju s Nikolićevim letovanjem, diplomatskim pasošem njegove tašte, cenom Dragičinih haljina, seksualnom orijentacijom savetnika Antića i besmislenim niklovanim planovima predsednikovog prijatelja Bačevića, eskperta za kopanje Morave.

I danas, iako već pobeđen, Nikolić predstavlja omiljenu Vučićevu metu za podrugivanje. Nedavno, kad je dao izjavu da nije zadovoljan brzinom kojom se odvija obnova Obrenovca, Nikolić je izazvao revolt Vučića.

– Toma je nezadovoljan? To poručuje s neke turske plaže? Ja radim po ceo dan, a on? Otkad je postao predsednik kao da je legao u sarkofag i obamro. Ponekad ga malo odmotaju Dragica i Baćević, vide da se nije promenio, balzamovan je. Puste ga pred kamere, on kaže da je ljut i nezadovoljan, pa opet zamre. Kako ga nije sramota da, takav, kritikuje ovo što radim – nervirao se Vučić na brifingu s dvojicom svojih kumova i jednim glavnim urednikom.

Poražavajuća je činjenica da Vučić u Srbiji nema iskrenijeg i ozbiljnijeg protivnika od Nikolića. Iako pritisnut godinama i apatijom, Toma neće bez borbe prihvatiti ulogu nove Vučićeve žrtve. Ako odluči da mu se suprotstavi, moraće da izađe iz sarkofaga i krene ispočetka. Naravno, kakav je, ne zaslužuje moju podršku, ali uveren sam da će Nikolić politički nadživeti Vučića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: